Zečević: Merkel odškrinula vrata konceptu da se put Srbije ka EU ne vezuje za dijalog sa Kosovom

kosovo-online.com

Zečević: Merkel odškrinula vrata konceptu da se put Srbije ka EU ne vezuje za dijalog sa Kosovom - Kosovo Online

3-4 minutes

---

Nemačka kancelarka Angela Merkel u Beogradu je odškrinula vrata koncepciji, koja je odavno trebalo da zaživi u Evropskoj uniji, a to je da se proces otvaranja poglavlja u pregovorima Srbije sa EU o članstvu ne vezuje usko za dijalog sa Kosovom koji blokiraju Albanci, kaže za Kosovo onlajn profesor Slobodan Zečević, sa Instituta za Evropske studije u Beogradu.

Zečević podseća da Albanci govore da neće da ispune Briselski sporazum, da neće da osnuju Zajednicu srpskih opština, da žele promene u sporazumu CEFTA i da neće da potpišu sporazum o Otvorenom Balkanu, što ih čini vrlo nepouzdanim partnerom kada je reč o pregovorima o Kosovu i da Srbija i EU više nemaju vremena da čekaju.

“Merkel je rekla  - čak i u EU nema saglasnosti oko Kosova, to će se rešavati na kraju, hajde da završimo sve ostalo. Zbog toga mislim da treba produbiti priču o dva procesa - o Kosovu i o pristupanju Srbije EU kao dva paralelna koloseka u smislu da bi Srbija mogla brže da ide u procesu pristupanja iako pregovori sa Albancima ne napreduju. Zašto bi se Srbija odricala od članstva u EU, a EU od svog geostrateškog interesa da primi Srbiju ako problem oko Kosova nije incidentan, nema rata, već je reč o pregovorima koji mogu da traju godinama?, kaže Zečević, koji je mišljenja da bi u dogledno vreme na problem Kosova mogao da se primeni kiparski model, gde je Kipar član EU a pravila EU se ne odnose na deo u kome žive kiparski Turci.

Ovakav scenario bi, kako smatra, povoljno uticao na dijalog sa Kosovom, jer kada Albanci budu shvatili da ne mogu da ucenjuju Srbiju na taj način, imali bi drugačiji stav prema procesu dijaloga sa Srbijom.

“To bi za njih bila opomena da ne mogu da uslovljavaju nikoga, ni EU, ni nas. Ako ostanu u svom zatvorenom svetu i vide da Srbija napreduje, a oni ne, postaviće sebi neka pitanja. Ovako, oni misle da su uspešniji što su ekstremniji, a trebalo bi da im se pokaže da je obrnuto”, kaže Zečević.

Povodom izjave predstavnika EU Miroslava Lajčaka za dijalog Beograda i Prištine da je sadržaj konačnog sporazuma “stvar pregovarača”, ali i da sporazum "treba da rezultira međunarodnim priznanjem Kosova i punom kontrolom nad celom teritorijom Kosova", Zečević konstatuje da je Lajčak bio kontradiktoran.

"Prvo je rekao da dve strane treba da se dogovore, što znači da obe budu zadovoljne, a posle je rekao da kosovski Albanci treba da dobiju ono što oni traže. Šta je tu kompromis? Nema ga", kaže naš sagovornik.

On smatra da je Lajčak ovom izjavom izašao iz svog mandata jer ni unutar EU nema saglasnosti oko priznavanja Kosova.

"Po meni kompromis treba da se traži mimo priznavanja Kosova, a to što je Lajčak pomenuo kontrolu nad celim Kosovom, šta znači, da će se Srbi iseliti sa Kosova? U suštini ni on koji vodi pregovore, ni sama EU nemaju kapacitet da nametnu rešenje. Svaka priča o nametanju je problematična jer čak i da postoji jedinstvo unutar EU, potrebna je saglasnost Srbije, kao i Rusije i Kine, odnosno polovine sveta koja ne priznaje nezavisnost Kosova. Ako Srbija nije zadovoljna rešenjem, onda nema kompromisa”, zaključuje Zečević.    

 

Лавров: Америка поткопава православље у свету

politika.rs

Лавров: Америка поткопава православље у свету

2 minutes

---

МОСКВА – Сједињене америчке државе стоје иза циља неканонске Православне цркве Украјине да одузме имовину Московској партријаршији, а сличан сценарио за стварање самосталних цркава постоји у Белорусији и Црној Гори, изјавио је данас министар спољних послова Русије Сергеј Лавров.

Према његовим речима, главни циљ неканонске Православне цркве Украјине је одузимање имовине Московске патријаршије и иза тога стоје Америка.

„Колико су озбиљне изјаве да су Американци посвећени циљу да поткопају православље у свету? Ми то знамо, а они то не крију", рекао је Лавров на 25. форуму савременог новинарства „Сва Русија 2021", пренела је агенција РИА Новости.

Он је подсетио да је за време мандата Доналда Трампа, амерички председник имао специјалног изасланика за слободу вероисповести, који је активно радио на томе да цариградски патријарх Вартоломеј да томос (црквени акт признања) расколницима у Украјини - чиме је и формирана неканонска православна црква у Украјини.

„Сада је главна брига да се од канонске УПЦ - Московске патријаршије узму имовина, цркве и парохије", истакао је Лавров.

Према његовим речима, цариградски патријарх Вартоломеј директно зависи од САД. Лавров је истакао да је сличан сценарио за стварање самосталних цркава постоји у Белорусији и Црној Гори.

View article...

Enclosures:

160z120_25da6dfe-613ba8758b7cf.jpg (7 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_09//160z120_25da6dfe-613ba8758b7cf.jpg

 

fakti.org

Павић: Мило ће до краја живота сањати како Јоаникије и Порфирије хеликоптером стижу на Цетиње

9-11 minutes

---

ЦРНА ГОРА ЈЕ КОНАЧНО ПОЧЕЛА ДА ЛИЧИ НА ДРЖАВУ, А ХОЋЕ ЛИ САМО ЛИЧИТИ – ТЕК ЋЕ СЕ ПОКАЗАТИ 

* Да се СПЦ колебала, или да је изабрала "безбедност" уместо (само)поштовања сопствене историје и мисије, то би сигурно утицало и на Кривокапићеву Владу да крене линијом мањег отпора зарад тобожњег мира у кући. И то би дало Милу и његовој, сада је јасно, терористичкој организацији ДПС, победу, из које би они црпили нову енергију, и нову подршку – и спољну и унутрашњу, а Цетиње би постало њихово упориште, својеврсни црногорски Идлиб

* Никакве подле замене теза од стране главног црногорског терористе Мила Ђукановића и његовог ДПС не помажу. Није хеликоптер довезао Патријарха, Митрополита и остале на устоличење због неког њиховог страха за сопствени живот – већ да би се учинило све да не дође до озбиљнијих сукоба, па чак и губитка живота

* И деловање саучесника из Србије, попут Ненада Чанка, Вука Драшковића, Жена у црном, Динка Грухоњића, итд. – потврдило је вишедеценијску спрегу тобожњег "либерализма" са екстремистима и терористима свих врста. Дачићев позив на хапшење Чанка указује да свест о томе најзад сазрева и у државним структурама. Јер, ко је спреман да подржи тероризам у другој држави, сутра ће исти подржати и у својој

* Показало се још једном да чврста државна воља, чврсто духовно упориште и чврсто јединство већинског становништва представљају посебно тврди бедем против спољне агресије. То је рецепт који ваља запамтити, јер ће нам свакако требати у времену које предстоји – и у Србији, и у Републици Српској и у Црној Гори. Које се, разуме се, морају третирати као целина. Ако ни због чега другог, а онда из простог разлога што НАТО или било који други спољни фактори не могу имати више права да се о њима брину него што то имају Срби

______________________________________________________

       Пише: Александар ПАВИЋ

        ОБЕЗБЕЂИВАЊЕМ устоличења Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија у Цетињском манастиру, Црна Гора је напокон почела да личи на државу.

       Да ли ће остати на томе да само личи или ће то напокон и постати - показаће дани и недеље и месеци пред нама.

       Постоје различите верзије дешавања иза сцене, и то са високих адреса. Неки тврде да се Влада колебала, да је прво донесена одлука да се устоличење одложи па је после преиначена, док други, укључујући и самог премијера Кривокапића, инсистирају на томе да одлагање никад није било опција.

       Али је једно сигурно: да није СПЦ, на челу са Његовом светошћу Патријархом Порфиријем и Митрополитом Јоаникијем показала непоколебљиву одлучност да устоличење мора бити на истом месту где су се устоличавали и претходни митрополити – 5. септембар је могао да буде уписан црним словима у историји Црне Горе, СПЦ и српства уопште.

 

       Да се СПЦ колебала, или да је – што једноставно није у њеној природи – изабрала "безбедност" уместо (само)поштовања сопствене историје и мисије, то би сигурно утицало и на Владу да крене линијом мањег отпора зарад тобожњег мира у кући. И то би дало Милу и његовој, сада је јасно, терористичкој организацији ДПС, победу, из које би они црпили нову енергију, и нову подршку – и спољну и унутрашњу, а Цетиње би постало њихово упориште, својеврсни црногорски Идлиб.

       Да је Црква одустала од устоличења на Цетињу, одустала би од себе. Овако је свим верницима СПЦ сад јасно – као и њеним непријатељима – да је јерархија њихове Цркве, на челу са Патријархом, чврста као стена у одбрани свог достојанства и својих светиња. Било је то већ јасно током прошлогодишњих величанствених литија, али ово је био можда још сложенији испит, који је Црква такође беспрекорно положила, као што је увек и чинила откако постоји.

       И ту никакве подле замене теза од стране главног црногорског терористе Мила Ђукановића и његовог ДПС-а не помажу. Није хеликоптер довезао Патријарха, Митрополита и остале на устоличење због неког њиховог страха за сопствени живот, а још мање да би се демонстрирала сила над "мирним" Цетињанима који су "само" насртали чак и на ограде кад већ нису могли на људе – већ да би се учинило све да не дође до озбиљнијих сукоба, па чак и губитка живота.

       А прошлогодишње литије су већ показале на чијој страни је више него убедљива бројчана надмоћ у Црној Гори.

 

Ово је његова дукљанска "војска"

       Потез СПЦ је био истински потез витештва, чување других од себе, тј. малобројних изгубљених цетињских монтенегринских овчица од стотина хиљада бранилаца светиња.

       Да је СПЦ хтела да "демонстрира силу" као што јој ДПС-терористи импутирају, она не би отказала планирани свенародни сабор, већ би штавише позвала све учеснике прошлогодишњих литија да му се придруже.

       Али је чак и најмања могућност сукоба усмерила СПЦ у, по њу, најтрновитијем правцу. Јерархија и свештенство су били спремни не само да се одрекну бројчане надмоћи која им припада, већ да буду у изразитој мањини у врло непријатељском окружењу.

       И, тако би и било да "мирни Цетињани" нису подигли барикаде и претили насиљем, онемогућивши (намерно) малобројној скупини предвођеној Патријархом и Митрополитом да на Цетиње дође на нормалан начин.

       Управо су Ђукановић, његова терористичка организација и "мирни" Цетињани усмерили СПЦ на једину могућу преосталу опцију која је нудила највећу вероватноћу избегавања насиља и непотребног проливања крви.

       Долазак Патријарха и Митрополита војним хеликоптером у пратњи специјалаца је, парадоксално, био чин врхунског пацифизма, опција која је смањила могућност насиља и евентуалних жртава на минимум минимума.

       Али, у исто време је тај суштински пацифистички чин оживео немањићку симфонију Цркве и државе, поновно венчање духовне и световне моћи. Чему је, на њихову огромну жалост, кумовао управо ДПС на челу са Милом Ђукановићем, који ће вероватно остатак живота сањати тај хеликоптер, можда чак и са две главе.

       У сваком случају, сигурно су тачне оцене ДританаАбазовића да је терористичка организација ДПС планирала дестабилизацију Црне Горе, чак и да је цетињско устоличење отказано. То је, по свој прилици, требало да буде следећа карика у ланцу дестабилизације региона која је кренула од фамозних "нон-пејпера" који су довели у питање постојеће мировне споразуме и новоуспостављене границе у региону, преко Инцкове оставке и муњевитог, нелегитимног избора његовог "наследника" Шмитаза тзв. високог представника уз свесно игнорисање ставова Москве, Пекинга и Бањалуке, па до наметнутог Инцковог закона о забрани "негирања геноцида", Куртијевог дрског минирања бриселског преговарачког процеса и усвајања декларације о Сребреници у црногорској скупштини.

 

Ево његових изблиза

       Довољно је било само видети врло блага саопштења западних амбасада и институција уочи 5. септембра, која су практично повлачила знак једнакости између оних (Мила и ДПС) који су позивали на насиље против уставно загарантованог права на слободу вероисповести, и оних који су само желели да обаве или својим присуством увеличају верски обред са вишевековном традицијом.

       Да је којим случајем српска, односно црквена страна бљувала реторику попут оне која је излазила из уста Ђукановића, његовог ДПС и њихових поклоника – не морамо много да маштамо о томе колико би била снажна и претећа реакција западних престоница.

       Нешто слично је констатовао и председник Србије.

       Западне силе су дале свој апсолутни минимум у корист спречавања могућности насиља у Црној Гори 5. септембра – али ипак довољно да имају алиби да су се огласиле у корист "мира у свету". Но, западна подршка, макар и притајена, дефинитивно више није оно што је била током једнополарног момента, који је почео да се дрма још после Путиновог говора на Минхенској безбедносној конференцији у фебруару 2007. године. Треба питати Авганистанце, уосталом.

 

       А ево сад и Мила и његов црногорски ДИСИС, којима је чак и обичан, традиционални верски чин "провокација", коју је оправдано спречити свим могућим средствима, па и насилним. (А треба слично питати и њихове саучеснике из Србије, попут Ненада Чанка, Вука Драшковића, Жена у црном, Динка Грухоњића, итд. – који су сада и на делу потврдили вишедеценијску спрегу тобожњег "либерализма" са екстремистима и терористима свих врста.

       Дачићев позив на хапшење Чанка указује да свест о томе најзад сазрева и у државним структурама. Јер, ко је спреман да подржи тероризам у другој држави, сутра ће исти подржати и у својој.)

       Да ли ће западна дубока (дубока) држава, којој је хаос очигледно потребан, где год га може изазвати, одустати од својих намера?

       Наравно да не.

       На сцени су игре без граница. Али се показало још једном да чврста државна воља, чврсто духовно упориште и чврсто јединство већинског становништва представљају посебно тврди бедем против спољне агресије. То је рецепт који ваља запамтити, јер ће нам свакако требати у времену које предстоји – и у Србији, и у Републици Српској и у Црној Гори. Које се, разуме се, морају третирати као целина. Ако ни због чега другог, а онда из простог разлога што НАТО или било који други спољни фактори не могу имати више права да се о њима брину него што то имају Срби.

       https://sveosrpskoj.com/komentari/pavic-milo-ce-do-kraja-zivota-sanjati-...

 

Timoti Les: Značajna dešavanja u Bosni

pcnen.com

Značajna dešavanja u Bosni

6-7 minutes

---

Autor: Timoti Les

S obzirom na dugoročno i lagano uplovljavanje Bosne u kolaps, ovo se smatra značajnim dešavanjima. Srbi su odbili da sprovedu odluku Kancelarije visokog predstavnika koja zabranjuje negiranje genocida.

Odbacili su autoritet novog visokog predstavnika Kristijana Šmita, Saveta za implementaciju mira (PIK) lokalnih ambasadora i, iza njih, Sjedinjenih Američkih Država, krajnjeg autoriteta u Bosni.

Ono što je najvažnije, Srbi su blokirali zajedničke državne institucije i odbili da učestvuju u procesu donošenja odluka, i to kao jedinstveni politički blok, uz podršku bosanskih Hrvata.

Ako ni EU i SAD, a ni Srbi ne odstupe, bosanska država ne može funkcionisati, što njen konačan opstanak dovodi u pitanje.

Ovaj najnoviji razvoj događaja donekle proizlazi iz Bajdenove želje koju je izrazio na početku da odgovornost za Balkan vrati EU, nakon perioda Trampovog intervencionizma.

SAD su se povukle iz razgovora o Kosovu, okončale spekulacije o novoj rundi ustavnih reformi u Bosni i ponovo pozvale na integraciju regiona u EU.

Njihov stav se zatim promenio nakon objavljivanja slovenačkog nezvaničnog dokumenta i naknadnog pritiska Srba da pregovaraju o mirnom raspadu Bosne, što je jasno uznemirilo američke zvaničnike.

Iako su moćne države poput Nemačke odbacile nezvanični dokument, bilo je jasno da su neki glavni gradovi u Evropi podržali raspad Bosne. Šta god ovo značilo, SAD nisu mogle da veruju EU da će podržati opstanak Bosne.

Nakon toga, SAD su se ponovo angažovale u Bosni s ciljem da podrže postojeće političko rešenje, koristeći snažnija sredstva. U maju je odobreno imenovanje Kristijana Šmita, političara teške kategorije iz moćne evropske zemlje, kao sredstva za oživljavanje Kancelarije visokog predstavnika. U junu je Bajden izdao izvršnu naredbu kojom je zapretio sankcijama svakome ko ospori dejtonsko rešenje.

Zatim su u julu SAD dale podršku Inckovom ediktu o zabrani negiranja genocida u Srebrenici, nakon objavljivanja zvaničnog izveštaja u Republici Srpskoj u kojem je zaključeno da se genocid nije dogodio.

Vašington možda ima mnogo motiva za to. Bajden verovatno veruje da su Srbi krivi i želi da preuzmu odgovornost za svoje postupke. Takođe, možda misli da njihovo odbijanje da to učine sprečava pomirenje. Mogao bi se zabrinuti da, ako Srbi odbace optužbu za genocid, odbacuju i glavni filozofski razlog zašto Republika Srpska mora ostati deo Bosne.

Međutim, što je najvažnije, Vašington u neku ruku želi da uputi upozorenje Srbima da su Kancelarija visokog predstavnika (EU) i SAD, koje stoje iza nje, krajnji autoritet u Bosni i da će oni, a ne Srbi, odlučiti o budućnosti zemlje.

To bi mogla da bude održiva strategija,zbog eventualne mogućnosti prisile od strane SAD,ali tek ukoliko bi se SAD odlučile da svoje pokušaje prisile potkrepe praktičnim akcijama.Međutim,to su pretpostavke sa znakom pitanja.

Međunarodna politika to takođe ne podržava. Rusija podržava Srbe. Među Evropljanima ne postoji konsenzus o kažnjavanju Srba koji bi Bosnu gurnuo dublje u krizu, a nerešeno pitanje Kosova i inicijativa Otvoreni Balkan izlaze na površinu. Čak je i Nemačka nepouzdana, pošto Merkel odlazi, i verovatno će biti zamenjena slabim i rusofilskim naslednikom, Arminom Lašetom.

SAD se ne mogu lako osloniti na Srbiju da obuzda bosanske Srbe kao što je to učinila tokom prošle decenije. Naprotiv, SAD-u je prioritetnija pomoć Srbije u rešavanju Kosova. U međuvremenu, Srbima u Bosni ne može se lako manipulisati jer postoji politički konsenzus o potrebi blokiranja države.

Jasno je i da će biti teško koristiti Bonska ovlašćenja za njihovu primenu. Srbi bi ignorisali svaki pokušaj, a Evropljani ih verovatno neće primeniti. Oni sigurno ne bi rasporedili svoje trupe za podršku Kancelariji visokog predstavnika.

Ne bi to učinila ni Rusija, koja bi iskoristila svaki pokušaj da poveća svoje poštovanje u Bosni i Srbiji. Glavni efekat bi bio razotkrivanje transatlantskih podela i otvaranje Bosne kao novog fronta u sukobu Moskve sa Vašingtonom.

Potencijalno SAD mogu delovati u skladu s Bajdenovim izvršnim nalogom i sankcionisati članove vladajuće elite zabranama putovanja i zamrzavanjem imovine. To može nekima od njih naneti štetu, ali bi donelo iste probleme koje podrazumeva bilo kakva upotreba Bonskih ovlašćenja. SAD bi nedostajala podrška EU. To bi raspirilo protivljenje Rusije i ojačalo protivljenje među Srbima. Rusija je u UN-u promovisala rezoluciju o okončanju mandata visokog predstavnika i kritikovala njegovu zabranu poricanja genocida,čemu se pridružila Kina koja se takođe zalaže za okončanje postojanja međunarodnog predstavnika u BiH.

Značajno je to što su Srbi ostavili sebi prostor za eskalaciju u slučaju bilo čije odmazde – potpuno povlačenje srpskog osoblja iz zajedničkih državnih institucija i potpuno prekidanje veza sa Sarajevom.

Sada moramo čekati da vidimo kako će Zapad,odnosno SAD reagovati, ali moja pretpostavka je da bi mogli da se povuku,pogotovo posle događaja u Avganistanu.

To bi bilo u skladu sa obrascem sukoba u poslednjih nekoliko godina.

Ako bude tako, učinak bi bio ubrzanje već postojećih trendova u bosanskoj politici. Autoritet Kancelarije visokog predstavnika će se istrošiti, a Kristijan Šmit biće sveden na pukog posmatrača bosanske politike. Nasuprot tome, Srbi bi bili ojačani jer su se suočili sa svojim protivnicima i približili bi Republiku Srpsku nezavisnosti.

Moguće je i da na kraju možda ne bude spasa za Bosnu. Moguće je da će se jednog dana srušiti bez obzira na to da li će se Vašington suprotstaviti Srbima ili ne. Ali najnoviji potezi EU i SAD,koji stoje iza podrške visokom predstavniku Šmitu, mogli bi ubrzati dan tog konačnog razrešenja.

Media centar

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Siniša Ljepojević - Raspad sistema u američkoj imperiji

standard.rs

Siniša Ljepojević - Raspad sistema u američkoj imperiji - Novi Standard

Siniša Ljepojević

9-11 minutes

---

Avganistan je samo jedna, mada veoma bizarna i očigledna, faza u procesu nestanka Amerike kao svetske supersile. Početak njenog kraja desio se odavno, ali nije jasno koliko će ceo proces trajati

Američka predsednička administracija je na samom početku svog stolovanja objavila da je „američki povratak“ u svetsku politiku njen osnovni spoljnopolitički pravac. Vrlo brzo se, međutim, pokazalo da je nejasno gde je to Amerika do sada bila i gde se, u stvari, vraća pa se sve pretvorilo u samo još jedan propagandni narativ, priču. Stvarni život je već pokazao da ni Amerika a ni Zapad nemaju kapaciteta za bilo kakav iskorak, pa bi se najavljivani „povratak“ mogao pretvoriti u „odlazak“.

Mnogi su se, a posebno evropski lideri, obradovali američkom „povratku“, ali radost su pomutile sumnje šta bi taj „povratak“ uistinu mogao da znači. I onda se dogodila drama u Avganistanu i sumnje su postale stvarnost, odnosno ostvarilo se strahovanje da „povratak“ u stvari znači „odlazak“. Jer, Avganistan je samo početak odlaska.

Faza nestanka supersile

Povlačenje američke vojske i NATO-a iz Avganistana planirano je još pre nekoliko godina i pregovori sa novim talibanima trajali su tri godine. U februaru ove godine čak je potpisan i sporazum, ali je način povlačenja u stvari izazvao šok širom Zapada. Taj način povlačenja je simbolizovao dva šokantna otkrića na Zapadu. Prvo je da Zapad po prvi put u poslednjih 200 godina odlazi sa prostora Evroazije. Zapada više nema na tom po prirodnim resursima najbogatijem delu planete. A na Zapadu se verovalo, i još uvek se veruje, da je prisustvo, ako ne baš i potpuna kontrola, u Evroaziji osnovni uslov dominacije u svetu. Zapada, međutim, tu više nema, i to je ono što odlazak Amerike i NATO-a iz Avganistana čini uistinu istorijskim. Evroazija sada pripada zemljama koje čine taj prostor. Posle dva veka došlo je do suštinske promene geopolitičke i geoekonomske strukture Evroazije. Stotine vojnih baza širom sveta ne mogu da povrate američku kontrolu nad Evroazijom.

Drugo šokantno otkriće je do koje mere je unutrašnji politički sistem Amerike u haosu, skoro u raspadu, jer takav način povlačenja svedoči o potpunom kolapsu državne strukture u Vašingtonu. Istovremeno, to je srušilo privid saradnje među zapadnim saveznicima čiji su se vojnici zatekli u Avganistanu, jer u pravom bekstvu svako se snalazio kako je znao i umeo. To je zaista bilo bekstvo – iz najveće avio baze Bagram Amerikanci su pobegli krišom, tokom noći. Iza sebe su, širom Avganistana, ostavili ogromnu vojnu tehniku i naoružanje, čak i tri aviona Herkules, u vrednosti oko 82 milijarde dolara. To je zaista nejasno jer povlačenje je bilo dugo planirano i dogovarano sa novim talibanima. Neverovatan raspad sistema! Nije bilo američkog liderstva, a predsednik Džozef Bajden čak je izjavio da evropski saveznici i ne moraju da odu, mogu da ostanu. Drugim rečima, njihova sudbina Ameriku ne zanima iako su u Avganistan došli na njen zahtev.

Licemerje je onda nastavljeno zamenom suočavanja sa realnošću medijskom propagandom kako se Zapad brine za desetine hiljada izbeglica iz Avganistana. Humanost na delu. Amerika i Zapad su prvo 20 godina bombardovali i razarali tu zemlju i tokom tog vremena mnogi su pobegli, ali su završavali u ponižavajućim izbegličkim kampovima po Evropi. A sada Amerika traži od drugih zemalja da u ime „humanosti“ prihvate one koji beže, jer su sarađivali sa okupatorima i u Avganistanu imaju status izdajnika. Ali njih Amerika neće, nego moraju da ih prihvate druge zemlje, da drugi plaćaju i ispaštaju američke avganistanske grehe.

Gotovo svi zapadni hroničari u očajanju priznaju da je odlazak Amerike iz Avganistana kraj „američke imperije“ i gubitak statusa supersile u svetu. Ali, da li je to baš tako? Mnogo je važnije kakve će biti stvarne posledice odlaska iz Avganistana i u tom svetlu odnosa među zapadnim saveznicima.

Ukrcavanje helikoptera Činuk u američki teretni avion C-17 na međunarodnom aerodromu Hamid Karzai u Kabulu, 28. avgust 2021. (Foto: Department of Defense via AP)

Avganistan je samo jedna, mada veoma bizarna i očigledna, faza u procesu nestanka Amerike kao svetske supersile. Početak njenog kraja desio se odavno, ali se malim lokalnim ratovima, zakulisnim političkim igrama, ucenama lokalnih političara i medijskim manipulacijama uspevao održavati privid moći. Nije se, međutim, mogao zaustaviti proces opadanja te moći. I teško je predvideti koliko će taj proces još da traje, jer Amerika još uvek drži konce međunarodnog finansijskog sistema u svojim rukama. Svi instrumenti globalnih finansija, od Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke do međunarodnih organizacija koje deluju pod autoritetom Ujedinjenih nacija i berzanskog tržišta, još uvek su pod njenom kontrolom. To je njen najveći ucenjivački kapacitet. Doduše, ucena je simbol nemoći, a ne moći. Svet se temeljeno promenio i ta kontrola neće moći da bude zadržana, ali kada će se to desiti teško je predvideti. Još uvek se najveći deo svetske trgovine obavlja u dolarima. Drugim rečima, unutrašnji sistem Amerike i njen koncept su na kolenima, ali njena moć još nije. Mada proces gubitka moći može da bude mnogo brži, uprkos svim već navedenim prednostima Amerike, jer su se urušile institucije američke države.

Proces pada se, dakle, ne može zaustaviti. Vrlo su verovatni novi američki odlasci. Po svemu sudeći, neka vrsta odlaska Amerike sada se očekuje i na Bliskom istoku. Povlačenje iz Iraka je već najavljeno za kraj ove godine. U najnepovoljnoj situaciji je Izrael koji u mnogo čemu zavisi od američkog prisustva. Za očekivati je da bi Izrael mogao da izazove nove napetosti kako bi primorao Ameriku na ostanak, ali to bi bilo samo kupovanje vremena. U nepovoljnoj situaciji bi mogla da bude i Saudijska Arabija čiji je sav novac u američkim bankama. Sva je verovatnoća da bi mogla da ostane bez njega. Toga je očigledno svesna i Saudijska Arabija i ona već izvesno vreme traži neke druge geopolitičke i geoekonomske saveznike. Kina je, na primer, najveći strani investitor u toj zemlji i njen najobimniji spoljnotrgovinski partner. I Bliski istok ide na Istok, u Evroaziju. Moguće je, naravno, da Amerika u nekoj formi ipak ostane na Bliskom istoku, ali način i obim njenog prisustva će zavisiti od drugih, a ne od nje.

Kraj jednog koncepta

Mnogi veruju da se Amerika vraća staroj Monroovoj koncepciji „prirodnih“ interesnih sfera, pa bi američka ambicija bila da zadrži kontrolu nad onim delovima sveta koje smatra svojim „prirodnim“ zabranima. To su pre svega Evropa i Južna Amerika. Ali ni tu situacija nije jednostavna jer su neke druge zemlje, pre svega Kina, odavno uspostavile važne ekonomske veze. U Vašingtonu se veruje da bi Evropa ipak mogla da bude „lakši posao“. U Evropi Amerika ima dva važna političko-ekonomska instrumenta – Evropsku uniju i NATO, kao i bankarski sistem koji je pod njenom kontrolom. Problem je, međutim, što se odnosi između Amerike i ključnih evropskih zemalja ozbiljno krune, što je pokazala i avganistanska drama. Izgubljeno je poverenje, ništa nije kao što je bilo. Na primer, britanski premijer Boris Džonson zatražio je hitan telefonski razgovor sa predsednikom Bajdenom, što je rutinska procedura među „najbližim saveznicima“, ali je sada na Bajdenov odgovor morao da čeka punih 36 sati. Drugi se i ne usuđuju da zahtevaju razgovor. Drugim rečima, na delu je – raspad sistema.

Evropski „politički patuljci“ su zabrinuti i uprkos Evropskoj uniji najveće nade polažu u NATO kao garanciju transatlantskih veza. I to bi mogla biti pogrešna nada. NATO više nije ono što je nekada bio i postao je kao onaj vezirov tigar u Travniku kome su zbog slatkiša kojim su ga hranili Travničani, udvarajući se veziru, propali svi zubi i svako ga je mogao vući za rep. Utisak je da za Avganistanom najviše plaču američki evropski saveznici jer im je izgleda jasno da se odlasci neće završiti samo na toj zemlji. Amerika bi, kako izgleda, u velikoj meri mogla da napusti i Evropu. Svoje prisustvo bi mogla da svede na samo nekoliko vernih klijenata i tako potpuno pocepa Evropu i stvori od nje prostor političke nestabilnosti. A kompletna finansijska i politička struktura Evropske unije vezana je za takozvane transatlantske veze. U stvari, američki saveznici bi mogli da budu najveće žrtve američkog odlaska.

U takvom ambijentu raspolućene Evrope Balkan bi ponovo mogao da bude ono što je oduvek i bio – granica svetova i prostor geopolitičke ravnoteže. To bi trebalo da se ima u vidu, tim pre što Zapad posle raspada Jugoslavije Balkan smatra svojom teritorijom. Ali, na Balkanu Zapad više nije sam, tu su i druge zemlje, druge sile. Zapad čak više nije siguran ni u Bugarsku, uprkos njenom članstvu u EU i NATO.

Pocepana američka zastava u Lejtonu (Florida), 09. novembar 2020. (Foto: AP Photo/Wilfredo Lee)

Naravno, sve što se dešava nije kraj Amerike, ali je kraj jednog koncepta, jednog političkog i nadasve ekonomskog imperijuma. A na Zapadu nema vizije neumitnog novog uređenja. I zato tolike avganistanske suze. Povlačenje iz Avganistana je simbol sloma i kraja tog koncepta.

Siniša Ljepojević je dugogodišnji kolumnista Novog Standarda. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: AP Photo/Evan Vucci

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

Тимоти Лес: И ЕУ и САД су у кризном стању, Србија и Албанија ће имати слободније руке да управљају процесом прекрајања граница

nspm.rs

: Тимоти Лес: И ЕУ и САД су у кризном стању, Србија и Албанија ће имати слободније руке да управљају процесом прекрајања граница, тако ће бити решено косовско питање

:

2-3 minutes

---

среда, 01. септембар 2021.

среда, 01. септембар 2021.

Професор Центра за геополитику Универзитета Кембриџ Тимоти Лес каже да ће Црна Гора, БиХ и Косово на крају приступити иницијативи "Отворени Балкан" Он сматра да ће одсуством чланства у ЕУ Албанија и Србија добити одрешене руке да "причају" о промени граница и да ће се на тај начин решити косовско питање. Лес истиче у интервјуу за "Косово онлајн" казао да неће бити напретка у дијалогу Београда и Приштине, односно барем краткорочно, јер "Европљани одбијају да говоре о стварним питнајима - границама и територији". "Србија нема стварног подстицаја да уступи Косово без изгледа за стицање Републике Српске и то неће учинити. Тзв, Косово нема подстицаја да прави уступке по питањима другог реда, попут аутономије косовских Срба, док Србија ускраћује признање. Међутим, не видим да ова ситуација траје неограничено дуго јер се међународно окружење мења на начине који ће на крају омогућити решење. И ЕУ и САД су у кризном стању које ће се вероватно погоршати у блиској будућности, дајући актерима на Балкану већи простор за маневар. Босански Срби ће на све мање претње одговорити инсистирањем на независности, косовски Албанци ће одговорити на све слабију гаранцију безбедности приближавањем Албанији. А у одсуству чланства у ЕУ, Србија и Албанија ће имати слободније руке да управљају процесом прекрајања граница. Тако ће бити решено косовско питање", каже Лес. Говорећи о иницијативи "Отворени Балкан", овај професор сматра да то види "као природну последицу слома у процесу европских интеграција". "Србија може видети да су Срби који живе у Босни, на Косову и у Црној Гори у тешкоћама. Ако ЕУ више не може решавати њихове проблеме интеграцијом Балкана, онда Србија мора тражити алтернативна решења која би им помогла", навео је он. (Косовоонлине-Б92)

Google +0  0  0 Blogger0

 

iskra.co

Алистер Хит: Крај америчког света

7-9 minutes

---

20.08.2021. - 18:08

Све империје на крају пропадну под теретом охолости и понижења. Авганистански дебакл показује да америчка елита није способна да управља ни сопственом земљом, а камоли читавом планетом

Ниједно царство није вечно: сва се на крају уруше под теретом охолости и понижења. Срцепарајућа хуманитарна катастрофа изазвана неуспешним повлачењем из Авганистана само је последњи знак да се америчка ера завршава: Вашингтон више није светски полицајац: назире се узнемирујућа будућност коју ће обележити сукоби између експанзионистичких, ауторитарних регионалних сила.

Ситуација је драстично другачија у односу на период касних 1980-их и раних 1990-их, када је глобални утицај Америке био на врхунцу. Реганов препород, рушење Берлинског зида, окончање комунизма и његовог система гулага, успон Силицијумске долине и проналазак интернета, ослобођење Кувајта – то су биле изузетне године за америчког хегемона, славни дани Пакс Американе, којима је завршен најтурбулентнији век у историји човечанства.

Холивуд је био уздигнута чела и сви су желели да буду као Американци, да гласају као Американци и троше као Американци, или се барем тако чинило. Стварање јединственог тржишта 1992. године био је покушај Европе да имитира САД; исте године, кинески председник Ђанг Цемин најавио је своју „социјалистичку тржишну економију" која ће обележити долазећу епоху.

Пропали амерички план

Ипак, ништа од овога није значило да је постигнут глобални консензус о смислу доброг живота и начинима да се до њега дође; пре се радило о окрутној аберацији у светској историји, односно о највишој тачки остварења америчке идеје. Све након тога је пошло наопако. Парадоксално, 11. септембар није срушио америчко царство: пробудио је успаваног дива и изазвао талас америчког патриотизма, а историја је могла поћи другим током да смо видели масовну али релативно кратку одмазду, са брзим убијањем Бин Ладена. Уместо тога, морали смо да чекамо целу деценију на његово смакнуће у Пакистану (његово скривање од стране наводног савезника само по себи је доказ опадајуће моћи Америке), а свет је био сведок дуготрајаног, анемичног и на крају катастрофално контрапродуктивног покушаја преуређења Блиског истока.

Двадесет година касније, глобални планови Америке леже у рушевинама. Њене елите су закрвљене по готово сваком питању, а глупост и неспособност које се очитују приликом повлачења из Авганистана потврђују да оне не разумеју остатак света, и да нису способне да управљају ни сопственом земљом, а камоли читавом планетом. Заслепљене упрошћеним универзализмом, америчке елите више не разумеју религију, трибализам, историју, националне разилике или зашто земље желе да управљају саме собом.

Где год да погледате, амерички план је пропао. Узмите на пример подршку Вашингтона Сједињеним Европским Државама, односно заједничкој европској држави са својом војском, уставом и „евродоларом". Брегзит је означио почетак краја те дистопијске конструкције, а и други ће напустити ЕУ, било због надолазеће мигрантске кризе (десетине милиона људи ће пробати да се исели из Африке и са Блиског истока, а биће и ужасних покушаја „дистрибуције" миграната широм блока), било због успона популиста или због економске имплозије.

Свака држава или територија на Блиском истоку коју је дотакла Америка је у хаосу. Авганистан је поново пао у руке талибанима. Ирак је кошмар, Сирија је била поприште монструозних злочина које је Запад немо посматрао, а Либија је катастрофа. Израелско-палестински мировни план подржан од стране Клинтона је пропао: повлачење из Газе само је охрабрило антисемитски терористички покрет Хамас. Бајденова администрација се и даље улагује дволичном иранском режиму. Зар Америка не види намеру Ирана да нуклеарним оружјем уништи Израел? Што се тиче заливских држава, углавном америчких протектората, каква ће бити њихова судбина када се потражња за нафтом уруши као резултат достизања нулте емисије гасова са ефектом стаклене баште? Невоље Блиског истока су тек почеле.

Повлачење Америке је једнако одјекнуло у Азији. Кина је постала богата и моћна захваљујући капитализму, што је један од великих тријумфа америчког идеолошког експанзионизма. Али становништво Кине не захтева демократију. Сузбијање привредника и других извора независне моћи од стране Пекинга показује његову смртну озбиљност и намеру да поврати империјалну славу.

Кина се више не може обуздавати: зграбила је Хонгконг, а на крају ће се усмерити и на Тајван. И шта онда? Хоће ли Америка бити увучена у нуклеарни Трећи светски рат? (У који би, узгред,  био укључен и Јапан, једна од тек неколико америчких империјалних прича које су завршене успехом)? Хоће ли се тако све срушити? Или ће Вашингтон одступити? И шта ће бити са Индијом и Пакистаном?

Запад је изгубио контролу

Све је у нереду: Пакс Американа није постигла ништа значајно у последњих 30 година осим што је спасила Кувајт и окончала сукобе у Југославији. Унутрашњи проблеми Америке су огромни: њен устав је урушен, њена склоност ка другоразредним геронтократама попут Бајдена је без премца. Преплављене сумњом у себе, њене елите у канџама бизарне „освешћености" (мисли се на феномен политичке коректности који заступају лево-либерални кругови, прим. прев), усредсређене на нихилистичко самопрезирање. Америка више нема вредности за извоз; нити капитализам, нити демократију, нити амерички сан. Како људи који живе у страху од „микро-агресије" могу унутар себе пронаћи снаге да поразе права зла? Што се тиче јавности, она не жели да зна ништа о остатку света. И како онда да у таквим околностима америчко царство не буде у терминалној фази распада?

Да ли су америчке интервенције у Авганистану и Ираку могле да успеју? Као хајековац који верује да је фатална уображеност (мисли се на књигу економисте Фридриха фон Хајека Фатална уображеност: грешке социјализма, прим. прев) да централна власт може успешно да пројектује међународни поредак, с правом сам био скептик. Али шок од 11. септембра погрешно ме је навео да поверујем да би, барем једанпут, свеобухватна империјалистичка инвазија могла да успе, а да ће се либерална демократија и капитализам проширити по читавом региону. Аргумент је био једноставн: Америци је то пошло за руком у Јапану са генералом Мекартуром, када је сасвим другачије друштво претворено у демократско; а слично се догодило и у Немачкој, па зашто не би и у Ираку? То би захтевало огроман број копнених трупа, далеко више него што је икада размештено, потпуно преузимање друштва и деценије окупације, али без обзира на све на крају би се тај покушај вероватно завшрио неуспехом.

Научио сам своју лекцију: у пракси, Америка никада не би требало да се упушта у пројекат изградње државе. Промена мора бити спонтана и органска, или је у супротном неодржива. Да, претње попут Ал каиде или сада Ирана треба схватити озбиљно а хуманитарне интервенције за спречавање геноцида су неопходне, али инсистирање на свеобухватном либералном империјализму неизбежно се обија о главу.

Запад је изгубио контролу: следе јачање популистичких покрета, валутни ратова и борба за природне ресурсе. Америчко царство је барем веровало у слободу и демократију, а оно што ће га заменити неће се чак ни претварати да је либерално.

Алистер Хит је уредник Сандеј телеграфа

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

Насловна фотографија: AP Photo/Evan Vucci 

Извор The Telegraph

https://iskra.co/svet/alister-hit-kraj-americkog-sveta/?fbclid=IwAR029khx35BSxtKG5aWmW5C_Hrdi25MYfiIxbQx2hW4DPdAvOmWYE50Diyg

 

 

Sent from my iPhone