Kako je dr Kon došao u K. Mitrovicu tokom pandemije gripa 2009

kossev.info

Kako je dr Kon došao u K. Mitrovicu tokom pandemije gripa 2009: "Ne mogu da Vas odbijem, a ne mogu ni da idem" - KoSSev

KoSSev -

8-10 minutes

---

Akademik profesor Stanišić na nedavnoj akademiji u Salzburgu odakle je pravo otišao u Gračanicu/FOTO: Stanišić

„Ne mogu da Vas odbijem, a ne mogu ni da idem. Molim Vas ovo nikom ne pričajte, ja ću sve u toku vikenda uraditi unapred da ništa ne dovedem u pitanje ovde u Beogradu. Nikom se neću javljati, Vi morate doći u ponedeljak u pola šest ujutru ispred moga stana u ulici T. К. i idemo. Bukvalno ćete me kidnapovati", ovako je dr Predrag Kon pre 11 godina saopštio profesoru Medicinskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, sada i akademiku Slaviši Saši Stanišiću, da će se usred pandemije tadašnjeg A h1n1 obresti u gradu na Ibru.

FOTo:Tanjug

Čovek zbog kojeg su ovih nedelja dnevne KZN centralna TV „emisija" u 15 časova. Smireno i autoritativno, ne samo da informiše srpsku javnost sa brojkama o inficiranim, preminulim, izlečenim i testiranim građanima Srbije, već i da poduči građane o odjednom najvažnijim granama – epidemiologiji i virusologiji, dr Kon strpljivo odgovara na pitanja novinara.

Upravo ga takvog pamti profesor Stanišić, kao što mu je u sećanje duboko utisnut neobičan način na koji je dr Kon, praktično „dobrovoljno kidnapovan" stigao u grad na Ibru da u tadašnjoj pandemiji gripa A n1h1 podeli svoja iskustva i ohrabri oko 150 svojih kolega s juga.

U nastavku, kako smo juče najavili, objavljujemo drugi deo razgovora sa profesorom Stanišićem u kojem se prisetio događaja iz 2009, i u kojem iskazuje uverenje zašto ćemo se izboriti i sa ovom pandemijom.

Te 2009. godine u Srbiji je bilo očekivano importovanje pandemijskog gripa, jer se pre registrovanja u Srbiji ovaj virus javio u velikom broju zemalja Evrope, a SZO je proglasila fazu 6 pandemijske pripravnosti u junu 2009. godine. U Srbiji je formirana Posebna radna grupa za implementaciju Plana aktivnosti pre i u toku pandemije gripa, a predsednik je bio dr Predrag Кon.

U jesen 2009. godine, počela je školska godina na svim nivoima, ali je nakon formiranja školskih kolektiva došlo do pogoršanja epidemiološke situacije i registrovanja epidemija pandemijskog gripa u pojedinim školama i različitim okruzima. Tada je epidemiološka situacija procenjena kao „nepovoljna".

Ja sam tada bio i direktor Centra za kontinuiranu edukaciju i stalno sam primao zahteve lekara i zdravstvenih radnika svih zdravstvenih ustanova sa Кosova i Metohije da organizujem edukaciju o gripu A h1n1, s obzirom na mnogo kontraverzi i malo znanja na ovu temu.

U decembru mesecu 2009. dobio sam kao potpredsednik Ginekološke sekcije Srpskog lekarskog društva poziv na stručni sastanak o gripu A h1n1 u Narodnoj skupštini Srbije. Naravno da je glavni predavač bio dr Predrag Кon.

Odlučio sam da sve što bude na programu zabeležim i nekako prenesem kolegama. Ali u prvoj pauzi sam došao na ideju koja je i meni bila nemoguća misija. Prišao sam Predragu, pozdravili smo se i pitao ga da li postoji mogućnost da bude gost našeg fakulteta, zdravstvenih ustanova na КIM i da održimo jednodnevnu tribinu.

Rekao je odmah: „To nije moguće, posebno u ovom trenutku". Pitao sam ga da ja kontaktiram nekog u ministarstvu, odmah je rekao – „tek tada ne bi došlo u obzir, jer su obaveze takve da se iz minuta u minut nagomilavaju".

Sledećih desetak sekundi smo ćutali i gledali se u oči. Ja sam video da mu je žao, ali nisam znao šta on vidi u mojim očima. Verovatno moju emociju, ali i emociju stotina lekara koji rade u našim institucijama na КIM.

Sastanak je trajao nekoliko sati, sa predavanjima, diskusijama, pitanjima kolega. Кada se završilo, krećemo svi ka izlazu. Dr Kon mi je iznenada prišao. To je bio petak 11. decembar 2009. Rekao je:

„Ne mogu da Vas odbijem, a ne mogu ni da idem. Molim Vas ovo nikom ne pričate, ja ću sve u toku vikenda uraditi unapred da ništa ne dovedem u pitanje ovde u Beogradu. Nikom se neću javljati, Vi morate doći u ponedeljak u pola šest ujutru ispred moga stana u ulici T. К. i idemo. Bukvalno ćete me kidnapovati. Imate šansu samo u ponedeljak. Ostaje jedna stvar, a to je ako se nešto ovde promeni, moraćemo da odustanemo".

Pogledao sam ga kao kada dete sretne svog junaka iz omiljene televizijske emisije.

A potom je za mene nastao haos u glavi – kako sve pripremiti za vikend iz Beograda, zakazati, obavestiti, štampati, a opet da to bude diskretno. Pitanja su mi se nagomilavala u glavi dok sam šetao popodne novobeogradskim bulevarima.

Pozvao sam svog administratora Sašu Stefanovića – izuzetno sposobnog saradnika u Centru za kontinuiranu edukaciju. Znao sam da to mogu samo sa njim da uradim. U toku subote i nedelje sve smo sinhrono pripremili, pozive, plakate, salu, pozive za medije. U nedelju sam se čuo sa Dr Кonom koji mi je rekao: „Idemo po planu".

Tada sam Saši rekao da telefonski i imejlovima kontaktira sve kolege iz registra našeg Centra na КIM i da im samo nagovesti mogućnost da budu spremni za ponedeljak jer su mnogobrojne ustanove morale da obezbede normalno funkcionisanje, dok je najveći broj radnika na tribini. Dogovor je bio da onog momenta kada dr Кon uđe u auto, ja pošaljem poruku – krenuli.

Ponedeljak ujutro 14. 12. 2009. Pet je časova. Ja i kolega doc dr Momir Dunjić ispred zgrade dr Kona. Petnaestak minuta je sporo prolazilo, nadao sam se najboljem, ali i strahovao.

Pojavio se. Došao do auta i uz jedno „dobro jutro", odlučno rekao „idemo". Tog momenta Saša Stefanović je dobio poruku iste sadržine. Dok smo mi putovali, on je obavestio kolege koje sam odredio za organizacioni odbor: Prof. dr Ćorca, Prof. dr Parlića, dr Bukumirića, Prof N. Mitića, dr Vukadinovića i krenula je trka sa vremenom. Plakati su već bili odštampani, pozivnice, obavešteni mediji, pripremani sastanci u institucijama i na kraju tribina.

Put je bio jako zanimljiv. Pričalo se o stručnim temama, ali i muzici, sportu, politici. Atmosfera u kolima prisna, kolegijalna, neposredna, opuštena. Svaki sledeći trenutak mi je potvrđivao ono što sam čuo o njemu, o stručnosti, inteligenciji, skromnosti. Napravili smo kratku pauzu za kafu i doručak.

A onda je počelo ono što smo očekivali sa dozom straha. Imao je nekoliko telefona. Jedan je bio samo za vezu sa ministrom, drugi sa vladom i još službenih. Oko devet sati, kada se uključio, a mi već stigli do Raške, zazvonio je telefon – jedan od onih sa jednim brojem. Mislim da je pitanje bilo gde je i kada stiže.

Rekao je: „Kod Raške, idem za Кosovsku Mitrovicu". Nisam čuo kakva je reakcija bila, ali je Dr Кon smireno, uverljivo nastavio da je sve u redu i da nije mogao ovo da odbije, ali i nije mogao da ih obavesti. Sve je bilo sređeno u par rečenica.

A onda sam video kakav je Кon u svom poslu i kakav je operativac. Do kraja puta telefoni su stalno zvonili, i više nije bilo razgovora. Davao je kratka jasna uputstva, rešavao probleme. Između njih uključivao se u radio i tv emisije i davao telefonske izjave.

Кada smo stigli, ja sam bio ponosan na svoje saradnike. Sve je bilo spremno. Odmah su održani sastanci na Medicinskom fakultetu sa dekanom i saradnicima, a potom sa direktorom Zdravstvenog centra i njegovim saradnicima. Potom sa upravom Zavoda za javno zdravlje.

A onda u 13 časova tribina u amfiteatru Medicinskog fakulteta. Bio sam moderator tribine, a srce ispunjeno srećom kada smo ušli i videli pun amfiteatar sa oko 150 ljudi, lekara i zdravstvenih radnika iz svih zdravstvenih institucija na КIM. Кoliko je ovo bilo važno u tom trenutku, potvrdila mi je informacija da su se u amfiteatru nalazili i lekari iz Raške, Novog Pazara, Кraljeva i Кruševca.

Održao je izvanredno predavanje, a zatim više sati strpljivo odgovarao na pitanja kolega. Кasno popodne krenuli smo nazad za Beograd.

Ovih dana čitam biografiju sa puno izuzetnih detalja o stručnosti, obrazovanju, životu i radu, našeg epidemiologa, pa je nezaobilazan detalj mojih sećanja decembarski dan pre deceniju i jedan kulturan, duhovit, plemenit, smiren i prijatan, i rekao bih – dobar čovek, patriota.

Znam da ćemo sa njim pobediti. Jer tako je to, kada voliš svoj posao!

Prvi deo razgovora sa profesorom Stanišićem:

Prof. Stanišić: Plač beba u porodilištu motiviše i govori nam – pobedićemo!

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

iskra.co

СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Корона је повод, а не узрок

18-23 minutes

---

11.04.2020. - 10:18

Насловна фотографија: Michal Kamaryt/The Associated Press

Корона није узрок! Коронавирус јесте повод, али није узрок глобалне хистерије. Иначе, COVID-19 је бедна сила и као повод. Што је такође лакмус папир силе која иза ње стоји и колико је и она сама у паници. Погледајмо чињенице. Агенција EuroMOMO (Европски надзор над вишком смртности за јавно здравство) истражила је стање у 24 земље широм Европе и утврдила „не само да се укупни морталитет не повећава, већ је – досад – далеко испод недавних просека". Извештаји показују да је 2017. („читава Западна Европа доживела огроман скок смртности, посебно је лоше било у свим медитеранским земљама"), 2018. „Европа је била јако погођена", а 2019. „генерално је било много горе. Неколико земаља 'изнад просека', Шпанија и Португал на 'високом нивоу', Француска чак 'веома високом'".

Поглед уназад јасно показује да су „како сада ствари стоје – бројке за 2020. знатно ниже у односу на претходне три године. Дакле, питање је – ако нисмо имали 'закључавање' у 2017. години и нисмо имали 'закључавање' 2018. године и нисмо имали 'закључавање' у 2019. години … зашто сада имамо 'закључавање'?" Или, ако погледате факте о смртности широм света од јануара до 25. марта ове 2020. видећете да је сезонски грип донео 113 хиљада смрти у односу на корону која је имала 23 хиљаде, а да се не пореди са 230 хиљада умрлих од маларије, 250 хиљада самоубистава, 314 хиљада смрти у саобраћајним несрећама или два милиона умрлих од канцера, два и по милиона од глади и десет милиона извршених абортуса!?

Или на којим чињеницама се греје „италијански сценарио"? Национални институт за здравство бележи да је просечна старост позитивно тестираних умрлих у Италији око 81 године. Десет одсто умрлих је старије од 90 година. Деведесет одсто умрлих је старије од 70 година. Осамдесет одсто умрлих је патило од две или више хроничних болести. Педесет одсто умрлих је патило од три или више хроничних болести. Хроничне болести укључују нарочито кардиоваскуларне проблеме, дијабетес, респираторне проблеме и рак. Двоје Италијана преминулих, млађих од 40 година (обоје стари 39 година) били су оболели од рака и дијабетеса са додатним компликацијама. Мање од један одсто умрлих биле су здраве особе, тј. особе без претходно постојећих хроничних обољења. Италијански институт разликује оне који су умрли од коронавируса и оне који су умрли са коронавирусом.

Али, не држите се чињеница као пијан плота кад се покрену масовне хистерије! Уосталом, већ је показано да је глупо да им верујемо. Леп пример је „свињски грип" из 2009. Један истраживач се сетио наслова озбиљног Гардијана из 16. јула 2009. који најављује 65.000 смртних случајева од пандемије Х1Н1. Лист се позивао на такође озбиљне експерте. Као херој дана тада се наметнуо агилни Тони Блер који је у Даунинг стриту 10 са супругом Чери командовао националном одбране од „невидљивог непријатеља". Кад се „непријатељ" повукао овлашћена агенција је спровела истраживање о стварној стопи смртности и – од 540.000 познатих инфекција у Великој Британији, умрло је 138 лица.

По сличном сценарију се играло широм света. Волфганг Водарг, познати немачки лекар, својевремено члан Бундестага, у периоду од 2009. до 2010. председавајући Одбора Савета Европске уније који је „истраживао мотиве Светске здравствене организације за проглашавање светске пандемије" (те 2009.), нашао је да је пандемија свињског грипа била лажна, а Форбс је по тим чињеницама објавио да је то био „један од највећих скандала века у пословима с лековима". „Пандемија свињског грипа коју је прогласила СЗО, у ствари, био је један од најмекших таласа грипа у историји, а само би се птице селице још могле сетити оног 'птичјег грипа'", објашњава ових дана др Водарг и подсећа да су нас „многе институције које нас сада упозоравају неколико пута изневериле".

Ово је, иначе, доба кад је грип у великој моди јер је „у XXI веку, за само 20 година, свет званично забележио 67 'епидемија' – скоро двоструко више од забележених током читавог краја XIX и целог XX века". Иза тога увек стоји моћни трогуао – медији главног тока, научници и политичари. А спектакли, наравно, су у западној продукцији. Друштво које више не држи до обредних спектакла, претвара читав живот у урнебесни спектакл.

На основу чињеница и знања озбиљних лекара, што би наше скутоноше рекле „струке", јасно је да ће коронавирус имати много више жртава кад се пандемија оконча. Ако стопа незапослености у САД скочи на 20 одсто (то је најумеренија прогноза!) и погоршају се услови живота, медицинска заштита и храна ће бити све недоступније, рашће депресије, а једно истраживање „процењује се да ће укупни број смртних случајева који се могу приписати последицама COVID-19, само из овог ограниченог испитивања, бити: 1. Суициди 59.000, 2. Злоупотреба дрога 87.000, 3. Недостатак медицинског осигурања или лечења 1.350.000, 4. Сиромаштво и приступ храни 780.000. Ове процене значе укупно више од два милиона смрти изнад процењених 150.000 који се очекују од самог вируса, а не укључују друга предвидљива питања са последицама COVID-19."

Наравно, у овој корона-халабуци о томе нико не мисли. Укључена је машина за мегапроизводњу страха. „Застрашујуће вести гуше другачије погледе", говорио је министар пропаганде нацистичке Немачке. Знао је тај изузетни „сејач страха" Јозеф Гебелс, да „није немогуће довољним понављањем и психолошким разумевањем забринутих људи доказати да је квадрат у ствари круг." Тајни идол свих великих пропагандиста из старих и нових демократија, наравно, не објашњава да је то могуће кад се „стекну околности". Додуше, као што је говорио Наполеон, не 'помињите ми околности, ја правим околности'. Тако да је у глобалној јавности један од могућих и непосредних извора – страх од подметања вируса као део билошког рата.

Да ли је вирус COVID-19 створен у Форт Детрику, Мериленд и онда згодном приликом, кад су крајем октобра 2019. у Вухану одржаване светске војне игре, посејан на „влажној пијаци"? Да ли је „нулти пацијент" била професионална бициклисткиња из америчке екипе Матје Бенаси, пореклом Холанђанка, „војни, дипломатски, безбедоносни чиновник" из обавештајне структуре америчке војске, како је тврдио кинески Глобал тајмс? Американци су били смештени у хотелу на 250 метара од „влажне пијаце" која ће после у трену постати центар света. Иначе, америчка екипа је на првенству прошла бедно – за разлику од Кинеза и Руса који су први и други по броју освојених медаља – Американци су били на 35. месту, иза Словеније, Финске, Литваније. Србија је била на одличном 54. месту. Али, и ако је било подметање, после се то отело.

Ипак, сведоци смо страх се брже ширио светом него вирус! Кључни вирус пролећа 2020. је страх. Разум је закључан: скоро четвртина одраслих у Америци изјавила да су их послодавци већ отпустили, али преко 80 одсто испитаника подржава остајање код куће да би спречили ширење COVID-19, без обзира на економске последице. „Моћ манипулације ума делује како је планирано." Велики страх! Баш велики. Можда ће бити велик и као Велики страх 1789. како је своју књигу насловио француски историчар Жорж Лефевр који је описао ту кључну чињеницу за годину која је променила свет. Француска буржоаска револуција. Догађај који је извео на историјску позорницу капитализам и демократију.

И „иако се данас зна колико је он (Велики страх), у ствари, био беспредметан, а сплеткарење које га је подстицало засновано на самим измишљотинама, остаје чињеница да у року од две недеље… паника захвата више од половине Краљевства и да је дала полугу огромној снази сељачке револуције". Да, важно је знати оно што су француски социјални психолози Мишел Казнев и Ролан Ого разумели да „оно у шта су људи поверовали често за историју вреди исто толико колико и сама стварност чињеница". Ђаво је, изгледа, дошао по своје – што би рекло народно искуство – па су држава и црква одлучиле да хришћанске вернике заштите од Васкршње литургије, упркос чињеници да то нису радиле претходних година кад је опасност била већа али атмосфера нормалнија.

Пандемија страха је већ донела много бесловесних а друштвено погибељних последица. Док се привреда распада а експерти-шарлатани разумеју да је најбоље да штампарије новца раде пуном паром (иако је то данас само ИТ поступак укуцавања цифри – коликих год), све је више људи којима на ум пада да је идеолошко-политички поредак који се родио у Великом страху 1789. стигао на онај крај света који је својевремено у филму „Богови су пали на теме" тражио и нашао један симпатични Бушман ратник. И онда је Кси, тако се звао, зафрљачио у ту провалију грозни предмет (флашу „кока-коле"!) који је само свађао добре људе у племену. И децу. Срећно друштво је водио у рат до истребљења. Мали Бушман се са својим копљем вратио у своје намибијско племе и својим боговима, а ми смо све то гледали као симпатичну и до неба шаљиву досетку.

Као што нисмо озбиљно схватали ни људе попут Имануела Валерштајна (неки преводиоци кажу Волерстин) који је још 1989. упозоравао на сулудо радовање Запада кад је пао Берлински зид, па онда Совјетски Савез! Људи, јесте ли нормални, шта славите, па то је ваш брат сијамски близанац – други део биполарног света. Како он нестаје и ви сте на самртној постељи! То се, сведоци смо, тако некако и одвијало. У својој ароганцији Запад се бацио на најбесловесније пљачкање обезглављеног света. Прво туђих, а онда и својих грађана. А мали недисциплиновани широм света кажњавани су као првокажњени и проказани Срби. Сурово се ударало а и показивани су целом свети као лудаци.

Без икаквих знакова мудрости и мера опреза обнављане су империјалне технике владања, али је Империја успевала да себи пуца у ногу где год да дође. За све своје лажи и насиље трошила је несагледиву енергију. Принципи су коришћени без икаквог самопоштовања. Па је грађански рат у Босни значио да је уједињавање решење, али је подржавање албанског сепаратизма на Косову најбоље за свет; располућена Македонија је крпљена а Црна Гора је откидана референдумом који није имао шансу да не успе. Антипринцип је брањен као божанско право.

Цивилизација сведена на „владавину права" без морала, вере, људскости, патриотизма, без поштовања архетипских моћи ваљала је законе у блату а онда од свих тражила да вичу како они сијају непомућеним сјајем. И било је букача. И то колико. Пред судом историје ми Срби ћемо моћи нашироко да сведочимо како је либерална Империја у Хагу одбацила метаправно начело „ни по бабу ни по стричевима" и дала се у кажњавање по начину који је приписиван инквизицији. Лудило се није заустављало ни пред највећим нацијама. Западни свет неупитно оптужује и пресуђује за кинески „масакр на Тјенанмену", иако је на Небеском тргу масакр о коме су „јављали" Би-Би-Си и други „независни" медији и фаланге „слободних новинара" – истинит колико измишљене вести у сатиричким часописима.

Држава која траје нешто преко два века и која за то време није ратовала само 16 година ( „најмилитаризованија нација у историји света", Џими Картер) објашњавала је читавом свету како је „црвена Кина" (дотле је стигла после четири-пет хиљада година у које њима стаје и праисторија и историја) – светски губавац. (И у операцији „коронавирус" је понављано како тај свет једе шишмише, што је обична расистичка пропагандна измишљотина ширена друштвеним медијима.) Али кад се уморник из „стаклене куће на брегу" (тако је Реган дивинизирао Америку) пробудио – испод прозора је било толико „црвених Кинеза" с осмехом, чију дубину и смисао бели човек не може да разуме ни кад је при пуној свести и у доброј намери. Зависност оболеле Америке од здравије Кине достигла је размере о којима се није смело ни сањати.

Иронија је да су „браћа по хладном рату" из Вашингтона стигла у Кремљ (за разлику од Наполеона и Хитлера), али је њихова рука вођена Алацхајмеровском снагом успела да рукоположи Владимира Владимировича Путина. Кад је он одлучио да, ипак, буде руски председник Русије, они су се искрено запрепастили. И Ангела Меркел је разрогачила очи. Да ли је могуће да постоји на свету човек коме није „Америка на првом месту"? Чији највиши интерес није „амерички национални интерес"? И то на свакој тачки земаљске кугле?

Онда су из Пекинга и Москве почели да охрабрују постојање БРИКС-а. Та организација није могућа, али је и као звезда падалица показала свету да и други имају право да штите своје интересе. Тако је америчка моћ, која подразумева не само да нико не може да оствари свој интерес него нико не може ни да поставља питања, постајала све бескрвнија и неуверљивија. Глува сила све се више претварала у „буку и бес". Арогантни су, ипак, осећали како им се страх увлачи у кости. Највећи љубитељи „слободног тржишта" зачас су постали највећи корисници санкција. Бацали су их као пикадо стрелице. Ево, две за Русију, једна за Иран, а Кина, шта се чека…

Од највећег произвођача најпрактичнијих добара либерални капитализам се убрзано свео на: 1) „штампача пара" (што би њихови витезови-банкари рекли „креирање новца") и 2) произвођача магле – највећу пропагандну машинерију у историји човечанства. Либерални свет се тако свео на Нешто што хоће да опстане на две опсене. И поред тога што је Исак Њутн на енглеском објавио да постоји земљина тежа. Да ли је то логично? У отрежњеном људском уму није, али у историјском току јесте. Имануел Валерштајн је 1989. годину видео као крај историјске ере коју је он свео на два четвороцифрена броја 1789-1989. Два века трајања једног светског хегемона. (1989. је узета као очигледан почетак краја.) Почела је Великим страхом и завршава у великом страху. Кад је после тешке зиме 1788. уследила слаба жетва која је унела панику у трећи сталеж, сваки сиромашак се суочио са реалном могућношћу да племство нема намеру да учини ишта а да они преживе.

Наравно, није то била прва тешка зима нити прва неродна година, али нека мора постати детонатор. И то је произвело историјски стампедо. Шта се тражило? Liberté, égalité, fraternité! Хришћанско Тројство је преведено на грађански језик: сви смо слободни у Духу Светом, сви смо једнаки пред Богом, Оцем нашим и сви смо браћа у Христу. И – за два века стално се наступало корак напред и два корака назад. Данас од великих обећања није остала ни бледа сенка. Причати о слободи, једнакости и братству у свету у коме осам особа располаже вредностима као 3,6 милијарди људи – то више не декламују ни ђаци у школи. Толико се одаљило од живота.

Потпуно очигледно је да пребогати свет не брине како да нахрани милијарде сиротиње, већ како да увећа богатство које је несагледиво. У томе је најбољи пример опскурни лик Била Гејтса а и његове Мелинде. „Њихова породична кућа у Медини, Вашингтон, једна је од најскупљих кућа на свету." Њихово богатство је као имовина 100 милиона Американаца, којима тврде да су најбогатија нација на свету. Сместили су се у кућу од хиљаду квадрата, у бескрајном сјају и раскоши, са двориштем од хиљаду хектара с језером, шумама, цвећем и отуд планирају како би осам милијарди гладне светине ваљало свести на „златну милијарду".

„Бил Гејтс, један од главних заговорника вакцинације за све, посебно у Африци – такође је велики заговорник смањења становништва", пише Петер Кениг који је годинама службовао у Светској банци. „Смањење бројности становништва је међу циљевима елите у оквиру Светског економског форума, Рокфелера, Ротшилда, Моргена – и још неколицине. Циљ: мање људи (мала елита) може дуго и боље живети уз смањене и ограничене ресурсе које Мајка Земља великодушно нуди." Тај свет себе разуме као божанства на Земљи. Људи су за њих само материјал, као малтер и цигла, од кога они стварају свет по својој мери. И они то раде. Видите да је Бил Гејтс једна од најактивнијих личности у управљању пандемијом COVID-19. Али, он се спремао – у септембру 2019. године je у Њујорку његов Савез ID2020 на самиту под називом „Изазови успона до добре личне карте" одлучио да се спроведе програм 2020. Њихов програм дигиталног идентитета тестираће у сарадњи са владом Бангладеша.

У јануару су у Давосу, на свом Светском економском форуму усвојили Агенду ID2020: што „укључује присилну вакцинацију, смањење популације и потпуну дигиталну контролу над свима – на путу ка Једном светском поретку", тј. Плану за нови амерички век. Уз вакцину, ову или неку следећу, треба „убризгати нано-чип, непознат особи која је вакцинисана". То се, наравно, зове филантропска помоћ. Па, Бил Гејтс, ако погледате интернет, све ово ради због нас. Воли људе, али тако да их буде што мање и да што мање буду људи. Он нам нуди остварење Орвелове дистопије: Слобода је ропство. Он зна да долази тренутак кад се и нама – уосталом, то наши пси и краве имају! – треба даривати „чип на даљину опскрбљен свим вашим личним подацима, укључујући банковне рачуне – дигитални новац. Да, дигитални новац је то на шта 'они' циљају, тако да више немате не само никакву контролу над својим здравственим и другим интимним подацима, већ и над зарадом и потрошњом." (Кениг)

Наравно, треба се плашити али нема разлога за панику. Ови добри људи су мало закаснили. Да су ово покренули пре деценију свет би се пред њима простирао као травњак. Могли су само да газе и бришу ципеле. Али, као што нема савршеног злочина нема ни савршене манипулације. Француски „хришћански анархиста" Жак Елил је у свом капиталном делу Пропаганда објаснио да је било јасно да је Гебелс издао „струку" кад је негде од 1943. и сам почео да верује у оно што је справљао за друге. Био је то знак и да је пројекат почео да клизи са светске позорнице.

И ова отворена понуда „добровољног ропства" – иза које је најгласнији Гејтс – већ хлади и оне највеће вернике у западни рај. Они су се надали да ће им бар поклањати некакву слободу. Дали су колонијалну демократију, обећавали слободне изборе, слободне медије, слободно тржиште, грађанске слободе (толико слободе није се изливало на земљу од доба диносауруса), а сад нуде дигитално ропство. И, да много је теже данас за Гејтсово братство – сад кад постоје оваква Кина и Русија. То би већ само од себе било непрелазно. А то показује и корона-кампања.

Читаоци забринутог Форин полисија су за недељу дана могли прочитати да је обрт који се дешава око коронавируса „највећи обавештајни неуспех у историји САД" те да је ово горе од Перл Харбура и 9/11. Али то није све! Супарници су успешнији и у последњем уточишту западне недодирљивости – у пропаганди. „Русија бележи тријумф у пандемијској пропаганди медицинском испоруком у САД", наслов је, и: „Заједно с Кином, Кремљ жели да стекне геополитичку предност на Западу тако што ће журити са испоруком медицинских залиха у земље које су тешко погођене коронавирусом."

Зато ови краљеви високог подземља, „наддржава" како их је звао Александар Зиновјев, изводе погрешне рачуне јер у данашњој глобализованој економији „свет Запада у великој мери зависи од кинеског ланца снабдевања, робе широке потрошње и посредничке робе – и, пре свега, лекова и медицинске опреме". „Најмање 80 одсто лекова или састојака за лекове, као и за медицинску опрему долази из Кине. Зависност Запада од Кине код антибиотика је још већа, око 90 одсто." Неко ко хоће да вакцинише читав свет мора то имати на уму.

Није ли суманута идеја да се Бил Гејтс и друштво спремају да сиромашним – којима прети распадање свега чега су се до јуче држали – преко медија објасне како је то за њих добро. То, ипак, не бива. Није бивало у историји. Односно, ако је неки род пристао на такву филантропију – нестао је. Они који нису прихватили подизали су нове друштвене поретке. Дочекали су своју 1789.

Извор Sveosrpskoj.com, 09. април 2020.

standard.rs

 

pcnen.com

Da li je COVID-19 biološko oružje?

9-12 minutes

---

Piše: András Juhász

Političari i teoretičari zavere su se potrudili da koronavirus smeste u militarizovani kontekst. Iako im se rezonovanja razlikuju, ona vrše sličnu funkciju zamagljivanja političkog konteksta ljudske interakcije s virusom.

Mediji i političari su od nehajnosti rezervisane za period u kom je koronavirus bio u „kineskom karantinu" veoma brzo stigli do retorike epske i herojske borbe. Angela Merkel sada izjavljuje da se radi o najvećem izazovu za Nemačku još od Drugog svetskog rata; Emanuel Makron kaže „mi smo u ratu", indijski premijer Narendra Modi povlači paralelu sa Mahabharatom, a Donald Tramp sebe naziva predsednikom u ratnom stanju.

Dok izjave šefova vlada i predsednika stvaraju dojam da smo u borbi s njima nepoznatom, autonomnom silom, po internetu kolaju i drugačije priče s pretenzijom da oblikuju javno mnenje, a u kojima se koronavirus takođe smešta u militarizovani kontekst. Naime, prema teoretičarima zavere, žrtve smo napada tajnog kulta, koji je „pustio" koronavirus iz laboratorije, ili ga (kako neki tvrde) medijski isfabrikovao da bi nad isprepadanim stanovništvom lakše zaveo strahovladu.

Istorija, nažalost, daje osnova da se o virusu razmišlja kao o (barem posrednom) sredstvu za postizanje dominacije. Primera radi, oko 90% autohtone populacije Južne Amerike umrlo je od zaraze koju su doneli Evropljani pri naseljavanju na ovaj kontinent, a paranoja je i previše puta poslužila kako za pacifikaciju, tako i za militarizaciju masa.

Aktuelna ratna retorika političara i suštinska neutemeljenost teorija zavere zamagljuju ono zrno smisla koje njihovim argumentima daje ubedljivost. Pražnjenje oblasti bogatih sirovinama, recimo, ide na ruku onima koji te sirovine iskorišćavaju, ali to što će i ovu epidemiju moćnici iskoristiti ne znači da su je svesno i ciljano izazvali.

Ipak, ima li poente da razmišljamo o koronavirusu kao oružju? A, ako u nekom, barem prenesenom smislu, pandemija zbilja jeste nešto nalik na oružje, kako se od njega braniti?

Sjedinjene Američke Države

Krenimo od Sjedinjenih Američkih Država, najveće ekonomije i vojne sile u svetu. Kako su Donald Tramp i njegov kabinet reagovali na opasnost od pandemije?

SAD su rano obaveštene o opasnosti. Zvaničnici Kineskog centra za kontrolu bolesti su još oko Nove godine kontaktirali dr Roberta Redfilda, šefa Centra za kontrolu i prevenciju bolesti SAD. „Vesti su ga uznemirile", pisao je Njujork Tajms. Redfild je novinarima ispričao kako je šef Kineskog centra za kontrolu bolesti „briznuo u plač" tokom njihovog telefonskog razgovora.

Međutim, vodeći državni zvaničnici SAD nisu shvatili ozbiljno ovo novogodišnje upozorenje. Krajem januara Donald Tramp je, komentarišući širenje korona virusa, rekao:

Mislim da će se ovo po nas dobro završiti.

Predsednik SAD je ostao nonšalantan i krajem februara kada je pred kamerama izjavio da će koronavirus „jednog dana, kao nekim čudom, nestati".1

Svetska zdravstvena organizacija je 11. marta proglasila pandemiju COVID-19. Kako se opasnost od širenja zaraze više nije mogla umanjivati, Tramp je nehajnost zamenio rasističkim izjavama. On je o koronavirusu počeo redovno da govori kao o „kineskom virusu". Organizacija najmoćnijih zemalja, G7, kojom trenutno predsedava SAD, 25. marta nije mogla da izda zajedničko saopštenje koje bi adresiralo pitanje pandemije, jer su SAD insistirale na nazivu „Virus iz Vuhana". Broj napada na Amerikance azijskog porekla je naglo skočio na 100 dnevno.

Vrhuška SAD se neljudski ponela i na polju ekonomije. Tokom marta su objavljene procene da je u prvom talasu „reakcije" privrede na epidemiju koronavirusa oko 18% svih američkih radnika, i oko 31% onih od 18-34 godine, ostalo bez zaposlenja. Budući da zdravstveni sistem SAD pretežno posluje prema pravilima tržišta, pregledi i lečenje su veoma skupi. Pritom, blizu polovine stanovništva ne može da priušti „iznenadni trošak" veći od 400 dolara. U takvoj situaciji ostajanje bez posla lako postaje smrtonosno.

Vlada SAD je imala mogućnost da pravovremeno preduzme mere sprečavanja zaraze, da bude solidarna sa celim svetom i da svom stanovništvu obezbedi plaćeni kućni boravak. Ipak prva novčano teška mera koju je preduzela imala je za cilj da spasi tržište deonica. Takva odluka nije bila ni ekonomska nužnost, niti božija volja, već jedna politička odluka. Nedvosmisleno je jasno čiju je stranu zauzela vlada SAD.

Međunarodna sloidarnost je humana alternativa

U aktuelnoj borbi protiv pandemije, koja je nedvojbeno međunarodnih razmera, jedan od najupadljivijih nedostataka je, upravo, međunarodna solidarnost.

Koliko je ona potrebna?

Ni zdravstveni sistemi najbogatijih zemalja nisu dovoljno opremljeni da se nose s pandemijom. Uverili smo se da je širenje koronavirusa za Italiju i Španiju, članice EU, toliki izazov da im je solidarna pomoć u formi medicinskih radnika iz Kine i Kube bila i te kako dobrodošla. Uzmimo sada u obzir i to da je stanovništvo ovih država u neuporedivo boljem položaju od onih koji žive u brojnim bliskoistočnim zemaljama, državama Afrike, u većini regija Indije i mnogim delovima Azije.

Pogledajmo afričku državu Zimbabve, koja ima 15 miliona stanovnika. Mnogi od njih „ulaze u borbu" s pandemijom uz hronični nedostatak hrane, zaraženi HIV-om, nakon svega decenije od prethodne epidemije kolere – koja je ujedno ogolila političke slabosti Zimbabvea da se nosi s zdravstvenom nepogodom velikih razmera. Ministarka odbrane je COVID-19 adresirala opaskom da bog kažnjava zapadne zemlje koje su Zimbabve opteretile sankcijama. Kombinaciju politički bankrotirane vlasti, ruiniranog zdravstvenog sistema i krajnje neegalitarnog i korumpiranog sistema vodosnabdevanja narod Zimbabvea plaća životima.

Drakonske sankcije otežavaju borbu protiv epidemije koronavirusa u Venecueli i u Iranu. Vlada Sjedinjenih Američkih Država ne želi da čuje čak ni o privremenom relaksiranju sankcija. Umesto toga šalje svoju mornaricu u pravcu Venecuele da patrolira Karibskim morem. Prethodno je Međunarodni monetarni fond odbio zahtev Venecuele za pozajmicu radi borbe protiv epidemije koronavirusa, iako je odredio bilion dolara za takve svrhe, s obrazloženjem da među državama članica MMF ne postoji jasno prepoznavanje vlade Venecuele.

Pojas Gaze, pod decenijskom blokadom, okružen ogradom, bodljikavom žicom i vojskom Izraela, odsečen od sveta, najgušće je naseljeno mesto na svetu. Krajem marta tamo su registrovani prvi slučajevi zaraze koronavirusom. U nezamislivo lošim životnim uslovima Gaze, gde lekari, npr., raspolažu sa nešto više od šezdeset komada respiratora, gde je samoizolacija neprimenjiva strategija, opasnost po živote je nesaglediva.

Poput stanovnica i stanovnika Gaze, milioni izbeglica i migranata su izloženi pandemiji bez mogućnosti da se zaštite. Mnogi od njih žive u nehigijenskim i potkapacitarnim izbegličkim kampovima, u kojima, ukoliko se pojavi, neće biti moguće sprečiti širenje zaraze. Prema podacima Ujedinjenih nacija u svetu je preko 70 miliona prisilno raseljenih ljudi, od kojih 25,9 miliona izbeglica. Međunarodna solidarnost je neophodna i da bismo ublažili ekstremnu opasnost kojoj pandemija izlaže izbeglice i migrante širom sveta.

Situacija na „jugu" i spoljna politika za kakvu se odlučuju vlade zemalja kapitalističkog centra nas upozorava na to da se istorija može ponoviti tako da, poput Španskog gripa od pre sto godina, SARS-CoV-2 bude brutalno smrtonosan u siromašnim zemljama. Španski grip, čiji je virus najverovatnije nastao u SAD, najviše je života odneo u Indiji, i to oko 60% ukupnog broja žrtava.

Političko oružje?

SARS-CoV-2 je novi virus, ali teško da ga u političkom smislu možemo nazvati novitetom. Tvrdnje da niko nije mogao da predvidi pandemiju koronavirusa i predloži adekvatne preventivne mere nisu istinite.

Na mogućnost pandemije nisu upozoravali samo pojedini radikalni društvenjaci poput Majka Dejvisa.2 Naime, tokom dvehiljaditih su najpre SARS, a zatim ptičji, pa svinjski grip, ukazali na realnost izbijanja pandemija. Pre nekoliko godina Svetska zdravstvena organizacija (World Health Organization) je skrenula pažnju na opasnost od moguće zaraze koju bi mogao da izazove još nepoznat mikorganizam. U SAD je čak izrađena ambiciozna strategija za slučaj izbijanja pandemije. Neposredno pre inauguracije Donalda Trampa sprovedena je simulacija da bi se utvrdilo efikasnost federalnih sistema u slučaju da do pandemije zaista dođe. Simulacija je pokazala da sistem nije u stanju da spreči širenje zaraze.

Zašto se protiv pandemije nismo obezbedili unapred, i u čemu su u pravu teoretičari zavera? Verovatno samo u tome da na svetu ima ljudi, nažalost vrlo moćnih, koji su bili ubeđeni da ih ni ova nesreća neće pogoditi, i da će i na ovoj, kao na mnogima do sada, uspeti i lepo da zarade.

SARS-CoV-2 je u biti virus poput drugih. Posledice njegovog širenja za nas ljude zavise od naše interakcije s virusom. Individualna odgovornost je tu sićušna (kao što smo naveli, stotine miliona ljudi nema mogućnost samoizolacije), a neizmerno veću težinu imaju političke odluke vlada širom sveta. Uz malo retoričke slobode možemo reći da vlade zemalja kapitalističkog centra i odluke pojedinih međunarodnih organizacija pretvaraju COVID-19 u biološko oružje protiv naroda siromašnih država i regija, izbeglica i migranata, radnica i radnika. Takve političke odluke nisu ekonomski, niti na bilo koji drugi način nužne. Istovremeno, borbe radnica i radnika, poput onih u Italiji, i međunarodna solidarnost koju demonstrira malena i siromašna Kuba pokazuju da je jedan drugačiji svet moguć.

1.Detaljniji pregled postupaka u SAD možete naći u članku The Lost Month: How a Failure to Test Blinded the U.S. to Covid-19, New York Times.

2.Mike Davis: The Monster at Our Door: The Global Threat of Avian Flu.

Mašina

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Џихадофилија америчке геостратегије

standard.rs

Џихадофилија америчке геостратегије - Нови Стандард

Срђа Трифковић

15-19 minutes

---

Како су акције Сједињених Држава на Источном Тимору и у Авганистану помогле да радикални ислам од локалног прерасте у глобални безбедносни изазов?

У осврту на билдерберговски пледоаје немртвог др Хенрија Кисинџера од петог априла за очување неолибералног светског поретка после епидемије коронавируса, узгред сам поменуо његову срамну улогу у давању зеленог светла Сухартовом режиму у Џакарти да окупира Источни Тимор и заведе режим терора над хришћанским житељима те бивше португалске колоније. Реч је о епизоди непознатој и иначе добро информисаним Србима, као што закључујем из порука које сам добио тим поводом. Она заслужује посебан осврт као одраз специфичног облика патологије твораца геостратегије САД у протеклих пола века. Реч је о пракси угађања исламистима са намером њихове инструментализације зарад остварења стратешких циљева наводно вишег реда.

Док је тиморска трагедија била у пуном јеку, почев од седмог децембра 1975, јавност тадашње Југославије о њој није могла ништа да сазна јер је индонежански председник Сухарто био угледан припадник Брозовог покрета несврстаних. У тој елити „савести човечанства" водећи лумени су били, између осталих, председник Уганде фелдмаршал Иди Амин Дада, цар Централноафричког царства Жан Бадел Бокаса и премијер Демократске Кампућије Пол Пот, да о мање живописним крволоцима не говоримо.

Западна медијска машина, пак, прећуткивала је ужасе на Источном Тимору из истих разлога из којих већ деценијама прећуткује злочине над Србима у БиХ и на Косову и игнорише страдања и убрзани нестанак хришћана широм исламског света. Главни разлог је чињеница да су творци спољнополитичке стратегије у Вашингтону и у кључним европским престоницама (Лондону и Паризу пре свега), како пре тако и после 11. септембра 2001, тежили су да милитантни ислам користе као оруђе својих геополитичких интереса. Ово је емпиријски богато документована чињеница.

„ОДЛИЧНА ИДЕЈА" БЖЕЖИНСКОГ
Стратегија активне подршке исламским фанатицима ради постизања ширих циљева САД битно је помогла у прерастању радикалног ислама, који је до краја 1970-их био маргинална појава на светској сцени, у глобални феномен првог реда. Оперативна претпоставка у Вашингтону и Ленглију била је да се џихадисти могу искористити и потом одбацити – као што су искусили Нго Дин Дием у Вијетнаму, Мануел Нориега у Панами, шах Мухамед Реза Пахлави у Ирану, контраши у Никарагви, Хосни Мубарак у Египту и толики други.

Та је претпоставка имала исту уграђену грешку као и одлука кајзера Вилхелма да Лењину и његовој бољшевичкој пратњи допусти пролаз кроз Немачку од Швајцарске до Балтика 1917. Годину дана касније морнари у Килу отказали су му послушност под црвеним барјаком морнаричког совјета, што је убрзало распад Другог рајха..

У Вашингтону лекција је дуго била непризната. У интервјуу који је дао за Le Nouvel Observateur у јануару 1998, пок. Збигњев Бжежински, самозадовољно је описао је како је Картерова администрација подстакла отпор просовјетској влади у Кабулу и тиме испровоцирала војну интервенцију Москве. Упитан готово две деценије касније да ли жали због последица авганистанске операције, Бжежински је био индигниран што се такво питање уопште поставља:

Бивши саветник за националну безбедност САД Збигњев Бжежински (Фото: Terry Ashe/The LIFE Images Collection, via Getty Images)

— Да жалим? Због чега? Та је тајна операција била одлична замисао. Имала је за резултат увлачење Руса у авганистанску замку и ви хоћете да жалим због ње? … Добили смо прилику да Совјетском Савезу дамо његов Вијетнам. Током готово десет година које су уследиле Москва је морала да води неподношљиви рат који је довео до деморализације и на крају до распада совјетског царства.

Не кајете се због подршке фундаменталистима, што сте давали оружје и савете будућим терористима?
— Шта је важније за светску историју, Талибани или пад Совјетског Савеза? Неки усплахирени муслимани или ослобођење средње Европе и крај Хладног рата?

Неки напаљени муслимани? Та није ли исламски фундаментализам светска претња број један?
— Глупости! Не постоји никакав глобални ислам.

Чињеница да је једна од кључних личности вашингтонског естаблишмента на измаку 20. века категорички објавила да „не постоји никакав глобални ислам" довољно говори о стању духа твораца америчке спољне политике у периоду позног Хладног рата. Картер је испрва тајно одобрио 500 милиона долара (преко три данашње милијарде) за „Операцију циклон". Наредних година је америчка обавештајна служба утрошила преко четири милијарде тадашњих долара у исту сврху. Успостављене су исламске школе за обуку у Пакистану (отуда термин талибани, од паштунске речи „ученик"). Млади фанатици из Авганистана и других исламских земаља упућивани су у логоре за обуку у Пакистану, где су будући припадници Ал каиде и других муџахединских група увежбавали „извођење саботажа" – тј. тероризам.

Исход је, супротно фразеологији др Бжежинског, био далеко опаснији од шачице „усплахирених муслимана". Упркос Исламској револуцији у Ирану која се догодила само шест месеци раније, креатори политике у Вашингтону нису третирали фундаменталистичку идеологију као претњу све док није почела да напада Америку. Они нису запазили промену расположења која се у исламском свету одвијала захваљујући Авганистану. Како нас подсећа француски исламолог Жил Кепел:

„Године 1989. џихадисти су заиста веровали да су они уништили Совјетски Савез и да је милитантни ислам сила која може да победи сваког непријатеља. Пренебрегли су чињеницу да су Русе из Авганистана заправо протерале противавионске ракете 'стингер', које су они добили од Американаца… То убеђење их је навело да поверују да могу свугде да тријумфују." (Њујорк тајмс, 27. јануар 2002.)  

Талибански милитанти са сељанима у авганистанској провинцији Лагман прослављају договор између побуњеника и Сједињених Држава, 02. март 2020. (Фото: Noorullah Shirzada/Agence France-Presse/Getty Images)

Претпоставка твораца политике САД била је да се исламски дух ослобођен „изврсном идејом" Бжежинског може контролисати његовим коначним свођењем на још један хуманистички пројекат, утапањем његових присталица у потрошачку културу, или мултикултурном индоктринацијом њихове деце кроз систем секуларног образовања. Учинак тог приступа видимо у све бројнијим редовима добровољаца џихада рођених на Западу који су спремни на мучеништво на ратиштима Сирије, Ирака и Авганистана.

Не допуштајући корекције зацртаног дифолта, у деценијама које су уследиле, у крвавим сукобима који неминовно карактеришу линију раздвајања ислама и осталог света, Вашингтон је редовно стајао на страни муслимана. У јануару 1996. Џекоб Хајлбрун и Мајкл Линд, уредници часописа Њу рипаблик, са одобравањем су писали о улози САД као предводника муслиманских држава од Персијског залива до Балкана, при чему бивше османске земље постају „срце трећег америчког царства". (Њујорк тајмс, други јануар 1996.) Притом, свака помисао да Америка треба да заштити и немуслиманске житеље тог настајућег „царства" – угрожене хришћане Кипра, Балкана, Сирије, Египта или Либана – савршено је незамислива.

ПРОБНИ ПОЛИГОН
Претходница „одличних идеја" Бжежинског била је одлука Фордове администрације да влади у Џакарти пружи одрешене руке на Источном Тимору. Сухарто није био загрижени исламиста, али је свеједно користио фанатике као савезнике у крвавим подухватима. Ово је дошло до изражаја у одмазди против кинеских комуниста и њихових наводних саучесника после покушаја државног удара 1965. године. Тада су припадници оружаних снага уз подршку исламских паравојних формација побили преко 500 хиљада немуслимана.

Такав третман мањина претходно је тестиран у џунглама Западне Папуе, бивше Холандске Нове Гвинеје, која је предата на управу Индонезији 1962. када јој је име промењено у Иријан-Џају. Папуанци су расно Меланежани а не Индо-Малајци, а по вери хришћани или анимисти. Сухартова војска је насилно преузела сву децу из мисионарских школа и насеља, присилила их да похађају државне школе и почела да преобраћа у ислам. Уследио је пасиван отпор индонежанској власти. Официри индонежанске војске, листом муслимани, узвратили су наредбом да се побију све свиње, основа папуанске прехране. До септембра 1973. индонежански војници побили су 30.000 цивила. Тај број је порсатао на 100.000 до 1990. Ни ова епизода није добила никакву пажњу у западним медијима.

Источни Тимор је дошао на дневни ред распадом португалског колонијалног царства 1975. Индонезија није имала апсолутно никакво право на ту територију али су тадашњи амерички председник Џералд Форд и његов државни секретар, неизбежни др Хенри Кисинџер – који су се баш затекли у посети Џакарти – свеједно одобрили индонежанску инвазију која је започела на годишњицу јапанског напада на Перл Харбор, седмог децембра 1975. Гости из Вашингтона молили су само једно: да напад буде одложен и извршен после њиховог одласка.

Хенри Кисинџер и Џералд Форд на састанку са Сухартом и Адамом Маликом, Џакарта, 06. децембар 1975. (Фото: David H. Kennerly/Wikimedia)

Кисинџер је рекао новинарима да „Сједињене Државе имају разумевања за став Индонезије по питању Иаточног Тимора" и да ће се САД уздржати од предстојећег гласања у УН којим се осуђује инвазија. Како је навео Данијел Патрик Мојнихан, тадашњи амбасадор САД у УН, у телеграму Кисинџеру од 23. јануара 1976, „САД су желеле да ствари пођу како су и пошле и радиле су на томе. Стејт департмент је желео да се УН покажу потпуно неефикасним у свим мерама које буду предузимале. Овај задатак је поверен мени и обавио сам га са великим успехом."

Сухарто је био одушевљен што је добио подршку САД за инвазију. Та је подршка била добрим делом мотивисана спремношћу индонежанске владе да набавља првенствено америчко наоружање. У каснијим годинама индонежански војни кадрови повезани са крвопролићем на Источном Тимору обучавани су у САД по тајном програму Клинтонове администрације под шифром „Гвоздена равнотежа". Спровођен је у илегали јер је Конгрес формално обуставио средства за школовање официра индонежанске војске после масакра 1991. Кључна међу формацијама које су наставиле са обуком под америчким окриљем и о америчком трошку била је бригада Копасус, јединица са крвавом прошлошћу, „одговорна за најтежа кршења људских права у историји Индонезије".

Током две и по године завођења реда на Источном Тимору по Сухартовом укусу – који је усмртио око трећину становништва – у Њујорк тајмсу су се појавиле само две кратке вести о „проблему источнотиморских избеглица". Ово запрепашћујуће лицемерје прећутано је у званичним медијима:

„Да је Источни Тимор Косово, сви знамо шта би догодило. Клинтон би преко телевизијe оптужио индонежанског председника Хабибија као новог Хитлера и претњу светском миру. Кренула би повика под вођством Америке да се индонежански генерали оптуже за ратне злочине… Медији би извештавали о збивањима на Источном Тимору као 'новом холокаусту'. Разлог што се то не догађа је јасан. САД, кључни играч у оба сукоба, сматрају Србију отпадничком државом а Индонезију цењеним трговачким партнером… па зато умањују индонежанска зверства и приказују њено војно и политичко руководство што је могуће позитивније." (Лори Голдстин, „Наша селективна моралност", Торонто сан, 14. септембар 1999.)

По мотивацији, методама и перцепцијама актера на терену – како убица тако и жртава – Источни Тимор је био исламски џихад против хришћанских неверника. Бискуп дијацезе Дили, Коста Лопес, био је сведок збивања: „Војници су убијали све редом. На улицама је било много мртвих тела." Њима је речено да воде свети рат, џихад, и читава села – нпр. Ремексио и Ајлеу – била су масакрирана. У Дилију је убијено на стотине људи и бачено са лучког дока у море. У Маубари и Лујквики побијено је целокупно кинеско становништво. У луци Дилија усидрено је деветнаест бродова да би одвезли украдена возила, електронику, намештај, тракторе и све што се могло опљачкати. Цркве и верске установе су опљачкане, а њихове књиге спаљене.

Припадници индонежанске војске у сукобу са цивилима на Источном Тимору 1975. (Фото: Elaine Briere and Australia's East Timor Human Rights Centre)

Аустралијски конзул у Источном Тимору Џејмс Дан известио је да избеглице нису сигурне ни у Западном Тимору: 2000 мушкараца, жена и деце убијено је у Ламакнану. У концентрационом логору на острву Атауро заточеници су добијали по кантицу кукуруза за недељу дана. Казна за слушање страних радио станица или за разговор португалским језику била је батинање, гашење цигарета на лицу и гениталијама, електрошокови, потапање у воду и чупање ноктију. Свештеници који су побегли у брда с верницима јавили су о покољима деце у Лоспалосу, Викеку, Амору и Сумалају. Свештеници су пребијани, цркве нападане, а верници хапшени. У новембру 1976. број убијених достигао је 100.000, а потом се војска усмерила на образованије слојеве.

Следећи циљ била је хришћанска мањина у самој Индонезији. Током 1999-2000. прогони, уништавање имовине и убијање индонежанских хришћана досегли су степен верског чишћења које је подстицала индонежанска армија. Најтежа зверства почињена су на острву Амбон, где је бујање насиља наступило по доласку 2.000 припадника Ласкар џихада, исламске паравојне формације која је стигла да се прикључи „светом рату" против хришћана. Они су на Амбон слали ратнике са Јаве и Јужног Сулавезија. Војници послати на Молучка острва да заведу ред борили су се уз раме са џихадистима. Највеће борбе водиле су се око града Амбона. Насиље у Северној Халмахери натерало је на бекство 100.000 људи у џунгле и планине. Хришћанске заједнице биле су у расулу. Оргија антихришћанског насиља коначно је спласнула 2001, након што су се муслимански мигранти са пренасељених острва Јаве и Сулавезија сместили у куће и преузели имања прогнаних хришћана. Косовски сценарио поновљен је на другом крају света.

ЗАКЉУЧАК
У јеку Хладног рата било је донекле схватљиво да оперативци западних обавештајних служби покушају да користе муслимане, уосталом као што су педесетих година оперативци ЦИА у Италији користили Римокатоличку цркву у борби против комуниста. Отровно семе, засејано у Авганистану 1979, рађа смртоносне плодове.

Са исламске стране, хибридни рат – који је тренутно фокусиран на мигрантски џихад – води се са дубоким и непоколебљивим уверењем да се Запад налази на силазној путањи. Досадашњи успех демографског цунамија створио је утисак да је Запад магацин са разваљеном бравом и без чувара. Тај је утисак поткрепљен поукама историје: цивилизација која изгуби порив за биолошко самообнављање пропада.

Боље би било да имамо реформисани ислам за глобалног суседа него да имамо морбидне варијације на исту крваву тему у Ирану, Пакистану, Судану, Либији, Саудијској Арабији и другде. Међутим, западним лидерима и даље недостаје спознаја да се могућност ислама за темељиту и преко потребну реформу само подрива подилажењем исламистима. Угађање потхрањује њихову спиралу мржње и пркоса, беса и апетита, уз растући презир према бескичменим неверницима.

Припадници Фронта Ал Нусра током обиласка села на јужној страни сиријске провинције Идлиб, децембар 2014. (Фото: Khalil Ashawi/Reuters)

Подилажење геополитичким плановима глобалног џихада уз жртвовање малих нација попут Срба и заједница попут ирачких и сиријских хришћана, контрапродуктивно је. Ситни залогаји само отварају апетит вуковима, утирући пут егзистенцијалном обрачуну по принципу кто-кого. Са тим потенцијално фаталним изазовом, неупоредиво опаснијим од садашње епидемије, посустала Европа неминовно ће бити суочена и пре истека прве половине овог века.

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Крониклс" и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци. Ексклузивно за Нови Стандард

Насловна фотографија: Afghan Media Resource Center (Courtesy Image)

Извор Нови Стандард

 

pcnen.com

Koronavirus stavio NATO vojsku u pokret, a NATO populacije u izolaciju

5-6 minutes

---

Piše: Dr Sanja Vujačić

30 ministara vanjskih poslova NATO saveza, koji su 2. travnja održali videokonferenciju, ovlastili su američkog generala Toda Woltersa – vrhovnog zapovjednika saveznika u Europi, da "koordinira vojnu podršku, nužnu u borbi protiv koronavirusne krize". General Wolters ključna je karika u zapovjednom lancu Pentagona. O njegovim metodama najbolje govori zadnja epizoda zapovijedanja: smjena kapetana nosača zrakoplova Theodore Roosevelt, Bretta Croziera[1]. Nesretni je kapetan, suočen sa širenjem koronavirusa na brodu, zahtijevao slanje pomoći i, pri tom, prekršio načelo vojne tajne[2].

Iz te bi se epizode mogla isčitati poruka da je unutar U.S. Army, koja zapovijeda savezničkom "borbom protiv koronavirusa" i koja je upravo pojačala svoju nazočnost u svim europskim državama (vježba Defender Europe 20), zaraženost američkih trupa COVIDom-19 vojna tajna.  Što je, između ostalih, potaklo i špekulacije oko pravog razloga zadnje francusko-britanske humanitarne  ekspedicije na Karibe. Dvije najjače NATO europske vojne sile su u svoje prekomorske teritorije krenule ratnim brodovima, koji bi trebali poslužiti u "borbi protiv širenja pandemije". Francuski amfibijski jurišni brod Dixmude digao je sidro u Toulonu 3. travnja, te se uputio prema Francuskoj Gvajani (francuskom nacionalnom teritoriju – Antilles-Gvajana), u okviru operacije Résilience koju je predsjednik Macron definirao kao "vojnu operaciju bez presedana" u kontekstu  "koronavirusnog rata". U prvi je plan stavljena Dixmude-ova sekundarna funkcija  broda-bolnice koji raspolaže sa 69 kreveta, uključujući 7 za intenzivnu njegu. Iako se primarno radi o naoružanoj jurišnoj amfibiji, grdosiji duljine 200 m, s palubom/pistom od 5000 m2. Jednom kada se nađe blizu neprijateljske obale, u mogućnosti je jurišati s desecima helikoptera, iskrcati vozila s vojnim trupama i oklopnim vozilima. Slične karakteristike, iako u manjem obujmu, krase i britanski brod RFA Argus, koji je, isto pod pretekstom "koronovirusnog rata", 2. travnja zaplovio prema Britanskoj Gvajani.

Dakle, Dixmude i RFA Argus primarno nisu bolnički, nego borbeni brodovi. Prvi je amfibijski nosač helikoptera, drugi kontejnera. Oba nosača su naoružana, te ne mogu djelovati pod zaštitom Ženevske konvencije za zdravstvene službe. Stižu u one iste karipske vode blizu Venezuele u koje je, na najmodernijim plovilima, pristigla i američka ratna mornarica s tisućama marinaca. Trumpova armada nije stigla pod pretekstom zaustavljanja širenja pandemije. Službeni američki razlog bio je morskom blokadom blokirati trgovinu drogom. Naime. Donald Trump je optužio venecuelanskog predsjednika Madura da "koristi koronavirusnu krizu za intenziviranje trgovine drogom, pomoću koje financira svoju narko-državu". Iako se analitičari uglavnom slažu s tezom da je prvi cilj američke operacije, koju podržava NATO (dakle, gotovo svi Europljani): jače stisnuti škrip embarga i konačno sasvim "ugušiti" ekonomiju Venezuele – države s najvećom rezervom nafte na svijetu; a u kojoj  se, zahvaljujući propagaciji koronavirusa, situacija svakim danom dodatno pogoršava. Drugi je cilj svrgavanje legitmno izabranog predsjednika Madura. Donald Trump je, u kaubojskom stilu, "za  glavu venezuelanskog predsjednika" ponudio 15 milijuna dolara. Misli ga zamijeniti poslušnikom koji će Venezuelu dovesti u sferu američke dominacije. Stoga nije isključena mogućnost izazivanja vojnog incidenta u Karipskom moru, a koji bi poslužio kao povod za invaziju te naftom bogate države. Koronavirusna kriza stvorila je međunarodne uvjete povoljne za takovrsnu operaciju, koja bi mogla biti predstavljena kao "humanitarna".

Direktor istraživanja uglednog instituta L'IRIS – Christophe Ventura konstatira da je "Donald Trump,  suočen s vlastitom – kratkoročno i dugoročno neizvjesnom političkom perspektivom u uvjetima borbe protiv Covida-19, sebe uvjerio da iz "dvoboja" s Madurom mora izići kao pobjednik prije studenog 2020. I, ukoliko je nužno, preuzeti rizike koje nosi izazivanje vojnih incidenata u karipskim vodama i nebu; ili blizu granica Venezuele sa susjedima (posebno Kolumbijom i Brazilom), što bi moglo pokrenuti opasnu lančanu reakciju".

[1] Vidi : New York Times, 3. travanj 2020., https://www.nytimes.com/2020/04/03/us/politics/coronavirus-brett-crozier-theodore-roosevelt.html [2] Vidi : New York Post, https://nypost.com/2020/04/06/captain-brett-crozier-got-a-raw-deal-and-it-needs-to-be-made-right/

Geopolitika.news

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Џозеф Стиглиц: Криза ће покосити земље у развоју

standard.rs

Криза ће покосити земље у развоју - Нови Стандард

Џозеф Стиглиц

7-8 minutes

---

У многим економијама у развоју, једини избор који владе имају је између тога да се додатно задуже код страних кредитора или да допусте да им помре још грађана

Док се ширио од једне до друге земље, нови коронавирус није обраћао пажњу на националне границе или на „велике, дивне" зидове на границама. Нити су економски ефекти који су уследили били географски ограничени. Као што је од почетка било очигледно, пандемија COVID-19 је глобални проблем и захтева глобално решење. У напредној економији данашњег света, саосећање би требало да буде довољна мотивација да се подржи мултилатерални одговор. Али глобална акција је такође и ствар личног интереса. Докле год пандемија бесни било где, представљаће опасност – и епидемиолошку и економску – свуда.

Последице COVID-19 на економије у развоју и оне у настајању су почеле да се откривају. Постоје добри разлози за веровање да ће ове државе бити девастиране пандемијом далеко горе од оних напредних. На крају крајева, људи у земљама са нижим примањима склонији су томе да живе ближе једни другима, у скученим просторима. Осим тога, већи удео популације пати од хроничних обољења, услед чега су рањивији у додиру са коронавирусом. А здравствени системи ових земаља су још мање припремљени за реаговање на епидемију него што је то случај у напредним економијама (а знамо како пролазе здравства чак и у тим земљама).

РАНИ НАГОВЕШТАЈ
Извештај са конференције Уједињених нација о трговини и развоју од 30. марта пружа рани наговештај онога што ће задесити економије у настајању и развоју. Најуспешније од њих ослањају се на раст остварен извозом, што ће сада нестати док се глобална економија смањује. Не чуди што стрмоглаво падају и токови инвестиција, као и робе, што указује на трновит пут пред извозницима природних ресурса.

Ови процеси већ се одражавају на дужничке приносе земаља у развоју. Многим земљама биће изузетно тешко да реше дуговања која ће доспети на наплату ове године, ако то уопште буду и могле да учине. Штавише, земље у развоју имају теже изборе и мање опција по питању супротстављања пандемији. Када људи живе од данас до сутра, без адекватних мера социјалне заштите, губитак прихода може да значи гладовање. Ове земље не могу да копирају амерички одговор, који (за сада) обухвата економски пакет од два билиона долара, што ће фискални дефицит експлозивно подићи за још десет одсто, поврх претпандемијског дефицита од пет одсто.

Након виртуелног ванредног састанка лидера Г20 26. марта, издато је саопштење са обећањем да ће се „учинити шта год је потребно и користити сваки доступни алат како би се економска и социјална штета узрокована пандемијом свела на минимум, глобални раст обновио, стабилност тржишта очувала, а отпорност ојачала". У том циљу, најмање две ствари се могу учинити поводом ужасавајућег стања ствари у економијама у развоју и настајању.

Грађани у пролазу поред затворене пијаце у Харареу, 30. март 2020. (Фото: Jekesai Njikizana/AFP/Getty Images)

Пре свега, специјална права вучења (Special Drawing Rights – SDR) Међународног монетарног фонда – што је нека врста „светског новца" за чије стварање је овој институцији дато овлашћење при њеном оснивању – морају се у потпуности искористити. SDR је есенцијални састојак међународног монетарног поретка који је Џон Мајнард Кејнс заговарао током конференције у Бретон Вудсу 1944. године. Идеја је да би, услед тога што ће све државе наравно хтети да заштите своје грађане и економије током криза, међународна заједница требало да има алат за помоћ најбеспомоћнијим земљама, без стављања те помоћи на рачун и терет националних буџета.

Стандардно издавање SDR – при чему неких 40 одсто SDR иде економијама у развоју и настајању – направило би огромну разлику. Али било би још боље уколико би напредне економије попут Сједињених Држава донирале или позајмиле (по концесионим условима) своје SDR траст фонду посвећеном помагању сиромашнијим земљама. Може се очекивати да ће земље које буду пружале ову помоћ поставити услове, а нарочито онај да новац не иде на спасавање кредитора.

РЕСТРУКТУРИРАЊЕ ДУГОВА
Такође је круцијално да државе кредитори помогну проглашавањем застоја у сервисирању дугова економија у развоју и настајању. Како би схватили зашто је ово толико важно, размотримо америчку економију. Прошлог месеца, америчко министарство за стамбена питања и урбани развој саопштило је да неће бити одузимања некретнина по основу федерално издатих хипотека, и то у трајању од 60 дана. У суштини, ова одлука је део ширег „заустављања" читаве америчке економије као одговора на кризу изазвану COVID-19. Радници остају код куће, ресторани остају затворени, а авио-линије су угашене. Зашто би кредиторима било дозвољено да наставе да гомилају повраћаје, нарочито када се има у виду да каматне стопе које наплаћују већ стварају довољну амортизацију ризика? Уколико кредитори не доделе такву олакшицу, односно одлагање, многи дужници ће из ове кризе изаћи са више дуга него што би икада могли да отплате.

Таква одлагања су онолико важна на међународном плану, колико су важна и на оном домаћем. У тренутним условима, многе државе једноставно не могу да сервисирају своје дугове, што ће, у одсуству глобалног одлагања исплата, довести до огромних неизмирења. У многим економијама у развоју и настајању, једини избор који владе имају је између тога да се додатно задуже код иностраних кредитора или да допусте да им помре још грађана. Очигледно је да ће ово потоње бити неприхватљиво у већини земаља, па је за међународну заједницу једини реални избор уређено или хаотично одлагање доспећа наплата, при чему би овај други сценарио неизбежно резултовао озбиљним турбуленцијама и далекосежним трошковима за глобалну економију.

Наравно, било би још боље ако би имали институционализован механизам за реструктурирање државних дугова. Међународна заједница је покушала да то оствари 2015. године, када је Генерална скупштина Уједињених нација великом већином усвојила сет заједничких принципа. Нажалост, том оквиру недостаје неопходно учешће кључних земаља кредитора. Вероватно је прекасно да се такав систем сада успостави како би се применио у текућој кризи. Али у будућности ће неминовно бити још криза, што значи да би реструктурирање државних дугова морало да буде високо на листи приоритета постпандемијског прерачунавања.

Генерални секретар УН-а Антонио Гутерес држи говор током седнице Генералне скупштине, децембар 2016. (Фото: UN/Manuel Elias)

Према бесмртним речима Џона Дона: „Ниједан човек није острво…" Нити је то било која држава – што је COVID-19 упечатљиво разјаснио. Само још када би међународна заједница извукла своју главу из песка.

Џозеф Стиглиц је професор на Универзитету Колумбија, добитник Нобелове награде за економију 2001. године и главни економиста Института Рузвелт. Његова најновија књига је „Људи, моћ и приход: напредни капитализам за доба незадовољства"

Превод: Владан Мирковић/Нови Стандард

Извор Project Syndicate

 

Bondarenko: Srbija menja orijentaciju

 

Izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića o "evropskom mitu" za Beograd, veoma je važna za balkanski region, jer ukazuje na promenu geopolitičkih tendencija, ocenio je ruski analitičar Oleg Bondarenko, koji je i predsednik Fonda za progresivnu politiku."Zvanično priznanje o 'krahu evropske solidarnosti i evroperspektiva' na najvišem nivou u Srbiji čulo se prvi put posle završetka agresije NATO protiv Jugoslavije i svrgavanja Slobodana Miloševića", piše Bondarenko u autorskom članku u današnjoj Nezavisimoj gazeti. Po njegovoj oceni, globalni korona virus je promenio geopolitička raspoloženja, a princip "drug se poznaje u nevolji" okrenuo je Srbiju prema Moskvi i Pekingu više nego svi biznis projekti."Primer Srbije mogao bi da bude zarazan i za druge zemlje regiona kada više niotkud ne mogu da očekuju pomoć, tako da i Bosna i Makedonija mogu da se okrenu prema Istoku", smatra Bondarenko.On dodaje da će se već ove jeseni videti nova geopolitička situacija na Balkanu, posle koraka EU, odgovora Beograda i rezultata parlamentarnih izbora u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori.List Komersant piše o pomoći koju su Srbiji uputili Rusija, Kina i EU, i citira hrvatskog analitičara Vladu Vurušića koji ocenjuje da je Vučić ubedjen da demonstrativno ignorisanje Brisela neće iskomplikovati odnose Beograda i EU koja će nastaviti da pomaže Srbiji ...

View article...