iskra.co

НИКОЛА ВРЗИЋ: Словенски штит над Србијом

11-13 minutes

---

02.11.2019. - 10:08

 

Фото : Министарство одбране

У недостатку бољег аргумента морали су да посегну за глупим. И управо је та изнудица врло добар показатељ да смо – барем у једном аспекту нашег пута ка евроатлантским интеграцијама и Западу – напокон кренули у добром смеру, дакле, према Истоку. „С-400 недостижан за Србију, а питање је и шта ће јој", покушала је телевизија Н1 да сугерише српској јавности да јој уопште није потребан противваздухопловни систем да је заштити од агресије какву је преживела пре 20 година, док је (такође) америчка „Слободна Европа", у намери да изазове незадовољство због онога што би морало да нас учини задовољним, као да наша слобода може да има цену, устврдила да „ни за једну ставку јавност није упозната о висини буџетских трошкова", те да се „за сада не зна по којој цени и под каквим условима" је Србија од Русије купила противваздухопловни систем „Панцир С-1".

ДЕСАНТ НА БАТАЈНИЦУ
На изненађење целокупне јавности и, надамо се, свих осталих који нису имали задужења у овој операцији, на батајнички аеродром су у ноћи између прошле среде и четвртка долетели транспортни авиони руске војске натоварени системима „Панцир С-1" и С-400. Тако је започела друга фаза овогодишње руско-српске војне вежбе „Словенски штит 2019", чији је први део одржан у септембру у Астрахану у Русији.

Руски авиони до Србије су стигли, јер другог начина и нема, пролетевши кроз НАТО ваздушни простор, и толико о тврдњама да Русија не може да нам помогне зато што смо у НАТО окружењу (па зато треба и сами да постанемо његов део). Бугарски медији, али и подаци са интернет-сајтова намењених тој сврси, потом су у(с)тврдили да су Руси преко Црног мора и Бугарске стигли до Србије, при чему остаје нејасно да ли су надлежне бугарске (и НАТО) службе знале шта се налази у утроби руских транспортера којима је дозвољен прелет. С тим у вези бележимо да је овог лета Румунија забранила речни транспорт оклопних возила из Русије у Србију; допремљена су нам потом летом преко Мађарске, који је био декларисан као цивилни транспорт.

У сваком случају, батаљон С-400 и батерија „Панцира", нашло је руско Министарство одбране за сходно да нагласи, „први пут узимају учешће у војној вежби на територији стране државе" – тиме је с јасном намером указано на специјални карактер наших веза – а „руске и српске јединице противваздухопловне одбране увежбаваће детекцију, праћење, идентификацију и уништавање читавог спектра непријатељских мета".

СПИСАК ЗА НАБАВКУ
Испоставиће се да је „Панцир С-1" најновија у низу ставки са шопинг листе због чијег утицаја на српски буџет, како видесмо, „Слободна Европа" изражава онолику забринутост а никада се није забринула због ефекта који су српске финансије претрпеле поводом, на пример, санкција и бомбардовања наше земље. Тако да слутимо да их ипак више брине политички, а не фискални аспект читаве ове приче, но о том потом, кад дођемо и до тога.

Српска шопинг листа у Русији, елем, постаје све дужа. Како је подсетио „Спутњик", у Русији смо већ набавили четири јуришно-десантна хеликоптера Ми-35М, три транспортна хеликоптера Ми-17, а уз то смо добили и шест авиона „Миг 29", 30 тенкова Т-72С и 30 борбених оклопних возила БРДМ-а; свему овоме треба додати и још четири мига 29 које смо добили од Белорусије а у Србију ће бити испоручени кад буде обављен ремонт.

Све у свему, како је указао потпредседник Владе Русије Јуриј Борисов, „чињеница да армија Србије, са 30.000 војника, има пакет поруџбина од преко 600 милиона долара – говори много. Полазећи од бројности армије, такав пакет поруџбина нема ниједна земља".

С-400
Разумљиво, убедљиво највећу пажњу изазвао је долазак батаљона С-400 у Србију, уз питање да ли је стигао да би овде и остао, или ће се вратити назад одакле је дошао. Председник Србије Александар Вучић каже да за С-400 немамо пара: „Када људи питају да ли бисмо волели – волели бисмо ми у овом тренутку, једино кад би нам Руси оставили, другачије не можемо себи да приуштимо С-400." Руси су му овом приликом оставили макету С-400 која може да стане у две руке, Вучић је иначе већ добио и сличну макету система С-300 почетком 2016. од Дмитрија Рогозина, тадашњег потпредседника руске владе задуженог за војну индустрију, но питање је да ли ће се све завршити само на овим макетама.

Јер још тада је, а није то било исувише давно, прилично званично било потврђено да је Србија заиста заинтересована за набавку система С-300. Рогозин је, наиме, тада рекао да ће „Русија размотрити техничке детаље захтева Србије за набавку наоружања и система противваздушне одбране С-300", а и Вучић је потврдио да је „споменуо (С-300) током разговора с председником Путином, и разговарали смо о томе. Разговарао сам о томе и са председником (Белорусије) Лукашенком такође".

И амерички конгресмен Елиот Енгел, који се из непознатог разлога сматрао позваним да се меша у наша посла, упозорио је 2017. да „сада Србија жели руске противваздушне системе С-300", а у лето те године је и директор руске Федералне службе за војнотехничку сарадњу Дмитриј Шугајев открио да Русија „разматра могуће испоруке" ракетног система С-300 Србији: „Српски партнери тренутно изражавају заинтересованост за испоруку батаљона С-300. То је нешто о чему разговарамо." На крају од тих разговора није испало ништа конкретно, макар што се куповине система С-300 тиче, али то не значи и да се од С-300 у ствари није одустало зато што се прешло на разговоре о С-400.

Ова могућност није онолико произвољна – шта је баби мило, то јој се и снило – као што можда делује на први поглед. Амерички часопис Нешенел интерест указао је на ову могућност још после прве, оне септембарске фазе вежбе „Словенски штит": „Укључивање Србије у противваздушне вежбе 2019. може да сугерише да се ствари мењају. Могуће је да је српско Министарство одбране чекало да Русија почне да нуди С-400 другим земљама, и да сада сматра да је дошло право време за куповину." А генерал-мајор Сергеј Липовој, херој Руске Федерације и председавајући Президијума руских официра, потврђује ових дана да се о С-400 заиста разговара: „Београд је више пута указивао на могућу куповину ракетних система 'Панцир' и С-400."

Кад смо већ код „Панцира" и С-400, још једна техничка околност која указује на закључак да би стварно могло да буде и ватре међу свим овим димом. Нешенел интерест у једном тексту посвећеном систему „Панцир" наводи да овај који смо ми купили, „Панцир С-1", „првенствено служи за заштиту база и система наоружања, што укључује заштиту батерија С-400", а и руски војни експерт Алексеј Леонков, кога цитира „Спутњик", на сличан начин, само нешто сликовитије, објашњава да се „'панцири' заједно са С-400 налазе у симбиози, јер 'Панцир' штити С-400".

Најзад, ту је и једно сасвим логично питање: зашто би се наша војска уопште обучавала за руковање системом С-400, као што то чини на вежбама „Словенски штит", ако не намеравамо да набавимо С-400? Чак и за наше услове овако би нешто било сасвим лишено резона. Што се пак новца за С-400 тиче, додајмо, по нашој штампи – којој хронично не треба много веровати, а нарочито када се позива на незваничне изворе као у овом случају – писало се својевремено о могућности да ово руско оружје, које иначе не можемо да приуштимо, можда можемо да добијемо на оперативни лизинг. Ко зна, можда се сад заиста разматра и оваква опција, уосталом, видећемо.

РУСКА ОФАНЗИВА
Осим стриктно војне димензије, разуме се, читава ова прича има и свој (гео)политички аспект који је у мирнодопским условима кудикамо битнији. Само у ових недељу-две дана, у Београду су боравили премијер Русије Дмитриј Медведев и директор њене Спољнообавештајне службе (СВР) Сергеј Наришкин, а у Москви је премијерка Ана Брнабић потписала Споразум о слободној трговини између Србије и Евроазијске економске уније и њених чланица, Русије, Белорусије, Казахстана, Јерменије и Киргистана. На све то нам је у Србију стигао и С-400, макар и привремено, али с тенденцијом да га, на овај или онај начин, добијемо за стално.

А већ цитирани генерал-мајор Сергеј Липовој оцењује да је Србија Русији стални савезник на Балкану јер није приступила НАТО-у и одбила је да уведе санкције Русији: „Као држава која није у блоку, потребна јој је стална заштита, посебно јер је Србија буквално окружена НАТО базама у Румунији, Мађарској, Италији, Босни и Бугарској. Поред тога, не заборавимо на косовске сепаратисте који редовно спроводе провокације против Срба, као и придруживање суседне Црне Горе НАТО-у."

И зато, поентира генерал-мајор Липовој, преносећи поруку Москве и Србији и остатку света, поготово оном западном, „важно је да буде потпуно јасно да се Србија налази под заштитом Русије, а то значи да ни једно једино питање на Балкану неће бити решено без нас".

СРПСКИ КАПАЦИТЕТ
Према томе, узимајући све ово у обзир, с поприличном се сигурношћу може закључити да је Русија и те како спремна, осим што је и способна, да стане у заштиту наших, српских интереса. Па и да обим те помоћи више зависи од нашег капацитета да је прихватимо него од руске воље и могућности да нам је пружи.

Отуда се нарочито интересантним чини део интервјуа који је РТС-у дао Сергеј Наришкин током боравка у Београду. На питање да ли Русија остаје при захтеву за дипломатским статусом особља у Српско-руском хуманитарном центру у Нишу, Наришкин је показао у којем грму лежи зец: „То није захтев већ законита молба руске владе, по традицији по којој исти статус ужива низ западних представништава у Србији. Ми смо свесни како груб притисак те земље врше на Србију како Српско-руски хуманитарни центар не би добио исти специјални статус, и то је још једна потврда грубог мешања у унутрашња питања суверене земље."

Да ли је долазак С-400 у Србију, у пратњи „Панцира" и са „Словенским штитом", знак да ћемо постати нешто отпорнији на та груба мешања у унутрашња питања земље која мора да буде суверена да би била наша? А резервну немамо.

У сваком случају, извесно је једино да се на све ово на Западу не гледа благонаклоно. Јер, како рече споменути конгресмен Енгел још када се разговарало само о С-300, „ако Србија жели да постане део Запада, ово није начин да доспе тамо". А опет, после краха наших евроинтеграција који је озваничен бриселском преваром Албаније и Северне Македоније – чак и ако бисмо питање Косова и Метохије смели да оставимо по страни – колико уопште основа Србија може да има да и даље „жели да постане део Запада"? Питање је, само, има ли довољно капацитета да призна да то (више) не жели. Одговор на то питање откриће нам се кад будемо знали да ли ће овај, или неки други С-400, остати у Србији. Новац је ту још најмањи проблем.

Насловна фотографија: Министарство одбране Републике Србије

Извор Печат

standard.rs

 

I dokle tako Kolinda?

pcnen.com

I dokle tako?

7-9 minutes

---

Autor: Tomislav Jakić

I reče tako slavom Fulbrightove nagrade za životno djelo ovjenčana predsjednica: 'Moj govor imao je toliko sadržajnih poruka da je fokusiranje na ovu jednu stvar, oprostite, ali – vrlo, vrlo površno. I to nije dobro za ovo društvo.' Te doda: 'Ako je itko nostalgičan za bivšom Jugoslavijom, ajmo uvesti tjedan dana bivše Jugoslavije. Znate tko će najviše profitirati? Ja osobno. Jer ako kažete bilo što protiv mene, završit ćete na Golom otoku.'

U pozadini je svega njena izjava, a nije joj prvi puta da izgovara takvu nebulozu, kako je bila rođena 's pogrešne strane Željezne zavjese', drugim riječima: tvrdnja da je Jugoslavija (i Hrvatska u njoj) bila s onu stranu Željezne zavjese, a to znači u tzv. sovjetskom lageru; u pozadini su i prva reagiranja na tu izjavu. Ta reagiranja upozoravaju da predsjednica naprosto ne govori istinu. Svrstava li je to u tabor zagriženih povijesnih revizionista, onih koji svjesno lažu ne bi li prekrojili povijest, ili 'samo' među totalno neinformirane osobe kakve se ponekada igrom slučaja, ili hirom sudbine nađu na mjestima i funkcijama kojima očito nisu dorasle, ta dilema neka ostane za neku drugu raspravu.

Za ovu priliku zadržimo se na osnovnome. A treba se na tome itekako zadržati. Bilo bi ne samo krajnje opasno, nego i pogubno podleći kritičkoj opasci pjevača koji sebe, uz parolu: ili sada, ili nikada, već vidi na čelnome mjestu države. On se, naime, požurio ismijati i vrlu predsjednicu, ali i one koji ju kritiziraju, tvrdeći kako 'ne zna tko je smješniji ili tragičniji – osoba koja, u nedostatku bilo kakvog suvislog programa, prodaje jeftine štoseve, ili oni koji se pecaju na tu udicu.' Pjevač, treba li uopće reći, iz temelja griješi.

Predsjednica nije ni smiješna ni tragična, baš kao što to nisu ni oni koji ju se usude kritizirati. Jer, predsjednica svojim neistinama i njihovim neobuzdanim širenjem postaje opasna, dok oni koji na to upozoravaju samo pokušavaju (jer netko mora!) ispraviti štetu što je ona čini. Pa je, dakle, rasprava i o Jugoslaviji, i o Titu, i o nesvrstanima, i o – kako se voli reći – 'ustašama i partizanima' nužna u funkciji suprotstavljanja velikoj laži, a društvu je nameću svi koji, poput predsjednice, gaze činjenice, poriču istinu i s arogancijom svojstvenom onima koji smatraju kako ih funkcije čine svemogućima i nedodirljivima, provode u djelo poznatu formulu Hitlerovog ministra propagande Josepha Goebbelsa, da sto puta ponovljena laž postaje istinom. Pa se dakle oni koji svako malo dignu glas kličući: car je gol, a zapravo poručujući: predsjednica ne govori istinu, nisu upecali ni na kakvu udicu, nego su svjesni jednostavne i neporecive činjenice da – naime – zemlja koja briše, prepravlja i(li) negira svoju prošlost ima male ili nikakve izglede da izgradi budućnost. Pa se, u ime te budućnosti, vratimo onome osnovnome, a to je sljedeće.

Predsjednica je, opet jednom, izrekla neistinu. Potom se sama pohvalila, a očito je morala jer nitko drugi to nije učinio, kako je u govoru nakon dodjele nagrade za životno djelo (upitati: a koje to djelo, bilo bi ipak pomalo zlobno, pa, dakle, nećemo) izrekla 'toliko sadržajnih poruka', da bi poentirala kako je bavljenje neistinom izrečenom u tome govoru (a koju ona prodaje pod istinu) 'vrlo, vrlo površno i nije dobro za ovo društvo.' Da bi prividno duhovito priprijetila 'onima koji su 'nostalgični za bivšom Jugoslavijom' – ničim drugim nego Golim otokom. Kaže, naime, ona kako bi ugledanje na Jugoslaviju koristilo u prvome redu njoj, jer bi svi koji govore protiv nje završili na Golom otoku, zloglasnom zatvoru ustanovljenom za pobornike Staljina u vrijeme kada je Jugoslavija definitivno okrenula leđa Željeznoj zavjesi, a kasnije pretvorenom u zatvor za osuđene za kaznena djela (pa i ona političke naravi). A odbija ili naprosto nije sposobna shvatiti kako svi koji je prozivaju zbog opetovanog iznošenja notornih neistina ne govore protiv nje, nego govore za Hrvatsku, onu i onakvu Hrvatsku koja će se otvorenih očiju suočiti sa svojom prošlošću, ne sakrivajući i ne poričući njezina mračna razdoblja, ali i ponoseći se slavnima i onima koji su u borbi za visoke ideale slobode i jednakosti dali sebe.

Hrvatska, dakle, već petu godinu na čelu države ima osobu koja tvrdoglavo iznosi neistine. Jer, nije istina (naprosto: nije!) da je Jugoslavija bila iza Željezne zavjese, da Hrvat tada nije smio reći da je Hrvat nego je morao govoriti da je 'iz Hrvatske', da je u vrijeme njezine mladosti postojala samo jedna vrsta jogurta, da su nositelji crvene jugoslavenske putovnice (visoko cijenjene širom svijeta, osobito iza Željezne zavjese!) na granici doživljavali poniženja; i nije istina – ovo je biser nad biserima, ovo je zaista gola laž – da 'bio netko nesvrstan ili ne, nije bio neutralan'. Sve to govori i ponavlja, ne bi li birači utvrdili gradivo, dobitnica Fulbrightove nagrade za životno djelo. Pa još pokušava dijeliti lekcije, ona koja dokazano pojma nema o stvarima o kojima bi itekako trebala znati, i kao osoba rođena u vrijeme Jugoslavije, i kao netko sa zavidnom biografijom u diplomatskoj službi (uključujući i ministarski resor).

Priziva Churchilla koji jest autor pojma željezna zavjesa i koji je njome 1946. godine zaista obuhvatio i Jugoslaviju, ali prozirno se pravi kao da ne zna, 'zaboravlja', da je taj isti Churchill bio prvi zapadni državnik koji je uz najveće počasti primio u Londonu maršala Tita prigodom njegovog prvog posjeta jednoj demokratskoj zemlji Zapada, a nakon Titovog loma sa Staljinom. 'Zaboravlja' naravno i to da je američki (!) predsjednik Richard Nixon kao najveću Titovu vrlinu naglasio kako se 'on nas ne boji'. Da, da, riječ je o onome istom Titu čiju je bistu slavodobitno, kao poruku što će označiti cijeli njezin mandat, izbacila iz Ureda predsjednice i koji se susreo s trojicom predsjednika SAD (dok ona nije stigla dalje od ograde Trumpove Bijele kuće). Što se pak tvrdnje o nesvrstanima koji nisu neutralni tiče, zbog toga bi joj trebalo zabraniti dalji studij na Fakultetu političkih znanosti (gdje misli doktorirati). Jer, da su nesvrstani stvoreni kao protuteža blokovima čiji članovi nisu, niti su mogli biti neutralni, to bi trebao znati i početnik u izučavanju međunarodnih odnosa (da ne kažemo student prve godine spomenutoga fakulteta).

Za sada, međutim, ona je ta koja vodi igru. Proziva sve koji upozoravaju na njezine neistine da rade nešto što 'nije dobro za ovo društvo'. A od toga do konstatacije kako su oni koji rade nešto što nije dobro za ovo društvo zapravo neprijatelji društva, pa do traženja konzekvencija za njih, samo je jedan mali, sićušni korak. I to nije korak koji će voditi u prošlost, u vrijeme njoj tako mrske Jugoslavije (koja joj je, a to nije laž, nego istina, omogućila školovanje u SAD, nešto apsolutno nezamislivo za bilo koga iza Željezne zavjese), nego korak kojim bi nesretna Hrvatska glatko preskočila iz nesavršene, često i samo prividne demokracije u autoritarizam s jasnim desnim predznakom.

Samo prividno ironizirajući, ona priziva represiju tipa Golog otoka protiv svih koji 'govore protiv nje'. 'Država, to sam ja' – koji je ono francuski kralj ušao u povijest tom izrekom? Hoće li mu se pridružiti i predsjednica Hrvatske? I dokle će sve to trajati? Pitanje je nedvojbeno retoričko, jer odgovor je jasan: do izbora. A nakon toga? To ovisi o nama, ne o dobitnici Fulbrightove nagrade (uručene, gle slučaja, baš dva mjeseca prije predsjedničkih izbora Hrvatskoj).

Portal Novosti

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

b92.net

Švajcarski list: Zapad gubi na Balkanu

3-4 minutes

---

EU više ne nudi uverljivu perspektivu proširenja Balkanu. To smanjuje uticaj Zapada, a jača uticaj drugih zemalja, piše švajcarski list „Noje cirher cajtung".

Izvor: Dojče vele sreda, 30.10.2019. | 12:08

 

Foto: depositphotos/solinchuk

„Samo nedelju dana nakon što je Evropska unija zbog francuskog veta odbila početak pregovora s Albanijom i Severnom Makedonijom, predsednica vlade Srbije Ana Brnabić u Moskvi je potpisala sporazum Srbije i ruske Evroazijske ekonomske unije o slobodnoj trgovini."

Tu činjenicu Noje cirher cajtung navodi na početku analize o slabljenju uticaja EU na Balkanu i jačanju uticaja Rusije, Kine i Turske u regionu.

Autor članka Folker Pabst konstatuje da nema sumnje da su „EU i Zapad znatno izgubili poverenje i mogućnost uticaja na Balkanu" i da je time omogućen veći uticaj Rusije, Kine i Turske, prenosi "Dojče vele".

Švajcarski list podseća da je Rusija popularna pre svega među pravoslavcima i da se ona predstavlja kao „čuvar konzervativnih vrednosti i protivteža dekadentnom Zapadu", da je Turska povezana s muslimanima, da Turkiš erlajns ima bolje veze s tim regionom od bilo kog drugog avio-prevoznika, a i da su turske sapunice izuzetno popularne, dok Kina nastupa pre svega kao investitor.

„Jačanje uticaja tih zemalja u sebi krije realne rizike po Balkan. Moskva se bori protiv jačanja zapadnog uticaja u tom regionu, naročito uticaja NATO. Rusija pritom odlično ume da instrumentalizuje istorijske crte razdvajanja i latentnu nestabilnost u regionu. (…) Ankara u određenom smislu izvozi svoje poimanje pravne države i sve više zahteva pomoć u progonu protivnika njene vlade. (…) Veliki projekti koje finansira Kina, a do kojih se dolazi često uz pomoć korupcije, imaju potencijal da potkopaju standarde pravne države."

Ipak, pisac teksta u Noje cirher cajtungu ne smatra da su veliki izgledi da se balkanske zemlje okrenu Moskvi ili Ankari, te napominje da obim spoljne trgovine tih zemalja sa Rusijom iznosi samo šest odsto, dok je obim trgovine s Evropskom unijom 73,5 procenata: da velika većina stanovništva teži zapadnom načinu života, što se vidi i po tome što se ljudi iz tih zemalja iseljavaju na Zapad, a ne u Rusiju; da je čak i u Srbiji tradicionalno sklonoj Rusiji 45 odsto stanovništva za članstvo u Evropskoj uniji, a samo 17 procenata za članstvo u Evroazijskoj uniji u kojoj dominira Rusija.

Švajcarski list ukazuje i na to da Moskva, Ankara i Peking ne deluju složno, već da imaju različite interese na Balkanu. „Ali, iako mu s Istoka ne preti ozbiljna konkurencija, Zapad gubi na Balkanu, a s njim i oni delovi tamošnjeg stanovništva koji bi svoje države hteli da modernizuju i demokratizuju. Jer, ubuduće će još teže biti da se unaprede vrednosti kao što su pravna država, demokratija i liberalna tržišna privreda, a time i da se doprinese dugoročnoj stabilizaciji tog evropskog regiona koji je najviše opterećen konfliktima."

 

rts.rs

General Makenzi: U Srebrenici nije bilo genocida

RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of Serbia

2 minutes

---

četvrtak, 24. okt 2019, 17:59 -> 18:22

Izvor: Tanjug

U Srebrenici nije počinjen genocid, jer onaj ko ima nameru da sprovede takav zločin pobije i sve žene, kako ne bi mogla da se nastavi prirodna reprodukcija stanovništva, izjavio je general Luis Makenzi.

General Luis Makenzi je na predavanju "Osvrt na srpsko-kanadske odnose i savezničke veze" na Filološkom fakultetu u Beogradu rekao da su zbog delovanja lobista i pi-ar agencija Srbi označeni kao jedini krivci u ratovima na prostoru bivše SFRJ.

37431747

Luis Makenzi

General Makenzi je bio komandant sektora Sarajevo u okviru UNPROFOR-a 1992. godine.

Bivši kanadski premijer Brajan Malruni pozvao je studente da se prijave za stipendije na Institutu koji je osnovao sa suprugom Milicom Malruni Pivnički, inače dobitnicom Viteza svetosavskog pacifizma srpske diplomatije.

 

pcnen.com

Sila legalizirana u ime ljudskih prava

11-13 minutes

---

Autor: Zlatko Dizdarević

Događaji na Bliskom istoku postaju brži i od najbržih medija, posebno od printanih. Zato je pisanje tekstova o tome tamo što se mijenja iz sata u sat, dva dana prije nego što novina stigne na kiosk, pomalo besmislen posao. No, ostaje nešto što jeste i mala prednost, mogućnost bavljenja »pozadinom« uz sjećanja, pouke, događaje koji kao da su minuli a sada se vraćaju iz prošlosti poput nauka koji je kapitaliziran, ili nije.

Eto u takvoj situaciji, sjetih se jednog događaja koji mi se u vrijeme izbora Trumpa za predsjednika u SAD-u činio više kao gorka šala nego kao nešto što će se vratiti nanovo kao istina. Naime, Amerikanac koji je znao dobro kako mu zemlja funkcionira i koja je ogromna mašinerija vodi, kazao je onako usput na jednom diplomatskom prijemu prijateljima:

»Nakon raspada Sovjetskog saveza mislili smo da se oni više nikada neće dići na noge, da su gotovi kao sila u svakom pogledu. Ostali smo mi, i niko više. Tako smo povukli iz Rusije i većinu onoga što je bio naš obavještajni kapacitet, pa sada nemamo nikoga ni blizu Kremlju, a oni, evo, ne samo da su se vratili, već imaju svoje ljude i u Bijeloj kući…«

Još tada je ovaj usputni komentar bio tek – usputni. Otkako je počelo sve što je počelo minulih dana u Siriji sa skandaloznim vojnim upadom Turske na teritorij druge suverene države – ma šta ko o tome mislio – a »misli se« šta kome odgovara o navodnom povlačenju američke vojske odatle, pa o Siriji i Kurdima, o NATO-u i UN-u, Evropskoj uniji itd. itd., pomenuta doskočica dobiva novi razlog za prepričavanje.

Još kada se sve »pomnoži« s vlastitim očima i višednevnim promatranjem priče odande, iz Damaska, ispostavlja se da »sirijski događaji« sami po sebi zapravo i nisu ključ broj jedan za otvaranje ormara iz kojih nanovo iskaču bliskoistočni, znači i svjetski kosturi i duhovi.

Kada hladno saberete i oduzmete sve ono što se tamo dešava, potvrđeno vlastitim očima i višedecenijskim praćenjem priče iznutra, ali i iz ptičije perspektive, bez ikakvih opterećenja lokalnim strastima ili nalozima, stvari mogu izgledati i drugačije od slika iz raznih medija, naravno uz svačije pravo da ih se vidi različito. Pa recimo i ovako, redom:

Sirijci u ovom času imaju puno razloga za osjećanja koja su se do 2015. godine mogla ocjenjivati kao nerealna. Bez obzira na to što nas je bilo po svijetu koji smo i vjerovali i pisali da se država neće raspasti, da će »genetika« formirana milenijima nadjačati imperijalne interese s kraja dvadesetog stoljeća, da ni Assad neće pasti i da će se tipična »otimačka« storija završiti opstankom države.

A šta će oni poslije, njihova je stvar. Ono što sam vidio, čuo i osjetio minulih dana u Damasku, pa i u poređenju sa svim onim što sam tamo osmatrao u puno navrata od 2007. do danas, samo je potvrdilo zaključke da je od početka tzv.«proljeća« tamo sve završeno.

Ukratko, velika većina Sirijaca danas ne pristaje ni po koju cijenu na kraj priče u kojem će država biti i za kvadratni centimetar manja od one kolika je bila 2011. godine kada su teroristi raznih boja, porijekla i nalogodavaca nagrnuli da odigraju tuđe naloge u ime svojih fantazija. Onima što su iznutra iskreno povjerovali da počinje njihova, interna revolucija za bolji život, ta je nada brutalno ukradena jer ni njihove »slobode« nisu bile cilj logističara zla.

Naravno da je režim u današnjoj situaciji još pod pritiskom mnogih pomagača i odmagača ali, te taktike, bolje ili lošije, ne dovode u pitanje krajnji cilj: Slobodna Sirija na cijeloj njenoj teritoriji koja će potom sama birati svoj novi Ustav, novog ili starog predsjednika, i one pomagače u rekonstrukciji razorene zemlje koji nisu potrčali još 2011. da se zakunu nečemu tamo navodno novom što nije imalo ni legitimitet ni domaći identitet.

SAD i Trump u ovoj storiji odigravaju na način koji se smatra lukavim iz predsjednikove perspektive, ma kako svaki dan neka nova izjava »iznenađuje« onu prethodnu. To navodno povlačenje američke vojske iz Sirije (par hiljada vojnika, instruktora itd.), zapravo je povlačenje pred turskom invazijom »iz rata koji je Washingtonu nepotreban«, a knjiži se kao Trumpov uspjeh iz dva najmanje razloga. Jedan je javni (»nije to naš rat i naši momci neće tamo bez razloga ginuti«) a drugi je manje vidljiv ali veoma bitan.

Prije svega, nije ovo bio Trumpov, već rat Obame i Hillary koji su otišli prije nego što je muka došla na naplatu. U zemlji u kojoj je nemoguće prihvatiti poraz bilo gdje na svijetu mada je tih poraza bilo više u minulih sedamdesetak godina, ovo povlačenje opet je u ime »pobjede« a ne priznanja da razloga za slavlje nema, blago kazano. Pa se kaže, »završili smo posao, pobijedili ISIL i možemo ići…« Lijepo bi bilo kada bi ISIL bio armija koja se može poraziti na bojnom polju.

A riječ je ne o vojsci već o filozofiji, fanatizmu, mitu, duhu puštenom iz boce, manijakalnom tumačenju vjere što sa istinskom vjerom nema veze. To je ujedno projekat tuđih ciljeva i pripadajuće logistike. Takav ISIL »odlazak« Amerikanaca i dolazak Erdogana vraća u igru eno minulih dana čak i doslovce. Nisu džaba sve minule mjesece pa i zadnju godinu čuvani i štićeni od Idliba do kampova uz sirijsko-tursku granicu, kao snaga za obnovljene operacije.

Američki odlazak na prvi pogled čini je mudro postignuti dobitak. Momci neće džaba ginuti u ratu koji je »dobijen« i nije više njihov. Svaki od njih mrtav bio bi Trumpu ogroman, možda i nepremostiv minus na skorim izborima. Negativni sentiment zbog (zlo)upotrebljenih Kurda pa ostavljenih svojoj vječitoj sudbini odbačenih lakše će se potisnuti nego kovčezi mrtvih vojnika što pristižu kući uz izbore.

Drugi veliki »uspjeh« ovog poteza jeste navodno lukavo ubacivanje Erdogana kao »vrućeg krumpira« u krilo Putina. Kako će i šta će sada oni kao novi saveznici nakon onog obaranja ruskog SU-24 iznad sirijsko-turske granice prije pet godina, pa naovamo. A bilo toliko Astana, Sočija itd…

Kažu, imao je Putin čvrsto obećanje od Erdogana da neće u Siriju dalje i duže od dogovora o privremenoj i limitiranoj operaciji, toliko da se »Sultanu« kao partneru udovolji, pa će onda trk nazad preko granice kući. I šta sad kada su bijesni psi Erdoganove prethodnice, teroristi raznih boja svrstani u FSA (sic !) nagrnuli u stomak Sirije, kobajagi jureći Kurde. Eto dva postignuta tajna cilja Washingtona: Jedan je nož u leđa Kurdima i teška dilema Rusima izazvanim da otvore front prema Erdoganu (jer Rusi, valjda, neće nakon četiri godine angažiranja ostaviti na cjedilu Assada).

Time bi se i Turska vratila u gnijezdo zapadne alijanse gdje su i bili neupitno sve do onog »nesretnog« rušenja ruskog aviona. Naredni je cilj ispotiha, uz sve ovo obezbijeđen nastavak haosa na Bliskom istoku bez kraja i konca što je vazda najslađi poklon svim mogućim korporacijama, vojno-industrijskim imperijama, vladarima naftnih i plinskih puteva, održavanju Bliskog istoka u vječitom haosu, dobitničkom za bogove profita svake provenijencije…

Tu se, evo, dolazi do one storije s početka teksta. Pomislili su u Washingtonu da je gotovo sa Rusima, a eto očigledno nije. Zašto? Pa nije cilj raspada Sovjetskog Saveza onda bio eliminacija te imperije bukvalno i egzistencijalno. Ta bi ideja bila potpuno nesuvisla iz niza prirodnih činjenica u vezi s Rusijom, ma kolika bila. San je bio trajno ih eliminirati kao konkurenciju svake vrste, posebno vojnu i političku, znači uništiti im utjecaj na globalna kretanja kojima će se potom dirigovati samo iz jednog centra.

Zato ih je trebalo okružiti NATO državama, onima što su bile dio Sovjetskog Saveza i mrze ga iz dna duše. I kakva je situacija danas, posebno nakon ulaska Rusije u Siriju 2015. godine i to »na poziv Sirije«, dakle formalno legitiman i legalan. Što nije tako ni u slučaju SAD-a i evropskih saveznika, a posebno evo i Turske. Ma koliko međunarodni poredak danas nema mnogo veze sa onim što je, recimo, bilo u Povelji UN-a o suverenitetu država, granica, »nemiješanja u unutrašnje stvari drugih itd…« A sila je legalizirana u ime ljudskih prava!

Rusija danas ne samo da nije izolirana u kompliciranom svijetu, a posebno ne na Bliskom istoku, već ima otvorenu komunikaciju i sa Sirijom i Kurdima i Turskom i Iranom, ali i sa Izraelom, Egiptom, Afganistanom a eno i Kralju Salmanu u Rijadu Putin poklanja sokolove. Sve je to noćna mora za one koji vjeruju da su jedini bogom dati stub oko kojeg se svjetska politika mora vrtjeti, »sa nama ili protiv nas«.

A u cijeloj ovoj priči sa Sirijom i Turskom kobajagi radi Kurda pojavljuju se Rusi i kao nosioci političko-diplomatske platforme za pregovore zaraćenih gdje su Kurdi sada Sirija, pa je i dalja agresija protiv njih nova storija.

Oni više nisu izolirani teroristi koje valja čistiti u drugoj zemlji u ime mira u Turskoj. Moskva se sada tretira kao snaga koja će rješavati svjetske konflikte kao posrednik što na to ima pravo, koji nikoga od partnera nije izdao i sve to bez obzira koliko naknadno »curila« pisma iz Bijele kuće Erdoganu u kojima je Trump taj koji nudi kompromise…

Uz sve ovo ide očekivano i moćna propaganda sa svih strana koja skoro u besmisao gura realne činjenice sa terena. Ipak, Trump ostaje u okruženju kojim još dominira »boltonovski duh« na čelu sistema u kojem sve tuđe interese treba podredi vlastitim, uz privid smirivanja situacije ne bi li se ti interesi lakše realizirali. Na drugoj strani Putin se trudi dokazati da čini sve za mir i dobro svima, diplomatski, bez krvi i razaranja, a da njihovi dobici ipak bude najveći.

Uz to ruska realnost kazuje da im za rast treba mir, dok je američka priča drugačija – business je ponajprije u ratu, strahu, korporativizmu i »bankarstvu« na tome baziranom. Otud i ona polušaljiva, ali i istinita asocijacija povodom one prve američke greške napravljene u uvjerenju da je sa Rusima gotovo.

I evo ih na pragu nove, druge slične greške. Nisu više ni blizu jedini vladari svijetom, i previdjeli su »odjednom« povratak Rusije u globalnu svjetsku političku priču. Košta ih ali ide. Da se ovdje i ne pominje Kina koja se valja iza brda, uz mnoge nove »srednje« a potencijalno jake igrače poput Indije, Irana, drugačije Turske, Latinske Amerike itd.

I konačno, gdje je tu danas Erdogan. Naredni dani će pokazati, kako stvari stoje, da se preigrao. Ambicija mu je bila i ostala prevelika da bi shvatio da ne može dobiti sjever Sirije sa svim resursima i zadovoljenim istorijskim ambicijama tamo, eliminirajući trajno Kurde kako je zamislio kao izgovor za formiranje »prootomanske« zone u kojoj će vaspitavati udomljene sirijske izbjeglice djecu im obrazujući po školama i džamijama turske provenijencije.

Te kako će ucjenjivati NATO, Evropsku uniju (što je lakše od svega drugog u njihovoj panici od izbjeglica), Arapsku Ligu itd. Time neće pomoći ni svojoj ne baš pobjedničkoj poziciji kod kuće. Očigledno, teško on shvaća da je vrijeme otomanskog carstva prošlo i da »sultana« ne može više biti ni na dugu štapu. Živi bili pa vidjeli. Drugo je pitanje kada će te njegove bajkovite snove prestati da dijele i mnogi izvan Turske, ovdje na Balkanu posebno. No, to je druga priča.

Novi list

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

b92.net

Džefri Najs prodavao poverljive informacije Albancima?

4 minutes

---

Beograd -- Specijalno tužilaštvo istražuje rad Kancelarije za pomoć optuženim Albancima. Sumnjivo davanje novca bivšem haškom tužiocu Džefriju Najsu za zastupanje svedoka.

Izvor: Večernje novosti četvrtak, 24.10.2019. | 09:00

Foto: EPA PHOTO ANP/KOEN SUYK/jdn/sr

Kancelarija za pravnu pomoć optuženim i osumnjičenim teroristima OVK u Prištini pod istragom je Specijalnog tužilaštva za zločine OVK zbog advokata Džefrija Najsa, pišu Večernje novosti.

Sumnja se u neke zakulisne radnje, ali i isplate zastupnicima osumnjičenih, pre svega Najsu, koji je advokat Samija Ljuštakua, bivšeg komandanta Dreničke i zone Paštrik.

Vrlo je moguće da uloga kancelarije nije samo pravna i finansijska podrška u zakonskim okvirima, već da je poprimila manipulacijske oblike sa dokumentacijom i potencijalnim svedocima, pišu još Novosti.

Zbog toga je njen šef Driton Ljajci meta istrage. Kako je za prištinske medije rekao Ljajcijev advokat Artan Čerkini, specijalno tužilaštvo pored sumnji u ulogu kancelarije, sumnja i na neregularnosti u nekim njenim isplatama u cilju zaštite potencijalno optuženih. Čerkini je rekao da je Ljajci u januaru bio učesnik saslušanja Ljuštakua, ali da je samo bio prevodilac između Ljuštakua i Najsa. Ljuštaku se tad inače branio ćutanjem, pa je saslušanje trajalo svega tri sata.

Kako pišu prištinski mediji, prema tamošnjem zakonu o pravnoj zaštiti i finansijskoj podršci optuženim osobama u Specijalnom sudu, Kancelarija na čijem je čelu Ljajci nema pravo da u fazi istrage ili ispitivanja izvrši bilo kakve isplate. Okrivljeni imaju pravo na pomoć radi pokrivanja troškova odbrane tek nakon podizanja optužnice, a Ljuštaku još nije optužen.

Ljajci je, inače, još u januaru rekao da je dobio zahtev Džefrija Najsa za plaćanje njegovih usluga. Mediji u Prištini su tad pisali da se iz dokumentacije vidi da je Najs tražio 2.200 evra po danu plus putni troškovi.

Najs je očigledno video da su mu kosovski Albanci dobar izvor prihoda, pa se vrlo brzo posle napuštanja Haškog tribunala 2006. godine, gde je bio tužilac u predmetu protiv Slobodana Miloševića, angažovao u njihovim slučajevima. Imao je značajan doprinos u odbrani Ramuša Haradinaja pred Haškim tribunalom, a pre nekoliko godina se pominjalo da im je servirao poverljive insajderske informacije iz suda i tužilaštva.

Prikupljao je i sređivao i svu dokumentaciju koja bi mogla da koristi kosovskim Albancima optuženim za zločine nad Srbima. Međutim, upućeni kažu da je njegova najveća akcija uništavanje dokaza iz "žute kuće" i trgovine organima otetih Srba, koji su čuvani u Hagu. Kasnije je u jednom pismu vladi u Prištini i sam priznao da je u sklopu svog angažmana kritikovao izveštaj Dika Martija o trgovini organima.

Najs je učestvovao i u pisanju Tačijeve autobiografije, maksimalno je čisteći od zločina, ali za to nije u dogovorenom roku plaćen. Zato je od Prištine tražio da mu se isplati 500.000 evra ili će o svemu javno progovoriti, pišu "Novosti".

 

in4s.net

Приштина истерује Србе из Косовских* полицијских снага

ИН4С

7-9 minutes

---

Фото Политика

Упади Росу на север Космета показују намеру Приштине да измени етничку структуру косовских* полицијских снага (КПС) у овом делу покрајине, односно да из њих потисне Србе и да изигра Бриселски споразум. На овај начин саговорници „Политике" објашњавају мотив због којег специјалци под командом приштинских власти изводе акције, попут оне у среду, када су под окриљем мрака у блиндираним возилима упали у северну Косовску Митровицу. Нису остварили наум да ухапсе Жељка Бојића, првог човека оперативе регионалне косовске* полиције за север, али су ухапсили Радета Басару, који је у врху полиције на северу Косова*. Привели су и Бојићевог сина, Василија, али га је приштинско правосуђе већ истог поподнева пустило на слободу.

Ово је друга акција Росу, након претходне, када је у бруталном маневру приштинских специјалаца ухапшено 19 полицијских службеника, од којих 11 Срба, а више од сто Срба претучено, па чак и глувонеми житељ Зубиног Потока који се данима лечио у митровичкој болници. Председник Србије Александар Вучић је још 29. маја, после ове акције, казао да је коначни циљ Приштине управо хапшење Жељка Бојића. Изјавио је и да Приштина упадом специјалних јединица на север Космета и хапшењем Срба приморава српске полицајце да буду „гори Албанци од Албанаца", али да они то неће бити. Вучић је тада рекао да то раде „само да би спречили да Срби буду Срби", додавши да „једини Србин можеш да будеш само ако си Харадинајев послушник и немаш везе с Београдом и Србијом".

Председник Српске листе Горан Ракић за наш лист наглашава да је несумњива намера Приштине да оваквим акцијама изигра Бриселски споразум. Тиме би и етничку структуру полиције на северу покрајине променила у своју корист. „Подсетићу вас да су након суспензије неколико српских полицајаца на прелазима Јариње и Брњак, њихова места заузели Албанци, а да на пример у суду у северној Косовској Митровици две трећине администрације чине Албанци, иако је договором у Бриселу била обавеза да број радника буде пола-пола", истиче Ракић.

На питања да ли је циљ Приштине да постави Албанце за командире полицијских станица, да ли упадом могу да заузму полицијске објекте и да ли је циљ Приштине да постави Србе који би, како је казао Вучић „били гори Албанци од Албанаца", Ракић одговара: „Циљ им је, понављам, да етничку структуру промени у своју корист. Одговорност за своје поступке сноси свако од нас па, народски речено, свако носи свој крст на леђима, па и они који су спремни да продају веру за вечеру. Нама то није ништа ново и непознато. Сам покушај криминализације севера и свих нас, професора, предузетника, правника, младих, жена, свакодневан је ."

„У томе, наравно, предњачи албанска штампа из Приштине, која ствара атмосферу линча према Србима, посебно члановима Српске листе. Томе доприноси и део опозиције окупљен око Драгана Ђиласа, а чији су пријатељи Рада Трајковић, Слободан Петровић, Ненад Рашић и остали недавно жестоко поражени на парламентарним изборима. Ови неосновани напади и криминализација од стране поменутих, дају алиби албанским лидерима да упадају на север Косова и Метохије", тврди председник Српске листе.

И проф. др Душко Челић, са Правног факултета Приштинског универзитета, сматра да „иако не знамо детаље истраге у акцији која је спроведена", упад Росу и акција „дугих цеви" крши Бриселски споразум. „Као и претходних пута, акција се одвијала у цик зоре, што је узнемирило Србе, а то има и правну и политичку димензију. Правну јер је прекршен још један договор постигнут у Бриселу, а то је да о упаду није обавештено локално руководство, као ни полицијски врх у самом граду. Политичку димензију јер се све одвија у постизборном периоду када претендент за премијера Косова жели да оспори легитимитет Српске листе иако је она регистрована по свим правилима које налаже косовски* закон", наводи Челић.

Указује на то да Српска листа није никаква терористичка партија, како је неки у Приштини називају. На наше питање да ли ће ЕУ, која је нагледала Бриселски споразум и под чијим је мониторингом парафиран Споразум о нормализацији односа 19. априла 2013. године, дозволити да се тек тако „гумицом избрише" тачка 9 где је дефинисан избор полицијске структуре у четири општине на северу Космета, Челић каже: „Очигледна је намера приштинских власти, како претходне, али и будуће, да уређује кадровска питања не обазирући се на јасне формулације које су договориле две стране у Бриселу. Ситуација на терену је веома забрињавајућа, а бојим се да ово неће бити последња акција приштинских специјалаца", упозорава Челић, који сматра да „нешто мора да се предузме, јер Срби оправдано страхују да ће се било ко од њих наћи на нишану Росу и тужилаштва Косова.

Према Бриселском споразуму команданте предлаже ЗСО

Иначе, у Споразуму о нормализацији односа који је у Бриселу парафиран након договора Београда и Приштине, у тачки 9 стоји да ће регионални командант полиције у четири већинске српске општине на северу бити Србин „предложен од стране МУП-а Косова са списка достављеног од стране четири начелника општина, а у име Заједнице српских општина". Како ни после шест година од потписивања споразума није формирана Заједница српских општина (ЗСО), предлог командира у четири општине достављали су градоначелници северне Митровице, Звечана, Лепосавића и Зубиног Потока.

Ћутање међународне заједнице на терор над Србима

Циљ Приштине није био да приликом упада Росу на север КиМ изврши само хапшење већ да демонстрира силу и застрашује народ на северу, истиче председник Српске листе Горан Ракић. „Просто је невиђено у нормалним друштвима да било ко шаље стотине до зуба наоружаних људи, сумњиве прошлости, на недужан народ пре зоре, а све ради хапшења двојице људи. Они су могли да буду позвани и верујем да би одговорили на тај позив. Нема тог документа који гарантује Приштини да може да терорише Србе, уз очигледно ћутање међународне заједнице. То ћутање ствара утисак да је Приштини све дозвољено, па и то да хапси и притвара Србе без икаквих доказа", каже Ракић, уз нагласак да „охрабрује суграђане које су квазиполицајци престравили и нанели им велику материјалну штету да поднесу тужбу за надокнаду материјалне и нематеријалне штете због вандалског понашања".

На нашу констатацију да сваки мушкарац на северу Космета страхује да је потенцијална мета привремене приштинске власти и Росу, Ракић каже: „Без обзира на све притиске, молим грађане да остану прибрани и суздржани на провокације које долазе из Приштине. Грађани морају да знају да су овакви потези, потези очајника који су све више нервозни због нарастајућег незадовољства грађана албанске националности својим лидерима. Али и због фрустрираности због српског јединства које је успостављено под барјаком Српске листе и политике председника Александра Вучића. Нама је мир преко потребан, али то није и неће бити разлог да на сваком кораку и на свим местима бранимо интересе српског народа." Председник Српске листе још каже да су „грађани свесни да наша суздржаност и суздржаност државе Србије није одлика слабости, већ хришћанске трпељивости којом шаљемо јасну поруку да нас нису уплашили". „Одавде за нас нема назад јер је то завет који живимо и који ћемо својим потомцима да оставимо у аманет. Овде су наша огњишта и наши домови", наглашава Ракић.

(Политика)