iskra.co

Павић: Комшић се гађа камењем а живи у стакленој кући званој БиХ

5-6 minutes

---

09.08.2020. - 11:20

 

фото: Медија Центар

Пише: Александар ПАВИЋ

СРЕДИНОМ јула је Жељко Комшић у интервјуу за Дојче веле изнео следећу мисао: "Ако ћете бити реални и прагматични – Косово је држава".

Постоји једна америчка изрека: људи који живе у кућама од стакла не би требало да се гађају камењем. А ако се за неку конструкцију може рећи да припада тој категорији здања – крхких, несигурних, осетљивих, загушљивих,провизорних – то је БиХ.

Упркос томе, лажни хрватски члан Председништва БиХ је нашао за сходно да јавно саопшти да апсолутно признаје право сваке скупине која се самопрокламује у "демократски изабране вође народа" да прогласи независност.

Са чисто правног становишта, то је сасвим у реду, јер то је исто учинио и Међународни суд правде када је у јулу 2010. у свом саветодавном мишљењу оценио да декларација о независности тзв. Косова није противна међународном праву.

Власти Крима су се такође позвале на ово новоуспостављено начело када су расписале референдум о независности а затим, на основу његових резултата, гласале о повратку тог полуострва у састав Русије. (У исто време, треба напоменути, званична Русија јасно истиче да нема паралеле између Крима и КиМ.)

Нема више државе на свету у којој нешто слично не би могло да се деси. А да ли такав акт може да се спроведе и у пракси – зависи од снаге државе од које се тражи отцепљење, односно снаге државе с којом се евентуално планира уједињење, као и од снаге њихових савезника.

Међународни суд правде је суштински легитимисао закон џунгле.

Дружина која је на територији Косова и Метохије прогласила независност представљајући се као "Косово" призната је од стране водећих западних држава и њихових вазала, и поред живе и неукинуте Резолуције 1244 СБ УН по којој је КиМ саставни део Републике Србије.

Другим речима, Комшић се ставио на страну хајдучке уместо легалне скупштине (у члану 107 мишљења МСП је изричито наведено да они који су прогласили независност тзв. Косова нису исто што и орган Привремених институција звани Скупштина Косова), што и није чудно, с обзиром да је радо, већ трећи пут пристао да буде силом наметнут као представник народа који га неће.

Прилично је извесно да Комшић не схвата преседане које сам поставља оваквим својим изјавама.

Није ни то чудно, јер марионете не размишљају у оквирима права већ само односа снага и важности приклањања тренутно јачем и спровођењу његове воље, шта год у законима и споразумима писало. Али, то је већ њихов проблем.

Да ли би се Комшић на исти начин поставио када би неки "демократски изабрани вођи" друга два народа у БиХ прогласили независност од БиХ, по рецепту дружине из Приштине, тј. по стандардима одобреним од стране Међународног суда правде?

Ако не би, зашто не би?

Да ли зато што би се газде мрштиле, или зато што се не слаже са стандардима које је поставио МСП?

Али – ако би било ово друго, зашто онда признаје те исте стандарде кад је реч о тзв. Косову?

Баш би било забавно чути образложење, које би се морало заснивати на примитивној логици да је добро кад наше племе украде стоку али зло када друго племе украде нашу.

Срећом по Комшића, српској страни у БиХ у овом тренутку је само до изворног Дејтона, што је више пута поновљено са највиших места у Републици Српској – мада уз честу ограду да је примена двоструких стандарда искључиво на српски народ на дужи рок неодржива и неприхватљива.

Но, да се Комшић и Комшићи не би превише опуштали, ваља напоменути и то да се стандарди успостављени Саветодавним мишљењем МСП не морају уско односити на декларације о независности већ и на друге декларације издате од стране "демократски изабраних вођа народа". На пример, на декларацију о привржености Дејтону и проглашавању, тј. реафирмацији институција формираних строго у складу са одредбама Општег оквирног споразума за мир у БиХ.

Било би изузетно занимљиво видети реакције свих који подржавају хајдучки прокламовану независност тзв. Косова на аналогну декларацију привржености Дејтону и дејтонској БиХ. Заправо, би било комично пратити "изненађене и увређене" поборнике сецесије коју су спровели бивши (?) терористи како се из петних жила упињу да оспоре решеност представника једног другог народа – не да почине сличан акт сецесије већ да, напротив, реафирмишу један међународни споразум, чији су гаранти биле водеће силе света, а који даје пуну подршку територијалном интегритету државе на коју се односи.

Тада би темељи данашњег светског (бес)поретка били карикатурално разоткривени.

Хука и бука на поштоваоце мировних споразума, а подршка и одобравање за кршиоце истих.

Нагледали смо се таквих апсурда последњих деценија, а поготово у овој години короне – па нас више ништа не треба изненадити.

sveosrpskoj.com

 

Aleksandar Pavić - Komšićevo shvatanje države

standard.rs

Aleksandar Pavić - Komšićevo shvatanje države - Novi Standard

Aleksandar Pavić

5-6 minutes

---

Da li bi se Komšić, koji je već priznao „Kosovo" kao državu, na isti način postavio kada bi „demokratski izabrani vođi" druga dva naroda u BiH proglasili nezavisnost?

Sredinom jula je Željko Komšić u intervjuu za Dojče vele izneo sledeću misao: „Ako ćete biti realni i pragmatični – Kosovo je država".

Postoji jedna američka izreka: „Ljudi koji žive u kućama od stakla ne bi trebalo da se gađaju kamenjem". A ako se za neku konstrukciju može reći da pripada toj kategoriji zdanja – krhkih, nesigurnih, osetljivih, zagušljivih, provizornih – to je BiH.

Uprkos tome, lažni hrvatski član Predsedništva BiH je našao za shodno da javno saopšti da apsolutno priznaje pravo svake skupine koja se samoproklamuje u „demokratski izabrane vođe naroda" da proglasi nezavisnost.

ZAKON DžUNGLE
Sa čisto pravnog stanovišta, to je sasvim u redu, jer to je isto učinio i Međunarodni sud pravde kada je u julu 2010. u svom savetodavnom mišljenju ocenio da deklaracija o nezavisnosti tzv. Kosova nije protivna međunarodnom pravu.

Vlasti Krima su se takođe pozvale na ovo novouspostavljeno načelo kada su raspisale referendum o nezavisnosti a zatim, na osnovu njegovih rezultata, glasale o povratku tog poluostrva u sastav Rusije. (U isto vreme, treba napomenuti, zvanična Rusija jasno ističe da nema paralele između Krima i KiM.)

Nema više države na svetu u kojoj nešto slično ne bi moglo da se desi. A da li takav akt može da se sprovede i u praksi – zavisi od snage države od koje se traži otcepljenje, odnosno snage države s kojom se eventualno planira ujedinjenje, kao i od snage njihovih saveznika.

Zgrada Predsjedništva BiH u Sarajevu (Foto: Wikimedia/Ex13)

Međunarodni sud pravde je suštinski legitimisao zakon džungle. Družina koja je na teritoriji Kosova i Metohije proglasila nezavisnost predstavljajući se kao „Kosovo" priznata je od strane vodećih zapadnih država i njihovih vazala, i pored žive i neukinute Rezolucije 1244 SB UN po kojoj je KiM sastavni deo Republike Srbije.

Drugim rečima, Komšić se stavio na stranu hajdučke umesto legalne skupštine (u članu 107 mišljenja MSP je izričito navedeno da oni koji su proglasili nezavisnost tzv. Kosova nisu isto što i organ Privremenih institucija zvani Skupština Kosova), što i nije čudno, s obzirom da je rado, već treći put, pristao da bude silom nametnut kao predstavnik naroda koji ga neće.

KOMŠIĆEVI PRESEDANI
Prilično je izvesno da Komšić ne shvata presedane koje sam postavlja ovakvim svojim izjavama. Nije ni to čudno, jer marionete ne razmišljaju u okvirima prava već samo odnosa snaga i važnosti priklanjanja trenutno jačem i sprovođenju njegove volje, šta god u zakonima i sporazumima pisalo. Ali, to je već njihov problem.

Da li bi se Komšić na isti način postavio kada bi neki „demokratski izabrani vođi" druga dva naroda u BiH proglasili nezavisnost od BiH, po receptu družine iz Prištine, tj. po standardima odobrenim od strane Međunarodnog suda pravde?

Zasedanje Međunarodnog suda pravde u Hagu (Foto: UN Photo/ICJ-CIJ/Frank van Beek)

Ako ne bi, zašto ne bi? Da li zato što bi se gazde mrštile, ili zato što se ne slaže sa standardima koje je postavio MSP? Ali – ako bi bilo ovo drugo, zašto onda priznaje te iste standarde kad je reč o tzv. Kosovu? Baš bi bilo zabavno čuti obrazloženje, koje bi se moralo zasnivati na primitivnoj logici da je dobro kad naše pleme ukrade stoku ali zlo kada drugo pleme ukrade našu.

Srećom po Komšića, srpskoj strani u BiH u ovom trenutku je samo do izvornog Dejtona, što je više puta ponovljeno sa najviših mesta u Republici Srpskoj – mada uz čestu ogradu da je primena dvostrukih standarda isključivo na srpski narod na duži rok neodrživa i neprihvatljiva.

No, da se Komšić i Komšići ne bi previše opuštali, valja napomenuti i to da se standardi uspostavljeni Savetodavnim mišljenjem MSP ne moraju usko odnositi na deklaracije o nezavisnosti već i na druge deklaracije izdate od strane „demokratski izabranih vođa naroda". Na primer, na deklaraciju o privrženosti Dejtonu i proglašavanju, tj. reafirmaciji institucija formiranih strogo u skladu sa odredbama Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH.

Bilo bi izuzetno zanimljivo videti reakcije svih koji podržavaju hajdučki proklamovanu nezavisnost tzv. Kosova na analognu deklaraciju privrženosti Dejtonu i dejtonskoj BiH. Zapravo, bi bilo komično pratiti „iznenađene i uvređene" pobornike secesije koju su sproveli bivši (?) teroristi kako se iz petnih žila upinju da ospore rešenost predstavnika jednog drugog naroda – ne da počine sličan akt secesije već da, naprotiv, reafirmišu jedan međunarodni sporazum, čiji su garanti bile vodeće sile sveta, a koji daje punu podršku teritorijalnom integritetu države na koju se odnosi.

Milošević, Izetbegović i Tuđman potpisuju Dejtonski mirovni sporazum u Jelisejskoj palati, Pariz, 14. decembar 1995. (Foto: U.S. Air Force/Staff Sgt. Brian Schlumbohm)

Tada bi temelji današnjeg svetskog (bes)poretka bili karikaturalno razotkriveni. Huka i buka na poštovaoce mirovnih sporazuma, a podrška i odobravanje za kršioce istih. Nagledali smo se takvih apsurda poslednjih decenija, a pogotovo u ovoj godini korone – pa nas više ništa ne treba iznenaditi.

Naslovna fotografija: predsjednistvobih.ba

Izvor sveosrpskoj.com

 

Скретање ка НАТО

politika.rs

Скретање ка НАТО

Мишa Ђурковић

5-7 minutes

---

Демонстрације које су се одржавале у Београду почев од 7. јула биле су далеко од излива незадовољства. То не пориче чињеницу да већина младог света који је дошао јесте вођена легитимним и јасним потребама да протестује. Међутим, како безбедњаци кажу, акционо језгро које је водило напад на скупштину далеко је од било какве спонтаности. Захваљујући позицији куће у којој радим имао сам прилику да директно гледам како је све то изгледало оне вечери кад је био најгори сукоб.

Скупљање масе трајало је око два сата. Врло се пажљиво и циљано подизала и одржавала тензија, неко је попут навијачких вођа управљао певањем и скандирањем, а покушаји квазиполитичара да се ставе на чело брутално су сасечени. У 8.15 први пут се чуо мегафон, да би у 8.20 по команди права, организована војска кренула у језив напад на скупштину. Они што су спонтатно дошли потиснути су на ободе и према Пионирском парку, а ова припремљена војска кренула је у напад са идејом да запали скупштину или да у њу продре. Исти актери још неколико вечери су радили сличну ствар. Такве ствари се не дешавају ни спонтано ни случајно.

До данас нисмо добили одговор ко су ти људи, ко их је довео, организовао и ангажовао за ратна дејства. У јавности су се појавиле најразличитије теорије – најнеозбиљнија је заиста да је то организовала опозиција, јер сви знамо да садашња опозиција нема капацитет да организује било шта слично. Државни медији су, осим опозиције, кренули да оптужују и Русију, о чему ћемо касније рећи неколико речи. Опозиција је пак оптужила председника државе да је сам себи организовао демонстрације. Најзанимљивија теорија, чини се, јесте она коју је изнео један бивши припадник полиције, по којој је ова војска била сачињена од делова посебних полицијских снага уз неизбежне навијачке групе, које, као што знамо, по правилу на вези држе неки делови безбедносног система. Притом је крајње занимљив био изостанак из јавности министра полиције, кога иначе нема ни током корона-кризе, а по закону би управо он требaло да води тела и штабове за кризне ситуације.

На улици је, наравно, било и антифаша, професионалних глобалних револуционара, али се чуло да је било и људи који су нпр. у Украјини и на неким другим местима радили за озлоглашени Блеквотер. Укратко, ако се узме тајминг, време пред почетак нових притисака око Косова, као и нервоза у редовима НАТО-а што Србија још није чланица, чини се да је најрелевантнија теорија да су западне структуре преко својих агената утицаја у Србији и својих актера на улици стајале иза недавног рата на улицама. Ако се види да је прича окончана после свега неколико дана, чини се да су врху државе на овај начин послати снажно упозорење и опомена.

По реакцијама режима и његових медија, чини се да је ово упозорење изазвало очекиване ефекте. Први пут се за државне ударе и атентате не оптужују Сорос и његове обојене револуције, нити било која западна адреса. Штавише, одједном је, уместо „македонског", активиран црногорски сценарио. Они који су пратили процес насилног утеривања Црне Горе у НАТО супротно вољи народа, препознају исти рукопис, исте методе, исти пропагандни дискурс. Не случајно, иза свега стоји исти спин доктор који користи исте Милићке, Трифуновиће, Бешлине, Самарџиће итд. Исти је и Пинк, а уместо „Информера", сад су перјанице „Српски телеграф" и „Ало". Дакле, сви ови мудри, часни и објективни људи, уз неке нове снаге, уче нас како су демонстрације наводно организовали Руси, како им смета проевропско усмерење наше државе, како им смета да се ослободимо косовског терета и надасве да постанемо део просвећене НАТО заједнице народа.

Но, како би друг Маркс рекао, историја се понавља као фарса и управо то је оно чему присуствујемо. Док је у Црној Гори Дерипаска због личних мафијашких обрачуна с партнером који га је преварио имао разлога да се и финансијски и политички умеша, у Србији не постоји ни најмањи наговештај да је било каква руска структура показала икакву намеру да овде нешто ради. Штавише, Руси овде раде само са режимом, а амбиције су им веома ограничене. Отуд онај консиљере сада мора читаву причу да гради на сиротом Млађи Ђорђевићу, који је, пазите молим вас, добио подршку од фонда Светлане Медведев да педесетак руске деце дође у хуманитарни камп који „Наша Србија" организује на Тари. Више у медијима нема Анђелковића и Радуна, а Јелена Милић постаје де факто главни идеолог и портпарол ове државе, па чак и Ивица Дачић мора да оде на њену недељу НАТО-а...

Оно што, међутим, није фарсично јесу потенцијални резултати. У ситуацији када се корона отела контроли, када западни медији почињу све оштрије да пишу о стању у Србији, када се рапидно задужујемо без икакве идеје докле ће то да траје, када више ниједно поглавље не дају да отворимо, режим је почео да нас убрзано усмерава ка структурама НАТО-а. Да ли то иде у пакету с „конструктивним решавањем косовског проблема" или је процена да ће то мање да боли да би се за косовску причу добило још мало времена, не знамо. Сигурно је да огромна већина Срба и даље о НАТО-у с правом мисли све најгоре и да ће ово гурање Срба тамо бити чисто недемократско насиље.

Научни саветник, Институт за европске студије

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

View article...

Enclosures:

160z120_traume-proslosti.jpg (7 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2020_07//160z120_traume-proslosti.jpg

 

pcnen.com

Kako gledam na 'Oluju' i zašto ju još ne slavim

10-12 minutes

---

Autor: Drago Pilsel

Na više načina i u više prilika predsjednik Srpske demokratske samostalne stranke i raniji predsjednik Srpskog narodnog vijeća, saborski zastupnik Milorad Pupovac je istaknuo kako ne izbjegava izraziti suosjećanje zbog stradalih Hrvata u ratu, od 1991. do 1995. godine.

"Poštujući ove (srpske) žrtve, suosjećajući s njihovim stradanjima, mi ne zanemarujemo stradanja drugih, mi ne izbjegavamo izraziti suosjećanje zbog stradanja pripadnika hrvatskog naroda u ratu, od '91 do '95.", rekao je Pupovac, na primjer, 2017. na komemoraciji u Uzdolju, južno od Knina, za sedmoro mještana srpske nacionalnosti koje su 5. kolovoza 1995. (dakle ne nakon, već tijekom "Oluje"), ubili pripadnici hrvatskih vojnih snaga.

Poručio je tada da u svojim mrtvima, a ovo, istaknuo je, "jesu ne samo naši srpski mrtvi, ovo su i hrvatski mrtvi", treba naći inspiraciju za izmirenje i priznavanje stradanja jednih i drugih kao prvi korak, potom poštivanje kao drugi korak.

"A onda, ako je moguće, ako imamo toliko snage, ako imamo toliko mudrosti nakon toliko stradanja koja smo imali uzajamno u 20. stoljeću, sad ih brojati nećemo tko koliko na kojoj strani, ako je moguće da nađemo tu inspiraciju i potražimo put, to će biti najbolje jamstvo da se neće ponoviti", kazao je Pupovac.

Tadašnji predsjednik SNV-a je dodao da će tek dijalog dvaju naroda i dviju država o najtežim temama biti pobjeda.

O tome intenzivno razmišljam ovih dana nakon važnih istupa saborske zastupnice SDSS-a Anje Šimpraga, koja je u Saboru prepričala iskustvo iz izbjegličke kolone nakon "Oluje" i dobila važan aplauz tada prisutnih kolegica i kolega, i potpredsjednika Vlade Borisa Miloševića koji je kazao kako je njegova baka Dara Milošević ubijena 7. rujna 1995. u selu Bribirske Mostine.

Njen ubojica, razvojačeni pripadnik 15. domobranske pukovnije Veselko Bilić, dobio je u siječnju 1996. osam godina zatvora. Vrhovni sud mu je kaznu potom smanjio na sedam i pol, no Bilić je na kraju ukupno izdržao tri i pol godine zatvora. Naime, u svibnju 1998. predsjednik Franjo Tuđman mu je ukazom smanjio kaznu za dvije godine, a poslije toga mu je ona još ublažena zbog dobrog vladanja i zdravstvenih problema.

Anja i Boris su me približili vlastitom iskustvu gubitka člana obitelji u ratu. Uostalom, sve što Anja i Boris nama govore, ja razumijem: i što znači kada ti zapale selo i kada ti netko pokosi sedam ili više sumještana. Zašto to znam? Jer su i mojima u onome, velikome ratu palili kuće i rezali grkljane. A znam o čemu govori Milorad Pupovac jer sam u ovome ratu vidio kako gore sela i kako leže mrtvi starci.

A znam i što je dijalog i što je praštanje.

Ponavljam: jako dobro shvaćam odakle dolazi ogorčenje, ali i ponos. To što nisam rođen u malome selu Dalmacije ne znači da ne mogu suosjećati kao rodbina i sunarodnjaci, i ubijenih Srba, i ubijenih Hrvata. Uostalom, kažem vam, imam brata nestalog u Domovinskome ratu. To svi već znate.

Pojasnit ću moje gledanje na "Oluju" i zašto ju još ne mogu slaviti punim plućima.

Problem ovogodišnje, 25. obljetnice "Oluje", dakako, nije u tome što se "Olija" morala dogoditi kao posljedica agresije protiv koje sam se i ja, nakon nestanka mojega brata, koncem 1991. i početkom 1992. našao kao vojnik u 4. brigadi pokojnog generala Ive Jelića (ovo namjerno tako pišem, jer se nikako ne mogu poistovjetiti s kasnijim zločinima nekih pripadnika te brigade, a koji su se dogodili jer je 1992. Jelić maknut odlukom nacionalista).

Problem percipiranja "Oluje", a zatim i problem zbog kojeg nas prozivaju nacionalisti manje leži u vojnim i političkim prilikama iz 1991. (pa bi se mogla koja kazati o tome da "nismo željeli" ili "tražili rat"), a više u onomu što se dogodilo nakon sjednice održane 31. srpnja 1995. na Brijunima.

Tko god ima čisto srce i bistar um i čita/sluša sadržaj fonograma s te sjednice shvaća ono što su shvatili haški suci (Alphons Orie i kolege) koji su osudili Antu Gotovinu i Mladena Markača na 24 i 18 godina zatvora (neću danas ulaziti u meritum prvotne optužnice, ta, uostalom, napisao sam nekoliko puta da nisam bio spreman svjedočiti jer se s optužnicom nisam mogao složiti): da je Ante Gotovina rekao istinu kada se izjašnjavao o krivnji – "Ja nisam taj čovjek koji je kriv…" (priznao je, naime, zločine).

Tko je čista srca shvatio bi ono što je jasno sa sastanka na Brijunima: Franjo Tuđman i društvo su sve planirali i kako bi, nakon operacije, teren bio "očišćen" od Srba što je više moguće.

Da su naredili paljenje kuća i sela te ubijanje staraca ja nikada nisam rekao, pa ne govorim ni sada.

Na Brijunima, ne samo to, Franjo Tuđman jasno kaže da mu operacija i odlazak Srba trebaju ne samo kako bi se riješio problem "Sjevera" i "Juga" (UN-ovi tadašnji sektori) već "da krojimo hrvatske granice u Bosni i Hercegovini". Tada, naime, Tuđman još fantazira s Gojkom Šuškom uoči tvrdih pregovora s Miloševićem, konačnih valjda.

Nakon dvadeset i pet godina, nažalost, ja i dalje moram ponavljati što sam vidio: ubojstva te namjerno paljenje i sustavno razaranje srpske imovine, što je hrvatska policija, da je željela i da je imala famozne Tuđmanove i Jarnjakove zapovijedi, mogla spriječiti, ali nije jer je politika HDZ-a i hrvatske Vlade tada bila sublimirana u šovinističkim riječima Franje Tuđmana iskazanim u Kninu ("Vlak slobode", 26. kolovoza 1995., glave, naime, su tada već trebale biti hladne): "… ali evo koji ih je doveo i do toga da neslavno nestanu iz Knina i iz ovih krajeva kao da ih nikada nije ni bilo. (Pljesak) … Kao što rekoh, nisu imali vremena da pokupe ni svoje prljave pare, devize niti gaće. (Pljesak)".

Zašto se palilo i kralo? Zašto se ubijalo? Jer je poruka bila jasna: ne želimo vas ovdje nikada više!

O tome sam razgovarao s pokojnim šibenskim biskupom mons. fra Srećkom Badurinom; on je, naime, teško podnosio što i njegovi "vjernici" kao termiti obilaze oslobođene krajeve.

Moram kazati da sam tada, tih dana, gledajući okrutna ubojstva i totalni barbarizam, i vlasti i građana, požalio što sam i Hrvat i katolik, jer sam bio temeljito osramoćen, izdan i prevaren.

Od tada sam odlučio biti Hrvatom i kršćaninom na sasvim drugi način.

I to je ono što pokušavam ovdje objasniti svima koji me žele shvatiti.

Jer osim istine branitelja, Andreja Plenkovića, ministra branitelja Tome Medveda (da vidimo, uostalom, što će kazati na mjestu stradavanja Srba nakon što Boris Milošević dođe na kninsku tvrđavu), ili nadbiskupa Marina Barišića ili bilo kojega od onih koji "slavi pobjedu" mora moći suživjeti i moja i Anjina i Borisova stradanja.

Vlast koja je stavila svoj potpis na dokument kojim mi se priznaje staž u borbenom sektoru, a na temelju čega sam uvršten u Registar branitelja, mora moći razumjeti da Hrvatska treba proslaviti "Oluju" s ispruženom rukom prema Srbima kako bi se moglo govoriti o pobjedi u miru nakon pobjede u ratu.

Tako je govorio predsjednik Ivo Josipović.

"Proslava "Oluje" treba biti takva da možemo reći kako smo nakon pobjede u ratu pobijedili i u miru. Pod tim mislim da "Oluju" treba slaviti kao važan dan naše povijesti, "uz pruženu ruku i onima koji su bili na drugoj strani", rekao je Josipović u više navrata.

Naime, činjenica je da je "Oluja" bila povijesni događaj i oslobođenje tijekom kojeg su stradali i mnogi sugrađani Srbi.

"Oluja" mora slaviti mir, biti dan kada ćemo slaviti pobjedu i naše branitelje, ali i odati počast svim nevinim žrtvama. To je moj stav.

Dok nacionalisti ne prihvate potrebu da osim istine o paljenju hrvatskih sela i izgonu hrvatskih seljaka mora moći egzistirati činjenica o paljevini, recimo, jer to sam najprije vidio, svih srpskih kuća između Drniša i Knina, meni ne preostaje drugo nego da postanem eho žrtava.

U našoj javnosti, u istupima predstavnika države i društva ni nakon dvadeset i pet godine nema, barem do sada, ozbiljna spomena na historijsko stradanje hrvatskih državljana srpske nacionalnosti, kao ni iskaza moralne i istinske pravne odgovornosti za zločine koji su tijekom i nakon ove akcije počinjeni.

Jako dobro shvaćam odakle dolazi ogorčenje, ali i ponos. To što nisam rođen u malome selu Dalmacije ne znači da ne mogu suosjećati kao rodbina i sunarodnjaci, i ubijenih Srba, i ubijenih Hrvata. Uostalom, kažem vam, imam brata nestalog u Domovinskome ratu. To svi već znate

Gospodo hrvatski vladari, kao oni koji predstavljaju Hrvatsku imate pravo na ponos i na zahvalnost. Ali kao političari imate obavezu da budete istinoljubivi, pravedni i širokogrudni. Toliko biste smjeli i trebali sebi priznati pred Bogom.

Nema istinskog mira bez suočavanja s odgovornošću za počinjene zločine od onih koji su za njih odgovorni ili onih koji su tu odgovornost kao moralni imperativ spremni preuzeti na sebe, a ne može ga biti ni bez spremnosti na oprost od onih prema kojima je zločin počinjen ili onih koji su to na osnovi moralne zrelosti spremni na sebe preuzeti.

Navodim čuvene riječi Marka Perkovića: "Gospe sinjska, ako si u stanju, uzmi Stipu, a vrati nam Franju / Oj, Račane, jeba ti pas mater, i onome tko je glasa za te / Sjajna zvijezdo iznad Metkovića, pozdravi nam Antu Pavelića".

Nije to provokacija, to je podsjetnik na one koji će Anju i Borisa pokušati zatrpati verbalnim, medijskim drekom.

Ali Anji i Borisu, mojoj saborskoj zastupnici (ne zaboravite da sam ja, ipak, Srbin) i Borisu, mom potpredsjedniku Vlade (nemojte, pak, nikada zaboraviti da sam svećenik religije ljudskih prava) želim reći hvala i hrabro, jer milosrđe mora biti oznaka vašeg poslanja. Jer nitko nije nepovratno izgubljen, i niti jedna situacija nije nepromjenjiva pred snagom Božje dobrote.

Ne bojte se, Anja, Borise… i svi ostali dobri ljudi u strukturama vlasti, s povjerenjem možete pristupiti osobama i institucijama. Budite sigurni da je posljednja riječ povijesti i života ne sukob – nego jedinstvo, kojem teži srce svakog čovjeka.

To jedinstvo je postignuto u Križu, izvoru našeg mira, jer tamo je srušen zid podjele (Ef 2,14), ma koliko nas svi kasniji zločini pokušali uvjeriti da zid podjele i dalje stoji. Ne! Ako ga nema u našim glavama, onda njega zapravo i ne može biti.

Autograf

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

standard.rs

Protestno pismo povodom obnove i odbrane ustaških zločina i ideja

3-4 minutes

---

Protestno pismo 26 istaknutih intelektualaca povodom izjava i postupaka Dubravke Stojanović i Nikole Samardžića

Sa nevericom smo pročitali izjavu Dubravke Stojanović, redovne profesorke istorije na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, objavljenu na portalu „Nova Es" (26. 7. 2020), o Blagoju Jovoviću, atentatoru na Antu Pavelića: „Davanje ulice tom čoveku znači da Beograd podržava uzimanje pravde u svoje ruke, da slavi krvnu osvetu, ubice i nasilnike. […] To je necivilizacijski sunovrat, to je slavljene osvete, principa 'oko za oko' i slanje poruke da je svako nasilje dozvoljeno". Smisao ove izjave nije promenjen iskazom da je Pavelić počinio „monstruozne zločine".

Nekoliko sedmica ranije (30. 6. 2020), Nikola Samardžić, još jedan redovni profesor na Odeljenju za istoriju, podržao je ustaški stav na društvenoj mreži Tviter, u kome se, posle niza primitivnih uvreda na račun srpskog naroda, genocid počinjen u logoru smrti Jasenovac opravdava tobožnjim srpskim zločinima i naziva „odgovorom na vladavinu" Karađorđevića. Nešto ranije (21. 11. 2019), Samardžić je na istoj društvenoj mreži napisao da „Mora nova četrdeset osma" i založio se za otvaranje novog logora u Hrvatskoj, po ugledu na Goli otok.

Ovo su samo najnovija u nizu višegodišnjih skandaloznih istupanja dvoje redovnih profesora istorije na Univerzitetu u Beogradu.

Legalistička osećajnost Stojanovićeve prema Paveliću i Samardžićeva apologetika Jasenovca pojavljuju se u vremenu velike obnove ustaških ideja u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Čak i u Makedoniji štampane su, pa povučene, ustaške poštanske markice. U javnom životu zemalja EU i SAD, nacistički i ustaški zločini danas se zamagljuju ne samo relativizovanjem i prećutkivanjem, nego i proglašavanjem branilaca za osvajače i žrtava za zločince. Rusi i Srbi, narodi koji su dali najveće žrtve u borbi protiv nacističke Nemačke, ustaške Hrvatske i njihovih saveznika, proglašavaju se za zločince i izazivače Drugog svetskog rata.

Srbi nisu jedini narod koji je pretrpeo genocid i koji, kada pravda izostane, kažnjavanje zločinaca smatra podvigom. Jevreji, Jermeni i Rusi su primer kako se zločinci kažnjavaju, ali i kako se gradi kultura sećanja koja ne dozvoljava poricanje i poigravanje sa genocidom.

Izražavamo duboko žaljenje zbog ovog urušavanja ugleda Univerziteta u Beogradu. Protestujemo zbog izjava Dubravke Stojanović i Nikole Samardžića, koje smatramo uvredom na račun srpskog naroda, struke, zdravog razuma i osnovnog ljudskog morala.

U Beogradu, 29. 7. 2020.

1. Prof. dr Slobodan Antonić
2. Akademik Danilo Basta, član SANU
3. Komnen Bećirović, pisac i publicista
4. Prof. dr Siniša Borović, general
5. Prof. dr Milan Brdar
6. Prof. dr Đorđe Bubalo
7. Prof. dr Slobodan Vladušić
8. Prof. dr Aleksandar Jovanović
9. Prof. dr Nenad Kecmanović
10. Prof. dr Miloš Ković
11. Prof. dr Leon Kojen
12. Prof. dr Časlav Koprivica
13. Akademik Vasilije Krestić, član SANU
14. Emir Kusturica, reditelj
15. Prof. dr Goran Latinović
16. Prof. dr Aleksandar Lipkovski
17. Prof. dr Milo Lompar
18. Prof. dr Draga Mastilović
19. Prof. dr Aleksandar Milanović
20. Prof. dr Jovan Popov
21. Prof. dr Slobodan Samardžić
22. Prof. dr Darko Tanasković
23. Dr Slavenko Terzić, dopisni član SANU
24. Prof. dr Srđa Trifković
25. Prof. dr Bogoljub Šijaković
26. Prof. dr Srđan Šljukić

Izvor Novi Standard

Fotografije: Medija centar Beograd

 

politika.rs

Глобални неред и Србија у њему

Небојша Катић

5-6 minutes

---

Криза створена ковидом 19 идеалан је оквир и додатно оправдање за ескалацију политичког и економског рата Запада и Кине. Последица овог рата је постепено распарчавање глобалног тржишта и убрзавање процеса деглобализације. Корак по корак ствара се амбијент у којем трговински и инвестициони токови постају непредвидиви и хаотични, а војни сукоби вероватнији. Еколошки изазови и климатске промене додатно ће отежавати ситуацију. За Србију је важно да разуме да се досадашњи економски модел мора мењати, да се у њега мора уграђивати јак елеменат самодовољности и да је развој који почива на страним инвестицијама слепа улица.

Држава која мисли би, већ од јуче, требало да се припрема за ново време и нове ризике који ће долазити различитим комбинацијама политичких, економских, климатских и здравствених чинилаца. Економска политика и стратегија би увек морале да полазе од катастрофичног сценарија, онога у којем је држава препуштена сама себи и не може да рачуна на туђу помоћ. Јасан наговештај такве ситуације виђен је на почетку пандемије, када су приликом набавке медицинске опреме и материјала неке моћне државе безобзирно и грубо следиле искључиво свој интерес. То што се јуче догађало с медицинском опремом и материјалима, сутра се може догодити и с храном.

Србија је имала ту несрећну „привилегију" да током санкција деведесетих година 20. века искуси како изгледа живот када се катастрофични сценарио и реализује. То трагично, усамљеничко искуство морало би да послужи као полазна тачка у свакој врсти планирања. Само безнадежно наивни могу поверовати да се нешто слично више никада не може догодити.

Срђан Печеничић

Искуство учи да је самодовољност у храни кључни елемент преживљавања. Држава која мисли морала би подстицати и обезбеђивати да у сваком тренутку производња хране и њене залихе буду на нивоу који обезбеђује сигурност. Ово се може остварити само ако је производња хране доминантно у домаћим рукама и ако произвођачи хране имају државну заштиту. У супротном би се могло десити да гладни грађани гледају како храна из Србије одлази онима који могу више да плате или лакше да отму.

Мудра држава би, и без ковид искуства, морала да обезбеди производњу основних лекова, антибиотика, материјала и опреме за сопствене медицинске потребе, поново кроз домаћа предузећа над којима има пуну контролу. Мудра држава би морала да учини све како би била максимално енергетски независна, на нивоу који њени ресурси допуштају. То се не односи само на производњу енергије, већ и на рационализацију потрошње енергената.

Развојни модел неразвијених земаља до сада је почивао на покушају да своје економије интегришу у глобалне производне ланце ослањајући се искључиво на стране инвестиције, нудећи јефтину радну снагу и субвенције као једине адуте. У времену парцелације глобалног тржишта овај модел ће се све више крунити. Производња ће се враћати у земље које су власници технологије и лоцираће се ближе великим тржиштима. Јефтину радну снагу замениће још јефтиније машине, које притом не оболевају од заразних болести, не штрајкују нити се жале на услове рада.

Заблуда је да се убрзани развој неразвијених држава може базирати на малим и средњим предузећима, без обзира на чињеницу да она апсорбују велики део радне снаге. Држава која мисли морала би учинити све да помогне стварање великих домаћих предузећа и да у том процесу подржи домаће привреднике на сваки начин. Тренутак никад није био повољнији. Користећи пандемију као изговор, државе могу без ограничења интервенисати и помагати кога год желе, без ризика да ће их неко оптужити да нарушавају правила глобалне тржишне конкуренције. Овај тренутак неће трајати дуго или, прецизније, трајаће онолико дуго колико то буде одговарало моћнима.

Србија ће, пре или касније, морати да уђе бар у још један циклус помоћи привреди. Овог пута би те мере морале бити стратешке, селективне и оријентисане ка постепеној промени привредне структуре прилагођене времену које долази, а не ка очувању социјалног мира.

Да, читалац је у праву – све што је претходно изнето само је пука теорија. Србија нема политичко вођство, нема државни апарат, нема ни политичку ни интелектуалну нити пословну елиту која је у стању да препозна шта будућност доноси, а камоли да се носи с изазовима новог времена. Док се Србија забавља вашарским политичким надгорњавањем које диктира власт, док се расцепкана опозиција окреће око себе немоћна да артикулише нове идеје, време неповратно пролази. Државно, политичко и интелектуално устројство Србије прилагођено је игри „на мале голиће" на сеоској ливади. Србија нема тим за велики терен којим владају опасни играчи и корумпиране судије. 

*Економиста

https://nkatic.wordpress.com/

 

standard.rs

Volfgang Efenberger: EU i NATO su alatke američke geopolitike

Živadin Jovanović

12-16 minutes

---

Ursula Fon der Lajen, Kristin Lagard i Žozep Borel drže najvažnije funkcije u Evropskoj uniji. Svo troje su bili učesnici studijskih putovanja u SAD

Sa Volfgangom Efenbergerom, čovekom koji je posle 12 godina vojne službe završio političke nauke u Minhenu i višu školu za civilno inženjerstvo i matematiku, pa predavao na Građevinskoj školi i napisao čitav niz knjiga i članaka, razgovarali smo o mogućnostima izbijanja Trećeg svetskog rata i ulozi SAD, ali i Nemačke, u sadašnjim geopolitičkim previranjima.

Istoričar ste s vojničkim iskustvom, ali bih prvo želeo da vas pitam nešto što nema veze s Vašom profesijom. Upravo izlazimo iz karantina zbog pandemije virusa COVID-19. Koje bi lekcije trebalo da izvučemo iz ovog iskustva?
— Iznova i iznova nam se potvrđuje da nas manija za ostvarljivošću i vera u tehnologiju ne mogu uvek zaštititi od prirodnih sila, a u mnogim slučajevima čak doprinose ispadima. Malo više čovečnosti bilo bi dobrodošlo.

COVID-19 je pokazao koliko je globalizovana ekonomija ranjiva. Biće neophodno obezbediti bolje upravljanje za sve krize. Regioni bi trebalo da se ojačaju, a i da se povrati izvesni nivo samodovoljnosti.
U krizama, bilo da se radi o poplavama, šumskim požarima, ili pandemijama, neophodna je solidarnost na svim nivoima. Oni na kojima je odgovornost u politici i nauci moraju se boriti preko granica kako bi pronašli najbolja moguća rešenja. To nije bio slučaj u Nemačkoj. Imali smo samo vladino jednoumlje, a kritika i alternative priznatih naučnika su uglavnom bili ignorisani u medijima, te je narod bio masovno preplašen.

Stručnjak za zdravstvo SPD-a Karl Lauterbah, stalni gost večernjih televizijskih emisija, tvrdio je da nemačka vlada svojom politikom pokazuje odgovornost, dok su u Švedskoj povlačeni neodgovorni potezi. Ali švedski epidemiolog Andres Tegnel je švedski model izabrao možda upravo zbog osećanja odgovornosti. Svima će biti na dobrobit da posle pandemije izvučemo lekcije iz oba rešenja.

Priznati ste istoričar, pisac brojnih knjiga. Zajedno sa Vilijem Vimerom 2014. objavili ste knjigu Povratak hazardera. Postoje li današnji hazarderi? Ko su oni po Vama?
— Američki politikolog Grejem Alison tvrdi da se Kina danas nalazi u ulozi Nemačke, evropske kopnene sile u usponu na početku 20. veka. Ono što su danas SAD, tada je bila globalna pomorska sila – Velika Britanija – kojoj je bilo neophodno da spreči uspon konkurentne sile. Takozvana „Tukididova klopka" opisuje proces, koji se naizgled ponavlja u istoriji, opadanja velike sile i uspona sekundarne sile, proces koji se često okončava ratom.

Član protokola zastavu SAD pre sastanka kineskih i američkih zvaničnika, Peking, 27. april 2018. (Foto: REUTERS/Jason Lee)

Na tu „Tukididovu klopku" aludirao je šef kineske diplomatije Vang Ji kada je 2017. rekao: „Kina ima samopouzdanja da će izbeći istorijske presedane poboljšavajući dijalog i koordinaciju sa američkom stranom." Vang veruje da je međunarodna saradnja – u ovom kontekstu Šangajska organizacija, zemlje BRIKS-a i koncept novog puta svile „Jedan pojas, jedan put" – jedini mogući izbor. U umreženom svetu, interesi i sila u usponu i onih već etabliranih mora biti pomiren na zadovoljstvo svih strana. Prema Vangu, sukobi mogu voditi samo ka situaciji u kojoj svi gube, kao što je situacija sa Nemačkom i Velikom Britanijom posle Prvog svetskog rata pokazala.

Kina vrlo dobro poznaje učenja vojnog filozofa Sun Cua i sigurno neće počiniti istu grešku kao tada Nemačka. Ali SAD?
— Na jesen 2014. Komanda armije Sjedinjenih Država za obuku i doktrinu (TRADOC) – jedna od tri vojne komande na armijskom nivou i jedna od najvažnijih komandi američkih oružanih snaga – predstavila je novi dokument „Pobeda u kompleksnom svetu 2020–2040". U tom dugoročnom strategijskom dokumentu oružanim snagama postavljeni su ciljevi: prvi prioritet je smanjivanje pretnje koju predstavljaju Rusija i Kina (Severna Koreja i Iran su na drugom mestu, a terorizam na trećem!).

Vaša knjiga Geoimperijalizam – uništenje sveta objavljena je 2016, ali je tek nedavno izazvala veće interesovanje javnosti i debate.
— Geopolitika je u Nemačkoj diskreditovana posle 1945. i tek je poslednjih godina bilo moguće stidljivo govoriti o kritičkoj geopolitici. Geografski uslovi su određivali naše akcije od pamtiveka. Gde ima vode, gde je plodna zemlja? Kako ih se možemo domoći? Sve ovo nema cenu. Geopolitika postaje negativna kada se koristi da bismo ugrozili druge. Britanski geograf Halford Makinder je 1904. formulisao svoj aksiom o Hartlendu (koji se nalazi u centru Evroazije od Volge do Jangcea i od Himalaja do Arktika): „Onaj ko vlada Istočnom Evropom, vlada Hartlendom. Onaj ko vlada Hartlendom, vlada svetskim ostrvom. Onaj ko vlada svetskim ostrvom, vlada svetom."

Neevropska sila SAD uspostavila je stotine vojnih baza oko Evroazije i 1983. na južnom krilu Hartlenda svoju centralnu vojnu komandu CENTCOM (sveukupno, širom sveta su raširili šest vojnih komandi). I od tada rat je stigao u taj region (Somalija, Sudan, Avganistan, Irak, Sirija, Libija, Jemen). Kada se posle Evromajdana 2014. NATO militarizacija približila Rusiji, počela su sve više da se postavljaju pitanja o geopolitičkim namerama SAD.

Izgleda da EU posle bregzita, masovne migracije i pandemije virusa COVID-19 prolazi kroz poteškoće. Kako vidite ishod neizbežnih promena u strukturi i ulozi EU?
— Uloga EU oduvek je bila problematična, jer su strateške osnove postavile SAD. Dozvolite mi da citiram Pola Krejga Robertsa, zamenika ministra finansija iz vremena Regana a sada publicistu. Dan posle glasanja o bregzitu, 24. juna 2016, izrazio je nadu da će se EU i NATO raspasti i tako bismo izbegli Treći svetski rat:

„EU i NATO su institucije zla. Te dve institucije su mehanizmi koje je stvorio Vašington kako bi uništio suverenost evropskih naroda. Te dve institucije Vašingtonu daju kontrolu nad zapadnim svetom i služe kao pokriće i podrška za vašingtonsku agresiju. Bez EU i NATO-a Vašington ne bi mogao da primorava EU i Britaniju na sukob sa Rusijom i Vašington ne bi mogao da uništi sedam islamskih država za 15 godina, a da ne bude označen kao vlada omraženih ratnih zločinaca čiji nijedan član ne bi mogao da putuje u inostranstvo a da ne bude uhapšen i izveden pred sud."

Bivši zamenik američkog ministra finansija Pol Krejg Roberts (Foto: Phil Sears)

Robertsova izjava je možda preoštra za uši brojnih demokrata obrazovanih na Zapadu, ali je i dalje u vazduhu i vreme je da proverimo njenu istinitost. A upravo to činim svojim novim projektom knjige Crna knjiga EU i NATO – Zašto svet ne nalazi mir. Biće objavljena u septembru.

Šta mislite o sadašnjim odnosima duž transatlantske linije?
— U SAD vodi se bitka između globalista-intervencionista i predstavnika ekonomski prosperitetne Amerike bez skupih globalnih vojnih operacija. Od izborne pobede početkom novembra 2016. predsednik SAD Donald Tramp suočava se sa žestokim otporom američke elite koja nastavlja da se zalaže za agresivnu intervencionističku politiku. To je svakako jedinstven slučaj u istoriji SAD.

Najžešći protivnik je krug oko bivše Obama-Klinton administracije, kao i porodica Buš. Evropske elite su se, takođe, priključile tom frontu. Prošle jeseni bivši ministar odbrane Gutenberg je na američkim medijima saopštio da su Rusija i Kina opasnost po slobodni svet, a evropski mediji su poput eha ratnih bubnjeva koji postaje sve glasniji i glasniji u pozadini.

A odnosi EU i Rusije?
— Od kraja 2019. Ursula fon der Lajen, Kristin Lagard i Žozep Borel drže najvažnije funkcije koje EU može da ponudi. Svi oni su išli na studijska putovanja u SAD, stoga bliskost transatlantskim mrežama nije iznenađujuća, kao ni „distancirajuće" izjave o Rusiji. Pored ovog kadrovskog paketa, koji nije baš demokratski, tu je i Šarl Mišel na poziciji predsedavajućeg Evropskog saveta. Nažalost, ta konstelacija ne daje nadu za dobre odnose EU i Rusije.

Sve veće nepoverenje i atmosfera konfrontacije između velikih sila izaziva značajnu zabrinutost javnosti. Vojne NATO vežbe „Branilac Evrope 2020" ovde, „Branilac jugoistočnog Pacifika" na Dalekom istoku, EU prilagođava civilnu infrastrukturu za vojne svrhe, SAD napuštaju sporazume o kontroli naoružanja, trka u naoružanju se ubrzava.

Zbog čega?
— Napetosti između SAD i njihovih satelita i Rusije i Kine verovatno će nastaviti da se intenziviraju. NATO manevri „Branilac 2020" trebalo je da se održe od februara do maja. Prvi put od kraja Hladnog rata čitava američka divizija, uključujući oružane sisteme, trebalo je da bude prebačena iz SAD u Antverpen ili Bremerhafen pre daljeg transporta do Poljske i baltičkih država. Pored toga, trebalo je da učestvuju i vojnici drugih NATO članica. To je najveći pokret trupa iz SAD u poslednjih 25 godina.

Karakteristično za režim u kojem je NATO retorika jeste izjava Heninga Otea, portparola za odbranu poslaničkog kluba CDU-CSU u Bundestagu od 13. februara 2020: „Bezbednosna situacija u Evropi se pogoršala, delom zbog ruske ofanzivne spoljne politike. Setite se samo aneksije Krima u suprotnosti sa međunarodnim pravom i uloge Rusije u sukobu na istoku Ukrajine, ruskih trenažnih letova iznad Baltičkog mora, ofanzivnih vojnih manevara na Arktiku, podrške Asadovom režimu u Siriji ili kršenju Sporazuma o raketama srednjeg dometa. Susedne zemlje su, takođe, zabrinute. Moramo učiniti više u bezbednosnoj politici, uključujući uverljivu obranu istočnog krila NATO-a."

Pripadnici NATO snaga iz devet zemalja članica tokom vežbe „Gvozdeni mač", Pabrade, Litvanija, novembar 2014. (Foto: Ieva Budzeikaite/nato.int)

Istinski idiosinkratično tumačenje američkog provociranja Rusije od raspada Sovjetskog Saveza! Vili Vimer je vojnu operaciju usmerenu na Rusiju nazvao „manevrom sramote". Verovatno nema boljeg načina da se to uokviri.

Zahvaljujući koroni, ona je prekinuta, kao i misije NATO-a poput „Pojačanog isturenog prisustva", misije pomoći u Litvaniji, ili misija na Kosovu. U Atlantskom savetu kritikovano je što suparnici Alijanse poput Kine, ili Rusije strateški koriste presporo reagovanje Saveza s proleća u svoju korist. O tome kako, međutim, nije bilo nikakvih javnih saopštenja. Dva nosača aviona, „Ronald Regan" i „Ruzvelt", koji operišu na Pacifiku zaglavljeni su u Guamu zbog korone, a bombarderi dugog dometa „B52H stratofortres", koji su tamo u vazduhoplovnoj bazi Andersen bili stacionirani 16 godina, napustili su stratešku bazu u Guamu 15. aprila put američke Zapadne obale. Sve ovo izgleda da samo poboljšava bezbednosnu situaciju, a u realnosti ona je postala samo još krhkija. Vodeća sila koja slabi je nepredvidiva!

Prošle godine učestvovali ste na međunarodnoj konferenciji povodom dvadesete godišnjice NATO agresije na SR Jugoslaviju.
— Rado sam prihvatio poziv na međunarodnu konferenciju. To prvo učešće Nemačke u ratu od 1945, povrh toga u agresivnom ratu protivnom međunarodnom pravu, snažno je utuklo moje nade za mirniju budućnost. Bio sam zahvalan na mogućnosti da doprinesem forumu kratkom izjavom za mir.

Agresija je bila prvi rat u Evropi posle Drugog svetskog rata. Možete li prokomentarisati tu akciju NATO-a s gledišta evropskih i posebno nemačkih motiva i interesa?
— Ne mogu videti nijedan stvarni evropski i nemački motiv. Radilo se samo o geopolitičkim ciljevima SAD – dominaciji nad Evroazijom. Od tada, SAD i Nemačka, koja se šlepuje, ignorišu pravila međunarodnog prava u svojim vojnim operacijama suprotno Povelji UN.

Posle učešća na Konferenciji u Bratislavi (u zajedničkoj organizaciji Stejt departmenta i Instituta Enterprajz) na proleće 2000. Vili Vimer je obavestio tadašnjeg kancelara Šredera o američkim ciljevima: „Rat protiv SR Jugoslavije je vođen da bi se revidirala pogrešna odluka generala Ajzenhauera u Drugom svetskom ratu. Stacioniranje američkih vojnika tamo je izvršeno iz strateških razloga. Radilo se pre svega o širenju NATO-a na istok i istovremeno o pokazivanju Kini gde su joj granice u Evropi. To je demonstrirano napadom na kinesku ambasadu u Beogradu."

Nemačka je jedan od najvažnijih privrednih partnera Srbije. Desetine hiljada Srba žive u Nemačkoj. Dunav povezuje Srbiju i Nemačku. Kulturne veze imaju istorijske korene. S druge strane, Nemačka je 1999. aktivno učestvovala u NATO agresiji, bila je među prvima da prizna nelegalnu secesiju Kosova i Metohije 2008. Šta bi trebalo uraditi da se poboljša budućnost odnosa Srbije i Nemačke?
— Sve dok se nemačka elita i nemački mediji farbaju transatlantskom bojom, nemam mnogo nade. Ako uticajne američke elite – a Trampa ne smatram njihovim delom – žele da vode treći veliki rat ovde u Evropi, nemačke će se elite, poput evropskih, povinovati.

Nemačka kancelarka Angela Merkel u pratnji svojih telohranitelja prolazi pored Bundestaga, Berlin, 13. maj 2020 (Foto: AP Photo/DPA/Michael Kappeler)

Zbog toga nam je potrebna Evropa – a ovde mislim na De Golovu viziju Evrope nacija – koja se gradi na federalnim osnovama, pokazuje solidarnost i jača regionalizam. Domeni odgovornosti moraju se spuštati na što niže nivoe. Raznolikost mora biti pojačana, a o predstojećim problemima mora se ponovo razgovarati otvoreno i uz međusobno poštovanje.

Autor Živadin Jovanović

Preveo Filip Rodić

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

Izvor Pečat