nspm.rs

: Радина Вучетић: Успон и пад америчке меке моћи у Србији и Југославији

:

8-10 minutes

---

 Америка, као водећа сила 20. века, стицала је своју премоћ на различите начине – доминирала је светом војно, економски и технолошки, а свој утицај је остваривала и кроз меку моћ.

Појам мека моћ (soft power) јавио се 1990-их са значајним студијама Џозефа Наја Bound to Lead: The Changing Nature of American Power (1990), Soft Power: The Means of Success in World Politics (2004) и The Powers To Lead (2008). Према Џозефу Нају, мека моћ неке земље почива првенствено на три извора: њеној култури, политичким вредностима и спољној политици. Америка је своју меку моћ градила на свим овим изворима, али је кроз 20. век у борби „за срца и душе" најделотворнии био „извоз" америчке културе.

На просторима данашње Србије, процес американизације и ширења америчких културних утицаја почео је кад и у Европи, гостовањем чувеног „Буфало Била", када је на својој европској турнеји 1906. ова атракција са каубојима, Индијанцима и коњима обишла Кикинду, Зрењанин, Панчево и Вршац. На самом почетку 20. века Буфало Бил је у Европи био познатији од америчког председника, и додатно је „подгрејао" интересовање за Дивљи Запад, које је већ постојало захваљујући литератури – пре свега романима Карла Маја.

Показало се да су од почетака процеса американизације ови простори били отворени за све што је долазило из Америке, па су тако у следећем великом таласу американизације 1920-их година, Београд, Србија и Краљевина Југославија постали отворени за џез, америчке игре чарлстон, шими, фокстрот, а тада почиње и доминација холивудских филмова у домаћим биоскопима.

То је доба када се оснивају први џез оркестри Mickey Jazz, Jolly Boys, САЏО, Melody Boys i The Hawaii Band, појављују се амерички стрипови, а 1929. у престоници гостује и тада највећа звезда популарне културе, Џозефина Бејкер. Ако се погледа Београд тих година, деловало је да је америчка популарна култура свуда – у биоскопима, дансинг салама, у моди… Опчињена америчком популарном културом, Милена Павловић Барили слика Рудолфа Валентина и Џозефину Бејкер.

Све ово је још увек било део општег процеса американизације, који се одвијао и без великог уплива америчке државе. У коришћењу јавне дипломатије, Америка је била релативно спора у односу на велике европске државе. Успон америчке јавне дипломатије почиње за време Првог светског рата када Вудро Вилсон оснива Комитет за јавно информисање, али прави успон она доживљава за време Хладног рата. Тада се као важан политички актер активно укључује америчка јавна дипломатија која се бави успостављањем, развијањем и унапређивањем односа са другим државама кроз „размену идеја", тј. кроз културу, уметност и образовање.

Томе је нарочито допринео Смит-Мунтов закон из 1948, којим се јавна дипломатија издваја као један од америчких приоритета са циљем „да влада САД промовише боље разумевање Америке у иностранству, и да појача међусобно разумевање између народа САД и других народа".

Оснивање Информативне службе САД (USIA) 1953. која је водила америчку културно-просветну политику према иностранству, додатно је помогло институционализацији јавне дипломатије и ширењу америчких утицаја кроз приказивање културног, научног и технолошког блага Америке, дакле привлачењем и придобијањем „срца и душа" кроз јавну дипломатију.

Оснивањем USIA, у њену надлежност дошле су и кључне институције америчке пропаганде – радио Глас Америке и амерички информативни центри ван граница Америке, који су се најчешће налазили при амбасадама САД, а чији је главни задатак било дистрибуирање часописа, књига, филмова, организовање изложби, курсева језика и културно-просветне размене, односно давање стипендија. По међународном програму размене на пољу образовања у реализацији Стејт департмента, у Америку је годишње долазило на хиљаде одабраних стипендиста, који су, као гости, учили, предавали, бавили се научно-истраживачким радом, стицали практична искуства и упознавали различите аспекте америчког живота.

Највећи број Фулбрајтових стипендија у Европи имала је Западна Немачка, а Југославија је била одмах иза ње, што сведочи о значају Југославије у америчкој спољној политици. Током социјалистичког периода, широм Југославије се могао чути глас Грге Златопера уз поздрав слушаоцима „Овде Вашингтон, глас Америке", а из многих кућа су одјекивали звуци џеза и рокенрола, што са радија, што са плоча од којих су неке позајмљиване из Америчке читаонице.

Као део америчке меке моћи, на светске турнеје средином 1950-их крећу џез-амбасадори Луј Армстронг, Дизи Гилеспи, Бени Гудман и Дејв Брубек, па тако, захваљујући југословенском окретању Западу, али и америчкој јавној дипломатији, највеће звезде америчког џеза свирају у Београду – Дизи Гилеспи (1956), оркестар Глен Милер (1957), Луј Армстронг (1959, 1965), Ела Фицџералд (1961), Кол Потер (1964), Вуди Херман (1966), а од 1971. се организује Београдски џез фестивал на коме учествују Мајлс Дејвис, Чарли Паркер, Луј Армстронг, Дизи Гилеспи, Реј Чарлс…

И поглед на свакодневицу младих већ 1950-их и 1960-их, указивао је на домете американизације – слушали су се џез и рокенрол, носио се џинс, пила се кока-кола, жвакале су се жваке, гледали амерички филмови.

До великих и крупних промена долази и у високој култури – Фордов стипендиста, Миодраг Б. Протић организује Музеј савремене уметности по моделу Музеја модерне уметности у Њујорку, а у Београду се организују изложбе америчког апстрактног експресионизма и поп-арта, што је било незамисливо у Источном блоку. Преводе се и дела најзначајнијих америчких писаца, а утицај америчке науке је присутан на свим пољима.

Својом меком моћи, Америка је слала поруку о слободи и праву на избор, било да се радило о слушању џеза, који је био прокажен на Истоку, гледању холивдских филмова, или о баналним стварима попут одласка у самопослуге, које су широм Југославије, попут оне на Цветном тргу, моделоване по америчком моделу. На тај начин, америчка јавна дипломатија је кроз меку моћ доприносила побољшању југословенско-америчких односа, али и суштинског прихватања америчке културе и америчког начина живота, захваљујући чему се мењало целокупно друштво.

Крај Хладног рата и распад Југославије начинили су радикалан рез у иначе добрим српско-америчким односима. Америка као да је поверовала у Фукујамину тезу о крају историје, и да је опште прихваћено да је Америка победник који од пада комунизма предводи нови, униполарни свет, те да самим тим и нема много разлога да јавној дипломатији посвећује онолико пажње, колико је то чинила за време Хладног рата. Број запослених у УСИА се стално смањивао, баш као и њен буџет.

Завршни ударац USIA је добила 1999, када је расформирана и враћена под окриље Стејт департмента (као Bureau of Educational and Cultural Affairs).

Година у којој је расформирана USIA, која је од 1953. учинила много на промовисању америчких вредности и демократије у једној социјалистичкој земљи, била је и година у којој је Србија бомбардована од стране НАТО и година у којој су српско-амерички односи пали на најнижу тачку од њиховог успостављања.

Зграда Америчке читаонице, која се налазила у главној престоничкој улици, Кнез Михаиловој, тада је демолирана. И када је касније дошло до побољшања односа, Америчка читаоница се више никад није вратила у велику зграду у главној пешачкој зони, већ је своје активности свела на мале просторије Америчког кутка као „подстанар" у Дому омладине, што и симболички означава промену односа Америке не само према Србији, него и уопште према улози и значају јавне дипломатије у америчкој спољној политици.

За то време, неко је научио хладноратовске лекције. Док се Америка повлачи и смањује број програма, други су у офанзиви, попут Кине, Русије и Турске, које повећавају своје присуство у Србији и користе меку моћ баш као некада Америка, када је била на свом врхунцу. Како је приметио и Џозеф Нај, „творац" идеје о америчкој мекој моћи, она је у 21. веку, нарочито после интервенције у Ираку, у опадању, што чини да се на глобалном нивоу мења перцепција Америке, те да је све више негативних погледа на њу. Смањење значаја јавне дипломатије у Америци отвара много веће питање од питања буџета и америчке спољне политике – оно отвара питање америчке (пре)моћи у 21. веку.

Управо због тога Нај предлаже даље јачање јавне дипломатије, и то највише путем „фејс ту фејс" контаката кроз програме размене, уз фокус на младе људе. За српско-америчке односе то би сигурно значило ново побољшање односа, а промена овакве политике на глобалном нивоу помогла би промени опште перцепције Америке, али и прављењу нове хијерархије великих сила у 21. веку.

* Центар за америчке студије Филозофског факултета Универзитета у Београду

(Данас)

 

Југославију је срушило комунистичко заташкавање усташких злочина

standard.rs

Љ. Димић: Југославију је срушило комунистичко заташкавање усташких злочина - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

9-12 minutes

---

среда 25. септембар 2019. 18:08

Сви злочини су приписивани Немцима, а истраживања су показала да су Немци убили око 40.000 људи. Где је преосталих милион српских жртава?

Због чега Србија прећуткује сопствену историју, свесно је једе, чак и онда кад је својим пожртвовањем и храброшћу чинила херојска дела. Повод за ову причу дала нам је недавно одржана церемонија у горњомилановачком селу Прањани, где је у саслужењу америчких угледника обележена 75. годишњица спасавања 500 америчких пилота у Другом светском рату. О томе разговарамо са угледним српским историчаром и академиком Љубодрагом Димићем.

Зашто Србија ћути о много чему па и о спасавању америчких пилота?
— Када се политика умеша у тумачење прошлости, један од начина на који она тумачи прошлост јесте ћутање. То се дешавало, између осталог, и са спасавањем америчких пилота после бомбардовања нафтних постројења у Плоештију у Румунији 1944. Њихова авијација је била мета снажне немачке противваздушне одбране око Београда. Многи амерички пилоти су страдали, али њих око 500 су спасени, пре свега захваљујући српском народу и у организацији Краљевске војске у отаџбини, под командом генерала Драгољуба Михаиловића. Он је успео да пилоте и чланове посада распореди по кућама и да их спасе од Немаца. Невероватно је да су сељаци из Прањана и околних села сачували пилоте од потраге коју су водиле бројне агентуре, немачке и њихових савезника.

Потпуна конспирација сачувана је и у време операције „Халијард" кад су сељани направили травнату писту са које су Американци авионима одвезли пилоте на безбедно место. То је пример херојства и оданости, јер покрет генерала Михаиловића је био укорењен у српском селу.

Али зашто се до јуче ћутало о том херојству из Прањана, чак и данас Срби мало знају о спасавању америчких пилота?
— „Ћутало се зато што су пилоте спасавали представници Југословенске војске, отаџбине и српски народ, а не партизани и комунисти. Представници Комунистичког покрета су забранили својим јединицама да дејствују у Србији. Србија је имала само једну војску која је представљала значајни чинилац, а то је била војска Драгољуба Михаиловића. Ћутало се и због тога што је у Америци почела пропаганда 1944-45. у којој су активно учествовали спасени пилоти. Они су тврдили да Михаиловић и његов покрет не могу да добију статус колаборационисте, јер он је био антифашистички покрет. О томе се на Западу ћутало, а америчка пропаганда тек после Титовог сукоба са Стаљином 1948. угушила је ту тему. Спасени пилоти и њихова пропаганда су маргинализовани. О томе је сјајну грађу оставио официр из Дражиног штаба у својим мемоарима. Све је то тако трајало до момента када Југославија, односно Србија није ушла у нови сукоб са Америком.

Од тада Србија у САД губи сваки кредибилитет као позитивна историјска фигура, не добијају шансу да се и на америчком тлу та истина о пилотима саопшти. То је време почетка грађанског рата и распада СФРЈ. Код нас се почињу објављивати мемоари и списи, врло стидљиво, о пилотима из Прањана. То је употреба и злоупотреба историје, о томе се деценијама ћутало, и ево данас се о томе проговара, опет верујем са неком политичком калкулацијом која носи злоупотребу историје онакве какве она јесте била. Данашња америчка политика, у покушају да изгледа уравнотежена, сетила се неких српских заслуга и Срба. Дојучерашња слика ће бити ретуширана, а са тим ретуширањем вероватно иде и пакет нечега што је можда ништа, а можда и нешто. Видећемо.

Мислите на Косово?
— Да, мислим на разговоре, на појачани степен уважавања који са собом носи омекшавање онога ко је преговарач… Да, то су те технике, да вас употребљавају од века до века.

Мислите да су то данајски дарови?
— Ти данајски дарови са собом носе велику злоупотребу прошлости и употребу прошлости у политичке сврхе, ако није научна истина о прошлости саопштена, онда се прошлост злоупотребљава.

Али власници те историје, ако она постоји, јесу Срби и грађани Србије?
— Тако је.

Због чега су Срби ћутали о злочинима на Косову, о злочинима Хрвата, усташа над Србима, због чега су пристали да кости из јама по селима у Херцеговини, БиХ и другим просторима изваде тек 1991? О томе се није смело ни говорити?
— То није карактеристика само српског народа, то је присутно и код других народа који немају капацитет да кажу своју истину, ућуткани су 1945. То је трајало 50 година. Не само Тито, него свака власт жели да контролише слику прошлости. Новом Комунистичком покрету није одговарала слика прошлости онаква каква јесте била, одговарала јој је слика која се уклапа у партијске ставове, норме. КПЈ је преузела одлуке чувеног XII конгреса Коминтерне 1935. на којем је био Тито, први пут је видео Стаљина, седео у 28. реду у сали Синдиката у Москви, а Јосип Висарионович је на бини певао Интернационалу. На том конгресу донет је читав низ одлука, као и она како треба проучавати прошлост, шта треба из ње узимати, а шта прећуткивати. Та пројекција прошлости иде од старог века где се Спартак, као златни дечко, појављује као револуционар који ослобађа робове…

Комунисти су задужени да позитивно из прошлости тумаче као сопствени темељ и традицију. Они су из прагматичних разлога спасавање америчких пилота, не једног, два, него 500 од стране супарничког покрета прећутали. Они су тај покрет прогласили фашистичким, а његовом команданту судили за колаборационизам. А сви знамо да је тај покрет предвођен генералом Михаиловићем добар део ратног времена био антифашистички и у већини патриотски."

Срби су практично појели сопствену историју?
— Тако је.

То, чини се, даје за право Хрватима да прекрајају историју?
— Наравно, али морам да кажем да су Хрвати појели сопствену историју. За њих је негде то било и добро јер је Југославија била држава равнотеже, у таквој држави требало је наћи неки заједнички модалитет за будући заједнички живот. Он се, по мишљењу партије на власти, тим што ће се рећи истина о усташком покрету и истина о српским жртвама, није уклапао. Та федерација равнотеже је морала да настане на српској штети и у том контексту и Срби и српски комунисти су у томе партиципирали.

А слика о геноциду над Србима, бројке су застрашујуће, да се тешко могу и превалити преко уста. Злочини су, отворите уџбенике из којих смо сви ми формирани, приписивани Немцима, а сва истраживања су показала да су Немци убили око 40.000 људи. А где је преосталих милион жртава братоубилачког рата? НДХ и покрет подржаван од Римокатоличке цркве и већине хрватског народа сноси највећу одговорност за те жртве. А данас се у тамошњој политици прави наводна симетрија између оних који су погинули у рату и не знам колико десетина хиљада усташа који су ликвидирали. Сви знамо да је то била организована НДХ војска, људи у униформама, око 150.000 људи под оружјем, многи од њих дочекали су Блајбург… Негативна прошлост зарад неке југословенске будућности је затрпана, а у томе су добрано партиципирали и српски комунисти."

Све је то ствар пристанка?
— Делим Ваше мишљење, али да је Брозова Југославија прављена на истини о ономе што се догодило и како се догодило, до данас би опстала. Али када нешто правите на лажи, ти темељи при сваком трусном догађају не могу да издрже тежину грађевине која је на њих постављена. Лажи су оно што је на неки начин уништило југословенску државу.

Али да се извучемо из овог југословенског миљеа, ако гледате Немачку, она је јасно признала фашистичке грехе после 1945. године. Али кад је почео Хладни рат, у немачким школама се престало говорити о немачким злочинима неко време, али генерација која је стасала 1967-1968. сазнала је да су им очеви били нацисти, и крећу у бунт против својих очева, против система, против те лажи и завршавају у другој крајности, као терористичка група Бадер Мајнхоф. Нешто слично се дешавало и у Италији, отрежњење младих које је отишло у погрешном смеру.

У Хрватској се увелико прекраја историја. Председница Китаровић истиче "огроман" значај Хрватске у антифашистичкој борби у Другом светском рату, док хрватски историчари подсећају да је 1941. у Хрватској било око 8.000 партизана. Од тога 6.400 су били Срби, Хрвата је било око 600…
— Тако је. Сва истраживања показују да је тек у јануару 1944. број Хрвата у народноослободилачком покрету на простору Хрватске надмашио Србе, али и тада, 20 одсто партизана су били Срби, што је у озбиљној несразмери са процентом Срба који су живели у Хрватској. То је истина, добро је што има неколико заиста добрих хрватских историчара као што су Класић, Голдштајн, Јаковљевић… Ти људи су на различите начине изложени притисцима јавности и вероватно свог најближег окружења. Та истина ће се Хрватима вратити као тежак бумеранг, то је неминовно, велике лажи имају скупу цену." 

У томе им је помогла и Брозова политика. Броз је изједначио либерале и Маспок иако су то у суштини били дијаметрално супротни појмови. Маспок је био националистички ембрион који данас Хрватска живи, а либерали су хтели тржишну привреду, коју је Комунистичка партија Кине увела пре тридесетак година?
– Ако се гледају документи, либерали су тежили једној модерни у Југославији, а пре свега у Србији. То је било исписано на застави либерала. То су људи који су гледали у будућност, стасавали су средином 60-их, настављали су пут који је трасирао Коча Поповић. То су Марко Никезић, Латинка Перовић и озбиљна група младих људи модерних схватања. Појавило се једно језгро млађих врло образованих способних људи који су имали визију. Њих не занима српски народ у осталим деловима Југославије, они и у својим радовима и у својим мемоарским записима из оног времена сматрају да српско питање треба решавати у Хрватској, у Босни слично. Они нису били националисти. Они су желели модерну Србију, али та њихова визија модерне Србије после слома Маспока у Хрватској, наспрам себе добила је све саме непријатеље, а угрожавала је и позицију Јосипа Броза."

Фото: Ж. Кнежевић

Аутор Ђоко Кесић

Остатак интервјуа у штампаном издању

Извор ekspres.net, 24. септембар 2019.

 

novosti.rs

Vašington ne beži od korekcije granica

D. R. Đ.

5-7 minutes

---

Koji je stav o KiM provejavao u nastupu bliskih saradnika Trampa na susretu sa Vučićem u Njujorku: SAD bi volele da ostanu pozicije iz 2008, ali su otvorene i za druga rešenja. Vučić: Ni Amerika neće zamrznuti konflikt

SJEDINjENE Američke Države otvorene su za kreativne ideje kada je reč o statusu Kosova i Metohije i žele da se taj čvor raspetlja u što kraćem roku. Njihova administracija volela bi kada bi sve ostalo na pozicijama iz 2008, ali u krajnjoj linije neće bežati od korekcije granica, jer je i to, po njima, bolja opcija od sadašnjeg zamrznutog konflikta koji ne vodi nikuda.

Kako "Novosti" nezvanično saznaju iz diplomatskih krugova, upravo ovakav stav provejavao je u nastupu specijalnog predstavnika američkog državnog sekretara za Zapadni Balkan Metjua Palmera i v. d. pomoćnika državnog sekretara Filipa Rikera tokom sastanka sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem u Njujorku.

To je potvrdio i predsednik Vučić, koji je izjavio da su "SAD zainteresovane za rešavanje kosovskog pitanja, jer ne žele da to ostane zamrznut konflikt u narednih deset ili više godina".

PROČITAJTE JOŠ: Vučić s Rikerom i Palmerom u Njujorku: Srbija i SAD intenzivirale politički dijalog i ekonomsku saradnju

- Pozitivno je što sa Amerikancima može da se razgovara racionalno, bez obzira na to što neke naše ideje neće prihvatiti, ali žele da čuju i trude se da nađu rešenje, a ne da apriori osuđuju Srbiju. To je mala vrsta napretka koji su SAD napravile, a da će doći do esencijalnog napretka, ne verujem. Ali, to što Amerikanci ne žele zamrznut konflikt je takođe u interesu Srbije, jer je pitanje kada taj zamrznuti konflikt može da se odmrzne, odnosno da postane samo - konflikt - rekao je Vučić za TV Pink.

Iako se Nemačka protivi korekciji granica u našem regionu, dvojac blizak predsedniku Donaldu Trampu jednim delom se složio sa kancelarkom Angelom Merkel, koja se tokom susreta sa Vučićem na Ist Riveru, takođe založila za intenziviranje dijaloga Srba i Albanaca.

Još jedna kopča vezuje Berlin i Vašington, a to je opredeljenje da nova vlada u Prištini mora da suspenduje takse na srpsku robu, jer je to preduslov za nastavak dijaloga. Uz to, Vučić je i Merkelovoj i tandemu iz Stejt departmenta predočio da se naša strana zalaže za kompromis koji bi morao da uzme u obzir i poštuje interese Srba na KiM, kao i očuvanje državnih i nacionalnih interesa Srbije.

No ako nova vlada u Prištini najzad ukine tarife i ponovo se sedne za sto, klatno će krenuti u drugom smeru, ka vrućoj stolici koja će pripasti srpskoj strani i od koje će Zapad očekivati što brže postizanje sveobuhvatnog sporazuma. Po mogućstvu, do sledećeg leta, kada i u Beogradu bude izabrana nova izvršna vlast.

Nemanja Starović, spoljnopolitički analitičar, napominje da postoji očigledna koordinacija unutar zapadnog političkog korpusa oko inicijative da se dijalog odblokira:

- Verujem da će Vašington, Berlin i Pariz iskoristiti svoje poluge pritiska na aktere u Prištini u tom smeru, a vremenski okvir koji se pominje deluje ambiciozno. Od momenta kada se Priština vrati za sto, fokus će biti na Beogradu jer je želja Zapada - puna nezavisnost Kosova od Srbije. Ipak, prethodnih godina je porastao nivo razumevanja za poziciju Beograda koji želi kompromis i zaštitu minimuma nacionalnih interesa.

Starović dodaje da je namera Zapada da do sveobuhvatnog rešenja dođe u prvoj polovini 2020. godine i da je za njih prioritet u normalizaciji odnosa srpsko prihvatanje realnosti, odnosno, nezavisnosti naše južne pokrajine. Dok se, podseća on, sa naše strane isticalo da normalizacija mora da obuhvati kako teritorijalno pitanje kroz princip razgraničenja, tako i lična i kolektivna prava, zaštitu religijskog i kulturnog nasleđa, kao i zaštitu imovine.

- Bez regulisanja te četiri dimenzije, ne može biti održivog rešenja - smatra naš sagovornik.

KAD TI, HAŠIME, GOVORIŠ U UN?

MOŽDA sam ja ušao sa plafona, ne znam kojim putem je on ušao, ali ja ću govoriti u velikoj sali GS UN, a kad ti govoriš, Hašime, kad je tvoj raspored? Pa, nikad. Ulazio na vrata, na plafon, Srbija je u UN, a vi niste. I dobro bi bilo da to znate, da biste razmislili kakvu budućnost želite, i želite li kompromis ili da se i dalje inatite.

Tako je u sredu predsednik Srbije odgovorio predsedniku privremenih kosovskih institucija Hašimu Tačiju, koji je rekao da je on u ušao "kroz vrata, a Vučić sa plafona i to posredstvom naroda Kosova".

PROČITAJTE JOŠ: VUČIĆ UPOZORAVA IZ NjUJORKA: Njihova snaga je ogromna

POZIV TRAMPU DA POSETI SRBIJU

VUČIĆ je rekao da se nakratko video sa predsednikom SAD Donaldom Trampom na prijemu koji je američki predsednik priredio sa suprugom povodom 74. zasedanja Generalne skupštine UN:

- Ne želim da od tih minut i po razgovora sa Trampom pravim spektakl. Pozvao sam ga da poseti Srbiju i preneo mu da ga Srbi, zajedno sa Poljacima, najviše vole u Evropi.

 

DAČIĆ I SA AMAL KLUNI

VELIKI broj susreta sa visokim svetskim zvaničnicima na marginama zasedanja GS UN u sredu imao je i šef diplomatije Ivica Dačić koji je razgovarao sa ministrima inostranih poslova Francuske, Mongolije, Tanzanije, Namibije...

Dačić je učestvovao na skupu posvećenom slobodi medija čiji je domaćin bio državni sekretar za Komonvelt, lord Ahmed od Vimbldona, uz kopredsedavanje specijalne izaslanice UK za slobodu medija Amal Kluni, inače poznate pravnice i žene glumca Džordža Klunija.

 

iskra.co

Бивши главни аналитичар ЦИА за Русију: Све је као пред Први светски рат, чека се окидач

5-6 minutes

---

24.09.2019. - 9:56

 

foto: © SPUTNIK / МИХАИЛ КЛИМЕНТЬЕВ

Америчко-руски односи дошли су до опасне границе, када постаје све теже спречити потенцијалне конфликте, тако да је за две земље неопходно да успоставе канале за комуникацију, сматра потпредседник вашингтонског Центра за национални интерес и бивши главни аналитичар ЦИА за Русију Џорџ Биби.

Иако је извештај специјалног тужиоца Роберта Милера о „руском случају" отклонио сумње у „заверу Доналда Трампа са Москвом", у САД, каже Биби, и даље верују да Русија покушава да „поткопа америчку демократију" и генерално да на сваки начин нанесе штету Америци.

„То је веома опасно и тачка. Идеја да су се САД суочиле са ризиком, који угрожава само њихово постојање, знатно отежава управљање кризом. Постаје све теже да се успоставе канали за комуникацију, који су потребни за управљање кризом и спречавање сукоба", упозорава Биби.

Како је истакао, то с обзиром на стање ривалитета у ком се налазимо не дозвољава америчким стручњацима и политичарима да се залажу за мере које би омогућиле да управљају односима и отклањају опасности.

„Резултат је да не чинимо оно што је неопходно како бисмо спречили да се то такмичење отме контроли", додао је стручњак.

До чега може довести ескалација сукоба?

Биби, који је радио и као саветник потпредседника САД Ричарда Чејнија за Русију, Евроазију и обавештајна питања, објавио је овог месеца књигу „Руска замка: како наш рат из сенке са Русијом може да резултира нуклеарном катастрофом".

Он у књизи образлаже тезу да међусобни стереотипи и неспоразуми могу довести до ескалације тензија између земаља, што опет може изазвати неконтролисани отворени сукоб.

„Морамо разговарати једни са другим и мора постојати комуникација. Чак је и за време Хладног рата било више комуникације између Вашингтона и Москве него данас. У САД штавише постоје закони који не дозвољавају одређену врсту комуникације, на пример, између наших војски. И политичари имају много сумњи када је реч о комуникацији са руским званичницима. Они су забринути да тиме ризикују да их оптуже за издају или да оправдавају Русију. То нам не да да успоставимо комуникацију која је неопходна за управљање нашим односима", сматра Биби.

Нове технологије захтевају нова правила игре

Према мишљењу овог експерта, потребно је успоставити нова правила игре, јер су и за време Хладног рата таква правила постојала.

„Правила нису била смишљена како бисмо постали пријатељи. Њихов циљ је био да осигурају да од ривала не постанемо непријатељи, који се боре у правом рату. Већина тих правила је данас нестала, а она што су остала нису замишљена тако да одговарају новим условима и новим технологијама наоружања са којима се суочавамо", објашњава стручњак.

Он напомиње да нове технологије захтевају другачији приступ од постојећег система стратешке стабилности. На пример, појавиле су се тактичке ракете, које могу имати стратешку примену и оне су важне скоро као што је својевремено било важно нуклеарно наоружање.

„Имамо нова хиперзвучна средства, која је веома тешко открити и пресрести и која скраћују време за доношење одлука након упозорења. Вештачка интелигенција и противсателитски системи повећавају претње. А рекао бих да у нашем сајбер свету имамо кључне технологије чија је логика другачија у односу на логику старе атмосфере обуздавања. Морамо пронаћи начин за успостављање стратешке стабилности у новој ситуацији", сматра Биби.

Како је констатовао, још није јасно како то да се уради, јер две земље не разговарају о томе.

„Сматрам да све те области захтевају нова правила игре. Нешто од тога би требало урадити на билатералној основи између Москве и Вашингтона, а нешто на мултилатералној основи уз учешће великог броја преговарача и играча", сматра Биби.

Слично као уочи Првог светског рата

Према његовим речима, постепено успостављање дијалога по принципу „одоздо навише" није успело у прошлости, а у одређеном тренутку је ипак неопходна комуникација на нивоу руководства земље.

Биби је признао да тренутна политичка логика, која налаже америчком руководству да се суздржава од преговора са Русијом, противречи дијалогу који је неопходан како би се смањио ризик од сукоба.

У својој књизи стручњак описује, према његовом мишљењу, сличну ситуацију уочи Првог светског рата. Како Биби пише, тада су катастрофу узроковали међусобно потцењивање потенцијалних противника, неспојиве геополитичке амбиције и нове технологије које подстичу први удар и стварају илузију супериорности над противником.

„Данас широм света постоје бројни потенцијални окидачи који би могли да изазову сличну кризу. А ми немамо канале за комуникацију, правила игре ни ограничавајуће мере, који су неопходни да бисмо се с тим носили. Мора се признати да је таква ситуација опасна. Ако то  учинимо, онда мислим да бисмо могли да се изборимо, али се мора признати да опасност постоји", закључио је Биби.

 

Откривени документи о страдању 3.000 Срба у Араду

standard.rs

Новости: Откривени документи о страдању 3.000 Срба у Араду - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

8-10 minutes

---

недеља 22. септембар 2019. 14:19

Књига "Столеће заборава" у издању Архива Војводине, ових дана излази из штампе и први пут доноси списак од 3.000 наших страдалника у Араду

Много смо крварили у свим ратовима, али до данас нисмо успели да, именима и бројевима, саберемо све наше жртве. Заборавом смо се огрешили и о наше пострадале цивиле, а само у Великом рату у многобројним логорима Аустроугарске, Немачке, Бугарске и Турске, српски народ изгубио је 900.000 жена, деце, стараца … Имали смо безмало троструко више жртава цивила него војника!

Ни данас, век од завршетка Првог светског рата, не бисмо имали готово ништа „црно на бело" о нашим цивилним жртвама у логору у Араду (Румунија) у којем је од 1914. до половине 1917. заточено и глађу уморено 3.000 Срба, да Павле С. Станојевић, бивши секретар Матице српске и некадашњи директор Архива Војводине није, игром случаја, у подруму Владичанског двора у Темишвару, од влаге спасао сандуке са документацијом о овом казамату.

После три и по године детаљног пребирања по румунским архивима, упоређивања и провере података, те дешифровања умрлица које су пре једног века писали логорски болничари и лекари, Станојевићева књига Столеће заборава у издању Архива Војводине, ових дана излази из штампе и први пут доноси списак од 3.000 наших страдалника у Араду. Неке процене говоре да је у арадској кули било око 5.000 српских жртава.

Новости, ексклузивно, столеће после страдања, доносе сведочанство о три хиљаде српских душа, које поново имају имена и презимена, године рођења и упокојења. Нису више пуки статистички податак. Међу њима су деца, младе жене у благословеном стању, времешни мушкарци, старице… Најмлађа је тромесечна беба, а најстарија Миља Токић из села Речице у источној Србији, која је у својој 106. години издахнула у логору!

Како су Аустроугарској монархији могли да науде бебе и старица Миља, затим једногодишња Милица Планинчић из Гучева код Рогатице, Мара Ћеранић из Михољача и Милица Шолаја из Лазарића код Гацког, а обе су имале само по две и по године?

Каква су опасност по опстанак „жуто-гарне царевине" били двогодишњаци Петко Панић и Драгиња Пајић из околине Рогатице, те деведесетогодишњаци: Ђоко Мирковић из Гласинца, Милош Павловић и Кисељева Пожаревац) и Милка Филиповић (Липа код Смедерева)?

– Никаква опасност они нису могли бити – говори нам Станојевић. – Једини мотив за њихово заточеништво била је прилика да се дуго присутна идеја о решењу „српског проблема" најзад реализује најсуровијим методама и са бруталношћу каква до тада није виђена у историји ратовања.

После атентата на престолонаследника Фердинанда у Сарајеву, а пре него што је објављен рат Србији, Аустроугарска је отпочела превентивну меру „дисциплиновања" непокорених Срба и спречавање њиховог евентуалног садејства са српском војском. Цивиле из Србије и других српских области у оквиру монархије, одводили су у логоре. На својој територији Аустроугарска је имала око 300 логора за ратне заробљенике и цивиле и они су „радили" све до краја Првог светског рата.

Први возови са српским интернирцима кренули су ка арадском логору већ 27. и 28. јула 1914. године. У Панчеву и Белој Цркви ухапшено је њих 170, и као таоци отпремљени су у Арад. Хапшење и убиства виђенијих Срба у БиХ, кренуло је одмах после Видовдана. Само у августу 1914. године у арадски логор доведено је више од 3.000 босанских Срба из Подриња, Сребренице, Херцеговине, али и Мачве, Шапца, Поцерине, Пожаревца и то понајвише жена, стараца и мале деце.

Према непотпуној документацији архива у Араду, у четрдесетак дана октобра и новембра 1915. из Србије је одведено у Арад више од 4.000 цивила. Према логорском попису од 16. октобра те године, у једном дану стигао је транспорт са 2.340 српских интернираца, а два дана касније доведено је још 922 наших сународника. Током пет месеци, у овом логору утамничено је и 86 свештеника Српске православне цркве.

Одвожени су у сточним вагонима. Сведоци су причали да је гладне, оскудно одевене и кундацима стражара раскрвављене српске цивиле, на путу до Арада мађарска светина проклињала, пљувала и гађала камењем. Данима су возови милели пругом према Румунији.

Житељка Арада Ана Пакурарију (1881-1963) била је 1914. очевидац доласка колоне српских цивила која се једног хладног зимског дана протезала од центра вароши до Улице Еминеску-Доробанц: „Сви су били готово боси и изнурени. Неки су посртали путем, па су их њихови другови морали носити на леђима. Они најизнуренији умирали су на улици."

Малобројни Срби у Араду притрчавали су колонама сународника дајући им храну и одећу. Чинили су то и после, кроз логорску жицу, али су им стражари забрањивали да помажу заточеницима. Људи су умирали најчешће од глади, дизентерије и тифуса. Хране је било мало, а најчешће је то било месо коња који су убијани гранатама на ратишту. Та „храна" путовала је до арадског логора недељама, а када је стигла на одредиште већ је била црвљива, заражена. Неретко, једини оброк затвореницима била је трава.

Најпотреснију причу о Српкињи умрлој на порођају у логору, која је свог тек рођеног сина оставила његовом прадеди, такође ту заточеном, забележио је Урош Ковинчић, арадски свештеник: „Старац је данима преклињао стражаре за пола литре млека за малишана, али милости није било. Пресвиснуо је са праунучетом у наручју."

Умрли интернирци свакодневно су сахрањивани на оближњем доњем гробљу у Араду. Они који су још били живи, ни тако понижени и исцрпљени, нису потпуно губили веру. Забележено је да су појединци од лимених порција правили гусле тихо певајући завичајне песме. Они који су успели да у логор прокријумчаре понешто новца, потплаћивали су стражаре да би им они донели вест о томе како се Србија држи на фронту.

Војвода Петар Бојовић записао је да таквим јунацима и мученицима нова држава и њихови потомци дугују „споменик незаборавности и пијетета".

– Дуг који је према умрлим интернирцима имала српска држава требало је да буде испоштован у после рата формираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца – каже Станојевић. – И почело се са прикупљањем имена умрлих преко Црвеног крста у пораженим земљама и општинама у Србији и Босни и Херцеговини, па се стало без неког образложења.

Са великом вероватноћом, закључује аутор сведочанства Столеће заборава, може се наслутити да су краљ Александар и парламент одустали од те намере из страха да се не би продубљивали неспоразуми са Хрватима и Словенцима, који су већином били на страни Аустроугарске монархије, и као њени војници учествовали у злочинима над Србима током рата.

За разлику од Срба, сви други народи подигли су споменике својим цивилним жртвама, употпунили спискове са њиховим именима. Заповеднику арадског логора, потпуковнику Хегедишу (командовао је 1848. бомбардовањем Новог Сада), суђено је после рата, али је ослобођен кривице уз помоћ рођака, генерала у Бечу. Кад већ није отаџбина, прво спомен-обележје од дрвета, Србима на арадском гробљу, подигао је наш сународник, пекар у том месту.

Ниподаштавајући однос према српским жртвама настављен је и у Брозовој ери. Овом Станојевићевом књигом, сто година касније, само делимично је исправљен заборав страдања и мученичке судбине Срба цивила и интернираца у Првом светском рату.

ПЕСМА УМЕСТО СПОМЕНИКА
Песму „Покојницима у Араду" написао је 1915. арадски учитељ Војислав Борић. Он је, школујући се у сомборској учитељској школи, седео у клупи са Јованом Дучићем, који му је поклонио српску народну ношњу из Херцеговине.

Борић је после био надзорник једне школе у Босни, потом управник имања патријаршије у Сремским Карловцима. У песми посвећеној арадским страдалницима, он наводи да треба да се поклонимо њиховим сенима: „Кандило палимо за душе њихове, то нек нам је завет и дужност нас зове, јер они су живот за свој народ дали. Ко Срби живели, ко Срби пали."

ВАТИКАН ПОДСТИЦАО НА СУРОВОСТ
Непобитно је утврђено да су аустроугарске војнике пред полазак на српско ратиште, на суровост подстицали верски званичници Католичке цркве. Загребачки надбискуп Антон Бауер, пред полазак 13. загребачког корпуса на ратиште у Србију, 30. јула 1914. рекао је војницима: „Бог зове у бој!"

Љубљански бискуп Јеглич, благосиљајући војнике, поручио је да је „Богу угодан бој, дакле, напред да браните католичку Аустрију од заклетих непријатеља и непријатеља Божјих!"

Ватикан је био свестан да његов ослонац, Аустроугарска, „најчвршћа тврђава католичанства", губи битку у борби против православља, па је немачком цару Виљему, папа Лав Тринаести дословце казао да „Немачка мора постати мач Католичке цркве."

Аутор Јованка Симић

Насловна фотографија: Архива Савеза Срба у Румунији

Извор Вечерње новости, 22. септембар 2019.

 

politika.rs

Патриот или С-400

Биљана Митриновић

4-5 minutes

---

За оне који се плаше трећег светског рата, има добра вест. Он је већ почео. Прокси ратови, хибридни или посредни ратови, како их све зову, изум су још од хладног рата (јер рат никада не сме да стане) и воде се на све стране. Оно што може да брине је – када ће и где избити контролисани „мали" нуклеарни рат. Сви се надамо да за велики нико није толико луд.

ПРОКСИ РАТ: Иако је амерички државни секретар Мајк Помпео рекао да нема доказа да су напад дроновима на саудијска постројења нафте извели јеменски Хути, који су преузели одговорност, Саудијска Арабија је покренула војну операцију на „легитимне војне мете" Хута. Најсиромашнија арапска земља је од свргавања владе 2014. године темељито разорена. Рат у Јемену је заправо рат против Ирана, само што се води на туђој територији.

У јеку америчких оптужби да иза напада на Саудијску Арабију стоји Иран, а чули су се чак и гласови да су то могли да организују и руски специјалисти, Хути најављују да би њихове следеће легитимне мете могле да буду стаклени солитери који парају небо Уједињених Арапских Емирата. Од четвртка, када је Саудијска Арабија опет напала Јемен, који редовно бомбардује са коалиционим партнерима и западним савезницима од 2015. године, неизвесно је који је следећи потез.

Извесно је једино да би Иран одговорио и да би удар америчке или саудијске војске донео „свеопшти рат". Ирански министар спољних послова Мохамед Џавад Зариф је рекао да „не би ни трепнули" ради одбране своје територије. Ирану је очигледно доста начина на који САД „решавају" кризне ситуације. Поводом америчког плана за формирање „коалиције за мирно решење кризе на Блиском истоку", Зариф је одговорио побројавши на Твитеру осам дипломатских иницијатива Ирана од 1985. до данас, међу којима су мировни план за Јемен из 2015. и предлог за регионални пакт о ненападању из ове године. Вашингтон је игнорисао сваку од тих иницијатива.

ШТА МОЖЕ ПАТРИОТ: Такође је извесно да би на напад на своју територију одговорила и Русија. Ове недеље је откривено да су амерички бомбардери Б-52 у марту ове године увежбавали напад крстарећим ракетама на Калињинградску област. План је био да се пробије одбрана руског противваздушног система С-400. Губернатор Калињинградске области је одговорио отприлике као и ирански министар: „не саветујемо САД да ризикују и да се каче са нашим војницима".

Путин, Ердоган и Рохани у Анкари (Фото: ЕПА|Павел Головкин)

Амерички дронови су „успешно" дејствовали у планинској области на истоку Авганистана. Усмерени су против џихадиста Исламске државе, а побили су 30 цивила и више од тога ранили. Ову колатералну штету није морао да коментарише Помпео, који је ипак био обавезан да нешто каже о томе што амерички противракетни систем „патриот" није испалио ни једну једину ракету током напада дроновима на нафтна постројења у Саудијској Арабији. Противваздушна одбрана ове земље је формирана уз директно учешће САД, а ни један дрон није пресретнут. Помпео је рекао да га то не чуди јер сви такви системи делују са „променљивим успехом".

Саудијцима никако није могло да буде право што се „променљиви успех" „патриота" догодио баш када је нападнута њихова територија. Прошле године су Румунија и Пољска с одушевљењем објавиле куповину ових америчких система.

ШТА МОЖЕ С-400: Овај дебакл америчког одбрамбеног система је био одлична прилика да Владимир Путин понуди Саудијској Арабији да купи њихов систем С-400, који се сматра непогрешивим и много јефтинијим. Руски стручњаци кажу да „патриот", упркос моћним рекламама и громогласним изјавама произвођача није предвиђен за борбу против малих циљева.

Путинова понуда Ријаду да им Русија прода систем С-400 неће Саудијску Арабију одвојити од савезништва са САД. Али је до недавно било незамисливо да га Турска купи и да Иран купи С-300.

Америчка доминација на Блиском истоку је на силазној путањи. Сила која је поразила Ирак и доминирала овим регионом, изгубила је Турску и губи поверење Саудијске Арабије, две кључне земље. Успех руске ваздушне кампање у Сирији, невероватна политичко-војна блискост са Турском, партнерски односи са Ираном, координација цене нафте са Саудијском Арабијом и чести контакти руског председника са престолонаследником Мухамедом бин Салманом - Русију чине државом која почиње да влада овим регионом. Путинова посета Ријаду договорена је за октобар.

 

Српска историја на удару Фејсбука и Јутјуба

standard.rs

Српска историја на удару Фејсбука и Јутјуба - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

11-14 minutes

---

недеља 15. септембар 2019. 19:24

Постало је готово немогуће критиковати злочине над Србима, нарочито усташке. Рутински се уклањају чак и цитати из књиге Гидеона Грајфа

Од тренутка када је оснивач и власник Фејсбука Марк Закерберг изведен да сведочи пред америчким Конгресом (на слици изнад; прим. НС), где је у априлу 2018. био изложен прилично непријатним питањима у погледу метода којима се његова компанија служи при прикупљању приватних података својих корисника и њиховој документованој комерцијалној злоупотреби, било је јасно да је „дубока држава" прилично незадовољна његовим доприносом заједничкој, глобалистичкој агенди. Закерберг, по мишљењу одређених либералних америчких конгресмена, није довољно учинио на сузбијању локалних „екстремистичких група" и политички некоректних идеја, као што су противљење неконтролисаној имиграцији и отпор пропагирању хомосексуализма, већ је, вођен искључиво мотивом профита, пустио да оне бујају и неометано се шире по његовој мрежи. На душу му се стављала и веза с контроверзном „Кембриџ аналитиком", британском консултантском фирмом, наводно повезаном с руским обавештајним службама, која се користила подацима корисника добијеним од Фејсбука како би, путем прецизног таргетирања бирача и ставова које заступају, потпомогла победу Доналда Трампа на председничким изборима у САД 2016. и кампању за излазак Британије из Европске уније.

Да је спреман да се покаје и идеолошки поправи, Закерберг је показао годину дана касније, приликом хапшења оснивача „Викиликса" Џулијана Асанжа у амбасади Еквадора у Лондону, када је упрегао огромне капацитете своје мреже како би донекле амортизовао одијум и негодовање светске јавности због овог незаконитог и дивљачког чина британске полиције. Многе странице које су ватрено подржавале Асанжа и „Викиликс" биле су тада блокиране или брисане, а свима другима који су иоле критички размишљали о тој здруженој акцији англо-америчке коалиције био је ограничаван домет објава и постова.

Употребом софистицираних алгоритама било је могуће учинити да се објаве о Асанжу појављују на feed-овима оних корисника који су већ идеолошки профилисани као противници глобализма и америчког интервенционизма, док су на екранима оних неутралнијих и мање политички опредељених оне биле потпуно невидљиве. Било је битно спречити да Асанж као мартир слободе говора не стекне нове присталице, али и да та цензура не буде превише очигледна. Другим речима, све је деловало као потпуно редовно стање, иако је у стварности спровођена селективна, „пузајућа цензура", како је ове методе у рукавицама својевремено крстио Ноам Чомски. Могућности Фејсбука да у сваком тренутку контролише шта ко може да види, као и да различите садржаје приказује различитим људима отворила је могућност селективног приказивања и сакривања информација, што је идеално оруђе за интелигентније и елегантније облике цензуре који су старијим, традиционалним мас-медијима попут радија и телевизије потпуно недоступни.

БЕЗОБАЛНА МОЋ МОДЕРАТОРА
У овом изнуђеном пословном заокрету, манипулација са селективним приказивањем садржаја била је праћена и пооштравањем тзв. „стандарда заједнице" који су регулисали шта је било дозвољено писати и објављивати на мрежи, а да то не буде оквалификовано као екстремизам, промоција насиља и криминала, говор мржње или скаредно и сексуално експлицитно понашање. Кршење ових стандарда повлачило је брисање објава и слика, али и казнено изопштавање из „заједнице" које је могло потрајати од једног до тридесет дана. Ако корисник настави да пркоси администрацији, односно ако не развије пожељну способност за аутоцензуру, било је предвиђено да блокада постане трајна, то јест да дође до брисања профила.

 

Конзервативни сенатор Тед Круз показује цитат Мајке Терезе о абортусу који је Фејсбук цензурисао, Вашингтон, 10. април 2019. (Фото: Alex Wroblewski/Getty Images)

Имајући у виду колико дефиниције и квалификације ових недозвољених радњи зависе од субјективне процене, цивилизацијских и културолошких специфичности и контекста у који се дело ставља, јасно је да је администраторима и модераторима Фејсбука дата огромна моћ у руке, али и подједнако велика одговорност која је прати. Због тога су организовани посебни курсеви обуке модератора унутар Фејсбука, написана су врло детаљна упутства за сваку замисливу ситуацију, но, упркос свему, због бескрајно сложене природе људских односа и непредвидивости њихових међусобних интеракција, у крајњој инстанци, одлуке су ипак биле препуштене људском фактору.

СРПСКИ СЛУЧАЈ
Ту негде долазимо и до нашег, српског случаја. Наиме, постало је више него очигледно да је српска фејсбук заједница у последње време на појачаном удару администрације. Још од изрицања пресуде Радовану Караџићу у марту ове године, а нарочито током летњих месеци обележавања неуралгичних годишњица прво Сребренице, па затим „Олује", готово свака политичко-историјска објава која није била у складу с хашком интерпретацијом наше савремене повести била је цензурисана и уклањана. Многи профили виђенијих и утицајнијих српских родољуба блокирани су и брисани често и без конкретног повода и објашњења, а било каква, па и најблажа реакција на најстрашније претње и увреде хрватских, бошњачких и албанских провокатора и тролова обично се, интервенцијом администрације, завршавала неповољно по српску страну.

Нарочито се чини да је Фејсбук болећив према хрватском (читај: усташком) државном пројекту, јер о Бошњацима и Албанцима још увек можете написати понешто колико-толико критички интонирано, док се свако мало оштрије помињање наших „западних сусједа" третира као озбиљан прекршај. Тако је аутор ових редова доживео да буде блокиран на месец дана због коментара да су „Хрвати поремећен народ, јер својатају туђе великане попут Николе Тесле, Руђера Бошковића, Дијега Марадоне или Марка Пола". Дакле, није била у питању никаква претња насиљем нити тешка увреда већ обична констатација праћена аргументацијом. Занимљиво је да су само неколико редова изнад тог дословно преписаног и проскрибованог коментара стајале уобичајене хрватске претње клањем деце и јамама у стилу Јасеновца које су Фејсбукови модератори изгледа превидели, а њихове ауторе поштедели било какве санкције.

КООРДИНИНАЦИЈА ЈУТЈУБА И ФЕЈСБУКА
Ако негде и можемо да разумемо зашто су за Фејсбук спорни догађаји из југословенских ратних сукоба 1990-их, заиста је тешко објаснити шта је то што је „противно фејсбук стандардима" у потреби Срба да негују сећање на своје пострадале сународнике по бројним стратиштима из Другог светског рата. Како се под „говор мржње" може подвести обележавање Дана Светих новомученика пребиловачких и доњохерцеговачких и вршење службе за зверски побијене Србе у овом херцеговачком селу, где су усташе од 1.000 становника за само неколико дана августа 1941. убиле чак 850, и то углавном жена и деце које су живе бацали у јаме. Па ипак, Фејсбукови администратори су упорно брисали све објаве које су позивале на ово обележавање, као и накнадне прилоге са ове тужне манифестације. На сличан начин, у координисаној акцији Јутјуба и Фејсбука, систематично је уклањан и снимак емисије медијске куће „Центар" у којој је редитељ и публициста Драгослав Бокан нарочито потресно говорио о страдању српске деце за време НДХ.

Ако се за Бокана и може основано помислити да би, као прононсирани српски националиста, могао бити необјективан и пристрасан када говори о страдању свог народа, то се никако не може рећи за др Гидеона Грајфа, светски познатог истраживача Холокауста са огромним искуством и угледом а који је ове године објавио књигу Јасеновац – Аушвиц Балкана, дело које на више од 700 страна језиком чињеница и докумената разоткрива истину о варварским методама ликвидације Срба, Јевреја и Рома у озлоглашеном усташком логору смрти. Без обзира на репутацију доктора Грајфа, Фејсбук рутински уклања изводе и одломке из његове књиге, нарочито када су праћени фотографијама масакрираних Срба, које су махом потекле из немачких и италијанских архива.

 

Израелски историчар Гидеон Грајф на промоцији књиге „Јасеновац – Аушвиц Балкана", Бањалука, 3. фебруар 2019. (Фото: Танјуг)

У таквим приликама Фејсбук се правда потребом да узнемиријуће садржаје држи подаље од очију малолетника и осетљивих особа, али и ту се јасно очитава њихово лицемерје и неискреност, јер је модераторима доступна опција да ставе упозорење и одређени садржај означе као „експлицитан и потенцијално узнемирујући", али га истовремено и оставе на платформи. Довољно је сетити се колика се бура подигла када је Фејсбуков алгоритам својевремено због голотиње уклонио чувену слику деветогодишње вијетнамске девојчице која нага бежи из села запаљеног напалмом. Тада се у западним интелектуалним круговима покренула велика полемика о контексту и поруци фотографије, односно неспособности вештачке интелигенције да адекватно процени исте, па је слика експресно враћена уз извињење, а ми смо добили потврду да је чак и жртве америчких злочина могуће приказивати, хуманизовати и индивидуализовати, док изгледа једино усташке жртве остају невидљиве и неименоване.

ГЛАДИЈАТОРСКА АРЕНА
У покушају да објасне овакав маћехински однос Фејсбука према српској верзији истине, многи су поверовали у урбану легенду да је административни центар Фејсбука за Балкан тобоже лоциран у Загребу и да у њему раде искључиво Хрвати. То је бува коју су пустили одређени хрватски портали, али треба рећи да је у питању непоуздана информација коју је готово немогуће проверити. Наиме, политика фирме је да не открива локације својих центара, а та одлука додатно је оснажена након пуцњаве у априлу 2018. када је једна нервно растројена жена ранила троје људи у седишту Јутјуба у Калифорнији јер је била незадовољна радом овог видео-сервиса. Апсолутно сви запослени у таквим тајним корпоративним установама имају потписане уговоре у којима се обавезују да неће откривати никакве детаље везане за рад компаније.

С друге стране, сасвим је могуће (па чак и вероватно) да никакав регионални Фејсбук центар не постоји, односно да се наш регион покрива из центара у Западној и Источној Европи (где је наводно онај у Даблину највећи), наравно уз помоћ модератора који познају наш језик. У тој варијанти, није тешко претпоставити да су већина запослених у том центру хрватске националности, а да истовремено, међу ретким Србима, доминирају национално индиферентни и аутошовинисти. Треба истаћи да не постоје економски разлози због којих би Фејсбук могао да фаворизује Хрвате наспрам Срба. Као платформа која приходе обезбеђује искључиво од реклама, Фејсбук изнад свега цени масовност и присутност. У обе ове категорије, Срби убедљиво „шију" Хрвате, ем нас има двоструко више (3,2 милиона профила наспрам 1,7 милиона), ем проводимо просечно 30 одсто више времена активно на Фејсбуку.

Ваља имати на уму и да је Фејсбук ипак симбол америчке меке моћи и продужена рука вашингтонске и бриселске „дубоке државе" и да, како је показао Слободан Стојичевић у својој изузетној студији Мрежни рат против Срба, већ постоје разрађене интернет-методе и стратегије манипулације индивидуалном и колективном свешћу попут миметичких ратова, бихевиористичких таргетирања и тзв. револуције плишаних лутака, које су годинама припремане у пентагонским институтима, ЦИА психолошким лабораторијама и think tank институтима.

 

Марк Закерберг стиже у Белу кућу на састанак са председником Бараком Обамом, Вашингтон, 21. март 2014. (Фото: Alex Wong/Getty Images)

Можда је Закерберг у почетку, да би придобио кориснике, покушавао да пружи илузију слободе и непристрасности, али сада је већ истина о правој природи ове друштвене мреже готово у потпуности огољена. У таквим околностима, није ни реално очекивати демократичност и фер борбу идеја у једној гладијаторској арени у којој нам је унапред намењена улога хране за лавове. Ипак, не смемо очајавати или одустајати, већ стоички прихватити двоструке аршине и тенденциозну цензуру као нешто сасвим нормално и трудити се да, упркос томе, паметно искористимо све пукотине у систему и широке могућности које ова виртуелна супердржава са преко милијарду „грађана" још увек пружа за остваривање циљева, како личних, тако и отаџбинских.

Извор Печат