Претражи овај блог

среда, 25. март 2020.

Рељић: Стиже глобализација до „обрачуна код Корона-корала“

fakti.org

Рељић: Стиже глобализација до „обрачуна код Корона-корала" – ово личи на мењање светског поретка

13-16 minutes


МОГЛИ БИ ОВИ ИЗ ЕУ ДА ПОШАЉУ СВОЈЕ У БЕОГРАД ДА НАУЧЕ КАКО СЕ РУШЕ МУЛТИЕТНИЧКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ

 

* Хладни рат је за ово доба „дечја игра"… COVID-19 није са рибље пијаце у Вухану него из америчке лабараторије за биолошко оружје у Форт Детрику, иначе званично затворене прошле године. И то озбиљни Кинези знају, јер су спровели истраживање на 100 узорака генома прикупљених у 12 земаља на четри континента

* Индустрија коронавируса, коју предводи Бил Гејтс, медицинар-аматер, усмерена је на то да произведе глобалну популацију којој неће сметати ограничавање грађанских, културних и социјалних права и слобода. Још ће грмити против фашизма, а надфашистички либерални мрак описивати као цивилизацијску светлост

* Најмање 80% лекова или састојака за лекове, као и за медицинску опрему на Запад долази из Кине. Зависност Запада од Кине код антибиотика је још већа, око 90%. Кад уведу снакције Кини директно подривају своје здравље

* Пред кугом се човек у средњем веку окретао Богу, а његов потомак данас се окреће Ангели Меркел или Емануелу Макрону. Страх Ангеле и Емануела је већи и од панике њихових поданика. А њихове обавезе према онима који су Дефендер Европе 2020 веће су него према свом слуђеном народу

* Ми Срби, где год се затекли, немамо разлога ни да жалимо. Неће нас гушити емоције. Можемо да се посветимо праћењу вектора кретања. Свет се мења. Ми и Кинези смо се с тим морали суочити још пре четврт века. Њима је морала да дође корона

__________________________________________________________________________

        Пише: Слободан РЕЉИЋ

        КОРОНА вирус је серум истине овог тешко оболелог света. Односно, не пада корона да покрије брег него да свака зверка покаже траг.

        Тако ће, кад тад до ових контузованих јавности стићи вест да COVID-19 није са рибље пијаце у Вухану него из америчке лабараторије за биолошко оружје у Форт Детрику, иначе званично затворене прошле године. И то озбиљни Кинези знају, јер су спровели истраживање на 100 узорака генома прикупљених у 12 земаља на четри континента.

        И зна се да вирус за Иран и Италију није дошао из Кине – и да је вирус у Кини и Италији три пута смртоноснији него у другим земљама, али да је најсмртоноснији онај за Иран – са стопом смртности између 10% и 25%. Разумни

        Персијанци одлучно одбијају „америчку помоћ" у рату против вируса.

        У свету у коме се у економске утакмице уносе „вирусни аргументи" неће ништа остати од међуљудског поверења.

        Ових дана се неко сетио Гадафија у Уједињеним нацијама: „Они ће сами створити вирусе и продавати вам лекове. У том процесу ће се претварати да им треба времена да би пронашли вакцине које већ имају."

        Саркозија ће се сетити кад неко буде морао да одговора за хладнокрвна убиства лидера суверене земље. Хладни рат је за ово доба „дечја игра".   

        Хиљаде америчких тенкова се враћа у Немачку а забринути Немци то снимају из аутомобила и са страхом разбацују по друштвеним мрежама. То се зове  Дефендер Европе 2020, а као неупитни заштитници наступиће 30.000 америчких војника који ће се у ратном поретку „развити европском регијом" и  нормално неће поштовати превентивне прописе COVID-19 који се односе на цивиле, нити ће узимати у обзир затворене границе.

        Њихов пасош је уверење комаанде америчке војске у Европи - „пратимо коронавирус [COVID-19]" и образложење „наше снаге су у добром здрављу".

        У то изузетно друштво припустиће као помоћну посаду и 7.000 војника из 17 земаља чланица и партнера НАТО.

        „Шта у овој ситуацији раде ЕУ и националне владе? Шта ради Светска здравствена организација?", усудио се да пита новинар италијанског Ил Манифеста. И да одговори: „Ставили су маску преко очију, као и преко уста и носа."

 

        Али, Европска унија ће, ипак, предузети нешто? Да, Европска централна банка ће одштампати 1.000 милијарди (то је 12 нула!) да залечи корона-ране. То је оправдање. А разлози су и дубљи и тежи. Уопште, можете мислити како изгледа састанак банкарског полусвета који доноси такве одлуке са тако округлим цифрама: прво један опрезан каже „да креирамо 100 милијарди?", на шта неки храбрији каже „недовољно, хајде нека буде 500", а онда најумнија празна глава каже, „хиљаду!". И сви климају главом: Хиљаду!

        Ко ће сад мислити о последицама? Па то ће бити питање тек после короне!

        Оздравила Кина и показује - солидарност! Људи су у невољи. Бели, жути, црни - људи су. Не љуте се ни што су ти бедни молиоци до јуче причали с презривим смешком како они, Кинези, једу слепе мишеве, змије, панголине а све то као последњи дивљаци купују на „влажним пијацама", па ето откуд све невоље света. Не љуте се ни на помахнитали Вол Стрит.

        Мудри и моћни добијају битке откад је света и века. Самољубиви се гуше у сопственој гордости.

        Гордости, коју је њихова првотна вера хришћанска, прогласила смртним грехом.

        Али, горди у Христа не верују. И горди су све док не бане нека корона и онда одједном почну да се понашају као њихови преци пред „црном смрћу" у XIV веку. Само, разлика је, ипак, велика: пред пошасти званој куга човек у средњем веку се окретао Богу, а његов потомак данас се окреће Ангели Меркел или Емануелу Макрону.

        Страх Ангеле и Емануела је већи и од панике њихових поданика. А њихове обавезе према онима који су Дефендер Европе 2020 су веће него према свом слуђеном народу.

        До јуче тако моћни, а данас тако слуђени. У шта веровати кад се мора имати неко уточиште?

        У „европске вредности" што би рекли наши професионални либерали! Али, њих нема. Као што их већ деценијама није било. 

 

Улрих Бек

        Ево, на крају је и Шпигл дигао руке од Европске уније. „Италијани ће сигурно заувек памтити тај авион којим је долетело медицинско особље и потрепштине из Кине, као и то да ниједан такав авион није послат из Франкфурта, Париза или Брисела. Европа је, заиста, највеће разочарење у овој кризи за сада."

        Какав заључак, али писац одмах креће да набацује гомиле љутитих примедби на бирократију и бирократије. На Брисел и европске престонице.

        А Шпигл је мера ствари у том царству неискрености. Кад они прекину омерту, ћутање ће се претворити у свађу и хватање за вратове.

        Наравно, као и увек кад се дојучерашњи слеповидци суоче са оним што се види деценијама, наврат-нанос, прво се траже - кривци.

        Добра је ЕУ, али подривају је зли атоми! Уништавају је мангупи из њених редова. Типична одбрна за већ виђену сигурну пропаст.

        Социјализам је, пре него што је отишао на сметлиште историје, већ прошао то посртање.

        Јер, неће бити да су због недостатка фронта одбране криве тек бирократије, проблем је Европе. Народи нагурани у Унију нису постали Еропљани (као што Јужни Словени нису постали Југословени). И неће Унију, сем као краву музару. И ту не помажу никава галуп-истраживања евростата у којима се резултати могу штимовати а лажна стања чинити – путем у вечност.

        Да Шпигл није и већи произвођач магли од те бриселске бирократије, труст мозгова у Хамбургу није морао чекати COVID-19. Ти оштровиди момци могли су све видети кад су марширали са својим политичарима у операцији разбијању СФРЈ – једне мање уније а са искуством распадања. Од које се свашта могло научити, ако је некога заиста занимало шта су муке мултинационалних заједница. У тој држави која је направљена као и Унија из потреба прекоокеонаског „победника" – она после Првог а Унија после Другог светског рата – могло се јасно видети: шта су проблеми културно и религијских хетерогених конструкта.

        Али франко-германску Европу нису занимала никава знања, јер она зна све. Наравно, док им се не јаве англосаксонци, који по природи западног реда, знају још више. Највише!

        Каквих смо се предавања и савета наслушали у време оно. А сад ће њима ваљати наша знања о распаду. Могли би доћи у Београд на семинаре. Некима не би било на одмет и да се обучавају у Сарајеву или Скопљу, а богами и у Приштини.

        Нема солидарности међу народима у Унији!? Изненађени су сви. Ма, да ли је могуће? Како се ту уопште замишља солидарност? Као кад су Меркел и онај Шојбле из колица помагали Грчкој?

        Сад сво то сумануто лудило може да стане у неколико реченица Улриха Бека (1944-2015), Немца, једног од најважнијих европских социолога на крају XX века: „'Данас немачки Бундестаг одлучује о судбини Грчке'. Била је то вест коју сам чуо на радију крајем фебруара 2012. Тог дана се гласало за други пакет помоћи, повезан с додатним мерама штедње и условом да Грчка прихвати даље резове сопственог буџета. Чујем у себи глас који каже: 'Јасно, тако се то ради,' Други глас пита с неверицом: 'Како је тако нешто могуће? Како то да једна демократска држава одлучује о судбини друге демократске државе?' Схватам да је Грцима потребан новац од немачких пореских обвезника, али прописане мере штедње личе на подривање аутономије грчке нације.

        Оно што је тада било иритантно није била само објава на вестима, већ чињеница да је то прихваћено у Немачкој као најприроднија ствар на свету. Послушајмо је још једном: Немачки парламент – не Грчки – одлучиће о судбини Грчке. Како такав став може уопште имати смисла?"

        Ове речи су јаче сведочанство од свих драматичних бројки и дугова којима овакава Европска унија једино барата.

        Као искрен еврофил Бек, ипак, није могао да превали преко усана: Како таква заједница може уопште имати смисла? Тако задрав организам увек стигне нека корона!

        И наравно, велики Шпигл, као ни једне „велике новине" са западног „либералног двора" неће се сада забринути што је индустрија коронавируса, коју предводи Бил Гејтс, медицинар-аматер, усмерена на то да произведе глобалну популацију којој неће сметати „ограничавање грађанских, културних и социјалних права и слобода, што је суштински важно за владаре света одговорне за енормно и све веће сиромаштво народа и појединаца". Они ту очигледност не виде.

 

Карин Петерсон

        Најгоре за једно друштво је кад не види очигледности. И тоне у живо блато аутолагарија.

        Грмеће се против фашизма, али ће се надфашистички либерални мрак описивати као цивилизацијска светлост. Признаваће се чињеница да Кина, у такмичењу где Запад себе држи недостижним, постаје водећа економија света, али се неће поверовати да је оно што се дешава могуће.

        „Финансијска криза из 2008. није довела до поновног преиспитивања. Сасвим супротно", признаће некадашња уредница политичке рубрике шведског Афтонбладета, данас експерт за комуникације и медије, Карин Петерсон. Рекло би се разумна и забринута грађанка која је уверена да ће после овог корона-распада „2020. година дефинисати нашу еру".

        Јасно јој је да „ситуација захтева личну одговорност, осећај дужности, бригу за ближњега". Јасно јој је и да тога нема, јер је то „недостатке нашег кратковидног, експлоатативног, хипер-индивидуалистичког времена" учинило владајућим.

        Разуме да корона-драма показује да се мора имати „јака држава", одана народу.

        Цитира Фајненшел Тајмс да је „ово велика, баш велика криза". А шта је закључак: „Питам се да ли ће можда млади помислити да се ауторитарна Кина с кризом суочила боље него САД - земља слободних".

        Госпођи Петерсон, дакле, не може да падне на памет, да би ти млади били обичне будале кад то не би помислили. Односно кад то не би знали! Кад су већ то видели.

        То је сада највећи проблем Запада. Ни они који знају и који мисле да се ваља суочити с реалношћу, не верују да је реалност оно што су они коначно спознали. 

 

Александар Зиновјев

     Чињенице су и у актуелном фармако-бизнису сурове: најмање 80% лекова или састојака за лекове, као и за медицинску опрему на Запад долази из Кине. Зависност Запада од Кине код антибиотика је још већа, око 90%. Кад уведу снакције Кини директно подривају своје здравље. 

        У јеку епидемије COVID-19 (што, како си Кинези објавили, спада у био-рат који је нека сила са северноамеричког континента покренула у Вухану) кинеска производња била је сурово гушена. За испоруке које су још увек извршаване, кинески бродови са робом категорично су враћани из многих лука широм света. Типични бумеранг – како пуцаш у „жатаћа" тако се то врати и грубо те звекне у главу. А ти водиш „економски рат" против Кине.

        У томе је, наравно, најсмешнија Европа.

        Као што је Александар Зиновјев објаснио још пре две деценије „распирујући рат у Југославији, земље Западне Европе су повеле рат против саме себе... Унутар Европе постоје снаге које су способне да је натерају да ради против себе саме."

        Зиновјљевљев тадашњи поглед је говорио све о будућности: „Србију су изабрали јер се супротстављала све већем притиску глобализације. Русија може бити следећа на списку. После       Кина…"

        Данас смо стигли до „обрачуна код Корона-корала". Згрчили смо се ми мали. Али грч хвата и оне који су веровали да могу све.

        Исповеда са помињана Карин Петерсон: „Ноћу лежим будна а у глави ми разни сценарији. Људи у препуним болничким ходницима, урушавају се берзе. Али, углавном мислим на своје родитеље и пријатеље из ризичне групе - људе до којих ми је баш стало... Нико не зна које ћемо закључке овог пута извући на индивидуалном и колективном нивоу... Јер, новац мора стално да тече, из квартала у квартал. Све до слома."

        Ако је овим забринутим људима за утеху, тако увек у историји настаје нови светски поредак. Не може их се утешити што то неће остати њихово гумно. Ми Срби, где год се затекли, немамо разлога ни да жалимо. Неће нас гушити емоције. Можемо да се посветимо праћењу вектора кретања.

        Свет се мења. Ми и Кинези смо се с тим морали суочити још пре четврт века.

        Њима је морала да дође корона.

        http://sveosrpskoj.com/komentari/reljic-stize-svet-do-obracuna-kod-korona-korala-era-korone-je-bumerang-za-siledzije/

 

Како ће свет изгледати након пандемије?

standard.rs

Како ће свет изгледати након пандемије? - Нови Стандард

Foreign Policy

7-9 minutes


Intelektualci koje magazin „Foren polisi" naziva „vodećim svetskim misliocima" iznose predviđanje o tome kako će kriza koju je izazvao koronavirus promeniti svet

Skraćena verzija članka članka u kojem je 12 intelektualaca (Džon Alen, Nikolas Barns, Lori Garet, Ričard Has, G. Džon Ikenberi, Kišor Mahbubani, Šivšankar Menon, Robin Niblet, Džozef Naj, Šenon K. O'Nil, Kori Šake, Stiven Volt), koje magazin Foren polisi naziva „vodećim svetskim misliocima", iznelo svoje predviđanje o tome kako će svet izgledati nakon pandemije koronavirusa. 

KIŠOR MAHBUBANI: SVET ĆE SE OKRENUTI KA KINI

Kišor Mahbubani, viši saradnik Instituta za proučavanje Azije pri Singapurskom nacionalnom univerzitetu

COVID-19 neće fundamentalno izmeniti globalne ekonomske trendove. Ali hoće ubrzati one koji su već počeli: udaljavanje sveta od amerocentrične ka sinocentričnoj (ili kinocentričnoj) globalizaciji.

Zašto će ovaj trend biti nastavljen? Američki građani su izgubili veru u globalizaciju i međunarodnu trgovinu. Slobodnotržišni sporazumi su postali politički toksični, sa ili bez uloge predsednika Donalda Trampa. Nasuprot tome, Kina nije izgubila tu vrstu vere. Zašto? Postoje dublji istorijski razlozi. Kineski lideri sada dobro znaju da je vek poniženja" Kine (1842-1949) bio posledica napora njenih samozadovoljnih lidera da kinesku državu odseku od ostatka sveta. Sasvim različito od toga, proteklih par decenija ekonomskog preporoda su posledica globalnog povezivanja sa svetom. Osim toga, kineski narod je doživeo eksploziju kulturnog samopouzdanja. Uvereni su da mogu ravnopravno da se nadmeću u svim oblastima.

Posledica toga – kao što sam istakao u poslednjoj knjizi Da li je Kina pobedila – je situacija u kojoj Amerika ima dva izbora. Ako je njen primarni cilj da održi globalni primat, moraće da se upusti u geopolitičku, političku i ekonomsku bitnu na sve ili ništa protiv Kine. Međutim, ukoliko je cilj Amerike da unapredi blagostanje američkog naroda – čiji životni uslovi se pogoršavaju – onda bi morala da sarađuje sa Kinom. Promućurniji savetnici bi rekli da je saradnja bolji izbor. Ali s obzirom na raspoloženje koje u Americi trenutno preovlađuje kad je reč o Kini, promućurniji savetnici verovatno neće biti poslušani.

STIVEN VOLT: UBRZANjE PADA ZAPADNE MOĆI

Stiven Volt, profesor na univerzitetu Harvard

Pandemija će osnažiti državu i ojačati nacionalizam. Vlade svih vrsta će usvajati hitne mere za upravljanje krizom, a mnoge neće biti voljne da se odreknu novih ovlašćenja nakon što se kriza završi. COVID-19 će takođe ubrzati smenu moći i uticaja od Zapada ka Istoku. Južna Koreja i Singapur su najbolje odreagovali, a i Kina je nakon početnih grešaka reagovala dobro. Reakcija u Evropi i Americi je, poređenja radi, bila spora i neorganizovana, usled čega je dodatno okrnjena aura zapadnog „brenda".

Ono što se neće promeniti jeste suštinski konfliktna priroda svetske politike. Prethodne epidemije nisu okončale rivalstvo velikih sila, niti su započele novu eru globalne saradnje, uključujući "španski virus" iz 1918-1919. godine. Neće to učiniti ni COVID-19. Bićemo svedoci daljeg usporavanja hiperglobalizacije, budući da će građani od nacionalnih vlada zahtevati da ih zaštite, dok će korporacije i nacionalne vlade nastojati da se bolje pripreme za buduće poteškoće.

Ukratko, COVID-19 će stvoriti svet koji je manje otvoren, manje prosperitetan i manje slobodan. Nije moralo da bude ovako, ali kombinacija smrtonosnog virusa, neadekvatnog planiranja i nesposobnih lidera dovela je čovečanstvo na novi i zabrinjavajući put.

DžOZEF NAJ: AMERICI ĆE TREBATI NOVA STRATEGIJA

Džozef Naj, profesor na univerzitetu Harvard, bivši Direktor nacionalne obaveštajne službe SAD (Foto: Stephanie Mitchell/Harvard file photo)

Tokom 2017. godine, američki predsednik Donald Tramp predstavio je novu strategiju nacionalne bezbednosti koja se fokusira na konkurenciju velikih sila. COVID-19 pokazuje da je ova strategija neadekvatna. Čak i ako Sjedinjene Države prevladaju kao velika sila, one ne mogu zaštititi svoju bezbednost delujući samostalno.

Ričard Dancig je 2018. sumirao problem: „Tehnologije 21. veka su globalne ne samo po svojoj distribuciji, već i po svojim posledicama. Patogeni, sistemi veštačke inteligencije, kompjuterski virusi i radijacija koje drugi mogu slučajno da oslobode mogli bi postati naš problem jednako koliko i njihov. Dogovoreni sistemi izveštavanja, zajedničke kontrole, zajednički planovi u vanrednim situacijama, norme i ugovori moraju se tretirati kao sredstva za ublažavanje brojnih uzajamnih rizika".

Kad se radi o transnacionalnim pretnjama kao što su COVID-19 i klimatske promene, ne možemo razmišljati o američkoj moći nad drugim zemljama. Ključ uspeha leži u shvatanju koliko je važna moć koja se ostvaruje delujući zajednički sa drugim akterima. Svaka zemlja na prvo mesto stavlja svoj nacionalni interes; važno pitanje je koliko je široko ili usko ovaj interes definisan. COVID-19 pokazuje da ne uspevamo da prilagodimo našu strategiju novom svetu.

RIČARD HAS – BIĆE VIŠE PROPALIH DRŽAVA

Predsednik Saveta za spoljne odnose SAD Ričard Has (Foto: Wikimedia)

Malo je ljudi koji se gnušaju reči "permanentno" kao što je se ja gnušam, ali mislim da će kriza koronavirusa barem u narednih nekoliko godina većinu država navesti da se posvete sebi, usredsređujući se više na ono što se dešava unutar njihovih granica nego na ono što se dešava izvan njih.

Predviđam veće pomake prema selektivnoj samodovoljnosti (i, kao rezultat toga, razdvajanje ekonomija) s obzirom na ranjivost lanaca snabdevanja; još veće protivljenje imigraciji velikih razmera; i smanjenu posvećenost rešavanju regionalnih ili globalnih problema (uključujući klimatske promene) s obzirom na uočenu potrebu da se resursi posvete za obnovu sopstvenog dvorišta i rešavanje ekonomskih posledica krize.

Smatram da će se mnoge države teško oporaviti od ove krize, te da će slabe i neuspele države postati još češća pojava u svetu nego što je danas slučaj. Kriza će verovatno ubrzati aktuelno pogoršanje kinesko-američkih odnosa i slabljenje evropskih integracija. S druge strane, trebalo bi da vidimo skromno jačanje globalnog upravljanja javnim zdravljem. Ali posmatrano u celini, kriza ukorenjena u globalizaciji će pre oslabiti nego povećati spremnost i sposobnost sveta da se sa njom uhvati ukoštac.

________________________________________________________________________

Kišor Mahbubani je viši saradnik Instituta za proučavanje Azije pri Singapurskom nacionalnom univerzitetu. Autor je knjige "Da li je Kina pobedila? Kineski izazov američkom primatu"

Stiven Volt je profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Harvard

Džozef Naj je profesor na Univerzitetu Harvard, bivši Direktor nacionalne obaveštajne službe SAD i autor više knjiga, od kojih je poslednja  „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa"

Ričard Has je predsednik Saveta za spoljne odnose i autor više knjiga, od kojih je poslednja „Svet u neredu: američka spoljna politika i kriza starog poretka" 

Više o virusu COVID-19 pročitajte OVDE

Preveo Vladan Mirković

Izvor Foreign Policy

Naslovna fotografija: Claudio Furlan/Associated Press

 

уторак, 24. март 2020.

[EWB] Vuksanović: Kineski uticaj u Srbiji će ojačati nakon pandemije

europeanwesternbalkans.rs

[EWB Intervju] Vuksanović: Kineski uticaj u Srbiji će ojačati nakon pandemije - European Western Balkans

Nikola Burazer

12-15 minutes


Iako je pandemija COVID-19 započela u Kini, ova zemlja je zbog činjenice da je prva uspela da stavi zarazu pod kontrolu danas viđena kao jedan od retkih potencijalnih izvora pomoći za ugrožene zemlje. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je prilikom uvođenja vanrednog stanja da je ona "jedina koja može da pomogne Srbiji", a u međuvremenu su kineski lekari i pomoć počeli da pristižu i u Srbiju i u zemlje članice EU. O odnosima Kine i Srbije i kineskoj politici tokom pandemije razgovarali smo sa Vukom Vuksanovićem, doktorandom na Londonskoj školi za ekonomiju i stručnjakom za uticaj Kine na Zapadnom Balkanu.

European Western Balkans: Kada je uvođeno vanredno stanje, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je rekao da je Kina jedina zemlja koja može da pomogne Srbiji i nazvao je predsednika Si Đinpinga svojim bratom i prijateljem Srbije. Kako gledate na te poruke? Da li su one upućene Kini, građanima Srbije ili Evropskoj uniji?

Vuk Vuksanović: Ja bih rekao da su upućene ka sve tri strane, i ka unutrašnjoj javnosti, ka kineskoj strani ali i evropskim prestonicama. Sa jedne strane, evidentno je da Vučić pokušava da ostvari određene unutrašnje poene tako što će se on promovisati kao taj koji će Srbiju uspeva da postavi kao kredibilnog partnera sa svim tim velikim silama, a Kina je posebno popularna.

Vučić je i ranije govorio o Kini kao najsigurnijem i najpouzdanijem prijatelju Srbije. To je sad postalo popularno i sa kineske i sa srpske strane, ta rečenica o "čeličnom" prijateljstvu i partnerstvu između Srbije i Kine. Ta retorika je sa jedne strane veoma upečatljiva, ali je ovim samo postala još snažnija.

Kina je ovde sada iskoristila dobru priliku, ali postojao je i apspekt neophodnosti. Srbija je jednostavno prihvatila kinesku pomoć zato što zaista nije bilo nikoga drugog ko je mogao da pomogne na onako energičan način. Kina ima dobre motive da pomogne pogođenim zemljama, kao što je Srbija, da bi popravila svoj narušeni imidž zbog načina na koji je izbila ova pandemija.

EWB: Kako te poruke koje je uputio predsednik Vučić vide u Kini, pre svega rukovodstvo Kine, ali i građani? Da li je to zaista dočekano tamo na onaj način na koji su to predstavili mediji u Srbiji, kao poruka važne prijateljske zemlje?

VV: Ja bih rekao da je Kina ipak ovo prihvatila širom otvorenih ruku, jer njima je veoma potrebno sada da se angažuju u jednoj veoma širokoj kampanji na polju javne diplomatije i instrumenata meke moći kako bi mogli da poprave imidž Kine koji je evidentno veoma ozbiljno narušen.

Ova kriza je i nastala tako što je Kina zataškavala informacije o ozbiljnosti inicijalne situacije i epidemije koja je nastala u Vuhanu, i samim tim i ovo je ugrozilo sa jedne strane pitanje kredibiliteta i sposobnosti vladajuće komunističke partije. Isto tako, imamo čitav niz analiza koje govore o tome da li ovo može da ugrozi neke druge projekte, poput projekta "Pojas i put".

Kina je jako brzo reagovalo sa saopštenjima, ali i sa merama. Mi vidimo da čak i neke druge sitne ali bitne indikatore poput WEIBO računa koji su uspostavili Vlada i Ministarstvo, a koji je dobilo veliki broj pristalica i veliki broj donacija od strane kineskih građana. Kinezi svakako jesu brzo reagovali, ali oni su imali svoju računicu zbog čega su to uradili, ali isto tako naravno evidentno se Srbija uspotavila kao neka zemlja na koju kineska spoljnopolitička elita računa. To je sve produkt tih isprepletanih faktora.

EWB: Čuli smo da je Kina pomogla i samoj EU, pogotovu državama koje su najugroženije pandemijom. Kako se može uporediti ta podrška  koja je došla i koja je obećana Srbiji sa tom podrškom koje dolazi zemljama EU?

VV: Sve zavisi, nikada ne možemo znati konkretne brojke zato što se to konstantno menja, verujem svakako da s obzirom na razlike u veličini i bogatstvu i činjenici da je ipak Italija mnogo veća i bogatija zemlja članica EU koja je mnogo žešće pogođena ovom pandemijom od Srbije, da će ona svakako najverovatnije primiti veći obim pomoći. To je sve manje više deo istog paketa.

Kina sa jedne strane radi kontrolu štete koja je nastala. A sa druge strane, ona i dalje pokušava da izvuče nešto iz ove loše situacije tako što će pokušati da dobije dodatne političke poene u Evropi i među državama članicama EU i time pokušati eventualno da proširi broj prijateljskih zemalja. Ali isto tako i među zemljama koje su na putu ka Evropskoj uniji poput Srbije.

Foto: Tanjug / Dragan Kujundžić

EWB: Koliko mislite da su Srbija i Zapadni Balkan generalno važni za Kinu? Nekad se stiče utisak ovde da je ovo ključan region kineskog uticaja u Evropi, ali mi znamo i za neke druge veće primere u državama članicama EU? Koliko su u tom odnosu snaga Zapadni Balkan i Srbija važni za Kinu i kinesku politiku?

VV: Svakako da su važni. Srbija se doživljava kao neka vrsta mosta ili otvorenih vrata za Kinu prema Evropi. Naravno, glavni cilj u celom njenom projektu je Evropska unija i prvenstveno zemlje poput Nemačke.

Ali Zapadni Balkan svakako igra ulogu zbog svoje geografije, jer cela njihova infrastruktura mora da prođe preko Balkana. Naravno, isto tako Srbija i Zapadni Balkan su se pokazali kao potencijalno korisni kao način testiranja kineske meke moći, ali isto tako i kao način da Kina testira neke svoje pojedine grane industrije poput građevine i telekomunikacija.

Za njih su Srbija i Balkan i itekako korisni kao način da testiraju koliko daleko mogu da idu u svom nastojanju da osvoje tržišta evropskih zemalja. Zapadni Balkan, uprkos svojoj maloj veličini, ipak ima jedan iznenađujući stepen kinske pažnje.

EWB: Da li očekujete da će uticaj Kine biti veći u regionu Zapadnog Balkana nakon što prođe ova kriza, uzimajući u obzir kako se Kina ovde danas postavlja i kako se na nju gleda?

VV: Ne možemo još uvek govoriti o celom regionu jer još uvek moramo da vidimo kako će se Kina postaviti prema drugim zemljama. Govori se o nekim paketima sa relevantnim medicinskim preparatima koje će Kina da uputi Severnoj Makedoniji, ali još uvek moramo da gledamo kako će se ponašati prema celom regionu.

Ali kada je u pitanju Srbija verujem da će svakako kineski uticaj da poraste nakon ove krize. To je neki paradoks, je bi se moglo očekivati da bi mogao da opadne nakon ovakve pandemije koja je potekla iz Kine, međutim Kina je veoma brzo reagovala i iskoristila neaktivnost zapadnih i svih drugih igrača i ostvarila dodatni plus za sebe u Beogradu.

Ja bih rekao da je od svih velikih sila, Kina svakako za sada u ovom stadijumu najupečatljivija. Uprkos tradicionalnoj rusofiliji, vidimo da se u celom ovom haosu od virusa korona, pa sve do Putinove preokupacije novim ruskim ustavom, Rusija gotovo ne spominje. Ali Rusija najverovatnije čeka u Savetu bezbednosti da vidi šta se desiti. Evropske unije gotovo da nema. Vašington će se spomenuti onog trenutka kada kosovski spor ponovo postane aktuelan, ali videćemo da li iko može da se bavi temeljno kosovskim sporom u kontekstu ove krize oko pandemije.

Za sada ja bih rekao da je Kina svakako najupečatljiviji i najvidljiviji od svih vektora u srpskoj spoljnoj politici, bar kada su u pitanju velike sile.

EWB: Da li ove Vučićeve izjave mogu da se posmetraju kao neka vrsta najave spoljnopolitičkog zaokreta Srbije, nakon što ova kriza prođe, u smislu jačanja partnerstva sa Kinom i okretanja leđa EU integracijama?

VV: To je mnogo komplikovanije pitanje nego što na prvi pogled izgleda. Stil srpske spoljnopolitičke elite je da šalje takve bombastične izjave, međutim mi smo isto tako videli da one znaju i da se prilagode zavisno od situacije i zavisno od toga sa kojim stranim sagovornikom u tom konkretnom trenutku komunicaraju. To veoma često zna da se menja, što možemo videti i po načinu na koji se provladini mediji vrlo često menjaju.

Kina je ovde aktuelna iz prostog razloga što Evropa nije tu. Evropa je tu sa novcem, trgovinom i pojedinim projektima, ali realno u smislu ozbiljnog političkog prisustva, ozbiljne strategije ili ozbiljnog pokušaja da se utiče na srpsko spoljnopolitičko ponašanje, Evropa jednostavno nije tu na odgovarajući način.

Kina je ništa drugo nego sastavni deo tog šireg paketa vakuuma koji postoji na Balkanu, koji taktički odnosno oportunistički popunjavaju nezapadni igrači. I Kina je u tome najupečatljivija u ovom trenutku.

Foto: Tanjug / Dragan Kujundžić

EWB: Da li očekujete da se Srbiji kao ključnoj zemlji na Balkanu i kao ključnom partneru Kine u regionu značajnije pomogne kako bi se u Srbiji pokazalo da Kina ima recept za druge države? Da li možemo da se nadamo da pomoć Kine bude presudna za rešavanje krize?

VV: Mi svakako možemo da se nadamo. Ja verujem da bi Beograd oberučke prihvatio pomoć EU, odnosno da bi na prvom mestu prihvatio njenu pomoć, ali jednostavno ovoga puta je ovo prihvaćeno jer nema druge. Mi u ovom pogledu možemo samo da ulažemo nade da će ovo da da pozitivan efekat. Ja bih rekao da je u svakom slučaju sa stanovišta najelementarijeg zdravog razuma u ovom trenutku to prioritet svih prioriteta.

EWB: Kad uzmemo u obzir da je EU najteže pogođena na svetu, a sa druge strane imamo činjenicu da je Srbija zemlja koja pregovara o članstvu, da li se može opravdati to odsustvo EU u regionu ili manjak jakih poruka koje se šalju? Da li to pokazuje da EU nije stalo do Srbije i Zapadnog Balkana ili da EU ne može da se izbori sa krizom u kojoj se našla?

VV: Ako EU želi da se nametne kao geopolitički akter, kao globalna sila kako veoma često članovi briselske spoljnopolitičke elite, kao i panevropski politički glasovi govore, ona svakako mora da ostvari mnogo bolji performans. Ovo za sada sve što je pokazano je samo još jedan u nizu neuspeha.

Od 2008. i finansijske krize Evropa se nije preterano proslavila ni na polju monetarne unije, ni na polju institucionalne reforme, niti na polju spoljne i bezbednosne politike. I ovo će dodatno da oslabi EU, jer pokazuje da njeni mehanizmi političke saradnje i formulacije političkih instrumenata i odgovora evidentno ne funkcionišu.

Drugo, ovo isto tako pokazuje da i dalje dominiraju sebični nacionalni interesi u odnosu na bilo kakve panevropske sentimente i formulacije.

Treće, mi vidimo da EU ne samo da nije u stanju da brine o samoj sebi, nego nije u stanju ni da se brine o svom dvorištu. Jer ako ona ne pokazuje adekvatnu pažnju regionu koji joj je sused i za koji se bar nominalno tvrdi da će biti deo EU, onda realno ne može da se promoviše kao relevantni globalni igrač. Naravno da će to neko drugi da iskoristi, jer se međunarodna politika gnuša vakuuma.

EWB: Preovlađujući narativ poslednjih godina kada je u pitanju uticaj Kine u regionu jeste da je to jedan potencijalno štetan uticaj zbog otvaranja prostora korupciji. Kada imamo u vidu jednu ovakvu krizu i mogućnost Kine da pomogne i ekonomski i na druge načine regionu, koliko je onda opravdan narativ da je kineski uticaj pre svega štetan?

VV: Mi smo videli izjavu Aleksandra Vučića koji je govorio da je Srbija bila primorana da zbog nestašice i urgentnosti čak i na globalnom sivom (polucrnom) tržištu nabavi određene medicenske aparate. Ova kriza će svakako primorati mnoge države da bace neke stare pravilnike kroz prozor.

Ali ako bismo ovo gledali nezavisno, a propos pirče o kinskom uticaju koji stvara korupciju, ja bih rekao da tu postoji taj jedan fundamentalni problem. Pitanje korupcije i pitanje opadajuće vladavine prava na Zapadnom Balkanu nije produkt kineskih postupaka. To je na prvom mestu produkt postupaka lokalnih aktera i lokalnih političkih okolnosti.

Međutim, Kina je na jedan paradoksalni način profitirala od takvog stanja opadajuće vladavine prava i na neki način indirektno pomaže taj proces. Kini evidentno odgovara situacija u kojoj nema adekvatnih pravnih mehanizama provere ili adekvatnog skrininga, da je dovoljno samo da Kina pokuca na jedna vrata i da dobije zeleno svetlo za bilo koji projekat na osnovu samo političkog blagoslova od jednog relevantnog čoveka ili jednog relevantnog centra moći. Kina na taj način profitira od iliberalnog političkog okruženja na Zapadnom Balkanu.

Kina indirektno pomaže takav proces erozije vladavine prava iz prostog razloga što daje političkim elitama koje ruše sistem vladavine prava na Zapadnom Balkanu priliku da na neki način ipak omogućavaju priliv kapitala i da se promovišu pred svojim glasačima kao ljudi koji su u stanju da isporuče izvesne benefite svojoj javnosti. Kina to naravno ne radi sa tom svrhom, da produbi opadanje vladavine prava, ali indirektno način na koji Kina obavlja posao pomaže takvom stanju.

 

понедељак, 23. март 2020.

Izvinjenje i naknada ratne stete

Х И Т Н О

 

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ

23. март 2020.

 

ИЗВИЊЕЊЕ И НАКНАДА ЗА АГРЕСИЈУ

 

Пре тачно 21 годину НАТО је, без одобрења Савета безбедности, извршио оружану агресију на Србију грубо кршећи Повељу ОУН, Завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија, низ других међународних конвенција, као и сопствени Оснивачки акт од 1949. Био је то и остао злочин против мира и човечности.

У агресији изведеној у савезу са терористичком ОВК, погинуло је између 3500 и 4000 људи (званична листа још увек није утврђена), укључујући 89 деце, а рањено је преко 12.500 људи. Причињена је огромна економска штета, а коришћењем пројектила са осиромашеним уранијумом и других забрањених средстава трајно угрожено здравље људи, као и природна околина. Од дефанзивног НАТО је прешао у офанзивни, интервенционистички савез са јасном експанзионистичком политиком, посебно на Исток.

Агресија и потоња окупација Косова и Метохије, незаконито успостављање војне базе «Бондстил», једне од највећих америчких војних база у свету, једнострано проглашавање независности територије под м,андатом Уједињених нација, грубо кршење резолуције СБ УН 1244, представљају опасне преседане, тешке ударце европском и глобалном систему безбедности, као и охрабривање ширења сепаратизма и тероризма са несагледивим последицама.

           Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и Фондација уједињени за младе упутили су писмо Норвешком Нобеловом комитету поводом информације да је известан број посланика Норвешког парламента и других личности из западних земаља, покренуо иницијативу да се Нобелова награда за мир додели НАТО пакту. (Интегрални текст: www.beoforum.rs).       

 

                    Писмо српских организација са чињеницама и принципијелним  оценама о илегалној агресији и офанзивној природи НАТО наишло је на широку подршку и публицитет у Србији, српском расејању и у иностранству. Интегрални текст у Србији су објавили угледни дневни листови, више новинских агенција као и многи електронски медији и друштвене мреже. преведенона руски, немачки, италијански и објављено у бројним медијима у Италији, Швајцарској, Русији, Грчкој, САД и другим земљама. Писмо су подржале многе организације и познате личности широм света међу којима је и Светски савет за мир, придружени члан ЕCOSOC-a (ОУН), са седиштем у Атини, који обједињава више хиљада мировних организација и покрета са свих континената. Од познатијих светских личности и интелектуалаца подршку ставовима из писма су изразили бивши француски политичар Ив Боне, руски политичар и научник Сергеј Бабурин, немачки политичар Вили Вимер, фински политичар и књижевница Пирко Турпеинен-Сари, италијанска књижевница Џин Тоши Висконти Маразани, америчка ауторка и борац за мир Шарон Тенисон, познати канадски дипломата амбасадор Џејмс Бисет и многи други.

                  Београдски форум, Клуб генерала и адмирала и Фондација уједињени за младе обнављају своје иницијативе да државни опргани од НАТО земаља затраже накнаду ратне штете, да ашто пре попишу све жртве агресије НАТО како не би пале у заборав и како би престала јавна спорења око њиховог броја, да покрену рад Владиног интересорног и стручног тела за утврђивање последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом које је формирано пре годину дана, да се што пре активира пламен споменика жртвама агресије у Парку пријатељства на Новом Београду, да се установи и изгради Српски меморијал жртава геноцида у 20. веку, попут меморијала «Јад Вашем», у Израелу и меморијала «Арарат», у Јерменији.

Наведене организације сматрају да је дошло време да владе земаља чланица НАТО и ЕУ преиспитају своје улогу у агресији 1999. и политику према Србији и српском народу, да се јавно извину за жртве и незаконито разарање Србије (СРЈ) и да се врате спровођењу резолуције СБ УН 1244 као једино прихватљиве, принципијелне основе за праведно и одрживо мирно решење будућег статуса Косова и Метохије, као покрајине са широком аутономијом у оквиру Србије. Нови трендови у глобалним односима, нова парадигма  афирмисања равноправности, партнерства и владавине основних принципа Повеље УН нису спојиви са настављањем политике Клинтонових, Олбрајтове, Блера и других као да се у протекле три деценије ништа није променило.

 

Београдски Форум за свет равноправних, Живадин Јовановић

Клуб генерала и адмирала Србије генерал Миломир Миладиновић

Фондација Уједињени за младе проф. Др Даница Грујичић

 

 

S postovanjem, Zivadin Jovanovic

Хандке: Највише ће страдати они усамљени

rtrs.tv

Хандке: Највише ће страдати они усамљени

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

1-2 minutes


Петер Хандке (фото:Jonathan Nackstrand/AFP via Getty Images)

- Размишљам о свему овоме. Биће више мртвих од изолације и усамљености. Не мислимо уопште о томе. Стално нам дају савјете како да проводимо вријеме унутар породице, да гледамо те глупости на телевизији - рекао је Хандке за "Вечерње новости".

Према његовим ријечима, то је досадно и нема никаквог духа у свему томе и у детаљима који чине дан.

- Нико не размишља о људима који су сами. Многи су депримирани. А још је прољеће - рекао је Хандке који ове дане проводи у свом дому надомак Париза и додао да око себе види само људе који џогирају и то у вријеме када је најопасније.

Он каже да је његово здравље добро и да вријеме проводи пишући и задовољан је што у књижарама у Србији има доста његових књига јер ће људи имати шта да читају у дугим данима изолације.

Хандке је овом приликом захвалио на сретењском одликовању које му је недавно уручио предсједник Србије Александар Вучић.

 

недеља, 22. март 2020.

BBC: Korona virus: Kad će se pandemija završiti i život vratiti u normalu

bbc.com

Korona virus: Kad će se pandemija završiti i život vratiti u normalu

Džejms Galager Dopisnik za zdravlje i nauku

7-8 minutes


Image copyright Getty Images

Ceo svet je stao. Mesta koja su nekad ključala od života postala su gradovi duhova sa strogim zabranama - od blokada gradova, preko zatvaranja škola, do ograničavanja putovanja i zabrana masovnih okupljanja.

To je do sada neviđena globalna reakcija na neku bolest. Ali kad će se sve to završiti i kad ćemo moći da se vratimo običnim životima?

Britanski premijer Boris Džonson izjavio je kako veruje da Velika Britanija može „da preokrene plimu" protiv epidemije u narednih 12 nedelja i da zemlja može konačno da se „oprosti od korona virusa".

Međutim, čak i ako broj slučajeva u naredna tri meseca počne da opada, i dalje ćemo biti daleko od kraja.

Moglo bi da prođe prilično mnogo vremena dok se ta plima ne povuče - možda čak i čitave godine.

Očigledno je da trenutna strategija zatvaranja velikih segmenata društva nije održiva na duže staze, društvena i ekonomska šteta bile bi katastrofalne.

Zemljama je potrebna „izlazna strategija" - način da se ukinu ograničenja i sve da se vrati u normalu.

Ali korona virus neće nestati sam od sebe...

Ukoliko ukinete ograničenja koja zauzdavaju virus, onda će se broj slučajeva neizbežno vinuti u nebesa.

„Imamo veliki problem u smišljanju izlazne strategije i kako da se izvučemo iz svega ovoga", kaže Mark Vulhaus, profesor epidemiologije virusnih bolesti sa Univerziteta u Edinburgu.

„Nije u pitanju samo Velika Britanija, nijedna zemlja nema izlaznu strategiju."

To je ogroman naučni i društveni izazov iz kojeg suštinski postoje tri izlaza:

  • vakcinacija
  • da dovoljno ljudi razvije imunitet nakon što se zarazi
  • ili trajna promena našeg ponašanja/društva

 

Reprodukovanje multimedijskog sadržaja na vašem uređaju nije podržano

Media captionKorona virus: Kako da znam da li sam zaražen

Vakcine - još najmanje 12-18 meseci

Vakcina bi trebalo ljudima da pruži imunitet da se ne razbole ukoliko budu izloženi bolesti.

Imunizujte dovoljno ljudi, oko 60 odsto populacije, i virus ne može da izazove epidemije - to je koncept poznat kao kolektivni imunitet.

Prva osoba je ove nedelje dobila eksperimentalnu vakcinu u SAD, nakon što je istraživačima dozvoljeno da preskoče uobičajeno pravilo prethodnog vršenja testova na životinjama.

Traženje vakcine odvija se do sada neviđenom brzinom, ali nema garancija da će ono biti uspešno i zahtevaće imunizaciju na globalnom nivou.

Najpribližnija procena je da nas od vakcine deli još 12-18 meseci, ukoliko sve bude išlo glatko. To je dugo vremena za čekanje kad se suočavate sa neprikosnovenim mirnodopskim društvenim ograničenjima.

„Čekanje na vakcinu ne bi smelo da se nazove strategijom, to nije strategija", kaže profesor Vulhaus za BBC.

Image copyright Getty Images Natpis na slici Jedan od simptoma Kovida-19 je kašalj

Prirodni imunitet - još najmanje dve godine

Britanska kratkoročna strategija jeste da suzbije broj slučajeva koliko je to moguće kako bi se sprečila preopterećenost bolnica - kad vam ponestane kreveta na intenzivnoj nezi, broj smrti odmah kreće da skače.

Jednom kad je broj slučajeva potisnut, to bi omogućilo ukidanje nekih mera na određeno vreme - sve dok broj slučajeva ponovo ne skoči i ne bude morala da se uvede nova runda restrikcija.

Kada bi to moglo da se desi još je neizvesno.

Glavni britanski naučni savetnik ser Patrik Valans rekao je da u ovom trenutku „stavljanje apsolutnih vremenskih rokova na bilo šta nije moguće."

Ta taktika može, nenamerno, da dovede do kolektivnog imuniteta kako sve više ljudi bude bilo zaraženo bolešću.

Ali da bi se to desilo mogle bi da prođu čitave godine, kaže profesor Nilu Fergusonu sa Imperijalnog koledža u Londonu.

„Govorimo o suzbijanju prenosa bolesti na nivou na kom bi, uz malo sreće, samo vrlo mali delić zemlje bio zaražen", kaže on.

„I tako bi na kraju, kad bismo nastavili s ovim naredne dve ili više godina, možda dovoljan segment zemlje u tom trenutku mogao biti zaražen da podari određeni stepen kolektivne zaštite."

Ali veliki je znak pitanja da li bi taj imunitet potrajao. Drugi korona virusi, koji izazivaju simptome prehlade, dovode do veoma slabe reakcije imuniteta i ljudi mogu da se zaraze istom bolešću više puta tokom svojih života.

 

Alternative - bez jasnog vremena roka

„Treća opcija su trajne promene u našem ponašanju koje omogućuju da zadržimo stopu prenosa bolesti na niskom nivou", kaže profesor Vulhaus.

To bi moglo da podrazumeva zadržavanje nekih mera koje su već uvedene. Ili uvođenje strogog testiranja i izolacije pacijenata kako bi se predupredilo izbijanje bilo kakvih epidemija.

„Radili smo u prvim pokušajima rana otkrivanja i traženje kontakata i nije uspelo", dodaje profesor Vulhaus.

Razvijanje lekova koji bi uspešno lečili zarazu od Kovida-19 može da pomogne i u drugim strategijama.

Oni bi mogli da krenu da se koriste čim ljudi pokažu bilo kakve simptome u procesu nazvanom „kontrola prenosa bolesti", kako bi se sprečilo da se prenese drugima.

Ili da se pacijenti leče u običnoj bolnici kako bi bolest postala manje smrtonosna i da bi se smanjio pritisak koji trpi intenzivna nega. To bi omogućilo zemljama da se izbore sa većim brojem slučajeva pre nego što budu morale ponovo da uvode blokade.

Povećanje broja kreveta na intenzivnoj nezi imalo bi sličan efekat, zato što bi se onda povećao kapacitet za izlaženje na kraj sa većim epidemijama.

Pitao sam glavnog britanskog medicinskog savetnika profesora Krisa Vitija koja je njegova izlazna strategija.

On mi na to kaže: „Dugoročno, očigledno je da je vakcina jedini izlaz iz ovoga i svi se nadamo da će se to desiti što je pre moguće".

I da će „globalno, nauka iznaći prava rešenja."

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

 

Неочекивани предлог из Вашингтона: Српски хибрид за поправљање односа САД и Русије /видео/

rs.sputniknews.com

Неочекивани предлог из Вашингтона: Српски хибрид за поправљање односа САД и Русије /видео/ https://youtu.be/xhoLHXddQo4

Никола Врзић. Sputnik Србија

8-10 minutes


Центар за стратешке и међународне студије из Вашингтона, водећи тинк-тенк у САД, идентификовао је три сета потцењених проблема у односима Беле куће и Кремља који би могли да „распале отворену конфронтацију" између две суперсиле. А међу њима је, испред трке у нуклеарном наоружању и санкција, истакнут Западни Балкан.

Мартовски извештај Центра за стратешке и међународне студије (ЦСИС) бави се „нерешеним изазовима у односима САД и Русије" и, већ у свом уводу, признаје да „две стране у овом тренутку могу да учине мало тога што би променило општи тон њихових односа, који током последњих година бележи све израженију негативну динамику... Обе стране сматрају да се она друга налази у стању дугорочног опадања, што им умањује вољу за уступцима... Обе сматрају да је време на њиховој страни. Било какав покушај 'ресетовања' односа отуда није вероватан све док се овакви ставови не промене".

Уважавање интереса Русија

И зато, упозорава се даље, „постоји стваран ризик да Вашингтон и Москва упадну у непредвиђену и нежељену кризу". И то не у Украјини или Сирији на пример, јер тамо постоје некакви дипломатски оквири за решавање ситуације и притом „обе стране разумеју висину улога и пазе да не прекораче црвене линије". Већ је овај ризик од нежељеног конфликта нарочито изражен на Западном Балкану, пошто „ни Вашингтон ни Москва немају јасан увид у намере друге стране и у непредвиђене последице њихових садашњих приступа".

И зато се предлаже промена приступа, која можда није револуционарна у мери коју машта допушта, али, с обзиром на околности и општи тон односа Вашингтона и Москве, није ни много мање од тога.

Русију наиме, указује се у извештају, брине ширење НАТО-а и Европске уније на Западни Балкан, као и „опасност да би решење геополитичких изазова у региону, а пре свега замрзнутог конфликта између Косова и Србије, било спроведено науштрб утицаја Русије у региону". И зато се предлаже, безмало јеретички: „Ову осетљивост треба узети у обзир у сваком дипломатском процесу посвећеном регионалним конфликтима."

Размишљање иза ове логичне, па зато и необичне сугестије да се у обзир узму и ставови Москве, каже да би „на овај начин регион могао да постане место изградње поверења између САД и Русије, зато што би успех могао да утиче на шире дипломатске односе, док неуспех не би представљао велики губитак".

Питање Косова и Метохије

Централни проблем, напомиње се, „остаје питање признања Косова", али „напредак у другим аспектима (односа Београда и Приштине) не би требало да буде талац признања". Штавише, Србија, као „једина земља на свету" која има потписане споразуме и са Европском унијом и са Евроазијском економском унијом, могла би да постане „модел и за друге земље, што ни Вашингтон, ни Брисел ни Москва не треба да одбаце", а Западни Балкан би тако „могао да постане хибрид између два супарничка економска аранжмана".

© CC0 / Pixabay

Русију наиме, указује се у извештају, брине ширење НАТО-а и Европске уније на Западни Балкан, као и „опасност да би решење геополитичких изазова у региону, а пре свега замрзнутог конфликта између Косова и Србије, било спроведено науштрб утицаја Русије у региону".

Могу ли Вашингтон и Москва да пронађу заједнички језик на Западном Балкану уместо да се на њему сукобљавају? Шта је изазвало овај предлог да две суперсиле сарађују и да Америка у обзир узме и интересе Русије? И какве све то везе има с позивом Доналда Трампа јуниора, сина актуелног председника САД, да се америчка војска повуче с Косова и Метохије и да се врати кући?

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку" говорили историчар Саша Адамовић и уредник у дневном листу „Политика" Бојан Билбија.

Прихватање реалности 

Утицај ЦСИС-а – као најутицајнијег тинк-тенка у САД кроз чији су борд директора прошли Хенри Кисинџер, покојни Збигњев Бжежински, Медлин Олбрајт, бивши министар одбране САД Вилијам Коен... – „на обликовање америчке спољне политике несумњиво је значајан", указује Саша Адамовић, наглашавајући да је највећи део америчких тинк-тенкова „остао заробљен у деведесетим годинама прошлог века, уверен да су САД и даље једина светска суперсила", а да извештај ЦСИС-а и његова (пре)порука да и руски интереси морају да буду уважени „показује да су у том свету, изгледа, почели да схватају реалност и промене које су се догодиле на глобалном плану".

Коментаришући предложено помирење САД и Русије у нашем региону, Бојан Билбија скреће пажњу да ове две земље „имају супротстављене интересе не само на простору Западног Балкана, већ и у читавој Европи; није случајно ондашњи амерички државни секретар Џон Кери говорио о низу европских држава које се налазе на 'линији ватре', међу њима и Србија".

„Не смемо из вида да изгубимо ни да је НАТО већ обухватио готово читав Балкан", додаје Билбија, изражавајући уверење да, зато што је то поступање „у директној супротности руским интересима", до приближавања две силе не може да дође тако што ће се Русија повући: „Од њихове стратешке сарадње неће бити ништа док се досадашња политика САД, макар, не заустави."

„До сада је већ, као лажна, раскринкана теза која се појављивала и у нашој јавности, да ће Русија због Крима напустити Србију и допустити да Косово добије столицу у Уједињеним нацијама. То се неће десити, и у том смислу је руска политика јасна и принципијелна, и неће се променити," уверен је и Саша Адамовић.

Промена приступа

Оно што се пак мења јесу односи на самом Западном Балкану – где од 2008. Запад више нема апсолутни монопол, напомиње Адамовић – а доказ ових промена понајбоље је уочљив када се садашњи став ЦСИС-а, да се и Русија пита, упореди са ситуацијом од пре само неколико година када јој је, приликом уласка Црне Горе у НАТО, арогантно поручивано да нема баш никакво право гласа.

„Радикално су се променили међународни односи, и ово је признање те чињенице", коментарише Саша Адамовић, износећи тезу да помирљиви тонови из Вашингтона „могу да се схвате и као део покушаја Америке, уплашене савезом Русије и Кине коме не може да парира, да раздвоји ове две земље и да Русију привуче на своју страну. Наравно, председници Русије и Кине нису неозбиљни људи који би наседали на овако јефтине покушаје подвале америчког спољнополитичког естаблишмента".

Подвала или не, тек, симптоме промене у приступу Западном Балкану, Србији и Косову и Метохији исказује и Трампова Бела кућа која, као и ЦСИС, питање узајамног признања (барем засад) ставља по страни а акценат ставља на економско повезивање.

„Трампова администрација оличена у изасланику Ричарду Гренелу, сходно сопственим идеолошким ставовима о уважавању националних интереса других држава, показује да боље разуме те интересе него њихови претходници, и на тој тачки и започиње њихов другачији приступ решавању питања КиМ. Наравно, промена не може да се догоди преко ноћи, поготово у ситуацији у којој су Трамп и његова администрација непрекидно саботирани изнутра," коментарише Адамовић.

Другачији приступ косметском проблему огледа се и у претњама (најавама?) да ће се Америка повући из решавања проблема који је сама у великој мери створила. „Све док осећамо да се напредује, остаћемо у овом процесу. Ако саме стране одлуче да су завршиле с разговором и да нема одрживог политичког решења, онда ћемо се ми повући," рекао је Гренел крајем јануара у Београду, а пре десетак дана је и Трампов син Доналд јуниор затражио да се 650 америчких војника с Космета врати кући у САД.

„То нису изјаве које су изговорене тек реда ради или у предизборне сврхе, тим пре што ово питање уопште није у жижи америчке јавности да би се на њему прикупљали поени. А притом и сам Гренел говори да се не инсистира ни на каквом брзом решењу. И зато", закључује Адамовић, „све се ово може схватити и као америчко признање да му овај простор не представља питање од виталног значаја, због кога је спреман да улази у сукоб с Руском федерацијом. А то је за Србију несумњиво добра вест."

https://youtu.be/xhoLHXddQo4