standard.rs

S. Vladušić: Ovo vreme ucena više podseća na 1914, nego na 1999.

Ljiljana Begenišić (Večernje novosti)

8-10 minutes

---

On ističe da „2021. godina mnogo više liči na 1914. nego na 1999.“, te da „država Srbija nije uradila dovoljno da se sećanje na Prvi svetski rat usadi u svest srpskog naroda“

Pre sto godina Evropa je bila sinonim za napetost između Britanije i Francuske na jednoj strani i Nemačke i Austrougarske na drugoj strani. U takvoj konstelaciji snaga, u njoj je bilo mesta i za Rusiju i za Srbiju. U današnjem konceptu EU, koga je modelovao NATO, važi pravilo da Nemci treba da budu pod Evropom, a Rusi izvan nje.

U takvoj Evropi, pokazalo se, nema mesta za Srbiju. Ne zato što smo mi ovakvi ili onakvi – to su priče u koje mogu da veruju neobrazovani ljudi kojima je lako manipulisati – već zato što je u takvoj Evropi nama namenjeno mesto ne člana već kolonije. U nekom drugačijem konceptu Evrope, recimo onom koji je zagovarao De Gol – u Evropi od Vladivostoka do Lamanša – Srbija bi imala svoje ravnopravno mesto. Lično mislim da ne bi trebalo da budemo frustrirani, jer ovo što danas jeste Evropa nije ni jedina, a ni najbolja Evropa.

Poznati pisac i redovni profesor književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Slobodan Vladušić ovako ocenjuje sadašnje mesto Srbije među nekadašnjim ratnim saveznicima sa kojima je naša zemlja pobedila 1918.

Naš sagovornik Prvim svetskim ratom bavio se u svom romanu Veliki juriš koji je ovenčan nagradom „Svetozar Ćorović“.

Kako gledaju na Srbiju, videli smo 2018. godine u Parizu prilikom obeležavanja 100 godina od završetka rata, kada je čak i Hašim Tači imao važno mesto među zemljama pobednicama, a predsednik Srbije nije. Zašto se Francuska tako ponela?
– Ponela se zato što je Francuska danas više deo jedne ekipe, nego zemlja koja ima spoljnopolitičku autonomiju. Ta ekipa je priznala nezavisnu državu Kosovo. Mi nismo i nadam se da to nikada nećemo učiniti. Događaj koji navodite jeste bio veliko poniženje za Srbiju, ali je bio poniženje i za Francusku. Stav koji je na tom mestu i u tom trenutku Francuska imala prema Srbiji isto tako predstavlja i njen stav prema njoj samoj iz onog vremena. Tada je bila svetska sila. Danas to više nije.

Delite li mišljenje da je u toku revizija istorije, žrtve se proglašavaju krivcima, a Srbija optužuje za početak Prvog svetskog rata. Da li naša zemlja dovoljno čini da se odbrani od nametnutih tumačenja istorije?
– Delim to mišljenje. Smatram da država Srbija nije uradila dovoljno da se smisao i sećanje na Prvi svetski rat usadi u svest današnjeg srpskog naroda. To se radi proizvodima popularne kulture i to je deo kulturne politike jedne države. Mi danas nemamo film ili seriju o proboju Solunskog fronta ili Kajmakčalanu, ili Kolubarskoj bici ili početku Prvog svetskog rata. Iza takvih poduhvata treba da stoji država. Nadam se da će se nešto promeniti u budućnosti po tom pitanju.

Srpska artiljerija tokom dejstava na Solunskom frontu, decembar 1917. (Foto: Wikimedia/Nationaal Archief/nationaalarchief.nl)

Kako ocenjujete današnji trenutak kada je reč o KiM, Republici Srpskoj i previranjima u BiH. Istoričari tvrde da uslovi koji nam se danas postavljaju podsećaju na austrougarske ultimatume zbog kojih je i počeo Veliki rat?
– Mislim da 2021. godina mnogo više liči na 1914. nego na 1999. godinu. Te 1999. godine bili smo sami samcijati u jednom unipolarnom svetu, a danas živimo u multipolarnom svetu, što priznaje čak i Pentagon. Dakle, imamo više manevarskog prostora i ja se nadam da ćemo taj prostor koristiti i na Kosovu i Metohiji i u Republici Srpskoj i u samoj Srbiji. Što se tiče Austrougarske, ona je volela da sa Srbijom razgovara putem ultimatuma i neko vreme je imala uspeha u tome. Posle Sarajevskog atentata, ona se, međutim, preračunala. Pokazalo se da je njen napad na Srbiju bio kobna greška. I mislim da niko, osim Austrijanaca, nije plakao za tom zemljom kada je nestala.

Da li su Srbi platili najvišu cenu stvarajući dve Jugoslavije?
– Nastanak Jugoslavije je imao dva opravdanja: prvi je zaštita Srba koji su živeli izvan granica Srbije, a tog stanovništva je tada, 1918. godine, bilo više nego sada. Drugi razlog je potreba da se germanskom prodoru na Istok, što znači i na Balkan, suprotstavi jedna veća i moćnija južnoslovenska država, koja bi mogla da garantuje bezbednost i suverenitet narodima koji je čine. Na planu ideje, Jugoslaviji se nema šta prigovoriti.

U tu državu su ušli i narodi koji su počeli da je ruše čim je formirana, naročito su se isticali Hrvati…
– Jedini problem bio je taj što se ta ideja nije mogla ostvariti usled činjenice da Hrvati nisu iživeli svoj državotvorni san i što je, nažalost, taj san podrazumevao etnički čistu Hrvatsku. Tako su 1941. godine Nemci u Zagrebu dočekani kao oslobodioci, a nedugo zatim počeo je sa radom Jasenovac i do kraja NDH više od pola miliona Srba bilo je likvidirano, a još toliko bilo je proterano i pokršteno.

Potom je došla i „Oluja“…
– Poslednje poglavlje te priče bila je „Oluja“ i onih 250.000 ljudi koji su na traktorima napustili Hrvatsku. Mislim da se tu priča o Jugoslaviji, ili bilo kakvom sličnom političkom organizovanju pod drugim imenom, zapravo završava. Iako jezički bliski, Srbi i Hrvati pripadaju različitim civilizacijama, i imaju drugačiju sudbinu. To ne znači da neki lični kontakti ne mogu da postoje i da oni ne mogu da budu prijateljski. I sam imam dosta prijatelja koji su Hrvati i u gradu u kome živim, i u Hrvatskoj. Isto tako verujem da će se u Hrvatskoj još dugo vremena gledati srpski filmovi i slušati srpska muzika. Ali, ideja neke posebne političke, civilizacijske, kolektivne bliskosti i prisnosti više ne postoji, posebno zato što je za Hrvatsku „Oluja“ postala konstitutivni nacionalni mit.

Izbeglička kolona prognanih Srba iz Krajine nakon operacije Oluja avgusta 1995. (Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević)

Rizikujete da se zamerite jugonostalgičarima, kojih je najviše u Beogradu…
– Jugonostalgičari, kojih je u Srbiji neuporedivo više nego u Hrvatskoj, jesu prosto dezorijentisani ljudi koji pred izazovima savremenosti predlažu da je rešenje povratak u majčinu utrobu. A kako taj povratak nije moguć, ti ljudi su prosto izgubljeni u limbu, jer nazad ne mogu, a napred ne smeju.

Živimo u društvu pomerenih vrednosti, da li je to prolazni trenutak i kakve će posledice ostaviti?
– Mislim da moramo biti svesni da se svet menja. Pre pola veka niste imali ni „Jutjub“ ni „Instagram“, a danas imate mogućnost da živite od reklama na svojim profilima ili kanalima, ako pre toga nađete način na sakupite nekoliko stotina hiljada pratilaca. Drugo, mi već dugo živimo u društvu u kome se forsira naracija o uspehu po svaku cenu, a uspeh je i medijska prepoznatljivost, koja može da se pretvori u novac. To stvara atmosferu površnog, fluidnog života od danas do sutra, koji nekim ljudima donosi dobit, ali većinu vodi do ordinacija psihologa i psihijatara.

Postoji li drugi način da se suprotstavimo toj površnosti?
– Da biste se toj površnosti suprotstavili morate da imate organizovan sistem obrazovanja. U Srbiji toga, nažalost, nema. Navešću samo jedan primer: broj časova srpskog, dakle maternjeg jezika i književnosti nam je najmanji u Evropi, a i bez tog poređenja, broj časova bi morao da bude mnogo, mnogo veći, jer književnost jeste protivteža površnosti i vizuelizaciji života, u kome sve počinje i završava se trenutnom slikom. Iako postoji deklaracija, koju su sastavili univerzitetski profesori koji predaju srpski jezik ili srpsku književnost, u kojoj se traži povećanje časova maternjeg jezika i književnosti, resorni ministar ne želi to da učini. To, po mom mišljenju, znači samo jedno: da je naš obrazovni sistem prepustio obrazovanje dece medijima i jutjuberima. I mislim da to nije urađeno slučajno.

Dečak prilikom korišćenja interneta putem laptopa (Foto: AHMED HINDAWI on Unsplash)

Svakodnevno se suočavamo sa različitim merama u borbi protiv korone. Često se, međutim, insistira na zatvaranju škola, dok istovremeno rade kafane, organizuju se razni masovni događaji…
– Što se tiče insistiranja na zatvaranju škola, tu dolazimo do jednog zanimljivog momenta, a to su granice struke. Ako je nekome stalo, primera radi, do toga da suzbije koronu, onda će mu možda pasti na pamet da, u krajnjem slučaju, likvidira sve nevakcinisane ljude. Posle bi došli na red nedovoljno vakcinisani, pa vakcinisani nedovoljno dobrim vakcinama. Znate, kada se jednom počne, onda lako ide. Šalim se, naravno, ali hteo sam da kažem ovo: uvek postoji šira slika, a tako je i sa koronom. U tu širu sliku ulazi i to da onlajn nastava uglavnom nije dobra i da ne donosi dobre rezultate.

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Laguna

Izvor Večernje novosti

BONUS VIDEO:

 

standard.rs

Siniša Ljepojević - Klimatski samit – vašar obmana i licemerja

Siniša Ljepojević

10-12 minutes

---

Koncept borbe protiv klimatskih promena demonstriran u Glazgovu predstavlja nastavak kolosalne globalne pljačke Zapada putem novog, „grotesknog eko-kolonijalizma“

Dvonedeljni klimatski samit u okviru konferencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, koji se održava u škotskom gradu Glazgovu, pretvorio se, kao i prethodni samiti, u „groteskni skup“ obmana i licemerja većeg dela svetske političke i poslovne elite. Samit je pre svega još jednom pokazao koliko je savremena politička elita odvojena od realnosti svakodnevnog života, kao i njenu spremnost da služi interesima velikih transancionalnih kompanija. Koncept borbe protiv klimatskih promena demonstriran u Glazgovu predstavlja u stvari nastavak kolosalne globalne pljačke.

Defilovali su lideri na čelu sa generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija Antoniom Guterešom i domaćinom, britanskim premijerom Borisom Džonsonom sa alarmantnim upozorenjima da je došao „kraj sveta“ i da je sada „minut do dvanaest“ da se spasi planeta i čitav ljudski svet. Prosto su se utrkivali ko će pre da prenese crne prognoze i kaže kako ljudski život nema šanse ako oni, lideri, sada u Glazgovu nešto odlučno ne učine. A ti lideri, praćeni belosvetskim milijarderima i javnim ličnostima, u Glazgov su došli sa ukupno 400 privatnih i državnih aviona, a kada su završili sa svojim crnim prognozama o ugroženosti planete otišli su na neke druge, atraktivnije lokacije. Licemerno.

Londonski list Dejli mejl skup je ocenio kao „orgije licemerja“. Dovoljno ilustrativna jeste činjenica da je baš uoči samita Britanija posle 30 godina ponovo otvorila veliki rudnik uglja u Kambriji, nešto za svoje ponovo aktivirane termoelektrane, a ostalo za izvoz u Evropu. A na samitu je ugalj proglašen za glavnog „neprijatelja“.

Neobična simbolika

Uprkos obznanjenim „uzvišenim ciljevima“ britanski komentatori ukazuju na slučajnu simboliku vezanu za američkog predsednika Džozefa Bajdena koja najbolje ilustruje šta je samit u Glazgovu i kakav je njegov status.

Prvo je predsednik Bajden u ključnom momentu samita – kada je saopštavana melodramatična poruka da je kraj sveta blizu zbog klimatskih promena čiji su krivci ljudi i da je sada „najvažniji momenat u ljudskoj istoriji“ – zaspao, pa nije čuo poruku. Britanski komentatori kažu da je čak i Bajdenu, čija je administracija šampion kampanje, dosadilo da sluša te „obmane klimatskih promena“.

Potom je, što je objavio londonski Mejl on sandej, na prijemu u Kelvingrouv umetničkoj galeriji u Glazgovu u razgovorima sa uglednim gostima predsednik Bajden „puštao gasove“ (pr….o) i to, kako se navodi, „dugo i glasno“. Londonski list to saznaje iz krugova vojvotkinje od Kornvola Kamile, supruge prestolonaslednika princa Čarlsa. To, ukazuje list, nije prvi slučaj sa predsednikom Bajdenom. Ali, mada slučajna, simbolika skupa je neobična. Čovek koji predvodi kampanju obuzdavanja emisije štetnih gasova i sam je „svojim prirodnim gasovima“ doprineo njihovom rastu.

To je, mada slučajna, ujedno i simbolika klimatskog samita u Glazgovu.

Američki predsednik Džo Bajden tokom govora na konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (COP26), Glazgov, 02. novembar 2021. (Foto: Erin Schaff/Pool via Reuters)

Na samitu se svetski lideri praktično ni oko čega nisu dogovorili nego su se samo založili da se ostvare odluke sa skupa u Parizu 2015. godine. Doduše, novina je naglašavanje da se „ulože napori“ na zaštiti šuma i pošumljavanju. Predsednik Bajden je u svom govoru ukazao i na problem metana, da treba obuzdati emisiju tog gasa i to za 30 odsto do kraja ove decenije. Šta to znači ako se zna da veliki deo metana u vazduh dolazi od krava i drugih životinja?

Kompletan skup traje dve nedelje, ali posle svojih govora lideri su otišli, a ostali su birokrate, beskrupulozni lobisti i plaćeni eko-aktivisti koji mašu mobilnim telefonima da vrše pritisak na vlade i velike kompanije da idu „zelenim putem“, bez obzira šta to znači, da li je to dobro, da li ima smisla i da li to žele građani koji na kraju sve to plaćaju. Da, u stvari, građani plaćaju dodatne poreze, a onda od tog novca države daju subvencije kompanijama koje su na „zelenom putu“.

Neverovatna obmana!

Laž i licemerje

Istovremeno se čovek ne može oteti utisku neverovatne kontradiktornosti u celoj toj „klimatskoj agendi“, kako se sada zove ta kampanja. Izbegava se formulacija globalno otopljavanje, jer posle aktuelnih promena na Suncu i nedavnih aktiviranja vulkana verovatno dolazi period nižih temperatura, pa je ponovo u modi formula klimatskih promena. Sadašnji rezultat „klimatske agende“ je u stvari ugrožavanje, oštećenje životne sredine a pod izgovorom njene zaštite. Na primer, Zapad pod izgovorom smanjenja ugljeničkih gasova zabranjuje svoju domaću proizvodnju fosilnih goriva, a istovremeno od OPEK-a traži povećanje isporuka nafte zbog manjka energije. Tako je, recimo, Kalifornija zabranila svoju proizvodnju nafte i gasa, a onda povećala uvoz nafte iz Saudijske Arabije.

Destruktivna je logika i kod takozvanih alternativnih izvora energije, za koje se tvrdi da će biti budućnost. A to su, tvrdi se, vetar i solarna energija. Ali, šta će se desiti kada nema vetra kao ovog leta u Britaniji, pa je došlo do nestašice energije? I onda se uvozi energija i to po visokim cenama. Slično je i sa solarnim izvorima – šta ako je loše vreme, kao što je ovog leta bilo u Kaliforniji? Uz to, svi su protiv Kine, a najveći deo tih solarnih panela se proizvodi upravo u Kini.

Pa onda, lideri samita traže da svi ljudi pređu na električne automobile. Ali, ko i kako  će da proizvodi toliku struju?

Ne, nije bilo spomena o gasu kao izvoru energije i gasnim termoelektranama, jer bi onda morali da priznaju značaj Irana, Rusije, Venecuele, Alžira i ostalih, a to su sve zemlje koje su na spisku neprijatelja. Nije bilo reči ni o omraženoj nuklearnoj tehnologiji koja je poslednjih decenija izuzetno napredovala, a nuklearne elektrane su najčistije. A pogotovo se nije govorilo o razvoju tehnologije koja bi smanjila industrijsku zagađenost.

Ni reči nije bilo o klimatskom oružju koje se koristi za hibridne ratove stvaranjem promena sezonskih klima na mikro područjima.

Realnost je da nijedna razvijena zemlja ne može da ostvari ono što njihovi lideri preporučuju u Glazgovu, a pre toga u Parizu. Od Pariza 2015. godine samo nešto manje od polovine zemalja G20 je obećalo, samo obećalo, da će da preduzme neke od dogovorenih mera. U 2020. godini, prema zvaničnim podacima agencija Ujedinjenih nacija, fosilna energija je činila 80 odsto globalne potrošnje energije. Na globalnom nivou, vetar i solarni izvori daju samo četiri odsto potreba za energijom. Na primer, Nemačka je povećala proizvodnju energije na vetar i Sunce za 44 odsto, ali to je i dalje samo osam odsto njene potrošnje struje. To je nemoguće promeniti. Nemačka uz to zabranjuje nuklearne elektrane, zatvara one na ugalj, a istovremeno oko 60 odsto struje koju uvozi je proizvedeno u termoelektranama na ugalj. To je licemerno. Uz to idu i velike političke manipulacije. Recimo, stalno je povika na Kinu, a Peking emituje ugljenika koliko i Montreal, a Kanadu niko ne spominje.

Londonski Dejli mejl ocenjuje da je sve što se govori o klimatskim promenama laž. U tom svetlu, samit u Glazgovu bio je još jedna ilustracija stanja u kome se nalazi savremeni Zapad i onaj deo sveta koji njemu pripada. Još jednom se pokazalo da političari i ljudi od zvaničnog ugleda govore ono u šta ne veruju i znaju da nije istina a zahtevaju od javnosti da im veruje. Tako je već instaliran ambijent laži, a laži ne mogu da budu politika, one su destrukcija. Tu nema sreće.

Eko-kolonijalizam

Skup u kišnom Glazgovu još jednom je pokazao da u stvari postoji klimatski kult, to je postala sekta. To je dogma, ideologija kao u Srednjem veku i niko ne sme da se usprotivi. Kanterberijski nadbiskup Džastin Velbi je čak odnos ljudi prema klimatskim promenama uporedio sa nacističkim genocidom iz Drugog svetskog rata. A onda se brže-bolje izvinio. Ludilo!

Kampanja zaštite životne sredine odavno je prerasla u „spašavanje planete“, a u ovom vremenu pretvorila se u industriju katastrofe i kraja sveta koju finansiraju poreski obveznici. Mnogi su skloni da to kvalifikuju kao „eko terorizam“. Osnovni instrument politike klimatskih promena je strah, agresivno generisanje politike straha, generisanje straha i pretnje da je došao sudnji dan. Vlast, u stvari, preuzimaju profesionalni klimatski aktivisti i oni za demokratski izabrane vlade imaju veću važnost nego što su činjenice i realnost. Političari su uplašeni i strahuju da se odupru tom „moralisanju eko-ucenjivača“. Jer, dobro znaju ko ih je organizovao.

Ipak, u Glazgovu je bilo potpuno jasno da „klimatska agenda“ treba da važi samo za siromašne zemlje kojima se preko Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Svetske banke i multinacionalnih banaka ta klimatska pravila nameću kao ucena, a čime se urušava njihova domaća ekonomija i resursi prepuštaju bogatim zemljama od kojih onda ti siromašni zavise. Reč je, u stvari, o „grotesknom eko-kolonijalizmu“. To je suština – preko straha i narativa klimatskih promena do novog kolonijalizma.

A niko ne govori šta su to klimatske promene. Naravno da one postoje, ali kako se definišu? Pritom, niko ne spominje velikog naučnika Milutina Milankovića koji je prvi teorijski objasnio prirodu promena klime. I njegovo objašnjenje je i dan-danas jedino validno u istinski naučnim krugovima. O tome niko ne govori jer nisu bitne činjenice.

Demonstrant tokom tzv. klimatskog štrajka uoči COP26 u Glazgovu sa transparentom na kome piše „Spasite planetu“, Milano, 01. oktobar 2021. (Foto: Reuters/Flavio Lo Scalzo)

„Klimatska agenda“ je, suštinski, pokušaj Zapada da nametanjem straha od propasti sveta zadrži svoju dominaciju, a da njegova politička i poslovna elita, u već očiglednim promenama u svetu,  zadrži svoj status. Međutim, činjenice i realnost nisu na njihovoj strani.

Siniša Ljepojević je dugogodišnji kolumnista Novog Standarda. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Christopher Furlong/Pool via Reuters

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

Више конгресмена у САД ће подржати српску резолуцију

politika.rs

Више конгресмена у САД ће подржати српску резолуцију

3-4 minutes

---

Председник Александар Вучић изјавио је данас да ће ускоро више конгресмена у САД потписима подржати „српску резолуцију", него што их је потписало писмо америчком председнику, и то неће бити конгресмени из само једне странке, што је са тим писмом групе сенатора случај, додајући да не прихвата да је Србија дестабилизирајући фактор у региону.

На питање Н1, зашто се захтев за блокаду имовине и забрану уласка у САД особама које доприносе дестабилизацији на Западном Балкану у писму групе америчких сенатора председнику Бајдену, у СНС „преводи" као да су тражили бомбардовање, што је у саопштењу поменуо потпредседник СНС Миленко Јованов, Вучић је рекао да Јованов неретко „растура" неистине које тај медиј објављује.

„Разуме се да нисте прочитали цело саопштење, и разумем да сте острашћени да морате да говорите ко обмањује, а ко не обмањује јавност, што није посао новинара. Али, поштујем и то, боље да људи знају ко подржава тајкуне, а ко не", додао је Вучић.

Он је навео да се у саопштењу конгресмена говори о томе да је Србија крива и дестабилизујући фактор на Западном Балкану.

„Зар вам то већ није довољно? Причате о замрзавању имовине. Ја молим поново да ми замрзну сву имовину у иностранству. Мени на цео живот, а овој двојици тајкуна само на годину дана, па да видите колико ћете њима рачуна да замрзнете, а колико мени. Мени ниједан, јер га нема. У томе је проблем", рекао је Вучић.

На додатно питање како то да конгресмени који су означени као албански лобисти нису сметали када су се састали са амбасадором Србије у САД Марком Ђурићем, Вучић је рекао да је посао амбасадора да се састаје са свима који мисле на један, други или трећи начин. Да разговара са њима, како би били што је могуће више на страни Србије, а не на страни ставе да је Србија дестабилизујући фактор у региону.

„Јер Србија то није, већ је апсолутно стабилизирајући фактор, што је потврдио и Ескобар, и по питању РС, и у другим стварима", рекао је Вучић.

Ако неко жели да се Србија одрекне свог народа, како би постала стабилизирајући фактор, председник Вучић је поручио да он на то не пристаје.

„Као председник Србије, бићу уз наш народ, не кршећи права ниједне земље, не мешајући се у права других земаља. Али, ми морамо да подржимо право нашег народа да буде свој на своме, да има право на своје писмо, језик, веру. Ако је то дестабилизујуће - немам проблем са тим", поручио је Вучић.

Поручио је да је Србија увек чувала мир, стабилност и на сваки начин доприносила очувању мира, развоју, очувању добрих економских односа.

Он је додао да је писмо потписало неколико конгресмена Демократске странке, готово једнопартијски.

„Видећете у наредних месец и по дана, много више конгресмена ће да потпише српску резолуција, да се види колико пријатеља Србија има у америчком Конгресу", најавио је Вучић.

Осим тога, каже, са свима ће се разговарати како би се указало на то ко је заиста корумпиран, и ко има рачуне по свету.

„Они не позивају на бомбардовање, ко год да је то тумачио погрешио је, јер њих Србија не занима, ни бомбардована, ни небомбардована. Једино што њих интересује је долазак на власт, преузимање државних ресурса у сопствене руке", рекао је Вучић коментаришући интересе такозване тајкунске опозиције.

View article...

Enclosures:

160z120_Tan2021-11-7_114612100_0.jpg (9 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_11//160z120_Tan2021-11-7_114612100_0.jpg

 

standard.rs

Nikola Vrzić - Ko se to obradovao novoj američkoj ofanzivi?

Nikola Vrzić

8-11 minutes

---

I pre nego što je Kristofer Hil formalno imenovan za novog američkog ambasadora, u delu Beograda nastupila je prava provala oduševljenja i očekivanja

U izvesnom smislu možda i nije sasvim loše što smo, zahvaljujući 5. oktobru, pored ostalog, stekli i iskustvo s političkim promenama u Srbiji sprovedenim uz novac i organizatorske sposobnosti ekstraprofitera NATO demokratije.

Posledice tih promena trpimo i dalje – čak i u personalnom obliku ministarke Zorane Mihajlović, na primer, a i nju pre treba shvatiti kao paradigmu tog stanja zavisnosti i poslušnosti u koje smo bili dovedeni – što će reći da je evidentno da smo papreno skupo platili to žalosno iskustvo s njima i njihovim investicijama u naš slučaj. Sam narod je, uostalom, tako ocenio kada je na vlast vratio sve one koje je 5. oktobra 2000. obarao s vlasti, doduše, ne baš s potpuno istim uverenjima, no i to je jedna od tekovina pomenutog prevratničkog datuma, i valjda smo se nekakvim imunitetom obezbedili od ponavljanja sličnih grešaka.

Ali to ne znači i da smo imunizovani od njihovih pokušaja da nam nedavnu istoriju, opet preko naših leđa, ponove kao farsu ili, ne daj Bože, tragediju…

Združeni udar

Što se toga tiče, već i iole pažljiviji pogled na ukupan kontekst u kome se trenutno nalazimo učvršćuje uverenje da oni ekstraprofiteri na našoj muci, koje smo od te muke naučili da nazivamo našim zapadnim prijateljima jer su nas tako izdresirali nakon što su nas ubedili da nam nisu neprijatelji, motiva za pokušaj da nam ponovo urade ono što su nam (bar) jednom već uradili i te kako imaju.

U tu svrhu, razumevanja onoga što nam priželjkuju, dovoljno je, pod uslovom da znamo da čitamo između redova, pročitati „Zajedničko saopštenje o Zapadnom Balkanu“ američkog državnog sekretara Entonija Blinkena i njegovog saslužitelja Žozepa Borela, visokog, kaže mu funkcija, predstavnika Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost.

Njih dvojica, naime, složili su se da „još više osnaže zajedničko angažovanje na Zapadnom Balkanu u podršci napretku ovog regiona na njegovom evropskom putu“, jer, pazite sad ovo, „ovaj region pripada Evropskoj uniji“. Detaljnije, to znači da su „Sjedinjene Države i Evropska unija ujedinjeni u svojoj čvrstoj podršci teritorijalnom integritetu Bosne i Hercegovine, kao i u svom zajedničkom radu na promociji izbornih i ustavnih“ – ustavnih, a sadašnji je Ustav BiH dejtonski – „reformi i očuvanju funkcionalnosti njenih državnih institucija. Ozbiljno smo zabrinuti zbog sve zaoštrenije retorike u Bosni i Hercegovini.“

A naglašavaju i „značaj dijaloga uz posredovanje EU, koji je ključni mehanizam za rešavanje pitanja sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova“, bez zvezdice i fusnote, uzgred budi rečeno, a uz to i „pozdravljaju i podržavaju angažovanje Kosova“ (opet bez zvezdice i fusnote, statusna neutralnost Evropske unije vredi koliko, na primer, i njena garancija da će biti osnovana Zajednica srpskih opština, shvatate li da imamo posla s običnim prevarantima) „u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala“. Što je krajnje rečita napomena u svetlu nedavne upotrebe bojeve municije u borbi protiv švercovane „fante“ i „švepsa“ na severu Kosova i Metohije.

Američki državni sekretar Entoni Blinken i visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borel tokom zajedničke konferencije za medije, Brisel, 24. mart 2021. (Foto: Olivier Hoslet/Pool via Reuters)

Dodajmo svemu ovome i da samozvani predstavnik samozvane međunarodne zajednice, jer nije više Zapad sva međunarodna zajednica, u BiH, Nemac Kristijan Šmit, u svom izveštaju Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, da se ne bi nagađalo ko treba da bude meta onih ustavnih i izbornih reformi Dejtona u BiH, ogovara „srpske separatiste“ i njihovog lidera Milorada Dodika i tvrdi da se zbog njega i njih BiH „suočava s najvećom egzistencijalnom pretnjom u posleratnom periodu“.

Dok je Gabrijel Eskobar, specijalni izaslanik administracije Džozefa Bajdena za naš deo sveta, u vezi s našom južnom pokrajinom Kosovom i Metohijom, ovih dana na svedočenju u američkom Kongresu pojasnio i da spomenuta sveobuhvatna normalizacija odnosa, kao što već znamo, u njihovom tumačenju predstavlja „međusobno priznanje“. I usput je, u intervjuu „Al Džaziri“, današnji odnos SAD i Srbije opisao kao „ni dobar ni loš, on je komplikovan“. A predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću poručio je i da će imati podršku SAD, ali, samo, citiramo „Al Džaziru“, „dok god nastavlja ići evropskim putem“.

Da prevedemo „Al Džaziru“ i ona saopštenja i izveštaje na direktniji jezik njihovih stvarnih namera i neposrednih akcionih planova: rešili su da reše srpsko pitanje na Zapadnom Balkanu. A to smeraju da učine tako što će ustavnim i izbornim reformama uništiti Republiku Srpsku, i tako što će Srbiju naterati da prizna da je Kosovo nezavisno i da treba da se piše bez Metohije i zvezdice i fusnote. Serbien muss sterbien. To je evropski put Srbije, a Vučića će podržavati, to jest neće ga rušiti, kako reče Eskobar, sve dok nastavlja da ide tim putem.

Oduševljenje Hilom

I na sve to je najavljen dolazak penzionisanog Kristofera Hila na mesto ambasadora Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu.

I pre nego što je on formalno imenovan za ambasadora, i pre nego što je stigao u Beograd, u delu Beograda nastupila je prava provala oduševljenja i očekivanja.

U podkastu „Nove S“ „Dobar, loš, zao“ njegov autor Marko Vidojković objašnjava svojoj publici, koju očigledno smatra dovoljno neinteligentnom da poveruje njegovom objašnjenju: „Dolazi jedan kompetentan i stručan čovek na jedno jako bitno mesto, i to pravo iz penzije, a to je Kristofer Hil. U ovakvim društvima (…) gde očigledno iz baze, odnosno iz naroda, odnosno od građana, teško može doći do promene, ona često dolazi uz malu pomoć prijatelja sa strane.“

I još: „Kad apostrofiraš Ameriku kao stranu silu koja radi na rušenju Vučića, daj Bože da radi, razumeš, ono. Daj Bože da radi na odnošenju Vučića helikopterom u neku bazu, znaš, kao sa Norijegom (ili Slobodanom Miloševićem, prim. aut.). Ne bi bilo prvi put u istoriji. Znaš da ja prizivam taj helikopter. I to je problem, što smo se mi, druže, našli u situaciji da ovde teško sistemski… da se nadamo j… čudu.“

Marko Vidojković (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/NOVA S)

A Zdravko Ponoš, potpredsednik stranke Vuka Jeremića i mogući predsednički kandidat onog dela opozicije koji s vlastima ne želi da razgovara bez posredovanja stranaca, bez prigovora dodaje: „Ja bih bio spreman da kažem da, kada neko odluči da Kristofera Hila izvuče iz penzije i dovede ga ovde, onda postoji priličan nivo izvesnosti da on neće otići odavde a da Vučić ostane.“

Vidojković je, kao što je Pečat već pisao, činovnik onog krupnog kapitala prisutnog u portalu „Nova S“ koja je deo „Junajted grupe“ koja je u suvlasništvu KKR-a, jednog od najvećih investicionih fondova u svetu koji kontroliše imovinu više od četiri puta vredniju od ukupnog godišnjeg BDP-a naše zemlje. I na čelu čijeg Globalnog instituta sedi Dejvid Petreus, bivši direktor CIA. I koji je postao suvlasnik nemačke medijske grupe „Aksel Špringer“ na čijem je čelu Matijas Defner, igrom slučaja, član Upravljačkog komiteta grupe Bilderberg.

Dok je Zdravko Ponoš, razotkrile su ga depeše „Vikiliksa“, svojevremeno na mesto načelnika Generalštaba Vojske Srbije postavljen na izričito insistiranje tadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu Majkla Polta. I sprovodio je reforme naše vojske koje su bile u njihovom, to jest američkom interesu. A i Ponošev partijski rukovodilac Vuk Jeremić u to vreme je, kao ministar spoljnih poslova, iza zatvorenih vrata svojim NATO sagovornicima govorio kako mu je učlanjenje Srbije u NATO prioritet broj 1…

Marko Vidojković slika se u majici s likom Ljube Čupića. Ljubo Čupić nije sarađivao s okupatorom nego je s osmehom otišao u smrt zato što mu se suprotstavljao. Zato bi Marku Vidojkoviću mnogo bolje pristajala majica s likom Milana Nedića. Zdravko Ponoš je, barem, uniformu srpskog oficira skinuo.

Njihova spremnost na saradnju s Kristoferom Hilom u obaranju predsednika koga je izabrao narod, slagali se s narodom ili ne, to je demokratija, predstavlja kvislinški akt iskazivanja spremnosti na gaženje nacionalnih i državnih interesa, od Republike Srbije do Kosova i Metohije, zarad tuđih – američkih – i sopstvenih interesa.

Bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije Zdravko Ponoš (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/NOVA S)

Ne može da bude slučajno ni što su ovi pozivi na rušenje Vučića uz američku podršku počeli da se množe baš kada je, u liku Gabrijela Eskobara i Kristofera Hila, počela i nova američka ofanziva na naše prostore. Uostalom, Vučića ćemo rušiti kad mi to budemo želeli, a ne kada to požele Amerikanci i njihovi domaći saradnici. Tim pre ako ne želimo da nam se istorija ponovi kao tragedija.

Naslovna fotografija: Wikimedia/White House/Pete Souza

Izvor Pečat

BONUS VIDEO:

 

iskra.co

„Хоћемо ли учити српску или НАТО историју": Порука студената поводом прогона Милоша Ковића

5-6 minutes

---

„Хоћемо ли учити српску или НАТО историју": Порука студената поводом прогона Милоша Ковића

01.11.2021. - 17:32

Милоша Kовић (Фото: Sputnik /Лола Ђорђевић)

Протест „Стоп прогону професора Милоша Kовића" одржан је данас у 11 сати испред Филозофског факултета у Београду. Више стотина студената, професора и грађана окупило се у знак подршке српском историчару јер верују да му, уместо академског напредовања у звање редовног професора, прети избацивање с факултета због, како кажу, вишегодишњег прогона.

Студенти су поручили да стручну комисију факултета чине професори који су у сукобу интереса, јер су против Kовића поднели кривичне и прекршајне тужбе, и затражили да они буду изузети како би Kовић остварио права на непристрасну комисију која ће да објективно процени његова научна и педагошка достигнућа.

Ако захтев не буде испуњен, студенти организатори скупа су најавили да ће наставити да протестују. Kовићу, иначе, у јуну истиче звање ванредног професора, а он испуњава све услове за избор у звање редовног професора на Филозофском факултету.

Протест у знак подршке Милошу Kовићу

Студент мастер студија историје Филозофског факултета Ђорђе Николић рекао је да су се окупили да изразе солидарност и подигну глас против неправедног прогона Милоша Kовића и додао да то није први пут да се професори протерују с Филозофског факултета.

„У року од три године, из наставе на Филозофском факултету су удаљени професори Александар Фотић, Маја Николић и Небојша Шулетић. И тада смо апеловали на јавност, али сада смо одлучили да подигнемо све на виши ниво и не допустимо да се квалитетан научни кадар избаци с Филозофског факултета. Тражимо од декана да реагује сходно Закону и прописима Статута Факултета и да, с обзиром на мутну ситуацију на Одељењу за историју, узме ствар у своје руке и именује независну комисију", казао је Николић.

Марија Мијовић, дипломирани политиколог Факултета политичких наука, сматра да је Kовић нечасно и незаконито дискриминисан и да је мета прогона, као и да је дужност студената да буду на протесту да би одбранили истину, домовину и Универзитет.

„Неко од нас би то могао да буде сутра. Данас је срамота бити Србин и патриота. Не бих волела да наша деца уче историју коју им пропагирају присталице НАТО-а, већ праву српску историју коју сви треба да знамо", истакла је Марија Мијовић.

Зоран Јовановић, који је дипломирао на Одељењу за историју Филозофског факултета, а који је, како је рекао, због прогона професора који су се тамо догађали прешао на Одељење за класничне науке, нагласио је да су се окупили да, осим Kовића, подрже и његове студенте, који такође, како је напоменуо, трпе тортуру.

„До сада смо имали неколико случајева у којима су његови докторанди, с написаном докторском дисертацијом, због тога што је Никола Самарџић наметао своју комисију, морали да напусте Филозофски факултет Универзитета у Београду и да се пребаце на неки други универзитет у Србији", рекао је Јовановић.

Студент Филолошког факултета Милош Милићевић дошао је да искаже подршку у име свих студената који нису с Филозофског факултета:

„Дошао сам да подржим да се такве ствари не допусте, да један квалитетан професор, који је оксфордски ђак, с аутентичном српском идејом, који на педагошки и сваки други начин представља пример интелектуалца, буде злостављан од стране једне одређене групе".

Факултет на потезу

Kовић је на скупу за „Спутњик" рекао да се доценти и ванредни професори последњих година систематски одстрањују с Филозофског факултета и да је сада дошао ред на њега.

„Овде је реч о сукобу интереса који у потпуности одговара ономе у Kодексу професионалне етике Београдског универзитета или Закону о општем управном поступку. Овде је можда основни проблем што имате једне критеријуме за професоре Филозофског факултета, а потпуно друге за Милоша Kовића. Ово је школски пример дискриминације. Лопта је сад у дворишту управе Факултета и декана Данијела Синанија", истакао је Kовић.

Седница кадровске комисије Филозофског факултета биће одржана у уторак. На интернету је покренута и „Петиција подршке Милошу Kовићу" коју је до сада потписало више од 2.000 људи.
Подсетимо, Kовић тврди да група професора, предвођена Николом Самарџићем, покушава да осујети његов избор у редовног професора иако за то испуњава све услове и наглашава да је реч о политичком прогону.

„Овде је реч о томе каква ће се историја предавати нашој деци. Да ли ће у школама и на универзитетима слушати НАТО историју српског народа, или хашку интерпретацију српске историје, како ја то понављам већ годинама, или оно што је права историја која је наука, која је ствар струке", рекао је Kовић раније за „Спутњик".

rs.sputniknews.com

 

Тимоти Лес: Британија хоће да увуче Србију у антикинеску коалицију

politika.rs

Тимоти Лес: Британија хоће да увуче Србију у антикинеску коалицију

4 minutes

---

Британија жели да продуби односе са Србијом на првом месту у циљу да је увуче у антикинеску коалицију, изјавио је водећи истраживач Кембриџ универзитета Тимоти Лес на шестој Британско-српској конференцији одржаној у Клубу посланика.

Као земља ван ЕУ, Британија може да бира политичку оријентацију и у интересу јој је да Србију као најснажнију земљу на Балкану, преведе на своју страну, рекао је Лес на панелу „Спољна политика, Брегзит и билатерални споразуми", на којем су говорили и британски дипломата Чарлс Крофорд - бивши амбасадор у Београду, потпредседник Народне скупштине Владимир Орлић, председница Посланичке групе пријатељства са УК Сандра.

Лес је додао ће напуштање Кине за Србију бити тешко јер јој је она потребна подршка за решавање нерешеног српског питања - питања Косова.

Британија је назначила да жели да Србија буде део нарастајуће нове коалиција, а то ће бити тешко ако настави тесну сарадњу са Кином, рекао је Лес и нагласио да Британија и Србија могу да унапреде односе тако што ће отварати нова тржишта, проширити га на област пољопривредне производње.

Лес, је оценио да трговински споразум између Велике Британије и Србије на први поглед није ништа више од једне техникалије ако се не гледа кроз политички контекст.

Подсетио је да Велика Британија након Брегзита жели да настави да тргује са другим земљама као и они са њом и додао да је Србија у том контексту једна од десетине земаља са којим је закључила или преговора о споразуму о слободној трговини.

У оквиру политичког контекста, трговински споразум има значај, рекао је Лес и нагласио да је циљ Велике Британије сада када је изашла из ЕУ, да ствара своју независну спољну политику, да искористи све могућности да олакша и умањи претње које долазе из све глобализованијег света.

Како каже, Британију мучи пораст броја непријатељских земаља, Кине на првом месту, и британска постБрегзит стратегија Пекинг препознаје као значајан геополитички фактор и све већи ризик за британску спољну политику.

Зато се како каже, Британија све више усмерава ка УС и њеној политици и другим земљама истог става, док се ЕУ бори за позицију у хладном рату и да нађе баланс између САД и Кине.

Лес је на панелу у чији се рад укључио онлајн, оценио и да се Србија труди да уђе у ЕУ и да до сада није успела, а разлози за то су „сложени и захтевају посебну презентацију".

По његовим речима, то је једним делом и последица Брегизита јер је изласком Британије, политика проширења, коју је подржавао Лондон, изгубила снажну подршку.

Све ово је значајно и представља контекст за стратешки приоритет Британије у Србији а то је стварање антикинеске коалиције, рекао је Лес и додао да Британија као земља која сада није чланица ЕУ може да тражи савезнике на том пољу, а Србија може бити једна од њих, преноси Танјуг.

Нагласио је да је Београд сарадњом са Кином омогућио Пекингу да шири свој интерес у Европи.

Подсетио је на речи британског министра Бена Воласа који је рекао да је за Лондон изазов да стане на пут земљама за које виде да покушавају да манипулишу другима.

Такође, додао је да када је реч о безбедности циљ Лондона да Србија буде за главним столом.

Казе, да Волас настоји да растерети напете односе, двеју земља, ослањајући се на традицију из Другог светског рата, сматра да су у свему важни односи Србије и Русије.

View article...

Enclosures:

160z120_kineske-vakcine-korona-tng-z.zz.-nnn.jpg (11 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_11//160z120_kineske-vakcine-korona-tng-z.zz.-nnn.jpg

 

Darko Tanasković - U toku je združeni udar srbomrzaca

standard.rs

Darko Tanasković - U toku je združeni udar srbomrzaca - Novi Standard

Darko Tanasković

17-21 minutes

---

Motiv za dizanje uzbune u antisrpskim redovima svakako je i onespokojavajuće osećanje da bi srpski argumenti u međunarodnoj zajednici sada mogli naići na više sluha nego ranije

Ako u vezi sa nečim na bivšem jugoslovenskom političkom prostoru postoji visok stepen predvidljivosti, onda je to horsko i sinhronizovano oglašavanje svih srbomrzaca (bošnjačkih, albanskih, montenegrinskih, hrvatskih, u nacionalnom pogledu transverzalno „građanističkih“…) u trenucima kad im se učini, ili im se dojavi, da je došlo vreme za konačni obračun sa neupokojenim „srpskim zlom“.

Sada prolazimo kroz jednu od takvih faza političke dinamike, s tim što je ova posebno histerična, jer se komšijama i nekim strancima učinilo da Srbija, ukupno uzevši, nešto bolje međunarodno stoji nego ranije, da Srbi nisu sasvim bez prijatelja i da imaju neke određenije ideje o tome šta bi samozaštitno i proaktivno za svoje dobro mogli uraditi i da u tom smislu planiraju i preduzimaju konkretne i konstruktivne korake, što je kvalitetan pomak u odnosu na jalovu galamu povodom poteza koje protiv njihovih prava i legitimnih interesa sitematski preduzimaju drugi.

Motiv za dizanje uzbune u antisrpskim redovima svakako je i onespokojavajuće osećanje da bi srpski argumenti u međunarodnoj zajednici, iz niza razloga, mogli naići na više sluha nego ranije, dok je pak njihovo monodijsko zakukavanje zbog navodne srpske opasnosti poprilično izgubilo na učinkovitosti, kao stereotipna narikačka rutina na koju se nema potrebe baš uvek obazirati i odazivati.

Sa druge strane, one snage u centrima svetske moći, prevenstveno u Londonu, Vašingtonu i Berlinu, koje bi, kako se „poslovno“ kaže, da završe nezavršene poslove na Balkanu (čitaj u vezi sa KiM i BiH) pokušavaju da montiraju scenografiju kojom bi se prizvale, odnosno rekreirale opšte okolnosti iz devedesetih godina, kada su komotno, više štapom nego šargarepom, „poslovale“ i uredovale na razbijenom jugoslovenskom prostoru i bitno kumovale njegovoj tadašnjoj, potonjoj i današnjoj nesreći.

Svesni su oni, i to u punoj meri, da u društvenim stvarima i u politici protok vremena nije neutralna datost i da je sadašnja realnost na tzv. „Zapadnom Balkanu“, a i šire, nepovratno izmenjena na način koji posezanje za starim obrascima i instrumentima delovanja čini sve manje produktivnim, ali baš zato žure da unazad preteknu novu stvarnost koja se rađa. A ovdašnji šaroliki, ali kompaktan srbomrzački zbor taj revivalistički igrokaz disciplinovano, repetitivno prati potmulim brumom i povremenim krešendom dobro naučenih i uvežbanih starih antisrpskih partitura. Personalni sastav hora je, naravno, velikim delom promenjen i podmlađen, ali su dirigent(i) i note isti. Nema tu nikakve inovativnosti, a o nekom ambicioznijem rimejku da i ne govorimo.

Pravo Karađoz pozorište…

Koordinisana akcija

I pored njihove anahronosti, ovu koordinisanu akciju novog „opkoljavanja Srbije“ (formulacija bivšeg predsednika Turske Turguta Ozala) i svakovrsnog pritiskanja i ugrožavanja ukupnog srpskog nacionalnog korpusa – bilo bi pogrešno potceniti, jer nije moguće sa sigurnošću predvideti na šta su sve borci protiv „srpske opasnosti“ u ovom trenutku spremni i dokle su kadri da idu, iako im budućnost svakako ne pripada. Ali, dok budućnost na bivšem jugoslovenskom prostoru postane sadašnjost, a istorija prošlost, još mnogo neopakog može biti učinjeno.

Nema nikakvog smisla analizirati optužbe koje se od devedesetih godina minulog veka iznose protiv „velikosrpskog hegemonizma“, navodne opsednutosti Beograda idejom „velike Srbije“ i pokušajem njenog nasilnog ostvarivanja, kao i celokupnog zločinačkog delovanja srpske države u Miloševićevo vreme, a i suštinskog nastavljanja iste nacionalističke i ekspanzionističke politike sve do naših dana.

Bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević (Foto: Wikimedia/dodmedia.osd.mil/SSGT Lance Cheung, USAF)

Ta opadanja su već postala otužni klišei i šablonizovane etikete, a sa onima koji ih neumorno ponavljaju svaki kritički dijalog je izlišan, jer za dijalog nisu spremni. Na svaki pokušaj opovrgavanja ili bar relativizovanja činjenične osnovanosti njihove „istine“, koju su proglasili jedinom i neprikosnovenom, reaguju samo još većom galamom, težim, uvredljivim kvalifikacijama i ispoljavanjem arogantne, a umišljene moralne superiornosti bez ikakvog stvarnog pokrića.

Dobar skorašnji primer ovakvog isključivog postavljanja bio je način na koji je u bošnjačkoj javnosti dočekan „Izveštaj“ nezavisne Međunarodne komisije za utvrđivanje stradanja Srba u Sarajevu (1992-1995). U žučnim obrušavanjima na ovaj dokument od preko 1250 strana nije iznet nijedan jedini validni protivargument stavovima i ocenama saopštenim u tom kolektivnom ekspertskom tekstu, već samo indignacija i optužbe zbog toga što se neko „revizionistički“ drznuo da dovede u pitanje sakrosantnu verziju rata u BiH, sa pozivanjem na presude Haškog tribunala, kao na vrhovni, neprikosnoveni i večni pravni i naučni autoritet. A kako se uopšte može govoriti, posebno kad je o ratnoj sudbini sarajevskih Srba reč, o nekakvom „revizionizmu“, kad nikakav izveštaj ili istoriografski prikaz koji bi mogao biti predmet revizije uopšte ne postoji?

Ovaj „Izveštaj“ je prvi. On bi se, naravno, u svim svojim delovima kroz kritičku raspravu mogao podvrgnuti preispitivanju, za šta se Komisija izjasnila otvorenom, ali bi takva rasprava podrazumevala  napor čitanja obimnog teksta i iznošenje konkretnih primedbi na njegovu sadržinu, što kritičarima ne pada na pamet, jer ozbiljnih argumenata, kako izgleda, nemaju, a veruju da su u posedu jedine, prave i neoborive istine, pa nema potrebe da se zamajavaju pisanijem nekih minornih srpskih plaćenika.

Izlišno je, dakle, meritorno raspravljati o stvarnosnoj smislenosti i racionalnoj održivosti optuživanja Srbije i Srba za sva zla koja su zadesila prostor bivše Jugoslavije i njegove stanovnike od kraja osamdesetih godina, jer je u pitanju tvrdokorna ideološka mantra koja svoje korene ima još u odlukama Drezdenskog kongresa KPJ iz 1928. godine, sa docnijim neprekinutim dubinskim kontinuitetom u raznim alotropskim modifikacijama narativa.

Antisrpsko jedinstvo

Ono što je u ovoj fazi antisrpskog okupljanja na svetom zajedničkom zadatku mnogo zanimljivije i poučnije jeste sagledati kako se, kad truba pozove na juriš, ostvaruje jedinstvo pripadnika različitih, pa i međusobno suprotstavljenih ideoloških grupacija i političkih snaga.

To objektivno sadejstvo u jednoj interesnoj nadidelogiji mržnje ozbiljno dovodi u pitanje deklarisani samostalni identitet političkih subjekata koji žele da u društvu budu uvažavani kao pokreti i stranke sa autentičnim programima, zasnovanim na čvrstim sistemima idejnih i etičkih vrednosti. Ako im se učini ovakva primedba ili postavi pitanje o doslednosti, koje iz uočenog jednoumlja logično proizlazi, braniće se vernošću idealima višeg reda, recimo odanošću patriotizmu ili rodoljublju.

Možda oni to tako i osećaju, ali je onda logički legitimno pitanje – o kakvom je to patriotizmu i rodoljublju reč kad ta načelno časna opredeljenja patriji i rodu osvedočeno donose mnogo više štete nego koristi?

Bošnjački lider Alija Izetbegović vrši smotru trupa Armije BiH (Foto: AP Photo/Enric F.Marti)

Znači li to da oni koji zameraju Srbima, pa im se čak i podsmevaju, zbog toga što su od slavnog poraza u bici na Kosovu stvorili svoj osnivački mit i uporište duhovnog i istorijskog identiteta nacije, istrajavanjem na himeri bosanskog patriotizma u naše vreme čine istu grešku i žive u dubokoj zabludi? Ali, to već nije pitanje za Srbe i, uopšte, nebošnjake i ne bi bilo prilično i primereno da oni na njega daju odgovore. Svako ima pravo na svoje istine i zablude, pa bi valjalo da ga priznaje i drugima, ali i da se u životu ravna prema posledicama postupanja u skladu sa njima, pogotovo ako ga se neposredno tiču ili ga ugrožavaju.

Naročitu brigu da se uklope u sadašnje povišene i zaoštrene tonove antisrpske političke i medijske kampanje u BiH pokazuju eksponenti političke linije koju žele da predstave kao građansku, demokratsku i tolerantnu, kao i da je drugi kao takvu prihvate, za razliku od „mahalskog diskursa“ dominantnog islamističkog krila bošnjačke politike, za koji drže da je civilizacijski nižeg reda.

Indikativan je modus operandi pripadnika tog sloja u strukturi fronta tzv. „probosanskih“ snaga. Kako istovremeno napasti Srbe i održati distancu prema podjednako anstisrpski nastrojenim balijama? Kako se bacati blatom, a ostati čistih ruku?

Skorašnji napisi nekolikih istaknutih sekularno-liberalnih, „građanističkih“ analitičara i komentatora otkrivaju kakvoj taktici u javnom nastupanju ovi politički marginalizovani i zbog toga frustrirani zagovornici tobože nefanatičnog nadnacionalnog bosanstva koordinisano pribegavaju.

Stereotipni napadi na srpsku politiku u BiH, koju oličava prokaženi Milorad Dodik, prepoznavanje navodnog kontinuiteta u punoj identičnosti te politike sa onom koju je personifikovao Slobodan Milošević, kombinuju se sa očekivanjima da strani faktor konačno nešto ipak odlučnije preduzme, jer su se tokom godina pogrešnog i nekompetentnog vođenja države od strane neprosvećenih i licemernih islamista i korupcionaša urušile vitalne snage bošnjačkog institucionalnog, građanskog i patriotskog otpora neprekinutoj srpskoj agresiji.

Ovakvim manirom obraćanja domaćoj i stranoj javnosti istovremeno se nastoji da se maksimalno ocrne Srbi, uputi poziv za pomoć, odnosno intervenciju međunarodnoj zajednici i izgibeti dosadašnja vlast u kojoj vajni probosanski građanisti voljom građana do sada nisu bili u prilici, sem ovlaš, da učestvuju. Lukavo, nema šta! Ali i bedno prozirno i veoma rečito u pogledu stvarnog nivoa političke kulture onih koji bi da sve svoje sugrađane i komšije nadmoćno uče građanskom redu i „evropskim vrednostima“.

Srbomrzački hor

Pokazaćemo kako to, primera radi, izgleda u izvedbi triju solista iz srbomrzačkog hora tobožnjih probosanskih liberalnih demokrata.

Odabrali smo tri nedavna karakteristična komentara, dva u magazinu Dani (01. oktobar), nepotpisanu redakcijsku kolumnu, sa slikom autora, verovatno dovoljno poznatog da mu nije nužno navoditi ime, i redovni komentar Svetlane Cenić u njenoj rubrici „Osmatračnica kastel“, i onaj Senada Avdića sa portala „Slobodne Bosne“ (25. oktobar). Autorski rukopisi se u ovim trima tekstovima razlikuju i nose lični pečat svojih sastavljača, ali su im ideje i poruke simptomatično podudarne. Svo troje ukazuju na nezavidno stanje u kome se nalaze društvo i država u BiH („Ne mogu da se svaki dan ne upitam šta su Bosanci i Hercegovci Bogu zgrešili da žive u političkoj septičkoj jami?“ – SC), za šta okrivljuju političku klasu koja je opšte interese podredila uskim, klanovskim i ličnim, ali i neadekvatno i pogrešno držanje inostranih tutora koji su takvo stanje dozvolili, ne primećujući sistematsko  puzajuće delovanje srpskog elementa na razaranju dejtonske BiH.

Kad je o ovom delovanju reč („neprekinutom kontinuitetu secesionističkog djelovanja glavne političke struje Srba u BiH i tvrdoglavoj odlučnosti da se ona realizira neovisno od procedura, zakonskih normi, mogućih, bolje rečeno, izvjesnih posljedica“ – SA), svo troje komentatora izrazito drži do toga da istekne taj navodni opaki kontinuitet od kraja osamdesetih godina do danas, što je, samo po sebi, drastično falsifikovanje činjenica.

Građani Banjaluke drže zastavu Vojske Republike Srpske na obeležavanju Dana Republike Srpske, Banjaluka, 09. januar 2017. (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)

Da bi svoj pledoaje učinio što efektnijim, Avdić uspostavlja paralelu između Dodikove najave namere pravnog (a ne ratnog) vraćanja otetih nadležnosti RS i čuvenog upozorenja Radovana Karadžića, izrečenog u Skupštini Bosne i Hercegovine oktobra 1991. godine, na fatalnost izbijanja rata ukoliko bošnjački i hrvatski delegati istraju u sudbonosnom preglasavanju srpskih poslanika, a samim tim i srpskog naroda.

Istrgnut iz tekstualnog i situacionog kontekta, Karadžićev iskren, možda i odviše drastično saopšten, poslednji poziv Bošnjacima da ne krenu putem političkog nasilja, koji izvesno vodi u tragediju, odavno se koristi kao krunski dokaz tadašnjeg (i svagdašnjeg) srpskog opredeljenja za ratnu opciju, iako će svaki objektivni istoričar potvrditi da je srpski izbor ta opcija poslednji put bila 1912. godine, u Prvom balkanskom, oslobodilačkom ratu, a u savezništvu sa Grčkom i Bugarskom.

Svi potonji ratovi su Srbima bili nametani nuždom da se odupru lišavanju slobode i fizičkom uništenju.

Svetlana Cenić vidi Dodika „u rasponu od Miloševića do Vučića“ i upinje se da metodično ilustruje taj kontinuitet velikosrpske agresivnosti, napuštajući predele elementarne logike, življene realnosti koju mnogi, na njenu nesreću, dobro pamte, spustivši se na najniži nivo kolumnističke bezobzirnosti prema činjenicama i istini.

Šteta, jer je ova inteligentna žena dokazala da ume i drugačije pisati.

Cenićka, naime, kreće od poznatog Miloševićevog govora na Gazimestanu 1989. godine, navodi iz njega jedan citat i zaključuje: „Nakon 32 godine ja ne vidim razliku između ovoga i Vučićevih govora“?!

Teza o posvemašnjem srpskom ratnohuškačkom nagonu zaista može zamagliti vid, pomutiti um i moralno anestetizovati čak i najiskusnije tumače društvenih i političkih prilika i neprilika.

Da bi zaokružila svoju argumentaciju, gospođa Cenić (omaškom otkucah Cerić, pa ispravih) navodi kratke citate iz govora svih predsednika Srbije od Miloševića do Vučića – međusobno toliko različitih Koštunice, Tadića i Nikolića, ne bi li uverljivo poduprla svoj sud o tome da ih sve spajaju velikosrpska ideja i endemska ratobornost. Ono, međutim, što ove političare stvarno spaja jeste to što su jedno vreme bili predsednici Srbije i Srbi, pa su valjda morali, svako na svoj način, voditi računa o srpskim interesima, a ne, recimo, turskim ili albanskim.

Svetlana Cenić (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/N1)

Prisetih se jednog svog zanimljivog razgovora sa bivšim predsednikom Irana i akademikom Mohamadom Hatamijem prilikom njegove privatne posete Vatikanu, neposredno pošto ga je na predsedničkim izborima porazio Mahmud Ahmadinedžad. Rekao mi je tada da su Amerikanci umnogome doprineli njegovom padu, jer su ga u svojim analizama profilisali kao naprednog i sklonog reformama, pa su od njega počeli da traže nemoguće stvari.

„Prevideli su jednostavnu činjenicu da sam ja Iranac, predsednik Irana i patriota, tako da niti želim niti mogu da zastupam američke interese u svojoj zemlji. Da su bili realističniji, možda sam nešto korisno i za njih mogao da učinim“.

Zapamtio sam njegove reči. No, predsednici Srbije, po komšijskom mišljenju Svetlane Cenić, i ne samo njenom, ne bi trebalo da budu Srbi a pogotovo da se ponašaju  kao Srbi…

Jasna logika

I Avdić i uvodničar Dana posebno se bave „subverzivnim“ porukama sa nekolikih tribina koje je u novije vreme o problemima funkcionisanja dejtonske BiH organizovalo Predstavništvo RS u Beogradu, a u kojima je učešće povremeno uzimao i Milorad Dodik. Avdić sa neskrivenim omalovažavanjem ređa imena učesnika, kao i drugih ljudi i medija koji se u Srbiji zanimaju za situaciju i procese u BiH, svodeći ih na puke glasnogovornike i pione u „završnom činu jednog teškog, dugotrajnog, iscrpljujućeg procesa čiji je konačni cilj stvaranje Velike Srbije, ili ako vam je milije i lakše Srpskog sveta. To je završni čin ‘krvave bajke’ koju je pre 35 godina najavio Slobodan Milošević“. Zar tako govori i Senad Avdić, slobodoumnik koji je umevao da se izdigne iznad dnevnopolitičke močvare i mračnjačke kaljuge kojom vladaju fanatizovani jednoumnici, tvorci i zatočenici izmistifikovane paradigme o jedinstvenosti Bosne među svetovima, a na čijem rušenju, kako se izrazio Abdulah Sidran, u Beogradu „barem dvije hiljade ljudi svakodnevno mukotrpno radi“?!

Etiam tu, Senade!

Ispoljiti toliku bezosećajnost da se u pisanju o Srbima, zarad ekspresivnosti, zloupotrebi čak i naslov potresne pesme Desanske Maksimović, zaista govori mnogo, odviše…

Lakše je čitati čak i razularene invektive jednog Mustafe Cerića od pseudoironičnih i usiljeno intelektualističkih izliva zlovolje „građanističkih“ učesnika u aktuelnoj fazi nimalo naivnog koncentričnog pritiska na Srbiju i na Srbe, „sve i svuda“.

I najzad, najnesimpatičniji i najnedostojniji, ali možda i najrečitiji segment antisrpskih pamfleta sa pozicija sarajevskog „pristojnog sveta“ – stvaranje alibija i otklona u odnosu na realno i delatno, funkcionalno poistovećivanje sa diskursom onih koje u svojoj sredini smatraju primitivnim i antimodernim, čaršijom, mahalom i jalijom.

„Stvarna brana Dodikovim prijetnjama ostaje, realno, samo ono što BiH ima u sebi. Ako joj je išta od toga ostalo zbog katastrofalne politike svođenja BiH na sarajevsku čaršiju koju je od Dejtona vodila, prije svega, SDA, a zatim i ona opozicija tipa SDP-a“, sumorno i rezignirano svoju kolumnu zaključuje uvodničar Dana.

Nimalo nežniji nije ni Senad Avdić: „Smušenost, zatečenost, nedoraslost ‘probosanskih snaga’ da primjereno, odgovorno reagiraju, na ‘hroniku najavljene smrti’ vlastite države, nije pitanje ove ili one političke garniture, ona je došla kao posljedica višegodišnjeg, višedecenijskog truda i napora, nereda i nesolidnosti, kriminalnog, fatalnog uništavanja supstance sistema, korupcijom, kriminalom, nekulturom, primitivizmom, neprosvjećenim antimodernizmom, antievropejstvom, antiintelektualizmom“.

Senad Avdić (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/N1)

S obzirom na upotrebljene kvalifikacije, kao da su u Sarajevu upravljali, vedrili i oblačili zloćudni, varvarski Srbi, pa zato ništa ne valja! Logika je sledeća: ošini po Srbima, jer oni su najveći neprijatelji „Bosne“, pozovi u pomoć strance, pošto im prethodno otvoriš oči da su to oni isti genocidaši iz devedesetih, a onda, za svaki slučaj, udri i po svojima na vlasti, da ne bi izgledalo da smo svi jednaki. A jesmo, odnosno jeste.

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

Izvor sveosrpskoj.com

BONUS VIDEO: