Јањић: Брисел није помињао цркву јер им одговара смјена власти

Сад им више ЕК није објективна – Јањић: Брисел није помињао цркву јер им одговара смјена власти

Видјећемо шта ће бити, али ће се ови двоструки стандарди Европској комисији обити о главу. Погледајте само Извјештај ЕК за Србију. Они су српске изборе прогласили легалним и чак похвалили регионалну сарадњу Београда. Толико о томе колико су били објективни - закључује Јањић

Од

ИН4С

-

19/10/2020 06:51 Посљедња измјена: 19/10/2020 06:51

8

 

Душан Јањић

У посљедњем Извјештају Европске комисије за Црну Гору није поменуто директно мијешање Српске цркве у изборе како би се постигао политички компромис и омогућила промјена власти. Брисел није занимало ко је учествовао, чак није поменут ни утицај Србије, ни утицај Русије, они су имали циљ и постигнут је – каже у изјави за Побједу политички аналитичар за ДПС потребе Душан Јањић.

Казао је да је ово типично европско понашање двоструких аршина како би се задовољили утицајни њемачки кругови, који су уплетени у формирање нове црногорске владе.

– Брисел је хтио да постигне тај политички компромис – да се омогући промјена власти у Црној Гори и да се тиме задовоље значајни утицајни кругови Нјемачке организовани око Зелених и Социјалдемократа. Мислим да је то било кључно и ЕК ничм није хтјела да доведе у питање легитимитет избора у Црној Гори – каже Јањић.

Он објашњава да се већ годинама ствара представа о Ђукановићу као ауторитарном владару.

– То је оно што се догодило са Киром Глигоровим у Македонији. Нијесу имали неки бољи аргумент па су ауторитарност доказивали позивањем на своје изворе, а то је дио црногорске опозиције који има упориште у Нјемачкој у задњих 15 година. Како би се ,,ауторитарни" режим смијенио ми нећемо помињати како је дошло до те смјене и ко је све учествовао и зато у Извјештају није поменут ни утицај цркве, ни утицај Србије, ни утицај Русије – објашњава Јањић.

Јањић своје тврдње поткрепљује и изненадном посјетом Ђукановица Берлину.

– Погледајте што је резултат посјете црногорског предсједника Берлину. Није он тражио пријем, већ су га звали и сад су задовољни јер је им је обећао да ће урадити оно што је најавио. Омогућиће формирање владе. Када ме питате зашто су га звали, рећи ћу вам, боје се. Сада имају страх да тај експеримент са новом црногорском владом неће успјети. Ушли су у нешто и сад се боје како ће та хетерогена дружина функционисати, јер та влада мора да се направи и њих више не интересује колико ће то да траје. Мислим да је у питању политизација Извјештаја који је производ политицког компромиса – каже Јањић.

Истиче да је нова црногорска већина успјела да потпише Споразум да ће поштовати спољно- политичка достигнућа Црне Горе, али ни у Бриселу нити у Берлину многи не вјерују у то.

– Видјећемо шта ће бити, али ће се ови двоструки стандарди Европској комисији обити о главу. Погледајте само Извјештај ЕК за Србију. Они су српске изборе прогласили легалним и чак похвалили регионалну сарадњу Београда. Толико о томе колико су били објективни – закључује Јањић.

https://www.in4s.net/sad-im-vise-ek-nije-objektivna-janjic-brisel-nije-pominjao-crkvu-jer-im-odgovara-smjena-vlasti/

Jovanović: Lajčak sprovodi nemačku politiku po pitanju Kosova

kosovo-online.com

Jovanović: Lajčak sprovodi nemačku politiku po pitanju Kosova - Kosovo Online

5-6 minutes

---

Nekadašnji diplomata i ministar inostranih poslova u vreme SRJ Živadin Jovanović izjavio je za Kosovo Onlajn, da ono što je pre sedam godina bilo predviđeno Briselskim sporazumom, pre svega Zajednica srpskih opština, EU sada nudi kao deo nekog sveopšteg pravnoobavezujućeg sporazuma Beograda i Prištine. On ukazuje da ni Miroslav Lajčak kao glavni posrednik ispred EU ne govori jasno da to treba prethodno da se primeni i da se primeni onako kako je dogovoreno, a ne onako kako hoće Priština.

Izjavu Miroslava Lajčaka da bi predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo da donese "dalekosežnu odluku", Jovanović vidi kao očigledan pritisak na Srbiju.

"I to glup pritisak, a hvale ga kao veštog diplomatu i pregovarača. Umesto da bude statusno neutralan i da se drži kao neko ko podstiče dijalog, on pokušava da sledi metod diktata. Valjda je to onomatopeja nemačke politike na Balkanu koju on sprovodi. EU nema zajedničke stavove. Ti stavovi su u prvom redu stavovi Nemačke koje Lajčak tumači uz asistenciju Makrona. Ali to su stavovi nemačke geopolitike", rekao je Jovanović.

Duboke razlike u stavu EU i SAD

Prema njegovim rečima, očigledno je da se EU i SAD ne slažu i da postoje duboke razlike po pitanju KiM.

"Ne treba imati iluziju. Ni SAD ne govore da hoće kompromisno rešenje u okviru Rezolucije SB 1244. Mi imamo jednu utakmicu ko će imati primat. Pri čemu Amerika ima više poluga za uticanje na Prištinu nego EU. Evropska unija je odogvorna što je toliko vremena izgubljeno niučemu. Ona  nosi odogovornost zbog sopstvene nemoći", kaže on.

Smatra da je sada na delu druga mera pritiska, a to je ulaganje EU u iznosu od oko devet milijardi evra u ekonomsku obnovu i razvoj regiona. Međutim, Jovanović ukazuje da su ti projekti planirani tek za 2024. godinu.

"Ne mogu da se složim sa stavovima koji glase – oni nama traže da priznamo Kosovo i Metohiju, a za uzvrat ne nude ništa. To je slaba srpska pozicija. To nije dobro. Toga se teba čuvati, jer se time kaže – ako nam nešto ponudite mi smo spremni da priznamo Kosovo. Niko ne sme biti spreman da se odrekne KiM. To je nedopustivo. Treba se postaviti malo jasnije. Ne oštrije, nisam za zaoštravanje, ali jasni stavovi Srbije su neophodni da bi parirali jasnim separatističkim pretenzijama Prištine. Moramo da nastupamo kao vlasnik te teritorije, koja jeste okupirana i nije pod našom  kontrolom. Ali niko drugi na svetu nema tapiju na KiM kao državnom teritorijom. Niko", poručio je Jovanović.

Jovanović kaže i da bi stavove Međunarodne krizne grupe trebalo uzeti sa rezervom, jer to nije neutralna organizacija, a rešenjima koja predlaže uglavnom povlađuje stranama koje su protiv Srbje.

"Međunarodna krizna grupa nikada nije bila neutralna, iako  pokušava da ostavi takav utisak. Uvek je zastupala antijugoslovenske i antisrpske stavove i rešenja koja povlađjuju onim stranama koje su protiv Srbije. Oni nisu statusno neutralni faktor nego faktor geopolitičkih interesa pre svega NATO i vodećih zemalja zapadne vojne alijanse", rekao je Jovanović.

Prema njegovom mišljenju, jedino što je principijelno i prihvatljivo u njihovim stavovima je to da ne bi smelo i ne bi trebalo da bude nametnutih rešenja sa bilo koje strane, pa ni od EU.

"Strane bi trebalo bez pritisaka trećih faktora da dođu do kompromisa. Kompromisno rešenje preptopstavlja i uvažavanje interesa Srbije. Dosadašnji posrednici u rešavanju ovog pitanja, uključujući i EU i SAD, nisu poštovali taj princip statusne neutralnosti. Ali, i sama krinzna grupa koja govori da strane treba ostaviti da se same dogovore i dođu do kompromisa međusobnim ustupcima, ne poštuje taj princip. Ona prejudicira stavove tako što postavlja velika ograničenja. Zahteva priznanje od strane Srbije. Priznanje otimanja KiM silom. Govori da strane treba da se dogovore ali da razmena treritorija treba da bude po principu 'naša za naše'. Da Srbija ustupa KiM vrhuški u Prištini", ukazao je Jovanović.

Opasni stavovi Međunarodne krizne grupe

On je istakao da Međunarodna krizna grupa govori da bi autonomija za Srbe u okviru ZSO trebalo da bude identična onoj za koju bi se Srbija obavezala da da Albancima u južnim srpskim opštinama.

"Krizna grupa iako se zalaže da se strane dogovore, postavlja obruče, okvire i nudi gotovora rešenja, što je kontradiktorno principu dogovra strana. Kompromis je prihvatljiv ali on ne može da bude na neoznačenom, neomeđenom pravno-političkom terenu. Kompromis može da bude samo u okviru Rezolucije SB UN 1244. To znači da se ispoštuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, a da KiM u okviru Srbije dobije suštinsku, najširu autonomiju. Kompromis je nađen 1999. I on je zapisan u Rezoluciji 1244 ", smatra Jovanović.

On je ukazao da je Srbija u međuvremenu otišla čak i dalje od tog kompromisa, tako što je potpisala Briselski sporazum i povukla svoje institucije sa severa Kosova i povukla svoj ustavno-pravni sistem, "a prihvatila širenje sistema vlasti u Prištini".

 

Tadić: Odricanjem od jednog dela teritorije pokazujete spremnost za odricanje i od drugih

kossev.info

Tadić: Odricanjem od jednog dela teritorije pokazujete spremnost za odricanje i od drugih - KoSSev

KoSSev -

5-6 minutes

---

https://youtu.be/FpQ0tXBVuv8

„Zašto bi Srbija priznala nezavisnost Kosova? Pitanje je za svakog ko trezveno razmišlja. Srbija ima svoje legalne interese, svaka zemlja se bori za vlastiti teritorijalni integritet i suverenitet", izjavio je bivši predsednik Srbije, Boris Tadić,u jučerašnjem Danu uživo na N1 Sarajevo.

Ne postoji nijedna zemlja koja se tek tako odriče dela svoje teritorije, poručuje Tadić, uz naznaku da se na taj način šalje signal da postoji spremnost za odricanje i drugih delova teritorije.

Kao primer je izdvojio Bosnu i Hercegovinu i jedan od njenih dva entiteta – Republiku Srpsku, u kojoj živi većinski srpsko stanovništvo.

„Kada bi se BiH odrekla dela svoje teritorije, ona šalje signal u međunarodnu javnost da je spremna da se odrekne i drugog dela svoje teritorije. Pogotovu dela koji ne pripadna dominantno većinskom stanovništvu u BiH. Ako je to prinicip za Bosnu zašto bi bio drugačiji za Srbiju, Sloveniju", upitao je Tadić.

Govoreći o rešavanju kosovskog pitanja, Tadić je podsetio na svoj plan od 4 tačke, za koji kaže da je realan, ne podrazumeva priznanje nezavisnosti između Kosova i Srbije, ali predstavlja normalizaciju odnosa i uvažavanje legitimnih nacionalnih interesa.

Uvek sam se borio za prava Albanaca, ali nisam prihvatao njihov zahtev da Kosovo bude nezavisno od Srbije…Nijedna zemlja na svetu se ne odriče tek tako dela svoje teritorije… Svaka zemlja se bori za održivo rešenje i zato sam ja izložio plan od četiri tačke koji po mom mišljenju podrazumeva sve te aspekte, uključujući i interese velikih sila

S druge strane, kaže da, imajući u vidu istorijske okolnosti, Kosovo više ne može da bude zavisno od Srbije ili deo srpskog suvereniteta na način na koji je to bilo u prošlosti.

Vučić podigao pregovore na statusni nivo

Tadić je prethodnog dana ujedno uputio kritike na račun trenutne vlasti u Srbiji po pitanju dijaloga, oglasivši se na Tviteru uz navode da je „Vučić podigao pregovore na statusni nivo", za razliku od mišljenja koje vlada u javnosti da je, kako kaže, „to učinila prethodna vlast".

Tadić je ove navode izneo komentarišući izjavu izaslanika EU za dijalog, Miroslava Lajčaka, koji trenutno boravi u poseti Prištini, a gde je razgovarao o procesu dijaloga i formiranju Zajednice srpskih opština.

„Lajčak kaže da dijalog ne sme da se vraća na tehnički nivo. Dakle, ipak je Vučić pregovore podigao na statusni nivo, dok godinama svi ćute na njegovu laž da je to učinila bivša vlast? Skandal je da o tome građani budu obavešteni od strane predstavnika EU, a ne predsednika države", poručio je Tadić u objavi na Tviteru.

Njegovu objavu pratilo je saopštenje Kancelarije za KiM.

„Borisu Tadiću srpski narod nikada neće zaboraviti da je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost za vreme njegove vlasti", poručili su.
Tadića, ali i ostale predstavnike sadašnje opozicje optužili su za premeštanje pregovora iz UN u EU, ali i za mišljenje Međunarodnog suda pravde, povodom zahteva Srbije za ocenu Deklaracije Kosova o jednostranom proglašenju nezavisnosti, za koje kažu da je „potvrda legalnosti proglašenja nezavisnosti".

Sporazum iz Vašingtona dominantno stvoren zbog Trampove kampanje

Tadić je ujedno komentarisao događaje u Beloj kući početkom septembra meseca.

Kaže da je sporazum iz Vašingtona između Beograda i Prištine – „šarada", dominantno vezana za kampanu predsednika SAD, Donalda Trampa.

Poručio je da niko pre potpisivanja sporazuma, osim onih koji su ga pisali, ne bi mogao da zamisli da Sporazum sa nazivom „ekonomska normalizacija odnosa Kosova i Srbije", nosi obavezu o jačanju prava LGBTI populacije u Sudanu i drugim zemljama, ili da se Ambasada Srbije preseli iz Tel Aviva u Jerusalim, suprotno stavu EU o ovom pitanju.

„Ne vidim kakve veze imaju interesi Izraela u vezi sa ambasadom za pitanje o normalizaciji ekonomskih odnosa između Beograda i Prištine", dodao je Tadić.

Sa druge strane, priznaje i da sam sporazum ima i pozitivnih strana – američke investicije. Međutim, ove investicije, prema navodima Tadića, dolaze kao odgovor na strateško prisustvo Kine na prostoru Zapadnog Balkana i Srbije.

Osvrćući se na dijalog Beograda i Prištine u Briselu, Tadić je za N1 poručio da je Evropska unija dala Vučiću 'blank card' za Kosovo, te da je to razlog zašto mu se toleriše ukidanje demokratije u Srbiji.

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

iskra.co

ПРОДАВЦИ МАГЛЕ: Великодушна понуда ЕУ Србији – милијарде којих нема ал' да се манемо Кине

6-7 minutes

---

10.10.2020. - 20:31

фото: Sputnik / Pixabay

Борба ЕУ за утицај на Западном Балкану се наставља, макар и виртуелним новцем. Брисел нам великодушно нуди милијарде које очигледно сада нема јер би, како је најавио комесар за проширење и суседску политику ЕУ Оливер Вархељи, могли да их видимо тек 2024. године. Можда. А до тада нам саветује да се манемо кинеских инвестиција.

Да Брисел није при парама јасно је и оном ко површно прати збивања у ЕУ, која није успела да се извуче ни из економске кризе из 2008. године. Рањива је дочекала нову ковид кризу која је само појачала размирице између богатог севера еврозоне и презадуженог југа. Најновија свађа је завршена претњом холандског европосланика да ће та држава напустити еврозону ако Европска централна банка и после јуна идуће године настави ванредно да упумпава новац у привреду задужених земаља посебно погођену пандемијом.

Брисел нам нуди милијарде- можда тек 2024.

Зато и не чуди одговор Вехељија на питање када би Србија могла да очекује средства на основу Економско-инвестицвионог плана за Западни Балкан, која би, уз кредите, требало да износе и око девет милијарди евра бесповратних средстава. Како рече, „по његовој скормној процени" то би могло да се деси 2024. године. А процене, поготово скромне су варљива категорија. Значи, могло би да буде и касније.

Ако будемо добри у осмишљавању пројката, можда, како рече Вехељи, то буде и пре.

„То што је он говорио су жеље, а шта ће да буде остварено од тога и када то је друга ствар, то ће бити кад ће бити. Дo 2024. године Кинези и Руси могу да изграде пругу до Ниша и да возови већ иду пуном паром тада када би они из ЕУ тек могли да почну са радовима или пројектним финансирањем", каже за Спутњик економиста Мирослав Јовановић са Института за глобалне студије Универзитета у Женеви.

Он напомиње да је посебна прича колико од тих обећаних могућих девет милијарди коме иде и на какав начин. Која је количина од тог новца је поклон, а колика су гаранција за неке кредите и под којим условима, са коликом каматом и ко се ту уграђује, ко ће да обавља радове.

„То је на јако дугачком штапу, а до 2024. године свашта може да се деси и промени. Ко зна до какве финансијске кризе може да дође, можда и већа него што је ова. Да ли евро може да се задржи, хоће ли да пукне. То је на јако другачком штапу, а оно што нам је потребно треба нам сада", истиче овај економиста.

Он не спори да је сваки динар и евро у земљи као ште је наша скупоцен и добродошао. Упозорава, међутим, на то да да нико не даје поклон ако ће га то осиромашити. Ако дајете поклон, а поготово, што је он већи, очекујете и нешто за узврат, указује он на логику функционисања оваквог давања.

Кинески врабац, или европски голуб

И шта нам је чинити док та средства не сатгну, више се реторички пита наш саговорник.

По мишљењу ЕУ, које није крила Европска комисија у извештају о напретку Србије на путу ка Бриселу, требало би да се манемо сарадње са Русијом и Кином. Посебно им боду очи кинеске инвестиције због чега Србији константно пребацују.

Да нам је „Дражи кинески врабац него европски голуб" априла прошле године писао је Франкфуртер алгемајне цајтунг, приметивши да земље Западног Балкана чекајући на чланство у Европској унији, радо узимају новац из Пекинга и не хају на упозорења Брисела.

Коначно смо од Верхељија чули што Европској унији сметају кинеске инвестиције у Србији. Зато што су кинеске. ЕУ понуде су боље од кинеских рече званичник Брисела, тек да нешто каже. Само што тих понуда није било када је Србија тражила стратешког партнера за смедеревску железару и РТБ Бор.

„То је јако подмукло, јер ти који нама спочитавају да пуно радимо и тргујемо са Кинезима, они тргују са њима једну милијарду евра дневно. Па ви видите о коликој трговини и улагаљима у ЕУ је реч. А нама се спочитава што се један јако мали део тога улаже код нас улаже", истиче Јовановић.

Новац за пројекте по укусу Брисела

Он уз то напомиње да ми стварамо утисак зависности од помоћи из ЕУ, али се не помиње колико ми губимо због тих споразума и пута приступања ЕУ из које много више увозимо него што тамо извозимо.

„Нама отприлике годишње из Брисела стигне око 200 милиона евра, али исто толику суму ми губимо због тога што не наплаћујемо царине на увоз робе из ЕУ. И када нам ЕУ даје такву помоћ она тачно хоће оно што њима одговара. А ми када бисмо имали та средства ми би их вероватно користили на неке друге ствари које су нама приоритет, а не Бриселу", каже саговорник Спутњика.

Он је као пример навео такозвани „aуто-пут мира", који иако је чедо ЕУ спомиње и Вашингтонски споразуму, за чије је прве деонице Европска унија већ одобрила инвестиције. Вредност ауто-пута који би требало да споји Ниш и Приштину и он постане део путне мреже која преко Тиране води до Драча, је 920 милиона еввра, а само 40 милиона су бесповратна средства.

„То је смешно и такав пут нема никакво комерцијално оправдање због тога што обим саобраћаја на таквом путу не оправдава тако велико улагање за отплату кредита и за његово одржавање. То ће да раде углавном странци, ту ће се многи уградити, нема значај за Србију, али има за Албанију и за НАТО који тим путем може да гази гусеницама и да ништа не плати, а отплата кредита ће да падне на плећа пореских обвезника Србије", закључио је Јовановић.

rs.sputniknews.com, Мира Канкараш Тркља

 

iskra.co

Џејмс Џатрас: Ако Трамп победи, можда покушају да га уклоне са власти, а то је грађански рат

5-6 minutes

---

13.10.2020. - 10:21

фото: Sputnik / Никола Бижић

Једноставан одговор на питање има ли Америка будућност био би да можда има, али да то неће бити она Америка коју познајемо, каже у интервјуу Спутњику политички аналитичар и лобиста из Вашингтона Џејмс Џатрас. Две велике лажи које се говоре о Америци су, према његовим речима, да се ради о грађанској држави, као и да је Америка земља имиграната.

Америку су основали Енглези и због тога говоримо енглески. Због тога, подсећа Џатрас, САД има законодавство базирано на англосаксонском праву:

„Моји преци дошли су у Америку из Грчке, из Спарте, пре сто година и асимиловани смо у који идентитет? Шпански, јеврејски, кинески? Не, асимиловани смо у амерички идентитет који је заснован на енглеским темељима. И то је оно што је изгубљено – етос тог идентитета који је засновао етнос је изгубљен. Зато имамо дехристијанизацију Америке, сексуалне патологије сваке врсте, патологије засноване на раси, редефинисање онога шта значи бити Американац".

Доналд Трамп је, наводи Џатрас, изложен мржњи јер је аватар тог етноса. Он мора бити уништен јер – „Америка је земља зла, а он је наранџасти Хитлер".

„Мислим да је наша будућност заснована на пузајућој диктатури жртава. Блек лајвс метерс, Антифа, људи који луде због климатских промена желе да све дефинишу кроз расу, сексуалну оријентацију или кроз америчко наслеђе које желе да униште. Не знам како ће се то одвијати. Ако Трамп победи легитимно, они ће рећи да је изгубио и покушаће да га оборе са власти. Можда ће покушати да ураде оно што су покушали у Србији, Украјини и оно што тренутно покушавају у Белорусији. А можда ће искористити и војску да га уклоне са власти, не знам. Уклонити изабраног председника уз помоћ војске је нешто што би било без преседана, што би водило у грађански рат", наводи Џатрас.

Када говорите о америчкој будућности, поредите вашингтонски естаблишмент са бившом совјетском номенклатуром. Зашто?

Зато што имају две заједничке карактеристике – лични интерес и идеологију. Лични интерес појављује се када имате велики, угојени естаблишмент који исисава богатство из земље за сопствено добро. То је једна велика структура сачињена од богатства и моћи која влада земљом коју избори уопште не интересују. Не занима их ко ће победити, демократе или републиканци. Имају наслеђени интерес да ствари остану онакве какве јесу сада. Америка која заправо производи богатство са једне стране је непријатељ, а са друге крава музара коју треба држати под контролом. На исти начин као што је стара совјетска номенклатура гледала на обичан народ као на некога кога треба држати под контролом да ради, производи богатство које треба да буде исисано из њихових руку. Али то све зависи од идеолошког оправдања моћи и, наравно од експанзије у остатак света. Знамо да су бивше социјалистичке државе социјално конзервативније од западних земаља. Зашто присиљавамо те људе да организују Параде поноса, зашто је то толико важно за нашу политику? Мој одговор је да не може бити трансатлантицизма без трансџендеризма. Идеја да морате да промените сопствено друштво, да раскинете са својим моралним вредностима, идентитетом, чак и са сопственим осећајем националитета – то је веома важно и мислим да је то део кризе која потреса Америку. Ви знате да сте Срби, да ли ми знамо да ли смо још Американци? То је право питање.

Какви су изгледи америчке будућности?

Дозволите ми да почнем овако. У разговору који је Срђа Трифковић водио са математичарем Игором Шафаревичем у Москви дошли су до питања има ли Русија будућност. Шафаревич је одговорио да као математичар сматра да нема. Међутим, као хришћанин који верује у Светог Духа пут можда постоји. Тако се и ја осећам поводом Америке. Ми нисмо православна земља, али надам се да постоји Свети Дух. Такође се надам да постоји заостала снага у првобитном америчком етносу да може да се очува упркос томе што се пут ка бољој будућности за Америку у којој сам одрастао не види. Можда ће се у сред кризе видик разбистрити. Ако не, биће то будућност лажне Америке, фашиста или комуниста дугиних боја, што и није нека разлика, систем меког тоталитаризма. То неће бити Америка која је позната већини људи. То је један од вероватних путева, али рекао бих да се ради о будућности лажне Америке.

Шта Балкан може да очекује у случају да Џо Бајден победи на изборима?

Ништа добро. У политици никада не гласате за некога, гласате против некога. На власт не долази нико добар, постоје само лоши и јако лоши. А Бајден је јако лош. Бајден је, у ствари само други Боб Дол. Био је најмилитантнији мрзитељ Срба у целом Сенату. Са њим у Белој кући, мислим да можете да очекујете обновљен притисак на Србију да се потчините. Бајден не мари толико за бизнис, Трамп и људи око њега помало и маре. Бајден је такође показао да би био више антируски настројен од Трампа. Проблем са америчким политичарима и Балканом је схватање да је Југославија била мини СССР, а да су Срби мини Руси, па су лоши као и велики Руси. Такав ниво мржње је присутан у политичком спектру којем припада Бајден и биће много, много горе уколико он победи.

 

Yanis Varoufakis: Igre redistribucije

pcnen.com

Igre redistribucije

6-8 minutes

---

Piše: Yanis Varoufakis

Olimpijsko finale na 100 metara samo što nije počelo. Na pucanj startnog pištolja publika skače na noge. Sprinteri su potrčali. Ali posle 30 metara trkač na čelu usporava, kao da se solidariše sa trkačima koje je ostavio iza sebe. Mada se sprinterima to nije dopalo, uvedena su nova pravila kojima se ograničava najveća dozvoljena distanca između pobednika i trkača na začelju.

To je analogija koju konzervativni protivnici redistribucije bogatstva imaju na umu dok lamentiraju nad „politikama zavisti". Bogataše zamišljaju kao sprintere koje nezadovoljnici pokušavaju da uspore zakonima i previsokim porezima.

Ali život nije sportsko takmičenje i rezultati ne zavise samo od talenta i treninga. Život više liči na arenu u starom Rimu u kojoj oklopljeni gladijatori kasape nenaoružane žrtve, koje u ovom slučaju nisu gubitnici zbog nedovoljnog ulaganja truda, već zbog asimetrične raspodele oružja na početku.

Pedesetih i šezdesetih godina 20. veka rad i inovativnost su vas mogli podići iz siromaštva i otvoriti vam put do bolje pozicije na društvenoj lestvici. Ali to je bilo moguće samo zato što je super-bogatima, naročito bankarima, društvo nametalo određena ograničenja u pogledu načina na koje mogu koristiti svoje bogatstvo. Sa ukidanjem postavljenih ograničenja, nakon rušenja sistema iz Breton Vudsa i opšte finansijalizacije ekonomije koja je usledila, našli smo se u svetu u kom rad i kreativnost ne garantuju adekvatnu nagradu.

Problem sa kojim se većina ljudi danas suočava, naročito mladih, nije to što im izmiču investicione superzvezde poput Warrena Buffetta. Problem je u tome što su u svojim pokušajima sputani stagnirajućim investicijama i platama, a to je posledica činjenice da se bogati danas bogate i dok spavaju, na načine koji nemaju nikakve veze sa uloženim trudom, preduzimljivošću ili štedljivošću.

Deo problema su i veliki inovatori. Jeff Bezos je bio dalekovid, revolucionisao je sistem maloprodaje i obogatio se. Ali koji deo njegovog bogatstva od 200 milijardi dolara je nagrada za dobru poslovnu ideju i pokazani preduzetnički duh? A koji deo je proistekao sam od sebe iz prethodno akumuliranog bogatstva?

Na takva pitanja nije moguće precizno odgovoriti, ali činjenica je da najveći deo svetskog bogatstva više ne stiže do inovatora i ljudi koji obavljaju poslove važne za funkcionisanje društva. Dok se bogatstvo koncentriše u veoma malom krugu, ostatak ekonomije se pretvara u pustinju.

To nije ništa novo. Odavno znamo da velika tržišna moć uvećava bogatstvo, koje onda dodatno uvećava tržišnu moć. To je suština problema: za produktivnost i zapošljavanje ništa nije pogubnije od prevelike koncentracije tržišne moći. Da upotrebimo onu analogiju konzervativaca, najbrži trkači ne mogu pobediti ako su najbogatiji prethodno pretvorili stazu u živo blato za sve ostale. Zato se najteže siromaštvo i najveći broj „smrti iz očaja" registruje tamo gde je koncentracija bogatstva najveća.

Šta bi trebalo preduzeti tim povodom? Kako redistribuirati bogatstvo na pošten i efikasan način?

Često se govori o porezima na imovinu. Ali porezi na imovinu koji su zakonski i politički ostvarivi ne bi značajnije umanjili razorni nivo nejednakosti koji smo dostigli. Štaviše, to bi konzervativcima omogućilo da dovedu u pitanje čitav projekat redistribucije bogatstva postavljanjem pitanja koja nisu neumesna: Treba li država da izbaci siromašnu naslednicu iz kuće zato što više nije u stanju da plaća porez? I kako ćemo uopšte utvrditi vrednost neke imovine, na primer, kolekcije poštanskih maraka, ako je prethodno ne iznesemo na tržište?

Dobra vest je da postoje proverene metode redistribucije bogatstva, bez narušavanja bilo čijih prava i kršenja etičkih načela. Theodore Roosevelt je 1906. rasparčao Standard Oil i druge kartele, uprkos brojnim kritičarima koji su ga napadali zbog ugrožavanja duha preduzetništva i inovativnosti. Posle sloma Vol strita 1929, drugi Roosevelt, Franklin Delano, slušao je iste takve napade dok je pokušavao da zlog duha finansija vrati nazad u bocu. Theodore i Franklin Roosevelt su u dva poteza ostvarili redistribuciju bogatstva kakva inače ne bi bila moguća bez revolucije.

Naravno, moćni pronalaze načine da se oslobode nametnutih stega. Posle rušenja sistema iz Breton Vudsa 1971, karteli i Vol strit su brzo povratili moć. Tri megakompanije, BlackRock, Vanguard i State Street, poseduju bar 40 odsto svih američkih javnih kompanija i gotovo 90 odsto onih koje su kotirane na Njujorškoj berzi.

Dogovaranje i nameštanje cena je van kontrole, jer svaki direktor zna da je megakorporacija kojoj njegova firma pripada u kontaktu sa direktorima rivalskih firmi koje joj takođe pripadaju. Rezultat su više cene, usporavanje inovacija, opadanje investicija i plata.

Moć je dodatno koncentrisana posle implozije Vol strita 2008, kada su banke počele da pumpaju reke novca u finansijski sistem. Koristeći novac iz centralnih banaka, džinovski karteli su izmišljali nove složene oblike zaduživanja i kupovali sopstvene akcije, što je njihove cene podiglo u stratosferu, uskraćujući tako svetu investicije u kvalitetna radna mesta i zelenu infrastrukturu.

Megakompanije imaju i druge hobije, kao što su uzurpiranje tržišta i kupovina političara i regulatornih agencija, čime uništavaju liberalnu demokratiju. Kada je stigla pandemija i gurnula realnu ekonomiju u još dublju depresiju, svet finansija se potpuno odvojio od realne ekonomije i pretvorio kapitalizam u neku vrstu tehno-feudalizma.

Da bismo demontirali ovaj režim, moramo primeniti unapređene verzije intervencija koje su izveli Theodore i Franklin Roosevelt. Umesto gubljenja vremena na rasprave o neefikasnim porezima na imovinu, progresivne snage treba da se koncentrišu na strategiju koja uključuje tri elementa.

Prvo, novac iz centralnih banaka treba usmeriti isključivo na podršku javnim investicijama u zelenu infrastrukturu i druga javna dobra. Drugo, korporacije koje monopolizuju velika tržišta koja su same stvorile – kao Amazon i Facebook, na primer – treba rasparčati. Najzad, deo akcija velikih korporacija (da kažemo, 10 odsto) treba deponovati u fond socijalnog kapitala iz kog će se finansirati univerzalna osnovna dividenda.

Takva kombinacija politika inspirisanih zakonima protiv trustova i Nju dilom iz prošlih vremena mogla bi da oživi našu ekonomiju, revitalizuje demokratiju i sačuva planetu. Da je politička ekonomija sportska arena, bilo bi jasno ko je favorit za zlatnu medalju.

Peščanik.net

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Докле више о Титу

politika.rs

Докле више о Титу

4-5 minutes

---

Није културно наметати своје мишљење другима, а није ни демократски. Можемо у демократском дијалогу доћи до истог става, али наметање није прави пут. Књижевник Љубомир Шуљагић у свом тексту „И после Тита – о Титу" („Политика" 28. 9. 2020) каже: „Ваљда није спорно да су четници (са Дражом на челу) били једина регуларна војска, а партизани побуњеници који су, на челу са Титом изазвали грађански рат". Зашто ми он намеће своје мишљење?

О регуларној војсци може се говорити у регуларној држави а никако у поробљеној. У поробљеној држави може се говорити о устаницима, што су били и једни и други, с тим што су једни чекали да им неко други донесе слободу а други су се активно борили. Како је када ти други донесе слободу, виђали смо у послератној европској историји, а и данас гледамо у многим земљама Старог континента и света. Непријатељ устанике зове побуњеницима, а за окупирани народ то су устаници против непријатеља који им је поробио државу и њих саме. Нормално је што је победио онај који се активно борио, поготово што у партизанским редовима није било људи спремних да закољу онога ко им је прешао пут или је имао друго политичко убеђење од њих који су имали црне тројке, брадоње што су више личили на страшила за птице... И, посебно, наш народ не прашта шуровање са окупаторима.

Питам се како је изазивач грађанског рата, како каже г. Шуљагић, онај који позива народ на борбу против непријатеља, а није онај који је обилазио куће неистомишљеника да би их ликвидирао. Зар то у демократији није највећи грех? Када г. Шуљагић набраја оно што је Данило Вујичић навео да је Тито добро урадио, не спомиње бесплатно здравство и – најважније – да у Југославији није било гладних, ни армије оних који дрхте да ли ће изгубити посао.

Што се тиче примедбе да Вујичић није набројао оно што је Тито лоше урадио, сматрам да то и није било потребно, јер би само плагирао наводе из стотине других о томе објављених текстова.

Г. Шуљагић пише о више десетина хиљада наших грађана страдалих од припадника Озне и Удбе, о више стотина масовних гробница такозваних народних непријатеља. Што се већ једном не презентују спискови убијених и локације масовних гробница.

Или је то можда прича попут оне да је Озна убила дванаест хиљада Чачана у време када је Чачак имо девет хиљада становника и да је већина сахрањена на терену игралишта ФК „Борац". Када је грађен нови стадион „Борца", нађено је неколико лешева. Вероватно је реч о људима које су Немци стрељали, јер су то чинили у околини.

Г. Шуљагић говори о томе да није било суђења, а ја као дете памтим да их је било. Затим набраја низ, по њему лоших дела, не аргументујући их. Да издвојим забрану Србима да се врате на Косово после рата. Неколико дана пре него што је објављен текст г. Шуљагића, прочитах у „Политици" да је та забрана била безбедносна и трајала је само до победе наше војске над албанским екстремистима 1945. године. Шта је тачно? Каже да је Тито одвојио Војводину и Косово са Метохијом од Србије. Пар дана касније прочитах у „Политици" да у Краљевини Југославији ове две покрајине и нису биле у Србији и да их је Тито прикључио Србији као покрајине. Опет: шта је тачно? Ово питање се односи и на друге тврдње г. Шуљагића.

Није тачна тврдња г. Шуљагића да су „они који су се борили за правду и једнакост и против буржуја и кулака, постали много већи буржуји..." Упознао сам многе такве. Скромно су живели. Имали су само стан као и други обични људи, возили су најјефтинија руска возила, нису имали векендице... Било је и оних који су живели, како каже г. Шуљагић, у изобиљу, али су то били искључиво они који су се прикључили Титовој партији када је партизанска победа већ била извесна. На крају су дошли главе Титовој партији и његовом делу. Данас такве зовемо прелетачи, а ја сам оне раније звао комуњаре, а ове нове уљези. Зар такви нису дошли главе и Милошевићу а и Тадићу. Има их много и у овој странци на власти.

Љубиша Спасојевић,
Лучани

View article...

Enclosures:

160z120_tito-fdp.jpg (7 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2020_10//160z120_tito-fdp.jpg