Берлин против Брисела или историјски ломови у ЕУ

 

standard.rs

Берлин против Брисела или историјски ломови у ЕУ - Нови Стандард

Синиша Љепојевић

9-12 minutes

---

Немачки Уставни суд је устао против Суда правде ЕУ. То више није политика, то су историјски и институционални ломови који воде ка слому пројекта европске интеграције

Сумње у опстанак Европске уније (ЕУ) или у њено постојање у досадашњем облику све су приметније и озбиљније. Криза европске интеграције већ дуго траје и на неки начин то није ништа ново, али сада је све очигледније да долази и до институционалног кидања и пуцања највећег пројекта у европској историји. Тражи се одговор на питање да ли ће ЕУ опстати.

Хаос у ЕУ је већ дуго приметан али уместо суочавања са реалношћу, непрестано су се тражили изговори и оптуживали други. Прво је то био Брегзит, излазак Велике Британије из ЕУ. Није помогло, јер је Брегзит последица кризе, а не њен узрок. Онда је дошла такозвана пандемија вируса корона, чије су околности отвориле многа питања. ЕУ се прво нашла на удару због мањка солидарности према онима који су највише погођени. Тврди се да ЕУ није на време реаговала, односно да и онда када је реаговала није учинила довољно. Али шта је ЕУ и могла да учини? Она није надлежна за здравље земаља чланица и нема механизам помоћи здравственим системима.

Изузев што је под изговором реформи по бочној линији, изван Европске комисије, преко лобистичких центара, охрабривала земље за приватизацију државног здравства и увођење разних ограничења, која су само поскупљивала здравствене услуге и осиромашила здравствене фондове. Настао је нови хаос. Уместо суочавања са чињеницама, доминирале су претње да ће коронавирус разбити ЕУ и да је европској интеграцији дошао крај. Такозвана пандемија вируса је коришћена као изговор. Коронавирус, ипак, не може да разбије ЕУ и бесмислено је говорити како то значи крај европске интеграције.

АКТИВИРАЊЕ СТАРЕ ИДЕЈЕ
Али криза коронавируса је разоткрила, или барем иницирала, неке од суштинских проблема дубоке кризе европске интеграције. Вирусна криза је, поред људских жртава, донела и потпуни колапс економија већине земаља ЕУ, али се испоставило да се тај колапс ипак десио много раније, односно да је вирусна епидемија била само згодан изговор. И то је чињеница, упркос томе што су економске штете током вирусне кризе изузетно велике.

Земље су онда затражиле финансијску помоћ од ЕУ. Под тим изговором, обновљена је идеја такозваних „еврообвезница" којима би ЕУ, преко Европске централне банке, пре свега помогла угроженим земљама у еврозони. Иницијативу су предводиле Италија и Шпанија, а уз пуну подршку Француске. То су и земље са највећим бројем жртава. У ствари, еврообвезнице су стара француска идеја која је раније одбијена. Њена суштина је да се преко еврообвезница кредитирају државни дугови, банке и велике корпорације, а да онда тај дуг прелази на све земље у еврозони. Другим речима, да дугове неколико земаља враћају сви у ЕУ.

Састанак министара финансија држава еврозоне окупљених у оквиру Еврогрупе, Брисел, 19. фебруар 2018. (Фото: consilium.europa.eu)

ЕУ и еврозона генерално, чак и без короне, имају велики проблем са дуговима. На нивоу еврозоне укупни дугови су 86,1 одсто бруто друштвеног производа (БДП), а у целој ЕУ 84,2 одсто. Гледано процентуално у односу на БДП, најзадуженије су Грчка са 178,2, Италија са 137,3, Португалија са 120,5, Белгија са 102,3, Француска са 100,5 и Шпанија са 97,9 одсто. Али, другачија је слика када је реч у обиму новца. Највише дугује Италија, 2,439.25 хиљада милијарди, Француска, 2.415,07 хиљада милијарди и Немачка 2.086,58 хиљада милијарди евра. ЕУ укупно дугује око 22 хиљаде милијарди евра. (Подаци преузети са www.statista.com)

Крајем априла је одржан састанак земаља еврозоне и та идеја (еврообвезнице) је одбачена – нема помоћи на такав начин. На једној страни су биле Италија, Шпанија и Француска, а на другој остале земље, предвођене Немачком, које не желе да плаћају дугове других. Договорено је само 500 милијарди евра помоћи, али привредама свих земаља еврозоне, којих има деветнаест. То није довољно за иницијаторе одбачене идеје. На пример, само Италија тражи око 700 милијарди евра. Можда је, међутим, за судбину ЕУ далеко важније то што се показало да је Немачка била против Француске.

БЕРЛИН ПРОТИВ БРИСЕЛА
Потом је почетком маја заседао Савезни уставни суд Немачке у Карлсруеу, практично највиши не само судски орган, него и орган власти у тој земљи. Такав његов положај је уграђен и у Устав некадашње Западне Немачке из 1949. године, која се звала као и данас цела, уједињена, Савезна Република Немачка, а потом је пренесен и у правни систем уједињене државе. Статус тог суда потиче и из немачке традиције да су судови старији од демократије. Расправљало се по тужби групе немачких економиста због политике Европске централне банке у вези штампања евра без покрића (такозвано „количинско олакшање") којима се онда откупљују обвезнице држава еврозоне, као и банака и великих корпорација. То је у основи откупљивање државних дугова. Такав принцип је званично забрањен Лисабонским споразумом, али је после избијања кризе 2008. године донесена одлука да се то ипак ради како би се спасио евро.

Измишљани су разни механизми преко којих су трошени и штампани еври, и никада није објављена тачна цифра (ради се о хиљадама милијарди) наштампаног новца, а 2015. је фомиран механизам познат као Програм куповине обвезница јавног сектора (PSPP). И то је, према Лисабонском споразуму, противзаконито, али је Суд правде Европске уније одлучио да није, па је легализовао ту незаконитост. На одлуку тог суда се жалила група немачких економиста и Уставни суд је одлучио да је то ипак противзаконито. Наложио је Европској централној банци да у року од три месеца поднесе ваљано објашњење зашто то ради и у коју сврху. Ако то не уради, онда ће Суд забранити Бундес банци, као и немачкој влади да учествује у тим програмима. Немачка не жели да плаћа дугове других.

У преводу, немачки Уставни суд је устао против, званично неприкосновеног, Суда правде ЕУ. Поништио је одлуку тог суда ЕУ, бар када је реч о Немачкој. То је рушење правног система Европске уније. То више није политика, то је пуцање институционалног система европске интеграције.

Заседање Савезног уставног суда Немачке (Фото: Uli Deck/DPA)

Европска комисија је запретила да би могла да покрене правни поступак против Немачке јер је Суд правде ЕУ званично надређен националним судовима. Али заборавља се да је Немачка одавно обезбедила да је изузетак и да су немачки судови јачи од судова ЕУ. То је још 1992. године био услов да се прихвати Уговор из Мастрихта када је од Европске заједнице створена Европска унија. То значи да је изречена претња бесмислена. Чак и немачки проевропски медији покушавају да кризу сведу на „рат немачких и европских судија". Не, ово није сукоб судија, ово су историјски ломови.

Наравно, могуће је да за три месеца дође до јаких политичких притисака и да Европска централна банка саопшти да је направила објашњења која оправдавају штампање евра ради куповине државних обвезница али, чињеница је да је почела институционална криза. Уз то, одлука немачког суда је и охрабрење за Пољску и Мађарску против којих Брисел води правне поступке због других прекорачења ЕУ политике. Другим речима, правни систем ЕУ се налази пред рушењем.

ПРЕДУСЛОВ ОПОРАВКА
Има ту још један изузетно важан аспект. Одлука немачког суда представља додатни корак у продубљивању сукоба Немачке и Француске. Наиме, предводник (незаконитог) програма откупа дугова и ненаплативих кредита је Француска, која можда има и највише користи. Оваквом одлуком немачког Суда директно је погођен Париз. Европска интеграција постоји искључиво – тако је основана и касније опстајала – на неупитном савезништву Немачке и Француске. Без тог савезништва, без тих земаља, нема ни европске интеграције ни ЕУ. Ту је база историјских тренутака кроз које пролази Европа.

Настала је паника у Европској унији, а доминира уверење да је једини излаз из институционалне кризе прављење новог споразума о ЕУ, дефинисање нових правила која ће заменити Лисабонски уговор. То је, међутим, скоро немогућа мисија. ЕУ има 27 чланица, како то све усагласити? И, наравно, посто још један, можда и већи проблем. Уставни суд Немачке је 2009. године прихватио Лисабонски уговор под условом да било какве темељне измене или израда новог споразума у Немачкој морају да иду на референдум. А референдуми су у Немачкој забрањени још од Другог светског рата, па би увођење ове институције била битна промена уређења, од чега многи страхују.

Први услов да дође до било каквог опоравка би било признање да ЕУ пројекат није успео и објашњење зашто се то десило. Тек са тим суочавањем може да се говори о неком новом облику европске интеграције. Истовремено, требало би се присетити да је европска интеграција у основи била део Хладног рата и западне, америчке геостратешке употребе Европе против Совјетског Савеза.

У том смислу, европска интеграција је реликт прошлости. У новим међународним околностима, неопходно је да се оформи нека нова интеграција, ако је то уопште могуће, управо у том новом амбијенту. Јер, ЕУ је изгубила било какав значај у свету, на међународној сцени, а неке од њених чланица, пре свега Француска и Немачка, би са неким новим савезницима ипак могле да утичу на оно што се данас дешава у свету. На крају крајева, можда нису више ни заинтересоване за подгрејавање јучерашње хране.

Заставе Немачке, Француске и Европске уније испред зграде Рајхстага у Берлину (Фото: Reuters)

Дубина кризе је очигледна, али каква ће бити даља судбина ЕУ заиста је тешко рећи. Унија је у терминалној фази болести и нико поуздано не може да каже до када ће пацијент живети.

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи сарадник Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и „ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта".

Насловна фотографија: AFP/Philippe Huguen

Извор Нови Стандард

 

Берлин против Брисела или историјски ломови у ЕУ

standard.rs

Берлин против Брисела или историјски ломови у ЕУ - Нови Стандард

Синиша Љепојевић

9-12 minutes

---

Немачки Уставни суд је устао против Суда правде ЕУ. То више није политика, то су историјски и институционални ломови који воде ка слому пројекта европске интеграције

Сумње у опстанак Европске уније (ЕУ) или у њено постојање у досадашњем облику све су приметније и озбиљније. Криза европске интеграције већ дуго траје и на неки начин то није ништа ново, али сада је све очигледније да долази и до институционалног кидања и пуцања највећег пројекта у европској историји. Тражи се одговор на питање да ли ће ЕУ опстати.

Хаос у ЕУ је већ дуго приметан али уместо суочавања са реалношћу, непрестано су се тражили изговори и оптуживали други. Прво је то био Брегзит, излазак Велике Британије из ЕУ. Није помогло, јер је Брегзит последица кризе, а не њен узрок. Онда је дошла такозвана пандемија вируса корона, чије су околности отвориле многа питања. ЕУ се прво нашла на удару због мањка солидарности према онима који су највише погођени. Тврди се да ЕУ није на време реаговала, односно да и онда када је реаговала није учинила довољно. Али шта је ЕУ и могла да учини? Она није надлежна за здравље земаља чланица и нема механизам помоћи здравственим системима.

Изузев што је под изговором реформи по бочној линији, изван Европске комисије, преко лобистичких центара, охрабривала земље за приватизацију државног здравства и увођење разних ограничења, која су само поскупљивала здравствене услуге и осиромашила здравствене фондове. Настао је нови хаос. Уместо суочавања са чињеницама, доминирале су претње да ће коронавирус разбити ЕУ и да је европској интеграцији дошао крај. Такозвана пандемија вируса је коришћена као изговор. Коронавирус, ипак, не може да разбије ЕУ и бесмислено је говорити како то значи крај европске интеграције.

АКТИВИРАЊЕ СТАРЕ ИДЕЈЕ
Али криза коронавируса је разоткрила, или барем иницирала, неке од суштинских проблема дубоке кризе европске интеграције. Вирусна криза је, поред људских жртава, донела и потпуни колапс економија већине земаља ЕУ, али се испоставило да се тај колапс ипак десио много раније, односно да је вирусна епидемија била само згодан изговор. И то је чињеница, упркос томе што су економске штете током вирусне кризе изузетно велике.

Земље су онда затражиле финансијску помоћ од ЕУ. Под тим изговором, обновљена је идеја такозваних „еврообвезница" којима би ЕУ, преко Европске централне банке, пре свега помогла угроженим земљама у еврозони. Иницијативу су предводиле Италија и Шпанија, а уз пуну подршку Француске. То су и земље са највећим бројем жртава. У ствари, еврообвезнице су стара француска идеја која је раније одбијена. Њена суштина је да се преко еврообвезница кредитирају државни дугови, банке и велике корпорације, а да онда тај дуг прелази на све земље у еврозони. Другим речима, да дугове неколико земаља враћају сви у ЕУ.

Састанак министара финансија држава еврозоне окупљених у оквиру Еврогрупе, Брисел, 19. фебруар 2018. (Фото: consilium.europa.eu)

ЕУ и еврозона генерално, чак и без короне, имају велики проблем са дуговима. На нивоу еврозоне укупни дугови су 86,1 одсто бруто друштвеног производа (БДП), а у целој ЕУ 84,2 одсто. Гледано процентуално у односу на БДП, најзадуженије су Грчка са 178,2, Италија са 137,3, Португалија са 120,5, Белгија са 102,3, Француска са 100,5 и Шпанија са 97,9 одсто. Али, другачија је слика када је реч у обиму новца. Највише дугује Италија, 2,439.25 хиљада милијарди, Француска, 2.415,07 хиљада милијарди и Немачка 2.086,58 хиљада милијарди евра. ЕУ укупно дугује око 22 хиљаде милијарди евра. (Подаци преузети са www.statista.com)

Крајем априла је одржан састанак земаља еврозоне и та идеја (еврообвезнице) је одбачена – нема помоћи на такав начин. На једној страни су биле Италија, Шпанија и Француска, а на другој остале земље, предвођене Немачком, које не желе да плаћају дугове других. Договорено је само 500 милијарди евра помоћи, али привредама свих земаља еврозоне, којих има деветнаест. То није довољно за иницијаторе одбачене идеје. На пример, само Италија тражи око 700 милијарди евра. Можда је, међутим, за судбину ЕУ далеко важније то што се показало да је Немачка била против Француске.

БЕРЛИН ПРОТИВ БРИСЕЛА
Потом је почетком маја заседао Савезни уставни суд Немачке у Карлсруеу, практично највиши не само судски орган, него и орган власти у тој земљи. Такав његов положај је уграђен и у Устав некадашње Западне Немачке из 1949. године, која се звала као и данас цела, уједињена, Савезна Република Немачка, а потом је пренесен и у правни систем уједињене државе. Статус тог суда потиче и из немачке традиције да су судови старији од демократије. Расправљало се по тужби групе немачких економиста због политике Европске централне банке у вези штампања евра без покрића (такозвано „количинско олакшање") којима се онда откупљују обвезнице држава еврозоне, као и банака и великих корпорација. То је у основи откупљивање државних дугова. Такав принцип је званично забрањен Лисабонским споразумом, али је после избијања кризе 2008. године донесена одлука да се то ипак ради како би се спасио евро.

Измишљани су разни механизми преко којих су трошени и штампани еври, и никада није објављена тачна цифра (ради се о хиљадама милијарди) наштампаног новца, а 2015. је фомиран механизам познат као Програм куповине обвезница јавног сектора (PSPP). И то је, према Лисабонском споразуму, противзаконито, али је Суд правде Европске уније одлучио да није, па је легализовао ту незаконитост. На одлуку тог суда се жалила група немачких економиста и Уставни суд је одлучио да је то ипак противзаконито. Наложио је Европској централној банци да у року од три месеца поднесе ваљано објашњење зашто то ради и у коју сврху. Ако то не уради, онда ће Суд забранити Бундес банци, као и немачкој влади да учествује у тим програмима. Немачка не жели да плаћа дугове других.

У преводу, немачки Уставни суд је устао против, званично неприкосновеног, Суда правде ЕУ. Поништио је одлуку тог суда ЕУ, бар када је реч о Немачкој. То је рушење правног система Европске уније. То више није политика, то је пуцање институционалног система европске интеграције.

Заседање Савезног уставног суда Немачке (Фото: Uli Deck/DPA)

Европска комисија је запретила да би могла да покрене правни поступак против Немачке јер је Суд правде ЕУ званично надређен националним судовима. Али заборавља се да је Немачка одавно обезбедила да је изузетак и да су немачки судови јачи од судова ЕУ. То је још 1992. године био услов да се прихвати Уговор из Мастрихта када је од Европске заједнице створена Европска унија. То значи да је изречена претња бесмислена. Чак и немачки проевропски медији покушавају да кризу сведу на „рат немачких и европских судија". Не, ово није сукоб судија, ово су историјски ломови.

Наравно, могуће је да за три месеца дође до јаких политичких притисака и да Европска централна банка саопшти да је направила објашњења која оправдавају штампање евра ради куповине државних обвезница али, чињеница је да је почела институционална криза. Уз то, одлука немачког суда је и охрабрење за Пољску и Мађарску против којих Брисел води правне поступке због других прекорачења ЕУ политике. Другим речима, правни систем ЕУ се налази пред рушењем.

ПРЕДУСЛОВ ОПОРАВКА
Има ту још један изузетно важан аспект. Одлука немачког суда представља додатни корак у продубљивању сукоба Немачке и Француске. Наиме, предводник (незаконитог) програма откупа дугова и ненаплативих кредита је Француска, која можда има и највише користи. Оваквом одлуком немачког Суда директно је погођен Париз. Европска интеграција постоји искључиво – тако је основана и касније опстајала – на неупитном савезништву Немачке и Француске. Без тог савезништва, без тих земаља, нема ни европске интеграције ни ЕУ. Ту је база историјских тренутака кроз које пролази Европа.

Настала је паника у Европској унији, а доминира уверење да је једини излаз из институционалне кризе прављење новог споразума о ЕУ, дефинисање нових правила која ће заменити Лисабонски уговор. То је, међутим, скоро немогућа мисија. ЕУ има 27 чланица, како то све усагласити? И, наравно, посто још један, можда и већи проблем. Уставни суд Немачке је 2009. године прихватио Лисабонски уговор под условом да било какве темељне измене или израда новог споразума у Немачкој морају да иду на референдум. А референдуми су у Немачкој забрањени још од Другог светског рата, па би увођење ове институције била битна промена уређења, од чега многи страхују.

Први услов да дође до било каквог опоравка би било признање да ЕУ пројекат није успео и објашњење зашто се то десило. Тек са тим суочавањем може да се говори о неком новом облику европске интеграције. Истовремено, требало би се присетити да је европска интеграција у основи била део Хладног рата и западне, америчке геостратешке употребе Европе против Совјетског Савеза.

У том смислу, европска интеграција је реликт прошлости. У новим међународним околностима, неопходно је да се оформи нека нова интеграција, ако је то уопште могуће, управо у том новом амбијенту. Јер, ЕУ је изгубила било какав значај у свету, на међународној сцени, а неке од њених чланица, пре свега Француска и Немачка, би са неким новим савезницима ипак могле да утичу на оно што се данас дешава у свету. На крају крајева, можда нису више ни заинтересоване за подгрејавање јучерашње хране.

Заставе Немачке, Француске и Европске уније испред зграде Рајхстага у Берлину (Фото: Reuters)

Дубина кризе је очигледна, али каква ће бити даља судбина ЕУ заиста је тешко рећи. Унија је у терминалној фази болести и нико поуздано не може да каже до када ће пацијент живети.

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи сарадник Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и „ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта".

Насловна фотографија: AFP/Philippe Huguen

Извор Нови Стандард

 

rs.sputniknews.com

Нови „услов" Европске уније: Србија да прихвати да је Тесла – Хрват!

Никола Јоксимовић. Sputnik Србија

5-6 minutes

---

Анализе и мишљења

18:55 08.05.2020Преузмите краћи линк

0 065

Никола Тесла је хрватски научник, значајан и по томе што је открио рендгенске снимке, стоји на страници кутка за учење званичног веб сајта Европске уније, на коме деца сазнају занимљивости о државама чланицама. Значи ли то да Србија мора да прихвати да је Тесла Хрват, иако је његово порекло српско, и да је и то услов и стандард интеграција.

Већ дуго, за хрватске власти, али добар део јавности те земље, Никола Тесла је не само хрватски научник, већ и Хрват. Као аргумент за такву тврдњу, користи се једно Теслино писмо у коме он наводи да се поноси својом хрватском домовином. Међутим, почетак реченице, ретко помињан међу онима који Теслу сматрају Хрватом јесте да се Тесла поноси и својим српским пореклом.

„Услов" ЕУ, да је Тесла Хрват - кривотворење  је његовог порекла и осећаја

Према речима историчара Милана Гулића, ради се о куртоазном Теслином одговору на постављено питање, док промовисање Тесле као „познатог хрватског научника" на званичној веб страници ЕУ наш саговорник назива „потпуно непотребним присвајањем и сврставањем Тесле у групацију којој он никако не припада".

© AFP 2020 / STRINGER

Теслина родна кућа у Смиљану код Госпића (лево), непосредно поред православног храма у коме је служио његов отац.

„Наравно, Никола Тесла јесте рођен у крајевима који данас припадају Републици Хрватској и, само по себи, не би било проблематично да га Хрватска у неку руку својата, јер Никола Тесла је научник светског калибра и такви људи припадају свима, па отуда и Хрватској", каже он.

За Гулића је, међутим, проблематично то што се Теслина национална одредница често наводи као хрватска, што је кривотворење Теслиног порекла и његових осећаја.

„Исто је важно питање да ли су људи као што су Тесла и Милутин Миланковић једини прихватљиви за један део хрватске јавности. Хрватска би морала да буде начисто са тиме да ли су сви Срби рођени на том подручју њени грађани, да ли су потпуно равноправни? Уколико јесу, није спорно ни својатање Николе Тесле. Али, уколико све друге елиминишете и ту не мислим само на буквално истребљење из времена Другог светског рата,  већ уколико све друге не прихватате на тај начин, одакле вам право да то радите са Теслом и Миланковићем", пита се Гулић.

И Тесла и Миланковић су људи светског калибра, научници који припадају целом свету, али треба бити начисто са тиме којег су порекла, а њихово порекло је несумњиво српско, додаје наш саговорник. У том смислу, својатање Тесле на начин да се он представља као Хрват и хрватски научник је погрешно и лицемерно.

И друге државе могле би да својатају Теслу     

Представљање Тесле као хрватског научника на званичном веб сајту ЕУ, према Гулићевим речима, свакако има даљи утицај од тога када се тако нешто помиње само унутар Хрватске.

„Потребно је хладне главе покушати објаснити о чему се ради, које је његово порекло, који су људи који живе у селу одакле он потиче и, крајњем случају, увек инсистирати на томе да ти крајеви данас јесу Хрватска, али у то време, када је он рођен, била једна друга држава која више не постоји. Тај човек би могао да буде својатан и од неких других држава које су данас у ЕУ, али зна се ком је народу он ипак припадао", каже Гулић.

Уосталом, додаје он, Музеј Николе Тесле један је од најпосећенијих музеја у Београду и странци који посећују главни град Србије добро су упознати са његовим пореклом.

Министар Вукосављевић: бестидно кроатизовање српског наслеђа

Поводом објављивања нетачних података о Николи Тесли на веб страници ЕУ реаговао је и српски министар за култутру и информисање Владан Вукосављевић.

„Са жаљењем констатујем да се ради о већ безброј пута понављаном фалсификату који се упорно натура из одређених кругова у Хрватској са циљем бестидног својатања и кроатизовања српског културноисторијског идентитета", навео је он.

Према његовим речима, за посебно је жаљење што је „тај вирус ушао и на званичну интернет страницу ЕУ", организације која се, према његовим речима, бар декларативно залаже за истинита историјска становишта и политику разумевања и међусобног уважавања држава и народа у Европи.

„Надам се да ће, уз извињење српском народу, ова непримерена грешка бити без одлагања исправљена и да ће бити створени услови да се историјски фалсификати више никад не појављују на званичним интернет страницама ЕУ, намењеним образовању људи свих узраста", закључио је Вукосављевић.

Тесла је рођен у селу личком селу Смиљану, недалеко од Госпића у породици свештеника Српске православне цркве и, с обзиром да је већи део живота провео у САД, о њему се говори као о америчком научнику српског порекла.

У Хрватској се већ дуже време води кампања да се Тесла прогласи Хрватом, а своје председавање ЕУ у јануару ове године, Хрватска је почела кратким документарним филмом у коме је наглашено да је тесла хрватски научник.

 

rs.sputniknews.com

Спремна нова порука ЕУ за Балкан: Желимо вас, ал' окрените главу од Русије и Кине!

Sputnikhttps://cdn2.img.rs.sputniknews.com/i/logo.png

4-5 minutes

---

Европа

10:21 06.05.2020Преузмите краћи линк

Еропска унија незадовољна је порастом утицаја Русије и Кине на Западном Балкану усред кризе због вируса корона и намерава да то демонстрира, пише агенција Ројтерс позивајући се на дипломатске представнике ЕУ који учествују у припреми виртуелног самита лидера Европске уније са лидерима балканских земаља.

Европска унија сматра да балканске земље не цене помоћ од 3,3 милијарде евра које је она обезбедила, а за које званичници говоре да превазилази санитетске потрепштине које су Пекинг и Москва послали Србији и Босни у раној фази епидемије.

Самит који организује Хрватска 20 година након првог окупљања ЕУ-Балкан, одржаће се путем видео-конференције, а на њему ће учествовати лидери Србије, Косова, Црне Горе, Албаније, Босне и Северне Македоније заједно са 27 лидера Европске уније.

Свих шест земаља жели да се придруже Европској унији, мада ће на самиту вероватно превладавати тема пандемије ковида 19.

„Сам самит представља поруку: желимо да се придружите. Али такође ћемо рећи да не можете да повлађујете Кинезима и Русима када вам одговара", рекао је високи дипломата ЕУ који је учествовао у припреми самита.

Кина и Русија су у марту послале лекаре и санитетску опрему у Босну и Србију како би зауставиле ширење вируса корона у време када је почетни одговор ЕУ био спор.  

Председник Србије Александар Вучић јавно је захвалио кинеском председнику Си Ђинпингу и кинеском народу.

Српски члан председништва БиХ Милорад Додик хвалио је прошлог месеца Русију, критикујући Брисел, јер је у почетку ограничио извоз медицинске помоћи земљама које нису чланице ЕУ.

„Европа у коју смо веровали пре десет година данас не постоји", рекао је тада Додик, иако је касније ублажио реторику.

Борба за утицај

Након година занемаривања, шест земаља сада има пажњу влада Европске уније, које су већ неколико година забринуте због кинеског и руског утицаја у региону.

Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен упозорила је у новембру да, ако ЕУ не учини више, „то ће учинити други".

Северна Македонија и Албанија у марту су добиле одобрење да започну преговоре о чланству у ЕУ након двогодишњег одлагања, што је помогло да се у региону сузбије осећај да су пале наде за придруживање блоку.

Вучић је у суботу рекао да има своје захтеве за лидере ЕУ: „Тражићемо од комесара за проширење Оливера Вархељија за више грантова и мање кредита".

Осим тога, пет земаља ЕУ не признаје независност Косова, укључујући Шпанију.

На самиту ће се сви лидери седети испред неутралне позадине, на екрану иза њих неће бити никаквих државних обележја, застава, грбова, чак ни имена држава, само име и презиме особе која говори.

Помоћ за време пандемије

Савет ЕУ је у уторак одобрио издвајање помоћи од три милијарде евра за 10 земаља, укључујући Балкан, за борбу против пандемије. Од овог износа, Босна и Херцеговина ће добити 250 милиона евра, Албанија – 180 милиона евра, Северна Македонија – 160 милиона евра, самопроглашено Косово – 100 милиона евра, Црна Гора – 60 милиона евра.

Почетком априла из Русије је у Србију стигло 11 авиона према договору председника двеју земаља, са средствима за борбу против вируса корона. Министар одбране Србије Александар Вулин захвалио је Русији на помоћи коју је упутила.

Руски стручњаци дезинфиковали су током свог боравка више од 130 објеката у 30 градова Србије и учествовали у лечењу више од 750 пацијената заражених ковидом 19.

Такође, у периоду између 9. и 23. априла, консолидовани одред специјалиста за радијациоон, хемијску и биолошку заштиту Министарства одбране Русије пружио је помоћ Републици Српској у борби против ширења епидемије вируса корона.

Руски стручњаци су реализовали комплекс мера у 28 објеката у 11 градова Републике Српске, укључујући дезинфекцију 50 зграда укупне површине око 200.000 квадратних метара и путеве површине око 20.000 квадратних метара, а такође су и пружали помоћ у лечењу пацијената у више од 20 медицинских центара.

Прочитајте још:

• Нема више лагања: ЕУ престала и да помиње проширење – Србија остаје на чекању
• Како су то Русија и Кина „заразиле" Балкан?

 

Убице, дезертери и амерички специјалци на корак да обезглаве Венецуелу

iskra.co

Пропаст операције „Хедеон": Убице, дезертери и амерички специјалци на корак да обезглаве Венецуелу

6-8 minutes

---

06.05.2020. - 9:56

 

фото: REUTERS / Manaure Quintero

Председник Венецуеле Николас Мадуро оптужио је САД за напад на земљу 3. маја. „Влада САД је умешана у ову инвазију која је пресечена захваљујући чврстој унији грађана, полиције и војске", рекао је Мадуро и додао да је Америка за ову инвазију ангажовала Агенцију за сузбијање наркотика, а за оперативни план – приватну компанију „Силверкорп".

Уместо мирног недељног јутра, 3. маја у Венецуели се одиграо прави холивудски акциони филм – Операција „Хедеон". На северној обали земље, на само 20 минута од главног града, вецуелански војници уочили су два чамца која су превозила плаћене убице како би се инфилтрирале на територију Венецуеле. Власти су јавиле да је на месту, у окршају, погинуло 8 особа, укључујући и једног агента америчке Агенције за сузбијање наркотика (ДЕА).

Плаћене убице ангажовао Гваидо

У понедељак је полиција ухапсила још 8 људи, такође умешаних у овај „упад". Државни тужилац Тарек Вилијам Саб, рекао да је је овом приликом заплењено 10 пушака, пиштољи високог калибра, муниција и шест камионета. Саб је изјавио да би Хуан Гваидо, кога је Америка признала за председника Венецуеле, могао бити интелектуални аутор овог напада и да држава располаже необоривим доказима. На конференцији за штампу државни тужилац је показао документ с потписом Гваида.

Мадуро је потврдио хапшење 13 особа, међу којима има и оних америчке националности – „Ухапшен је командир операције, капетан Антонио Секеа и два Американца, члана тима безбедности Доналда Трампа: Лук Денман и Ајран Бери". Међу ухапшенима такође се налазе венецуелански војни дезертери и бивши полицајци.

Члан Националне скупштине и десна Мадурова рука, Диосдадо Кабељо, изјавио је да је један од ухапшених сам признао да је агент ДЕА – „Како је сам рекао, учествовао је у многим акцијама које је ДЕА спроводила овде у Америци. Пореклом је Венецуеланац".

Кабељо је на Твитеру објавио и исказ једног од приведених, који потврђује да су ухапшени Американци чланови личног обезбеђења америчког председника.

Председник Венецуеле је потврдио да има доказе, сведочења и видео-снимке ове групе која тренира у Колумбији и коју финансирају и Колумбија и САД. Такође је изнео да је главни циљ ове пресечене акције био управо његово убиство.

Кливер Алкала нестао са радара, али сви путеви воде до њега

Један од убијених у овом окршају је капетан Роберт Колина, познатији као Пантер. Кабељо га је оптужио да је предводио паравојни камп у Колумбији и повезао га директно са Кливером Алкалом, који је недавно испоручен Америци због трговине дрогом. Прича Кливера Алкале још један је сценарио холивудског филма.

Овај бивши венецуелански војник био је веран Чавесу до његове смрти. Ипак, с политиком његовог наследника Мадура се није слагао, па је пре четири године изјавио је да подржава Гваида и његову прелазну владу. Као и многи дезертери и противници венецуеланске власти, Алкала је због оптужби за издају побегао у Колумбију. Крајем марта, Америка је издала потерницу за Мадуром и његовим сарадницима због умешаности у продају дроге. На том списку је био и Алкала, за чију главу је Америка понудила 10.000 долара. Међутим, није га требало јурити – сам се предао властима и реклао да не само да није члан наводне Мадурове банде, већ да је планирао операцију у којој је Мадуро требало да буде убијен. Идејним вођом ове операције назвао је Гваида и показао уговоре о куповини оружја од Америке које су потписали Гваидови сарадници. Гваидо је негирао ове оптужбе и акцију назвао „намештаљком диктатуре".

Снимци демантују Гваида

Како је истрага о новом атентату одмицала, име Кливера Алкале чуло се са свих страна, иако му се изгубио сваки траг у авиону којим је наводно испоручен из Колумбије у Њујорк.

Само неколико сати после Гваидове изјаве, на социјалним мрежама појавио се видео-снимак који демантује његову тврдњу. Бивши капетан Националне боливарске гвардије Хавијер Кинтеро и Џордан Гудро, бивши члан специјаних америчких снага, који се истакао у Ираку и Авганистану, демантовали су изјаве о томе да је ова акција лажирана и да је „намештаљка". Они су на себе преузели одговорност за организацију – „Циљ овог обраћања је да разјаснимо народу Венецуеле и живим снагама нације да је ова акција била реална и да има мушкараца и жена који у овом тренутку ризикују своје животе за слободу наше домовине и политичких затвореника. Захваљујемо вам се и одговорно молимо генерале, команданте, капетане и њима подређене да се придруже овом подвигу, Операцији 'Хедеон"."

Гудро, који је 2018. отворио своју фирму за безбедност – управо поменути „Силверкорп", на снимку тврди да су чамци у Венецуелу стигли из Колумбије. Следећег дана он се појавио у емисији венецуеланске новинарке која се налази у егзилу у Мајамију и изјавио да су акцију наручили Гваидо и његови помоћници. Исти они који су потписали уговор са Кливером Алкалом о продаји оружја за операцију о којој је причао Алкала.

У уговору који је приказан у директном програму јасно се види потпис Гваида и његових помоћника. Према уговору, Гудро би за Операцију „Хедеон" требало да добије 212 милиона долара, с авансом од милион и по.

Ништа још није готово

Американац је овом приликом изјавио и да он и његова фирма до данашњег дана, после годину дана рада, нису добили ниједан цент за свој посао и да их је Гваидо издао, иако је од Америке добио девет милиона долара за „одбрамбене акције".  Такође је рекао да је акција, која је у недељу сузбијена, и даље у току, да рачуна са 60 оперативаца који су тренирани на граници Венецуеле и Колумбије и контраагентима у самој земљи.

Остало је да сачекамо који ће бити дефинитиван одговор венецуеланских власти после ових оптужби и видимо да ли су ови докази довољни за хапшење Гваида, којег је за привременог председника Венецуеле признало више од 50 земаља у свету.

Занимљиво је да се после изјава Гудроа сам Гваидо неколико пута огласио на Твитеру, али ниједном овим поводом.

ДЕА је за агенцију Спутњик рекла да „Администрација није ни на који начин била умешана у догађаје који су се десили овог викенда".

Влада Колумбије је негирала да су чамци у Венецуелу стигли с њихове територије.

rs.sputniknews.com, Јелена Милинчић

 

novosti.rs

Geopolitičar Milomir Stepić: U mraku korone spremaju nam otimanje Kosova

Vuk MIJATOVIĆ

8-10 minutes

---

| 01. maj 2020. 09:30 | Komentara: 0

Geopolitičar Milomir Stepić: Figure su tako raspoređene da navodni sporazum u svakoj varijanti znači naš gubitak KiM, ali - zašto pristati na to? Podela Kosova proizvela bi obostrane frustracije i dovela do novog rata

KORONA je ugasila svetlo - najpre političko i medijsko - i u tom mraku mnogo toga se događa. Kada se ponovo pojavi svetlo, odjednom će se videti da pregovarači, izaslanici, specijalni predstavnici i (pseudo)eksperti nisu sedeli skrštenih ruku, očekujući da je virus, kao velika egzistencijalna pretnja, uspeo da anestezira srpsku javnost i pripremi je za takozvana bolna rešenja.

Ovako prof. dr Milomir Stepić, stručnjak za geopolitiku, vidi prividnu pauzu koja je nastupila kada je reč o rešavanju pitanja Kosova i Metohije. Osvrćući se na postavljanje Miroslava Lajčaka za evropskog posrednika za KiM, što je prošlo pomalo nezapaženo i u senci borbe sa epidemijom, Stepić kaže da smo njega već upoznali kao efikasnog specijalca za "meko razdruživanje" u slučaju Crne Gore.

- Ne treba ga doživljavati kao posrednika iz Slovačke, koja nije priznala nezavisnost Kosova, već kao izdanak globalističke elite koji račune podnosi onima koji su ga postavili. Figure su tako raspoređene da navodni sporazum u svakoj varijanti znači srpski gubitak KiM. Ali zašto pristati na takvu šahovsku partiju?

* Pitanje podele teritorije KiM stalno se vraća na dnevni red. Da li bi to moglo da bude trajno rešenje kosovskog problema?

- Nije KiM terra nullius pa da se prekraja kao prazan list papira. Osim što bi se radilo o kršenju Ustava, eventualna podela sigurno ne bi ništa rešila, a najmanje bi donela dugoročan mir. Naprotiv! Srbi bi to doživeli kao gubitak gotovo čitave svoje "osnovne zemlje" i čekali bi priliku da je oslobode, a Arbanasi bi smatrali da su radi priznavanja morali da žrtvuju deo "suverenog Kosova" i nastojali bi da ga vrate. Obostrane nacionalne frustracije kad-tad bi dovele do rata. Formula "da svi budu pomalo nezadovoljni" je gubitnički alibi. Uostalom, zagovornici podele kriju kao zmija noge kuda bi povukli tu deobnu liniju, već puštaju probne balone o razmeni, zemaljskoj a ne nebeskoj Srbiji, pogledu u budućnost a ne u prošlost... U opticaju je varijanta da u sastavu Srbije ostane manje od 10 odsto prostora severno od Ibra, što znači predaju većeg dela tamošnjeg srpskog naroda, stambenih i privrednih objekata, crkava i manastira (sva četiri sa liste Uneska), vrednih prirodnih resursa (ligniti spadaju u najveće svetske rezerve).

* Smatrate nekom vrstom zamke kada se govori o srpskom narodu na KiM, a zanemaruje se pitanje teritorije?

- Prostorni nihilizam duboko se ukorenio u srpsko poimanje nacionalnog interesa. I dok se svi oko nas bez pardona bore za teritoriju, mi bismo da njome trgujemo za lažni mir i stabilnost, dobrosusedske odnose, strana ulaganja, bolju medijsku sliku, otvaranje poglavlja... Govoriti o borbi za srpski narod na KiM, a odricati se borbe za teritoriju KiM u okviru Srbije, ako nije politikantsko kiselo grožđe, onda je prvorazredni diletantizam. Pa taj srpski narod ne lebdi, već živi na konkretnoj, svojoj iskonskoj teritoriji, reperno obeleženoj sa 1.500 crkava, manastira i ostalih spomenika (prosečno na svakih sedam kvadratnih kilometara po jedan)! Od ekonomsko-determinističkog zalaganja za bolji život Srba, ako oni budu prepušteni tzv. nezavisnom Kosovu, neće ostati ništa.

* Kosovo i Metohiju nazivate geopolitičkom makrotvrđavom Balkana. Šta podrazumevate pod tim izrazom?

- "Makrotvrđava" je geografski predisponirana. Pojednostavljeno: "dvorište" predstavljaju dve za život idealne kotline - Metohija i Kosovo. One su opasane spolja teško savladivim "zidinama", koje čine visoki planinski venci. U nju je moguće ući samo kroz lako branjive "kapije" - nekoliko klisura i prevoja. Uz to, kosovskometohijska "makrotvrđava" je nemerljivo važno srce Balkana. S kakvim su samo praktičnim geopolitičkim znanjem Nemanjići baš tu locirali središte srpske srednjovekovne države! I dok se ona branila od Osmanlija izvan "zidina" (na Pločniku) - opstala je, ali kada im se suprotstavila tek unutra (na Kosovu) - spasa nije bilo. Kada se ona 1999. branila na "kapiji" - Košarama i Paštriku - čuvana je faktički u sastavu Srbije, a kada su napadači prodrli unutra - teško je isterati ih, ali ne i nemoguće.

* Korona je prekinula i litije u Crnoj Gori. Može li se ta energija obnoviti kada ova kriza prođe. Očekujete li da se narod u Crnoj Gori vrati na ulice?

- Crna Gora se vraća sebi. Ta energija se akumulirala decenijama - još od 1945. i dekret-etnogeneze crnogorske "instant nacije" (termin Milorada Ekmečića). Ona je zbog korone primirena samo privremeno, da bi ponovo proključala s novim entuzijazmom. Naš narod u Crnoj Gori, ma kako da se izjašnjavao u popisima, nema drugog izbora. U suprotnom, postaće novo "hrvatsko cvijeće" sa posebnim geopolitičkim zaduženjem - da se Srbi trajno i što dalje odbace od Jadrana. A Srbi daleko od mora jednako je Rusi daleko od mora.

* Može li pobuna oličena u litijama imati trajniji uticaj na budućnost Crne Gore i njen odnos sa Srbijom i srpski narod?

- Litije su postale mnogo značajniji fenomen nego što se to na prvi pogled čini. One su simbol otpora odrođenim i otuđenim elitama koje su napravile takav društveni ambijent (ili im je raščišćen teren?!) da nam izgleda kao da su nesmenjivi. Litijama se ispoljava imunitet prema s vrha proizvedenom virusu versko-nacionalnih "preumljenja" za koje su pomenute elite mislile da su gotova stvar. U suštini, litije su pokazatelj kohezije ne "dva bratska", već "jednog istog naroda" u Crnoj Gori i Srbiji. I širom srpskih zemalja. Jer nasilno je odvojeno neodvojivo, uz zdušnu pomoć "naših zapadnih prijatelja". A litijafobija se širi kao epidemija među obezboženim gospodarima.

* Kada će Balkan da izađe iz začaranog kruga preispitivanja i prekomponovanja granica, ali i samih nacija?

- Taj začarani krug u stvari je geopolitički aksiom. Već i zapadni autori pišu da su sadašnje granice disfunkcionalne i dugoročno neodržive. Kao nekadašnje unutrašnje, povlačene su mimo jednog glavnog i više korektivnih principa. Stoga su one, kako opravdano primećuje Hantington, neadekvatne, te su stalni izvor nestabilnosti. Proglašene su državnim na osnovu "badinterovskog (pseudo)principa" (koji je, u stvari, plagiran titoistički princip) i tako je izazvan rat. Rezultat su interesa u devedesetim apsolutno dominantnog Zapada, koji je upravo njihovim "instaliranjem" destabilizovao Balkan. Da bi se ponovo uspostavila stabilnost, one se u drugačijoj geopolitičkoj konstelaciji moraju promeniti. Stupidno je misliti da je to prizivanje novog rata. Radi se o možda jedinom načinu da se uspostavi dugotrajan mir i da se demotivišu nove genocidne i ekspanzionističke namere nekih srpskih suseda.

EVROPSKA UNIJA POSTAJE PRAZNA LjUŠTURA

* PANDEMIJA je uzdrmala i EU, otvarajući i pitanje postojanja podele na bogati sever i siromašniji jug. Da li je neizbežna prekompozicija Unije?

- EU je rudiment Hladnog rata. Ona nije ništa više od najvažnijeg američkog mostobrana na zapadu Evroazije, kako je to lucidno i istinito primetio Bžežinski. Dakle, EU je geopolitički objekt čija je funkcija oročena i kada ona prođe - demontira se. "Bregzit" potvrđuje da je taj posao započet. EU više ne predstavlja tako privlačnu integracionu opciju čak ni za tzv. stare članice. Korona je lakmus koji dokazuje da su najvažniji kohezioni principi samo "šarena laža". Teško će se EU prekomponovati, a da ostane celina. Realnija je resuverenizacija njenih članica, uz sve otvorenije skretanje pogleda ka Rusiji. Ono što je namenila Republici Srpskoj - da postane "prazna ljuštura" - očekuje EU.

KINESKI STUBOVI NA BALKANU

* SRBIJI se sa Zapada sve češće zameraju veze sa Kinom, u poslednje vreme to postaje veći problem nego odnos sa Rusijom?

- Kina je i ranije u Evropi i na Balkanu postavljala noseće stubove svog"svilenog" prisustva, a korona će biti katalizator tog procesa. EU na svakom koraku pokazuje da nema kondiciju za nadmetanje sa tom silom, ali može da ucenjuje male zemlje "u čekaonici". Srbija mora da se oprezno kreće kroz međunarodno minsko polje, ali ne zavaravajmo se - njene veze sa civilizacijski istovetnom Rusijom ostaju prst u oku Zapadu jer imaju direktnu geopolitičku dimenziju. S druge strane, Kina će se u svom pozicioniranju držati one stare: "Kao što ne mogu biti dva sunca na nebu, ne mogu biti ni dva cara na zemlji".

 

Сергеј Глазјев: Сведоци смо смене светског економског система (1)

standard.rs

Сергеј Глазјев: Сведоци смо смене светског економског система (1) - Нови Стандард

17-22 minutes

---

Тренутно траје процес који је сличан ономе што се догодило током Велике депресије 30-их година прошлог века, када је дошло до промене у системима управљања

Руски економиста и политичар, члан колегијума (министар) за основне правце интеграције и макроекономију Евроазијске економске комисије, академик Руске академије наука Сергеј Глазјев говорио је у великом интервјуу за Јутјуб канал „RТ на руском" о својој визији посткоронавирусне стварности у свету, недостацима глобалног финансијског система и предностима кинеског и индијског економског модела.

Како видите будућност руских и светских финансија после карантина?
— Сигуран сам да карантин неће дуго трајати. Кина је из њега већ изашла, а постепено излазе и европске земље. Неке земље га нису ни уводиле. Први шок, повезан са страхом од непознате опасности, полако нестаје. Владе су научиле да раде у ручном режиму, што је веома важно за редистрибуцију ресурса у областима које су потребне за јавну безбедност. У начелу су ове мере у кратком року дале добар подстицај стварању нових инструмената за управљање економским развојем, као што је директно управљање кредитима, што је за нас посебно важно. До сада су се монетарне власти држале по страни истичући да је то наводно посао владе која се бави економским проблемима, док би Централна банка само требало да обезбеђује макроекономску стабилност. Као резултат тога, није било ни стабилности, ни економског развоја.

Сада, напокон, влада и Централна банка почињу да раде заједно. Ово је веома важно, јер постаје јасно да без кредита у савременој економији није могуће решити ниједан развојни проблем. Значај здравствене заштите нагло је порастао, што је такође веома важно. Повећани су захтеви људи у погледу дисциплине.

И уопште, чини ми се да ће овај шок, који нас учи новим условима функционисања економије и друштва, дати позитиван импулс. Али под условом да карантин ускоро буде укинут. Сигуран сам да ће он бити укинут, јер смо прикупили довољно статистичких података који сугеришу да смисао карантинских мера није толико у спречавању инфекције, колико у смањењу стопе заразе. Јер ако се сви истовремено разболе, јасно је да медицински капацитети у било којој земљи, па и у Америци, где 20 одсто БДП-а одлази на здравство, неће моћи са тим да се носе. И овај проблем је решен. Стога све земље постепено почињу да напуштају карантин и самоизолацију, обнављајући оне врсте економских активности које доносе највећу друштвену корист и радећи на обнављању економије и стварању нових тачака развоја.

Питање колико ће ефикасно земље излазити из карантина је веома важно. Мислим да ће Сједињене Државе бити у најтежој ситуацији, јер су се тамо поклопиле финансијске турбуленције, паника и конвулзивни потези власти, који се повлаче без икаквог озбиљног плана, по принципу „наштампаћемо новца колико год треба". Неповерење према Америци расте, посебно у вези с недавним изјавама да Кину треба позвати на одговорност, и алузијама председника Трампа да би сада требало Кини испоставити велики рачун.

Колико је дубока глобална економска криза данас? Шта је променио коронавирус?
— Па, генерално, за кризу кажу да је она структурална. Очигледно је да је повезана са технолошком револуцијом, а такве револуције се дешавају једном у 50 година. Заправо, све што данас потреса свет у погледу цена нафте, увођења информационих технологија и осталог – све је то било потпуно предвидиво. Важно је истаћи и да је овај пандемијски шок још више повећао потражњу за технологијом, која је већ експоненцијално расла.

Технолошка страна ове кризе је отприлике иста структурална револуција у привреди повезана са технолошким напретком каква се одиграла у 70-им и 80-им годинама прошлог века. Такве револуције су аналогне промени Кондратијевљевих таласа (Кондратијевљеви таласи су дугорочни, полувековни привредни циклуси названи по руском економисти Николају Кондратијеву; прим. НС) и увек их прате дуге депресије јер је потребно да прође пет до десет година док се капитал не ослободи застарелих технологија, а за то време се концентрише у финансијском сектору, формирајући финансијске балоне.

Пешак са заштитном маском испред екрана брокерске куће у Токију на којем су приказане цене акција, 17. март 2020. (Фото: Issei Kato/Reuters)

Све ово са становишта реалног сектора изгледа као турбуленција, као депресија, попут неке финансијализације економије, јер се у овом периоду одиграва много више обрта у финансијском сектору него у реалном. Али на крају финансијски мехури пуцају а преостали капитал прелази у технолошке путање новог типа и започиње Кондратијевљев растући талас. Овај процес траје већ око 15 година и у овом прелазном року у принципу видимо да се нова технологија, која чини основу нове технолошке структуре, брзо развија. То су биоинжењеријске технологије, које су сада у великој потражњи у вези са покушајима производње нових вакцина; то су, наравно, информационе и комуникационе технологије, на које данас сви убрзано прелазимо; то су нанотехнологије, које нам омогућавају да дизајнирамо све ове минијатурне и високопродуктивне електронске биоинжењеријске ствари; то су адитивне технологије које нам омогућавају да без човековог учешћа направимо велики број производа; и наравно дигиталне технологије о којима данас сви говоре. И ту је мање-више све јасно.

Али још један процес, који код многих изазива велику забринутост, па чак и апокалиптична предвиђања, повезан је са очекивањем да ће нас уобичајене економске институције, на које смо навикли да се ослањамо, извести из кризе у посткризну будућност, како тврде стручњаци који верују у тржишни фундаментализам. У недостатку јасних објашњења чак су и смислили назив: „Нова стварност". То је процес који је, ако узмемо историјску аналогију, сличан ономе што се догодило током Велике депресије, када је дошло до промене у системима управљања. А систем управљања који је покренуо економију у 19. веку био је заснован на приватним породичним капиталистичким предузећима и одликовао се безобзирном експлоатацијом радне снагe. На томе је почивала економија европских колонијалних империја. Оне су благостање својих грађана који су се бавили приватним бизнисом увећавале путем неравноправне прерасподеле националног дохотка из колонија у корист метропола.

Овај колонијални светски поредак почео је да пуца по свим шавовима још за време Првог светског рата, после којег су се готово све колонијалне империје срушиле, осим Велике Британије. Она се одржала још 10 година, јер су Британци веровали да су Први светски рат окончали у свом интересу и да су остварили светску доминацију. Међутим дошла је криза, Велика депресија, и Британска империја је покушала да се огради од остатка света, посебно од Сједињених Држава, али су на крају ти покушаји да се одржи глобална доминација резултовали мирењем са фашизмом и кошмаром Другог светског рата, након чега се свет драматично променио. Оно што се сада историјски догађа налик је времену 30-их и 40-их година – стари светски поредак више не функционише, институције које су обезбеђивале економски раст су издахнуле, почиње формирање нове светске економске структуре, то јест новог система институција који ће обезбедити даљи друштвено-економски развој.

У прошлом веку, овај процес је имао катастрофални карактер. У два светска рата погинуло је више од сто милиона људи, дошло је до огромних разарања. Као резултат ових ратова, свет је био другачије организован, формирана су два глобална система: совјетски са вертикално интегрисаним министарствима – производним удружењима у којима су радиле стотине хиљада људи, покривајући трећину света. И амерички – са транснационалним корпорацијама, које су биле исти дивови као и совјетска министарства, и такође су организовале обнову економије у преостале две трећине света.

Оба система су имала недостатке, али имала су и предности које су омогућиле организовање рада стотина хиљада људи у дугим производним ланцима огромног броја роба, укључујући и широк спектар робе широке потрошње, па је тако настао појам „потрошачког друштва". Затим се појавио и концепт „социјалне државе", као глобални феномен у различитим облицима. Широм света средњошколско образовање је постало стандард, а права радника су заштићена. Уопште, обликован је модел света који знамо. Пре катаклизме Другог светског рата свет је био потпуно другачији.

Грађани Њујорка шетају Тајмс сквером (Фото: Artem Vorobiev/Getty Images)

Сада пролазимо кроз исту такву трансформацију: стари модел не функционише, економски систем који је функционисање светске економије након рата дефинисао као два политичка система, од 1991. године претворио се у један политички систем – изгледало је тако. А у тренду либералне глобализације, који је прогутао цео свет, претпостављало се да је за сва времена створен универзални модел, где међународни капитал одређује економски развој не само корпорација, већ и држава. Догма је била отварање граница за кретање међународног капитала, па је и код нас, на пример, постао доминатнан став да ће страни инвеститори доћи и све организовати, изградити нове погоне и спровести модернизацију. То је био веома наиван поглед на свет, јер присталице ове идеологије нису схватале да је међународни капитал у овом систему углавном амерички и европски капитал.

Најважнији елемент, могло би се рећи чак и мотор ове старе, одлазеће глобалне економске структуре, била је способност издавања глобалног новца, што данас у огромним размерама чине америчке Федералне резерве, Европска централна банка и Банка Јапана. Цела ова машина вртела се на таквој трансмисији. Сада, у ситуацији када се догодио још један колапс, увиђамо да је западни финансијски систем заправо у турбулентном стању од почетка 2000-их година. Сваких 80 година долази до финансијског колапса и сваки од њих је јачи од претходног.

Да ли је руска влада требало да усвоји пакет антикризних мера пре коронавируса?
— Имамо све потребне алате. Због чињенице да су на иницијативу нашег председника донети закон о стратешком планирању, закон о индустријској политици и уведени посебни инвестициони уговори – покренути су механизми рефинансирања комерцијалних банака за конкретне циљеве. Засад су формулисана само два циља – мала и средња предузећа и финансирање пројеката уз гаранције владе.

Али да би ови разноврсни алати функционисали, важно је да их ујединимо у заједнички систем фокусиран на раст производње и инвестиција, те да на тај начин створимо неку врсту индикативног планирања у којем би држава и пословна заједница плански развијале економију у правцима који обећавају развој нових технологија. За то би монетарне власти створиле дугорочне кредите, који би помоћу посебних инструмената рефинансирања ишли у специјалне инвестиционе уговоре. Овде реч „специјалне" значи да је све усмерено: циљани уговори, за које би пословни сектор одговорао у смислу раста производње и развоја нових технологија, а држава би била одговорна у погледу стварања стабилности макроекономских услова, пореског система, доступности кредита, односно стварања услова неопходних за повећање производње.

Да ли су старе методе супротстављања паду глобалне економије ефикасне?
— Систем управљања, који је омогућавао економски раст у другој половини 20. века, функционисао је на следећи начин: Федералне резерве и друге централне банке емитовале су новац који је имао глобалну солвентност. Тај новац су првенствено користиле владе, али је истовремено тим новцем формиран механизам рефинансирања за велике транснационалне корпорације. Корпорације повезане са центром емисије одувек су имале могућност неограниченог кредитирања. Па, рецимо, пре увођења евра, све националне банке европских земаља издавале су новац за потребе корпорација. Односно штампале су своју националну валуту, узимајући менице корпорација као залог. Емисија новца ишла је директно на финансирање корпоративног сектора, који је путем комерцијалних банака могао да добије било који износ новца уз одговарајући залог. А ова монетарна експанзија претварала се у производњу, односно новац је материјализован у производњи добара и услуга.

Након кризе 2008, овај механизам је почео да прави озбиљне пропусте. Прво, постало је јасно да већина великих комерцијалних банака у ствари представља финансијске балоне, односно дивовске финансијске пирамиде деривата, које су већ уочи 2008. достигле квадрилион долара. Радило се о ничим обезбеђеној финансијској шпекулацији која је подстакнута емисијом новца. Другим речима, емитовало се све више новца, али је тај новац ишао првенствено на надувавање финансијских балона. Према нашим проценама, отприлике сваки пети долар који је штампан од 2008. године отишао је у реални сектор. Већина је отишла у надувавање финансијских балона. Отприлике иста ствар догодила се у Европи. Сви знају приче о Грчкој, Италији, Шпанији. Све су то локални балони дугова, који су потхрањивани емисијом новца, јер је Европска централна банка на крају откупила све обавезе проблематичних влада.

Зграда Европске централне банке у Франкфурту (Фото: AP Photo/Michael Probst)

Дакле, први шок који је овај систем доживео је онај из 2008. године, на шта је реаговао оштрим повећањем монетарне емисије у корист банака. Статистички подаци америчког Конгреса – не знам колико су поуздани – показују да је тада око 16 трилиона долара бачено у подршку 20 системски важних банака, које уопште журиле да тај новац уложе у реални сектор. Оне су пре свега реструктурирале своје дугове, рефинансирале их и затвориле рупе. Тада се ситуација стабилизовала на 10 година, они су тај новац вратили, а сада се све понавља, и нема сумње да колапс финансијских балона, који се опет догађа на америчком тржишту, неће бити компензован на другачији начин кад је у питању производни сектор. Једина промена коју видимо у односу на 2008. је драстично смањење потражње.

Ко и даље надувава финансијске балоне?
— У почетку су се балони распрснули, потом су се поново надували, а данас је обим деривата на финансијском тржишту приближно исти као и пре. Након пропасти овог финансијског тржишта, изгубљено је око 15 трилиона долара актива – то су огромни губици за људе који су ту држали своју уштеђевину.

Долази до редистрибуције – када се балон поново надува, то не значи да новац добијају они који су га изгубили. Никако. Они који су изгубили, изгубили су заувек. Балон се надувава у корист оних који су ближи центру емисије новца. Ово је веома корумпиран шпекулативни систем, који није усмерен на раст производње, нити на побољшање благостања грађана, већ на богаћење финансијске олигархије. Они финансијски олигархијски кланови који се налазе поред ФЕД-а, и који заправо управљају ФЕД-ом као акционарским друштвом, увек су први примаоци емисије новца у таквим кризним ситуацијама. У нормалним ситуацијама држава је главни прималац новчане емисије, али током кризе инјекције новца не иду искључиво кроз државне канале. Инфузије иду онима који су ближи штампарији. Грубо говорећи, финансијска олигархија штампа новац за себе.

Остали који немају новца, губе своје активе, не могу да их подрже новим кредитима, банкротирају и њихова имовина иде онима који имају новац. Свака финансијска криза је редистрибуција богатства на апсолутно гигантском нивоу, али поента ових манипулација финансијским системом није у финансирању инвестиција или проширењу производње, већ у редистрибуцији богатства у корист оних који су ближи центру финансијске емисије. Овај амерички систем је сада практично превазиђен. Више не обезбеђује економски раст који је постојао почетком овог века или у другој половини прошлог века. Отприлике већ 20-25 година реални приходи становништва САД не расту, односно систем са становишта реалне економије ради „у празно", доносећи профит онима који су приватизовали штампарију новца.

У Кини видимо формирање фундаментално другачијег система који комбинује тржишне механизме и стратешко планирање, при чему држава у потпуности контролише кретање новца. Емисију новца не одређује финансијска олигархија, већ државна банка. Али балона има свуда, нема савршеног система. Међутим, морам рећи да је кинески систем управљања економским развојем данас за ред величине ефикаснији од америчког. Ефикаснији је и од оног који је био у Совјетском Савезу. Изгледа да узима у обзир ове врсте недостатака, и оне који су били карактеристични за совјетску директивну економију, и ове карактеристичне за олигархијску западну економију. Кад кажемо узима у обзир мислимо на то да користи тржишне механизме у сврху повећања инвестиција, за раст производње у интересу побољшања благостања људи.

Другим речима, кинески систем управљања регулише тржишне односе на такав начин да пословање функционише у интересу повећања благостања друштва. То се врши кроз веома сложен систем регулисања привредне активности, где држава, пре свега, одржава стратешко планирање и сугерише пословној заједници у којим областима може да добије подршку. Осим тога, држава у потпуности контролише кружење новца, новчане токове. Све банке су у државном власништву и све раде на повећању инвестиција. Генерално, цео систем управљања задужен је за раст инвестиција. Ефикасност сваког функционера у кинеском систему – било у корпоративном сектору, општинској администрацији или централној влади – мери се према томе колико је повећао улагања. Стога стопа акумулације у Кини достиже 45 одсто бруто производа. То не постоји нигде више на свету. У Америци је 20 пута мања.

Банкарска службеница пребројава јуане (Фото: China Daily)

Врло важно је истаћи да се комплетна емисија новца која се у Кини спроводи кроз државни банкарски систем фокусира на финансирање инвестиција, а не на финансијске балоне. Они се повремено појављују, али појављују се на основу раста одређене материјалне имовине или актива. На пример, балони на тржишту некретнина се појаве када се изгради више него што људи могу да купе. Иза овог балона не стоје деривати, као што је то случај у Америци, који уопште нису обезбеђени, не стоје изведене хартије од вредности, већ реална имовина за којом нема довољно потражње. Искуство показује да након што се ови балони уруше и вредност те имовине падне, они се укључују у економски промет. „Градови духова", разглашени у познатој књизи америчког новинара, данас су насељени.

Ефикасност кинеског система је врло јасно видљива по стопи монетизације. У Кини је данас ниво монетизације привреде већи него у Америци скоро 1,5 пута. Тамо је новчана маса 200 одсто БДП-а. Сва ова огромна новчана маса одржава се у контурама реалног сектора, не улази у финансијске балоне деривата. Систем регулише новчане токове на начин да су они усмерени у финансирање репродукције економије, у реални сектор.

НАСТАВИЋЕ СЕ

Превео Владимир Кршљанин/Нови Стандард

Извор Реальное время