Ambasadorka Kurjak: Dokument iz Vašingtona nije obavezujući, nepotreban spor s Rusijom
Bivša ambasadorka Srbije u Rusiji Jelica Kurjak izjavila je danas za Betu da dokument koji je predsednik Aleksandar Vučić potpisao u Vašingtonu nije obavezujući jer se ne radi o medjunarodnom sporazumu koji bi bio ratifikovan u organima zakonodavne vlasti. |
понедељак, 7. септембар 2020.
Ambasadorka Kurjak: Dokument iz Vašingtona nije obavezujući, nepotreban spor s Rusijom
недеља, 6. септембар 2020.
Bofl diplomatija
Bofl diplomatija
Piše: Jovan Rajić
9-11 minutes
Konačno smo dočekali potpisivanje famoznog i dugo najavljivanog sporazuma između prištinske i srpske delegacije u Vašingtonu, koji smo svi iščekivali, više sa neizvesnošću i zebnjom, nego sa nestrpljenjem.
06. septembra 2020. 14.22
Foto: Pixabay/Sakurayim
Ovo pre svega jer niko u Srbiji nije imao uvid o čemu će se uopšte pregovarati u SAD, sa kim će se tačno razgovarati i da li će epilog svega biti potpisivanje nekog pravno obavezujućeg dokumenta koji bi, na ovaj ili onaj način, značio priznavanje Kosova kao države od strane Srbije.
Na kraju, čini se, ništa epohalno nije se dogodilo, osim što je američki predsednik ugrabio priliku da sebi pred izbore ubere još koji poen u jevrejskoj i LGBT zajednici, a da za američku ekonomiju sklopi dobre poslove kada je u pitanju infrastruktura na Kosovu i upravljanje čuvenim Gazivodama (ipak je, izgleda, dao Gazivode). Prištinska delegacija dobila je priznanje od Izraela i obećanje Srbije da u narednih godinu dana neće lobirati za nova povlačenja priznanja (što je u prethodnom periodu, treba to priznati, činjeno relativno uspešno) i sprečavanje članstva Kosova u međunarodnim organizacijama.
Srbija je, kao i obično kada je u pitanju ova vlast, bila kolateralna šteta, a njeni interesi ostali su u senci, sada već tradicionalnog, ličnog odnosa poštovanja i divljenja koji predstavnici svih velikih sila osećaju prema našem Predsedniku. Ovaj put, dobio je hemijsku olovku kojom lično Tramp potpisuje sve akte (pokloniće je Danilu), ključeve od Bele kuće (da može da dođe kad god poželi) i 15 minuta nasamo sa Trampom (da može da se hvali pred „ružičastim" i „marićevskim" auditorijumom). A šta je dobila Srbija ?
No, da krenemo redom. Sve je počelo kada nam je Predsednik saopštio da putuje u Vašington na pregovore sa prištinskom delegacijom, sa zebnjom, ali uz snažnu poruku da predaja nikada nije bila opcija za Srbiju (ovo mu je valjda neko savetovao da konstantno ponavlja i i on to neumorno i neumereno i čini). Takođe, rečeno nam je i da smo „10 puta spremniji" od prištinske delegacije i da ne zna sta je tačno agenda za sastanak u Beloj kući, ali da će se on, kao i uvek, junački boriti za naše interese.
Razuman čovek bi prvo postavio pitanje kako je upoznat sa spremnošću protivničke ekipe i na koji je tačno način kvantifikovao koliko smo puta spremniji od njih, ali to njegovim navijačima svakako nije previše bitno. Dodatno, za sastanak kućnog saveta stambene zgrade u Rakovici, prilikom lepljenja obaveštenja o njegovom održavanju na ulazna vrata zgrade, istakne se agenda sastanka i pitanja o kojima će se tom prilikom diskutovati (ovo znam iz prve ruke, živeo sam tamo). Da li bilo ko razuman veruje da se za sastanak u Beloj kući, sa predsednikom najmoćnije države na svetu, unapred ne znaju sve teme o kojima će se diskutovati, do tančina ?
Međutim, i pored ovako puno nepoznanica, Vlada Republike Srbije usvojila je deklaraciju kojom „šefu", što bi se reklo „na slepo", pruža snažnu podršku „u veoma teškim i kompleksnim razgovorima koje vodi u Vašingtonu u najboljem interesu svih građana", napominjući da su ovo vremena u kojima je potrebno pokazati jedinstvo. Kao da su to čuli, na jednom beogradskom kružnom toku spontano su se okupili i simpatizeri Predsednika republike, pružajući mu takođe blanko podršku za sve napore koji ga očekuju, složno poručujući Vučić = Srbija !
Ovako osokoljen, uz političku i narodnu podršku, predsednik je okupio četvoročlanu delegaciju i krenuo na sudbonosne pregovore preko okeana. A šta se događalo u Vašingtonu ?
Bilo je mučno gledati u četvrtak uveče kako naša delegacija u travi do kolena stoji na kružnom toku (opet kružni tok) u blizini Bele kuće i daje izjave za zabrinuti narod u otadžbini.
Glavna dilema oko sporne tačke 10 i šumovi u komunikaciji na liniji Vašington-Beograd, Grenel koji demantuje sve što predstavnici naše delegacije izjave, a oni, nesretnici, samo što mu ne kažu: „Pa ćuti čoveče, to mi moramo tako da predstavimo kod nas, nije važno šta tu piše i o čemu mi pričamo ovde, važno je kako mi to tamo prodamo". Bofl diplomatija kvazi diplomata, neko bi rekao. Na momente komično, ali pretežno tragično; ipak su oni tamo predstavljali ovu zemlju.
Ovde je svakako prednjačio Siniša Mali, koji je u sred sastanka izašao (valjda do toaleta), i tom prilikom novinarima saopštio kako se predsednik unutra bori nadljudskim naporima, „a da li će izdržati – videćemo", kao lekar koji nakon operacije na otvorenom srcu porodici pacijenta saopštava da su lekari učinili sve što je do njih. A ako i kojim slučajem de facto ili de jure priznaju nezavisnost Kosova – krivi su Koštunica, Tadić, Đilas, svi osim njih, koji su, ako se podsetimo 1999. godine sve ovo i zakuvali (kada kažem „oni", mislim na stranku preteču ove današnje koju svi oni predstavljaju, inače, crni deo tadašnje crveno-crne koalicije).
Predsednik je napomenuo u više navrata da u prethodnih 40, 50 godina niko iz Srbije nije imao priliku da sa američkim predsednikom ima bilateralni susret i da će to za njega biti velika čast. Ako odete na google i otkucate npr. „Đinđić i Buš", prvo što će Vam izaći je slika pokojnog Predsednika srpske Vlade, koji sa tadašnjim Predsednikom SAD u srdačnom razgovoru i sa osmehom na licu, zavaljen u fotelju (ne na hoklici) sedi i razgovara, stiče se utisak, o neobaveznim temama na početku (neformalnom delu) razgovora. Postavlja se pitanje, na koja verovatno psiholozi mogu da daju odgovor, iz kog razloga sadašnji Predsednik države ima potrebu da zaobilazi istinu čak i kada su u pitanju ove lako proverljive stvari i šta nam sve ne govori ili pogrešno interpretira, a u šta nemamo uvid.
Moram se, pred kraj osvrnuti i na sastav delegacije. Desna ruka u pregovorima predsedniku, bio je dokazani kradljivac intelektualne svojine, inače, po struci ekonomista Siniša Mali. Pored njega, u delegaciji je bio i Marko Đurić, diplomac privatnog Fakulteta za pravosuđe i privredu u Novom Sadu (???), kao i Marko Čadež, koji je prema dostupnim informacijama zvanje dipl. menadžera stekao na „Akademiji za marketing i komunikacije" u blizini Frankfurta.
Neko je na tviteru lepo primetio da je svojevremeno Slobodan Milošević (ne zaboravljajući ovde sve njegove grehe prema svom i drugim narodima) u svojim delegacijama ovog tipa uvek i bez izuzetka imao iskusne i školovane diplomate, kao i doktore pravnih nauka, profilisane za međunarodne odnose i međunarodno pravo. Vojislav Koštunica, doktor pravnih nauka, je za pitanja Kosova imao pomoć Slobodana Samardžića, još jednog doktora – političkih nauka, a Boris Tadić iskusnog diplomatu Dušana Batakovića, inače doktora sa Sorbone.
Vućiću eksperti nisu potrebni. On ih prezire. Oni imaju znanje, karakter i dostojanstvo. Znaju da povuku crtu i kažu „Ne, preko ovoga ne idemo". Sve što on ne poseduje i ne sme da uradi. Zbog toga je važno da u njegovoj delegaciji samo on govori i on se za sve pita, a da ostali članovi iste, u svakom smislu inferiorni u odnosu na njega, prave masu i ne postavljaju previše pitanja. Ovo poslednje važi i za novinare kojima je okružen i koje sa sobom vuklja levo-desno, razvlačeći kamere i mikrofone po trgovima i parkovima svetskih metropola, sve zajedno praveći jednu cirkusku predstavu koja ne priliči bilo kojoj ozbiljnoj državi. Ali to je priča koja je već poznata i ispričana više puta i na kojoj se ne vredi preterano zadržavati.
Konačno, Predsednika je u neku ruku bilo tužno gledati kako u „magarećoj klupi" potpisuje sporazum koji mu je serviran i kako, kao student prve godine fakulteta sedi na hoklici ispred Trampa, molećivo ga gledajući i nadajući se prelaznoj oceni. Ipak on, kakav god bio, tamo pod našom, srpskom zastavom, predstavlja ovu zemlju i nešto potpisuje u naše ime. On za to očekuje našu blanko podršku, bez da nas obaveštava o čemu se konkretno radi, tražeći da ga u tome podržimo bezrezervno, kao što je to učinila tehnička Vlada ili oni nesretnici sa beogradskog kružnog toka.
Ta ista Vlada apeluje na JEDNISTVO svih institucija i aktera. Kažu, sada nam je potrebnije nego ikad. I ja se slažem. Ali, možda je o tome trebalo da misle pre nego što su razvalili i obesmislili sve institucije, a sve ostale relevantne političke aktere i nezavisne intelektualce koji se sa njima ne slažu, satanizovali i obeshrabrili da se bilo gde pojave i iznesu svoj stav, a čitavu zemlju polarizovali do granice pucanja, usadivši u ova dva pola međusobnu mržnju i netrpeljivost, imanentnu sukobljenim stranama u građanskim ratovima. Ne gospodo, ovu čorbu koju ste zakuvali, sami ćete morati da kusate. Da ne kažem onu „sam pao, sam se razbio", jer se iskreno nadam da na kraju ove njihove avanture nećemo završiti razbijeni. Nadam se, ali strahujem.
Autor je advokat
петак, 4. септембар 2020.
Србија, Белорусија и „принципијелност”
Србија, Белорусија и „принципијелност"
Живадин Јовановић
4-5 minutes
Судећи по извештајима медија, белоруски председник Лукашенко је реагујући на грубо мешање и притиске Запада у вези са изборима, рекао, поред осталог: „Нисам ја њима проблем, као што ни Србији није био проблем Слободан Милошевић, већ национално благо Србије, рудници, фабрике, банке... У Србији скоро да више ништа не припада држави, већ странцима који су им уништили апсолутно све фабрике и све банке. Покуповали им за бадава и уништили целокупну економију! Зар желите да и нашу земљу окупирају земље ЕУ да не би банкротирале, да и нама униште фабрике, да нам опљачкају све оно што смо годинама мукотрпно стварали? Е, то неће моћи ни по коју цену!"
Нема сумње да је однос Запада према новој убедљивој победи Лукашенка на изборима мотивисан геополитичким разлозима и циљевима, а не „бригом за демократију и људска права". Уосталом, и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен је још у свом програмском говору истакла да ће стратегија Комисије ЕУ бити геополитика.
Основни принципи међународних односа и Резолуција Генералне скупштине УН не допуштају никакво мешање са стране у изборне процесе независних држава. Руководећи се геополитичким циљевима, ЕУ у односу према изборима у Белорусији очигледно не поштује те принципе, нити Резолуцију УН-а. То се јасно види и у недавно усвојеној Декларацији ЕУ, којом се избори у Белорусији карактеришу као недемократски, нефер, а резултати избора не признају.
Судећи поново по извештајима медија, Србија се накнадно придружила Декларацији ЕУ и на тај начин посредно и са извесним закашњењем, прихватила све ставове из тог документа и на тај начин се умешала у изборни процес пријатељске, савезничке земље.
Интересантно је да о овом придруживању Србије једном документу ЕУ непринципијелне суштине, српска јавност сазнаје посредно, од Сема Фабриција и Ентонија Годфрија, првих дипломатских представника ЕУ, односно САД у Београду, дакле „из страних извора", а не од званичних представника српске дипломатије, или владе, што је пракса суверених и независних земаља. Зашто је тако, остаје нејасно. Да ли је, можда, некоме засметало што је Лукашенко подсетио на случај Србије, на својевремено мешање Запада у изборе у Србији и на све „благодети" које су Србију потом стигле? Шта стоји иза „кашњења" Србије у „придруживању" Декларацији ЕУ? Није ли неко у међувремену „охрабривао" независну Србију да се придружи Декларацији ЕУ?
Србија и Белорусија су пријатељске савезничке земље. Године 1944. белоруски борци су учествовали у ослобађању Београда. Лукашенко 1999. године посећује Београд под бомбама, да би изразио солидарност са Србијом и оштро осудио злочиначку агресију НАТО-а. Белорусија је пружила Србији и значајну хуманитарну помоћ. А 2020. године Белорусија је поклонила више борбених авиона и друге војне опреме одбрамбеног карактера. Белорусија принципијелно подржава суверенитет и територијални интегритет Србије, није признала ни једнострану сецесију Косова и Метохије, нити били чиме показује да би такав став променила, Лукашенкова влада је подржала бесцаринску трговину Србије и ЕАУ.
Србија се придруживањем Декларацији ЕУ умешала у изборни процес Белорусије, иако то представља кршење принципа и одлука УН-а. С друге стране, Србија не жели да се меша у изборни процес у Црној Гори, позивајући се на принципе немешања у унутрашње послове суверених држава. Овај принципијелни став се саопштава директно, а не из страних извора.
Шта је заједничко у овим опречним ставовима? Вероватно, геополитика ширења на Исток.
Председник Београдског форума за свет равноправних
Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
Dušan Proroković - Zapad je pustio Mila niz vodu
Dušan Proroković - Zapad je pustio Mila niz vodu - Novi Standard
Dušan Proroković
7-8 minutes
Izbori su početak političke tranzicije u CG, a Zapad, koji je pustio Mila niz vodu, sada treba da se izjasni šta će s njim. Što pre usledi odgovor, svima će biti lakše
Najpre je dan pred izbore objavljena serija tekstova u zapadnim medijima, u kojima je Milo više kritikovan nego za prethodne tri decenije. Obnarodovana je i odavno poznata stvar: vlast pobeđuje zahvaljujući fantomskim biračima. Navodi se cifra od cirka 40 hiljada ljudi, što je na uobičajenu izlaznost oko 10 posto, a možda ih je i više.
Zatim je na dan izbora, delom zbog velike izlaznosti u prvim satima glasanja, ali i zbog spoljnog pritiska sprečen svaki pokušaj nekog novog „državnog udara" kako bi se Milo spasio na identičan način kao i pre četiri godine. Na fantomske birače su zažmurili, dalje od toga nisu želeli. Potom je u izbornoj noći nateran da prizna rezultate, iako je iz štaba DPS-a u 21 čas saopšteno da sa tradicionalnim partnerima imaju sigurnu većinu. Nakon izbora DPS je opet nateran na povlačenje, samo je ovoga puta to bio demanti da organizuju miting u Podgorici.
Naposletku, rafiniranim diplomatskim jezikom Žozep Borel i Oliver Varheji su u zvaničnoj poruci saopštili da EU sa Milom više nema ništa. U izjavi se ukazuje na „neophodnost uključivanja aktera i institucija u transparentan, odlučan i inkluzivan dijalog o primeni preporuka kako bi se rešili dugogodišnji izborni nedostaci uoči sledećih izbora" i da se meseci pred nama „moraju iskoristiti za produbljivanje i ubrzavanje političkih i ekonomskih reformi, posebno u oblasti vladavine prava".
Em znaju kako su sprovođene izborne krađe prethodnih godina (Slavko Perović je svojevremeno rekao da se Milu ovaj model osladio na referendumu, kada je prvi put primenjen kako bi se namakla većina od 55 odsto), em je stav da sa Đukanovićem nema vladavine prava, samim tim ni ispunjavanja famoznih poglavlja.
RAZLIČITI SCENARIJI
Jednostavno, Milo je nakon dve decenije iz statusa kooperativnog stabilokrate prebačen u kategoriju problematičnih lokalnih kabadahija. Postao je preveliko opterećenje – homogenizovao je opoziciju, probudio istorijsko pamćenje i ugrozio projekat na kom se u raznim kuhinjama radilo četvrt veka, a koji ionako bejaše na klimavim nogama. Naravno, niko sada neće priznati da je i u poslednju epizodu tog projekta, posvećenu izgradnji „crnogorske crkve", Milo poguran sa istih adresa. Pobeda ima sto očeva, poraz samo jednog krivca.
Ipak, sa druge strane, isto kao što je jasno da je Milo pušten niz vodu, belodano je i da se on sa tim ne može pomiriti. A i kako bi nakon trideset godina vlasti. „Svaka ljubav tokom vremena bledi, samo ljubav prema vlasti jača." To je boljka svih lidera koji dugo traju. Otuda i ideja o kohabitaciji deluje kao fantazmagorija. Uprkos poređenjima iz Hrvatske (Plenković — Milanović) i Srbije (Koštunica — Tadić).
Predsednik Crne Gore i DPS-a Milo Đukanović tokom glasanja, 31. avgust 2020. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)
Sa jedne strane, tu je kreativno tumačenje kako mandat najpre mora ponuditi listi sa najvećim brojem glasova (dakle – DPS-u), a zatim se to može produžiti na 90 dana, završiti neuspehom i na kraju dovesti do raspisivanja novih parlamentarnih izbora početkom 2021. godine. Uz to se očekuje i pobeda Bajdena na američkim predsedničkim izborima. Ovakav scenario je teško zamisliv. Ne samo zato što Bajden mnogo greši, već i zbog toga što je Milo „prvi trepnuo". Nateran je na odustajanje od nekoliko ključnih akcija, taj proces je sada ireverzibilan. Takođe, falsifikovanje izborne volje građana nije prihvatljivo nikome u Vašingtonu i Briselu pošto im to potpuno kvari računicu u Belorusiji. Stajući uz Milove marifetluke dodavali bi municiju direktno Lukašenku.
Sa druge strane, moguće su razne provokacije u cilju prikazivanja kako se „Crna Gora vraća u devedesete". U projektovanom haosu i indukovanim sukobljavanjima Milo bi se prikazao kao jedini faktor stabilnosti. Međutim, i ovakav pristup je feleričan. Opet, ne samo zato što su lideri tri opozicione liste ovo prepoznali i oko toga do sada nisu pravili greške, već i što je cena visoka, pa i previsoka za sve međunarodne aktere. Prvo, ko zna gde sve to može završiti. Drugo, što se „zapadnih influensera" tiče, oni jesu Mila označili za „deo problema", ali neki novi, reformisani i dekriminalizovani DPS za njih u perspektivi čini „deo rešenja".
Biće izbora i glasanja i nakon Mila, biće globalnih i regionalnih sučeljavanja, novih izazova i pretnji, samim tim i mnogih prestrojavanja u političkom životu Crne Gore. Pokušaj mobilisanja partije za očuvanje jedne fotelje na kraju će dovesti do uništenja celokupne stranačke infrastrukture. Braniti propalu stvar kroz izazivanje nereda ima krupne posledice.
ŠTA S MILOM?
Skandalozno postizborno saopštenje DPS-a, u kom se za poraz okrivljuju svi, od Beograda do EU i NATO (to je ona „međunarodna zajednica" koja nije branila Mila od „litijaša"), upravo potvrđuje da je predsednik spreman da do kraja žrtvuje ono što mu je preostalo pre no što ostane sam. Sa Milom može niz vodu otplivati i DPS, a sa tim i politika koju su baštinili. Problem je što su sa političkog Zapada zarad stvaranja te baštine mnogo uložili, i sada ne bi da im propada investicija i godine truda.
Dakle, manevarski prostor za bilo kakvo „izvlačenje" ostaje preuzak. Svakako i zbog toga što sam Milo nikakve izlazne strategije nije smišljao, niti kada je donosio sporni zakon, niti kada je raspisivao izbore. Valjda je očekivao da će ga, po običaju, sponzori i mentori sačuvati. U ovim okolnostima, praktično, jedina održiva alternativa jeste traženje garancije za penzionerske dane, negde na nepoznatoj lokaciji, daleko od politike. Da ostavi na miru i region, i Crnu Goru, na kraju i DPS.
Teško je prognozirati i da li je on na to spreman, ali još i više da li postoji spremnost za tako nešto kod onih koji su vlasni da garancije potpišu. Jer, narativ o Milu sada se potpuno menja – i u Vašingtonu, i u Briselu. Da traži tako nešto od Moskve, bilo bi shvaćeno kao šala.
Građani Podgorice ispred Hrama Hristovog Vaskrsenja proslavljaju pobedu opozicije na izborima u Crnoj Gori, 31. avgust 2020. (Foto: mitropolija.com)
U svakom slučaju, izbori su početak političke tranzicije u Crnoj Gori. Taj proces se neće odigrati brzo i bez problema kako zamišljaju glasači dojučerašnje opozicije, ali neće ni trajati u nedogled kako to misle pobornici dosadašnje vlasti. Jer, naposletku, obrni-okreni, on će se svesti samo na jedno pitanje: šta sa Milom? Što pre usledi odgovor biće lakše svima. I u Crnoj Gori i u regionu.
Zapad je pustio Mila niz vodu, sada treba da se izjasni šta će sa njim!? U suprotnom, ako odgovora ne bude u razumnom roku, posledice će biti veće.
Naslovna fotografija: Savo Prelević/AFP via Getty Images
Izvor Sputnjik
четвртак, 3. септембар 2020.
Даниловић: Сами сте себе удавили; Удавили сте се преждеравањем, бахаћењем, расипањем, понижавањем других
Даниловић: Сами сте себе удавили; Удавили сте се преждеравањем, бахаћењем, расипањем, понижавањем других
Добродошли међу своје бераче памука, па да се лијепо договоримо ко ће шта да ради и ко ће гдје да служи награде и казне
Од
-
03/09/2020 09:15 Посљедња измјена: 03/09/2020 10:15
Горан Даниловић
Замислите колико сте само ојадили овај народ када вас са оваквим жаром, кроз сузе и радост, кроз стрепњу и дрхтање, скида са трона?
Замислите колико сте огрезли у охолости када вас из вашег свемогућег облака, перверзно насађеног на разваљене животе, из некаквог метафизичког крканлука није могло вратити ништа?
Ви сте побиједили и поразили себе! Удавили сте се преждеравањем, бахаћењем, расипањем, понижавањем других. Удавили сте се разметљивошћу коју нико до вас није ни памтио ни слутио.
Ви сте с временом лагали све ужасније и крупније, подметали, заметали кавге, крваве неспоразуме, отимали све и свакоме, черупали од свачије мале среће и колективних несрећа, претакали у своје магазе, направили касте и затворене кругове, множили богатство, умножавали сиромашне, подстицали сукобљавања, отимали без стида, куповали јахте, љетовалишта и мора, куповали планине, скијалишта, ријеке, господарили судбинама, животима, преправљали прошлост и прилагођавали је својој бахатој садашњости, вјеровали да сте постали вјечни и да је Црна Гора вјечни рудник ваше задовољштине.
Вјеровали сте да никада неће проћи ни ваша срећа, ни туђе горчине, да је Бог у међувремену узео вашу чланску карту, а да је ваш предсједник уједно Аврам, Мојсије и Мухамед, послат да још само испреговара са творцем мирну примопредају остатка небеске власти.
Ви нисте живјели међу нама, ви сте нас презирали као жалосно подсјећање на пропадљивост.
Ви нисте били дио нас, стварност и закони физике вас нису обавезивали, градили сте свој свијет који је трајао пријетеће дуго. Загледани у своју будућност вјеровали сте да никада неће престати, да ће вас на мјесту господара замијенити властита дјеца, да је вама и њима обећана Црна Гора, а да смо ми берачи памука на плантажама тужног југа.
Замислите, уколико нисте заборавили и да замишљате!
Запитајте се данас, ако нисте никада до сада!
Сан свемоћи је нестао и ово што сте треснули о земљу није завјера, ружни тренутак непажње, него посљедица лажног живљења.
Не покушавајте да се отмете реалности, ућутите и учите поново да ходате, ви нисте небеска војска успјеха него пропадљива твар која се стрмоглавила носом по сред Црне Горе.
Добродошли међу своје, у свијет који је суров али праведан.
Овдје живе Гогољ и Достојевски, Андрић и Селимовић. Пали сте међу људе на чијим леђима сте сањали. Овдје државност није изговор за подвођење слатком животу, све је саткано од камена и земље и све је пропадљиво.
Научите да волите љубављу која се увијек не исплати и која се не награђује луксузом и скупим свадбовањем.
Научите да будете поново људи јер и за вас има нове наде. Бог је велики – Онај исти којега сте одмјењивали вјерујући да се уморио и да се предао.
Добродошли међу своје бераче памука, па да се лијепо договоримо ко ће шта да ради и ко ће гдје да служи награде и казне.
https://www.in4s.net/danilovic-sami-ste-sebe-udavili-udavili-ste-se-prezderavanjem-bahacenjem-rasipanjem-ponizavanjem-drugih/
среда, 2. септембар 2020.
Отац Гојко Перовић: Немогућ је сценарио да се нешто преокрене — народ је променио власт
Отац Гојко Перовић: Немогућ је сценарио да се нешто преокрене — народ је променио власт
6-8 minutes
Већ годину дана СПЦ је на мети овдашњих власти, али ова предизборна кампања показала је њихово најгоре лице. Свештеници су хапшени и протеривани, конаци су рушени. У којој мери је то утицало на гласаче да их осуде на овим изборима?
— Све што су људи из ДПС-а и њихови коалициони партнери радили, радили су против своје политичке власти. Сваки њихов потез потврђивао је да хоће сукобе и да је нестабилност нешто у чему се најбоље осећају. Грађани су то препознали. Мислим да овај број грађана који су гласали против власти превазилази број људи који су верници, који практикују црквени живот. Има ту више слојева. Има ту људи који су отворено црквени људи, имате људе који су верници, али на некој дистанци, мислим да ту имате и агностика, и атеиста.
Верујем да је пуно људи других вера гласало за промене. На крају крајева, победа опозиције о којој се прича победа је три опозиционе листе, а ако погледате састав тих листа, имате и људе других вера. Власт се није снашла у сукобу са црквом који им није ни био потребан и који није потребан ни једној држави, па ни Црној Гори.
Црква је институција која поштује државу, мислим да свака црква поштује сваку државу, а посебно наша црква поштује Црну Гору јер оне вековима постоје у историјском загрљају који се не може сецирати, па да се каже, овамо смо се мање волели, овамо смо се више волели. Они сад кажу, СПЦ је нешто ново. Православна црква у Црној Гори, која се некада звала Пећка патријаршија, некада је била Митрополија цетињска, то је једна иста црква, као што је у питању једна иста држава, иако сада имате Црну Гору. Некада је била Република Црна Гора, некада је била федерална јединица у оквиру СФРЈ, некада је била Зетска бановина, некада је била књажевина и краљевина, која са данашњом Црном Гором ни по чему није идентична. Ни по границама, ни по амблемима, ни по службеном језику, ни по устројству. Ако бисмо били злуради, могли бисмо да кажемо да Црна Гора постоји од референдума 2006, али то нико нормалан неће рећи.
Циљ све три опозиционе листе у предизборној кампањи био је да сруше тродеценијски режим Мила Ђукановића. Верујете ли да ће се оне сагласити и убудуће, с обзиром да немају баш исте ставове по разним питањима? Могу ли и надаље да опстану као заједничка влада?
— Историја није почела од 30. августа, она ће трајати. Пред нама, грађанима Црне Горе, пред свим субјектима, и политичким, и друштвеним, и верским је труд да изградимо друштво које ће надићи владавину било ког једног фактора. Већина грађана који су гласали не мрзи никога. Само смо тражили модел живота који неће зависити од једне партије, посебно не од једног човека. И мислим да смо то добили. Пред нама је дуг процес који подразумева одређене фазе. Мислим да коалиција која је победила има задатак да трасира прву фазу, а то значи кретање у општим нормама — каква ће бити влада, за које ће се принципе борити. Улазак у детаље, као што је међународна оријентација, мислим да је то тема за неке друге изборе. Сада треба посложити ствари на нивоу основних принципа, да Црна Гора може да крене даље, као држава којом не влада један човек.
Али, већ су осванули наслови у медијима под контролом режима да Црна Гора више не постоји, да ће се ускоро плаћати динарима и опет писати ћирилицом… Је ли то опет застрашивање народа?
— Да. Ако застрашују црногорски народ да ће се писати ћирилицом, писмом на коме је написано све што у Црној Гори вреди, од Октоиха, преко Горског вијенца и Посланице св. Петра цетињског па надаље, то говори о плитким дометима такве врсте кампање. Само нека тако наставе. Не бринем да ће та идеологија имати већег утицаја међу грађанима. Рећи да Црна Гора не постоји у моменту када из Европске комисије добијате позитивне поруке. Ево, баш данас је комесар Вархељи поздравио крај избора, чак је поменуо и нову владу. Црна Гора и те како постоји и тек треба да постоји самим тим што ће доказати да може да функционише као парламентарна демократија. Једна од основа таквог уређења је демократска смена власти. Ако ови не буду ваљали, лако ћемо на власт довести неке друге.
Говоре неки и да ће Црна Гора бити земља под снажним утицајем Србије и Русије…
— Мислим да су то подметања. Хвала Богу да ће Црна Гора имати нормалне односе са свима. Из онога што су политички лидери рекли, јасно је да је пут Црне Горе европски пут, пут преузимања стандарда ЕУ. Ако је то тако, са тим у вези може да иде и добар однос према Русији, и добар однос према Кини. Зашто бисмо градили Црну гору као инвалида који не уме да се дружи са неким? Црна Гора је вековима знала да буде партнер свих великих и малих сила, како у Европи, тако и у свету. Зашто бисмо се сада ограничавали? Јасно је да је ЕУ приоритет. Лидери ЕУ друже се и преговарају са Русијом. Зашто бисмо ми сада нешто што је историјски корен црногорске дипломатије и државности одрицали од себе. Али, оно како они то хоће да представе, или Русија, или ЕУ, па то нема нигде у Европи.
За носиоца листе „За будућност Црне Горе" Здравка Кривокапића кажу да је кандидат СПЦ. То је била најжешћа оптужба актуелне власти. Видели смо да се и у изборној ноћи састао са митрополитом Амфилохијем. Упркос свему, он је био најбоље оцењена личност предизборне кампање. Може ли он да буде помиритељ црногорског друштва?
— Управо излазимо из приче да од једног човека све зависи. Управо се разилазимо са том причом без свађе и туче и имамо прелаз у ново доба, када се у Бога нада да просперитет Црне Горе неће зависити од било ког појединца. Што се професора Кривокапића тиче, очигледно је да је требало само да се појави неко ко је довољно честит, довољно чист од некакве политичке прошлости, човек који не сугерише ништа негативно, да народ изађе и гласа.
По завршетку избора, добили смо молбу Митрополије црногорско-приморске да се народ не окупља да не би дошло до инцидената. Такав апел упутили су и лидери све три опозиционе коалиције. Шта бисте Ви поручили грађанима Црне Горе?
— Управо је изашао апел Епископског савета СПЦ у Црној Гори у коме се поручује да су, због контекста целе ситуације, због одласка једне тоталитарне власти, која знала да влада и на поделама и да, понекад смишљено, пројектује сукобе, злоупотребе могуће. Те су се злоупотребе већ десиле. Мислим да није дошло ни до чега ружног, али на информативном нивоу, рецимо, синоћ су нам телефони били затрпани информацијом да је гађана џамија. Док смо добили деманти, живели смо у страху да је на помолу ко зна шта. Пошто се маса не да контролисати, позвали смо да нема изласка на улицу, не зато што народ не треба да се радује. Други разлог је да људима који су добили поверење грађана потребан мир у коме ће поставити основне постулате неке будуће власти.
Svetlo iz Crne Gore – prve impresije i nove brige
Svetlo iz Crne Gore – prve impresije i nove brige
9-11 minutes
Piše: Vesna Pešić
Parlamentarni izbori u Crnoj Gori su tek završeni, pa se mogu izneti samo prve impresije, a vreme će pokazati da li su moje interpretacije, dileme i tumačenja opozicione pobede validni. Šta će se dešavati i kakvu će politiku voditi nova crnogorska vlast ukoliko uspe da se konstituiše, a ja se nadam da hoće, tek ćemo imati prilike da vidimo. Da li će opozicija preuzeti vlast nije sasvim sigurno, jer ima samo jedan mandat više od Đukanovićevog DPS-a. Zato ću analizirati obe strane.
Po prvim reakcijama i govorima opozicionih pobednika utisak je povoljan i ohrabrujući. Crna Gora neće obustaviti svoj put ka EU i izgradnji demokratskog društva i vladavine prava. Sumnja je pomračila veselje kada smo od pobednika čuli da je lider najveće opozicione stranke (Demokratski front) rekao da je na izborima pobedio Vasilije Ostroški. U tome ima istine. Podsetimo kako je sve počelo. Do sukoba i okupljanja velike mase nezadovoljnih građana organizovanih u crkvene litije došlo je zbog donošenja verskog zakona koji je vlast nametnula, a Mitropolija crnogorsko-primorska na čelu sa Amfilohijem energično odbacila. Po svemu sudeći Milo se ljuto prevario sa tim zakonom. Napravio je grešku zato što je u igru ubacio crkvu. I najveštiji i najdugovečniji vladar mora jednom da nagazi na minu. To se Đukanoviću moralo dogoditi, jer je mnogima njegova mafijaška i korumpirana vlast dozlogrdila. Izgubio je jer ljudi više nisu hteli da ga trpe.
Ali, u našim krajevima nezadovoljstvo građana nije dovoljno da se takav režim obori. Iskustvo potvrđuje da se vlast autoritarnih režima u našem regionu menja teško ili gotovo nikako samo unutrašnjom snagom društva, jer su ta društva slaba i pod patronatom i pritiskom velikih sila. Do promene dolazi tek kada se velike sile, ili neka druga velika moć, jača od unutrašnjih korumpiranih autokrata, umeša i pomogne građanima i opoziciji. To smo videli u Srbiji 5. oktobra, kada je srpska opozicija uspela da obori vlast Slobodana Miloševića uz odlučujuću podršku SAD i Rusije. I poslednje promene u Makedoniji potvrđuju da se iz ćorsokaka autoritarizma izlazi na taj način. To ne znači da unutrašnje snage nemaju nikakvu ulogu, jer ni spoljašnje sile, niti bilo koja druga moć ne može pomoći ako se unutrašnji akteri ne okupe na efikasan i maksimalan način, ako ne naprave strategiju, program i plan da preuzmu vlast, tako da sve to odgovara i moćnim zaštitnicima.
To se dogodilo i u Crnoj Gori. U ovom slučaju ta spoljašnja moć koja je odigrala presudnu ulogu u rušenju Đukanovića bila je moć crkve. Zato je ta Đukanovićeva greška sa verskim zakonom bila tako fatalna. Mitropolija crnogorsko-primorska je uspela da okupi pod svoje skute i uzme u zaštitu sve nezadovoljne građane koji su u litijama sublimirali celokupni gnev nezadovoljnog i poniženog naroda. Narod se ujedinio i uspostavio unutrašnju komunikaciju bez obzira na političke i verske preferencije. Nikoga one slike masovnih litija u kojima je bio „ceo narod" nisu mogle da zavaraju: tu se nije radilo samo o otporu jednom zakonu, već o moći vere i crkve koje su mogle da okupe mešavinu različitih ideologija, pre svega prosrpske koja je bila glavna inspiracija, odakle je potekla priča o političkom pravoslavlju, ali i drugih: građanskih, demokratskih, liberalnih, kao i snage socijalnih i ekonomskih sudbina ljudi. Svi su se podvukli pod siguran kišobran vere i crkve, a koliko je njih stvarno verovalo nije bilo važno. Masovna okupljanja su preuzela formu litija kojima vlast ništa nije mogla, sve do pojave korona virusa. Golim okom se videla želja i odlučnost naroda da se nepodnošljiva životna situacija u Crnoj Gori promeni. Zato je u ovom slučaju crkva ključ, ona je zamenila moć koja spolja nije stizala, naprotiv, ta spoljna moć podržavala je iz sve snage Mila Đukanovića.
Zato ovi izbori nisu bili uobičajeni izbori kakvih je bilo sijaset za poslednjih 30 godina i na kojima je uvek pobeđivao DPS. Oni su bili pripremani da postanu istorijski i to su i postali. Vladika Grigorije kaže da su Crnogorci imali četiri vladara: Nikolu, Aleksandra, Josipa Broza Tita i Mila Đukanovića. Boris Raonić, dugogodišnji NVO aktivista, kaže da su ovi izbori istorijski uspeh jer je narod Crne Gore posle 112 godina prvi put uspeo da smeni vlast i to na parlamentarnim izborima. Olovkom. Bez sumnje je to najvažniji i najveći uspeh crnogorskog društva. Posle 30 godina porodične, partijske i do zla boga korumpirane vlasti Mila Đukanovića, opozicija je uspela da odnose (tesnu) pobedu, dobije veći broj glasova i mandata (40 vlast, opozicija 41, za sada izgleda tako). Dogodila se mirna smena vlasti na relativno regularnim izborima, što je poen za Đukanovića koji očigledno nije pokrao izbore. Videlo se to i u njegovom govoru posle dobijenih rezultata. Čestitao je protivnicima, doduše teška srca i još uvek ne baš siguran da se pomirio sa gubitkom vlasti zbog samo jednog mandata.
Kada se zapitamo zašto je Đukanovićeva vlast bila toliko dugotrajna i zašto je bila potrebna crkvena moć, nešto jače od njega da bi se on sklonio s vlasti (doduše, još uvek je predsednik države), važno je reći da je njegov stil vladanja stvorio jedan nepobedivi model vlasti koji je patentirao baš on. Đukanović je napravio takav model vladanja da je od spolja, od velikih sila i moćnih korporacija kao što je Filip Moris (za šverc cigareta) dobijao zaštitu da čini ono što oni od njega očekuju. Pa je tako uspeo da najuri Ruse lažnim ruskim državnim udarom, priznao je Kosovo, učlanio Crnu Goru u NATO i samouvereno proglasio da je pred vratima Evropske unije, mada je po unutrašnjem stanju u zemlji, uređenosti države i, posebno, vladavini prava, bio daleko od te mogućnosti. Spolja je kooperativan i zato ga veliki čuvaju i podržavaju, a prema građanima je gazda, mafijaš, korumpiran, bogataš, kao i cela njegova porodica. Prema spolja kooperativan i „napredan", a iznutra srednjovekovni vlastelin. Ovaj Milov model vladanja je preuzeo i Vučić. On se voza na Kosovu već 8 godina, a spoljašnji moćnici neće da ga daju (od kancelarke Merkel do ostalih svetskih glavešina) zato što očekuju da će potpisati nezavisnost Kosova. Na ova moja razmišljanja nadovezuje se i Dubravka Stojanović koja je rekla: „Čudan mi je osećaj što sam za Mila zbog spoljne politike spremna da zažmurim na korupciju, kontrolu medija i ostalo. Dakle hvatam sebe u istom stavu kao kolonijalna EU. Otprilike nije za vas više demokratije nego samo sprečite Ruse. Baš me je bio blam kad sam shvatila da to u stvari mislim".
Za Crnu Goru i njenu novu vlast postavlja se pitanje kakve su konsekvence sada kada je Milov vladajući patent (dobar momak spolja i nemilosrdni gazda iznutra) razbijen uz pomoć Srpske pravoslavne crkve. Da li će to značiti teži položaj za crnogorske manjine koje su već napadnute i o čemu se već piše. Tek održani sastanak tri lidera crnogorske opozicije uliva poverenje da se neće ići tim putem.
I na kraju, šta opozicija u Srbiji može da nauči od crnogorske opozicije koja jeste bila pomognuta, ali je bila kooperativna, odlično i racionalno organizovana. Ona je odbacila dosovski model koji podrazumeva ujedinjenje celokupne opozicije, ideološki heterogene, u jednu kolonu koja bi dobila odsudnu bitku kad joj dođe vreme. Njeni predstavnici su shvatili da neki ljudi ni pod razno neće da glasaju za prosrpski Demokratski front i doneli su racionalnu odluku da naprave tri kolone od kojih svaka okuplja manje stranke slične orijentacije, a kolone se ređaju od desnice, centra do levice. Jedna kolona je DF pod nazivom „Za budućnost Crne Gore" (prosrpska desnica), druge dve kolone su građanske i predvode ih mladi i novi ljudi („Mir je naša nacija" i „Crno na bijelo" Dritana Abazovića). Predstavnici opozicije se međusobno nisu svađali i napadali jedni druge. Nisu samo kritikovali vlast nego su pripremili ozbiljne programe koje su uspeli da predstave svojim glasačima.
Ovakav model organizovanja pokazao se uspešnijim. Pokazalo se da je trpanje u isti koš ideološki različitih stranaka, kako je krenulo u Srbiji sa Savezom za Srbiju, bila velika greška. Baš kao i bojkot izbora koji je u uskom prostoru SzS-a uništavao Demokratsku stranku kao jedinu demokratsku proevropsku stranku u njemu. Iako se SzS raspao, opozicione stranke su opet napravile Udruženu opoziciju Srbije (UOS) koja daje više samostalnosti strankama (ne traži se konsenzualno odlučivanje), ali za ulazak u UOS moraš biti bojkotaš. Antibojkotaši se ne primaju, sem ukoliko ne promene rukovodstvo.
I za kraj: kad se prolomila vest da je pobedila opozicija u Crnoj Gori, kod nas je, mislim na Beograd, krenulo veliko slavlje, šenlučenje i pucnjava. Slavili su misleći da je Mila pobedila velikosrpska družina koja će privesti Crnu Goru u velikosrpski projekat. Međutim, za njih će i ova nova Crna Gora biti veliko iznenađenje, jer će ona nastaviti svoj put ka EU i neće poništiti nijedan ugovor koji je Milo potpisao. I Crna Gora neće stati, kao što nisu stali ni Srbi u Hrvatskoj koji su se osamostalili i krenuli napred, ostavljajući Srbiju u tunelu iz koga se još uvek ne nazire svetlo.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me
