nspm.rs

: Драган Бисенић: Свет пред новим биполарним поретком - На корак до руског опроштаја од Запада

:

9-11 minutes

---

 Три деценије после распада СССР и дефинитивног окончања Хладног рата, Русија се налази на историјски веома важном раскршћу кад се растаје са идејама и сновима да ће икад постати део Запада.

Ако је Русија напустила и распустила своју империју у нади да ће тако бити прихватљива за Запад, сад је стигла до тачке кад се тај потез оцењује као „највећа геополитичка катастрофа", а сви сусретљиви кораци према западу сматрају руском опсеном и илузијом.

Све то дешава се само неколико дана пред председнички сусрет Путина и Бајдена у Женеви, који се у Русији дочекује с хладноћом и равнодушношћу.

Јасно је било да то неће бити ни нови прекретнички сусрет Никсон-Брежњев или Реган-Горбачов, нити геополитички обрт типа нове Јалте или новог Минхена.

Велико незадовољство изазвала изјава Бајденовог саветника за националну безбедност да овај иде у Европу како би разговарао са „позиција силе", што је Кремљ назвао „позерством" и оценио да садашња форма америчког односа према Русији представља „претњу целом свету".

Све то су манифестације дубоке руске индигнације понашањем Запада и његовим настојањем да наметне послехладноратовској Русији комплекс ниже вредности и другоразредности.

За тај нови однос, скована је и посебна формулација – колективни запад чије коришћење је било упадљиво на скупу Примаковљеви дани, водећој руској академско-политичког расправи на којој се дискутује о спољнополитичком, дипломатском и међународном развоју.

И поред тога, постоје наде у предстојећи самит, иако оне нису високе, како је оценио министар спољних послова Сергеј Лавров.

Русија је заинтересована за свеобухватни дијалог, а САД само за нека питања која се тичу заједничких интереса у стратешкој стабилности.

Неке учеснике скупа посебно је узнемирила оцена вишег директора Кисинџерове асоцијације Томаса Грејема да се на Русију гледа као на „дестабилизујући фактор" у међународним односима.

Незадовољство је изазвала и изјава шефа британског МИ6 да је моћ Русије „објективно слаби у економском и демографском смислу".

У свом априлском обраћању државној Думи, Путин је, можда први пут, употребио израз колективни Запад. Само по себи, то није ново – то је фигурирало и у аналитичким извештајима руских тинк-танкова од 2016, а често у иступима Марије Захарове.

На конференцији у Москви та кованица поменута је десетак пута, а употребили су је Лавров, сви званичници Министарства спољних послова као и Путинов саветник Јуриј Ушаков, што указује да он има чврсто официјелно упориште које ће можда да постане незаобилазна руска квалификација будућих односа према западу.

Верује се да га је сковао један од до скоро главних идеолога Кремља, Владислав Сурков, коме припадају и концепти суверене демократије и дубоког народа.

Из онога што је Путин рекао 21. априла, може да се види какав Запад он сматра колективним.

Узео је пример Белорусије да би нагласио да понашање запада „прелази све границе" упркос чињеници да је у последње време пракса политички мотивисаних незаконитих санкција и покушаја појединих држава да наметну своју вољу другима постала уобичајена.

„Али данас таква пракса прераста у нешто опасније. Имам у виду чињенице директног покушаја организовања државног удара у Белорусији и атентата на председника ове земље. Карактеристично је да чак ни тако флагрантне акције не наилазе на осуду тзв. колективног Запада", рекао је Путин.

Такав запад за Путина је без савести и морала, група држава „без лица" на челу са САД који се понашају као „одметници од закона".

Он је навео да је био планиран масиван кибернетски напад на Белорусију, којим је припремана блокада Минска, укључујући градску инфраструктуру и комуникације, потпуно искључење целокупног електроенергетског система главног града Белорусије.

По аналогији са „Москвом као четвртим Римом", иако се он „никад неће догодити" руски филозоф Борис Межујев претпоставља да ћемо бити сведоци симболичног рођења четвртог запада на скупу Г7, од 11. до 13. јуна у Корнволу.

Свакако, избор места за одржавање Самита Г7 указује на симболику западног преображаја.

Британски премијер Борис Џонсон, који ове године председава Г7, вероватно је узео у обзир чињеницу да је у Корнволу, у замку на рту Тинтагел, рођен легендарни краљ Артур.

Значај ових, мада легендарних места за предстојећи догађај налази се и у чињеници да је реч о власнику замка Камелот и мистериозном краљу Британаца који се у модерној митологији сматра патријархом запада.

Западна цивилизација, такорећи, почиње с њом – са својим легендама о Светом гралу, Округлом столу и магловитом острву Авалон.

Претпоставља се да ће земље Г7 морати да развију неку заједничку линију понашања према Москви и Пекингу.

Другим речима, повући ће се идеолошка линија поделе између највећих демократија на свету и оних земаља којима колективни Запад негира ову особину.

Напорима Вашингтона изгледа да свет клизи ка новој биполарности, што, наравно, за Русију не изгледа као најпожељнији сценарио.

Русија је сањала да се колективни Запад, након распада СССР, понаша паметније и да је одмах прогласи западном земљом, стварајући тако другачију верзију четвртог Запада – са демократском Русијом, али без ауторитарне власти у Кини.

Како се то не би догодило, Русија је желела да види свет заиста мултиполаран – са многим конкурентним економским блоковима, како је то замислио отац руског мулитиполаризма Јевгениј Примаков.

Бити сателит Кине у хладном рату са Западом, а још више сателит Запада у хладном рату са Кином, најгоре су перспективе.

Председник руске Привредне коморе Сергеј Катин стога наглашава да је ослонац на сопствене снаге заједно са оствареним моделима мултиполаризма према Кини и Индији, модел за руску економију. Академик Александар Дињкин верује да постоје два избора ка новој биполарности где би повезани Москва и Пекинг били један, а Вашингтон други центар.

Други пут је проналажење излаза ка глобалном концерту држава, при чему сада постоје предуслови за оба правца.

Межујев сматра да ниједан пуноправни савез демократија неће успети: либералне и конзервативне демократије поцепаће се на исти начин као што су социјалистичке земље биле подељене на совјетски и кинески блок.

И у овом плуралистичком свету конзервативних демократија Русија може да нађе место за себе – ако не жели да се недвосмислено придружи неком од главних табора Хладног рата.

На овој идеолошкој основи можда ће се појавити нешто попут новог покрета несврстаних, претпоставља Межујев.

Све то значи да би четврти Запад, поред своје декларативне идеолошке отворености у прихватању свих демократија, како то говори Бајден, већ сада требало да оцрта и неке нове прекретнице које воде заправо у цивилизацијску затвореност.

У супротном, четврти Запад може се растворити у мору демократија, и то не увек либералних.

Друштвене иновације колективног Запада, од легализације истополних бракова до „опсесивног наметања проблема трансродних и перспективе правне рехабилитације тзв. полиаморије, односно кохабитације многих партнера", само су неки примери неприхватљивих социокултурних модела који ће ограничити ширину четвртог Запада и учинити га сасвим неприхватљивим за Русију.

Основу за овакав развој поставио је редитељ Константин Богомолов у програмском тексту Отмица Европе 2.0 (Нова газета, 10. фебруара).

Он у тексту осуђује нову етику која је променила Европу према којој је Русија ишла и о којој је сањала и позива на обнову „Европе здраве особе" формулисањем „нове десничарске идеологије".

Међу тезама које је формулисао је и жеља Европе да „елиминише сложену особу".

Закључује да је „нацизам постао људски Чернобиљ", ослободивши се тога, Запад је одлучио да се у будућности „осигура" од тога и „кастрира сложену особу" коју редитељ упоређује са јунацима Достојевског, који су „и узвишени и ниски, анђео и ђаво, који воле и мрзе, верују и сумњају".

Он верује да се „модерни западни свет обликује у Новом етичком рајху са сопственом идеологијом – новом етиком".

Стога, уз сву своју горљиву жељу, Русија неће моћи да постане западна земља, као што то, највероватније, неће постати ни Индија, што, наравно, не значи немогућност прагматичног савеза са Западом и једне и друге. Све ово не значи да Русија није спремна на прагматичан однос са САД и четвртим Западом.

Најистакнутији руски стручњак за запад, Андреј Кортунов верује да нико не жели да сусрет буде потпуни неуспех и да се понови хелсиншки сценарио из 2017, кад су се неуспешно срели Трамп и Путин.

Он истиче да низ карактеристика спољнополитичког стила тренутне америчке администрације омогућава да се на јунски самит гледа са опрезним оптимизмом.

Бајден остаје одлучни заговорник контроле наоружања, што је већ потврдио својом одлуком о продужењу билатералног споразума СТАРТ ИИИ.

Постоји разлог за наду да ће лидери у Женеви моћи барем да почну да разговарају о новој агенди у овој области.

Бајден не само да увек наглашава важност мултилатерализма, већ и савршено разуме да се у многим регионалним сукобима и кризама не може избећи интеракција са Русијом.

Стога је у Женеви могућ дијалог о Авганистану, о иранском нуклеарном споразуму, о истој Северној Кореји, па чак и о Сирији, сматра Кортунов.

Његово мишљње подржано је и ставом руског саветника за националну безбедност, Николаја Патрушева, који је истакао „конструктивну природу и продуктиван садржај руско-америчких консултација на линији Савета безбедности" и најавио да се у извесном броју питања може рачунати на „развој узајамно прихватљивих решења".

(Данас)

 

Rio Tinto i Srbija - šta nije poznato?

standard.rs

Irena Pećanac - Rio Tinto i Srbija – šta nije poznato? - Novi Standard

Irena Pećanac

10-12 minutes

---

Rio Tinto je tokom svojih brojnih rudarskih operacija širom sveta iza sebe ostavljao potpunu ekološku katastrofu i pustoš. Da li takva tragična sudbina čeka i Srbiju?

Gotovo istovremeno dok je Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) organizovala 5. ­­i 6. maja ove godine naučnu raspravu na temu: „Projekat Jadar – šta je poznato?”, u kolevci Rio Tinta, u Australiji, dva ozbiljna državna foruma raspravljala su o dva nezamislivo sramna skandala Ria Tinta. Iako živimo u vreme tehnologija zahvaljujući kojima više ništa ne može ostati skriveno – niko od uvaženih govornika i govornikinja, koje smo imali prilike da čujemo za govornicom Akademije, ne reče ništa pobliže o Hanibalu koji je stigao ante portas Srbije.

Reč skandal je obična, elegantno impotentna reč, kojom se prilično klinički opisuje ono što je u stvari ekološka katastrofa neopisivih razmera, koju Rio Tinto ostavlja za sobom u kontekstu svojih belosvetskih operacija. Postoji, međutim, gruba, prosta srpska reč koja mnogo bolje opisuje tu vrstu delovanja ove svetski poznate englesko-australijske kompanije, a to je – svinjarija. Dakle, ova dva tekuća australijska skandala, direktno izazvana poslovanjem Ria Tinta, u stvari su apsolutne i kompletne svinjarije, zastrašujuće i jezive, zbog obima bezobirnosti ove kompanije, njene beskrupulozne i besomučne borbe s golorukim nesrećnicima kojima je sudbina dodelila ulogu da se zadese na putu ka profitu koji je ona rešila da ostvari milom ili silom. Uglavnom i uvek – u slučaju Ria Tinta – silom.

Sramotna priča

Gotovo stidljivo je u srpskoj javnosti, tu i tamo, pomenuto da je Rio Tinto prošle godine uništio u svojim rudarskim operacijama pećine australijskim Aboridžinima. Ono što nije poznato u vezi s uništenjem tih pećina je sledeće:

Aboridžinske pećine u klisuri Jukan u zapadnoj Australiji stare su 46.000 godina. Ovo nije štamparska greška. Prevedeno na arheološki jezik, to znači da pećine potiču iz ledenog doba. Ali to nije sve – te pećine bile su u kontinuumu nastanjene Aboridžinima 46.000 godina i verovatno predstavljaju jedini takav primer neprekinute ljudske habitacije u svetu. Ove pećine nikako nisu „tamo neke pećine nekih Aboridžina u Australiji” – one su, van svake sumnje, neprocenjiva svetska kulturna baština.

Ceo normalan svet bio je zaprepašćen, potpuno je zanemeo pred mučnom i nepopravljivom istinitošću ovog događaja. Zgroženi su bili čak i akcionari kompanije Rio Tinto, pa su zatražili da se pokrene istraga, a odgovorni odstrane iz kompanije. Specijalni komitet oformljen je na zahtev australijskog Senata da istraži ovaj događaj. Gospodin Voren Enč (Warren Entch), koji je predsedavao komitetom, pripremio je privremeni izveštaj koji je naslovljen „Nikada više” u kome doslovno piše i ovo: „Nikada više ne smemo dozvoliti destrukciju i vandalizam kulturne baštine koji su se dogodili u klisuri Jukan – nikada više!” Konačni izveštaj o ovoj svinjariji još nije završen, a poznavajući moduse operandi Ria Tinta – proći će još mnogo vremena pre nego što ova tragedija dobije epilog.

Uništene aboridžinske pećine u klisuri Jukan u regionu Pilbara u zapadnoj Australiji (Foto: PKKP Aboriginal Corporation/AFP/Getty Images)

U trenutku ove epizode strave i užasa na čelu ovog projekta kompanije Rio Tinto, kao njen izvršni direktor, bio je Žan-Sebastijen Žak, Francuz s impresivnom biografijom, koga je Harvard Business Review proglasio za jednog od najboljih izvršnih direktora u svetu. Oženjen je čovek. Na internetu se mogu naći njegove fotografije i biografija. Ne deluje kao neko ko će uprkos tome što je znao o kakvim se pećinama radi – detonirati iste. U privremenom izveštaju australijskog parlamenta piše da su odgovorni bili potpuno upoznati sa značajem ovih pećina, ali da su ipak odlučili da ih raznesu.

Gospodin Žan-Sebastijen Žak, obrazovan na prestižnom Ecole Centrale Paris, čovek čija godišnja plata iznosi sedam miliona funti, nije ni trepnuo – ni on, a ni ostala svita njegovih vernih podanika, koja je teška srca, pod upornim zahtevima javnosti i akcionara morala biti izmeštena iz svojih fotelja i to: Kris Sejlsberi (Chris Sailsbury), Sajmon Niven (Simon Niven) kao i dva člana borda Sajmon Tompson (Simon Thompson) i Majkl Lestrandž (Michael L’Estrange). Ispisujem ova strana imena da se Srbija na vreme upozna s njima, u sujevernom strahu da bi oni ili neki njihovi istomišljenici i sledbenici mogli jednog jutra osvanuti u srpskom nesrećnom Jadru.

Ova sramotna priča obišla je zemaljsku kuglu i nema sumnje da će ime ove kompanije zauvek ostati sinonim za ono najgore, najbeskrupuloznije i najpohlepnije u korporativnom svetu. Što se tiče Ecole Centrale Paris, koju su, između ostalih, pohađali Gustav Ajfel, projektant Ajfelovog tornja u Parizu, Andre Mišlen, osnivač Mišlena i Armon Pežo, tvorac Pežoa – ona će možda morati da iskoristi svoj uticaj u virtuelnom svetu da s liste svojih čuvenih đaka na sajtu Vikipedije, makar privremeno, ukloni ime Žana-Sebastijena Žaka.

Ali to nije jedina aktuelna priča o Riu Tintu u Australiji.

Slučaj Bugenvil

Rio Tinto je 45 godina eksploatisao bakar i zlato iz rudnika Panguna na ostrvu Bugenvil u Papui Novoj Gvineji. Rudnik je napustio 2016. godine i za sobom ostavio milijardu tona toksičnog rudnog otpada. Panguna je bio jedan od najvećih svetskih rudnika bakra i zlata, a 1989. godine je lokalno stanovništvo podiglo pobunu protiv njegove uprave. Usledio je krvavi desetogodišnji građanski rat, u kome je Rio Tinto, pričalo se, pomagao korumpiranu stranu.

Rio Tinto je na Bugenvilu za sobom ostavio totalnu ekološku katastrofu, zatrovanu životnu sredinu, bolesno i siromašno stanovništvo, decu sa čirevima po koži koji ne zarastaju jer su zemljište, voda i vazduh zatrovani bakrom. Nesrećni stanovnici Bugenvila pokušali su da pred sudovima u Americi traže naknadu štete za užase koji su pretrpeli i još uvek trpe oni i njihova deca. Spor s Rio Tintom u Americi trajao je deset godina. Posle deset godina, američki sudovi su se oglasili nenadležnim. Rio Tinto odbio je da isplati i jedan cent odštete u ovom sporu.

Poplavljeno ostrvo Bugenvil u okviru Papue Nove Gvineje (Foto: Human Rights Law Center/AFP via Getty Images)

Trenutno se pred australijskom vladom nalazi zahtev koji je podnelo 156 stanovnika ostrva Bugenvil za povredu njihovih ljudskih prava. Pre incidenta s uništenjem aboridžinskih pećina, Rio Tinto je uložio svu svoju kreativnost i mnogo novca da dokaže da nije odgovoran za Bugenvil, ni za otrovane reke i zemljište, ni za milijarde tona toksičnog otpada, ni za decu punu čireva ni za bolesno stanovništvo. Više od deset godina takvog herojskog napora Ria Tinta nije za potcenjivanje. Možda bi neko pomislio da bi jedna takva svetska kompanija koja ostvaruje basnoslovne profite odvojila nekakva pristojna sredstva za kompenzaciju stanovnicima ovog ostrva. Svako normalan bi to učinio, ali Rio Tinto ne bi nikad, osim ako ne bude prisiljen, naravno pod pritiskom australijske vlade koja se umešala u ovaj proces posle sramote s detonacijom pećina.

Dok je malobrojna srpska javnost imala prilike da sluša govornike i govornikinje u SANU koji su nas većinom uveravali da je sve pod kontrolom, da će sve teći po zakonu (koji je nedavno izmenjen tako da još bolje štiti interese Ria Tinta), pod budnim okom raznih neelokventnih i nedorečenih eksperata iz raznih oblasti, i dok su nam ministarke poručivale da nikako ne možemo propustiti ovako profitabilnu priliku i da „još ništa nije potpisano”, nismo mogli da se otmemo utisku da bi ceo skup ipak imao malo drugačiji ton da nam je samo rečeno s kim ćemo imati posla u Jadru.

Ovaj članak bi mogao da bude i mnogo duži da je za cilj imao da obznani sve podatke o sramnoj istoriji poslovanja Ria Tinta s represivnim režimima, od kojih je svakako vredna pomena i činjenica da je kompanija Rio Tinto radila za fašistički Frankov režim u Španiji, kao i da je za vreme Drugog svetskog rata održavala prisne odnose s Musolinijem i dobavljala gvozdenu rudu za ratnu proizvodnju nacističke Nemačke. Nije beznačajno ni to što je takva kompanija danas došla da eksploatiše zemlju koja je posle rata vešala svoje glumce zbog toga što su u pozorištima igrali pred okupatorom.

***

I da na kraju sve stavimo u kontekst naše veoma aktuelne sadašnjice – u kontekst naše domaće svinjarije koja se tiče izmena Zakona o parničnom postupku, po kojima mali i siromašni nikada neće moći da priušte sebi niti da tuže, niti da odole tužbama tako velikih kao što je Rio Tinto, tako bogatih kao što je Rio Tinto i tako bahatih kao što je Rio Tinto, ako ovaj skandalozni i nakaradni zakon bude usvojen.

Šta još nije poznato? Nije poznata podela uloga u rimejku filma Salo. Pokojni Pjer Paolo Pazolini je, pokušavajući da dočara degeneraciju i degradaciju Musolinijeve fašističke Italije, snimio 1975. godine svoj poslednji film Salo, koji je dugo bio u mnogim zemljama zabranjen za prikazivanje. Većina ljudi koje poznajem nikada nije ni čula za ovaj film, a kamoli ga gledala.

Zaposleni tokom rada u rudniku Ria Tinta u Boronu (Kalifornija), 15. novembar 2019. (Foto: Reuters/Patrick T. Fallon)

Razmišljam, umesto velikih reči i velikih zaključaka, kada bi se nekim slučajem u nas snimio rimejk filma Salo, koji bi najvažniji akteri iz ljubavnog zagrljaja s Rio Tintom dobili glavne uloge u njemu? Svi ti bestidni izricatelji jezivih poluistina: političari i političarke, ministri i ministarke, naučnici i naučnice, akademici i akademke, lekari i lekarke, držatelji i držateljice lažnih diploma i doktorata, nemušte čitačice tuđih izveštaja, gostujući degenerici i degeneričarke iz belog sveta, veleizdajnici i veleizdajnice svih boja – svi oni bi se mogli smestiti u taj rimejk, jer bi im samo tamo bilo udobno, dostojno i odabrano mesto – u ovom zlom vremenu u kome smo prinuđeni da nas predvode i prodaju budzašto oni koji obraza nemaju a guzice se ne boje.

Irena Pećanac je advokat Vrhovnog suda Australije, član Advokatskog društva Novog Južnog Velsa i član Advokatske komore u Beogradu u periodu od 1985. do 1990. godine. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Richard Wainwright/AAP Image via AP

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

Karadžić iz zatvora poslao pismo Putinu MOLI GA DA INTERVENIŠE

kurir.rs

VLADIMIRE, BRATE, ZATVORENICI SU ŽEDNI MOJE KRVI: Karadžić iz zatvora poslao pismo Putinu MOLI GA DA INTERVENIŠE

zoran kostadinovic

4-5 minutes

---

Radovan Karadžić, nekadašnji predsednik Republike Srpske, koji je nedavno prebačen iz zatvora u Hagu u ozloglašeni britanski kazamat na ostrvu Vajt, koji je prepun muslimanskih ekstremista, uputio je pismo predsedniku Rusije Vladimiru Putinu sa molbom da ga izbavi odatle i spase mu život.

Pismo je poslao preko svojih advokata, a prema rečima izvora bliskog Karadžiću ruskog predsednika oslovio je sa "brate" i opisao mu sav pakao kroz koji je prošao čim je nogom kročio u Veliku Britaniju.

Tokom nedavne sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, podsetimo, predstavnik Rusije pri UN oštro je kritikovao prebacivanje Karadžića u zatvor u Velikoj Britaniji navodeći da je bezbednost osuđenih Srba ugrožena u britanskim zatvorima.

- Naveo je da su uslovi u zatvoru nedostojni čoveka i da nema ni adekvatnu hranu, a ni terapiju. Takođe, da su zatvorenici žedni krvi, da najviše ima muslimanskih terorista koji jedva čekaju da ga se dočepaju i lično mu presude i da su i sami čuvari jako neprijatni prema njemu. Napisao je da mu nisu dozvolili da iz Holandije ponese svoj računar u kome ima mnogo materijala za žalbu koju sprema. Molio je Putina da mu pomogne jer prebacivanjem u drugi zatvor nije ponižen samo on nego je simbolika tog čina mnogo dublja. Naveo je nešto poput: "Britanci su ovo moje prebacivanje kod njih doživeli kao svoju veliku pobedu, njihovi političari se raduju, slave" - prepričava izvor blizak nekadašnjem predsedniku RS i ističe da je Karadžić naglasio i da je smešten u zgradu koja je puna kancerogenog azbesta.

Britanci hoće da preuzmu i Mladića

Sudeći po najavama koje su stigle od zvaničnog predstavnika Velike Britanije na sednici UN sve su prilike da će Ratka Mladića sačekati ista sudbina kao i Radovana Karadžića.

Britanski predstavnik je istakao da će Mladić biti prebačen u tu zemlju i da se na taj način daje podrška Mehanizmu.

Dodaje da je Radovanu dozvoljeno samo da se čuje sa ćerkom Sonjom i da je zapravo njoj i izdiktirao sadržaj pisma koji je potom prenela advokatima. Da tako teče komunikacija potvrdila je prošle nedelje i Sonja.

- Strahujemo za njegov život. Živi u necivilizacijskim uslovima. U svega nekoliko minuta pokušavamo da što brže razmenimo informacije o njemu i porodici te da zapišem poruke za prijatelje, saradnike i advokate - navela je Sonja Karadžić.

Da li je Putin uspeo da pročita pismo, ne znamo, ali tokom sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je održana u utorak, predstavnik Rusije pri UN rekao je da je nekadašnji Haški tribunal postao poznat kao oruđe osvete, a ne oruđe pravde.

Takođe je oštro kritikovao prebacivanje Karadžića u zatvor u Velikoj Britaniji navodeći da su životi i bezbednost osuđenih Srba ugroženi u britanskim zatvorima i da je general Radislav Krstić zamalo preklan nožem.

Radovan je za muslimanske zatvorenike bajramski poklon

Karadžićev advokat Goran Petronijević rekao je nedavno da su strašno loši uslovi u kojima boravi njegov klijent navodeći da "Radovan nije u zatvoru, već u zarobljeništvu". Istakao je i da su mu prekršena sva ljudska prava, a život ozbiljno ugrožen.

- Trenutno je smešten u samicu, nalazi se u nekakvoj izolaciji, jer je stigao iz druge države. Nema bukvalno ništa. Samo krevet, WC šolju i tuš. Mi pričamo o obolelom, oronulom starcu, ne o Radovanu kakav je nekada bio. On tako potpuno izolovan ne može ni sa kim da priča, nema računar, nema ni papir ni olovku, niti bilo šta da čita. Ta izolacija može da ga ubije, kao što mogu da ga ubiju i ekstremni muslimani kojima je serviran na tacni ako mrdne iz te prostorije. Njima je njegov dolazak bio bajramski poklon. Tako je to predstavio muslimanski lobi - rekao je Petronijević.

(Kurir.rs/Alo)

 

politika.rs

Palmer o američkoj viziji za Zapadni Balkan

3 minutes

---

SOLUN - Izaslanik SAD za Balkan Metju Palmer rekao je danas da je dosledna američka vizija za Zapadni Balkan ona koja ovaj region vidi posvećen evrointegracijama i u miru sa svim susedima.

„Nadam se da to nije samo vizija koju SAD i EU imaju za ovaj region već i da je to vizija koju Zapadni Balkan ima sam za sebe”, rekao je Palmer na video konferenciji „Balkan 2021:Podsticanje regionalne saradnje u post kovid eri” u Solunu.

On je dodao da SAD ostaju posvećene cilju uvođenja Zapadnog Balkana u EU, kao i postizanju uzajamnog dubokog ekonomskog partnerstva među zemljama tog regiona.

Palmer je istakao da je zajedno sa Miroslavom Lajčakom tokom nedavne posete Beogradu i Prištini želeo da „pokaže posvećenost SAD da u bliskoj koordinaciji sa EU olakšamo dijalog dve strane”.

On se osvrnuo i na konačnu presudu Ratku Mladiću za koju je rekao da joj je cilj da se spreči ponavljanje zločina.

Palmer je takođe ponovio da je američki predsednik Džozef Bajden potpisao sankcije u vezi sa regionom Zapadnog Balkana, čiji je cilj borba protiv korupcije i nastojanje da se ojača vladavina zakona.

Američki zvaničnik je u svom obraćanju na konferenciji podsetio i na reči šefa nemačke diplomatije Hajka Masa koji je na Berlinskom procesu rekao da je potrebno postizanje zajedništva u ciljevima SAD i EU da se dođe do normalizacije odnosa u dijalogu Beograda i Prištine.

Izaslanik SAD za Balkan je pružio podršku ulozi Grčke u regionu Zapadnog Balkana, posebno zbog njenog odnosa sa Severnom Makedonijom kao i zbog produbljivanja odnosa sa Kosovom.

„Grčka ima snažnu podršku SAD i mi želimo još jaču saradnju širom regiona”, istakao je Palmer, preneo je Tanjug.

On je dodao da se u regionu stiče utisak da EU gubi interes za perspektivu članstva Zapadnog Balkana u Uniji i da je zato potrebno da se izgrade veze poverenja.

Potrebno je da EU hitno vrati svoj kredibilitet i da u narednom periodu pokaže svoju ozbiljnost u vezi sa Zapadnim Balkanom, zaključio je Palmer.

Video konferencija „Balkan 2021:Podsticanje regionalne saradnje u post kovid eri” održana je danas u Solunu, a među učesnicima, pored Palmera, bili su državni sekretar u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija Srbije Miloš Cvetanović, potpredsednica EIB-a Lilijana Pavlova, ministar spoljnih poslova Crne Gore Đorđe Radulović, premijer privremenih institucija u Prištini Aljbin Kurti i zamenica direktora u Evropskom savetu za spoljne odnose Vesela Černeva.

 

fakti.org

Пушков: Амерички Сан умире пред нашим очима – 21. век биће кобан за САД

1 minute

---

ТВРДИ ДА СУ СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ ВЕЋ „ИЗЛЕТЕЛЕ ИЗ ШИНА" И ДА ИХ ЧЕКАЈУ – ТЕШКА ВРЕМЕНА

* Старе Америке више нема - од ње је остао само мит, а и он је увелико избледео

_______________________________________________________

       Аутор: Алексеј ПУШКОВ, руски сенатор и спољно-политички експерт

       ТЕШКА времена чекају Сједињене Државе.

       На то указује и серија убистава ватреним оружјем у САД.

       Релативно стабилна равнотежа која се одржавала у тој земљи у 20. веку је експлодирала, а 2020. су САД излетеле из шина.

       Старе Америке више нема - од ње је остао само мит, а и он је увелико избледео.

       `Амерички Сан` умире пред нашим очима. И, тешко да га било шта може оживети.

       Процват Сједињених Држава је завршен. Очигледно ће 21. век бити кобан за Сједињене Државе...

       Оне деградирају и политички и социјално.

 

politika.rs

Istina o Rezoluciji 1244

Zoran Milivojević

5-7 minutes

---

Reagovanje na tekst „Mali rečnik propagandnih nedoumica“, „Politika“ 15. 5. 2021.

Zbog značaja KiM za državni i nacionalni interes Republike Srbije i činjenice da se pokušaj rešavanja tog pitanja ubrzava na štetu upravo tog interesa, neophodno je reagovati na tekst „Mali rečnik propagandnih nedoumica” u „Politici” od 15. maja uvaženog esejiste gospodina Zorana Janića. Pitanja koja se u tekstu tiču kredibilnosti medija, njihovog delovanja, profesionalnosti, učešća u „prevari građana” i dr. ostavljam za one na koje se odnosi. Zadržavam se samo na tezama koje osporavaju Rezoluciju 1244, kao dokumenta od ključnog značaja za status KiM, koje uvaženi autor brani upotrebom nepotpunih citata i otvara pitanje oportunosti pozivanja na njega u odbrani prava na KiM.

Prvo, osnov rezolucije je međunarodno pravo i pravni poredak zasnovan na Povelji OUN i principima tog prava. Otuda se i u osnovi dokumenta potvrđuje „privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona”, kao baznom principu međunarodnog prava, što u ovom slučaju jasno podrazumeva važeće granice SRJ, punopravne članice OUN, sa KiM u njenom sastavu. Ovaj princip se ponavlja i u aneksu 1, a direktno u dispoziciji rezolucije u tačkama 2, 3, 5. u domenu prava i obaveza SRJ povodom rezolucije. Kako bi se otklonila svaka rezerva valja podsetiti da je u međunarodnopravnom smislu Republika Srbija nesporno pravni sledbenik prethodnih država u čijem sastavu je bila počev od Kraljevine SHS pa do DZ SCG na čemu i počiva njen aktuelni međunarodni položaj sa odgovarajućim pravima i obavezama kao subjekta međunarodnog prava u punom kapacitetu.

Drugo, Rezolucijom 1244 je uspostavljen međunarodni protektorat OUN na KiM koji sprovode njena civilna Unmik i vojna Kfor misija do konačnog rešenja koje nije definisano, već u tački 1. rezolucije naznačeno kao „političko rešenje..., zasnovano na opštim principima iz aneksa 1”, a u kome stoji da to treba da bude „politički proces ka postizanju sporazuma o privremenom političkom okviru, koji će obezbediti suštinsku samoupravu na Kosovu uzimajući u potpunosti u obzir sporazume iz Rambujea i principe suverenosti i teritorijalnog integriteta SRJ i drugih zemalja u regionu”. Ovaj citat i stavovi su posebno važni zbog celine odredbe i međunarodnopravnog osnova, jer delimični pristup gospodina Janića u citiranju dovodi u pitanje suštinu rezolucije i osnov za pozivanje na nju oko statusa KiM zbog naglašavanja „Rambujea”, što koriste i neki drugi analitičari radi osporavanja predominantnosti Rezolucije 1244 u međunarodnopravnom smislu. „Rambuje”, koji nije međunarodno verifikovan (nije prihvaćen) niti otuda deo međunarodnopravnog poretka, deo je napora zapada da se reši KiM u skladu sa njegovim interesima, i u tom smislu u Rezoluciji 1244 naveden sa političkim značenjem, ali uz jasno podvlačenje principa suverenosti i teritorijalnog integriteta SRJ u nastavku odredbe  koji čini osnov dokumenta i međunarodnopravnog osnova za rešavanje.

Treće oko povratka snaga SRJ na KiM rezolucija je izričita u tački 4. „Potvrđuje da će posle povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo radi obavljanja dužnosti u skladu sa aneksom 2.” Primena i ostvarivanje prava je tema za sebe koja u ovom slučaju ne dovodi u pitanje validnost odredbi. Kumanovski sporazum je prethodio Rezoluciji 1244. Stoga su njene odredbe međunarodnopravno starije i pravno važnije u globalnom univerzalnom smislu.

Četvrto Rezolucija 1244 je na snazi sa svim njenim odredbama i direktno je nadležna za utvrđivanje konačnog statusa KiM. Samo njena promena, stavljanje van snage i sl. odgovarajućom odlukom SB OUN, menja status KiM i to nije sporno za OUN i stalne članice SB OUN. Uostalom pitanje validnosti Rezolucije 1244 otvoreno je politički, a ne pravno, posle samoproglašene nezavisnosti „Kosova” 2008, podržane od ključnih međunarodnih faktora na zapadu. U ovom kontekstu treba imati u vidu da mišljenje (ne odluka) MSP-a s tim u vezi potvrđuje značaj principa prava na samoopredeljenje. Ono doduše slabi poziciju Srbije, ali nikako ne dovodi u pitanje dominantnu pravnu snagu Rezolucije 1244 koja je u konkretnom slučaju izvor međunarodnog prava i osnov za postupanje u međunarodnopravnom poretku na temu statusa KiM.

Na kraju Rezolucija SB OUN 1244 ostaje neosporen i validan međunarodnopravni osnov za pitanje statusa KiM. Upravo zbog toga se i insistira na pravno obavezujućem sporazumu, kao rešenju zasnovanom na međunarodnom pravu i „međusobnom priznanju”. Da je drugačije odavno bi prestao angažman i pritisak da se takav scenario realizuje, a moguća rešenja, kompromisi, „non-pejperi” i sl. ne bi bili uopšte aktuelni. Aktuelnost ubrzano raste zbog posebnih geostrateških interesa globalnog karaktera i geopolitičkih efekata u tom cilju na našim prostorima. Stoga i relativizacija Rezolucije 1244 dobija na značaju i aktuelnosti kao glavni cilj u slamanju otpora konačnoj potvrdi državnosti „Kosova” i verifikaciji toga u OUN.

Diplomata u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

 

politika.rs

Šaptači sa Zapada i izgubljeni smisao

Nebojša Čović

6-8 minutes

---

Neverovatna je ta opsednutost određenih delova hrvatskog društva i hrvatskih političara u odnosu prema Srbiji i Srbima. Najave o mogućnosti da daju garancije za puštanje optuženih ratnih zločinaca na slobodu, najave o pravljenju vojne baze na našoj teritoriji... Kakvo je to lečenje kompleksa... Mi svakako treba oštro da reagujemo kod svih međunarodnih institucija, pre svega kod generalnog sekretara NATO-a, jer je u njihovoj nadležnosti bezbednost na KiM, a RSB UN 1244 ne predviđa da taj mandat prenose pojedinačnim članicama. Zatim je neophodno da obavestimo SB UN, kao i bilateralno svaku od članica SB UN, a posebno zemlje saveznice. I konačno, da uputimo oštar demarš hrvatskom ambasadoru u Beogradu i iskoristimo i ostale diplomatske instrumente koji se koriste u ovakvim situacijama, uključujući i povlačenje ambasadora na konsultacije i snižavanje nivoa bilateralnih odnosa.

Procesi protiv Tačija i ostalih ušli su u opasnu fazu, u kojoj se primenjuje već oprobana metodologija kojom su eliminisani svi svedoci protiv Haradinaja. Svedocima se preti, neki su u strahu već počeli da menjaju iskaze.

Već gotovo dve godine pozivam naše vlasti da se aktivnije uključe u ovaj proces, pre svega kroz davanje svake vrste podrške svedocima i njihovim porodicama, bez obzira na to da li se radi o Srbima ili Albancima.

Postoji neshvatljiva pasivnost povodom ovog pitanja. Toma Fila je ovih dana skrenuo pažnju na to da žrtve zastupa britanski advokat. Kako je to moglo da se dozvoli, ako se ima u vidu pristrasnost britanske strane?! Neophodno je da sa njim u timu radi i naš advokat, kako bi se obezbedila kolika-tolika objektivnost i nepristrasnost.

Zbog čega na spisku žrtava nisu policajci i vojnici? I u njihovom slučaju se radi o žrtvama zločina jer su kao zarobljenici mučeni i ubijeni suprotno običajima rata i mnogobrojnim međunarodnim konvencijama kojima je regulisana ova oblast. Da li su naše nadležne institucije reagovale zbog toga? Ako nisu, ko je odgovoran što nisu?

Marketing i odnosi sa javnošću su važni, ali oni ne mogu i ne smeju da zamene strateški osmišljene konkretne korake u vezi sa svakim od pomenutih pitanja!

Nedavna objava Ambasade SAD u Beogradu je nespretno sročena i postigla je suprotan efekat od onog što je bila namera.

Direktno je usmerena protiv Aleksandra Vučića, tvrdnjom da je on stavljanjem potpisa na Vašingtonsko pismo o namerama potvrdio svoju spremnost o uzajamnom priznanju i da je taj dokument zapravo prvi korak koji je on preduzeo u tom pravcu.

Lično, imao bih štošta da zamerim kada je u pitanju ovo pismo o namerama i o tome sam već više puta govorio, jer sve one stavke koje su pomenute u ovoj objavi, a koje se tiču diversifikacije energetskih izvora, korišćenja opreme „odobrenih”  visokotehnoloških kompanija, lobiranja za prava LGBT populacije, stavljanje Hezbolaha na listu terorističkih organizacija, itd., jesu američki prioriteti, a ne naši i kao takvi ugrožavaju naš suverenitet u donošenju odluka. Ali ova pitanja nisu ni u  kakvoj vezi sa pregovorima koje imamo sa albanskom manjinom koja živi u našoj južnoj pokrajini.

Konačno, vreme je i mi da počnemo da se ponašamo onako kako se i SAD i EU i Priština već godinama ponašaju i da selektivno sprovodimo samo ono što je u skladu sa našim a ne sa tuđim nacionalnim interesima. Vašingtonskim pismom o namerama pokazali smo dobru nameru, a da li će to za šta smo imali dobru nameru zaista biti i sprovedeno zavisi od mnoštva faktora, uključujući i ponašanje one strane prema kojoj smo takvu nameru iskazali.

Na kraju, podsetio bih na sledeće:

– konstruktivnost i otvorenost za razgovor – da,  ali prvo da se smisleno sprovede ZSO i sve ostale obaveze Prištine

– naš pregovarački okvir su 1244 i Ustav i tu nema mesta za improvizacije

– zabrinjava trend pokušaja da se kod savezničkih zemalja, pre svega Rusije i Kine, kao i kod ostalih zemalja koje nisu priznale tzv. državu Kosovo, stvori utisak da smo mi saglasni da se RSB UN 1244 menja.

– postoje zakulisni pritisci u vezi sa promenom određenih delova Ustava kojima bi se KiM izbacio iz teritorijalne organizacije zemlje – bez menjanja preambule koja mora da se menja referendumom

– i pored najnovije mantre Zapada o sporazumu koji treba da se završi obostranim priznanjem, koju ponavljaju poput papagaja, postoji svest da nijedan srpski političar ne može da prizna nezavisno Kosovo i da preživi. Zato se prave različiti manevri kako bi ovo priznanje bilo indirektno

– tačno je da se pritisci pojačavaju – i na donosioce odluka, ali i na javnost u celini, intenziviranjem agresivnih poruka u okviru specijalnog psihološkog rata koji se protiv naših građana vodi već više od dve decenije

Ali ovo je poslednji trzaj tog pritiska, poslednji voz da zaokruže ovaj projekat, otuda i insistiranje da se dijalog nastavi što pre. Od jeseni će unutrašnja situacija u Nemačkoj, koja je glavni pokretač agresivnog antisrpskog delovanja u EU, biti značajno drugačija od ove koju smo imali u dugom vremenskom periodu i novoj vladajućoj koaliciji ovo pitanje neće biti na listi prioriteta. I u SAD sa političke scene polako odlaze pasionirani saveznici kosovskih Albanaca, jednostavno priroda i godine čine svoje. Pored novih generacija političara koji ne dele entuzijazam svojih prethodnika za neuspeli mafijaško-državni projekat na Balkanu, stvari se ubrzano komplikuju u drugim delovima sveta, koje su od većeg značaja za spoljnu politiku SAD. I, konačno, i nas čekaju izbori na proleće sledeće godine. Sve su to okolnosti zbog kojih ovaj proces polako ali sigurno klizi sa liste prioriteta za većinu strana koje u njemu učestvuju na ovaj ili onaj način.

Ja ne mislim da vreme nije na našoj strani – ako strateški osmislimo svoj pristup i tom pristupu i nacionalnim interesima damo apsolutnu prednost u odnosu na interese pojedinaca ili pojedinih grupa.

Dijalog kao takav osuđen je na neuspeh, kao i svi do sada postignuti i nepostignuti sporazumi, jer Zapad sve vreme Prištini šapuće da će dobiti sve što traži, a nama sve vreme govori da se pomirimo sa tim da smo KiM izgubili. O čemu se onda pregovara? Zbog toga se Priština više od dve decenije ponaša kao razmaženo, sebično i bahato dete koje od sopstvene dreke ne čuje nikog drugog i mari samo za sebe. Zbog toga je ovaj proces bio i ostao razgovor gluvih, koji ne vodi nikuda i koji je u startu izgubio i svrhu i smisao.

Nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista