Milivoje Mihajlović: Kula od karata

kossev.info

Kula od karata - KoSSev

KoSSev -

8-10 minutes

---

Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo", Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Piše: Milivoje Mihajlović

Poštovani prijatelju,

Približavaju se izbori na Kosovu i vidim da se atmosfera usijava. Poslanički kandidati televizijske duele nastavljaju po hodnicima – pesnicama. „Preletači" menjaju stranke da bi oprali biografije. Ovo je njihovo vreme. Vreme bez logike. Vreme slepila, laži, praznih obećanja. „Pakt protiv korupcije" predlažu nosioci korupcije. Ovom, kako su sami rekli, „sjajnom idejom", su dodirnuli vrhove besmisla i praktično najavili borbu protiv sebe. Predizborne kampanje su na ovim našim prostorima postale vašari laži i gluposti. Sve je podređeno borbi za vlast. Eto, i „Oliver" se posthumno našao na Srpskoj listi. Ogroman novac se ulaže u kampanje, pronalaze se novi načini za izbornu krađu. Dobitna formula glasi: pritisni žive, upotrebi mrtve.

Počinje se od biračkih spiskova. U Srbiji je, recimo, pre dve godine na biračkim spiskovima bilo 800 hiljada glasača više nego što ima punoletnih stanovnika. Birački spiskovi su puni „mrtvih duša". Iste godine na Kosovu je na biračkim spiskovima bilo 32.542 imena ljudi koji su umrli, kao i skoro 20 hiljada onih koji su se odrekli kosovskog državljanstva. Izborni materijali i tu liče na matične knjige umrlih. I u Hrvatskoj je godinama broj birača bio veći od broja stanovnika.

Kada se obezbede „glasovi" mrtvih, a oni su najsigurniji, kreće se u pohod na sigurne glasove živih. Na balkanskim prostorima izbori su pitanje života i smrti. Borba za vlast svađa za braću, kumove, supružnike. Stvoreni su timovi ljudi koji vrše pritisak na birače. U preduzećima otvoreno prete otkazima svima koji budu glasali protiv, čak i ako su članovi njihovih porodica na „drugoj strani" otkaz je neminovan. Strah od gubitka posla ne može da zaplaši nezaposlene. Njima strah u kosti uteruju crni džipovi zatamnjenih stakala, koji zloslutno kruže gradovima, iz kojih povremeno izađu istetovirani ili maskirani nabildovani momci da bi pretukli nekog glasnijeg opozicionog aktivistu. Armije huligana, kriminalnih bandi, raznih nacionalističkih skupina… uključene su u ovaj posao. Mnogi to rade profesionalno. Manji broj iz ubeđenja ili zbog obećanja da će biti zaposleni ako uspešno odrade posao. Korumpirani mediji to ne vide ili ih nazivaju incidentima. To, zapravo, nisu incidenti – to je sistem koji je uspostavljan godinama.

Tako je u svim hibrid državama u kojima se državni sistem krije iza centara političke moći… u kojima imamo laži, umesto vesti, strah umesto radosti, rijaliti umesto dostojanstvenog života. Sistem je uništen, zakoni obesmišljeni, institucije „statiraju". Na ruševinama, uz stepenice korupcije se podiže nova klasa – beskompromisnih prevaranata čiji su vojnici – korumpirani delovi sistema, podzemlje, radikalne navijačke grupe, ekstremisti… Sve je u funkciji bogaćenja. Stigla nas je kazna što su na lustraciju pozivali oni koji su „stekli" desetine stanova, što su se iza poštenja krili najgori prevaranti, što su ratni huškači i zločinci najviše govorili o miru, a demokratiju uvodili oni koji su nam prodavali skromnost – kao poštenje. Dante je, izgleda, živeo u pogrešno vreme.

Pročitah da je izvesni direktor nekog instituta za strateške studije izjavio da Kosovo treba podeliti tako što će Srbiji pripasti – Skadar. Kakva ironična sahrana ideje o podeli! Pohvala ludosti. Naslovne strane novina liče na psihografske zapise iz duševnih bolnica. Svet postaje kula od karata. Smisao svake politike je osvajanje moći i velike koristi.

„Sada je istorijska šansa da Srbija i Kosovo postignu sporazum. Bilo bi dobro da to bude pre američkih izbora. U sadašnjem političkom kalendaru postoji mogućnost za to". Ovu uvredu saopštavaju „mudraci" sa raznih instituta stavljajući nam do znanja da su važni samo američki izbori i da ih je baš briga šta se kuva u balkanskom karakazanu. A mi? Gušimo se u svojim Olujama, Batajnicama, Klečkama, Srebrenicama, Kravicama, ispisujući istoriju srama i beščašća Balkana, zarobljeni u grehu i neznanju. To su toponimi otvorenih rana, besmislenih klanica, hipocentara kriza, smotre izgubljenih duša, izvora mržnje i kompleksa. I to nam je malo, pa pred svake izbore čistimo puške, stavljamo ljutu travu na ljutu ranu…

To je „balkanska situacija" i ona je idealna za eksperimente u modernom pristupu izbornim kampanjama. „Rešio sam balkansku krizu" – to bi bila poželjna parola predsedničkog kandidata u SAD. „Sačuvali smo interes Rusije na Balkanu" – bio bi adekvatan izborni odgovor sa Istoka. Ali, imamo i mi izbore i borbu za vlast. Doduše, nije toliko sofisticirana kao u razvijenim zemljama. Izborna bitka se svodi na propagandu, a najvažniji su timovi specijalista za manipulisanje javnošću. U svetu velike kompanije, za veliki novac, obezbeđuju izbornu pobedu i dolazak na vlast. Šta je cilj? Cilj je upotrebiti javnost kako bi se osvojila ili sačuvala vlast, a u osnovi – ostvario profit. Izbori su projekat. Najveći diktatori su došli na vlast sa „željom" da unaprede demokratiju. Oni zapravo žele da se lično obogate. Zbog toga su za njih izbori investicija. Ako imaju plan da ukradu milijardu, neće žaliti novac da angažuju firme koje će im pomoći da se dohvate vlasti. Političke partije su samo instrument interesnih grupa.

Ključ izbora su istraživanja raspoloženja birača. Do nedavno se to utvrđivalo klasičnim metodama – anketama, fokus grupama, ispitivanjem određenog uzorka stanovništva. Internet, a posebno društvene mreže dovele su do revolucionarnih promena u izbornim kampanjama. San o povezanom svetu je postao noćna mora u kojoj svako pravilo o poštovanju privatnosti na internetu zapravo znači – čitaju tvoje poruke, vide tvoje navike, želje i namere… U mreži si … Ti si predmet interesovanja. Zašto ih zanimaš? Nameravaju da ti uzmu nešto – privatnost, pažnju, novac, slobodu.

Tragovi koje ostavljamo na internetu vredni su milijarde dolara jer se upotrebljavaju u ispitivanjima tržišta, oglašavanju, marketingu, a posebno u utvrđivanju biračke volje. Jedna američko – britanska firma je saopštila da je posedovala po pet hiljada podataka za svakog američkog birača i da je posebnim metodama utvrđivala načine na koje će najbolje menjati mišljenje ljudi i ishod glasanja. Stvar je jednostavna – čovek kreira svoj profil na društvenoj mreži… svi podaci koje unese se čuvaju u storidžima globalnih mreža Googla, Fejsbuka, Instagrama, Tvitera. Milijarde informacija se, uz pomoć tehnoloških alata selektuju, analiziraju i pouzdano pokazuju raspoloženje socijalne, nacionalne, verske ili bilo koje druge zajednice na koju teba izvršiti uticaj. Tako se sprovodi proces „reciklaže svesti". To su psihološke operacije koje su u domenu vojne politike. Tako startuje snažna i jeziva propagandna mašina, rat za promenu svesti kod ljudi da bi se ponašali onako kako želi neko ko ima moć, cilj i novac da to plati.

Prvi korak u ovom procesu je – zbunjivanje javnosti. On se postiže lažnim vestima, spinovima, degradacijom protivnika, kroz uticaj na vlasnike medija i novinare i zatvaranje izvora informacija. Sledeći korak je – uvođenje zajednice u apatiju, kroz rijaliti serijale, prenose sednica parlamenata, fingirane debate, mitinge na kojima se logika izgubi u šumi parola i besmislica. Cilj je da se mediji ispune pornografijom, crnim hronikama… da se stvori navika da su strah, bezizlaz i apatija prirodni. Najcrnje strane ljudske prirode – nasilje, nemoral, prevara… postaju normalni i čak poželjni.

Treći korak je nametanje željenog stava kao jedinog izlaza, pod geslom: „Mi znamo šta je najbolje za vas, razmišljamo umesto vas". U „Dolini slepih" – Jednooki Džek je šerif. Građani koji su godinama bombardovani ovakvim informacijama žive u virtuelnom svetu u kojem se upravlja njihovim emocijama, strahovima, navikama… To je proces takozvanog oblikovanja svesti koji se u bogatim zemljama obavlja strpljivo, u „belim rukavicama", a u diktatorskim režimima agresivno i nemilosrdno. Nama su ovakve kule od karata poznate. Živimo u njima iako znamo da će da se sruše.

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

politika.rs

У замци косметских заблуда

Миодраг Крецуљ

5-6 minutes

---

Ако епохе оличавају поступци и (не)дела савременика, ова ће бити упамћена по доминацији безакоња, насиља и лажи, непоштовању државног суверенитета и људских права и моралном суноврату Запада у нови средњи век. Одавно нема инквизиције, али методологија argumentum baculinum (аргумент батине), упакована реторичким хуманизмом, милосрдна колико и сурова, преживела је векове и пресудила у корист неправде у сукобу историјских и етничких претензија Срба и Албанаца.

Космет је, у слову и духу важећег међународног права – Србија и једино природно полазиште разговора о свему, не и о територијалном интегритету, допадало се то неком или не. Албанцима није до преговора, још мање до „разграничења", за њих је питање територије fait accompli (свршена ствар) и једино је признање тема њиховог интересовања. У политици није увек све како изгледа и наивно је веровати да су осмеси и прорачуната срдачност светских политичара или милозвучне српске речи председника Макрона са руком на срцу недавно изговорене нешто више од љубазног геста који не обавезује нити оповргава чињеницу да су они део политичког концепта без емоција којем је усред Београда „Косово европска држава".

Срби не једу бунику и разликују правду од неправде и подлост од честитости, а подло је потурати и величати капитулацију као пожељно „трајно решење" у име будућности, згодно покриће за све и свашта. Није поштено данашње политичке амбиције и месијанске визије правдати интересом оних који ће у свом времену умети успешније да мобилишу националну енергију и нађу боља решења заштите државних и сопствених интереса. Проблеме будућности и судбине Космета решаваће генерације којима она припада по мери својих критеријума и потреба у околностима које из садашње перспективе није могуће сагледати, али је врло могуће лошим одлукама отежати будући посао или га учинити немогућим. Свет се сваким даном мења, еволуира и постаје бољи сам по себи, али и силом биолошких закона, одласком актера сецесије, њихове политичке обести, погрешних одлука, утицаја и следбеника.

Упркос притиску и уценама, нико се добровољно не одриче државне територије и брани је свим расположивим средствима без употребе силе, али је не искључује јер зато постоје државе. Британија је на Фолкланде послала армаду да гине 8.000 километара од Лондона зарад заштите државног суверенитета, а од Срба се захтева трулим „компромисом" у име лажних обећања пристанак на губитак 15 одсто матичне државе. Још је Адорно приметио: „Исти узроци дају исте последице" – чинити (увек) исто и очекивати да се догоди нешто друго симптом је политичког слепила и дилетантизма. Србија се већ седам година врти у истом кругу и замајава Бриселским споразумом од којег нема вајде. Пре сто година, у сличном међунационалном конфликту Финаца, већинског народа, и шведске мањине нађено је избалансирано решење у оквиру националног права, које и данас функционише. Jедни и други под притиском Лиге народа „Аландским компромисом" и одлуком јасно стављеном до знања обема странама – да нема сецесије – одрекли су се екстремних захтева и прихватањем међусобних уступака остали своји на своме, омеђени јединственим државним суверенитетом.

Аландски модел прилагођен актуелним околностима као државна платформа поштена је понуда у превазилажењу постојећег стања уместо понижавајуће фарсе у режији еурократа. У случају одбијања понуде Народна скупштина изгласала би закон о преговарачком мораторијуму на статусне разговоре, што би спустило уцењивачки потенцијал Приштине и њених ментора, јер признања неће бити шта год да предузму, нити ће бити користи од хазардерске политике. Процес отрежњења отвориће простор и ослободити енергију за интензивирање разговора о свакодневним егзистенцијалним и комуналним темама ради унапређења квалитета живота српских грађана, личне и имовинске безбедности, повраћају узурпиране и обештећењу уништене имовине, повратку избеглих, испитивању злочина, заштити културне баштине, манастира и других верских објеката и сваке могуће сарадње у њихову корист.

Којим год путем да крене српска политика, мондијалистички просветитељи уста пуних будућности „вредне сваке жртве", никад своје, подразумева се, неће седети скрштених руку и сваку симболичну националну вредност изједначиће са њеном најцрњом супротношћу и чиниће све да Космет сведу на безличан географски појам и обезвреде митску везаност Срба са тим простором. Tобоже, митови су манифестација традиционализма примитивних друштава у несагласју са духом времена и поимања стварности заробљене заблудама косметске прошлости. Срби имају своју веру, језик, културу, традицију, прошлост и понос, а поносити се свим тим и не бити достојан тога чин је највећег националног понижења вредан историјског самопрезрења.

Минхен, Српски форум Немачке

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

Ivo Goldštajn o Kolindinim izjavama: Broj Srba iz Hrvatske i BiH je bio apsolutno NAJVEĆI u partizanima u odnosu na druge narode

blic.rs

Istoričar iz Zagreba Ivo Goldštajn o Kolindinim izjavama: Broj Srba iz Hrvatske i BiH je bio apsolutno NAJVEĆI u partizanima u odnosu na druge narode

Radio Slobodna Evropa

10-13 minutes

---

 

Foto: Mario Strmotić / Tanjug

Štetno je licitirati brojkama jer nam relativizacija prošlosti oduzima budućnost, kaže Ivo Goldštajn, istoričar iz Zagreba, povodom nedavne izjave predsednice Hrvatske Kolinde Grabar-Kitarović da su Hrvati dali najveći doprinos antifašističkoj borbi u Evropi.

Tačno je da su Hrvati bili najzastupljeniji u antifašističkom pokretu u odnosu na druge jugoslovenske narode sa 30 odsto, a činili su nešto više od 20 procenata stanovnika tadašnje zajedničke države. Međutim, sledeći tu logiku, Srbi u Hrvatskoj su dali najveći doprinos, jer ih je bilo 28 odsto među hrvatskim partizanima, a oko 16 procenata u tamošnjem stanovništvu, kaže za Radio Slobodna Evropa zagrebački istoričar Ivo Goldštajn, povodom nedavne izjave predsednice Hrvatske Kolinde Grabar-Kitarović da su Hrvati dali najveći doprinos antifašističkoj borbi u Evropi.

- Danas je najvažnije ne licitirati brojkama nego da shvatimo da je partizanski pokret pokušavao da stvori neke mostove između zavađenih naroda koji su bili zakrvljeni do te mere da je izgledalo da iz tog kolopleta zločina i osvetničkih akcija nema izlaza - kaže Goldštajn dodajući da relativizacija prošlosti oduzima budućnost.

- To su samodovoljne, etnocentrične države koje funkcionišu na temelju vrednosti suprotnim evropskim. Hrvatska jest članica Evropske Unije. Međutim, jedan deo političkog života u Hrvatskoj upravo funkcionira po načelima koja su u suprotnosti u odnosu na evropske - ističe Goldštajn.

1941. u Hrvatskoj 80 odsto partizana Srbi

Predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović je izjavila u Poljskoj na ceremoniji povodom osamdesete godišnjice od početka Drugog svetskog rata da je hrvatski narod dao najveći doprinos antifašističkoj borbi u Evropi srazmerno broju stanovnika, na što su usledile žestoke reakcije iz Srbije. Šta kažu istorijski podaci?

- Pa ja bih volio da ovaj naš razgovor prođe bez politiziranja, ali to je očigledno nemoguće. Činjenica je da i ako se ne želimo baviti politikom, politika se bavi nama, pa je žalosno da je jedan takav događaj, kao što je Drugi svjetski rat na prostoru bivše Jugoslavije, duboko politiziran 74 godine nakon njegovog završetka. To ne pokazuje samo kakvi su bili partizani, o kojima se sve manje govori, i oni koji su bili na drugoj strani, već i mi danas. Dakle, to govori i o našoj nezrelosti, odnosno nezrelosti postjugoslavenskih država da se na pravi način suoče sa svojom stvarnom prošlošću.

Ovakva izjava da je Hrvatska imala najjači antifašistički pokret, možda dobro zvuči kad je izgovori političar, ali kad ja kao istoričar moram to komentarisati, onda naravno treba to da stavim u kontekst i da stvari malo pojasnim.

Govoriti o antifašističkom pokretu u Hrvatskoj, znači uključivati sve građane, dakle ne samo Hrvate nego i veliki i iznadprosečni broj Srba. Na kraju 1941. godine od sedam hiljada hrvatskih partizana otprilike, apsolutno je najviše bilo Srba – njih 5.400 i oko 800 Hrvata. Dakle, oko 80 odsto tadašnjih hrvatskih partizana su bili Srbi.

A ko su bili preostali? Pomenuli ste 800 Hrvata?

- Bilo je 800 Hrvata i 600-tinjak drugih, pre svega Jevreja,drugih manjina, nešto malo Crnogoraca, te Muslimana.

Jugoslavija je na početku Drugog svetskog rata bila podeljena na devet različitih administrativnih jedinica: nešto je bilo pod okupacijom stranih sila, nesto je bilo NDH, u Srbiji su uspostavljeni specijalni odnosi sa silama Osovine. Dakle, u tih devet različitih administrativnih jedinica bili su različiti uslovi za razvoj partizanskog pokreta, kao i društvene i političke okolnosti koje su se u njima zatekle.

Hrvati najzastupljeniji u partizanima 1944.

Kada je u pitanju često pominjana brojka da su Hrvati bili nadprosečno zastupljeni u partizanima, to se temelji na izjavi Josipa Broza Tita iz proleća 1944, koji je ustanovio i to je službena brojka, da u tom trenutku u Narodnooslobodilačkoj vojsci ima 44 odsto Srba, 30 procenata Hrvata, 10 odsto Slovenaca, četiri procenta Crnogoraca i 2.5 odsto Muslimana. To je oko 91 procenat. Ostatak su pripadnici drugih narodnosti.

 

Foto: Poland out / EPA;

Kolinda Grabar Kitarović u Poljskoj

Kada je reč o Hrvatima, taj broj je nadprosečan u odnosu na udeo Hrvata u tadašnjoj Jugoslaviji koji je tada bio, zavisi od toga koji popis se uzima kao relevantan, da li onaj iz 1941. ili iz 1948. godine. Hrvati su činili oko 22 do 26 odsto stanovnika na teritoriji tadašnje Jugoslavije, a sa 30 procenata su bili najzastupljeniji u partizanima u odnosu na druge jugoslovenske narode. U odnosu na Srbe – otprilike isto.

Takođe, treba znati da i u tom trenutku kada Tito saopštava ove podatke, i pre i tokom celog rata, broj Srba iz Hrvatske i BiH je bio apsolutno najveći u odnosu na druge narode u ove dve republike, odnosno kasnije države, a u njima je antifašistički, partizanski pokret bio apsolutno najjači. To treba znati i jasno reći.

Pomenuli ste podatke za 1941. Kakva je situacija bila kasnije?

Broj Hrvata u partizanima u Hrvatskoj se izjednačio sa Srbima već 1942, a onda postupno, tokom 1943. Hrvati postaju brojniji u partizanima u Hrvatskoj u odnosu na Srbe, tako da negde 1944. u partizanima u Hrvatskoj je oko 61 odsto Hrvata i 28 odsto Srba.

To je razumljivo, jer su Hrvati većinski narod, a Srba je tada u Hrvatskoj bilo nekih 16 odsto.

To znači da i dalje, a to je kraj 1944. godine, Srba ima u hrvatskim partizanskim jedinicama natprosečno više nego što im je bio udeo u stanovništvu. Međutim, ukupni broj Srba koji je tada, do leta 1944. učestvovao u antifašističkoj borbi je ukupno gledano na jugoslovenskom prostoru bio manji, zato što je partizanski pokret u Srbiji bio puno puno slabiji nego u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Od podrške do razočarenja Hrvata u NDH

U Srbiji mnogi ističu da su Hrvati masovno krenuli u antifašističku borbu tek nakon pada Musolinija u septembru 1943. i kada je postalo jasno da Hitler gubi rat.

Pa, mislim da je to prilično pojednostavljivanje stvari. One su ipak malo komplikovanije i zavisile su od jednog dužeg razdoblja. Možemo reći da je jedan dobar deo Hrvata 1941. dočekao osnivanje NDH sa zadovoljstvom. Jednim delom zato što je nestala Jugoslavija koja je bila diktatura i postojala je snažna opozicija u Hrvatskoj prema onome što se događalo u toj državi.

Drugo, mislili su da je osnivanje NDH, zapravo, beg od rata. Dakle, smatralo se: "nije bilo rata, a dobili smo državu", odnosno, "prošli smo bez rata, a cela Evropa je zaglibila u tom krvavom ubilačkom ratu". Međutim, videlo se da su to računi vrlo kratkoga veka. Već u leto 1941. su krenule nestašice, ekonomska situacija je postala katastrofalna. Italijanska i nemačka vojska su se nalazile i na teritoriju koji je bio proglašen kao NDH i uistinu su se pokazale kao okupatorske i pljačkaške.

Takođe, Rimskim ugovorima iz maja 1941. NDH je ostala bez nekih ključnih teritorija – Italija je njima uzela ključne delove Hrvatskog primorja i Dalmacije. Osim toga, najplodnija poljoprivredna područja - Međimurje i Baranju - morala je dati Mađarskoj.

U međuvremenu je počeo i ustaški teror koji je prvenstveno genocidno nasrnuo na Srbe, jevreje i Rome, ali vrlo brzo i na Hrvate, tako da su mnogi Hrvati do 1941-42. godine imali jasnu distancu prema ustašama. Međutim, otići u partizane je bilo malo teže. Srbi u Hrvatskoj i BiH nisu imali alternative. Morali su bežati u šumu. Pogotovo oni koji su živeli na selima beg u partizane je praktično značio spasavanje života.

Dug put do odlaska Hrvata u partizane

Za Hrvate to nije bilo tako. Odlazak čitavih porodica na oslobođenu teritoriju, pristupanje partizanima, u to doba uopšte nije bilo moguće. Ako je neko pobegao od mlađih momaka u partizane, vrlo brzo su ustaše došle po članove porodice i slali ih u Jasenovac.

Međutim taj kritični, negativan odnos prema NDH je polako sazrevao tokom 1942. kada su, recimo, slali domobrane na istočno bojište (Sovjetski Savez) ili u Bosnu što su bila najteža bojišta kojih su se svi grozili. Kad bi otišli na dopust, ne bi se vraćali nego bi pobegli u partizane. Imate u arhivima čitave nizove takvih izveštaja.

Kad pogledate koliko je Zagreb imao žrtava u Drugom Svetskom ratu sa obe strane videćete koliko pretežu antifašističke. Ubijeno je 7-8 hiljada Jevereja, onda nekih 6-7 hiljada ostalih žrtava ustaškog terora, otprilike 6-7 hiljada stradalih u partizanima i 6-7 hiljada onih koji su stradali u domobranima i ustašama. Znači - 3:1.

 

Američka misija Metjua Palmera

kossev.info

Američka misija Metjua Palmera - KoSSev

KoSSev -

9-11 minutes

---

FOTO: FoNet/Nenad Đorđević

Piše: Jasmina Lukač

Da li je glavni zadatak američkog diplomate Metju Palmera na Balkanu da Srbija sporazumno prizna Kosovo kao zasebnu državu i hoće li on taj zadatak ispuniti?

Možemo ozbiljno o tome da nagađamo, jer prvi put imamo obilje domaćeg materijala o zvaničniku Sjedinjenih Država kome je dodeljena uloga pregovarača. Sama dodela te uloge je značajna, budući da Trampova administracija češće smenjuje nego što imenuje, i uglavnom drži diplomate u Stejt departmentu u stanju v.d. – vršilaca dužnosti.

Palmer se kao zamenik pomoćnika državnog sekretara, ne samo zadržao u tom v.d. statusu, već je dobio i status specijalnog predstavnika. Njegovom prethodniku na tom mestu Brajanu Hojt Jiu, uprkos vrlo oštrom rečniku po pitanju Rusije, to nije uspelo. Takođe ni Metju Palmeru nadređeni pomoćnik državnog sekretara Ves Mičel nije ostavio nikakav vidljiv pečat. Poređenja radi Mičel je nasledio Viktoriju Nuland kojoj se pripisuje značajna uloga u promeni proruske vlasti u Ukrajini i "revoluciji na Majdanu". Mičel je na Tviteru objavljivao vojne mape sa rasporedom NATO snaga oko Rusije ostavljajući utisak mladog vašingtonskog jastreba, ali ništa više od toga. Njegov naslednik, sadašnji pomoćnik Filip Riker, zasad se ničim ne ističe.

Za razliku od njih ovo je bila uspešna godina za Metju Palmera – on se na velika vrata vratio na Balkan, mada su mu prvi koraci prošle jeseni bili tihi i diskretni sastanci u Sarajevu i Prištini. Sa njim je na "ti", sva beogradska čaršija još od njegovog prvog službovanja u Srbiji 90-tih godina, kada se i oženio Beograđankom crnogorskog porekla.

U knjižarama se mogu kupiti njegovi diplomatski trileri, a na Internetu pogledati i televizijsko gostovanje kod Milomira Marića, u formatu "Goli život" namenjenom živopisnim ličnostima.

Palmer je imenovan za specijalnog predstavnika za Zapadni Balkan odmah nakon nedavne nenajavljene posete predsednika Srbije Aleksandra Vučića i susreta sa državnim sekretarom SAD Majkom Pompeom. Spekuliše se da je Palmerov glavni zadatak da isposluje spektakularni dogovor Beograda i Prištine, kao krunu napora administracije Donalda Trampa, ali samo ako zatreba. A može zatrebati za Trampovu predsedničku kampanju 2020. navodno ako mu protivkandidat bude Džozef Bajden, potpredsednik SAD, u mandatu Baraka Obame. Time bi Tramp pokazao biračima da može da reši problem koji su stvorile i ostavile za sobom demokrate.

Dakle, koga smo dobili za pregovarača? Metju Palmer u svom diplomatskom trileru "Američka misija" na 430 strana piše o političkom savetniku ambasade SAD u Kongu, pre toga na službi u Sudanu i Gani. Glavni lik je u isto vreme i diplomata i humanitarac, ali pomalo i Džejms Bond, s tim što ne radi za obaveštajnu agenciju već za svoj ljudski cilj. Mada se na kraju knjige izričito navodi da su stavovi u knjizi piščevi – dakle Palmerovi, a ne Ministarstva spoljnih poslova SAD, odnosno Stejt departmenta, štivo sadrži niz insajderskih detalja.

Jasno je da su oni pročišćeni i da je rukopis morao da ide na čitanje i na odobrenje pre nego što je objavljen, to je uostalom praksa i u Srbiji, kroz to je morao da prođe i recimo Borko Stefanović, sa svojom knjigom koju je objavio prošle godine. Međutim, uprkos tome, "Američka misija" daje zanimljiv pregled kako rade diplomatska predstavništva SAD, od hijerarhija u ambasadi, protokola, fizičkog rasporeda prostorija i obezbeđenja, dužnosti marinaca pa do toga kako se napreduje ili nazaduje u karijeri.

Čitaocima može biti zanimljivo da stepen napretka prema "briselskim salonima" i nekoj udobnoj zemlji "poput Švedske ili Češke" vodi preko toga čiji ste čovek, ko vas štiti i kome uzvraćate u političko-diplomatskoj hijerarhiji. Tu se računa i porodično poreklo, ali se može nazreti da svrstavanje već počinje kroz postupak zapošljavanja, gde vlada darvinistički metod, po kome od desetina hiljada prijavljenih kandidata, do diplomatske pozicije uspeva da dođe samo njih stotinak. Za uspešnu karijeru bitno je, to će Palmer otkriti, pristup osetljivim podacima. Što dublji pristup imate, to ste u jačem usponu. Ako ste na dnu lestvice, imate pristup samo telefonskom imeniku i saopštenjima za javnost.

Zanimljiv detalj je i da diplomate u ambasadi imaju "kanal neslaganja", odnosno mogućnost da direktno ministru spoljnih poslova, u sadašnjem slučaju sekretaru Pompeu, pošalju pismo, odnosno mejl, i iznesu svoje sumnje i neslaganje, ako su ubeđeni da se u ambasadi dešava nešto loše. Ministar je dužan da odgovori.

Šta je radnja "Američke misije"? Politički savetnik uveren je da su interesi Sjedinjenih Država širi nego interesi jedne kompanije ili grupe moćnika i da su isto što i interesi da svet bude humanije i bolje mesto. U tom smilsu postoje i protivnici koji nisu samo protivnici Amerike nego i ljudskosti uopšte. Tako je politički savetnik na početku knjige svedok pokolja u Sudanu, koji militaristička grupa izvodi u izbegličkom kampu.

Nošen grižom savesti pošto je izbegličkom plemenu garantovao bezbednost, on usvaja devojčicu iz tog plemena i podiže je kao svoju ćerku. Nastavlja dužnost u Gvineji, ali oduzet mu je bezbednosni stepen, budući da je na proverama u Službi za inostrane poslove otkriveno da je posećivao psihijatra. Mučen saznanjem da su međunarodne i američke snage mogle da spreče pokolj odlučuje da napusti diplomatsku službu i zaposli se u službi jedne kompanije za kontakt sa afričkim vladama, kada dobija poruku od svog zaštitnika i važnog diplomate, ambasadora SAD u Kongu, da tamo preuzme dužnost političkog savetnika. Prethodni savetnik je ubijen u sukobu zakrivljenih gerilskih grupa – kao posebno zli ističu se "genocidisti" iz Ruande.

Junak "Američke misije" prihvata tu poziciju i ubrzo shvata da ambasador usko sarađuje sa velikom kompanijom koja drži rudnike koltana i bakra u Kongu, i na platnom spisku vladajućeg diktatora i većinu ministara. Ambasador to pravda interesima SAD da spreče prodor kineskih kompanija. Politički savetnik takođe otkriva da je njegov prijatelj i zaštitnik, ambasador SAD u Kongu, decenijama član tajne radne grupe u Ministarstvu spoljnih poslova, koja je u Africi pomagala desničare, samo da bi sprečila uticaj Sovjetskog Saveza tokom Hladnog rata.

Zaplet je u tome što se između političkog savetnika i mlade Afrikanke, školovanog inženjera rudarstva, i poglavice svog plemena, rađa romansa. Ta Afrikanka uspeva u svom selu da izgradi primitivni rudnik i nastoji da ga zadrži u vlasništvu plemena, jer bi pomenuta kompanija em dala neodgovarajuću nadoknadu, em odsekla brdo i potpuno uništila prirodu. Kompanija angažuje plaćenike i "genocidiste" i odvija se pravi krvavi rat za selo, kome se pridružuje i politički savetnik. On uspeva dobrotvornim radom da se poveže kako sa lokalnim sveštenikom koji brine o ratnim siročićima, tako i sa vođom opozicije, koji organizuje prihvat ratnih veterana iz brojnih sukoba širom Konga.

Politički savetnik dolazi do saznanja da je jedini način da pleme sačuva rudnik, da se svrgne diktator i otera korumpirana kompanija. U tome mu pomaže predstavnik CIA u ambasadi, međutim, najveći deo posla svrgavanja diktatora politički savetnik obavlja sam, pošto je zaključio da ljudi u Kongu žele novog predsednika. U tom poslu mu pomaže i tehničko znanje budući da uspeva sam da napravi i postavi primitivnu opremu za prisluškivanje telefonskih razgovora iz sedišta zle kompanije. Prevrat se uspešno odigrava, uz pomoć i podršku CIA.

U tome učestvuju i javne ličnosti, poznati novinari i voditelji programa u Kongu, koji na određeni dan masovnih demonstracija, pozivaju narod da svrgne diktatora. Ključnu ulogu odigraće i komanda Crnih lavova, jedinice koja čuva diktatora koji bez krvoprolića odstupa sa vlasti i beži avionom u Švajcarsku. Svaka sličnost sa našim Petim oktobrom je namerna.

Ubeđujući svoje afričke prijatelje, da je moguće promeniti tiransku vlast, politički savetnik kaže da su studenti srušili Miloševića u Srbiji, tim rečima, bez daljeg objašnjenja, znaju li Afrikanci šta je Srbija, a kamoli ko je Milošević. Ipak, kraj nije bajka, budući da se ispostavlja da je novom predsedniku, uz pomoć istog onog predstavnika CIA, već pristupio vlasnik druge američke kompanije, isto tako brutalne, ako ne i brutalnije u iscrpljivanju ruda i prirodnih bogatstava. Ipak, selo i rudnik su spašeni, i politički savetnik daje otkaz, nastanjujući se u njemu sa ćerkom, što je donekle srećan kraj.

Krajnji utisak, na osnovu knjige, je da će Metju Palmer nastojati da razume dešavanja u Srbiji na Balkanu što dublje i da će nastojati što više da se poveže sa ljudima. A na taj način i da utiče mnogo više nego što bi to mogli oni koji na tako nešto nisu spremni ili za to nisu sposobni.

Demostat

Povezani članci:

Palmer novi specijalni izaslanik za dijalog Beograda i Prištine

Džuda: Nisu mogli bolju osobu da postave od Palmera, ali samo imenovanje neće biti dovoljno

Specijalni izaslanici SAD po Balkanu, svi predsednikovi ljudi

Palmer: Očekujem nastavak dijaloga Beograda i Prištine

Palmer: Postoji prostor za sporazum između nove vlade u Prištini i izbora u Srbiji

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

Велики западни медији све више личе на агитпроп

standard.rs
Н. Бабић: Велики западни медији све више личе на агитпроп - Нови Стандард
http://newlookworld.com/
16-20 minutes

петак 06. септембар 2019. 18:14

Западним медијима задатак није говорити истину, већ рационализовати рат и државни терор, док милиони умиру. Све остало је неважно

Кад је Ноам Чомски први пут изјавио да су Сједињене Државе напале Јужни Вијетнам, раскринкао је посебно мучан случај медијског конформизма из тог доба који је тврдио како се Запад борио против комуниста на сјеверу како би одбранио Сајгон. Међутим, тада је млади професор био у праву. До краја рата је двије трећине америчких бомби, двоструко више од укупно експлодиране тонаже у Другом свјетском рату, пало на Јужни Вијетнам.

Водећи војни историчар Бернард Фол, који је бранио америчку присутност тамо, рекао је у то вријеме „како Вијетнаму као културном и историјском ентитету пријети изумирање и да село дословно умире под ударима највеће војне машинерије икада покренуте на тако малој површини".

Па ипак, како јеЧомски тврдио, мишљење главних је било да САД у Вијетнаму чине "племениту ствар и да је могуће побиједити уз више преданости", док су критичари с друге стране политичког спектра говорили о "грешци која се показала прескупом". Рат је прогутао све попут вртлога. Распламсао се на Вијетнам, Камбоџу, Лаос, чак је и сам Бернард Фол убијен од мине.

ИНДОНЕЗИЈА И ИСТОЧНИ ТИМОР
Слично томе, када је Индонезија 1975. године напала Источни Тимор,Чомскии његов коаутор Едвард С. Херман су били усамљени у појашњењу како се напад уопште догодио. Бомбардовања, масовна погубљења и намјерно узрокована глад су однијели 200 000 живота, али све то у Сједињеним Државама готово да никог није занимало.

Извјештавање о Источном Тимору у канадским часописима попут Глоуб анд мејл је почело тек након инвазије и када су звјерства 1978. досегла свој врхунац. Године 1996., две деценије касније, документарни филм Elaine Brière „The Sell-Out of East Timor" је испричао причу, али је купљен и затим сахрањен у главном канадском министарству.

Други је изузетак било филм Џона Пилџера "Смрт нације – Тиморска завјера" из 1994. године, коју је у Британији емитовао ИТВ. Џон Пилџер, редитељ Дејвид Мунро и новинар Кристофер Венер ушли су у Тимор представљајући се као представници путничке компаније, а филм је разоткрио сауочесништво Запада у ономе што већина аналитичара сматра геноцидом .

Пилџер је цитирао бившег службеника ЦИА-е Филипа Лихтија, стационираног у Џакарти, рекавши да је индонезијски предсједник Сухарто добио зелено свјетло од стране САД-а да учини оно што је учинио. Вашингтон му је осигурао све што му је било потребно, од пушака М16 до америчке војне и логистичке подршке. Кад су се звјерства почела појављивати у извјештајима ЦИА-е, начин на који се агенција њима бавила је био да их се прикрије што је дуже могуће.

ЈОШ НЕКИ ПРИМЈЕРИ
Као медијски научници Херман иЧомскису се критички бавили радом на пропаганди. Посебно нас занимају перспективе које су углавном занемариване, чак и од стране такозваних „најпрогресивнијих медија".

У посљедњих 10 година су у низу студија о заступљености западних медија у бројним земаљама примијетили како се непријатељи Запада још увијек приказују врло различито од оних његових савезника, попут диктатура из времена Хладног рата у Јужном Вијетнаму и Индонезији.

Злочини "антизападних" режима у мјестима попут Србије или СР Југославије, Авганистана, Ирана и Сирије редовно су аргументи за покретање медијске кампање за спољну интервенцију. Иако се таква морална огорченост може оправдати, САД и Велика Британија, заједно са савезницима, чине злочине у пуно већем опсегу, али се они системски прећуткују и прикривају.

МИТ О ВЕНЕЦУЕЛИ КАО „СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ ДИКТАТУРИ"
На примјер, рад пет научника, др Метјуа Алфорда, проф. Данијела Бродија, др Џефрија Клаена, др Алана Меклеода и др Флоријана Цолмана, показује како се од предсједничких избора 1998. године и побједе Уга Чавеза Венецуела у медијима демонизовала као "социјалистичка диктатура".

Након државног удара 2002. године, Њујорк тајмс, на примјер, подржао је краткотрајну америчку диктатуру у Венецуели као „освјежавајућу манифестацију демократије". Мејнстрим штампа је наставила заговарати државни удар и против Чавезовог насљедника Николаса Мадура, изабраног за предсједника 2013. године, што медији оправдавају његовим наводним лошим економским управљањем.

Иако се такав чин никако другачије не може назвати, када је 30. априла 2019. самопроглашени „предсједник" Хуан Гваидо позвао војску Венецуеле да свргне Мадура, западни су медији то нерадо назвали покушајем државног удара.

Истраживање америчке организације за надзор медија Праведност и тачност извјештавања (ФАИР) показало је да се дословно нити један елитни амерички коментатор није противио покушају пуча из апирла 2019. године. То су описали као "устанак", "протест" или позивали војску да стане под заставу опозиције и „подржи изазов".

Најновије санкције Сједињених Држава и Велике Британије су углавном поздрављене у главним медијима, чак и ако погоршавају кризу. Сједињене Државе блокирале су увоз инсулина, уређаја за дијализу, лијекова против рака и ХИВ-а, укључујући оне које је Венецуела већ платила. Сада ће се смрти грађана Венецуеле, а биће их сигурно и вјероватно ће се повећати због америчких санкција, приписати „лошој управи Мадуровог режима", а америчка и европска јавност, барем њен већи дио, у то ће повјеровати.

Због санкција је 40 000 Венецуеланаца умрло само у раздобљу од августа 2017. до децембра 2018., наводи се у извјештају које су сачинили водећи економисти Центра за економска и политичка истраживања са сједиштем у Вашингтону. Извјештај детаљно утврђује како би, у недостатку санкција, држава с тако великим огромним резервама нафте без већих проблема могла избјећи овакву економску кризу.

У склопу делегације ветерана за мир у Венецуели из марта ове године, Ден Шеа, амерички ветеран из Портланда у Орегону, питао је зашто, ако се Америка против режима бори из хуманитарних разлога, САД намеће санкције људима, изгладњује их, одузима им лијекове и не допушта им да побољшају квалитет живота? Прво, Женевска конвенција брани да се у било које подручје заустави улазак медицинских потрепштина и хране. Међутим, САД то систематски раде, а онда за све оптужују Мадурову владу.

Санкције су само формално осуђене у Уједињеним нацијама, а бивши секретар вијећа за људска права УН-а описао их је „сличнима средњовјековној опсади и злочину против човјечности". Ниједна од тих информација није објављена у било којој главној националној публикацији у САД-у или Великој Британији, осим у једном извјештају који је објавио Индепендент.

РАТ ИЗ „АЛТРУИЗМА" ПРОТИВ ГАДАФИЈА
Венецуела је правило, а не изузетак. Још у фебруару 2011. године, када је избио сукоб између либијске владе и опозиционих група, западни медији су приказивали поступке либијске владе као „неселективне злочине, које су наредиле највиши нивои власти". Међутим, показало се да либијске безбедносне снаге напосљетку нису циљано гађале протестанте, што је касније признала британска телевизијска кућа.

Само један од два чланка Њујорк тајмса био критичан на интервенцију НАТО пакта под вођством Француске у Либији, али накнадно, кад је све било готово. Међутим, овај је рат у наведеном чланку назван као "лудост бескрајних ратова алтруизма". Дакле, био је грешка која се догодила у доброј намјери. Неки су се такође противили рату из тактичких разлога, игноришући ставове академика који су критиковали интервенцију на много темељнијим основама.

Медији који су подстицали интервенцију НАТО пакта су, према студији часописа Међународна безбедност, повећали број погинулих у Либији најмање седам пута.

МУСЛИМАНСКО БРАТСТВО И ЕГИПАТ
У Египту, након што је војска свргнула првог „демократски" изабраног предсједника земље Мохамеда Морсија, трећег јула 2013. су демонстранти окупирали трг Раба ал-Адавија у Каиру, позивајући да се врати изабрани предсједник.

Дана 14. августа су египатске безбедносне снаге под генералом Абделом Фатахом Ал-Сисијем, који ће 2014. постати предсједник, убиле 817 људи док су растјерале протест на тргу Раба ал-Адавија. Хјуман рајтс воч је то назвао „једним од највећих убистава демонстраната на свијету у једном дану у новијој историји", али је то довело само до благих пријекора у западним новинама и међу дипломатском заједницом.

Генерал Ал-Сиси се, уосталом, сматран стабилнијим вођом, нешто попут бившег предсједника Хоснија Мубарака. До данас се Њујорк тајмс суздржава да Ал-Сисија етикетира "диктатором", успркос чињеници да ће владати земљом до 2034. године. Тачно је да је предсједник Сиси уложио све потребне напоре за сузбијање исламистичких милиција у Египту и за обрану хришћанске заједнице која чини готово 10 одсто становништва у овој арапској и муслиманској земљи. Забранио је и Муслиманско братство, које је као терористичка организација доласком демократије добила право да се кандидује и побиједи на изборима.

Међутим, Запад се у овом случају не противи исламским фундаменталистима, већ се боји да би Каиро могао пасти под сферу утицаја Москве. То је главни разлог зашто је предсједник Абдел Фатах Ал-Сиси поштеђен критике америчких медија.

Други кључни западни савезник, Саудијска Арабија, тек се сада почиње борити с нарацијом медија о својим људским правима. Геноцидни саудијски рат против Јемена се претворио у најгору хуманитарну кризу у свијету.

Истовремено је америчка обавјештајна служба закључила да је саудијски диктатор Мухамед бин Салман наредио убиство Џамала Кашоггија. Грозно убиство и комадање тијела новинара Вашингтон поста често се осуђивало у медијима, али извјештавање о рату у Јемену је табу тема, посебно у првим годинама сукоба.

У невјеројатној рационализацији, која је прошла без коментара, британски министар спољних послова Џереми Хант недавно је у часопису Политико инсинуирао да је, с обзиром на то да као други највећи продавац оружја Саудијској Арабији, Уједињено Краљевство има јединствено мјесто да помогне скором заустављању насиља. Наравно, то се није догодило и Јемен је и даље поприште сукоба и мјесто гдје се у тишини одвија најгора хуманитарна криза у свијету. Рат је заиста мир.

ШЛАГ НА ТОРТИ: РУСИЈА
А онда долази „Рашагејт", главна приповијест на коју многом новинарима крану слине на уста, само ако добију задатак да напишу неколико редова о „злочинима Путиновог режима". Прича је кренула од америчке Демократске странке, гдје се прво почело тврдити да руски предсједник Владимир Путин потајно контролише америчког предсједника Доналда Трампа, пријетећи да ће разоткрити његове тајне, да мијеша у америчке изборе и продире у друштвене медије како би манипулисао америчком спољном политиком и одреди исход америчких предсједничких избора 2016. године.

Дуго очекивани извештај истражитеља Малера о тим наводним пословима знатно је ослабило теорију завјере о спрези Трампа и Русије, иако су далеко очитији утицаји на САД они масовних корпорација и израелске владе, док је огроман утицај Сједињених Држава на демократске и ауторитарне владе других земаља систематичан и јавна је тајна већ деценијама.

Наратив "Рашагејта" се такође руши и када испитујемо податке о политичком оглашавању. Према Фејсбуку, руски су извори потрошили око 100 000 долара на огласе на Фејсбуку током циклуса предсједничких избора у САД-у 2016. године.

Ово је дословно мизеран износ. Супротно томе, изборне кампање Хилари Клинтон и Доналда Трампа заједно су потрошиле 81 милиондолара само на огласе на Фејсбуку.

Надаље, за разлику од руских агенција, тимови Трампа и Хилари Клинтон такођее су радили с дивовима на друштвеним медијима како би се њихов имиџ на мрежи побољшао. Фејсбук је чак послао особље да помогне Трамповој кампањи, јер је на платформу потрошио десетине милиона.

Комуникацијски стручњаци Даниел Крејс и Шенон Мекгрегор су рекли: „Улога Фејсбука је током предсједничких избора 2016. била под изванредним надзором. Али наше истраживање показује да је други, мање коментарисан аспект политичког утицаја Фејсбука био далеко ефикаснији у смислу резултата избора."

Потпуно рутинска употреба Фејсбук Трамповом кампањом и другима, уз 1,1 милијарду долара плаћеног дигиталног оглашавања током циклуса, вјероватно је имала далеко већи досег од руских ботова и лажних вијести. Износ од 1,1 милијарде долара укључује потрошњу политичара и група и изван кампања Трампа и Клинтонове.

Ипак, посљедњи пут када је дозвољено посумњати у „Рашагејт" на мрежи „Ем-Ес-Ен-Би-Си", био је у јануару 2017. године, баш кад је Трамп преузео дужност. „ Рашагејт " је изазвао нови Хладни рат. Штавише, медијска опсесија Русијом је усмјерила медијску пажњу на Трампову администрацију, а новинари су заборавили бавити се питањима као што су климатске промјене, права на побачај и спашавање корпорација .

Нису све вијести створене у центрима моћи. Није изненађујуће или нужно штетно што се око одређених идеја формира консензус. Али су ти консензусни ставови увијек у јасној корелацији с интересима елите.

НАРАТИВ ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
Можда је то најспектакуларније учињено с Ираком и лажним оружјем за масовно уништење. Главне студије о извјештавању о рату у Ираку о медијима у Сједињеним Државама и Великој Британији указују да су дискусије у вијестима осликавале ставове моћних политичких и војних елита. Тешко је било на медијима чути да инвазија и окупација Ирака представља агресију, највећи међународни злочин у међународном праву. То је речено тек када је инвазија, чак и по најконзервативнијим процјенама, узроковала позамашни број насилних смрти.

Могли бисмо се запитати гдје су била та велика западна пера и објективни репортери у претходнојдеценији, када су санкције довеле до експлозије смрти дјеце о чијим се бројкама и даље расправља, иако сви показатељи говоре да су они били упоредиви с изузетно великим бројем жртвама узрокованих инвазијом 2003. године и каснијом окупацијом.

Слично томе се о рату у Сирији извјештавало на изразито пристран начин, непрофесионално баш као током рата у Ираку. Према дописнику Патрику Кокбурну , "западне новинске организације готово су у потпуности покривале побуњеничке стране сукоба". Због тога, према Кокбурну, "измишљене вијести и једнострано извјештавање су западне медије вратили у доба Првога свјетског рата".

ЛАЖИ О СИРИЈИ
Узмимо још један примјер. Организација за забрану хемијског оружја (OPCW) добила је задатак да са својом Мисијом за проналажење чињеница (FFM) истражи наводне хемијске нападе у сиријском сукобу. Године 2019. су анонимни узбуњивачи OPCW -а објавили информације о поступку прикупљања чињеница FFM -а, као и о инжењерској процјени OPCW -а.

Ови пропусти радне групе за Сирију са сједиштем у Великој Британији, пропаганда и медији, заједно с другим чињеницама, говоре да је неким извјештајима OPCW -а манипулисао и технички „усклађивао" податке које му је доставио FFM.

Извјештај упућује на то да је технички секретаријат изабрао савез државних тијела под вођством Француске, Велике Британије и САД-а. Надаље се сугерише да су неки извјештаји OPCW -а искључили или занемарили доказе да би неки од наводних хемијских напада у Сирији могли бити инсценирани.

Ова открића указују на то да су такозване сиријске „опозиционе снаге" можда починиле злочине само како би подстакле "хуманитарну" војну интервенцију Запада. То је, као што знамо, била уобичајена пракса протеклих деценија. У ствари, један од наводних хемијских напада чије се ауторство доводи у питање био је напад из априла 2018. у Думи, због којег су Француска, САД и Велика Британија бомбардовали Сирију.

Ова прича о пропустима OPCW -а експлодирала је у независним медијима, али се углавном ограничила на колумну Петера Хиченса у Дејли мејлу и Роберта Фиска у Индепенденту. Причу о томе су још објавили Френс24/АФП и Фокс њуз.

Ови национални медијски системи су увијек добро брањени. Занимљиво, али данас већу заштиту имају медији у либералним него они у такозваном ауторитарним демократијама. Аутоцензура је досегла невиђене разине, а плаћени новинари ће у неколико минута срочити пропагандни филм којег би се постидјели чланци које је Агитпроп '30-их година прошлог стољећа објављивао у тада Стаљиновој Правди.

Пропагандни модел се мјери по томе колико је био ефикасан. Милиони не умиру, односно, то су смрти „које се у остварењу вишег циља нису могле избјећи". Ништа од свега тога није вриједно да се годинама повлаче као крваве мрље индустрија с америчких обала, посебно војно-индустријског комплекса који наоружава западне и њему савезничке војске.

Разуман човјек се не усуђује ни помислити како би изгледао пакао који би се у било којем тренутку могао отворити у сукобу с Ираном, па чак и Кином и Русијом. Чак и ти би сукоби медијски били пропраћени као све америчке агресије од Другог свјетског рата до данас.

То је наратив неоспорно супротан чињеницама. Анализа и добро представљене алтернативне приче се могу наћи у широком распону, од извора до корпоративних пословница. Западни медији су увијек били учесници. И то се стално догађа. Вијести за које новинари користе најпоузданије доступне изворе су непотребне, јер западним медијима ионако задатак није говорити истину, већ рационализовати рат и државни терор, док милиони умиру. Све остало је неважно.

Аутор Н. Бабић

Насловна фотографија: Riccardo Savi/AP

Извор logicno.com, 06. септембар 2019.
https://www.standard.rs/2019/09/06/n-babic-veliki-zapadni-mediji-sve-vise-lice-na-agitprop/

Америка немоћна — Косово нова суперсила (видео, фото)

rs.sputniknews.com

Ексклузивно: Америка немоћна — Косово нова суперсила (видео, фото)

Sputnik

6-7 minutes

---

Осамдесет година после почетка Другог светског рата суочавамо се питањем потпуне ревизије историје. Злочинци и жртве заједно обележавају тај дан, занемарујући улогу Совјетског Савеза који је ослободио свет од фашизма. То је био и повод за разговор са Александром Боцан-Харченком. Међутим, не може се водити разговор са руским амбасадором, а да се не постави питање Косова и Метохије. Подршка Русије је неспорна, али су притисци са других страна све јачи. Америка је послала специјалног представника за решавање проблема Балкана, чиме су притисци постали још интензивнији. Александар Боцан-Харченка питали смо и да ли сматра да Србија, као мала земљама, може да им одоли.

„Одговорићу директно. Рекли сте да сваки разговор са руским амбасадором мора да садржи и питање Косова, а ја бих рекао да нас разговор, који је везан за обележавање 80. годишњице почетка Другог светског рата, обавезује да попричамо мало о Косову. Бомбардовање и агресија на СР Југославију су трагови либералног међународног поретка и садашње Косово је такође један од експеримената тог либералног поретка. То питање мора да буде решено, јер без тога нема ни дугорочне стабилности на Балкану. Ми смо убеђени да је неопходно вратити читав тај процес у међународно правни оквир. Косово је глобално питање које за решавање тражи повољне глобалне услове."

Нама се понекад учини да се међународна клима променила, да су шансе Србије да се избори за праведније решење — веће?

— Немам осећај да сада постоји повољнија међународна ситуација и услови за решавање питања Косова. Поготово кад видимо како је протекао догађај у Пољској. Ипак, све зависи од држава, људи, напора, жеља и добре воље, јер ако све то постоји, онда кључне земље и наравно Србија могу и морају да решавају то питање у оквиру међународног права и на основу Резолуције 1244, која и даље има одлучујућу улогу за решавање тог питања. Из медија се види да САД и друге земље желе „на брзака" да пронађу решење за КиМ, али ја сумњам у то. Ипак, моје сумње не значе да нема жеље да се проблем Косова реши. Можда и на неки чаробни начин. Зашто да не? Међутим, тешко је замислити да постоји такав чаробњак, поготово неко ко је тек именован. Људи на таквим положајима су обично веома професионални, али нисмо чаробњаци. 

Читајући наше медије можемо закључити да су се на Западу уплашили што је Русија послала великог експерта за Балкан, дакле Вас, и решила да вам парира, шаљући Палмера?

— Ја не желим да причам о себи, јер Русија увек шаље искусне амбасадоре. Само могу да кажем да је моја лична жеља била да дођем, јер волим Србију, а желим да је упознам још боље. Занимљиво је да радим управо сада када је земља у развоју и успону. Срећан сам због тога и покушаћу да урадим шта год могу да вам Русија помогне да унапредите ваш економски развој и да побољшате политичку ситуацију и међународни положај, али и да побољшамо билатералне односе две земље.

Палмеров долазак посматра се и као покушај Америке да директно учествује у преговорима. Србија жели да, у том случају, учествује и Русија. Да ли је таква промена формата могућа?

— Ја нисам поменуо Палмера, Ви сте, али сам прочитао оно што је Палмер рекао, укључујући и оно за „Танјуг", и нисам пронашао нешто ново. Заиста сам хтео да пронађем неки нови став, јако охрабрујући став… Нисам то пронашао. Међутим, ако жеље постоје, што се тиче формата разговора, ми смо сматрали, па и сада сматрамо, да је овај формат разговора Београд-Приштина, уз посредовање Европске уније, давао резултат. И на папиру има резултата. Највећи проблем, онај који је на крају крајева увео ове разговоре у ћорсокак, јесте то што нема реализације и имплементације. У животу не постоји ништа или углавном ништа од тога, од резултата. Проблем је, наравно, и притисак на Београд, као и раније. У сваком случају, ако тај дијалог буде успостављен поново, уз поштовање захтева Београда, који су правно и законски потпуно утемељени — повлачење таксе, пореза и друго, он је способан да да резултат. 

А промена формата?

— Ако дође до промене формата, треба имати у виду да је Русија стална чланица Савета безбедности и ми озбиљно прилазимо сваком питању за које је надлежан Савет безбедности. Једно од њих је Косово. Наравно, ми морамо и желимо да учествујемо и наравно да ћемо размотрити ову могућност ако Београд то буде захтевао, али нема никакве сумње, не желимо и не смемо да учествујемо у нечему, у неком разговору, који није утемељен на међународном праву. Ми ћемо одлучно тражити темељ и предуслове у оквиру Резолуције 1244, све остало ће бити узалуд. То би заиста било узалудно понављање штетног процеса који неће донети резултат.

Споразуме које сте поменули не поштује албанска страна и, када је реч о таксама, Америка и неке европске земље тобоже врше притисак на њих да их укину. А они неће. Да ли ви верујете да Америка која је створила ту такозвану државу, без које не би могли да опстану, не може да утиче на њих?

— То је, исто као у Варшави, ревизија историје. Циљ је да се утврдити доминација једне земље. Између осталог, разлог Другог светског рата је био доминација једне земље. И до сада се сматрало да постоји једна супердржава, а сада се, ево, десило да је „супердржава" друга, мала, која и није држава, али је „суперсила" и утиче на супердржаву.

Цео интервју можете погледати у видео-прилогу.

https://youtu.be/n83QcPHTo9A

СНИМАК ИЗ 1941. ДЕМАНТУЈЕ КИТАРОВИЋЕВУ: Ево како су се Хрвати борили против нациста! (ВИДЕО)

СНИМАК ИЗ 1941. ДЕМАНТУЈЕ КИТАРОВИЋЕВУ:  Ево како су се Хрвати борили против нациста! (ВИДЕО)

02.09.2019. - 17:41

ИСКРА на Фејсбуку

 

Колинда Грабар Китаровић (Фото: Спутњик/АП)

Предсједница Хрватске Грабар Китаровић изјавила је поводом обиљежавања 80 година од почетка Другог свјетског рата у Варшави, да су Хрвати, сразмјерно броју становника, највише допринијели борби против фашизма.

Упркос старој пропаганди нациста по којој 100 пута поновљена лаж постаје истина коју примјењује хрватско руководство, снимак из 1941. године демантује изјаву Китаровић.

Наиме, на архивском снимку види се како грађани Загреба са одушевљењем дочекују њемачке трупе.

Погледајте како је то изгледало:

https://youtu.be/fWY4BOIvaV0