Путин потписао указ о признању самопроглашених Луганске и Доњецке Народне Републике

politika.rs

Путин потписао указ о признању самопроглашених Луганске и Доњецке Народне Републике

3-4 minutes

---

Руски председник Владимир Путин потписао је указ о признању самопроглашених Луганске и Доњецке Народне Републике и наложио извршним властима да што пре ратификују тај документ, јавља Спутњик.

Путин је изразио уверење да ће народ Руске Федерације подржати одлуку о признању ЛНР и ДНР.

„Ситуација у Донбасу је поново постала критична и обраћам вам се директно, не само како бих оценио ситуацију, већ како бих информисао јавност о одлукама које смо донели и о могућим даљим корацима", истакао је.

Корупција у Украјини је уништила украјинску државност, што су и искористили националисти 2014. године уз помоћ подршке Запада, рекао је Путин. Додао је и да је Украјина растурена и да је због тога погођена веома опасном економском кризом.

"Украјина никада није имала своју истиниту државност, она је само копирала модел", навео је.

„Украјинске власти, хоћу ово да нагласим, од првих корака кренули су са негирањем свега, што је постало основ њене државности. Негирањем свега што нас је спајало. Покушавали су да мењају свест грађана, историјско сећање милиона људи, целих генерација које живе у Украјини", казао је.

Приступање Украјине НАТО-у је директна претња безбедности Русије, рекао је Путин. Он је додао да улазак Украјине у НАТО не одмах, већ нешто касније, не мења ништа за Русију.

„Знамо став Сједињених Америчких Држава – да борбе на истоку Украјине не искључују улазак у НАТО. Изнова покушавају да нас убеде да је НАТО чисто одбрамбени савез.

Поново нам предлажу да им верујемо на реч, али ми добро знамо колика је права цена таквих речи", рекао је Путин.

Контролни системи украјинских Оружаних снага већ су директно интегрисани у НАТО, Алијанса је почела да осваја територију Украјине, додао је Путин.

„То значи да се командовање украјинским Оружаним снагама, чак и појединачним одредима и јединицама, може директно вршити из седишта НАТО-а. САД и НАТО почели су бесрамно да развијају територију Украјине као потенцијално ратиште", истакао је он.

Сви имају право на склапање војних савеза, али не науштрб других држава

Руски председник је истакао да свака земља има право да склапа војне савезе, али не може да јача своју безбедност науштрб безбедности других држава.

„Нема сумње да свака земља има право да бира властити систем осигурања безбедности, да склапа војне савезе, и све је наизглед тако да није једне ствари: у међународним документима јасно је утврђен принцип једнаке и недељиве безбедности која, као што је познато, обухвата и обавезу да се своја безбедност не јача науштрб безбедности других држава", рекао је Путин.

Он се посебно осврнуо на могућност чланства Украјине у НАТО. Улазак Украјине у Алијансу и распоређивање наоружања на тој територији је решено питање, сматра он.

Говорећи о НАТО, Путин је рекао да је Русија добила пет таласа ширења НАТО и да су је једноставно обманули. Подсетио је и да је 2000.године приликом посете Била Клинтона упитао америчког председника како би се САД поставиле према пријему Русије у НАТО. Раакција је била уздржана, рекао је Путин.

Оценио је и да САД праве од Русије непријатеља само зато што им није потребна тако велика земља.

View article...

Enclosures:

160z120_w_57496832.jpg (8 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_02//160z120_w_57496832.jpg

 

Западни обрт Београда

politika.rs

Западни обрт Београда

Мишa Ђурковић

 

5-7 minutes

---

Коментаришући потенцијалне реакције на украјинску кризу, господин Борис Варга је недавно устврдио да у случају евентуалног избијања рата, Србија више не би могла да седи на више столица, те да би морала да се определи. Чини ми се међутим да је тај процес већ готово приведен крају и пре евентуалног избијања тог рата. Србија је у последњих годину и по дана, почев од Вашингтонског споразума направила радикалан и лако уочљив, потпуни заокрет на запад. Остаје још неколико финалних тачака, али највећи и најважнији део овог заокрета је већ одрађен. Хајде да то илуструјем.

Пођимо од актуелне кампање о абортусу. У земљи у којој постоји једно од најлибералнијих законодавстава о побачају и где чак ни не постоји прецизна статистика о укупном броју абортуса, где је просек година старости 44, очекивано појавиле су се петиције које траже увођење рестриктивнијег односа према овом питању или његову забрану. Ови људи наравно не могу да се појаве на било којој телевизији или мејнстрим медију. На њихову петицију сложно су осудом и кампањом лажи и застрашивања реаговали апсолутно сви медији, једнако такозвани прорежимски или такозвани опозициони. Дакле у Србији су поводом ових важних питања сви електронски медији на истој, западној страни.

Уочљиво је такође да су сви електронски медији које је режим преузео или покренуо у последње две године изразито пролиберални, односно прозападни. Не морам да помињем имена свих ових, четири или пет, франшиза јер је свима јасно о чему се ради. Режим преко њих покушава да парира телевизијама Н1 и Нова и да прави своје верзије тих телевизија. Резултат је да се оне заправо надмећу у томе ко ће бити више „воук" и ближи западним све тоталитарнијим погледима на свет. Трагедија је што и код ових такозваних опозиционих медија не постоји ни минимум стварног залагања за демократију и слободу мишљења. Штавише. Питања вакцинације, абортуса , ЛГБТ нпр показују да би они били још радикалнији у забранама слободе мишљења и у прогонима конзервативно мислећих људи. На то режим одговара тиме што прави исте такве медије.

Примећено је такође да се у последњих годину и по радикално померио баланс у наступању такозваних происточних и прозападних режимских аналитичара. Наиме, као и сваки меркантилни режим и овај покушава да покрије све што постоји у друштву и да има своје људе за све могуће опције које онда изведе пред камере да заступају једну или другу геостратешку позицију. Но некако су нестали Анђелковић, Радун, Адамовић, а зацарили су Крстић, Трифуновић, Обрадовић и Јелена Милић која је однедавно амбасадор Србије у Загребу. Национално свесни и „проруски" људи су сузбијени и у влади и у комплетном систему режима и полако сведени на резервате као што су по један дневник, недељник и доскоро једна телевизија, али и она све мање.

Стварна дубина овог прозападног усмерења најбоље се види у законодавству и у разним стратегијама и правилима која се доносе. Треба узети разне стратегије образовања, науке, здравства, социјалне политике и свега другог где све врви од (транс)родне идеологије, џендеризације, модернизације, раскидања са традицијом итд. Омбудсман забрањује уџбенике који не прихватају идеологизацију језичке политике и одрицање од српског језика и као резултат свега тога припадници националних мањина имају све мање везе са овом државом. Штавише, са Законом о родној равноправности који се и те како примењује, почео је процес разарања стандарда српског језика па се очекивано као следећи корак јављају захтеви за равноправним кодификовањем „торлачког" језика и осталих дијалеката.

Изразито западна је и политика према региону. Процес обарања Кривокапићеве владе, и вероватног формирања нове Абазовићеве по моделу који је Ескобар донео, урађен је уз огромну асистенцију Београда. По свему што може да се види и чује, почев од односа према Кристијану Шмиту до односа према захтеву Бањалуке за повраћај дејтонских надлежности, и коначно по далеко мањем присуству Додика у овдашњим медијима, Београд се скоро сасвим приклонио западној политици и према Бањалуци.

Није тајна такође да се око тога , али и око низа других ствари Београд радикално одаљио од Москве. Тамо  наиме прате овај прозападни обрт и чињеницу да на овдашњим медијима све више доминирају господа која говоре о „руском примитивизму и фашизму", о наводном руском учешћу у одвајању Космета, и како наши медији почињу у погледу извештавања о Русији да личе рецимо на немачке, пољске или румунске.

Да закључим, Београд због избора још једино одржава некакав привид о седењу на више столица. У реалности међутим столица је све више једна једина. Серијалом спотова америчке амбасаде припрема се и завршна формална фаза која ће се састојати у придруживању санкцијама Русији и отварању процеса уласка у НАТО. Тек на самом крају биће и „коначно решавање" питања Косова. Оно се такође решава у ходу корак по корак. Ево пре неки дан је репрезентација атлетичара „Косова" без проблема ушла у Србију и под тим обележјима учествовала на балканском првенству у Београду.

Научни саветник, Институт за европске студије

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

View article...

iskra.co

Слободан Антонић: Апсурдистан

7-9 minutes

---

Сви наставници Филозофског факултета у Београду уочи овог семестра добили су упозоравајући мејл да се од сада морају држати родно осетљивог језика (о томе више Чедомир Антић у сутрашњој Политици). За мој предмет то ће значити да реченица: „Марксисти сматрају да се капиталисти и радници налазе у непомирљивом сукобу", од сада има да гласи: „Марксисти и марксисткиње сматрају да се капиталисти и капиталисткиње и радници и раднице налазе у непомирљивом сукобу"…

Такав начин изражавања несумњиво је апсурдан. Граматички род у српском језику није исто што и природни. На пример, „девојчурак" је мушког, а „мушкарчина" женског рода. Стога, „повећавање родне видљивости" тиме што ће се поред сваке именице у граматичком мушком роду убацивати и именица у граматичком женском роду напросто је бесмислица (в. овде).

Већ сам на овом месту писао о „ескалацији џендер лудила" (овде), али нисам се надао да ће оно тако брзо закуцати и на врата наших факултета. Можда је то и добро, јер некад тек кад се одређена идеја доводе до краја може да се види колико је она апсурдна.

Рецимо, идеја пола/рода као пуке самоидентификације. Писао сам већ о „Речнику појмова родне равноправности ЕУ на српском језику" који је објавило Координационо тело за родну равноправност Зоране Михаиловић (овде). Тамо се за жену каже да је то „особа која себе дефинише као жену" (овде), а мушкарац је „особа која се идентификује као мушкарац" (овде).

То је сасвим у реду са становишта актуелне џендер идеологије, по којој је довољно изјавити да си жена – чак и без медицинске (хормоналне и хируршке) транзиције – па да стварно будеш жена.

Практичне последице су, међутим, такве да јасно показују колико је таква идеја апсурдна.

Вил Томас био је просечни пливач, на 462. месту по рангу у САД. Онда се „осетио женом", променио име у Ли, па је сада избио на 1. место међу пливачицама у САД (овде и овде).

Меклафлин је шест година служио као специјалац у војсци САД. Онда се осетио женом, обојио косу у розе и почео, у ММА, озбиљно да премлаћује друге, праве жене (овде и овде).

То је логична последица џендер теорије. Ако је довољно „осетити се женом" па да истински будеш жена – како онда транс-жене, које су и даље у сваком погледу биолошки мушкарци, не пустити у спортска такмичења? Но, чак и ако су оперисани, довољно је да су прошли мушки пубертет па да њихова мишићна маса буде знатно већа него код жена. То им у многим спортовима даје ненадокнадиву предност.

Женски рекорди су, у атлетици и пливању, на око 90% вредности у односу на мушке (овде). Та разлика, с временом, не само да се не смањује, већ постаје све већа (овде). Прошле године 852 мушкарца трчало је на 100m брже него што је женски светски рекорд. Колико ће проћи пре него што се бар један од њих не „осети женом"? Полни децизионизам – „ако кажеш да си жена, онда и јеси жена" – лако би могао, дакле, да обесмисли, ако не и да уништи, женски спорт.

Или, рецимо, у политици. Немачки Зелени прихватају полни децизионизам. Маркус Генсерер (р. 1977) двадесетак година бавио се политиком, но без неког већег успеха. Онда се 2018. „осетио женом", узео име Теса, упао на женску квоту код Зелених и тако коначно постао посланик у Бундестагу – на ужас радикалних феминисткиња (овде).

Мени је најзабавнији императив џендер идеологије да наше емоције, укључив и осећај сексуалне привлачности, према трансженама мора да буде апсолутно исти као и према женама. „Оне јесу жене, и свако ко неће да се с њима забавља и има секс обични је фашиста", кажу нам.

На ово се, тренутно, највише жале лезбејке (овде). Оне су чак урадиле и  истраживање о сексуалном насиљу које доживљавају од трансжена (овде).

„Лезбејке су под великим притиском унутар својих ЛГБТ+ група да прихвате трансжене као сексуалне партнере како не би биле означене као терфаче и искључене из тих група" (овде).

Дојучерашњи мушкарци, наиме, који су се „осетили женом", масовно долазе на лезбејске сајтове за упознавање, заказују састанке, а онда инсистирају да је секс са њима исти као и секс са сваком другом женом – „пенис се сматра женским органом, а хетеросексуални однос је сада редефинисан као лезбејска сексуална пракса" (овде).

Наравно! Ако је довољно „да се неко самодефинише као жена да би био жена", као што то стоји и код Зоране Михајловић, онда је и пенис трансжена „женски уд", а његово коришћење у сексу са женом „лезбејски секс". Који део није јасан?

Међу апсурдним последицама џендеризма спада и то да деца „бирају" пол. У Шкотској деца, већ са четири године, могу да у (пред)школским установама „одабирају" пол без сагласности родитеља (овде). Пазите тај апсурд: дете нема пословну способност, па ни бирачко право, јер није довољно рационално (зрело) да може да предвиди све последице свог делања у економским и политичким стварима. Али, већ са четири године може да савршено разуме све последице промене пола, при чему у томе не могу да га ограниче чак ни његови родитељи!

Или, рецимо, идеја да „жене чак и у војсци могу све, као и мушкарци", и да је неједнаки удео жена на војним положајима само израз „патријархата и дискриминације". Кандидати за морнаричке специјалце у САД морају да подигну најмање 300 фунти (137 кг) из мртвог дизања како би били примљени у јединицу. Жене пак имају проблем и са 250 фунти. Зато им се гледа кроз прсте (овде). Овај стандард, међутим, није неважан. Морнарички специјалци, између осталог, из непријатељске позадине извлаче оборене пилоте. Како ће недовољно снажна специјалка да километрима вуче рањеног мушкарца ако устреба? Никако. Али, нема везе, и командоси има да се „уродне", па макар свет пропао.

То ни за жене није добро. Класичан је случај Каре Халтгрин, једне од првих женских војних пилота у САД (в. овде 85-86). Погинула је одмах по добијању пилотске дозволе, приликом слетања на носач авиона. Истрага је утврдила да је узрок несреће „вишеструка грешка пилота". Халтгринова, заправо, никад није научила да лети како треба. Пуштена је да положи испит иако је „направила читав низ почетничких грешака". Комисија једноставно није смела да је обори, јер теорија каже да није истина оно што сви лепо виде да је истина. Искусни пилоти, пошто им је показан снимак како Халтгринова слеће, изјавили су да су „запањени оним што су видели". Она је пуштена да сама лети авионом иако је, приликом тренажних вежби слетања, чак седам пута „слупала" летелицу. И тако се осми пут, кад је збиља села у авион, стварно слупала и погинула.

Људи су се, под Титом, смејали бирократском волунтаризму који је за стварност проглашавао папирнате конструкције. Ово сада очигледо је још луђе. Богољуб Карић поднео је захтев управи Крагујевца да му се промени година рођења, па да буде 20 година млађи – човек неће у пензију (овде). Схваћено је то као бизарност. Али, да је хтео да оде раније у пензију, па да се изјаснио као жена – позивајући се на Зорану Михајловић – ко би смео да каже било шта?

Taкo се Серђо Лазаровић, порезник из Аргентине, са шездесет година „осетио женом", тражећи да се одмах пензионише, како не би, као мушкарац, морао да ради још пет година (овде и овде).

Живимо у апсурдистану, а џендер комесарке већ су залупале и на наша врата. И шта ћемо сад?

(Правда, 18. 02. 2022)

https://iskra.co/reagovanja/slobodan-antonic-apsurdistan/?fbclid=IwAR05d_f2k7Extqbj4fNEqGmKWX376nZVGSMLPJXwSScqVeL_MUKRCgjPX6s

 

 

Sent from my iPhone

Београд треба да размотри нови приступ према КиМ

politika.rs

Београд треба да размотри нови приступ према КиМ

Бојан Билбија

8-10 minutes

---

Неуспели пројекат стварања државе на делу територије суверене европске земље, чланице УН, покренут је од стране неолибералних кругова у утицајним западним земљама, а пре свега у САД, као насилни експеримент прекрајања међународно признатих граница и безобзирног кршења међународног права – оцењује у разговору за „Политику" некадашњи потпредседник Владе Србије Небојша Човић, поводом 14. годишњице проглашења независности такозваног Косова.

– То је, по први пут после Другог светског рата, урађено једној европској земљи, савезници и победници у борби против фашизма. Ако ово имамо у виду, још је већи апсурд да оно што је био пролог, уводни чин овог експеримента – брутална и противзаконита агресија на СРЈ 1999. године – може да се упореди са манипулацијама и лажним изговором фашистичке Немачке за напад на Пољску шездесет година раније. Али све што се дешавало и пре и после агресије на нашу земљу део је једног дубоко лицемерног и злонамерног приступа, који је, како се испоставило, био део плана да се једног дана примени на много веће залогаје на истоку Европе. Сличност између онога што је испробано на нама, то, рекао бих, злочиначко пропагандно удруживање једног дела западних политичких структура и медија у ширењу лажи и хистерије, и онога чему смо сведоци ових дана је запањујућа – наглашава наш саговорник.

Али, не тече све глатко како су замишљали?

Као што је то неретко случај у силеџијској демонстрацији моћи, оно што следи није увек разрађено до краја и не може баш све да се добије на силу. Нелагода у међународној заједници изазвана агресијом на нашу земљу, коју је извео НАТО вођен САД без мандата УН, добила је свој међународно правни епилог у обавезујућој Резолуцији СБ УН 1244. Она је недвосмислено потврдила да се ради о делу суверене територије наше земље који је под привременом међународном цивилном и војном управом, о којем тек треба, када се стекну услови, разговарати о врсти аутономије за становништво које на њој живи.

Сада видимо да део међународне заједнице негира овај принцип. Од Србије се тражи признање, а одбацују се преговори о статусу?

Западне земље, а пре свега САД, од почетка су активно поткопавале овај међународноправно обавезујући документ, као и све споразуме и планове који су уследили, водећи овај процес ка даљем кршењу међународног права и стварању етнички чисте фантомске „државе" Косово. То смо последњих годину и нешто дана видели и на примеру покушаја да се „испод жита" лажним изговорима изврши ревизија Дејтонског споразума и супротно његовим основним одредбама и Уставу БиХ направи централизована држава. Наравно, једна је ствар демонстрирати силу против земље која је неупоредиво мања и слабија, а потпуно друга то легитимисати у УН, где је неопходно да се држава чији је део суверене територије насилно окупиран сагласи са губитком те територије и да се широм отворе врата за људе из те квазидржаве, која има највећи број припадника терористичке исламске државе по глави становника у свету.

До сада је, ваљда, свима и на Западу и на КиМ постало јасно да Србија неће признати једнострано отцепљење своје покрајине. Шта је њихов крајњи циљ?

Великом делу албанских политичких елита на КиМ је крајни циљ да се сви преостали Срби спакују и оду. Безбедносним инцидентима, политичким и безбедносним притисцима привремених институција покушава се да се овај процес етничког чишћења убрза и спроведе до краја. Бирократе из Брисела воде рачуна, не о правичности и људским правима, већ само о својим каријерама, отуда толика пасивност и позиви „обема странама" да се уздрже од провокација. Са друге стране, у европским институцијама постоји један број страствених лобиста за албанско питање, који гласно заступају необјективне проалбанске ставове и доводе до дисбаланса у перцепцији оног што се дешава и говори у Бриселу или, на пример, у Берлину. Ми морамо да престанемо да очекујемо да ће промене ужасних услова у којима живе Срби на КиМ доћи из Брисела, Берлина, Париза или Вашингтона. Њима једноставно није довољно стало, зато се све и завршава бледим реторичким реакцијама. То наравно не значи да треба да престанемо да скрећемо пажњу међународној заједници на груба кршења људских права Срба и осталих неалбанаца и тражимо да предузму енергичне кораке да се то заустави. Али, реално, једини који могу да помогну Србима на КиМ смо ми сами, пре свега променом приступа, који од реактивног, какав је сада, мора да постане проактиван. Питање КиМ мора да буде третирано мудрим и стратешким приступом са прецизно дефинисаним краткорочним, средњерочним и дугорочним циљевима и активностима које треба предузети да се они успешно испуне.

Као што сте рекли, то свакако не би требало да значи одустајање од дијалога?

Наравно, сваки дијалог је бољи од конфронтације и губитка људских живота. Активно укључивање америчког изасланика Габријела Ескобара дало је нову енергију овом процесу, али нејасно је који је правни основ његовог прикључивања европском посреднику Мирославу Лајчаку, који једини има мандат ЕУ да се бави дијалогом. Логично би било да оваква ситуација захтева редефинисање концепта и враћање у оквире УН, јер САД нису чланица ЕУ. Али тада би било неопходно да се у тим посредника у дијалогу укључи и макар још једна стална чланица СБ УН, која не дели ставове САД, како би тај тим имао избалансиран и неутралан приступ. У најмању руку је необично да Лајчак или неки други представници ЕУ, када се оглашавају о дијалогу, говоре о међусобном признању као крајњем циљу дијалога, а његове изјаве о томе да неће дозволити да се на КиМ формира нова Република Српска нећу ни да коментаришем, оне довољно говоре о његовом кредибилитету. Приштинске привремене институције треба да формирају ЗСО, онако како је предвиђено документима које су потписале. И ту се свака прича завршава, укључујући и Лајчаков позив Приштини да прихвати неко ново креативно решење.

Судећи по изјавама западних представника, пре се може очекивати наставак притисака на Београд за признањем, него на Приштину за формирањем ЗСО?

Постоји неколико фактора због чега су притисци сада интензивирани. Са једне стране, оно што је својевремено осмишљено као врхунски мамац и инструмент притиска, озлоглашено Поглавље 35, последњих година је обесмишљено губитком реалне и опипљиве перспективе чланства у ЕУ. Отуда међу неким чланицама тај осећај хитности да ми тзв. Косово признамо док не постанемо до краја свесни да заузврат ЕУ не нуди ништа. Са друге стране, у САД постоји ужурбаност да неке своје пропале пројекте у свету, а пре свега у Европи, заокруже што пре у светлу промене глобалне расподеле утицаја, а свака нова администрација САД после ове ће се више бавити унутрашњим питањима него глобалном хегемонијом. Притисци ће се појачавати – и на Републику Српску и када је у питању КиМ – али они неће трајати вечно. Наше црвене линије су Резолуција 1244 и наш Устав и ту не сме да буде никаквих одступања без обзира на притиске.

Изјава Мицотакиса искрена, Грчка би признањем пуцала себи у ногу

Важна је изјава премијера Киријакоса Мицотакиса у Београду да Грчка неће мењати став о Косову?

И на Грчку се врше огромни притисци, пре свега од стране САД, како економски, тако и безбедносни и у ту сврху се користи заоштравање односа са другом чланицом НАТО-а, Турском. Ја верујем да је изјава премијера Мицотакиса искрена, јер и Грчка врло добро зна да би таквом одлуком пуцали у сопствену ногу, пошто и сами имају проблем са албанском мањином, док је, са друге стране, грчко становништво у Албанији потпуно обесправљено и асимиловано. Ниједна од земаља ЕУ које не признају тзв. Косово то не чини из пријатељства према нама, већ због сопствене унутрашње ситуације, свесна да би то отворило Пандорину кутију и на њиховом прагу. Чак и када би нека од пет земаља ЕУ које не признају тзв. Косово променила своју одлуку, то нема апсолутно никакав утицај на наш однос према овом питању.

View article...

Enclosures:

160z120_nebojsa-covic.jpg (7 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_02//160z120_nebojsa-covic.jpg

 

Земан: Три велике бламаже америчких обавештајаца

08:54 17.02.2022

 

© AP Photo / /Carolyn Kaster

Пратите нас

Америчке обавештајне службе су се већ трећи пут за последњих неколико деценија страшно осрамотиле, овог пута прогнозом о почетку рата у Украјини, рекао је чешки председник Милош Земан.

 

„Још пре неколико дана сам рекао да, према мом мишљењу, никаквог рата у Украјини неће бити, јер Руси нису луди да се упуштају у операцију која би им донела више штети него користи", рекао је он у интервју за интернет издање „Иднес".

 

Он подсећа да су Американци овако велики пропуст направили прво у Ираку јер нису успели да нађу оружје за масовно уништење, а потом у Авганистану када је Вашингтон тврдио да Талибани (организација под санкцијама УН због терористички активности) никада неће доћи до Кабула.

 

„И Украјина је трећи пут", додао је он.

 

Подсетимо, западни медији, а предњачили су амерички и британски, у последњих месец дана свакодневно су објављивали спекулације о датуму почетка инвазије Русије на Украјину. Британски „Сан" је писао, позивајући се на америчке обавештајце, да ће напад почети 16. фебруара у три сата после поноћи, а „Политико" да је председник Џозеф Бајден током телефонског разговора са западним партнерима рекао да је 16. фебруар датум када ће почети инвазија. „Блумберг" је тврдио да ће се напад догодити дан раније.

Ништа од тога се није остварило а Москва је позвала Британију да извини због лажи.

 

https://rs.sputniknews.com/20220217/zeman-tri-velike-blamaze-americkih-obavestajaca--1134432922.html

Емил Влајки: Капитулација - Свијет је капитулирао пред лудошћу и ратом

pravda.rs

Емил Влајки: Капитулација 5 - Свијет је капитулирао пред лудошћу и ратом

5-6 minutes

---

Прочитао сам изузетан знанствени рад о психологији мишева, за које је познато да су крајње знатижељни и неодлучни, те како се она даде искористити за њихово истребљење. Пред мишју рупу се постави челична, изузетно оштра пила, тестера. На једном њеном крају се стави комадић меса, а на другом комадић сира. Миш провири из своје рупе и врат му се нађе на оштрој пили. Примијети сир и месо. Неодлучан, почне окретати главу лијево-десно: Бих ли сира или меса? И након неколико таквих покрета, сам себи пререже врат. НАПОМЕНА: Овај знанствени рад стварно постоји и није никаква метафора за актуалну српску политику, али признајем, мада би то можда било претјерано, да се ствари могу и тако проматрати.

Пише: Емил Влајки

Постмодерни, сувремени, апсурдан свијет, који више нема никаквих принципа ни идеја о будућности, потпуно је полудио. У њему, перманентан, антикршћански рат је политика вођен другим средствима.

Тако, Америка, која је настала на кршћанским темељима, настоји да исламизира читав Балкан како би нашкодила кршћанској Европи. Али Америку која је кршћанство замијенила каубојским прагматизмом, духовна страна идеологије уопће не занима. Она, како би њихов главни политички теоретичар, Бжежински, рекао, у свима осталима види једино вазале и робове који треба да међусобно ратују како би она могла продавати своје оружје. Живи од ратова и од експлоатације ратом уништених земаља. Тренутно, подстиче рат Украјине, у коју је већ увезла стотине тисућа тона разноврсне војне технике, са Русијом чијег би се Сибира радо домогла.

С друге стране, друга врст лудила. БиХ муслимани/Бошњаци, као и муслимани са Космета, С. Македоније, Рашке и Црне Горе, задојени панисламизмом,  тврде како су већи Европљани од свих других Европљана!? Вјеројатно притом мисле како ће се читавом будућом ИСИЛ Европом једном вијати Аллахова зелена застава, како ће сви кршћански духовни храмови, као Аја Софија, некадашња православна црква, постати џамије, и да ће се сви искључиво међусобно поздрављати са 'Селам Алејкум'.

Извјесно је, да је ислам велика цивилизација са многим добрим стварима али, једноставно, кршћани, нити припадају исламу, нити ће му  икада припадати. 

Декадентна Европа, шкодећи првенствено себи, мазохистички, у име људских, универзалних права, прима на милијуне муслиманских „избјеглица". Један  мањи дио њих су то стварно али, добро осмишљеним пројектом, већи дио, углавном мушкарци, младићи, су ратници, освајачи. Чим им нека земља пружи гостопримство, они организирају своје исламске институције, а често врше насиље над локалним, кршћанским становништвом и, сасвим сигурно, успостављају своје терористичке ћелије које повремено дјелују, а њихови главни удари ће тек наићи.

На Балкану, балкански; 'тамни вилајет' без икакве логике и мјесто сталног, могућег насиља.

Србија час тврди како јој је ЕУ пријатељ, час су то Руси и Кинези, а час Албанци и Турци. Трнова круна такве политике је сулуди пројект о 'малом Шенгеју' гдје Србија ствара савез са својим непријатељем, Албанијом, која хоће да јој отме Космет ('Република Косова') и да направи 'Велику Албанију'.

У Босни и Херцеговини, муслимани су од Хрвата направили 'муслиманско цвијеће' (назив потиче из НДХ гдје су муслимани били 'хрватско цвијеће'), а Србе контролирају, уз помоћ Високог представника и Уставног суда БиХ који су слуге САД и ЕУ.

Ни Срби ни Хрвати не желе да такву ситуацију даље подносе. Хрвати су најавили бојкот избора, а Срби поврат отетих надлежности. Али је све то слабо и неизвјесно јер имају против себе читав Запад и милијуне муслимана који су у БиХ, заједно са Турском, спремни наново ратовати.
Питање свих питања је, због чега ЕУ омогућава, брани и намеће исламску доминацију над два кршћанска народа у Босни и Херцеговини? Декадентна, полудјела Европа мисли да су се, у име универзалних људских права, и све друге цивилизације одрекле својих темеља као што се она одрекла кршћанства.

Чини се сулудим, али изгледа да једино рат може пробити балкански гнојни чир гдје је кршћанство капитулирало пред исламом. Хантингтон, амерички политолог, је то предвидио прије тридесет година у свом чланку 'Сукоб Цивилизација'. Да би се то остварило, Хрватска, бранећи свој народ у БиХ, мора се супротставити НАТО-у, а Србија мора коначно схватити да јој је главни национални интерес политичка еманципација Републике Српске. Једино се у здруженом повијесном насиљу против заједничког непријатеља, ове двије државе могу издићи изнад властите капитулације супротстављајући се онима који су тренутачно у улози господара на овим просторима. Можда ће рат у Украјини бити окидач за тако нешто. Кроз читаву прошлост, исламски освајачи Европе су били заустављани на овим границама, и све слути да ће тако бити и овај пут.

Предходне текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.

Извор: Правда

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

 

Prosper: U Hagu se sudi istoriji i budućnosti Kosova

kosovo-online.com

Prosper: U Hagu se sudi istoriji i budućnosti Kosova - Kosovo Online

6-7 minutes

---

Advokat Pjer Prosper, koji zastupa bivšeg predsednika Kosova Hašima Tačija, ocenio je da se u Specijalnom sudu u Hagu ne sudi pojedincima, nego "istoriji, narativu rata i budućnosti Kosova".

Prosper je u intervjuu za Ekonomiju onlajn rekao da je odbrana već izgubila poverenje u tužioca koji "krije oslobađajuća dokumenta za vođe OVK" i pozvao Vladu Kosova, Evropsku uniju, civilno društvo i građane Kosova da prate rad tog suda. Kako je dodao građani Kosova bi trebalo budu uključeni u proces, jer će on odrediti budućnost i sudbinu Kosova.

Gospodine Prosper, retko ste govorili na zakonskim raspravama. Ovog puta ste bili veoma oštri prema Tužilaštvu Specijalizovanih veća.

Mislim da je važno da proces bude ispravan. I ono što smo videli da se odvija pred Predpretresnim većem bilo je zaista pristrasno i na štetu optuženih. Želimo da budemo sigurni da optuženi imaju sva prava koja se poštuju i garantuju. Jedno od pitanja zbog kojih smo zabrinuti je to što smo videli prikrivanje važnih informacija.

Vi ste bivši američki ambasador za ratne zločine i pomogli ste da se uspostavi tribunal za ratne zločine u raznim zemljama. Kakav je Specijalni sud u Hagu u poređenju sa njima?

Za sada ovaj sud ne ispunjava standarde, po našem mišljenju. Ako pogledate međunarodne sudove, on bi trebalo da ima najviše standarde, najviši integritet. Ali do sada, Specijalizovane komore ne ispunjavaju ove uslove i način na koji rade. Tužilaštvo skriva informacije i drži sve u tajnosti i teško je, ne samo za okrivljenog, već je teško saznati istinu o onome što se dešavalo 1998-1999. godine.

Da li su, na osnovu ovoga što kažete, lideri OVK suočeni sa pravičnim suđenjem?

Ono što mi do sada osećamo je da proces nije fer. Kada sakrijete važne informacije, informacije koje pokazuju da osoba nije kriva, onda je ovo problematično. I to je ono na šta se žalimo. Specijalizovana veća i Tužilaštvo moraju zaista da poštuju vladavinu prava, da razviju činjenice i da nas dovedu do istine i željenog rezultata

Dakle, više nemate poverenja u ovo tužilaštvo?

Trenutno je pod znakom pitanja i veoma smo rezervisani prema procesu i onome što se dešava. Veoma smo zabrinuti kako se ovaj proces odvija i veoma je važno da postoji nadzor, bilo od strane Evropske unije koja je ovo pokrenula, bilo od strane pravosuđa ili nekog drugog. Dakle, treba da postoji nadzor u ovom procesu

Privremeno puštanje na slobodu je uvek odbijano za predsednika Tačija, iako ste vi kao njegova odbrana nudili stroge uslove na Kosovu ili u trećim zemljama. Da li postoje uslovi koje pod kojima bi ga Sud pustio iz pritvora?

Ne znamo koji bi uslovi bili dovoljni za Sud. I ovo je jedan od razloga zbog kojih tražimo od suda da održi ročište, gde bismo mogli da zatražimo od Policije Kosova ili nekog drugog da objasni Sudu šta bi oni mogli da urade da integritet sudskog postupka ne bi oštetilo privremeno oslobađanje. Nadamo se da Sud ovo već razmatra i da ćemo imati saslušanje o tome, što će nam omogućiti da krenemo dalje.

Naglasili ste da bi, ako bi postojao takav proces u sudovima na Kosovu, došlo do veoma oštrog reagovanja zajednica, institucija, civilnog društvo i medija. Mislite li da nam je potreban svedruštveni odgovor na ono što se dešava u Hagu?

Apsolutno! Narod Kosova, civilno društvo, Vlada moraju pažljivije da prate ovaj slučaj. To je slučaj više nego protiv pojedinaca. To je zaista presuda zemlji, presuda njenom narodu. Jer, ono što se ovde dešava je sklonost ka pisanju priče, što, po našem mišljenju, nije tačno. To je takođe sud ovih Veća i učesnika ovih Veća o kapacitetima i kvalitetu naroda Kosova. Mislim da narod Kosova treba da ima vlasništvo u ovom procesu. Narod mora da bude uključen, mora da kaže svoje, jer će to odrediti budućnost i sudbinu zemlje.

OVK je imala isti cilj kao i NATO da oslobodi Kosovo od srpskog ugnjetavanja. S obzirom na to da Specijalni sud optužuje OVK da je zločinački poduhvat, da li mislite da bi intervencija NATO na Kosovu mogla biti okaljana time?

Teorija tužilaštva da je OVK kriminalna organizacija je veoma problematična. Problematično je u smislu realnosti onoga što se dogodilo. Problematično je i zato što kada o tome govorite, onda, mimo ove teorije, kažete da se NATO i međunarodna zajednica svesno vode kao zločinačka organizacija. I ovo je jedan od problema koje imamo sa ovim slučajem. Smatramo da je ova teorija preuveličana, netačna i da ima za cilj obnavljanje i ispravljanje istorije

S obzirom na agresivnost Tužilaštva i njegovu politizaciju, da li verujete da će lideri OVK iz ovog procesa izaći nevini?

To je cilj! Cilj je da istina izađe na videlo. I mi snažno verujemo u našu poziciju odbrane. Čvrsto verujemo da će činjenice pokazati da oni nisu odgovorni za zločine koji im se stavljaju na teret. Važno je da građani Kosova znaju da je, kao što sam rekao, ovo slučaj za Kosovo, to je slučaj za društvo, to je slučaj za njegovu budućnost i istoriju. Dakle, narod treba da se više angažuje i vodi računa o tome. Sadašnja vlast bi trebalo da vodi računa o tome. Jer, što se više pažnje posvećuje ovim procedurama, veća je verovatnoća da ćemo imati fer i transparentan proces. Ako to narodu ne smeta, ako narod misli da je to pitanje koje pripada Hagu, onda može da se desi da neće biti rezultata u interesu zemlje. Jedini način da vladavina prava funkcioniše je kada su svi angažovani i aktivni. Jer, treba da znamo da je pravna država nešto o narodu, od naroda, do naroda. To nije institucija koja govori ljudima ili društvu kako treba da razmišlja ili vidi svet.