Наш одговор на пропагандни рат против Срба

standard.rs

Наш одговор на пропагандни рат против Срба - Нови Стандард

Слободан Рељић

10-12 minutes

---

Врло је важно да и ми утичемо на то како ће догађаји из прошлости бити интерпретирани. Морамо имати ефикасан одговор на пропагандни рат који се води против нас

Прво, да бисмо могли да што реалније говоримо о том важном процесу – о попуштању брана западних службених извора из којих сазнајемо шта су они стварно знали о догађањима у грађанском рату у БиХ (а и о бомбардовању СРЈ, а и укупном распадању и разрању СФРЈ) – морамо да бар сада, поводом докумената из британског Националног архива о Сребреници, дефинишемо догађај и позиције, и Запада и нас.

Дакле, догађај у сведеном смислу, био је рат западних сила против Срба. Западна антисрпска коалиција (тако ћемо их колоквијално звати) није била хомогена – било је ту разних идеја, циљева, приступа, међусобних расправа, па и одлука, али су се у основном слагали: Југославију треба разбити а Србе као највећи народ који контролише простор у срцу Балкана дисциплиновати, и ослабити што више. У томе се примарно користе унутрашње силе деструкције, а споља се појачавају и управља се њима. Главно средство је одвајкада Divide et impera! То вам је одговор на оно подметање да „нас Србе сви около мрзе". Мрзели су нас и 1942.

ИЗВОЂЕЊЕ ПРОПАГАНДНОГ РАТА
Друго, најважније средство у овој операцији је – пропагандни рат. Он је претходио свим „врућим" ратним насртајима, а није престајао ни после војних деловања. Користићу класификацију принципа ратне пропаганде белгијско-француског новинара и публицисте Мишела Колона. Дакле, тај рат је извођен овако:

1. Сакривање интереса
Западне владе се „боре" за људска права, мир, демократију, слободно тржиште, слободну штампу или какав год племенити идеал. Никад се не помињу економски и социјални интереси Запада. Не спомињу се ни интереси корпорација, банковног капитала, отварање тржишта, уништавање конкуренције (рецимо, војне индустрије СФРЈ) и дробљење држава које показују превише независности; уништавање земље која би могла представљати алтернативу либералном систему (Чомски се позива на Строба Талбота који је написао да је СРЈ бомбардована пре свега из разлога непристајања без задршке на западну економску транзицију): али ратови се увек воде из економских разлога. Пљачкашких!

Нема хуманитарних ратова. Док се ратови представљају као хуманитарни, стварни циљеви су: контрола свих стратешких рута на Балкану – Дунав и нафтоводи, гасоводи у изградњи, постављање војних база–потчињавање јаке југословенске војске (пета у Европи!) – и економска колонизација земље. Мултинационалне компаније – некад US Steel данас Бехтел – бесрамно колонизују земљу, пљачка се богатство земље а становништво пада у све веће сиромаштво. Тако кад се говори о Косову, никад се не помиње основна улога – обезбеђивање транзита хероина из Авганистана и накнадно сазнајемо да извођачи имају своју наплату на терену (од Медлин Олбрајт и Кларка до Метју Палмера).

2. Демонизација непријатеља
Сваком рату претходи спектакуларно велика медијска лаж да би се добила подршка јавности.
– Године 1965, Сједињене Државе почињу рат у Вијетнаму нападом на два своја брода (инцидент „Залив Тонкин"), а окривљен је Вијетнам.
– „Разлог" за прву агресију на Ирак 1991. је наводна пљачка инкубатора за бебе у породилишту у Кувајту. Ову медијску лаж је произвела Hill & Knwolton компанија за односе са јавношћу.
– Слично, НАТО је интервенисао у Босни 1995. на „основу" фалсификованих прича о „концентрационим логорима" и бомбашким нападима на цивиле у Сарајеву, приписаних Србима. Истраге – држане у тајности – показале су да су починиоци НАТО савезници.
– Почетком 1999, „разлог" за напад на СР Југославију био је „масакр над цивилима" у Рачку . Иако је то сукоб легалних оружаних органа државе и сепаратиста ОВК, који су почетком 1998. били „терористи", а „борци за слободу" неколико месеци касније. Догађај лажиран.

Вилијам Вокер даје изјаву за медије током обележавања годишњице наводног „масакра" у Рачку 2016. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Да би лаж била ефикасна морају стално да се емитују: страшне слике – манипулисане, ако је потребно; (страдала деца); то се држи у медијима непрекидно, са честим подсетницима; монополише се приступ медијима и искључују противничке верзије; одбацују се критика и јавно се прозива свако ко ово доведе у питање као „саучесник" (за то служе развијене НВО мреже);

3. Скривање историје
Скривање историјских чињеница и географије региона. Због контекста.

Пример: Ворен Кристофер (амерички министар иностраних послова, на преговорима у Женеви 1993.): То је ваша грешка, Европљани, ви сте пустили да Срби заузму Босну!
Дејвид Овен (европски преговарач): Али они су тамо живели!
Ворен Кристофер: Одавно?
Дејвид Овен: Одувек.

Кардинална чињеница није омела ни Кристофера ни адмнистрацију да наставе да Србе третирају као – окупаторе! Ни Овена да то подржава. А од 1991. Туђман и Изетбеговић, двојица екстремистичких вођа које је Немачка наоружала пре рата, представљени су као демократске „жртве". Запад неће да види да они оживљавају најгрознији период у историји Југославије: геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима од 1941-45.

Године 1999. Косово је представљено као земља коју су Срби напали. Речено је да „Албанци чине 90 одсто становништва, а Срби 10 одсто." Свако помињање нестанка Срба, убијања и терорисања током Другог рата, па и после тога, када су провинцијом управљали Албанци (1980-их) – изостављено је. Постојање мањинских групана Косову – Рома, Јевреја, Турака, Муслимана, Горанаца, скривено је. Не региструје се етничко чишћење „западних пријатеља из ОВК", уз благослов НАТО.

4. Организовање амнезије
Кад Запад припрема неки рат не дозвољава се подсећање на велике медијске лажи из претходних ратова. Сваки нови рат је увек „правичан", још чистији од претходног. Расправе се остављају за касније. Да ли ће их икада бити? Ево једног грубог примера: после Ирака Алистер Кембел, директор комуникација Тонија Блера морао је да поднесе оставку када је Би-Би-Си, склањајући кривицу са себе, инсистирао да је он дао лажне информације о наводном оружју за масовно уништење. Ту се показује да, ипак, има државног интереса! Бар делимично. Јер, да ли је то подстакло расправу о другим достигнућима Кембела? Шта је око Косова кувао исти Кембел? Да ли информације у вези са разарањем Југославије ОБАВЕЗНО треба преиспитати? Ништа од тога.

ШТА ДА ЧИНИМО?
Тако се организује Запад у рату и у послеоперцијском периоду. А шта радимо ми? Нападнути и оклеветани. Наши потпуно вестернизовани медији доследно следе токове мисли западних медија. Понавља се досетка западних амбасадора како смо се ми нашли „на погрешној страни историје" после пада Берлинског зида. Већи део наше елите фронтално ћути, а инцидентно – покупи се нешто од иверја са Запада, чудимо се (Боже, Боже да ли је то могуће?! Ко би рекао!) и то се третира као изузетак у, иначе, узоритој пракси независних медија и слободних новинара Запада. Објавимо понеку преведену књигу, који документарни филм – узимамо Кембела и Блера да и нас саветују.

Бивши британски премијер Тони Блер (Фото: REUTERS/Toby Melville)

То је као да, уместо да сечемо нокте да бисмо могли нормлно да радимо, засецамо јагодице и зглобове прстију! И стално смо у живом блату у коме нам наше дојучерашње убице јављају да – ако се бранимо – чинимо недопустиву грешку јер они нас штите од „малигног утицаја Русије" и сумњивих „намера Кине". А шта можемо да радимо? Шта би ваљало чинити?

Прво: Ми немамо средства да створимо неку РТ за активно учешће у пропагандном рату. Такво оружје које би се буквално могло супроставити Си-Ен-Ену (узимам ова имена као симболичка) ми себи не можемо приуштити. То могу само велике силе, као што и свако супериорно оружје могу да произведу или купе само највеће силе. (С-400, на пример)

Друго: Али нешто морамо да чинимо! Можемо да производимо муницију која добро дође РТ и деловима јавности на Западу која је пробуђена, расте и политички им је корисно да имају добре намере према нама. Због себе! Не претендујем да знам коначно решење, али имам посуђену идеју коју бих волео да овде изложим. Ваљало би направити неко место – библиотеку, сајт, платформу, у сваком случају, место где би се сакупљао сав релевантан материјал о разарању Југославије.

Амбасадор Живадин Јовановић из Београдског форума за свет равноправних говорио ми је о идеји да се у Београду установи центар, или како би се већ звало, где би се на једном месту сакупили – документи, књиге, текстови, видео материјал… Тако би постојало место где би могло да се нађе све/већина (у електронском, физичком облику) о теми која је глобално важна. Разарање Југославије и све последичне игре и радње о којима ми причамо – догађај је од глобалног значаја. Биће све значајнији! О томе ће се писати књиге, снимати филмови, ТВ емисије, серије, писаће се новински текстови, биће питања у квизовима… А активним приступом би и ми били место где ће се моћи наћи чињенице и мишљења. Бићемо у фокусу студената, доктораната, новинара, уметника, знатижељника…

Међутим, наше сећање и реално сећање на нас уништава се и систематски, и из нашег немара. На пример, нико никад није узео у заштиту документације великих редакција (Политике, Борбе, Радио Београда…). Напротив, новопридошли директори који те редакције доживљавају као плен за учешће у партијским операцијама доласка на власт, хвале се како штеде укидајући те документације и отварајући кафиће!

У свету у коме живимо врло је важно да колико-толико и ми утичемо на то како ће догађаји бити интерпретирани. Погледајте сад рат око ревизије историје Другог светсаког рата. Истина о историји је истина о овом времену, о нама а и нашим потомцима. Наравно, ово не може без подршке српских државних структура – мада, установа не мора бити државна, односно, то би ваљало да се организује како ово време захтева. Кад се налазе повелике паре за разне НВО-центре, који служе да полузналци имају потпис у ТВ наступима као аналитичари, могло би и ово.

„Српски зид плача" постављен испред споменика Кнезу Михајлу на Тргу Републике, Београд, 11. јул 2017. (Фото: Танјуг/Сава Радовановић)

Сваки други допринос је важан. Научни радови, новински текстови, полемике, међусобна храбрења…  Али, ово је рат. Пропагандни рат. На ратне ударе се одговара ратно. Прилагођено тактички, али ратно и хитно. Благовремено смо већ пропустили.

Писана верзија излагања на трибини под називом „Република Српска у светлу нових чињеница о грађанском рату у БиХ", одржаној 27. фебруара 2020. у Прес центру УНС-а у Београду.

Насловна фотографија: Танјуг/Сава Радовановић

Извор Sveosrpskoj.com

 

DA LI SE PONAVLJA SCENARIO IZ 2016. GODINE?

Predizborna trka demokrata u SAD

 

DA LI SE PONAVLJA SCENARIO IZ 2016. GODINE?

 

Piše: Srdjan D. Stojanović, Londonska škola ekonomije i političkih nauka

 

 

Posle „super utorka" 3. marta 2020. godine, gde su demokrate birale u 14 država jednu trećinu delegata za junsku nacionalnu konvenciju na kojoj će biti odabrano ime koje će se u novembru suprotstaviti aktuelnom predsedniku republikancu Donaldu Trampu, situacija je donekle jasnija. Ali, čini se da ćemo u novembru videti reprizu izbora iz 2016. godine – pobedu Trampa nad loše izabranim protiv kandidatom demokrata.

Ako nekom treba da zahvali za svoj (neočekivani) uspeh na predsedničkim izborima 2016. godine, Donald Tramp to treba da uradi sa Demokratskim Nacionalnim Komitetom (DNC), a nikako svojoj republikanskoj stranci. U svojoj stranci Tramp je bio tretiran kao „neželjeno dete" - iako je osvojio nominaciju republikanaca a da niko u stranci nije verovao da može pobediti. Tek kada je uspeo u nemogućoj misiji, u koju ni sam nije verovao na početku izborne noći novembra 2016. godine, republikanci su ga prihvatili kao svoga – iako je on sve vreme bio i ostao protivnik partijskog aparata i hijerarhije. U suštini, Tramp iako multimilioner i pripadnik takozvane elite, uspeo je da pobedi hijerarhiju partije jer je govorio jezikom malog čoveka – sasvim suprotno od zvanične filozofije republikanske stranke.

Činjenica je da je pobedu 2016. godine Donaldu Trampu na tanjiru servirao Demokratski Nacionalni Komitet, koji je uradio sve da za svog kandidata izabere Hilari Klinton, svesno ignorišući i minirajući mnogo boljeg kandidata – Bernija Sandersa. Nepopularnost i ozloglašenost među glasačima Klintonove je bila očita, ali DNC je to svesno ignorisao. Jer Klintonova predstavlja krupni kapital (glavne sponzore) i privilegovanu elitu - koji smatraju da upravno oni imaju veća prava nego obični ljudi. Da partijska hijerarhija nije naučila ništa iz grubog nameštanja ishoda u korist Klintonove, videlo se iz sada skoro četiri godine duge i besmislene kampanje okrivljavanja Rusije za pobedu Trampa.

Izgleda da porodica Klinton, iako odavno nije formalno na vlasti, i dalje drži u svom džepu DNC. To se vidi iz tek (neuspešno) završenog postupka razrešenja predsednika koji je pokrenuo Predstavnički dom (koji kontrolišu demokrate). Inicijativa koja je trebalo da posluži kao adut u rukama demokrata u predizbornoj trci 2020. godine, u nastavku postupka je odbačena od Senata (kontrolisan od republikanaca i pretvorila se u bruku za demokrate.

Predizborna utakmica između mogućih demokratskih pretendenata otpočela je još pre nekoliko meseci kroz seriju multilaterarnih debata između potencijalnih kandidata i „fund raising" prikupljanju novca za kampanju („fund raising"). Od „starih" poznatih lica isticali su se (ponovo) Berni Sanders, bivši podpredsenik Džo Bajden i senatorka iz Masačusetsa Elizabet Voren. Od novih lica to su bili mladi 38-godišnji gradonačelnik grada Saut Benda u Indijani Pit Butidžidž i senatorka iz Minesote Ejmi Klobučar (inače školska drugarica autora ovih redova). U poslednjem trenutku se u kampanju za demokratsku nominaciju uključio multimilijarder Majkl Blumberg, bivši gradonačelnik Njujorka, koji je potrošio svojih ličnih 500 miliona dolara za kampanju. Kao da nikome u DNC nije smetalo to što je Blumberg zakleti konzervativac/republikanac – možda zbog sitnog detalja što je pomenuo da bi za svog podpredsednika uzeo Hilari Klinton.

Posle „super utorka" od ovih šest glavnih kandidata koji su učestvovali u trci za nominaciju demokrata, na sceni su ostala samo dva – senator Berni Sanders koji je 2016. godine izgubio u samom finišu od Hilari Klinton, kao i Džo Bajden, bivši podpredsednik za vreme poslednjeg demokratskog predsednika Baraka Obame.

UZBUNA, SANDERS!

Sve je izgledalo kao normalno nadmetanje mogućih kandidata do samo dva dana od pomenutog „super utorka". Iznenada, dva nova lica na američkoj političkoj sceni, Pit Butidžidž i Ejmi Klobučar objavljuju da se povlače iz trke i svoje birače pozivaju da glasove daju Džou Bajdenu. Iza ovakvog ishoda nazire se „rukopis" Demokratskog Nacionalnog Komiteta (DNC). Izgleda da su inicijalno dobri rezultati senatora države Veromont Bernija Sandersa upalili alarm za opasnost u DNC. Kao po komandi, Butidžidž i Klobučar su se sami eliminisali iz trke, verovatno špekulišući da za njih ima šanse u narednom izbornom ciklusu 2024. godine i da pri tome ne navuku na sebe bes partijske birokratije iz DNC. I Džo Bajden, bezbojni i (doslovce) izhlapeli političar idealan za prevarantske operacije DNC, dobija šansu da stigne Bernija Sandersa u trci u kojoj do tog trenutka nije imao nikakve šanse.

Milijarder Majkl Blumberg je već posle prvog neuspeha u izbornom odmeravanju za nominaciju (pobedio je samo u Američkoj Samoi, sićušnoj ostrvskoj teritoriji koja nosi bednih šest delegata) i odustao – takođe u korist Bajdena. Očigledno da novac ne može da kupi nominaciju – iako je Blumberg mislio da je Tramp tako uspeo i da ga sa više novca može pobediti.

Poslednja koja je od demokratske nominacije odustala zbog slabe podrške je 70-godišnja aktuelna senatorka Masačusetsa i bivša univerzitetska profesorka prava Elizabet Voren – ali tek pošto je uzela učešća u odmeravanju snaga tokom "super utorka".

Čega se plaše anonimni veliki kalkulanti, samozvani mešetari i neizabrani činovnici iz DNC? "Crveni Bari" je šifra koju žele da provuku kao izgovor za svoje nečasne radnje. Naime, u Americi je pojam "socijalizam" na lošem glasu, bez ikakve diskusije ili razložnog pokušaja da se to ospori. I automatski se smatra da sve što ima veze sa socijalizmom potiče iz Rusije, odnosno iz Sovjetskog Saveza – već više od tri decenije počivšom prinudnom zajednicom naroda. Tu netrpeljivost sam mogao i sam da osetim na sopstvenoj koži 1985. godine, prilikom post-diplomskih studija u SAD u eri Ronalda Regana, kada je na vratima moje sobe u studentskom domu neko zakačio posprdnu nalepnicu "commie" („komunista"). To uprkos činjenici da je tadašnja SFRJ bila nesumnjivo izvan sovjetskog bloka, a ja lično oduvek mrzeo sve što ima veze sa sovjetima.

Sedamdeset-osmogodišnji senator iz Vermonta, inače poreklom Jevrejin iz Bruklina, Bernie Sanders otvoreno govori o ogromnim nejednakostima i nepravdama u američkom društvu, pri tome otvoreno koristeći za sebe ideološku odrednicu da je socijalista. I time je stekao popularnost među mladim biračima kojima smetaju tereti iz prošlosti američkog društva, odnosno ti birači nemaju predrasuda naspram dobrih i humanih ideja pravednosti i jednakosti. Pa makar te ideje njihovi roditelji tretirali kao čistu jeres. Sanders se zalaže za univezalno zdravstveno osiguranje – nešto sa čim su se neuspešno hvatali u koštac i Hilari Klinton kao supruga predsednika i kasnije senatorka Njujorka, kao i predsednik Barak Obama. Ali, što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno običnom volu – govorili su stari Rimljani.

Sve u svemu – Berni Sanders je neprihvatljiv za DNC jer je najpre bio nezavisni senator, a tek naknadno se priključio Demokratskoj stranci. To samo po sebi znači da on ne bi slepo sledio diktat nevidljivih partijskih bosova, već bi se zalagao za svoje principe pa ma gde to vodilo. Gubitak bogatih donatora je takođe briga ljudi iz DNC, jer upravo oni finansiraju lagodan život bez rizika partijske hijerarhije – a takvim donatorima ne može biti po volji Sanders. Zapravo, oni ne finansiraju ideje demokratije i ideale Demokratske stranke, već samo status quo u sadašnjem poretku stvari.

Čini se da su ljudi iz senke (opet moram da podvučem da su to funkcioneri DNC) znaju dobro da njihov preferirani kandidat Džo Bajden nema šanse da dobije Trampa, jer nema karizmu, niti bilo kakvu sopstvenu ideologiju. Tramp, uprkos činjenici da je kandidat republikanaca koja ga je nevoljno prihvatila, nije čovek bez karizme i svakako nije čovek establišmenta. „Mislioci" iz DNC su svesni da kandidovanjem Bajdena gotovo sigurno Demokratska stranka gubi predsedničke izbore u novembru – ali njihove pozicije moći će bar još četiri godine ostati nepromenjene. I zato Berni Sanders ne sme da prođe ni po koju cenu.

Moji akademski uzori iz SAD koji su naučili jednog dečaka iz socijalističke zemlje šta je to demokratija, pretežno demokrate po ubeđenju, nisu svesni opasnosti koja se nadvila nad njima. I dalje naivno veruju u ideal demokratije, iako birokratizovane elite koje nastupaju u ime Demokratske stranke samo misle na sopstvene interese. Moja profesorka političkih nauka iz gimanzije Grejs MekGarvi, koja je bila i profesorka senatorke Ejmi Klobučar, ne može da shvati da je potez Klobučareve da se povuče iz kampanje u korist Džoa Bajdena dobar. Pravda to uverenjem da Sanders kao socijalista nema šanse da bude izabran. Nije joj jasno da u politici nema racionalnih odluka, već da je Klobučareva („naša Ejmi") to učinila da bi sačuvala kakvu-takvu šansu za nominaciju 2024. godine.

Kada bi u novembru nekim čudom gledali dvoboj Tramp – Sanders, bilo bi to svakako odmeravanje snaga između dva nesvakidašnja anti-establišment kandidata. Republikanska stranka je „podvila rep" i prepustila se kontraverznom vođstvu Trampa. Ali izgleda da Demokratska stranka to ne može da dozvoli, makar po cenu izbornog neuspeha. U ovakvom odmeravanju snaga i popularnosti SAD (i svet sa njima) bi dobile mnogo u moralnom smislu. Znalo bi se tačno za šta se zalaže nekada „svetionik slobodnog sveta", čiji sjaj je ozbiljno narušen tokom poslednje tri decenije od kada više nema večitog ideološkog protivnika SSSR.

 

BIVŠI ISTRAŽITELJ UNMIKA: AMERIKANCI OMOGUĆILI BJEKSTVO EJUPIA

krstarica.com

"Međunarodna pravosudna sramota": Bivši istražitelj Unmika o ubistvu Srba na KiM

A. J.

3-4 minutes

---

Bivši istražitelj Unmika na KiM Džo Mekalister, komentarišući napad na autobus „Niš ekspresa" u januaru 2001. godine, tvrdi da je ogromna većina tadašnjih međunarodnih policajaca na KiM želela da se ubice pravično kazne, ali da je „neka druga sila bila moćnija".

Mekalister, kanadski policajac u međunarodnoj misiji na KiM koji je bio u timu koji je vodio istragu u bombaškom napadu u selu Livadice, u kojem je poginulo 12 srpskih civila, a ranjeno 44, rekao je za „Novosti" da se nerado seća epizode sa Fljorimom Ejupijem i još četvoricom terorista koji su uhapšeni zbog podmetanja bombe pod autobus „Niš ekspresa".

On je rekao da je Ejupi, navodno, pobegao iz „Bondstila", a da su ostali posle toga pušteni, verovatno, kako je ocenio, kako ne bi ispričali koje su okolnosti ove „međunarodne pravosudne sramote".

Kako je istakao, prema zvaničnoj verziji o bekstvu iz „Bondstila", koju su im preneli Amerikanci, kod glavnog bombaša Ejupija toga dana je došla supruga, navodno povodom rođendana.

„U torti su bile makaze za žicu, a on je iste noći pobegao iz zatvora koji se nalazio u centru baze. Uspeo je da, navodno u fluorescentnom narandžastom kombinezonu, pronađe jedini mrtvi ugao na ogradi koji nije pokriven kamerama i da klisne u noć", rekao je Mekalister dodajući da su potom i ostali teroristi pušteni na slobodu.

On napominje da su dokazi protiv Ejupijeve terorističke grupe bili čvrsti i da su se oslanjali na DNK nalaze prikupljene na licu mesta.

„Neuobičajeno i nelogično je bilo to što nam Kfor, tačnije Amerikanci, nije dozvoljavao pristup četvorici uhapšenih, a potom ni petom članu grupe kojeg smo priveli naknadno", naveo je Mekalister.

Naglasio je da mu administratori UN nisu dozvoli da objavi da se 30.000 evra nagrade daje onima koji su pomogli u hapšenju, što mu je, kako kaže, bilo krajnje sumnjivo.

Mekalister ističe i da je od britanskih obaveštajaca čuo da je Ejupi „čovek CIA", ali da im nije do kraja verovao, dok se nije dogodilo bekstvo iz „Bondstila".

Potom se, kako je naveo, žalio nadređenima u Unmiku, pa onda kanadskom otpravniku poslova koji je tada tek stigao na KiM, a napisao je i članak u „Britiš tajmsu" gde je upozorio na vezu terorista i vrha Kfora.

„Naravno da mi to nije pomoglo u karijeri, i ko zna kako bi se po mene sve završilo da nije usledio još jedan teroristički čin na Kosmetu, koji smo moj tim i ja uspeli da rešimo", navodi Mekalister i podseća na to kako je u aprilu 2001. bomba podmetnuta pod automobil ispred Jugoslovenskog komiteta za saradnju sa Unmikom i kako je uhapšen nemački državljanin Roland Berecko.

Mekalister je region napustio posle službe od devet meseci, a ističe da mu se u sećanje urezalo to kako su Albanci za svaki svoj zločin nad srpskim civilima imali opravdanje: „Vi ne znate kako smo mi bili ugnjetavani!"

„Naravno da to nije opravdanje za zločine koje su počinili posle 1999, kada su i policiji Unmika ruke bile vezane zbog ponašanja Kfora", napominje Mekalister.

On dodaje da je veliki broj Srba bio ubijen i otet, a da je sopstvenim očima video mnogo loših stvari 2000. godine.

„Što se tiče aktuelnog suda koji treba da procesuira Albance za ratne zločine, nadam se, kao policajac, da će svi ti neljudi biti kažnjeni", zaključuje Mekalister.

 

pcnen.com

Bernie je novi Che Guevara

6-8 minutes

---

Piše: Oleg Jolić

George R.R. Martin, autor Igre prijestolja, razumije puno bolje od američkih političkih komentatora kako je politika incestuozni kontakt-sport u kojem se alijanse poštuju sve dok na vidiku nema jačeg kupca (ili prodavača). S obzirom da je Igra prijestolja univerzalno upotrebljivi politički text-book i praktikum, to je bilo i za očekivati.

Martin je korak ispred pundita i u preciznom "čitanju" senzibiliteta (većine) američkog demokratskog biračkog tijela, osobito kad su u pitanju koncepti poput "revolucije" i "socijalizma" koji ovdje (još uvijek) simboliziraju "Crveni listopad", a ne sofisticirane skandinavske sisteme društvene solidarnosti. Amerikancima je do te distinkcije stalo otprilike kao do činjenice da je Urugvaj potpuno legalizirao marihuanu, kada razmišljaju o legalizaciji trave u Texasu.

Dok su u prethodnih par tjedana američki mediji (isti oni koji su otpisivali Trumpa sve do 8 navečer na dan izbora 2016.) rapsodizirali Bernei Sandersov "nezaustavljivi put ka nominaciji", Martin je na vrijeme indosirao Joe Bidena. Što je u svijetu Igre prijestola ekvivalent tipovanju na invalidnog Bran Starka, a ne fotogeničnog ratnika Jon Snowa (kojeg  u demokratskim predizborima dublira Pete Buttigieg). Ili Daenerys, kraljicu potlačenih masa i u slobodnom vremenu krotiteljicu zmajeva (Elizabeth Warren). Naročito ne Tyriona, melankoličnog Liliputanca s dubokim džepom i utjecajem (Michael Bloomberg).

Filozofski i etički najdosljedniji lik u Igri prijestola, Ned Stark, stradao je već na kraju prve sezone. Bernie Sanders, Ned Stark američkih demokrata, preživio je pet izbornih sezona (računajući njegovu kandidaturu iz 2016. godine). Sve to u začudnoj kombinaciji herojskog, vizionarskog global-patriotizma (unatoč beskompromisnoj i super-aktivnoj anti-kampanji demokratskog, i svakog drugog establišmenta), i Bernijeve sposobnosti da milenijcima  postane jedini kredibilni simbol otpora prema dehumaniziranom, metastaziranom kapitalizmu.

Bernie je zato novi Che Guevara: idealist bez mrlje (niti jedna afera u 40 plus godina dugoj karijeri!), outsider od kojeg moćni zaziru ("Bernija ne voli nitko" – H. Clinton), istovremeno "cool" i "dangerous" (što je za ovu deseksualiziranu generaciju veoma seksi).

Berni je privlačan na način na koji je to danas rock'n'roll: veoma "out", i baš zbog toga hipsterski "in". Nije zato ni čudo da ga podržavaju Vampire Weekend, Neil Young i Roger Waters. Kao takvom mu je, na žalost, lakše naći mjesto na majici, nego u Bijeloj kući. Ali Ned Stark bi bio ponosan! Da ne pričamo o Che Guevari.

I gdje smo sad? Joe Biden, Bran Stark bez mladosti, karizme i vizije, ali s podrškom stranačkog vrha, i Kviskom u rukavu (Obama, Obama, Obama…), protiv Bernija (78), Ned Starka/Che Gueveare, koji je, uz sve to, prije tri mjeseca imao srčani udar.

Samo to – srce – bi samo prije četiri godine bili dovoljno da Bernija diskvalificira. To je još jedna od strukturalnih, transformativnih promjena u američkom političkom rakursu, koje entuzijastično personificira trenutačni stanar Bijele kuće.

Na stranu to sto je srce organ koji je u politici (za razliku od života, ili rock'n'rolla) oduvijek precijenjen. Odnosno, u politici se može opstati bez srca; štoviše, to je preporučljiva praksa.

Biden, mlađi od Bernija dvije godine (76), ali vizualno i simbolički puno stariji, u trenutku dok ovo pišem, je novi frontrunner. Ono što se pak  promijenilo od prije dva tjedna (kada je titulu favorita imao Sanders) je da je Biden uspješno mobilizirao potentnu kolaciju partijskog establišmenta (i pripadajućeg, moćnog i dobro potkoženog aparata), obrazovanih bijelaca, domaćica iz predgrađa (što na hrvatskom zvuči gotovo poetično, ali u Americi predstavlja jedan od najkompleksnijih i najvažnijih biračkih blokova), i crnog biračkog tijela (gdje Biden nema konkurencije: Obama, Obama, Obama…).

Bernijevi aduti – mladi, visoko obrazovani bijeli i Latino birači – donijeli su mu pobjedu u Kaliforniji, ali ne i u – po demografskom miksu – sličnom Teksasu. U ostatku država, koje su do sada glasale, Sanders veoma rijetko prelazi prag od 25 posto glasova, sto je zabrinjavajući trend, s indicijom da je njegova mladi-Latino koalicija sama po sebi nedostatna (čak i kada bi glasali u postotcima puno većim od povijesnih, sto za sada nije slučaj).

Ono sto trenutno nedostaje i Bidenu i Sandersu je blok neobrazovanih, siromašnih bijelaca, istih onih koji su Trumpu osigurali ključne pobjede u Michiganu, Pennsylvaniji, i Winscosinu 2016. godine. Berniejeva retorika (brutalno protiv korporacija, grubo protiv bogate elite, agresivno protiv trgovinskih sporazuma) je u kandenci, ali i u sintaksi vrlo slična Trumpovoj. To je zbunjujuća, i što bi ovdje rekli "wild card" strategija, naročito u kontekstu kulturnih vrijednosti u koje ova populacija vjeruje: bog, puška i ksenofobija.

Berni je (kao i Trump) instinktivni populista (samo su im ideologije dijametralno suprotne), i kao takav interesantan biračima koji se osjećaju zaboravljenim i zanemarenim. Do koje mjere je to jače od njihovog nativizma, ostaje da se vidi.

Joe i Bernie predstavljaju dva krila Demokratske stranke: tradicionalni, kvazi-liberalni centar, i progresivni, fluidni, lijevi blok. Tko god u listopadu stane ispred Trumpa, morat će ujediniti stranku. Joe tu ima prednost – kompromis je oduvijek bio njegov moto. Ali neće biti lako, naročito zato što je Sandersova glasačka armija za sada potpuno nezainteresirana za eventualno stranačko jedinstvo u podršci Bidenu.

Bernie je na čelu pokreta za radikalne promjene (mada ne baš revolucije, ma koliko on to želio); Biden predstavlja demokratski status quo, treći Obamin mandat. Između ova dva pola je prostor ničije zemlje, prostor kontrole koji je i jednom i drugom neophodan za konačni trijumf. To je, također, prostor za koji prije četiri godine Hillary Clinton nije pokazala ni interes, ni razumijevanje, što je katastrofalan previd. Ova Igra prijestolja bi vrlo lako mogla ovisiti novom pobjedom narančastog Zlog Kralja.

Forum

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

rs.sputniknews.com

Подвала до Драча: Може ли Србија после „историјског договора" да избије на море

Никола Јоксимовић. Sputnik Србија

4-5 minutes

---

Анализе и мишљења

20:34 06.03.2020Преузмите краћи линк

324303

Понуда за „велики компромис" – да се Србији омогући излазак на море преко највеће албанске луке, Драча, могла би да буде само политичка подвала. Јер, у тој идеји нема никакве реалности.

Иако српски председник Александар Вучић демантује постојање оваквог предлога на столу, министар за европске интеграције привремених приштинских институција Бљерим Река изјавио је да се Србији нуди „велики компромис" - излазак на луку Драч у Албанији преко Косова. Тако нешто тврде и косовски медији на албанском језику, као што је приштински лист „Бота Сот".

Овај лист објавио је да су САД припремиле нацрт споразума Београда и Приштине, да нуде, алтеранативно, корекцију границе или Заједницу плус, уз посебне захтеве Србије.

Чувати се људи који цртају мапе

Идеја о изласку Србије на море преко Драча са тунелима, заштићеним коридорима и лукама је бесмислица, коментарише за "Спутњик" новинар из Грачанице Живојин Ракочевић идеју да Србија у замену за признање косовске независности  добије излазак на луку Драч у Албанији преко Косова.

„Требало би се чувати људи који цртају мапе, а не знају географију и прстом не могу да покажу где је Балкан. Посебно су опасни историчари хобисти који су препуни немогућих историјских аналогија", каже Ракочевић.

А историјска аналогија коју Ракочевић помиње је идеја српског министра спољних послова Милована Миловановића, који је 1908, у јеку кризе око аустроугарске анексије БиХ, предложио великим силама да Србија призна анексију БиХ, а да заузврат добије излаз на море на албанској обали.

Албанска обала, луке Драч, Валона и Медова, биле су на мети српских претензија и у Првом балканском рату. Након што су велике силе, под притиском Аустроугарске, спречиле Србију да добије излаз на море преко данашње Албаније, та идеја више није спомињана, осим у разматрањима америчког председника Вудроа Вилсона 1919.

Идеју да Србија добије излаз на море на албанској обали у замену за признање косовске независности први је актуелизовао директор Института за стратешке студије из Вашингтону Грегори Копли септембра прошле године у контексту спекулација о размени територија између Београда и Приштине.

Зар је Драч једини!?

Несумњиво је да је Србији потребан излаз на море, каже историчар Љубодраг Димић. Међутим, шта би Србија изласком на Драч могла да добије и зашто су јој затворена врата у Солуну или Бару, пита се он.

„То јесте некада био сан српских политичара, то је у првим деценијама 20. века могло да буде нешто што је понуда, поготово у временима пре него што је настала југословенска држава. али, мислим да је од четири правца који повезују Србију са Медитераном, овај најлошији и најмање фреквентан", каже Димић.

Идеја да Србија изађе на море преко албанске обале, били су покушаји тражења, напипавања Србије стратешких излаза на море. Србија је почетком прошлог века, подсећамо, била једна од две европске државе која није имала излаз на море.

О фреквентности правца према Драчу говори Ракочевић, који се, како каже, вратио са путовања аутопутем Драч-Кукеш, који повезује највећу албанску луку са Косовом и Метохијом. Овај аутопут, дужине 114 километара важи за једну од најскупљих инвестиција у Европи, а цена путарине такође је веома висока. На њему је, каже Ракочевић, видео свега десетак камиона који углавном превозе старо гвожђе.

Идеја о српском изласку на море преко Драча најобичнија је подвала, закључује Ракочевић.

„То нема никакве подлоге, нема ничег реалног у свему томе", каже он.

 

In front of 20.000 people, Vucic mentioned Jasenovac, sparking standing ovation

In front of 20.000 people, Vucic mentioned Jasenovac, sparking standing ovation PHOTO

The President of Serbia gave a speech at a conference of the American Israel Public Affairs Committee, emphasizing the friendship between the two nations

Source: B92 Monday, March 2, 2020 | 07:00

Share

avbuducnostsrbije

Vucic spoke after Israeli Prime Minister Benjamin Netanyahu.

First of all, he thanked his hosts on their hospitality on behalf of all Serbian citizens.

"Thank you to the leadership of AIPAC for hosting me. It was an honor to speak at the #AIPAC20 Policy Conference. I strongly support AIPAC's mission. Serbia, Israel, and the United States can achieve much by working together and jointly pursuing our common interests".

"There are many things that connect our two nations. We have experienced a difficult fate in World War II in the Jasenovac concentration camp, run by the Nazi, vassal state of Croatia," Vucic said.

He stressed that we have always supported each other, which is the case today.

"In memory of all the victims of the Holocaust, an Israeli flag was raised at the Presidency of Serbia, and I said at the time that I was proud of the friendship with the Jews and I was glad that the flag was there," Vucic said, followed by applause.

He took the opportunity to announce the opening of the Serbian Chamber of Commerce in Jerusalem.

"We were trying to find the best possible way to do something official in Jerusalem. Soon, we will open not only the Serbian Chamber of Commerce in Jerusalem, but also the official State Office in Jerusalem," Vucic concluded.

https://www.b92.net/eng/news/politics.php?yyyy=2020&mm=03&dd=02&nav_id=108040

pcnen.com

Plan je bio da Jugoslavija mora nestati, a što bi bilo da nije…?

12-16 minutes

---

Autor: Phil Butler

Možete li zamisliti Europu danas s Jugoslavijom kao ključnim igračem među narodima? Ja mogu. Jugoslavija je u stvari bila jedan od najvećih kulturnih i društvenih eksperimenata u povijesti. Osnovana na području sukoba nekadašnjeg Austro-ugarskog i Osmanskog carstva, Jugoslavija je sjedinila obje kulture na način koji nije viđen još od vremena Aleksandra Velikog, koji je nakon golemih osvajanja asimilirao narode. Eksperiment, ako ga mogu tako nazvati, trajao je nešto više od pola stoljeća. Idealan iz razloga što su u jednoj državi živjeli svi južnoslavenski narodi. Stvaranje Jugoslavije je djelomično bio i geostrateški potez Britanije i Francuske, kako bi se usporila ili blokirala Njemačka. Odredbe takozvane "Krfske deklaracije" su udarile temelje ustavnoj monarhiji koja se ni po čemu nije razlikovala od Engleske. Prava i pravo glasa, te poštivanje temeljnih principa Ilirskog pokreta su bili obećavajući aspekti rane Jugoslavije. No, tada je kralj Aleksandar ukinuo ustav i izbore, ali je zajednički život etničkih i kulturnih skupina je i dalje davao nadu za budućnost. Rat, političke spletke, unutarnji i vanjski pritisci su u to vrijeme teško opterećivali ovu novu silu u nastajanju. Kao što je to bio slučaj u mnogim takvim pokusima, u konačnici je autoritarna vlast postala nužna, možda i poželjna.

Za prekid "predavanja iz povijesti", nacionalni heroj Josip Broz Tito je postao taj "diktator", ali je stekao svjetsku slavu i čvrsto držao stvari pod kontrolom, a Jugoslavija je igrala veliku ulogu na svjetskoj sceni. Međutim, kada je njegova moć oslabila, suprotne sile su našle svoje uporište. Nema znanstvenika ili političara koji o tome danas ne govori, ali Titova uloga u osnivanju Pokreta nesvrstanih nacionalnih država je velika i izuzetno značajna, pogotovo za ljude koji sada žive u Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori i ostalim bivših jugoslavenskim zemljama.

Ideali Pokreta nesvrstanih i njegovi temelji su udareni u Beogradu 1961. U stvaranju pokreta su sudjelovali Tito, indijski premijer Jawaharlal Nehru, predsjednik Indonezije Sukarno, egipatski predsjednik, Gamal Abdel Naser i predsjednik Gane, Kwame Nkrumah. U najkraćim crtama ideju Pokreta nesvrstanih objašnjava lider Kube, Fidel Castro, u govoru u Havani 1979.

"Pokret nesvrstanih postoji kako bi čuvao nacionalnu nezavisnost, suverenitet, teritorijalni integritet i sigurnost nesvrstanih zemalja u njihovoj borbi protiv imperijalizma, kolonijalizma, neokolonijalizma, rasizma i svih oblika strane agresije, okupacije, dominacije, miješanja ili hegemonije, kao i protiv velikih sila i blokovske politike", rekao je tada Castro.

Dakle, u suštini, Pokret nesvrstanih je težio samostalnom razvoju naroda između velikih sila s idejom koja negira Hladni rat. Naravno, velike sile koje su se bavile ideološkim ratovima, imale su svoje strategije, koje su uključivale apsorbiranje svake od tih siromašnih nezavisnih zemalja.

Kao što vidimo danas, strategija je bila izazvati sukobe koji vode ka fragmentiranju, podijeli i stvaranju nemoćnih zemalja i naroda diljem svijeta.

Raspad Jugoslavije je najbolji primjer, gdje danas nijedna zemlja ne pokazuje naklonost prema Pokretu nesvrstanih.

Umjesto toga, EU i NATO su bili gravitacijska sila koja je privukla Sloveniju, Hrvatsku i ostale. Vidimo ostatke strategije Hladnog rata i u činjenici da su Bjelorusija i Azerbajdžan jedine dvije preostale članice pokreta u Europi, a Fidži se kao najnoviji član pridružio 2011.

Međutim, 2012. je summit Pokreta nesvrstanih vidio veću posjećenost od bilo koje prethodne godine, što je možda bio i znak početka krize Zapada. Uz deklariranu svrhu "borbe za mir u svijetu" i svojih temeljnih dogmi, pokret je ipak, barem teoretski, vrijedan posrednički okvir. No, dopustite mi da se vratim na slučaj Jugoslavije i kakva bi možda bila da postoji danas.

Gledajući s distance na raspad Jugoslavije, primjetno je da se radi o uokvirivanju geostrategije Washingtona koja se provodila svugdje, pa i teškim metodama. Akcije Clintonove administracije su u to vrijeme bile tajnovite za javnost, jednako kao što su i danas.

Čitajući Washingtonov think tank propagandni Institut Brookings otkrivate ovo. U tekstu "Odluka o intervenciji – Kako završiti rat u Bosni" iz 1998. godine autor Ivo H. Daalder počinje: "Dok danas mnogi pišu rječito i strastveno da objasne neuspjeh Washingtona i Zapada da se zaustave etničko čišćenje, koncentracijski logori i masakri stotina tisuća civila, malo tko je to pitanje postavio u ljeto 1995. godine, kada su SAD napokon odlučile preuzeti vodeću ulogu u okončanju rata u Bosni."

No, istina je puno jednostavnija od stvarnosti. Nikome ne treba think tank da otkrije zašto je predsjednik Bill Clinton oklijevao da posreduje u Bosni. Clinton je u stvari nastavljao politiku svoga prethodnika, Georgea Busha starijeg, kojem je cilj bio destabilizirati jugoslavenski socijalistički uspjeh.

Sada znamo da su kod nas tajno obučeni pobunjenici odigrali ključnu ulogu u fragmentiranju regije preko organizacije poznate kao Atlantska brigada, koja se borila u ratu na Kosovu na strani Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), a brojala je oko 400 naoružanih boraca, kao što piše Christian Science Monitor 1999.

Ovo izvješće otkriva da su SAD pod lažnim izgovorom vodile posrednički rat u bivšoj Jugoslaviji.

Što se tiče Billa Clintona i njegove nevoljkosti da se upliće u regiju nekad poznatu kao Jugoslavija, to je prljava povijest genocida i beskrajnih laži.

Priča koju sam pronašao je priča o Francuzu koji je trenirao Atlantsku brigadu, što u svemu podsjeća kasnije na Ukrajinu, Libiju i Siriju. Vidite "obrasce" koje nas vode do istine i više nego dovoljno.

Stravična stratišta legitimne države Jugoslavije su služila za ulaganje u podjelu preostalih komada zemlje, uz pomoć američkih predsjednika, britanskih gospodara i njemačkih industrijalaca.

Atlantska brigada je djelovala u raznim posredničkim ratovima na Balkanu, a važni pripadnici su joj bili smrtonosne ubojice iz inozemstva. Američki dužnosnici u vrhu su ih dobro poznavali i upravljajući njima su vukli konce na Kosovu i širom Balkana. Jugoslavija je postala prototip, predložak za djelovanje u Afganistanu i Iraku, Arapskom proljeću.

Imena Madeleine Albright, Javiera Solane, generala Wesleya Clarka i drugih se i dalje spominju. U bivšoj Jugoslaviji su prijatelji ključnih igrača u vladama doslovno planirali pretvoriti narode i zemlje u kreditore i investicijski  "eldorado".

Priča o tom genocidu u ime demokracije je prestrašna. Većina naroda ovih prostora je vraćena 200 godina natrag, u neku vrstu srednjovjekovnog postojanja bez nade. Jedini tračak nade za većinu bivših "Jugoslavena" je, sasvim prirodno, EU i NATO savez.

Dok ovo pišem američki, britanski i njemački planeri već uređuju Siriju. Poznata korporacija RAND izrađuje plan za podjelu suverene države. Za one koji nisu svjesni, korporacija RAND je "Veliki brat" svih hegemonijskih think tankova.

Tko je i zašto uništio Jugoslaviju?

Sigurno je bilo zločina i genocida s obje strane u sukobima, od Kosova do ostalih ratova na Balkanu. Ali to nije poanta zbog čega sam se fokusirao na ovu katastrofu.

Prije svega, nijedan narod bivše Jugoslavije danas nema pravo glasa. Drugo, podjela među tim narodima je dovela do smrti ili preseljenja milijuna ljudi.

Ali moja "fantazija" o Jugoslaviji bi možda mogla biti iznenađenje. Dopustite mi da zaključim. Jugoslavija je izgrađena na ideji da u njoj južni Slaveni neće ostati slabi i podijeljeni narodi. Ujedinjeni u Jugoslaviju ne bi bili lak plijen imperijalnim namjerama, kao što vidimo da se događa danas.

Činjenica je da je nakon Drugog svjetskog rata socijalistička Jugoslavija postala neka vrsta europske priče o uspjehu. Između 1960. i 1980. zemlja je imala jednu od najvažnijih stope gospodarskog rasta u svijetu, pristojan životni standard, besplatnu medicinsku skrb i obrazovanje, zajamčeno pravo na posao, jednomjesečni plaćeni godišnji odmor, stopu pismenosti od preko 90 posto, a očekivani životni vijek od 72 godine. Koliko ja znam, ni jedna od država Balkana danas ne može sanjati ni pola ovog prosperiteta.

Bio je to napredak koji je među zapadnim silama izazvao želju da unište Jugoslaviju.

Multietničko stanovništvo zemlje je imalo povoljan javni prijevoz, stanovanje i komunalije. Profitabilno gospodarstvo je uglavnom bilo u državnom vlasništvu, što nije baš najočitiji primjer zapadne demokratske ljubavi. U to vrijeme su od resursa daleko bili Njemačka, Francuska ili Velika Britanija, a bankari Londona i Luksemburga nisu mogli izvlačiti milijarde iz socijalističkog sustava.

Jugoslavija je morala umrijeti, a Reagan, Bush stariji i mlađi i Clinton su pomogli da se to dogodi. Nagrađivani autor, politolog i gostujući suradnik u Institutu političke studije u Washingtonu, Michael Parenti, često je govorio o katastrofi u Jugoslaviji.

Prema Parentiju, američki cilj je bio pretvoriti jugoslavenske narode u regiju Trećeg svijeta, a to se moglo ostvariti podjelom zemlje koja će onda otvoriti svoje gospodarstvo korporativnoj eliti i zapadnim bankarima. Po raspadu Jugoslavije je zemlje trebalo učiniti takvima da budu:

Nesposobne da slijede nezavisan kurs osobnog razvoja.

Razbijenih ekonomija i prirodnih resursa u potpunosti dostupnih za multinacionalne korporacijske eksploatacije, uključujući i ogromna mineralna bogatstva na Kosovu.

Osiromašenog, ali pismenog i osposobljenog stanovništva koje će biti prisiljeno raditi za minimalne nadnice, koje će predstavljati jeftin radni bazen s kojim će se lakše sniziti plaće u zapadnoj Europi i drugdje.

Demontiranih industrija automobila, nafte, teških strojeva, rudarstva i petrokemije, te raznih drugih industrija koje nisu smjele biti konkurencija postojećim zapadnim proizvođačima.

Zvuči li vam ova strategija poznato? Sjetite se plana korporacije RAND za Siriju. Jesu li Ukrajina, Donbas i Krim razumjeli ovo prije Euromajdana? Koji je na kraju plan za Rusiju?

Iako ovo zvuči prijeteće, žao mi je, to je svijet u kojem živimo danas. Snagom uspavanih američkih građana, drogiranih glupim bezvrijednim tricama super-kapitalizma, svijet preuzimaju tirani.

Što bi bilo da je bilo?

Ali što da je Jugoslavija preživjela? Što da je veliki etničko-socijalistički eksperiment i dalje radio? Sigurno bi naš svijet bio potpuno drugačiji od danas. Još jedna stvar, Europska unija bi uz Pokret nesvrstanih djelovala u okviru svojih sadašnjih granica. Bila bi manje moćna i daleko manje geopolitički utjecajna.

Cijela Europa bi možda dolazila u Beograd, a sada se šest republika bore za mrvice iz Bruxellesa. Potaknut mojom fantazijom o tome kako bi Jugoslavija mogla izgledati, ostavit ću vas s procjenama ekonomske situacije sadašnjih država Balkana i Jugoslavije čiji je BDP prije rata bio na 24. mjestu među svjetskim narodima.

Godine 2015, je Bosna i Hercegovina ekonomski bila na 112. mjestu u svijetu, a uvjeti se pogoršavaju. Ipak, siromašni stanovnici BiH misle da će ulaskom u EU riješiti sve svoje probleme. Hrvatska je ekonomski bila na 76. mjestu u svijetu, ali je Bloomberg tada ekonomiju RH svrstao u 10 najgorih u svijetu. Makedonija se nalazila na 130. mjestu, a poljoprivreda je jedina prava industrija, dok je nezaposlenost u zemlji iznad 30%. Crna Gora je, unatoč ljepoti i maloj površini, bila 149. ekonomija među svjetskim narodima. Poput nekih drugih bivših republika, Crna Gora vjeruje da će ulaskom u EU riješiti sve. Srbija je zauzela 87. mjesto po BDP-u, a Slovenija je 81. Što se tiče Kosova, Jonathan Marshall za Consortium News piše da je tamo rođena "mafijaška država sa stopom nezaposlenosti od 35 posto, shrvana epidemijom terorizma, kriminala i političkog nasilja".

Osim toga, NATO polako guta sve države u regiji, jednu po jednu. Crna Gora je postala članica, a Makedonija će to bi ti uskoro. Srpski zakonodavci su ratificirali diplomatski sporazum o imunitetu i logističkoj potpori za predstavnike NATO pakta.

"I dok pišem ove završne redove, mislim na ono što bi hrabri i jaki narodi iz Jugoslavije dobili da nije došlo do prekida njene sudbine. No, sve što znam je da je 24. mjesto među svjetskim gospodarstvima daleko, a što se tiče Jugoslavije, taj je narod zauvijek nestao", zaključuje američki politolog Phil Butler.

Phil Butler je u svojoj kolumni, što je inače čest slučaj u inozemstvu, malo pozornosti posvetio specifičnostima svake nacije i tinjajućim antagonizmima koje je, kako i sam priznaje, Josip Broz Tito "čvrsto držao pod kontrolom". Ipak, njegov zanimljiv opis otvara pitanje koliko smo dobili, a koliko izgubili i jesu li se postojeći antagonizmi rasplamsali i prerasli u ratove "sami po sebi" i zato što su "jednog dana ipak morali eksplodirati" ili su se vješto iskoristili na način da se novcem, oružjem i propagandom na kraju ostvari konačni cilj – uništiti prilično zdrave ekonomije naroda bivše federacije koja je u vrijeme prije raspada imala 24. ekonomiju na svijetu i zauvijek uništiti za Zapad opasnu ideju koja je temelj Pokreta nesvrstanih?

Logicno.com

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me