iskra.co

Стеван Гајић: Листић или метак?

7-9 minutes

---

10.11.2020. - 10:34

Доналд Трамп (Фото: Иван Вучи/АП фото)

Демонска генијалност ове операције састоји се у навлачењу лудачке кошуље свакоме ко се усуди да примети да нешто дебело није у реду са америчким изборима

Вероватно присуствујемо најколосалнијем покушају државног удара који је свет видео у протеклих пола века. Медији и одушевљене демократе, са свим маргиналним фринџ покретима око њих, похитали су да на улицама прогласе Џозефа Бајдена за председника САД. А он се већ у својству изабраног председника обратио нацији.

Ова ситуација ме је моментално подсетила на банде шибицара око Зеленог венца и Бајлонија које сам у детињству гледао како буком покушавају да намаме и опљачкају жртву која, и уколико схвати да је у праву, престрашена и уморна од притиска пристаје да се пода својим џелатима којима на крају предаје новац. Ваљда се очекивало да одједном сви на тај начин пристану на страшну халабуку медија и демократа. У овом случају жртва су већ начете институције у САД и већински народ који је изашао на гласање. Демонска генијалност ове операције састоји се у навлачењу лудачке кошуље свакоме ко се усуди да примети да нешто дебело није у реду с изборима, а покерашка озбиљност којом се светској јавности сервира прича заиста задивљује.

Лепо каже пословица да не пада снег да покрије брег већ да свака зверка покаже свој траг. Па је савршено логично што је Бајдену одмах честитао низ политичких и пословних лидера којима је Трамп све време представљао уљеза и непријатну чињеницу, укључујући немачку канцеларку Ангелу Меркел, а није изостао ни Бил Гејтс, највећи борац против корона пандемије, због које је стотинак милиона гласачких листића морало да путује поштом како би се доскочило опаком вирусу. Судећи, међутим, по ћутању медија који су до јуче разапињали Доналда Трампа због смртне опасности његових предизборних митинга, масовно славље Бајденових присталица на улицама америчких градова, без икаквих заштитних мера, наједном уопште не може да наштети здрављу. У општој какофонији издвојио се и генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг који је егзалтирано подсетио да је Бајден „одлучни присталица НАТО", што је посебно неопходно у суочавању са „агресивном Русијом".

Кад смо већ код Руса, интересантно је како је у еуфорији око америчких избора читава афера са „тровањем" Алексеја Наваљног отишла у медијски запећак. Занимљиво је да ни његовим присталицама, ни белоруској опозиционарки Светлани Тихановској, чија су главна тема „поштени избори", не пада на памет ни најблажа алузија на могуће изборне махинације америчке Демократске странке. Ништа од тога. Напротив, Тихановска се постарала да на сав глас честита Бајдену, јер „за разлику од Белорусије, где су гласове на изборима једноставно украли, у САД се рачунао глас сваког бирача". Главно је то што је Бајден победио америчког „Лукашенка", гласио би њен неизречени закључак. И да не заборавимо: Наваљни је такође Бајдену послао честитку.

Уколико Трамп,  и народ који га подржава, успе да одржи владавину закона у САД, све ће изаћи на видело и неће више бити оклевања као што је било у већем делу Трамповог првог мандата у коме су га черечили афером са генералом Мајклом Флином, истрагом Роберта Милера о наводној умешаности Русије у америчке изборе, затим импичментом уз константне нападе, исмевање и извртање његових речи. Сада се поред главних тв канала и Твитер, Фејсбук, Јутјуб и друге платформе директно укључују у рат у коме неће бити средњег решења. Или ће једна страна потпуно победити или друга. Као што је председник Абрахам Линколн у освит грађанског рата, говорећи о робовласништву које разједа САД, упозорио:

„Изнутра подељена кућа не може да опстане… Не очекујем да ће Унија бити распуштена, не очекујем да ће дом пасти, али очекујем да престане бити подељена". (A house divided against itself cannot stand… I do not expect the Union to be dissolved – I do not expect the house to fall – but I do expect it will cease to be divided.)

Трамповим људима поред храбрости треба искуство. Овај државни удар по својој природи личи на методе Лава Троцког, тако да би им најбоље било да консултују Технику државног удара Курција Малапартеа у којој он тврди да је таквој тактици једино Јосиф Стаљин могао и умео успешно да се супротстави.

Да ли је ово навлачење целог естаблишмента да учествује у колосалној превари, која ће их коштати угледа и слободе уколико се докаже да су им прсти у пекмезу? Уколико то није случај, Трамп слободно може да се нада затвору или бекству из САД, што је у шали поменуо у једном говору. У случају доласка нове администрације, његове присталице, посебно у институцијама, могу да се надају једино жестоким чисткама у којима треба да забораве на милост противника. Што би рекао један од јунака култног филма Видимо се у читуљи, „Списак постоји".

Демократе иду на то да узму власт милом или силом. Не задовољавају се тиме да су урадили нешто кул или твитнули попут Трампа који је сапет од првог дана на тај начин комуницирао своје намере и ставове. Ако Трамп није одлучан или нема сучим да се супротстави овој машини, исход је већ решен.

Овакав исход би за Балкан значио наставак власти жестоко уздрманих балканских НАТО диктатура, а понеко, попут Мила Ђукановића, могао би да се нада преокрету у своју корист, због чега не треба да чуди што је Ђукановић међу првима честитао Бајдену. Чистке које ће се у том случају догодити у САД треба очекивати и изван америчких граница. Што се Србије тиче, Бајденова победа значи и атлантистичку 1948. Што је уосталом била и она прва. Покушај тога смо већ видели подршком Миловој причи о државном удару 2016. године, али и шпијунском афером 2019.

Ови догађаји подсетили су и на чувени говор Малколм Екса „Листић или метак" (The Ballot or The bullet). У месецима пред изборе у САД су у серији нереда живот изгубиле десетине људи, што, сем у неколико случајева, посебно смрти Афроамериканца Џорџа Флојда, није привукло већу пажњу медија. У сваком случају, како год да се разреши ова драма коју читав свет гледа заустављеног даха (толико заустављеног да и права драма у Нагорно Карабаху, чији се врхунац догађа управо док Бајден проглашава „победу", пролази готово неприметно) тешко је очекивати да ће изостати нови нереди у Америци. Овог пута можда драматичнији од оних које смо могли видети до избора.

Треба имати на уму оно што се, кад је о Бајдену реч, тиче директно нас. Он је у мају 1999. изјавио: „Требало би да одемо у Београд и да окупирамо ту земљу у јапанско-немачком стилу", такође је тражио рушење свих мостова на Дрини, а и сам се похвалио: „Ја сам тражио бомбардовање Београда". Он је 2010. као потпредседник САД, приликом пријема Хашима Тачија у Белој кући, упоредио госта с првим америчким председником Џорџом Вашингтоном! Најзад, у јулу ове године је нагласио да се залаже за међусобно признање Србије и Косова и чување суверенитета и територијалног интегритета „обе земље".

Уколико, међутим, Трампови тимови адвоката успеју да докажу превару а Врховни суд ово потврди и Трамп буде онај који ће положити заклетву 20. јануара 2021. године, биће забавно гледати непријатност са којом ће политичари и медији и унутар САД и у свету морати да прогутају ову наранџасту кнедлу.

stanjestvari.com

 

https://iskra.co/reagovanja/stevan-gajic-listic-ili-metak/?fbclid=IwAR0_xUL53LI9s_CQhMHhyoF8KJqTWEf_2vBqvEeimmeA49XF-cY19KuTQ-s

 

 

Sent from my iPhone

Крај узалудног рата или победа којом је заустављен пројекат доминације светом?

politika.rs

Крај узалудног рата или победа којом је заустављен пројекат доминације светом?

8-9 minutes

---

Специјално за „Политику"

Др Миле Бјелајац*

Прошло је више од 100 година од Великог рата, а традиција опстаје, носе се цветови булки у реверима и обилазе гробља и споменици палима. Традиција опстаје и као државни празник у некадашњим земљама победницама, а одскора и у Србији. Враћена је и српска застава у меморијални центар у Компјену 2008. на месту где је Немачка потписала акт капитулације 11. новембра 1918. Ипак, тешко је заборавити да је 2018. тренутни политички разлог, тамо на месту централног славља, био старији од захвалности Србији за убрзавање краја рата и жртве које је поднела заједно са својим савезницима да се не оствари један пројекат доминације светом и наметање тешких услова свим пораженим нацијама. Диктирао би се мир тежи од оног који је Пруска наметнула пораженој Француској 1871. године.

Др Миле Бјелајац

Сто година после примирја од 11. новембра и 75 година од слома покушаја обнове пројекта који је поражен 1918. године, намећу се нове интерпретације за нове генерације које више немају властито сећање на те борбе и масовна страдања. Пригодним говорима француских и немачких државника инсистира се на једнаком страдању војника и једне и друге стране, њихова заједничка жеља да се врате што пре својим кућама. Обнављају се сећања на тешко страдање војника у блатњавим, затрованим рововима, на тактички промашено јуришање преко жица на митраљезе, несахрањене кости које су лежале на ничијој земљи. Дневници наде и страха писани од оних на првој линији, војника, лекара, рањеника, заробљеника, у масама су објављивани поводом стогодишњице. Вапај ужаснутих, овековечен у сликарству и литератури, пацифистичким покретима некада, замаглио је одговор на просто  питање – од чега су се победом одбраниле државе које су се нашле на путу великог дизајна.

Рањеници: Србин пали цигарету Бугарину (Фото Национална библиотека Француске)

Рат, који данас сматрају непотребном кланицом, поведен је са идејом креирања нове светске мапе моћи и са идејом очувања једне старе средњоевропске империје. Повеле су га Немачка и Аустроугарска. Нападнути су били Луксембург, Белгија, Француска, Србија и Црна Гора. Русија и Велика Британија браниле су дотадашњу равнотежу снага и постојећи поредак. И Немачка и Аустроугарска избегле су све понуде за мирно разрешење Јулске кризе 1914. Из свега што знамо, желео се рат јер је једино војничком победом могао бити диктиран мир који би значио успостављање новог светског поретка. Сматрало се да је последњи час док неке силе, као Русија, не ојачају и спроведу планиране војне реформе и доврше градњу железничке мреже.

Ратне операције отпочеле су на западу првих дана августа, упадом у Луксембург и нападом на Белгију и Француску. На Балкану, изузев симболичних хитаца на Београд 28. јула по објави рата, ратна дејства почела су тек 12. августа.

Српски војници над хумкама страдалих другова (Фото
Национална библиотека Француске)

Готово непрекинута историографска ревизија оцена о узроцима који су довели до рата и данас збуњује – сви су подједнако криви, али највише Балкан и Русија, пишу. Версај је био неправедан и ужасан мир који је довео до реванша побеђених само двадесет година касније. Версај је створио неприродне, вештачке државе које треба ликвидирати, такође пишу и проповедају. Остајући на међуратним покушајима ревизије оцена о узроцима рата, савремени историчари који су их оживели заборавили су да се у међувремену десио Други светски рат и да су ревизионисти у пракси показали своје право лице. Пројектима истребљења појединих народа или њиховог пресељења, протеривања, само су додате нове димензије као што је Холокауст и геноцид. Некада планирани рат супериорних и инфериорних култура (цивилизација), економске и геополитичке доминације добио је само у новим, изведбеним детаљима. Немачки историчари који су научно демистификовали ове намере, указали на континуитет циљева и пројеката, данас, 100 година касније желе се омаловажити и дискредитовати.

Канадско-британска историчарка Маргарет Макмилан не искључује да су миротворци из 1919. чинили грешке, али да сам Версајски уговор није узрок Другог светског рата. Често је постало опште место, пише она, да се за политичке одлуке из двадесетих и тридесетих година прошлог века кривица баца на сам мировни процес. Заборавља се да је одговорност била на онима који су их у том времену доносили. Чак и много деценија касније, овакве оцене су у оптицају. Тако се у миленијумском броју „Економиста", наводи Макмиланова, написано да је „Последњи злочин био Мир у Версају, чије су тешке одредбе омогућиле Други светски рат". Макмиланова закључује да Хитлер није водио рат због Версаја, мада му је он пружио изговоре за пропаганду – он је водио рат за доминацију у Европи. Планирао је уништење Пољске, Чехословачке и освајање Совјетског Савеза. Он је тражио експанзију немачког народа и животни простор. Успут, уништење Јевреја, бољшевика и других. Такође, она, али и француски историчар Жан-Жак Бекер и други, оспорава још једну честу флоскулу да је Версај створио Пољску, Чехословачку и Југославију јер су оне већ биле створене пре конференције, биле су свршен чин.

Победници и поражени у Компјену 11. новембра 1918. године (Фото
Музеј примирја у Компјену)

Британски историчар Макс Хејстингс упозорава у својој књизи „Париз 1919..." да је Версајски мир из 1919. имао мањкавости, „али да су Немци којим случајем били победници и диктирали услове, европска слобода, правда и демократија платиле би огромну цену. Немци су у Првом светском рату поставили територијалне ратне циљеве који нису били ништа мање амбициозни од оних које су њихове вође пропагирале у Другом светском рату. Стога је прилично погрешно описивати несумњиву европску трагедију од 1914. до 1918. као узалудну, што је став који често имају млађе генерације имајући у виду људске жртве". Додајмо, према истим плановима, Србија би била умањени протекторат Аустроугарске, а Срби из источне Босне и Херцеговине трајно протерани из Подриња. Југ би припао Бугарској и Великој Албанији.

Британски војни теоретичар Лидл Харт је поодавно устврдио да су пробој Солунског фронта, избацивање Бугарске и Турске из рата растресли Аустроугарску и присилили Немачку да хитно затражи примирје. Био је то школски пример стратегије посредног наступања и решења које је омогућио споредни фронт.

И ова проста истина је још у јесен 1918. заташкавана, војна цензура у Паризу није пуштала извештаје који би славили победу савезничке источне армије генерала Депереа, те одлучни допринос српске војске и њој придодатих двеју француских дивизија, коњичке бригаде и тешке артиљерије. О овоме су са горчином писали Депере и његови штабни официри, а посебно Луј Кордије, велики пријатељ српског народа и војске и душа ветеранске организације „Ратници са истока". После свих жртава на западном фронту, ловорике је требало да падну на вође које су тамо ратовале. О томе је сведочио и британски адмирал Ернест Трубриџ у својим дневницима, не без горчине али и британског смисла за реалности.

Ако и данас има сумње у ове наводе, њу ће најбоље развејати наводи историчара који су поодавно установили да је аустроугарска влада већ 25. септембра, дакле пре коначне капитулације Бугарске, увидела да је све изгубљено и да наступа слом, а немачка врховна команда дан уочи бугарске капитулације тражи од канцелара да се хитно поведу разговори о примирју. На западу, Зигфридова одбрамбена линија још није била начета, поготово не савладана. Аустроугарска је капитулирала 3. новембра на италијанском тлу, неколико дана раније Турска, док ће Мађарска потписати сепаратно  примирје пред војводом Мишићем и француским генералом Анријем, по овлашћењу командујућег генерала Депереа, 13. новембра у Београду.

*Доктор историјских наука

View article...

Enclosures:

160z120_ramonda-fraj.jpg (6 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2020_11//160z120_ramonda-fraj.jpg

 

Пприказ регистрованих и изашлих бирача у неколико држава САД

Проценти

 

(Фото ЕPA-EFE/JUSTIN LANE)

У САД су одржани изборим, а приказ  регистрованих и изашлих бирача у неколико држава речито говори о њима.

Држава                          регистровани     изашли           %

Невада                             1.277.000           1.593.143       125%

Пенсилванија                6.469.000          7.041.672      109%

Минесота                        3.000.000         3.197.528       107%

Северна Каролина       5.160.000          5.453.943       106%

Висконсин                      3.129.000          3.283.532      105%

Мичиген                         5.453.000          5.716.581       105%

Аризона                          3.262.000          3.292.728      101%

Вез икаквих коментара, о евентуалној изборној крађи свако може да закључи сам.

Митар Радоњић,
Нови Сад

View article...

Enclosures:

160z120_izbori-usa.jpg (6 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2020_11//160z120_izbori-usa.jpg

 

iskra.co

С. ТРИФКОВИЋ: Америци је задат смртоносни ударац

3-4 minutes

---

09.11.2020. - 17:24

Срђа Трифковић (Фото:vidovdan.org)

Машинерија Демократске партије, корпоративни медији и барони друштвених мрежа створили су удружено криминално предузеће да покраду председничке изборе.

Каже ово, за Новости, професор Срђа Трифковић из САД, после гласања. То га, каже, подсећа на сличне "завере" у посткомунистичким режимима, само бруталније. Он сматра да се ни у тим режимима не би могла замислити "производња" више од 100.000 гласова за "шефа" усред ноћи, уз нула гласова за опозицију, као ни "гласачи" рођени у 19. веку!

– За разлику од Милвокија и Детроита, чак ни режим у Пјонгјангу не добије више гласова за "вољеног вођу" него што има Севернокорејаца на бирачком списку – примећује Трифковић.

За већи део света, сматра он, Америка је сада сведена на статус банана републике.

– Европски медији, које већином контролишу неолиберални глобалисти, пружају подршку завереницима, али обични људи знају боље. Као што коментатори у Београду, Кијеву, Тбилисију и другим престоницама које су искусиле обојене револуције данима примећују, иронично је да су Американци уз мање тешкоћа "инсталирали" председнике у страним земљама, него што су легитимно изабрали свога – уочава саговорник.

После Бајденове проглашене победе, и Трампове најаве да ће ићи на суд, Трифковић предвиђа да је насиље на улицама скоро неизбежно. Укључиваће, додаје, обе стране националног амбиса, овог пута.

– Без обзира на крајњи исход, легитимност победника већ је нарушена, како у земљи, тако и у иностранству. Ако Бајден превагне, а медији то третирају као свршену ствар, чак и његови симпатизери на власти у Паризу, Берлину, Бриселу или Отави и дају тон Би-Би-Сију, Монду, Велту, знају о чему се ради – уверен је Трифковић.

Ипак, постоји један проблем. "Госпођа секретарка" Медлин Олбрајт је узвикивала: "Ми смо Америка, стојимо изнад свих, видимо даље, незаобилазна смо нација", уз пратеће опаске као што су "права страна историје", "пакс Американа", "лидер међународне заједнице". Трифковић сматра да се сада више то неће узимати за озбиљно.

– Било који покушај обнове пројекта после дебакла овогодишњих избора осуђен је на пропаст. Протагонистима ће бити теже да наставе да се претварају чистог образа да је америчка спољна политика посвећена промоцији слободе, демократије и људских права, супротстављању тиранији и злу, и да је посвећена стварању бољег света и имиџу изузетне нације. Задат је смртоносни ударац Америци као светионику света – закључује Трифковић.

Аутор Д. Савић

standard.rs, Вечерње новости

 

https://iskra.co/reagovanja/s-trifkovic-americi-je-zadat-smrtonosni-udarac/?fbclid=IwAR3YxDBeRH5SweFCwMPf_J8_bXvrY2df6wtF8Bx8xz-OT87gid-6y3MNXR4

 

 

Sent from my iPhone

Небојша Катић: Србија и њени тутори

politika.rs

Србија и њени тутори

Небојша Катић

5-6 minutes

---

Мора бити да у Србији траје грађански рат, али да о томе нико није обавестио њене житеље. Не може се на другачији начин објаснити најава новог круга преговора власти и опозиције који ће се одржавати уз посредовање Европског парламента.

Овај облик спољног мешања у унутрашње послове једне земље карактеристичан је за државе у којима трају ратни сукоби који се не могу решити без страних посредника. Када држава није у рату, а странци активно учествују у њеном политичком животу, такве државе се обично називају банана државама.

Чини се да готово никоме не смета самопонижење коме се Србија добровољно излаже позивањем страних посредника. (Опрезни оптимисти би можда рекли да не треба бити престрог и да увек може горе – рецимо да се будући преговори власти и опозиције одржавају на неутралном терену у Стразбуру, Рамбујеу или, зашто не, у Дејтону.)

Позиција власти се може разумети. Власт је одавно изгубила осећај за границу између онога што је прагматизам и реалистична процена сопствених снага, и онога што је недопустиво понижавање нације.

Сервилност домаћих власти према странцима облик је технике владања и одржавања на власти. Актуелна власт је у томе стекла огромно искуство и то сјајно ради. Коначно, најављеним преговорима власт само добија – преговори ће трајати, време ће пролазити, а избори ће бити све ближи. На крају, власт ће великодушно направити неке уступке опозицији – оној која претекне до нових избора.

Али како разумети понашање опозиције? Ако опозиција критикује власт, између осталог и због снисходљивости према страним центрима моћи, зар не би било логично да опозиција са гнушањем одбије било какво посредовање странаца или њихових домаћих експозитура? Зар не би требало да опозиција тиме направи отклон од политике какву власт води и јасно покаже да ће водити суверену политику, када једнога дана дође на власт?

Зар не би било логично да опозиција изнесе списак разумних захтева који уважавају елементарне демократске стандарде и обавести власт и потенцијалне стране посреднике да o њима не може бити преговарања? Зар опозиција не би требало јасно да поручи да политичко измотавање власти, које ЕУ подстиче, треба да престане? Зар овај филм већ нису раније гледали? Зар није логично да опозиција, уместо што тражи помоћ од странаца, кроз политички рад тражи подршку грађана, па како буде? Да ли то опозиција жели да поручи Европској унији да су и они „њихови" и да ЕУ не треба да брине када дође до смене власти?

Није трагично што дубину посрнућа не виде ни власт, ни опозиција. Они су виновници овог трагичног, инфантилног политичког стања које призива туторе. Трагично је што ни јавност, поготово она која себе сматра просвећеном, елитном чак, не види где је Србија дошла таквом политиком и куда то даље води.

Замислимо за тренутак да се преговори власти и опозиције одвијају под покровитељством Русије или Кине. Како би домаћа, просвећена публика гледала на такво посредовање? Нема сумње да би то изазвало буру у најгласнијем делу домаће опозиционе јавности. То би било окарактерисано као малигни страни утицај, флагрантно мешање у унутрашње послове једне суверене земље и шамар демократији. Зачудо, призивање страног мешања, где се ЕУ појављује као тутор, нико не доживљава као проблем.

Логика овог благонаклоног става вероватно се правда чињеницом да је Србија кандидат за чланство у ЕУ, да је ЕУ простор демократских врлина, па је и логично да њени представници учествују у сређивању свог будућег дворишта. Таква аргументација је климава. Србија јесте кандидат, али није чланица ЕУ, а, како ствари стоје, могуће је да никада неће ни постати чланица ове горде уније.

При томе, ЕУ није у стању да обезбеди владавину права и поштовање европских вредности (шта год оне значиле) ни у свом дворишту. ЕУ није у стању да дисциплинује ни своје несташне чланице које не дају ни пет пара на претње Брисела, нити те државе допуштају политичко уплитање Брисела. Чини се да је западни Балкан једини простор у коме маргинални европски политичари могу показивати своју снагу и важност.

Читаоцу се може учинити да тезе из овог текста може износити само неко ко је управо дошао из неке друге галаксије, или је преспавао последњих двадесет година, или је изгубио сваки осећај за политичку реалност. Али може бити да овако може писати и неко ко о Србима (још увек) мисли боље, или бар жели да мисли боље, него што они сами о себи мисле.
 

Економиста
https://nkatic.wordpress.com/      

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa          

View article...

Род Благојевић о изборима у САД

rs.sputniknews.com

„Прекидају бројање кад им кандидат заостаје, а онда усред ноћи..." Род Благојевић о изборима у САД

Sputnikhttps://cdn2.img.rs.sputniknews.com/i/logo.png

2-3 minutes

---

Свет

10:36 07.11.2020Преузмите краћи линк

0 1132

Бивши гувернер Илиноја Род Благојевић изјавио је да су крађе на изборима „дубока и раширена традиција" у великим градовима под контролом демократа.

Благојевић је рекао да је тачно да демократе краду гласове у Филаделфији и да изборне крађе вероватно нису ограничене на само један град.

„Мислим да то није ограничено само на Филаделфију. Инстинкти ми говоре да се превара на изборима догађа и у другим градовима попут Атланте, Детроита, Милвокија и Лас Вегаса. Излазећи из демократског политичког естаблишмента у Чикагу, знам како они функционишу", рекао је Благојевић за „Њузмакс ТВ".

Он је истакао да демократе контролишу политички апарат који броји гласове, бирачка места и људе који броје гласове и додао да су демократске преваре на изборима „традиција поштована временом".

Бивши гувернер Илиноја тврди да бирачка места која контролишу демократе престају да броје гласове када њихов кандидат заостаје, а после „усред ноћи крађа почиње".

„То смо видели у великом броју, у невиђеном броју градова на овим изборима. Градови се извлаче са широко распрострањеном преваром, јер корумпирани главни медији нису заинтересовани за заштиту нашег Устава", каже Благојевић.

„Они само желе да победе Доналда Трампа по сваку цену. Демократе не краду изборе само од председника, већ их краду и од америчког народа. Ово је невероватно опасно за нашу демократију и наше слободе. Ово је критичан тренутак у нашој историји", додао је он.

Према његовим речима, Американци би требало да устану и мирно протестују против политичког естаблишмента.

„Узрок је већи од подршке председнику, реч је о фер и слободним изборима", закључио је Благојевић.

 

pcnen.com

Kraj američkog stoljeća

9-11 minutes

---

Autor: Tomislav Jakić

Vjerujemo da smo na putu prema pobjedi – izjavio je na kraju duge izborne noći predsjednički kandidat demokrata, bivši potpredsjednik Joe Biden. 'Nećemo ljevičarima i lažljivim medijima dopustiti da nam otmu pobjedu', glasio je potom tvit iz Bijele kuće, da bi neka dva sata kasnije njegov pošiljatelj, aktualni predsjednik Donald Trump, pred kamerama razradio, bez ikakvog uporišta, teoriju o izbornoj krađi. 'Što se nas tiče, mi smo već pobijedili', decidirano je rekao i najavio kako će tražiti prekidanje brojenja glasova i obratiti se Vrhovnom sudu (u kojemu, zahvaljujući njegovim imenovanjima, prevladavaju suci desnog usmjerenja), a to znači u konačnici sudu prepustiti odluku o izbornom pobjedniku. Zato je u očekivanju konačnih rezultata moguće tek upozoriti da je Trump izuzetno opasan čovjek čiji bi pristaše, koji nisu ništa drugo nego fanatizirani vjernici, zaista mogli pribjeći potpuno nedemokratskim metodama, a s nesagledivim posljedicama. I moguće je konstatirati neke nepobitne činjenice. Na primjer, da je na predsjedničkim izborima glasalo, u postocima, najviše birača u više od stotinu godina. Kao i to da veliki odaziv nije automatski značio da će Biden krajnje uvjerljivo pobijediti. Pa se tako od svih predviđanja ostvarilo tek ono da konačni rezultat neće biti poznat na kraju izborne noći.

Što dakle možemo očekivati nakon izbora i kampanje kojom je dominiralo Trumpovo upravljanje pandemijom koje je, objektivno gledano, bilo katastrofalno, a zbog čega se o pitanjima koja su iz perspektive ne samo promatrača iz Evrope iznimno važna (klimatske promjene, odnosi s Rusijom, Kinom, Evropskom unijom) gotovo i nije raspravljalo? Mada zasnovano na pretpostavci što će tek biti ili potvrđena ili opovrgnuta, realno je reći kako bi Trumpova pobjeda bila definitivni početak kraja. Čega?

Prvo, bio bi to početak kraja legende o američkoj demokraciji kao lučonoši svjetske demokracije. Jer američki se sustav potvrdio kao sve drugo, a ne istinski demokratski.

Prvo, bio bi to početak kraja legende o američkoj demokraciji kao lučonoši svjetske demokracije. Jer američki se sustav potvrdio kao sve drugo, a ne istinski demokratski. Osim što šansu za uspjeh (pa i na samo 'ozbiljno' ulaženje u predizbornu utrku) imaju isključivo kandidati koji prikupe basnoslovne svote novaca, čime je fraza o jednakim šansama postala šuplja priča, on se pokazao iznimno pogodnim za bujanje korupcije i za politiku zasnovanu na interesima onih koji znaju i umiju korumpirati. Riječ je dakle o sustavu koji pogoduje bogatima (povlaštenima) i koji blagonaklono gleda na korupciju jer, napokon, što je famozno lobiranje što ga je iz SAD-a, nažalost, preuzela i Evropa, nego legalizirana korupcija. A aktualni predsjednik pokazao je svojim preuranjenim proglašavanjem pobjede i lansiranjem priče o izbornoj prijevari da u demokratske procese uopće ne vjeruje, potvrđujući time i visok stupanj degeneracije američke demokracije.

Drugo, bio bi to početak kraja uloge Amerike kao zemlje čiji će utjecaj prizivati svi koji teže demokraciji, a zaštitu oni koji su slabi i ugroženi.

Drugo, bio bi to početak kraja uloge Amerike kao zemlje čiji će utjecaj prizivati svi koji teže demokraciji, a zaštitu oni koji su slabi i ugroženi. Ako je i moglo biti nekakve sumnje u to da američku politiku ne određuju načela nego interesi, i to oni krupnoga kapitala i moćnih financijskih krugova, onda je Trump (doduše, na tragu Busha mlađega, a dijelom i Obame i Clintona) uklonio i najmanje tragove takvih sumnji. Pogotovo ako se imaju u vidu ratovi širom svijeta što ih je Amerika ili počinjala ili je u njima igrala ključnu ulogu, dijelom pod velom borbe protiv komunizma, dijelom one protiv globalnoga terorizma, a zapravo izgrađujući, odnosno braneći ulogu samoproglašenoga svjetskog hegemona.

Treće, bio bi to početak kraja mita o Americi kao čvrstom osloncu međunarodnoga poretka. Ako je ijedna zemlja pokazala totalno nepoštivanje općeprihvaćenih normi ponašanja na svjetskoj sceni, onda su to upravo Sjedinjene Države.

Treće, bio bi to početak kraja mita o Americi kao čvrstom osloncu međunarodnoga poretka. Ako je ijedna zemlja pokazala totalno nepoštivanje općeprihvaćenih normi ponašanja na svjetskoj sceni, onda su to upravo Sjedinjene Države. Odustajanjem od ranijeg pristanka Washington je ozbiljno doveo u pitanje Pariški dogovor o otklanjanju ključnih uzroka danas već doista kobnih klimatskih promjena. Washington se povukao iz međunarodnog ugovora (o kojemu se pregovaralo gotovo pune tri godine) što je trebao onemogućiti Iranu da proizvede nuklearno oružje. Washington je otkazao, odnosno odbio produljiti neke za cijeli svijet itekako važne dogovore sa Sovjetskim Savezom, odnosno Rusijom, o ograničavanju utrke u naoružanju, osobito nuklearnom.

Četvrto, bio bi to kraj priče o Americi kao kolijevci Ujedinjenih naroda. Osim što je svjetska organizacija i dalje u New Yorku, Amerika ne samo da je smanjila svoj udio u njezinom financiranju nego se na nju praktički uopće ne obazire, gurajući je na marginu i time otvarajući arenu za nova sukobljavanja koja onda neće imati tko ni kontrolirati ni stišavati. U tom kontekstu, spomenuta činjenica da Trump nije počeo nijedan novi, otvoreni rat blijedi i gubi na značenju jer je on u mnogim aspektima pripremio scenu za takav sukob.

Peto, bio bi to početak kraja snova o Americi kao zemlji što otvorenih ruku dočekuje 'siromašne, ponižene i ugnjetavane'. U Trumpovom mandatu postalo je kristalno jasno da današnja Amerika svoju politiku prema svima drugima i drugačijima zasniva na jedva prikrivenom rasizmu, na netoleranciji i podcjenjivanju. Vidljiv izraz te politike je zid na granici s Meksikom (mada tek u začetku), kao i grubo izražena kritičnost prema njemačkoj kancelarki Angeli Merkel zbog prihvaćanja izbjeglica s Bliskog i Srednjeg istoka i iz Afrike koje je, samo usput da primijetimo, na bijeg navela politika Zapada u njihovim regijama i katastrofalne posljedice te politike.

Šesto, bio bi to početak kraja svake još preostale iluzije o Americi kao zemlji slobode i jednakosti, osobito slobode misli i javne riječi, pa i slobode izbora.

Šesto, bio bi to početak kraja svake još preostale iluzije o Americi kao zemlji slobode i jednakosti, osobito slobode misli i javne riječi, pa i slobode izbora. Mada se crncu u Americi više ne smije reći 'crnac' nego Afroamerikanac, oni su u SAD-u na udaru svakodnevne prakse što ih nedvojbeno pretvara u građane drugoga reda. Reakcija na to su stotine tisuća ljudi na ulicama više desetaka američkih gradova u znak potpore pokretu 'I crni životi nešto znače'. A što se tiče misli, riječi i izbora, podsjetimo još jednom da su Trumpovi pristaše, a inspirirani od njega, mjesecima otvoreno prijetili građanskim ratom u slučaju njegovog poraza, kao i na to da je on postao šampion u pronošenju nečega što je još ne tako davno u ozbiljnom novinarstvu, a pogotovo u visokoj politici, bilo nezamislivo. Riječ je, naravno, o tzv. alternativnim činjenicama i o fake news, lažnim vijestima. Ono što je nekada naprosto bila laž i što je bilo nedostojno čovjeka koji drži do sebe, postalo je fenomen kojim se bave znanstveni simpoziji.

Bi li Biden, da pobijedi, mogao 'čarobnim štapićem' to sve promijeniti, bi li mogao od početka kraja napraviti 'samo' početak, totalni zaokret? Bi li mogao ukloniti duboke, gotovo nepremostive podjele što ih je u tkivo američkog društva urezao Trump, pa i suprotstaviti se mogućim nemirima u zemlji? Bi li mogao vratiti povjerenje u Sjedinjene Države kao pouzdanog partnera na međunarodnoj sceni, bi li mogao promijeniti ne samo retoriku nego i politiku prema Moskvi i Pekingu, ali i prema EU-u, te prekinuti američki put u semiizolaciju, gdje se pod Trumpom oko Washingtona okupila manja skupina radikalnih, do jučer prilično nevažnih zemalja, radikaliziranih na antikomunističkoj liniji (ma kako to danas promašeno i bespredmetno bilo)? Bi li Biden mogao promijeniti odnos prema klimatskim promjenama i, što bi u prvom trenutku za Amerikance bilo najvažnije, prema pandemiji? Bi li mogao i može li? On bi to svakako pokušao. U slučaju pobjede i pokušat će. Uspjeh u toj 'nemogućoj misiji' ovisio bi dobrim dijelom o tome bi li znao i htio istupiti iz sjene Hillary Clinton, za koju mnogi analitičari smatraju da će pokušati preko Bidena upravljati američkom politikom. Ako bismo u Bidenovoj pobjedi, ma kako tijesnoj, vidjeli tračak nade, onda bismo ga mogli nazrijeti manje u budućem predsjedniku, a više u liku njegove potpredsjednice Kamale Harris.

Umjesto bilo kakvog zaključka, a bez konačnih rezultata, postavimo nezaobilazno pitanje: Što bi bilo da vodstvo demokrata nije po drugi put eliminiralo kao predsjedničkog kandidata Bernieja Sandersa? Uz pomalo patetični dodatak da poslije tih izbora, ma tko na njima pobijedio, ništa neće biti kao što je bilo. Ni u Americi, ali ni u svijetu, bio svijet toga svjestan ili ne.

Portal Novosti

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me