Да ли ће Мило отићи с власти до краја године

politika.rs

Да ли ће Мило отићи с власти до краја године

Бранко Радун

5-6 minutes

---

Мило Ђукановић је на челу Црне Горе три деценије, на овај или онај начин. Кад је дошао на власт имали смо на власти Хонекера у ДДР и тек су следили пад Берлинског зида, пад комунизма, распад СССР-а и грађански рат и распад СФРЈ. Све то делује тако далеко и „историјски". Ђукановић је дошао на власт на таласу милошевићевске антибирократске револуције, да би у рату постао југословенско-српски патриота који мобилише војску на Дубровник. Кад је видео да Запад одлучује да слаби и руши Милошевића, постао је његов противник и уместо просрпске црногорске опције постао је ултрацрногорска, с честим изливима мржње према Београду и Србији. Наивнији су мислили да је то само лични анимозитет према Милошевићу, али их је промена власти у Београду 5. октобра демантовала. Природан наставак те политике преузете од црногорских либерала је контроверзни референдум 2006, којим се Подгорица одвојила од Београда.

Кад год је требало нешто одрадити да би опстао на власти и да би имао подршку Запада, Мило Ђукановић је то одрадио. У једној емисији из маја 2017. у којој сам гостовао, покојни Момир Булатовић рекао је да су Американци дали дозволу подгоричком режиму да шверцује дуван средином деведесетих. Услов је сигурно био отклон од Србије и Милошевића. Мило је одрадио све оно што се очекивало од њега – и одвајање од Србије и признање Косова и улазак у НАТО. Да не говоримо о томе како је преко свог црногорског лобија кумовао променама власти у Београду кад год се то од њега тражило. Но, после тога се чинило да је испуцао све карте и да Западу више није ни битан ни потребан.

Али, да би се и даље одржао на власти, иако су се промениле гарнитуре у Вашингтону и Лондону, он настоји да игра на карту „великосрпске агресије иза које стоји малигни руски утицај". У том контексту монтиран је и „пуч" којим је настојао да се обрачуна с опозицијом, а одговорност за њега свали на Београд и Москву. На Западу, који се мења (долазак Трампа и Џонсона на власт, брегзит и сл.), међутим, има све мање подршке за ту вештачки конструисану русофобију и србофобију.

Кад ни све то није помогло, он креће у ризичну операцију уништења СПЦ у Црној Гори. План му је био да убеди или примора старог митрополита да постане патријарх црногорске православне цркве. Но, литије су током зиме изненадиле све и промениле односе Мила и митрополита. Епидемија вируса корона спасла је режим од литија, али је донела друге невоље. Неки медији су чак објавили да је и сам Мило оболео од ове заразе. То су тамошњи људи, као и то што му је брат доживео тежак инфаркт, протумачили као „опомену и казну Светог Василија Острошког што се дрзнуо да удари на светиње".

Очигледно је да је вероватно највештији и најлукавији политичар Европе, који се држао у седлу власти дуже од три деценије, почео да прави опасне грешке. После тога је с алибијем ванредног стања хапсио владику Јоаникија, свештенике и вернике који су хтели да прославе дан Светог Василија Острошког. Да не одустаје од свог наума, говоре и последње изјаве да ће, иако атеиста, направити црногорску цркву, с митрополитом или без њега.

Цела та ситуација опасно води Црну Гору ка унутрашњим сукобима, а могуће и у грађански рат. Тако је Мило, играјући на карту конфронтације с православним и српским живљем Црне Горе, постао баласт свима. Пре свега Западу, где смо могли испратити више написа у утицајним медијима о подгоричком режиму у врло негативном светлу (ауторитарност, корупција, криминал...), што говори да су Ђукановића пустили низ воду они који су га некад подржавали. Унутар Црне Горе је створио раскол, довео до тога да му делови странке откажу послушност и функционери предводе литије. Слично се десило и у полицији. Исто тако је заоштрио и односе са Србијом.

Све је довело до тога да је и унутар ДПС-а и у структурама које подржава сазрела одлука да су потребне промене. А у Црној Гори једина промена може бити одлазак Мила са власти до краја године. Како је изгубио подршку Запада, а одавно је раскинуо с Русијом, Мило покушава да се колико-толико консолидује специјалним споразумом с Турском. Но, како у овом моменту изгледа, то је тек нешто више од потеза очајника. Уосталом, као и хапшење владике Јоаникија. Тешко да ће моћи политички да преживи такву коалицију против себе. Што би рекли у његовом родном Никшићу – ипак ће последња бити Василијева.

Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

View article...

Jeremić i Bremer: Virus korona ubrzao kraj globalizacije

 

Pandemija virusa korona dramatično je ubrzala trend udaljavanja sveta od globalizacije ka fragmentaciji i u budućnosti će biti lokalizovani strateški privredni sektori poput visokih tehnologija, poljoprivrede i farmaceutske industrije, ocenili su predsednik Centra za medjunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD) Vuk Jeremić i predsednik Eurasia grupe, najveće svetske korporacije za procenu geopolitičkog rizika Ijan Bremer (Ian Bremmer).Jeremić je istakao da se neke stvari nikada neće vratiti u "normalu", odnosno u stanje u kakvom su bile pre pandemije, a Bremer je dodao da veliki broj ljudi više neće obavljati svoje poslove na stari način i da će mnogi poslovi biti automatizovani.Bremer je aktuelnu geopolitičku situaciju u svetu nazvao "G-nula", i precizirao da je to svet u kojem Amerika više ne želi da bude svetski policajac, arhitekta svetske trgovine i zagovornik globalnih vrednosti, a nijedna druga država ili grupa država neće i ne želi da igra tu ulogu, tako da "nije reč o G7 niti o G20, nego o G-nula"."Ova kriza se, dakle, odvija u G-nula svetu, u kojem države ne saradjuju, nego se sukobljavaju. Amerika je u sukobu sa Kinom, koju optužuje za krizu, a Donald Tramp planira da na tome zasnuje svoju kampanju za reizbor za predsednika SAD", rekao je ...

View article...

nspm.rs

: Зоран Радовановић: Зашто смо током пандемије коронавируса прошли најгоре од свих у региону?

:

4-5 minutes

---

 Изненадило ме је јучерашње враћање колеге Кона на бајату и неактуелну дилему: ванредно стање или ванредна ситуација.

Од др Кона и Кризног штаба јавност је јуче очекивала одговор на бар два кључна питања – како не могу да се сложе да ли су потребне маске и како правдају контроверзну одлуку о једностраном отварању граница. Но, позабавимо се покренутом темом.

Неспорна је тврдња др Кона да би без предузимања мера број жртава ковида 19 у Србији био много већи од званично евидентираних скоро 250. Исто запажање важи за цео свет. Ваља, међутим, уочити да смо прошли најгоре у региону: имали смо најригорозније мере, а највишу стопу оболевања.

Та несразмера је утолико упадљивија што смо прибегавали врло рестриктивним критеријумима за тестирање, због чега су, бар првих седмица, многи болесници са типичном или скоро типичном сликом болести остајали нетестирани.

Србија је упорно игнорисала упозорења Светске здравствене организације о потреби да се све земље чланице припреме за очекивану пандемију, па ју је дочекала неспремно, као и поплаву 2014. године и као што ће, бојим се, бити случај и у будућности.

Зато нас је професорка Маркотић, директорка Клинике за заразне болести у Загребу, недавно означила као једини негативни пример у региону. Ова констатација иде на рачун државе, а истовремено представља признање Кризном штабу због услова под којима је радио.

Греши колега Кон кад помишља да смо „људи који појма немају у каквој ситуацији је започела пандемија".

На основу кревељења током оне срамне конференције за штампу 26. фебруара свима је јасно да је пандемија започела у атмосфери потпуне игноранције. Кону сам раније одао признање што се тада држао достојанствено, уз само један усиљени смешак. (Грешан сам што никада нисам похвалио професора Владимира Петровића, нашег највећег радно активног познаваоца епидемиологије заразних болести, који се и тада и касније тако успешно склањао да мало ко зна за његово чланство у Кризном штабу).

Запањен сам сазнањем да колега Кон верује како проглашење епидемије од већег епидемиолошког значаја (читај: ванредне ситуације) наводно допушта само давање препорука.

Истина је да по чл. 52 закона који свим епидемиолозима мора да буде добро познат министар здравља може да нареди забрану окупљања, ограничење кретања, забрану или ограничење путовања, ванредну вакцинацију итд.

Такође је овлашћен да нареди обавезно учешће правних лица, предузетника и грађана у сузбијању заразне болести. Разлика између ванредног стања (које се, иначе, проглашава када је у питању опстанак државе) и ванредне ситуације само је у томе што у првом случају на улице излази војска са дугим цевима и што могу да се одложе избори, док у другом случају о спровођењу забрана и других мера брине полиција.

Др Кон погрешно мисли и да нису могле „да се спроводе разне врсте неопходних набавки само са проглашењем епидемије".

Ванредна ситуација, као и ванредно стање, допушта директне набавке, без тендера и других ограничења. (Узгред, треба ли подсећати на „Крушик" и сличне примере као доказ да код нас ни у редовним околностима сличне „формалности" не морају да важе?)

Моја наводна заблуда од пре 10 година односи се на критику поступања током пандемије свињског грипа. Тада је тендером набављена спорна вакцина преко низа посредника, заступника и представника. Да је раније, а не само дан-два пре потписивања уговора, проглашена ванредна ситуација (шта се чекало до новембра?), до вакцине је могло да се дође директно, за много мање пара.

Слажем се да је тадашња директорка Фонда за здравствено осигурање невина чамила у затвору. Процес набавке вакцина иде на душу надлежног министра здравља.

Епидемија вариоле 1972. године успешно је сузбијена проглашењем ванредне ситуације (из посебних разлога изузетак је представљала територија КиМ). Мере забрана су биле оштре и спровођене су по закону који се од тада није битно мењао.

О довољности и примерености ванредне ситуације насталој претњи услед ковида 19 изјашњавали су се и лекари и правници. Стекао сам утисак да је, уз ретке изузетке, у том погледу постигнута општа сагласност. Ништа нас не спречава да разговор наставимо у стручним круговима, када све прође. То ће бити прилика да отворено размотримо и пропусте наговештене у оба наслова.

Аутор је епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији

(Данас)

 

rtrs.tv

Фројнд: Хрватска и даље негира истину о усташким злочинима

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

2 minutes

---

Мајкл Фројнд (фото: facebookreporter.org)

- Јасеновац је био Балкански Аушвиц и надам се да ће књига професора Гидеона Грајфа подићи свијест о овом мрачном поглављу историје Балкана - рекао је Фројнд за "Вечерње новости".

Према његовим ријечима, Јасеновац је предуго био скривени холокауст за већи дио свијета упркос ужасним, варварским злочинама који су тамо почињени.

Фројнд је нагласио да му је драго што је Свјетски јеврејски конгрес покренуо ово питање код хрватске Владе и вјерује да је имао важан утицај.

- Прерано је рећи да ли је Хрватска искрена у својим напорима да призна истину о ономе што се догодило у Јасеновцу, али се надам и молим да јесте - навео је Фројнд.

Фројнд је додао и да је одлука предсједника Србије Александра Вучића да да ода почаст жртвама Холокауста "више од геста".

Говорећи о Космету, Фројнд је рекао да је Косово и Метохија колијевка српског идентитета и мјесто у коме се родила велика нација баш као што су Јерусалим, Јудеја и Самарија колијевке јеврејског народа.

- Ове територије су "жива срца" два наша народа тако да не могу да разумијем како неко може да предложи или сугерише да се Срби одрекну Космета или да се Израел одрекне Јерусалима, Јудеје и Самарије. Да ли би се било које људско биће одрекло свог срца? - пита Фројнд, поносан што је Израел упркос великом међународном притиску упорно одбијао да призна самопроглашено Косово.

 

Берлин против Брисела или историјски ломови у ЕУ

 

standard.rs

Берлин против Брисела или историјски ломови у ЕУ - Нови Стандард

Синиша Љепојевић

9-12 minutes

---

Немачки Уставни суд је устао против Суда правде ЕУ. То више није политика, то су историјски и институционални ломови који воде ка слому пројекта европске интеграције

Сумње у опстанак Европске уније (ЕУ) или у њено постојање у досадашњем облику све су приметније и озбиљније. Криза европске интеграције већ дуго траје и на неки начин то није ништа ново, али сада је све очигледније да долази и до институционалног кидања и пуцања највећег пројекта у европској историји. Тражи се одговор на питање да ли ће ЕУ опстати.

Хаос у ЕУ је већ дуго приметан али уместо суочавања са реалношћу, непрестано су се тражили изговори и оптуживали други. Прво је то био Брегзит, излазак Велике Британије из ЕУ. Није помогло, јер је Брегзит последица кризе, а не њен узрок. Онда је дошла такозвана пандемија вируса корона, чије су околности отвориле многа питања. ЕУ се прво нашла на удару због мањка солидарности према онима који су највише погођени. Тврди се да ЕУ није на време реаговала, односно да и онда када је реаговала није учинила довољно. Али шта је ЕУ и могла да учини? Она није надлежна за здравље земаља чланица и нема механизам помоћи здравственим системима.

Изузев што је под изговором реформи по бочној линији, изван Европске комисије, преко лобистичких центара, охрабривала земље за приватизацију државног здравства и увођење разних ограничења, која су само поскупљивала здравствене услуге и осиромашила здравствене фондове. Настао је нови хаос. Уместо суочавања са чињеницама, доминирале су претње да ће коронавирус разбити ЕУ и да је европској интеграцији дошао крај. Такозвана пандемија вируса је коришћена као изговор. Коронавирус, ипак, не може да разбије ЕУ и бесмислено је говорити како то значи крај европске интеграције.

АКТИВИРАЊЕ СТАРЕ ИДЕЈЕ
Али криза коронавируса је разоткрила, или барем иницирала, неке од суштинских проблема дубоке кризе европске интеграције. Вирусна криза је, поред људских жртава, донела и потпуни колапс економија већине земаља ЕУ, али се испоставило да се тај колапс ипак десио много раније, односно да је вирусна епидемија била само згодан изговор. И то је чињеница, упркос томе што су економске штете током вирусне кризе изузетно велике.

Земље су онда затражиле финансијску помоћ од ЕУ. Под тим изговором, обновљена је идеја такозваних „еврообвезница" којима би ЕУ, преко Европске централне банке, пре свега помогла угроженим земљама у еврозони. Иницијативу су предводиле Италија и Шпанија, а уз пуну подршку Француске. То су и земље са највећим бројем жртава. У ствари, еврообвезнице су стара француска идеја која је раније одбијена. Њена суштина је да се преко еврообвезница кредитирају државни дугови, банке и велике корпорације, а да онда тај дуг прелази на све земље у еврозони. Другим речима, да дугове неколико земаља враћају сви у ЕУ.

Састанак министара финансија држава еврозоне окупљених у оквиру Еврогрупе, Брисел, 19. фебруар 2018. (Фото: consilium.europa.eu)

ЕУ и еврозона генерално, чак и без короне, имају велики проблем са дуговима. На нивоу еврозоне укупни дугови су 86,1 одсто бруто друштвеног производа (БДП), а у целој ЕУ 84,2 одсто. Гледано процентуално у односу на БДП, најзадуженије су Грчка са 178,2, Италија са 137,3, Португалија са 120,5, Белгија са 102,3, Француска са 100,5 и Шпанија са 97,9 одсто. Али, другачија је слика када је реч у обиму новца. Највише дугује Италија, 2,439.25 хиљада милијарди, Француска, 2.415,07 хиљада милијарди и Немачка 2.086,58 хиљада милијарди евра. ЕУ укупно дугује око 22 хиљаде милијарди евра. (Подаци преузети са www.statista.com)

Крајем априла је одржан састанак земаља еврозоне и та идеја (еврообвезнице) је одбачена – нема помоћи на такав начин. На једној страни су биле Италија, Шпанија и Француска, а на другој остале земље, предвођене Немачком, које не желе да плаћају дугове других. Договорено је само 500 милијарди евра помоћи, али привредама свих земаља еврозоне, којих има деветнаест. То није довољно за иницијаторе одбачене идеје. На пример, само Италија тражи око 700 милијарди евра. Можда је, међутим, за судбину ЕУ далеко важније то што се показало да је Немачка била против Француске.

БЕРЛИН ПРОТИВ БРИСЕЛА
Потом је почетком маја заседао Савезни уставни суд Немачке у Карлсруеу, практично највиши не само судски орган, него и орган власти у тој земљи. Такав његов положај је уграђен и у Устав некадашње Западне Немачке из 1949. године, која се звала као и данас цела, уједињена, Савезна Република Немачка, а потом је пренесен и у правни систем уједињене државе. Статус тог суда потиче и из немачке традиције да су судови старији од демократије. Расправљало се по тужби групе немачких економиста због политике Европске централне банке у вези штампања евра без покрића (такозвано „количинско олакшање") којима се онда откупљују обвезнице држава еврозоне, као и банака и великих корпорација. То је у основи откупљивање државних дугова. Такав принцип је званично забрањен Лисабонским споразумом, али је после избијања кризе 2008. године донесена одлука да се то ипак ради како би се спасио евро.

Измишљани су разни механизми преко којих су трошени и штампани еври, и никада није објављена тачна цифра (ради се о хиљадама милијарди) наштампаног новца, а 2015. је фомиран механизам познат као Програм куповине обвезница јавног сектора (PSPP). И то је, према Лисабонском споразуму, противзаконито, али је Суд правде Европске уније одлучио да није, па је легализовао ту незаконитост. На одлуку тог суда се жалила група немачких економиста и Уставни суд је одлучио да је то ипак противзаконито. Наложио је Европској централној банци да у року од три месеца поднесе ваљано објашњење зашто то ради и у коју сврху. Ако то не уради, онда ће Суд забранити Бундес банци, као и немачкој влади да учествује у тим програмима. Немачка не жели да плаћа дугове других.

У преводу, немачки Уставни суд је устао против, званично неприкосновеног, Суда правде ЕУ. Поништио је одлуку тог суда ЕУ, бар када је реч о Немачкој. То је рушење правног система Европске уније. То више није политика, то је пуцање институционалног система европске интеграције.

Заседање Савезног уставног суда Немачке (Фото: Uli Deck/DPA)

Европска комисија је запретила да би могла да покрене правни поступак против Немачке јер је Суд правде ЕУ званично надређен националним судовима. Али заборавља се да је Немачка одавно обезбедила да је изузетак и да су немачки судови јачи од судова ЕУ. То је још 1992. године био услов да се прихвати Уговор из Мастрихта када је од Европске заједнице створена Европска унија. То значи да је изречена претња бесмислена. Чак и немачки проевропски медији покушавају да кризу сведу на „рат немачких и европских судија". Не, ово није сукоб судија, ово су историјски ломови.

Наравно, могуће је да за три месеца дође до јаких политичких притисака и да Европска централна банка саопшти да је направила објашњења која оправдавају штампање евра ради куповине државних обвезница али, чињеница је да је почела институционална криза. Уз то, одлука немачког суда је и охрабрење за Пољску и Мађарску против којих Брисел води правне поступке због других прекорачења ЕУ политике. Другим речима, правни систем ЕУ се налази пред рушењем.

ПРЕДУСЛОВ ОПОРАВКА
Има ту још један изузетно важан аспект. Одлука немачког суда представља додатни корак у продубљивању сукоба Немачке и Француске. Наиме, предводник (незаконитог) програма откупа дугова и ненаплативих кредита је Француска, која можда има и највише користи. Оваквом одлуком немачког Суда директно је погођен Париз. Европска интеграција постоји искључиво – тако је основана и касније опстајала – на неупитном савезништву Немачке и Француске. Без тог савезништва, без тих земаља, нема ни европске интеграције ни ЕУ. Ту је база историјских тренутака кроз које пролази Европа.

Настала је паника у Европској унији, а доминира уверење да је једини излаз из институционалне кризе прављење новог споразума о ЕУ, дефинисање нових правила која ће заменити Лисабонски уговор. То је, међутим, скоро немогућа мисија. ЕУ има 27 чланица, како то све усагласити? И, наравно, посто још један, можда и већи проблем. Уставни суд Немачке је 2009. године прихватио Лисабонски уговор под условом да било какве темељне измене или израда новог споразума у Немачкој морају да иду на референдум. А референдуми су у Немачкој забрањени још од Другог светског рата, па би увођење ове институције била битна промена уређења, од чега многи страхују.

Први услов да дође до било каквог опоравка би било признање да ЕУ пројекат није успео и објашњење зашто се то десило. Тек са тим суочавањем може да се говори о неком новом облику европске интеграције. Истовремено, требало би се присетити да је европска интеграција у основи била део Хладног рата и западне, америчке геостратешке употребе Европе против Совјетског Савеза.

У том смислу, европска интеграција је реликт прошлости. У новим међународним околностима, неопходно је да се оформи нека нова интеграција, ако је то уопште могуће, управо у том новом амбијенту. Јер, ЕУ је изгубила било какав значај у свету, на међународној сцени, а неке од њених чланица, пре свега Француска и Немачка, би са неким новим савезницима ипак могле да утичу на оно што се данас дешава у свету. На крају крајева, можда нису више ни заинтересоване за подгрејавање јучерашње хране.

Заставе Немачке, Француске и Европске уније испред зграде Рајхстага у Берлину (Фото: Reuters)

Дубина кризе је очигледна, али каква ће бити даља судбина ЕУ заиста је тешко рећи. Унија је у терминалној фази болести и нико поуздано не може да каже до када ће пацијент живети.

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи сарадник Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и „ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта".

Насловна фотографија: AFP/Philippe Huguen

Извор Нови Стандард

 

Берлин против Брисела или историјски ломови у ЕУ

standard.rs

Берлин против Брисела или историјски ломови у ЕУ - Нови Стандард

Синиша Љепојевић

9-12 minutes

---

Немачки Уставни суд је устао против Суда правде ЕУ. То више није политика, то су историјски и институционални ломови који воде ка слому пројекта европске интеграције

Сумње у опстанак Европске уније (ЕУ) или у њено постојање у досадашњем облику све су приметније и озбиљније. Криза европске интеграције већ дуго траје и на неки начин то није ништа ново, али сада је све очигледније да долази и до институционалног кидања и пуцања највећег пројекта у европској историји. Тражи се одговор на питање да ли ће ЕУ опстати.

Хаос у ЕУ је већ дуго приметан али уместо суочавања са реалношћу, непрестано су се тражили изговори и оптуживали други. Прво је то био Брегзит, излазак Велике Британије из ЕУ. Није помогло, јер је Брегзит последица кризе, а не њен узрок. Онда је дошла такозвана пандемија вируса корона, чије су околности отвориле многа питања. ЕУ се прво нашла на удару због мањка солидарности према онима који су највише погођени. Тврди се да ЕУ није на време реаговала, односно да и онда када је реаговала није учинила довољно. Али шта је ЕУ и могла да учини? Она није надлежна за здравље земаља чланица и нема механизам помоћи здравственим системима.

Изузев што је под изговором реформи по бочној линији, изван Европске комисије, преко лобистичких центара, охрабривала земље за приватизацију државног здравства и увођење разних ограничења, која су само поскупљивала здравствене услуге и осиромашила здравствене фондове. Настао је нови хаос. Уместо суочавања са чињеницама, доминирале су претње да ће коронавирус разбити ЕУ и да је европској интеграцији дошао крај. Такозвана пандемија вируса је коришћена као изговор. Коронавирус, ипак, не може да разбије ЕУ и бесмислено је говорити како то значи крај европске интеграције.

АКТИВИРАЊЕ СТАРЕ ИДЕЈЕ
Али криза коронавируса је разоткрила, или барем иницирала, неке од суштинских проблема дубоке кризе европске интеграције. Вирусна криза је, поред људских жртава, донела и потпуни колапс економија већине земаља ЕУ, али се испоставило да се тај колапс ипак десио много раније, односно да је вирусна епидемија била само згодан изговор. И то је чињеница, упркос томе што су економске штете током вирусне кризе изузетно велике.

Земље су онда затражиле финансијску помоћ од ЕУ. Под тим изговором, обновљена је идеја такозваних „еврообвезница" којима би ЕУ, преко Европске централне банке, пре свега помогла угроженим земљама у еврозони. Иницијативу су предводиле Италија и Шпанија, а уз пуну подршку Француске. То су и земље са највећим бројем жртава. У ствари, еврообвезнице су стара француска идеја која је раније одбијена. Њена суштина је да се преко еврообвезница кредитирају државни дугови, банке и велике корпорације, а да онда тај дуг прелази на све земље у еврозони. Другим речима, да дугове неколико земаља враћају сви у ЕУ.

Састанак министара финансија држава еврозоне окупљених у оквиру Еврогрупе, Брисел, 19. фебруар 2018. (Фото: consilium.europa.eu)

ЕУ и еврозона генерално, чак и без короне, имају велики проблем са дуговима. На нивоу еврозоне укупни дугови су 86,1 одсто бруто друштвеног производа (БДП), а у целој ЕУ 84,2 одсто. Гледано процентуално у односу на БДП, најзадуженије су Грчка са 178,2, Италија са 137,3, Португалија са 120,5, Белгија са 102,3, Француска са 100,5 и Шпанија са 97,9 одсто. Али, другачија је слика када је реч у обиму новца. Највише дугује Италија, 2,439.25 хиљада милијарди, Француска, 2.415,07 хиљада милијарди и Немачка 2.086,58 хиљада милијарди евра. ЕУ укупно дугује око 22 хиљаде милијарди евра. (Подаци преузети са www.statista.com)

Крајем априла је одржан састанак земаља еврозоне и та идеја (еврообвезнице) је одбачена – нема помоћи на такав начин. На једној страни су биле Италија, Шпанија и Француска, а на другој остале земље, предвођене Немачком, које не желе да плаћају дугове других. Договорено је само 500 милијарди евра помоћи, али привредама свих земаља еврозоне, којих има деветнаест. То није довољно за иницијаторе одбачене идеје. На пример, само Италија тражи око 700 милијарди евра. Можда је, међутим, за судбину ЕУ далеко важније то што се показало да је Немачка била против Француске.

БЕРЛИН ПРОТИВ БРИСЕЛА
Потом је почетком маја заседао Савезни уставни суд Немачке у Карлсруеу, практично највиши не само судски орган, него и орган власти у тој земљи. Такав његов положај је уграђен и у Устав некадашње Западне Немачке из 1949. године, која се звала као и данас цела, уједињена, Савезна Република Немачка, а потом је пренесен и у правни систем уједињене државе. Статус тог суда потиче и из немачке традиције да су судови старији од демократије. Расправљало се по тужби групе немачких економиста због политике Европске централне банке у вези штампања евра без покрића (такозвано „количинско олакшање") којима се онда откупљују обвезнице држава еврозоне, као и банака и великих корпорација. То је у основи откупљивање државних дугова. Такав принцип је званично забрањен Лисабонским споразумом, али је после избијања кризе 2008. године донесена одлука да се то ипак ради како би се спасио евро.

Измишљани су разни механизми преко којих су трошени и штампани еври, и никада није објављена тачна цифра (ради се о хиљадама милијарди) наштампаног новца, а 2015. је фомиран механизам познат као Програм куповине обвезница јавног сектора (PSPP). И то је, према Лисабонском споразуму, противзаконито, али је Суд правде Европске уније одлучио да није, па је легализовао ту незаконитост. На одлуку тог суда се жалила група немачких економиста и Уставни суд је одлучио да је то ипак противзаконито. Наложио је Европској централној банци да у року од три месеца поднесе ваљано објашњење зашто то ради и у коју сврху. Ако то не уради, онда ће Суд забранити Бундес банци, као и немачкој влади да учествује у тим програмима. Немачка не жели да плаћа дугове других.

У преводу, немачки Уставни суд је устао против, званично неприкосновеног, Суда правде ЕУ. Поништио је одлуку тог суда ЕУ, бар када је реч о Немачкој. То је рушење правног система Европске уније. То више није политика, то је пуцање институционалног система европске интеграције.

Заседање Савезног уставног суда Немачке (Фото: Uli Deck/DPA)

Европска комисија је запретила да би могла да покрене правни поступак против Немачке јер је Суд правде ЕУ званично надређен националним судовима. Али заборавља се да је Немачка одавно обезбедила да је изузетак и да су немачки судови јачи од судова ЕУ. То је још 1992. године био услов да се прихвати Уговор из Мастрихта када је од Европске заједнице створена Европска унија. То значи да је изречена претња бесмислена. Чак и немачки проевропски медији покушавају да кризу сведу на „рат немачких и европских судија". Не, ово није сукоб судија, ово су историјски ломови.

Наравно, могуће је да за три месеца дође до јаких политичких притисака и да Европска централна банка саопшти да је направила објашњења која оправдавају штампање евра ради куповине државних обвезница али, чињеница је да је почела институционална криза. Уз то, одлука немачког суда је и охрабрење за Пољску и Мађарску против којих Брисел води правне поступке због других прекорачења ЕУ политике. Другим речима, правни систем ЕУ се налази пред рушењем.

ПРЕДУСЛОВ ОПОРАВКА
Има ту још један изузетно важан аспект. Одлука немачког суда представља додатни корак у продубљивању сукоба Немачке и Француске. Наиме, предводник (незаконитог) програма откупа дугова и ненаплативих кредита је Француска, која можда има и највише користи. Оваквом одлуком немачког Суда директно је погођен Париз. Европска интеграција постоји искључиво – тако је основана и касније опстајала – на неупитном савезништву Немачке и Француске. Без тог савезништва, без тих земаља, нема ни европске интеграције ни ЕУ. Ту је база историјских тренутака кроз које пролази Европа.

Настала је паника у Европској унији, а доминира уверење да је једини излаз из институционалне кризе прављење новог споразума о ЕУ, дефинисање нових правила која ће заменити Лисабонски уговор. То је, међутим, скоро немогућа мисија. ЕУ има 27 чланица, како то све усагласити? И, наравно, посто још један, можда и већи проблем. Уставни суд Немачке је 2009. године прихватио Лисабонски уговор под условом да било какве темељне измене или израда новог споразума у Немачкој морају да иду на референдум. А референдуми су у Немачкој забрањени још од Другог светског рата, па би увођење ове институције била битна промена уређења, од чега многи страхују.

Први услов да дође до било каквог опоравка би било признање да ЕУ пројекат није успео и објашњење зашто се то десило. Тек са тим суочавањем може да се говори о неком новом облику европске интеграције. Истовремено, требало би се присетити да је европска интеграција у основи била део Хладног рата и западне, америчке геостратешке употребе Европе против Совјетског Савеза.

У том смислу, европска интеграција је реликт прошлости. У новим међународним околностима, неопходно је да се оформи нека нова интеграција, ако је то уопште могуће, управо у том новом амбијенту. Јер, ЕУ је изгубила било какав значај у свету, на међународној сцени, а неке од њених чланица, пре свега Француска и Немачка, би са неким новим савезницима ипак могле да утичу на оно што се данас дешава у свету. На крају крајева, можда нису више ни заинтересоване за подгрејавање јучерашње хране.

Заставе Немачке, Француске и Европске уније испред зграде Рајхстага у Берлину (Фото: Reuters)

Дубина кризе је очигледна, али каква ће бити даља судбина ЕУ заиста је тешко рећи. Унија је у терминалној фази болести и нико поуздано не може да каже до када ће пацијент живети.

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи сарадник Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и „ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта".

Насловна фотографија: AFP/Philippe Huguen

Извор Нови Стандард

 

rs.sputniknews.com

Нови „услов" Европске уније: Србија да прихвати да је Тесла – Хрват!

Никола Јоксимовић. Sputnik Србија

5-6 minutes

---

Анализе и мишљења

18:55 08.05.2020Преузмите краћи линк

0 065

Никола Тесла је хрватски научник, значајан и по томе што је открио рендгенске снимке, стоји на страници кутка за учење званичног веб сајта Европске уније, на коме деца сазнају занимљивости о државама чланицама. Значи ли то да Србија мора да прихвати да је Тесла Хрват, иако је његово порекло српско, и да је и то услов и стандард интеграција.

Већ дуго, за хрватске власти, али добар део јавности те земље, Никола Тесла је не само хрватски научник, већ и Хрват. Као аргумент за такву тврдњу, користи се једно Теслино писмо у коме он наводи да се поноси својом хрватском домовином. Међутим, почетак реченице, ретко помињан међу онима који Теслу сматрају Хрватом јесте да се Тесла поноси и својим српским пореклом.

„Услов" ЕУ, да је Тесла Хрват - кривотворење  је његовог порекла и осећаја

Према речима историчара Милана Гулића, ради се о куртоазном Теслином одговору на постављено питање, док промовисање Тесле као „познатог хрватског научника" на званичној веб страници ЕУ наш саговорник назива „потпуно непотребним присвајањем и сврставањем Тесле у групацију којој он никако не припада".

© AFP 2020 / STRINGER

Теслина родна кућа у Смиљану код Госпића (лево), непосредно поред православног храма у коме је служио његов отац.

„Наравно, Никола Тесла јесте рођен у крајевима који данас припадају Републици Хрватској и, само по себи, не би било проблематично да га Хрватска у неку руку својата, јер Никола Тесла је научник светског калибра и такви људи припадају свима, па отуда и Хрватској", каже он.

За Гулића је, међутим, проблематично то што се Теслина национална одредница често наводи као хрватска, што је кривотворење Теслиног порекла и његових осећаја.

„Исто је важно питање да ли су људи као што су Тесла и Милутин Миланковић једини прихватљиви за један део хрватске јавности. Хрватска би морала да буде начисто са тиме да ли су сви Срби рођени на том подручју њени грађани, да ли су потпуно равноправни? Уколико јесу, није спорно ни својатање Николе Тесле. Али, уколико све друге елиминишете и ту не мислим само на буквално истребљење из времена Другог светског рата,  већ уколико све друге не прихватате на тај начин, одакле вам право да то радите са Теслом и Миланковићем", пита се Гулић.

И Тесла и Миланковић су људи светског калибра, научници који припадају целом свету, али треба бити начисто са тиме којег су порекла, а њихово порекло је несумњиво српско, додаје наш саговорник. У том смислу, својатање Тесле на начин да се он представља као Хрват и хрватски научник је погрешно и лицемерно.

И друге државе могле би да својатају Теслу     

Представљање Тесле као хрватског научника на званичном веб сајту ЕУ, према Гулићевим речима, свакако има даљи утицај од тога када се тако нешто помиње само унутар Хрватске.

„Потребно је хладне главе покушати објаснити о чему се ради, које је његово порекло, који су људи који живе у селу одакле он потиче и, крајњем случају, увек инсистирати на томе да ти крајеви данас јесу Хрватска, али у то време, када је он рођен, била једна друга држава која више не постоји. Тај човек би могао да буде својатан и од неких других држава које су данас у ЕУ, али зна се ком је народу он ипак припадао", каже Гулић.

Уосталом, додаје он, Музеј Николе Тесле један је од најпосећенијих музеја у Београду и странци који посећују главни град Србије добро су упознати са његовим пореклом.

Министар Вукосављевић: бестидно кроатизовање српског наслеђа

Поводом објављивања нетачних података о Николи Тесли на веб страници ЕУ реаговао је и српски министар за култутру и информисање Владан Вукосављевић.

„Са жаљењем констатујем да се ради о већ безброј пута понављаном фалсификату који се упорно натура из одређених кругова у Хрватској са циљем бестидног својатања и кроатизовања српског културноисторијског идентитета", навео је он.

Према његовим речима, за посебно је жаљење што је „тај вирус ушао и на званичну интернет страницу ЕУ", организације која се, према његовим речима, бар декларативно залаже за истинита историјска становишта и политику разумевања и међусобног уважавања држава и народа у Европи.

„Надам се да ће, уз извињење српском народу, ова непримерена грешка бити без одлагања исправљена и да ће бити створени услови да се историјски фалсификати више никад не појављују на званичним интернет страницама ЕУ, намењеним образовању људи свих узраста", закључио је Вукосављевић.

Тесла је рођен у селу личком селу Смиљану, недалеко од Госпића у породици свештеника Српске православне цркве и, с обзиром да је већи део живота провео у САД, о њему се говори као о америчком научнику српског порекла.

У Хрватској се већ дуже време води кампања да се Тесла прогласи Хрватом, а своје председавање ЕУ у јануару ове године, Хрватска је почела кратким документарним филмом у коме је наглашено да је тесла хрватски научник.