standard.rs

S. Trifković: SAD nemaju ni ideje ni resurse da prekrajaju Balkan

5-6 minutes

---

„Nema ni političke volje, ni sredstava a kamoli onog propagandnog naboja koji je postojao da se zaustavi Milošević. Jer nemamo personifikaciju zla – Milorad Dodik to ne može da bude"

Godinu dana od predsedničkih izbora Amerikanci su i dalje podeljeni u nepomirljive tabore, a sve su češća upozorenja da to zemlju vodi u haos i čak građanski rat. U takvoj situaciji nije isključeno da će vlast pokušati da spoljnom intervencijom pokrije narastajuće unutrašnje probleme, ali to, smatraju sagovornici Sputnjika, neće biti na Balkanu.

Temu društvenih podela pa i potencijalne pretnje od građanskog rata u SAD ovih dana su aktuelizovali rezultati ankete Ipsosa koji su pokazali da čak 64 posto Amerikanaca veruje da je demokratija u SAD u krizi. I dok mnogi konstatuju da podeljeni Amerikanci žive u paralelnoj realnosti, profesorka Univerziteta Kalifornija u San Dijegu Barbara Volter tvrdi da modeli koje primenjuje CIA prognoziraju građanski rat.

Istoričar dr Srđa Trifković ukazuje da su problemi u SAD odavno počeli a objašnjenje vidi u tome što je da demokratija u toj zemljii „vođena", pri čemu su „unapred zacrtani ideološki poželjni ishodi a onda se manipulišu i manifakuturišu mehanizmi za njihovu proizvodnju".

„Drugim rečima, demokratski je ono što je u skladu sa ideološkim ciljevima vladajuće elite, a sve što odstupa je antidemokratski", veruje Trifković.

On ipak smatra da nema mesta tvrdnjama da je Amerika na ivici građanskog rata jer je opozicija tom, kako kaže, novototalitarističkom režimu koji je zavladao vrlo difuzna i raznorodna.

Unutrašnja previranja u SAD loša za ceo svet

Podele su izuzetno velike a podstiču se da budu nepomirljive, slaže se i analitičar Branko Pavlović, uz napomenu da toliko mnogo raseda paradoksalno deluju stabilizujuće u smislu da sprečavaju da dođe do otvorenog građanskog rata, ali zato izvesno vode u haotično stanje.

On ističe da niko trezven ne želi da jedna tako velika nuklearna sile uđe u neku vrstu razgradnje i haosa i da je za čitav svet zapravo važno da Amerika bude stabilna.

Na pitanje može li vladajuća elita u SAD zbog haotične situacije u zemlji doći u iskušenje da avanturama spolja zataška nezadovoljstvo naroda, Pavlović konstatuje da takva opasnost postoji, ali da bi se time samo na kratko konsolidovala domaća javnost.

„Njihove podele su toliko duboke u perspektivi da se problemi ne mogu rešiti na taj način. Ali onaj ko je na vlasti će svakako pokušati to da uradi", kaže Pavlović i podseća na zveckanje američkim oružjem u Ukrajini.

To je, dodaje, ipak i stvar Kijeva i toga da li tamo stvarno misle da je potrebno da svi izginu za neki poenčić Amerike jer im je Amerika rekla da oni sigurno neće intervenisati, a guraju ih u sukob pričajući da je Rusija opasnost.

Posledice američkih previranja za Balkan

Kad je reč o tome kakve će posledice američka unutrašnja previranja imati na Balkanu, Srđa Trifković kaže da pozicije Srba u celini ipak nisu tako loše jer Amerikanci imaju drugde važnija posla, a američki šerif na Balkanu, kako slikovito kaže istoričar dr Srđa Trifković, ima staro odelo.

Sama činjenica da su SAD povukle iz penzije Kristofera Hila da bi ga poslale za ambasadora u Beogradu, po metafori Trifkovića, kao neki šerif s reputacijom Vajata Erpa iz „Obračuna kod OK korala", ukazuje da oni nemaju ni ideje ni resurse da u ovom regionu proizvedu željene efekte i taj trik treba pročitati.

Premda na globalnoj i evropskoj sceni posledice haotičnog stanja u SAD ne izgledaju sjajno, srpska stvar u celini, uveren je ovaj istoričar, ipak stoji bolje nego pre deceniju ili dve. Trifković to obrazlaže tvrdnjom da američke sankcije protiv Republike Srpske „ ne vrede pet para" te da oko tog pitanja ne može biti postignuta saglasnost u EU zbog protivljenja Mađarske i Poljske.
Takođe, dodaje, iako muslimansko Sarajevo i dalje računa da će doći neka konjička brigada spolja kao devedesetih da vadi njihovo kestenje iz vatre, to ovog puta ne može da se desi.

„Nema ni političke volje, ni sredstava a kamoli onog propagandnog naboja koji je postojao da se zaustavi Milošević. Jer nemamo personifikaciju zla – Milorad Dodik to ne može da bude", navodi dalje Trifković. On kao još jedan važan faktor navodi očuvanje jedinstva na liniji Beograda i Banjaluke oko nepriznavanja legitimnosti visokog predstavnika i odbijanja povratka predstavnika Srpske u institucije u Sarajevu dok se ne povuče, kako kaže, nakaradni zakon Valentina Incka.

Zbog svega ovoga, smatra on, kad dođe do nekog prestrojavanja na Balkanu, a ono će se desiti pre ili kasnije, samo treba sačuvati živce.

Po mišljenju analitičara Branka Pavlovića, vremena su rizična i zato treba igrati čvrsto i mudro, a Srbija i Srbi moraju biti oprezni.

"Ako gledamo u nedeljama i mesecima koji su pred nama dve stvari su važne: jedna je da Beograd bude vrlo čvrst. I drugo, treba voditi računa da nam protivnik ne nameće temu, vreme i mesto eskalacije ili provokacije nego da budemo pametni i da, ako ulazimo u rezolutne poteze, to bude onda kad se mi opredelimo a ne onda kad neko provocira", uveren je Pavlović.

Autor Tanja Trikić

Naslovna fotografija: Novi Standard

Izvor Sputnjik, 23. januar 2022.

BONUS VIDEO:

 

rtrs.tv

Џонстон: НАТО ће пред суд историје

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

5-7 minutes

---

Дајана Џонстон (Фото: R. Radetić)

Овако у својој недавно објављеној књизи "Круг у тами", истиче америчка списатељица и новинарка Дајана Џонстон. Ауторка бестселера "Сулуди крсташи", о рату на тлу бивше СФРЈ, која живи и ствара у Паризу, наглашава да су САД тада на превару поставиле обавјештајца Вилијема Вокера чији је задатак био да исфабрикује разлог за бомбардовање СРЈ, као и да је Мадлен Олбрајт изманипулисала преговоре у Рамбујеу и тако добила рат који је жељела.

Увод у распад Југославије било је, како оцјењује, удружење "Алпе-Адрија" које је "вратило" Хрватску и Словенију у аустроугарски загрљај, у чему је велику улогу имао и некадашњи европски посланик из Баварске Ото фон Хабзбург. На питање зашто никога на Западу није било брига за највеће етничко чишћење у југословенским ратовима када су хрватске снаге уз америчку подршку истјерале српско становништво из Крајине, Џонстонова, у интервјуу за Новости одговара да се одговор налази у питању:

- Хрватске снаге су имале америчку подршку. На основу медија, "етничко чишћење" су практиковали Срби, док су остали били жртве. Шира западна јавност није имала средстава да оповргне ову верзију. За оно мало новинара са другачијим тумачењем догађаја, медији су били затворени.

Ратови се оправдавају ријечима "никад више рат". Хоће ли их бити још на Балкану?

- Парола "Никад више рат" није био изговор за балканске ратове, посебно не за сукоб у јужној српској покрајини - Косову. Тачније, то је био рат да би се започели ратови. Прије конференције своје странке Зелени, тадашњи њемачки министар спољних послова Јошка Фишер одобравао је бомбардовање Југославије слоганом "Никад више Аушвиц". То би требало да значи да је рат вођен да би се избјегао "геноцид" који симболизује Аушвиц. Са Косовом, оно што је требало избјегавати више није био рат, већ "кршење људских права". А "људска права", која су увијек највише кршена у ратовима, постала су повод за ратове, попут оног који је уништио, рецимо Либију. Интервенције НАТО довеле су Западни Балкан у ситуацију нестабилности, институционалне двосмислености и међусобне мржње која чини могућност будућег рата превише вјероватном.

Хоћемо ли дочекати дан да се суди неком из НАТО за њихов "ангажман" у бившој Југославији о коме пишете као учешћу НАТО у заједничком злочиначком подухвату?

- А ко да им суди? Судиће им историја, историчари у будућности. Ниједан трибунал нема моћ да суди моћницима НАТО.

Рат у Ираку се водио због нафте, а због чега се водио на Балкану?

- Уопште није сигурно да се рат у Ираку водио за нафту. САД су радије ушле у савез са исламистима, прво у Авганистану, због антикомунизма. Гледајући на Југославију као на минијатурни СССР, Хрватска је била мала Украјина, а исламисти (Изетбеговић) су могли бити употребљени против Срба православаца као средњоазијски исламисти против Руса. Ови ратови су били више стратешки него директно економски. Рат на Косову је спасао НАТО од застарјелости, након пада његових противника из Варшавског пакта, дајући му нову "хуманитарну" мисију без граница, коју више не ограничава његова првобитна мисија међусобне одбране.

Да ли је оно што се данас дешава у Украјини резултат тога што је, како кажете, Михаил Горбачов био наивни преговарач кога су Американци лукаво надмудрили?

- Немогуће је тако сложену ситуацију приписати једном историјском фактору. Али да, то је један од фактора.

Желе ли САД да штите европске чланице НАТО? Постоји ли могућност "лимитираног нукеларног рата на Старом континенту?

- НАТО је отишао у Авганистан да заштити САД. САД тврди да жели да брани Европу, али то никада није учинио. Није било потребе. Пентагон је у процесу опремања својих европских савезника, посебно Њемачке и Италије, нуклеарним оружјем које би могло да буде употребљено против Русије. Чудно је то што Европљани дозвољавају да се то догоди. Да ли Вашингтон "разматра" ограничени нуклеарни рат у Европи? Или само пријети да дестабилизује Русију? Или нешто треће? Њихове акције су ратоборне, њихове намјере субјективне.

Шта мислите о идеји стварања европске војске?

- Европска војска је идеја блокирана подјелама међу Европљанима. С обзиром на тренутну ситуацију са наоружањем, европска војска би била углавном француска и та идеја наилази на подршку у Француској. Али, Велика Британија је нераскидиво повезана са САД (англофони свијет је продужетак Британске империје), а Њемачка је и даље држава коју су Американци војно (и политички) окупирали. Италију такође, али не и психолошки на исти начин.

Дајана Џонстон се враћа и на успомене свог живота у Студентском граду у Београду гдје је, педесетих година прошлог вијека, студирала, када се, путујући, како каже, дивила фрескама у Дечанима.

У књизи "Сулуди крсташи", чије се поновно издање у Француској очекује ове године, Дајана Џонстон наводи да је Бин Ладен помогао да се регрутују муџахедини за борбу у име Изетбеговићеве муслиманске странке:

- Изетбеговић је приграбио сву власт за себе у Босни, а НАТО искористио људску трагедију у Југославији као изговор за интервенцију.

- Нове ратове у свијету посљедњих деценија водила је љевица, а не десница, а прелаз са служења војног рока на плаћеничку армију нема ничег заједничког с одбраном. Још осамдесетих година кренуло се у дискредитовање појединаца зарад управљања масама кроз ширење медијских лажи - записала је својевремено Џонстонова.

 

iskra.co

Павић: И удар на Ђоковића је доказ да су сви Срби једнаки пред кенгурским судовима

6-7 minutes

---

Павић: И удар на Ђоковића је доказ да су сви Срби једнаки пред кенгурским судовима

21.01.2022. - 9:20

Александар Павић (фото: in4s.net)

Пише: Александар ПАВИЋ

ЕНГЛЕСКА кованица "кенгурски суд" се код нас одомаћила током страховладе Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, боље познатог као Хашки трибунал, тог отелотворења искривљене, селективне, унапред пројектоване (не)правде.

Судбина неправедно осуђених Срба пред кенгурским судом у Хагу је, наравно, далеко тежа од судбине најбољег тенисера свих времена пред оним аустралијским, али је ипак умесно упоредити их – и због аналогних неправди и због симболике која се једноставно намеће.

Јер, могао је Новак овако да прође и пред неким другим судом неке друге земље – али га је брутална неправда ошинула – и то пред очима светског аудиторијума – баш у земљи кенгура.

„Случај комедијант"? Или неопходно утврђивање градива о томе у шта се претвара "демократски и слободни" Запад, у време растуће светске кризе која све више мирише на велики сукоб?

Срби као народ се, после пада Берлинског зида, једноставно нису уклопили у нови светски поредак – мада су, супротно непријатељској пропаганди, учинили све што су могли, осим да се одрекну самих себе, да се како-тако уклопе.

Да поменемо само српски пристанак на "историјски споразум" са Муслиманима из БиХ о очувању заједничке државе из лета 1991, уз Милошевићев предлог да први председник те нове-старе државе (без Словеније и Хрватске) буде Алија Изетбеговић. Или тзв. Кутиљеров план из марта 1992, у склопу ког су Срби чак прихватили независну БиХ у замену за мир.

Од обадва документа, који би сачували мир и отворили пут мирнијој интеграцији у тадашњи нови поредак за све народе бивше СФРЈ, одустао је Алија Изетбеговић. Али су на крају, пред кенгурским судом и кенгурском јавношћу, ипак окривљени Срби.

И Новак Ђоковић је, са породицом, током година чинио све да се уклопи у глобални тениски поредак, и то радио, разуме се, неупоредиво успешније. Али, ни он на крају није успео да се уклопи у "нови светски поредак" (који је иначе дословце у септембру 2021. објавила  једна од аустралијских "др Конова", др Кери Чент) иако је и он урадио све што је било до њега да му се прилагоди – осим да се одрекне себе.

И на крају је и он добио кенгурску правду.

Паралела је још дубља.

Новак је представник Србије, једне од најслободнијих земаља света у време новог корона-поретка. И он је, као приврженик слободе избора – а не никаквог "антиваксерства" – претрпео неправду и намерно понижавање. И то, ни мање ни више, него на православни Божић.

Иако, наравно, није имао никакву намеру да буде симбол било чега, већ само да, користећи све легално доступне изузетке који су му предочени, стекне право да се бори за још један, и то рекордни, Грендслем трофеј.

Као што ни Срби у целини нису имали намеру да постану симболи отпора новом светском поретку, али су то ипак постали.

Да ли су носиоци новог поретка знали више о нама него што смо тада колективно знали о себи самима, па нам учинили услугу коју од њих нисмо ни тражили?

Или смо једноставно такви да се у то што се свету спрема не уклапамо, чак и поред најбоље воље…

Јер, треба се сетити још нечега, периода из прве деценије овог века, кад су многи српски политичари са обе стране Дрине покушавали да се, некад скоро по сваку цену, прилагоде "новом поретку", кроз разне, често понижавајуће уступке.

Шта је био резултат? Да ли нам је свима било боље? Да ли нас је нови поредак прихватио и интегрисао? Или смо били на дуплом губитку као заједница (не рачунамо овде појединце који су лично профитирали) – ем су жртвовани неки витални национални интереси, ем се изгубило и нешто од националне части.

Срећом, не трајно, јер се уникатни, колективни дух српског народа на крају ипак побунио – боље рећи пробудио. А свако има право и на грешку и на покајање.

Зато тзв. Косово није признато, зато и даље постоји Република Српска, зато су литије никле привидно ни из чега у Црној Гори. И зато смо и даље слободна национална територија (осим окупиране Црне Горе) у скоро потпуно поробљеној Европи.

Слободна од НАТО, слободна од ковид-тоталитаризма и његових кенгурских судова и кенгурске науке, која и даље намеће, где год може, присилну вакцинацију и електронско жигосање преко ковид-пропусница – и поред очигледних доказа да вакцина не штити од заразе нити спречава њено преношење, а да је природни имунитет и даље супериоран у односу на вештачки.

Да нисмо оно што јесмо и да нисмо пружали достојан отпор свих ових година – макар и несвесно – сада бисмо били интегрисани међу "срећне робове" глобалне фармако-индустрије и њених политичких и медицинских слугу који би постали власници нашег природног имунитета, неспособни да се више икад уздамо у се и у своје кљусе, вечно зависни од нових "бустера", и добромислећих" бирократа-капоа који ће одлучивати да ли смо достојни да прошетамо пса и када, и да ли смо заслужили привилегију посећивања родитеља, родбине и пријатеља у прописано време, ваљда док се вирус одмара.

Претпоставка писца ових редова је да ће и Новак остати свој. А у ком облику ће то урадити, нека остане, као и до сада, на њему.

Сваки Србин бира свој мање или више уникатни пут до слободе. Као и сваки истински човек.

sveosrpskoj.com

 

b92.net

"Dobro došao u Australiju, druže! Vakcina ili zatvor?"

Z.K.

6-8 minutes

---

Džejms Mekfirson, kolumnista magazina i portala Spektator u Australiji, ponovo se oglasio u vezi slučaja Novaka Đokovića.

Z.K.Izvor: B92 četvrtak, 13.01.2022. | 13:43 -> 14:25

Foto: Profimedia

Danima unazad, u medijima u Australiji traje debata u vezi sa Đokovićevom vizom, a Mekfirson je u tekstu sa izrazito ironičnim karakterom još jednom elaborirao australijsku šaradu.

"Novak Đoković ne bi imao problem da uđe u Australiju da se jednostavno vakcinisao, kako kaže jedan stariji sportski novinar u listu 'The Australian'. Pa naravno! Što Novak nije mislio o tome? Tako je lako rešiti problem. Ako svi glasamo za laburiste, neće biti svađe; ako svi postanemo ateisti, neće biti religijskih razlika; ako svi postanemo vegani, neće biti klimatskih ratova. Novak je trebalo da zavrne rukav. Problem rešen!", počinje Mekfirson.

Potom nastavlja:

"Šta je to sa šampionima i njihovim trvroglavim odbijanjem da se pokore i urade što i svi drugi? Mnogi od nas su bili prinuđeni, pa bi i Novak trebalo da bude prinuđen takođe. To je sad australijski način. I naravno, kad su svi prisiljeni, mnogo je lakše zamisliti da niko nije bio prisiljen. Nije li Novak rekao 'da smo u ovom svi zajedno' (osim za deset odsto Australijanaca koji nisu u svemu ovome zajedno sa nama)? Izuzev tih 2,5 miliona nevakcinisanih Australijanaca (sa kojim nikad više nećemo progovoriti), ostatak se složio, 'nema vakcine, nema posla', i trebalo bi i Srbin to da uradi", ironičan je kolumnista.

Nastavio je u sličnom tonu.

"Poštovanje je dvosmerna ulica. Novak bi trebalo da poštuje Australijance tako da se mane gluposti o ljudskim pravima i telesnoj autonomiji. I svi bismo ga poštovali ako bi igrao po našim zahtevima. Tako funkcioniše poštovanje. I za sav taj mambo-džambo o voljnom pristanku - želi li Novak da udara po loptici ili ne? Dobrovoljan pristanak je za medicinske etičare i prezadužene studente filozofije. Dakle, primi vakcinu ili provedi ostatak života pod pratnjom policije u jednom od izbegličkih kampova gledajući Nadala kako osvaja šampionat. To je tvoj izbor. O, i dobrodošao u Australiju, druže!", konstatuje Australijanac.

Osvrnuo se i na to kako sada izgleda Australijan open i tenis u svetlu poslednje pandemije.

"Niko nije prisiljavao svetskog broja jedan da čini nešto protiv svoje volje. Ako Novak nije hteo da se takmiči, to je njegov izbor. Mogao je da ostane u Srbiji i mi bismo održali turnir za sve najbolje igrače na svetu (osim za najboljeg na svetu), što bi zapravio bio turnir za najbolje vakcinisane igrače sveta. AVP, Asocijacija vakcinisanih profesionalaca, Grend (socijalna distanca) slem? Što da ne? Ako je to put u budućnost, i tenis mora da ide u korak s vremenom. Sledeće godine mogli bismo nosioce da rangiramo prema zaslugama u društvu. Ako ste trostruko vakcinisani, vozač hibrida Prius i pstistalica LGBTQ, možete dobiti vajld kartu bez obzira na teniske veštine. Pravi problem je da već imamo pola miliona slučajeva kovida zahvaljujući potpuno vakcinisanim putnicima koji su ovde stigli preko mora. I to je razlog što bi i Novak trebalo da je putpuno vakcinisan kada je došao preko mora."

"Nemojte se žaliti kako ovaj paragraf nema smisla. Ništa u protekle dve godine nije imalo smisla, pa zašto bi sad očekivali ikakvu logiku? Kao vakcinacija, kognitivna disonanca bi trebalo da bude uslov za ulazak u Australiju. Ali ima još jedna tačka koju naglašava kolumnista Australijena: dozvoliti nevakcinisanom Novaku da igra na Australijan openu znači ugroziti živote. (Da, stvarno je to rekao). Sa više od 37.000 novih kovid slučajeva u 90-procentno vakcinisanoj Viktoriji do juče, teško je sporiti da nevakcinisani igrač je pretnja za javno zdravlje. Ali to ne znači da mi nećemo biti. Šta ako superspremni i zdarvi Novak prenese virus koji nema, potpuno vakcinisanim i nedavno operisanim ljudima pod maskama na sigurnoj udaljenosti na tribinama? Pa svi ćemo biti oduševljeni. Onda će vlada reći onim koji su pogođeni time da provedu par dana kod kuće i uzimaju panadol. To bi se bukvalno dogodilo. I zato je rizik imati jednog nevakcinisanog igrača kog gleda 20.000 potpuno vakcinisanih ljudi, to je nešto što ne smemo sebi priuštiti da uđe u našu srećnu zemlju. (Drugi rizici koje ne smemo dozvoliti su da se deca igraju na ljuljaškama, ljudi druže po golf klubovima, i da neko protestuje protiv bilo čega drugog osim za levičarska pitanja o društvenoj pravdi)", napisao je Mekfirson.

Za kraj je ostavio sledeće:

"Znam šta mislite. Da univerzalno vakcinisani kriket timovi svi imaju pauze zbog kovida i da tvrdnja da nevakcinisani igrač predstavlja značajno veći rizik uopšte nije naučno osnovana. I verovatno mislite da je ovo posebno slučaj sa Novakom, imajući u vidu da prethodno preležana infekcija barem jednako efikasna kao vakcinacija, prema većini istraživanja. Zaista, zato neke zemlje preko mora prepoznaju prethodnu infekciju jednaku vakcinaciji. Baš tako! Kakav god bio pravni osnov Novakovog slučaja, trebalo bi da je očigledno da ova kriza ima nula veze sa proporcionalnim odgovorom na istinski zdravstveni rizik. Radi se o političkoj pojavi i promociji saglasnosti sa pravilima radi njih samih, kao vrednosti najvišeg reda. Drugim rečima, Novak bi trebalo da je vakcinisan i sav ovaj prljavi posao bi se izbegao. I još jedna stvar. Kontroverza oko Novaka je potrošila dragoceno vreme naših političkih lidera koji su mogli da ga iskoriste da se fokusiraju na važne stvari. Da nije bilo za odvlačenje pažnje na nevakcinisanog Novaka, koji je stigao na naše obale prošle nedelje, naši lideri bi iskoristili protekle dve godine da poprave zdravstveni sistem. Znate da to ima smisla", zaključio je Mekfirson.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

https://www.b92.net/sport/australianopen2022/vesti.php?nav_id=2087508

 

 

Sent from my iPhone

nspm.rs

: Небојша Катић: Пандемија омогућила државама да тестирају издржљивост и послушност становништва

:

14-18 minutes

---

 Како је то већ обичај, на крају сваке године медијске Касандре проричу будућност и најављују најважније догађаје који би могли обележити годину која долази. У томе предњаче западни медији чија се пророчанства потом преписују и преносе светским шаром. Како се публика не би замарала различитим бојама, валерима и нијансама, инсистира се на контрастима, па се отуда користе само две боје - црна и бела, и то без нијанси сиве. Овај текст ће, равнотеже ради, такође бити обојен, али мало другачијим бојама од оних које преовлађују у најутицајнијим глобалним медијима. 

Америка-Русија и оно између 

Две највеће политичке теме везане су за однос и политику Запада према Кини и према Русији. На једној страни су мирољубивост, слобода, толеранција, либерализам, хуманизам, људска права и остале сваковрсне врлине. На другој страни је све супротно, уз обавезни додатак придева и прилога попут „агресиван" и „експанзионистички". Читаоци неће имати муку да погоде коме је која улога додељена у овој медијској подели.

Велика европска тема бави се могућим нападом Русије на Украјину. Да ли 100.000 војника на западним руским границама служе том циљу, или је само реч о притиску који Москва врши на западне земље како би спречила улазак Украјине у НАТО и инсталирање америчких ракета у Украјини? Притисак Москве на Украјину доживљава се као притисак на суверену земљу, а свака суверена држава има право да уђе у савез с било ким, под условом да није нпр. Куба и да није у близини границе са САД. Америчке границе се простиру до свемира, па још мало иза.

Војни аналитичари указују да Руси на своју западну границу још увек нису допремили војне болнице и центре за трансфузију, па се отуда верује да је пре реч о притиску него о стварној намери да се ратује. У овом сценарију полази се од тога да Русија, осим што може да прети, нема добрих опција у конфликту с Украјином. Западна алијанса је чврста, а ратоборни немачки „зелени" су је додатно ојачали. Уз то, може се догодити и да НАТО савез, уласком Финске, добије још једну принову на северној граници Русије. А ко зна, можда се и Шведска придружи овој алијанси за мир.

У политичким анализама реч „Русија" се рутински замењује именом Путина. Ова персонализација политике треба да пошаље поруку руском народу да Запад није њихов непријатељ, већ да је проблем само Путинова агресивна политика. Када њега не би било, у односима са Западом завладала би јељциновска хармонија.

Чини се и да је за Запад сваки исход добар било да се у Украјини ратује, било да се стално одржава напетост и продубљује мржња два народа. Злобници би чак могли помислити да Западу, или бар Америци, не би превише сметао један фини, крвави, ограничени рат у коме би гинули Украјинци и Руси, док би Запад помагао и навијао с дистанце.

Невоља са сценаријима ове врсте је што се не могу прорачунати сви ризици, па ни ризици ескалације сукоба који би прешао границе Украјине. У Црном мору је озбиљна, мирољубива НАТО армада, али се често дешава да се руско копно опасно приближи овим бродовима и ту увек може доћи до фаталног инцидента.

Ако се тензије наставе, Запад ће, када прође зима и када гасни фактор не буде имао зимску тежину, можда појачати санкције Русији. Једна од кредибилних претњи је и избацивање Русије из система међународних плаћања (систем SWIFT). У економском смислу то је тзв. „нуклеарна опција" и вероватно би значила да је Рубикон пређен и да су мостови попаљени за дуги низ година. 

Вучја дипломатија Кине

Друга, већа и дугорочнија тема је економски успон Кине и њено геостратешко јачање. Може ли се Кина зауставити и ако може, како?

На политичком фронту Кинезима се пребацује све агресивнија спољна политика. Нова кованица за кинеску дипломатију је дипломатија „вука ратника", или како се то изворно и елегантније на енглеском назива, „wolf warrior diplomacy". Последњих година Кина је одустала од политике коју је сугерирао Денг Сјаопинг по којој треба скривати снагу и куповати време.

Кина више нити може нити жели да крије своју моћ, укључујући ту и војну. Недавно лансирање хиперсоничних ракета и велико јачање кинеских капацитета за сајбер ратовање забрињава западну алијансу, али јој и помаже да своју јавност увери у потребу за још већим улагањима у војно-обавештајни комплекс. До сада се ту неодговорно штедело.

Тајван је тренутно у жижи ове геополитичке партије шаха, иако нико не верује да би Кина у блиској будућности могла напасти Тајван, тим пре што је Кина уједињење с Тајваном планирала тек за 2049. Али одржавање тајванске тензије добар је повод да западне силе држе велику армаду у близине кинеске обале и да већ формираној англо-алијанси (АУКУС) покушају да прикључе Јапан и Јужну Кореју, бар у овој првој фази.

Може бити да оштра кинеска политика према Тајвану олакшава промоцију наратива о агресивној Кини и можда непотребно антагонизује велики део грађана Тајвана. Овде ипак ваља подсетити, јер медији то ретко раде, да на Тајвану постоји немали број прокинески оријентисаног становништва. Овај мањински сегмент становништва гласа за Куоминтанг, највећу тајванску опозициону партију.

Сва је прилика да ће компликовани азијски и пацифички театар бити позорница на којој ће се одигравати најузбудљивије геополитичке представе, ако не баш ове године, онда свакако у годинама које долазе. Вероватно би требало обратити пажњу и на азијске државе бившег СССР-а. Дестабилизација тог великог региона има сјајан потенцијал да угрози истовремено и Русију и Кину као и пројекат „Појас и пут". Може ли боље? 

Политика инфлације

Ако се с великих политичких тема пређе на велике економске теме, ситуација је још неизвеснија. Без конкуренције, најважнија економска тема 2022. везана је за кретање инфлације. Њен ток ће одредити монетарну политику и политику каматних стопа, а тиме и сва друга економска кретања.

Када је инфлација у питању, занимљив је владајући наратив којим се покушавају сакрити ексцеси деценијског штампања новца, поготово у најразвијенијим економијама. Количина наштампаног новца је таква да се, иако с вишегодишњим закашњењем, морала прелити с финансијских тржишта и тржишта некретнина на реални сектор. (Луди раст цена финансијских „роба" и некретнина не улази у обрачун инфлације.)

По популарном тумачењу, раст инфлације је последица раста цене енергије и сировина, раста трошкова транспорта и несташице неких роба које су изазване уским грлима и поремећајима до којих је довела пандемија. Иако ова објашњења нису бесмислена, она само делом могу објаснити нагли раст инфлације.

Важно је уочити да у овом тренутку инфлација није глобални феномен већ је, бар за сада, феномен западне хемисфере. Азија је великим делом поштеђена ове пошасти и стање је мање-више редовно. Узгред, када је мерење инфлације у питању, цифре које се објављују треба узети с резервом. Пандемија је променила структуру потрошње и повећала учешће роба у корпама роба и услуга на основу којих се инфлација мери. Статистички системи још нису регистровали ову промену у структури потрошње.

У владајућем наративу једино се не помиње слон који већ годинама стоји насред дневне, монетарне собе. Огромно штампање новца и укупна монетарна експанзија која траје годинама, како се индиректно сугерира, не утичу на инфлацију. Сваки амбициознији студент економије зна чувену Фридманову максиму по којој је инфлација увек и свуда монетарни феномен проузрокован бржим растом новчане масе од раста производње. Као што је та Фридманова теза поједностављена (као и већина његових теза), тако је, на супротној страни, игнорисање огромног раста новчане масе већ прешло границе доброг, економског укуса.

Раст инфлације се третира као пролазни феномен и том наративу је прилагођена нова монетарна доктрина. Више није важно да се инфлација држи под контролом у свакој години, већ је битно да она остане у разумним оквирима у средњорочном периоду. Нестала је и магија броја два. Колико јуче, када би инфлација прешла годишњу стопу од два процента, у западним централним банкама би се палиле црвене лампице. Сада и за сада, лампице се не пале ни када инфлација пређе пет или шест процената. 

Централне банке се надају да ће се токови снабдевања нормализовати и да ће се процес пуњења залиха зауставити, а тиме и прекомерни раст тражње. Притисак цена енергената већ попушта и смањиваће се када зима прође. Тренутни раст плата а тиме и раст трошкова биће неутралисан захваљујући роботизацији и технологијама које функционишу без велике потребе за људима. То би требало да смањи тражњу на тржишту рада. Грађани убрзано троше залихе новца које су кумулирали принудном штедњом коју је пандемија изазвала. Сви ови фактори ће можда помоћи да се понуда и тражња уравнотеже а инфлација врати у раније оквире.

Али ако се овај сценарио не оствари, централне банке немају добар излаз из потенцијалне инфлаторне кризе. Ако би се примениле стандардне антиинфлационе мере и подигле каматне стопе, могући ефекат била би рецесија, велика берзанска криза а можда и берзански слом. Неки од искусних берзанских инсајдера тврде да је систем рањивији него пре кризе 2008. и 2009. и да је последњих година дошло до хазардирања какво никада раније није виђено. Збивања на финансијским тржиштима су се одавно одвојила од реалне економије, а централне банке много више брину о интересима својих пријатеља из финансијског сектора него што брину о стању у реалној економији. 

Кад се плима повуче

До јуче се тврдило да је банкарски систем сада чврсто регулисан, па се криза попут оне из 2008-2009. не може поновити. Али гле, наједном, Банка за међународна поравнања упозорава да је ситуација мало сложенија - отприлике половина финансијског система није у рукама банака, већ је у рукама финансијских кућа и фондова (тзв. „банке из сенке"). Оне обављају сличне послове као и банке, али не подлежу строгој регулативи централних банака. Шта се у њиховим билансима накупило нико поуздано не зна. Или, како би то рекао Ворен Бафет, када се плима (наштампаног новца) повуче, видеће се ко је пливао го.

Укупни дугови привреда и држава су тако нарасли да би раст камата жестоко уздрмао све актере - и дужнике и кредиторе. Систем је стабилан само захваљујући незапамћено ниским номиналним каматним стопама, и реалним каматним стопама које су дубоко у негативној зони. Отуда, сваки добар изговор који се буде појавио, укључујући и продужетак пандемије, биће искоришћен да се купи време и одгоди тренутак за подизање каматних стопа.

Гледано из угла развијених економија које се задужују у својој валути, инфлација има и добрих страна. Она обезвређује државне дугове, поправља коефицијенте задужености и одлаже радикалније стезање каиша и подизање пореза. Иако то нико неће јавно рећи, не би сметало да се инфлација још коју годину стабилизује на нивоу од око четири или пет процента и да се тако смањи дужнички терет.

По најавама, две највеће западне централне банке би требало да крајем првог квартала 2022. прекину циклус упумпавања новца у финансијски систем, а потом и да отпочну циклус подизања каматних стопа. Очекује се да ће америчка централна банка прва почети да подиже каматне стопе, а да ће Европска централна банка тај тренутак одгађати колико год буде могла, идеално до 2023. Наравно, нови раст инфлације би могао пореметити ове планове и убрзати подизање каматних стопа.

На тужнијој страни света, за државе у развоју, раст западних камата би могао довести до непропорционално бржег раста трошкова задуживања и отплате већ узетих кредита који су услед пандемије страховито нарасли. Како се ове државе најчешће задужују у страној валути и зависне су од страних кредитора, сваки раст камата или изненадно заустављање прилива капитала могло би изазвати озбиљне дужничке кризе. 

Сукоб политичких и економских интереса

Пандемија је показала велику рањивост светске економије на поремећаје у снабдевању и довела у питање модел минималних залиха и снабдевање по принципу „тачно на време" („just-in-time"). Реч је о моделу на коме већ деценијама почива глобална економија. Промена модела, ако до ње дође, базираће се на сигурности у снабдевању и неминовно ће довести до хронично већих залиха а тиме и већих трошкова. Нова, популарна кованица сада је „за сваки случај" („just-in-case").

Проблеми у снабдевању су тим већи услед огромне зависности света од роба које стижу с Далеког Истока, поготово из Кине. Пандемија је показала да преко 90 процената заштитне опреме и огроман део фармацеутских производа стиже из Азије и да су западне земље чак и у том сегменту нездраво зависне од увоза.

Мере попут скраћивања линија снабдевања, инвестирања ближе кући и тржишту и процеси опште деглобализације одавно су најављени и део су арсенала у трговинском рату Кине и Запада. Зачудо, економски показатељи још увек не рефлектују такве промене. Трговински суфицит Кине уместо да пада, данас је већи него пре пандемије. Трговински дефицит САД уместо да се смањује, сада је највећи у историји. Инвестиције и даље куљају у Кину која је у прошлој години претекла САД у привлачењу страних инвестиција.

Чини се да су стратешки интереси држава Запада у раскораку с профитним интересима мултинационалних компанија које нису раде да се лише огромног и растућег кинеског тржишта. Чак и на микро плану политички мотиви су у сукобу с економским. Куриозитета ради, извоз из Белорусије у „непријатељске" земље Балтика је у 2021. на рекордном нивоу упркос санкција Белорусији. 

Биће занимљиво видети какав ће бити исход сукобљених политичких и економских интереса и да ли су државе у стању да контролишу мултинационалне компаније или су пак оне јаче и од најјачих држава.

Зелена агенда

У годинама које долазе еколошке теме и економско прилагођавање „зеленој" агенди ће све више доминирати глобалном сценом и усмераваће инвестиције, пре свега енергетске. Иако постоји општи консензус о нужности драстичне промене како би се зауставили процеси глобалног загревања, реалности (капиталистичког) живота су комплексније од декларација. У пракси ће се правити компромиси и обећања ће се разводњавати сходно интересима најјачих актера.

Нуклеарна енергија ће, сва је прилика, добити помиловање. У регулативи која се спрема у ЕУ, нуклеарна енергија биће третирана као одржив извор енергије под условом да се гарантује сигурно одлагање нуклеарног отпада. Најављује се и толерантнији однос према коришћењу гаса као тзв. транзиторног енергента, поготово тамо где је гас алтернатива угљу.

 2021, захваљујући јефтином новцу, забележени су апсолутни историјски рекорди у куповини, спајању и укрупњавању компанија. И док се јавност забавља неким другим проблемима, стварним и измишљеним, глобалне компаније и монополи су све моћнији, а централизација богатства све је већа. Ту и тамо ће се појавити понека шарена лажа попут оне о подизању пореских стопа, а онда ће ту лажу заменити нека друга, шаренија.

Пандемија је омогућила државама да тестирају издржљивост и послушност становништва, а понегде и да тестирају колико батина грађани могу да поднесу. Чини се да је експеримент дао добре резултате и да су власти задовољне. Песимиста би могао рећи да дистопијске процесе више ништа не може зауставити.

Добродошли у 2022.

(РТС)

 

politika.rs

Како је Ноле постао Абориџин

Александар Апостоловски

7-8 minutes

---

Деветоструки краљ Мелбурна једини је играч у историји Аустралијан опена којем је одбијена виза, а потом је под полицијском пратњом пребачен у имиграциони хотел, где живе избеглице које траже азил. За Бадњи дан и Божић најбољи тенисер планете, изолован од спољашњег света, чека сутрашње суђење. Читав свет загледан је у скромну зграду и прозор, кроз чије завесе се назире силуета Новака Ђоковића.

Вратићу време две деценије уназад.

Стигавши у Њујорк са оцем Срђаном, на свој први јуниорски Ју-Ес опен, тадашњи жгољави дечак смештен је у најбеднији хотел без клима-уређаја. У соби температура преко 50 степени, било је неиздрживо. Отац и син изашли су у ходник, у којем су лежали мигранти и скитнице.

Срђан је режао од беса. Њујорк је неподношљив на летњој спарини, док влага убија сваку жељу за дисањем, а Новак је тренирао сам, у запуштеним халама. Заувек су запамтили тај хотел с једном звездицом и хангар за тренинг.

Тако је почело. Они који познају Новака знају да, и после толико зарађеног новца од турнира и спонзора, летова приватним авионима и живота у луксузу, број један светског тениса неће увенути у соби, у хостелу који дели с несрећним људима који су, уместо спаса у Аустралији, смештени у вишегодишњи притвор.

Круг је, после две деценије, затворен и Новак добро зна шта ради, ма како се чинило да је упао у безизлазну ситуацију. Служе му храну с црвима? Сетиће се. Третирају га као терористу? Говорили су му то када је слетао на лондонски „Хитроу" и њујоршки ЏФК. Министарка унутрашњих послова Аустралије изјављује да он није заробљен и каже му како одмах може да напусти и хостел изгубљених душа и земљу на крају света. Запамтио је колико пута је био непожељан.

Новак с ригидним и ауторитарним властима Аустралије чини управо оно што је чинио у последњој деценији. У његовој ери. Свесно игра исцрпљујућих пет сетова, планирајући да одигра ритерне и паралеле које ће погађати линије у процесу против федералних власти, чиме ће оголити њихов покушај да противправно спрече Новака Ђоковића да игра у „Род Лејвер" арени.

Имате Новака Ђоковића на терену, имате проблем. Забраните ли Нолету да игра, немате проблем. Једноставно је, неће освојити турнир! О томе се увелико дискутовало у тениским круговима, нарочито у Новаковом тиму још пре две године, када је престрого дисквалификован са Ју-Ес опена јер је лоптицом ненамерно ударио линијског судију. Жена је пала као да је погодио снајпер.

Била је то једна од оних супериорних Новакових година. Имао је 29 узастопних победа и очекивало се да ће се прошетати Њујорком, ноншалантно, као Петом авенијом. Док су судија меча, главни судија и супервизор већали, Новак их је питао: „Бирате у овој ситуацији? Моју каријеру, гренд слем, централни терен?" Необично брзо је добио одговор.

Дисквалификација је упалила аларм у Нолетовом штабу, а он непрестано звони од прошлогодишњег Вимблдона, када је освојио 20. гренд слем турнир и изједначио се по броју освојених гренд слемова с Федерером и Надалом. Управо Рафина наглашена жеља да Ноле не игра, иако је Шпанац недавно имао ковид, који је волшебно нестао у рекордном року, упућује на то да победити Ђоковића подразумева да он никако не сме да буде на терену.

Истина је сада потпуно огољена. Да ли ће Ноле из света тениса бити изопштен због својих уверења, као некада Али из боксерског ринга? Не делим Новакове ставове према вакцинисању и Борис Бекер је у праву када га саветује да се вакцинише и престане да се коцка с могућношћу да му забране да игра тенис. Немац добро познаје игру моћи у свету тениса и око њега. Али Новакова величина у жељи да се снажно бори за своја уверења изазива дубоко поштовање.

Зато је морао да ствари изведе на чистац и пребаци игру у судницу, па министарка полиције није узалуд тако страсно пожелела да се он преда пре почетка турнира, седне у авион и заувек напусти Аустралију, потом оде до Монте Карла, Марбеље или Фрушке горе, где се налази грандиозна вила на неколико хектара поред прозирног језера. Вероватно би свако, осим Новака, то учинио. Исувише је славан и богат да би се изоловао у собичку с погледом на аустралијске Србе који му певају „Видовдан" као серенаду.

Власти Аустралије, земље на крају света, која подсећа на експерименталну екстериторију на којој би се могли спроводити диктаторски експерименти ограничавања слободе под плаштом либералне демократије, нису очекивале да ће се Новак усправити на задње ноге као тираносаурус рекс, с накострешеном фризуром и пристати да уђе у кавез, да би из њега изашао с тимом супериорних адвоката.

Ако му ипак забране да игра, иако је потпуно здрав и не сервира вирусе, постаће јасно да је декретом одлучено да Новак мора да се одстрани из света тениса. Србин ће тако постати Абориџин, велики ратник кога су ставили у резерват.

Ако су желели да га изнервирају, понизе га и одузму му неколико дана тренинга, како би му умањили шансе за освајање 21. гренд слема, тек онда су се преварили. Навикао је да претвара презир у ракетно гориво које ће га покренути да постане непобедива машина на бетону Мелбурна. Била би то права лудница, као што каже аустралијски тенисер Ник Кирјос. Занимљив момак и Аустралијанац тај Ник. Док је Ноле био на слободи и непобедив, Кирјос га је вређао на пасја кола. Сада га, када му је најтеже, брани као да му је рођени брат. Једном од највећих играча икада, Американцу Џимију Конорсу, такође се све смучило. Џими, псујући, тражи да Нолета пусте два пута: прво из собе, а онда на терен.

Усамљен на Божић, у добровољном притвору, с мигрантима без права на будућност, без права на избор, без права на судбину, Новак је добио управо оно што је желео. Светски публицитет, баш као један од његових идола, црни брат Мухамед Али. Шта год да му учине, Новак је већ постао глобални херој, симбол отпора против светске неурозе, као опште дијагнозе човечанства, изазване похлепом мегакорпорација, економском катастрофом и пандемијом која не јењава.

Зато парадокс Нолетовог преузимања престола – да га све мање воле што је успешнији, чак толико успешан да је остварио најбољу сезону у историји белог спорта – није резултат обожавања бинарног модела Федерер–Надал, какво је инфантилно објашњење површних гледалаца тениских мечева, већ јасна свест да је Нолетов експанзионизам предсказање новог доба. Новакова доминација је дубоко револуционарна и крајње идеолошка. Да није тако, не би се око њега подигла толика фрка.

Како се решити играча који показује да особе из земаља са маргина, осуђене на колонијални статус, како државни тако и друштвени, културни и спортски, имају шансу да постану владари света? Тешко, јер Ноле је Арсен Лупен, који је покрао све драгуље из Федерерове и Надалове ризнице убитачним ритернима и скраћеним лоптама.

За уљеза монденског спорта највећа награда била би да га истребљено племе староседелаца Аустралије, славни народ Абориџина, прогласи за великог поглавицу!

Заиграј њихов ратнички плес, Новаче!

 

Вакцинисани разум и распојасана сила

Мало је људи померило границе у свом послу као Новак Ђоковић у тенису. И ван њега. Терен на ком игра овај свестрани човек је непрегледан. Успео је стићи свуда да ободри, подигне и подржи

Од

Мишо Вујовић

-

08/01/2022 10:00 Посљедња измјена: 08/01/2022 10:06

 

Пише: Мишо Вујовић

Мало је људи померило границе у свом послу као Новак Ђоковић у тенису. И ван њега. Терен на ком игра овај свестрани човек је непрегледан.
Успео је стићи свуда да ободри, подигне и подржи.
Његов Космет није кафанска песма надахнута инатом и малиганима, већ заклетва за оне који ће и после нас хтети, знати и умети да бране и одбране земљу и небо изнад ње. Србија у његовим грудима није само химна и патриотски декор на постољу победника огрнутог заставом већ све оно што нас чини народом који се у Божју правду куне. Нородом који је због истине небројено пута прогањан, просипан, утапан, разводњаван , разбијан и разапињан. Само у једном веку масакриран неколико пута.
Али је ипак остао свој и када се, на данашњи дан, определио за авантуру одступања преко Албаније, палећи Божићне бадњаке на Мојковцу из чијих искрица је букнуо огањ слободе на Кајмакчалану.
Голем је списак подвига овог младог човека чији је грм постао непрегледна шума у којој се данас може склонити од нечастивог ово мало, непокореног и невакцинисаног разума. Мелбурн је само литаца са чијег врха данас бацају све оно што је Бог благословио али и ђаво својом страшћу избалавио. Мелбурн је данас огледни брлог за обесмишљавање смисла и људског достојанства. Бара у коју се улази задњицом, на четири ноге. И није Мелбурн изолован због неког несврстаног мутанта који ће на крају уобличити изобличене креаторе ове пошасти. Није ни чудо што су и кенгури на време устукнули пред дугоногим и дугопрстим уљезима.
Као што је и разум небројено пута посустајао. Присетимо се да је велико светско посртање тридесетих година почело са расистичким испадом "спаситеља света" према једном спортисти.
Џеси Овенс!
Ко се данас, пак, њега сећа. Нико! Али, време у ком живимо подсећа на главног актера тих догађаја. Апсурдно је данас, након страдања десетина милиона људи од нацизма, полемисати да ли се Хитлер руковао са Овенсом или није, као што ће забрана учешћа шампиону у Мелбурну, постати уводник у све оно што она са собом носи.
По чему се данас разликује свет у односу на време ОИ у Берлину 1936?!Има ли разлике, осим у необузданом технолошком напретку и срљању у нову агонију? По правилу, увек трагичнију од претходне.
Свет је подељен, готово до ивице великог рата. Трка са наоружањем се убрзава. Нова жаришта се преко ноћи активирају.
Уместо Пољске, данас је на мети Украјина, као замка за разбијање Русије.
Амбијент за велику хајку на Новака Ђоковића обликован је годинама на различитим тачкама планете. Од УС Опена, где је стрпљиво "окретао" емоције публике у своју корист, звиждања у Лондону и Паризу и сада безочне тортуре у Мелбурну, иза које не стоји ниједан рационалан или медицински оправдан разлог. Већ брутални атак на основна људска права једног од најуспешнијих спортиста света свих времена.
Евидентно је, такође, да политички мотиви оваквог чина превазилазе унутрашње проблеме власти Аустралије због пандемије ковида19, те да су само последица одлуке да се насилним путем детронизује непобедиви Србин који је одбио препоруке СЗО о вакцинацији против ковида19.
Забрана наступа деветоструком победнику са овог такмичења недвосмислена је порука за остатак колебљивих и непослушних у АТП каравану, као и спречавање успостављања новог система такмичења на чијем челу би се налазио управо Новак Ђоковић.
Отворено првенство Аустралије само је повод да се крене у коначан обрачун са човеком који више не пристаје да буде једна врста добро плаћеног гладијатора.
Ђоковићева реформска најава могућности формирања новог АТП тура очито је убрзала процедуру његове елиминације из врха светског тениса.
И док Ђоковића у Мелбурну третирају као ухапшеника, друштвене мреже горе и не само од љубитеља тениса већ и неких политичара недефинисаног пола који немају додира са тенисом, као Вљора Читаку, још мање са здравим разумом, али их повишени ниво тестостерона не наводи само на непримерену агресивност према великим спортисти и џентламену, већ их заслепљује да објективније сагледају сопствене позиције.

https://www.in4s.net/vakcinisani-razum-i-raspojasana-sila/