Претражи овај блог

понедељак, 11. април 2022.

Сребреница, Рачак и Буча, исто лице западне пропаганде: Финска професорка разоткрива лажи америчко - нацистичке дијаспоре

in4s.net

Сребреница, Рачак и Буча, исто лице западне пропаганде: Финска професорка разоткрива лажи америчко - нацистичке дијаспоре - ИН4С

7-8 minutes


Пропаганда река од прошле недеље ме је снажно подсетила на пропаганду око уништавања и окупације Југославије, коју су покренуле САД – ЕУ – Немачка пре 30 година. Акције маркетиншке фирме „Рудер-Фин", које су плаћале и подржавале ЦИА и америчко-нацистичка дијаспора, личиле су на данашњу западну пропаганду

Сада то није само једна фирма, већ више од 100 пропагандистичких фирми. О свему овоме у ауторском телсту за „Вечење новости" пише професорка Пирко Турпеинен-Сари.

„Рудер-Фин" је имао тада сталну сарадњу са 400 новинара, којима су давали информације које су ЦИА и америчка спољна политика и БНД, ЕУ и Немачка желели да пренесу.

Новинари су морали само накратко да посете места догађања да би се осетио тај укус оригиналности и крви у њиховим причама.

Срби, који су подржавали међународно право, морали су бити демонизовани. Генерал Ратко Младић морао је по овом наративу бити окарактерисан као „ратни злочинац", баш као што је председник Путин у садашњем сукобу у Украјини.

Експлозије на тргу Маркале и у реду за хлеб биле су акције „лажне заставе" којима се оптужује друга страна и дале су повод да НАТО бомбардује Србе.

„Сребренички масакр" је наредио председник Клинтон још 1993. године. Реализација „масакра" почела је у августу 1995, приликом посете званичника Хашког трибунала Тузли. Истовремено, раме уз раме са њим био је и званичник УН који је интервјуисао Сребреничане, од којих нико није видео масакр.

На столу имам велику књигу: „Сребреница, стварност и манипулације". Чланке су писали научници, генерали, команданти УН од којих је генерал Кареманс објаснио колико је велики политички притисак био непосредно после сукоба, да се опише шта се догодило, према западном наративу.

Упркос свим доступним информацијама, први пропагандни наратив је веома жив и поново се користи у информационом рату у вези са руском војном операцијом у Украјини.

За мене је најболније да својим унуцима кажем у којој мери је финска влада на челу са Павом Липоненом била спремна да служи САД и Немачкој.

Полиција Владе Србије обавестила је медије и друштво да ће 15. 1. 1999. године село Рачак на Косову испразнити од терориста и оружја пошто су Албанци претходно убили локалне полицајце. Камере АП-ТВ снимале су борбе од раног јутра до поподневних сати негде до 15 часова. Неколико новинара, инспектора ОЕБС-а било је стационирано на врховима брда.

 

Тела погинулих нису могла да се извуку са брда јер се спорадично пуцало на правосудне службенике који су покушавали да ураде судски увиђај.Пошто су сутрадан дошли судија и полицајци да провере безбедоносну ситуацију, Вилијам Вокер је већ био на месту догађаја са великом групом новинара. Група се окупила око једног јарка, који је био пун лешева – 45, све њих заједно. Вокер је тврдио да су људи погубљени на бруталан начин. Одсечене главе, упуцане у врат док су жртве покушавале да се попну из јарка.

Ова лажна изјава је телефоном послата свим НАТО владама током викенда, пре него што су новинари објавили своје чланке и филмове за јавност.

Југословенска влада је позвала фински форензички тим да проучи тела у Рачку и открије да ли су жртве умрле од погубљења или борбе. Фински форензичари су утврдили да нико није упуцан са кратке удаљености, као што је Клинтон тврдио. Није било ни малолетника.

Влада Финске је одабрала стоматолога Хелену Ранту за председавајућег форензичког тима.

Шта су њене колеге заиста утврдиле, уопште није објаснила медијима. Уместо да јасно каже резултате, она је филозофски размишљала о стварима које нису имале никакве везе са задатком тима. Израз злочина против човечности био је у њеном речнику, а не у чињеницама.

После свега Влада Финске је у сарадњи са немачким министарством спољних послова одлучила да трајно сакрије резултате форензичког тима. Главни специјалиста форензичког тима, светски познати професор Анти Пентила није могао да прихвати овакав крајњи резултат. Резултате је објавио у међународном форензичком часопису – две године након што су се бомбашки напади догодили.

Због одлука финске владе, бомбардовање Југославије почело је неколико дана након медијских изјава Хелене Ранте. Фински медији не знају за америчке и британске војне саветнике у Украјини. Они не знају да је нацистичка војска, у војном државном удару, неприметно интегрисана у украјинску војску. Не знају да је руски језик забрањен у јавности, као и образовање.

Западни медији су тврдили да су руске снаге бомбардовале породилиште у Маријупољу. Без икаквих даљих информација, председник Финске и премијер Марин оштро су осудили стравичан напад Руса на болницу.

Само неколико дана касније до публике је стигла информација да је болницу заузео украјински батаљон Азов, који је пре бомбардовања испразнио болницу због својих пацијената. Такође је постало познато да су азовске снаге злоупотребиле пацијенте и спречиле их да побегну из града пуцајући на њих током евакуације.

У близини главног града Кијева, у граду Буча, руска војска је оптужена за убијање цивила и остављање тела по улицама. Након првобитног извештаја, фински председник и премијер поново су на „Твитеру" осудили бруталност руских војника.

Из неколико извора се чинило да је прича другачија.

Након што су руске трупе напустиле град 30. марта, градоначелник Буче се радовао повратку града у руке украјинске војске, а нацистичке групе Азов су стигле следећег дана.

Чланица градског већа у војној опреми хвалила се на телевизији да је стигао Азов и почео да чисти град од сарадника. Убијали су цивиле који су на рукама имали беле траке које су руским војницима симболизовале да су ти цивили њихови пријатељи.

Иља Кива, посланик у украјинском парламенту и председник Социјалистичке партије, пријавио је да су убиства руских снага у Бучи лажна акција коју је планирала и организовала СБУ, украјинска обавештајна служба, заједно са МИ6, британском обавештајном службом.Маријупољска фабрика челика у Донбасу је сада последњи бастион нацистичко-азовске армије. Један део команде те војске побегао је у два хеликоптера.

Међу путницима су били војни саветници САД, као и у Сирији. Након ослобођења Алепа, амерички и други саветници НАТО-а пронађени су у цементним тунелима које су западне снаге изградиле за побуњеничке борце.

Зашто врх Финске подржава лажне информације у случају за случајем, иако нема доказа шта се заиста догодило? Зашто Влада Финске крије форензичке резултате онога што се догодило у селу Рачак у зиму 1999. године?

На правој страни историје

Сада је ред на Русе да буду на месту Срба. Руси су успели да победе нацистичку инвазију 1940-1945. Они никада неће заборавити злочине нациста, без обзира на то да ли су сада у источној Европи или Украјини. Руси су на правој страни историје, граде мултиполарни свет заједно са земљама које су уморне од америчких зверстава, војног угњетавања, убистава, економских санкција, неправде и колонијалног односа према другим земљама.

(Новости)

 

Рат у Украјини: Чијим очима веровати

politika.rs

Рат у Украјини: Чијим очима веровати

Јелена Церовина

6-7 minutes


Изгледа да ће украјински рат бити крвавији и суровији него што је ико могао да предвиди. Још испред очију светске јавности нису избледеле слике десетине тела Украјинаца по улицама Буче, малог места близу Кијева, за које је чуо ваљда свако на овој планети, а Володимир Зеленски тврди да има још нешто горе и од Буче. Украјински председник упозорава да је ситуација у оближњем месту Бородјанка још страшнија јер је много страдалих у рушевинама зграда.ТЕРЕТ НЕПОВЕРЕЊА: Свет је сагласан да се у Бучи десио ратни злочин за који је крива Русија. Москва је суспендована из Савета за људска права Уједињених нација. У Бучу је одмах отишао и Зеленски, а онда су се друштвеним мрежама почеле ширити његове фотографије с лица места, на једној је тужан, на другој се смеје. Па ко у шта жели да верује. Неколико дана није било потврде аутентичности снимака из Буче, а онда су немачки медији објавили аудио-снимак са радија за војну комуникацију који је, кажу, пресрела немачка обавештајна служба БНД, а на коме се чује како руски војници причају о убиствима украјинских цивила у Бучи. На једном снимку, како су пренели немачки медији, руски војници причају о томе како су испитивали људе, а затим их убијали.

Узалуд негирање руских званичника да нису одговорни за масовна убиства у овом месту. Украјинска верзија онога што се догодило је, како је рекао Сергеј Лавров, „лажни напад" чији је циљ подривање Москве. Догађај је, тврди руски шеф дипломатије, „инсцениран". Међутим, чак и да су у праву, тешко је да могу убедити већину света јер су ономад, пред сам упад у Украјину, тврдили како западне обавештајне службе лажу, те се чак и подсмевали таквим најавама. А онда се 24. фебруара десила „специјална војна операција у Украјини". Можда је забуна настала јер су на Западу најављивали „инвазију".

КАД МОСКВА ПОВЕРУЈЕ АМЕРИЦИ: Још, додуше стидљиво и полако, испливавају и снимци злочина које чине украјински војници. Најсвежији је потресни снимак убиства групе заробљених и рањених руских војника у селу близу Кијева. Сличних смо се, нажалост, нагледали из ратова на простору бивше Југославије пошто сваки рат на површину избаци људски муљ. На снимку се види како украјински војници испаљују неколико хитаца у руског војника који лежи на путу и још даје знаке живота. У близини се може видети још неколико тела. Аутентичност снимка је потврдио „Њујорк тајмс", наводећи да су Украјинци на том месту из заседе напали руски конвој.

Наравно, у Русији су одмах пренели писање њујоршког дневника. Русија је поверовала „Њујорк тајмсу". Како то чудно звучи. Верује јер је овога пута на њеној страни. Али заправо и није. Овога пута „Њујорк тајмс" је на страни истине. Ваљда је то нешто као када би проруски медиј потврдио неки руски злочин.

КАД ЗЕЛЕНСКИ ПОДВИКНЕ: Светски политичари и дипломате све чешће не знају како да се понашају са Зеленским, односно како да реагују на његову интонацију и завођење реда, практично мешање у спољну политику неке земље. С једне стране, не можете приговорити човеку на чију је земљу извршена инвазија, који се напрасно нашао на месту какво захтева државника и политичара светског калибра и не можете замерити јер је нормално да не може бити хладнокрван када његови сународници беже из земље, гину, а градови остају у рушевинама.

А опет, дипломатске уши нису навикле на такву интонацију која је понекад на граници доброг васпитања. Али, како у свему није баш по ЕУ стандардима тако није ни у овом случају, па је први на ту тему проговорио Виктор Орбан.

„Никада нисмо имали толико противника. Бриселске бирократе... међународне мејнстрим медије и украјинског председника", констатовао је мађарски премијер после критике Зеленског да се Орбан плаши утицаја Русије и упозорења да ће Мађарска на крају бити приморана да бира између Москве и „остатка света".

Ништа боље нису прошли ни бивша немачка канцеларка Ангела Меркел и некадашњи председник Француске Никола Саркози. У видео-поруци украјински председник је позвао Меркелову и Саркозија да на лицу места у Бучи виде шта је њихова политика према Русији донела. После критике немачки председник Франк-Валтер Штајнмајер се посуо пепелом. Признао је грешке у опхођењу према Русији, рекавши да је било погрешно његово залагање за гасовод „Северни ток 2", који је још прошле године називао „мостом".

Зеленски се, међутим, посебно истакао током „наступа" у грчком парламенту када су се уз њега појавила двојица припадника озлоглашеног неонацистичког покрета „Азов", што је изазвало политички шок и осуде у Грчкој, која је, као и многе друге земље, имала термин за обраћање Зеленског у парламенту.

ВОЗ ЗА КИЈЕВ: Ноћним возом у Кијев су допутовали бриселски званичници, Урсула фон дер Лајен и Мишел Барније како би и на симболичан начин пружили подршку украјинском руководству и народу. Прошле недеље је била председница Европског парламента Роберта Метсола, а први су у Кијев путовали премијери Словеније, Пољске и Чешке, Јанез Јанша, Матеуш Моравјецки и Петр Фијала

Краматорск (Фото Бета/АП)

Дакле, Зеленски је у Кијеву, није побегао из земље, као што су то тврдили и предвиђали проруски политичари и аналитичари по избијању рата. Многи, укључујући и Америку, понудили му су азил. Још неке прогнозе са руске стране се, чини се, нису обистиниле. На почетку ове војне операције у Москви су тврдили да ће она бити краткотрајна, али се, како време одмиче, чини да неће бити тако. То су и прогнозе Пентагона, чији аналитичари тврде да би могла потрајати годинама. Ако опет не оману.


View article...

субота, 9. април 2022.

Зашто је незападни свет одбацио изолацију Русије

standard.rs

Зашто је незападни свет одбацио изолацију Русије

Ана Оташевић

22-27 minutes


Од Кине и Индије, преко Пакистана и арапског света, па све до Африке и Латинске Америке, земље широм света одбијају политику изолације Русије. Разлози су пре свега стратешки и геополитички

Рат у Украјини је показао две тенденције у међународним односима: нову поларизацију на Западни блок с једне и Русију са друге стране, и мултиполарност света који одбија да се сврста у један или други табор.

То се видело на гласању за америчко-албанску резолуцију о осуди руског напада на Украјину на Генералној скупштини Уједињених нација 2. марта, коју је подржала 141 земља, док је 35 било уздржано, а пет је било против. Међу уздржанима, који чине 53 одсто светске популације, највише је азијских и афричких земаља. То указује да широм света различито гледају на овај сукоб и његове узроке.

Стотинак земаља које су гласале за резолуцији УН о осуди руског напада на Украјину није се придружило санкцијама Москви. Неколико дана након гласања руска влада је објавила списак држава и територија које, како се наводи, „врше непријатељске акције против Русије, њених компанија и грађана", односно које су увеле санкције Руској Федерацији.

Рат је ујединио западни блок који је на напад руских снага у Украјини реаговао подизањем ратне готовости НАТО снага на европским границама са Русијом. За Запад је Владимир Путин недвосмислени кривац за рат, због чега је амерички председник Џозеф Бајден позвао на његово рушење током говора у Пољској 26. марта.

Повратак „Запада" и реторика „слободног света" наилазе на резерву у другим деловима планете. Многе земље у Азији и на Блиском истоку се питају како то да је Запад сада открио страхоте рата са којима су они суочени деценијама, од којих су највеће размере достигле у Авганистану и Ираку. Реакције западне јавности сматрају лицемерним када се имају у виду злочини које су починили њихови војници у ратовима последњих деценија и који су остали некажњени. Са горчином гледају на различите аршине када је реч о пријему украјинских избеглица и тамнопутих избеглица из Африке и Азије.

Разлози земаља које су се уздржале од осуде руског напада нису, међутим, моралне природе већ су пре свега стратешки и геополитички. Када се погледа мапа, Азија и Африка су подељене на два блока.

Индопацифички фронт

Најмоћније државе Азије, Кина, Индија и Јапан, имају различите позиције, за шта су разлози историјски и стратешки. Јапан се прикључио америчким санкцијама Русији и није оклевао да осуди руску инвазију на Украјину. Москва је заузврат прекинула преговоре о четири острва у Курилском архипелагу које је Русија заузела 1945, а које Јапан сматра делом своје територије, због чега две земље нису потписале мировни споразум после Другог светског рата и формално су још увек у рату. Бивши јапански премијер Абе Шинзо предложио је да НАТО постави нуклеарно оружје на јапанско тло.

Западну реторику деле и Јужна Кореја, Филипини и Камбоџа, док међу земљама које су заузеле другачију позицију Кина и Индија имају највећу тежину. Кина је у актуелној кризи највећи стратешки савезник Русије, с циљем супротстављања америчком утицају у Азији. Иако се изјаснио за поштовање принципа суверенитета и територијалног интегритета држава, Пекинг није увео санкције Русији и није смањио трговинску размену. Као и Москва, и Пекинг је суочен са санкцијама Запада, а тензије са Вашингтоном су још снажније од када је Белу кућу преузео Џо Бајден.

Кина је главни политички и економски супарник САД, које настоје да оснаже и прошире савез земаља азијско-пацифичке регије против Кине. Вашингтон од прошле јесени гомила трупе и усмерава носаче авиона ка Јужном кинеском мору, где се већ налази велики број америчких војних постава.

У сврху обуздавања кинеског утицаја служи и недавни споразум са Аустралијом о продаји нуклеарних подморница који је Вашингтон склопио иза леђа Паризу, с којим је Канбера у септембру раскинуо уговор о испоруци француских подморница вредан више од 30 милијарди евра. За ту прилику САД су формирале нови савез са Аустралијом и Великом Британијом који је по иницијалима добио име Аукус.

Кина и Русија су се у међувремену приближиле, што су Путин и Си Ђинпинг демонстрирали уочи отварања Олимпијских игара у Пекингу 4. фебруара, када су поручили да „пријатељство две државе нема граница". Позиција Кине се није променила од избијања рата у Украјини, иако овај сукоб прети да угрози њену трговинску размену са САД и Европском унијом која је неупоредиво значајнија од размене са Русијом. Економски ризици су велики, али су политички разлози важнији.

Пекинг сматра да главну одговорност за рат у Украјини сносе САД и НАТО и да је на њима да направе уступке како би се ситуација смирила. У Кини се питају да ли је могуће да САД нису помислиле какве последице може да изазове гурање Русије уза зид, након што су у пет таласа ширења НАТО-а на исток дошли до руског прага. Европска унија је из њиховог угла талац САД.

Карика на путу свиле

Москва дели анализу Пекинга о америчкој индопацифичкој стратегији савеза против Кине која личи на стратегију опкољавања Русије. Обе земље желе промену архитектуре међународних односа која би одражавала свет у коме Запад више нема доминантну улогу.

Пекинг је, међутим, опрезан, како би смањио негативне ефекте кризе по сопствену привреду, која се већ суочава са инфлацијом због рата у Европи као и са новим таласом пандемије ковида.

Трговински односи са Европском унијом су за Кину од кључне важности, због чега покушава да успостави равнотежу, стављајући на вагу трговинске интересе са ЕУ и стратешке интересе са Русијом. Европска унија је први трговински партнер Кине, а Украјина је важна карика на њеном новом путу свиле.

Амерички државни секретар Ентони Блинкен и министар спољних послова Кине Ванг Ји позирају за фотографе уочи састанка на маргинама самита Г-20 у Риму, 31. октобар 2021. (Фото: Tiziana Fabi/Reuters)

Извоз у Европу доноси Кини 462 милијарде годишње, што је 15 одсто укупног кинеског извоза, док је извоз у Русију 2,4 одсто. Европска унија, за коју је Кина „системски ривал и стратешки конкурент", како је то дефинисано 2019, највише увози из Кине – 22 одсто, а затим из САД 11 одсто и Русије 7 одсто, према подацима Евростата из 2021, дакле пре санкција Москви.

Кинеско тржиште је треће по реду када је реч о извозу Европске уније – 10 одсто, после САД са 18 одсто и Велике Британије са 13 одсто. Санкције или успоравање трговинских односа са Кином би се значајно одразили на европско тржиште, које је већ уздрмано санкцијама против Москве. Кина би с друге стране могла да повећа економско присуство у Русији, након одласка великог броја западних предузећа. Кинеске компаније би могле да преузму њихове послове, иако ће се вероватно суочити са конкуренцијом из Индије, Катара, Саудијске Арабије и других земаља које у новим околностима виде прилику.

Тајванска канаста

Ова ситуација никако не одговара Западу због чега је усмерио дипломатске стреле на Кину. Бајденова администрација покушава да трговинским оружјем изврши притисак на Пекинг да ограничи подршку Москви.

Вашингтон је средином марта саопштио да неће да продужи царинске таксе на увоз кинеске робе које је увео Доналд Трамп, као поруку Кини да је америчко тржиште за њу отворено, али су уз то ишле претње о новим санкцијама уколико настави да подржава Москву.

Бајденов саветник за државну безбедност Џејк Саливен инсистирао је на томе на састанку са кинеским колегом у Риму 14. марта. Кинеска делегација је одговорила критиком америчке војне и политичке подршке Тајвану, који сматра својом провинцијом.

Вашингтон нема дипломатске односе са овим острвом на 180 км од кинеске обале које има посебан међународни статус, али има споразуме са тајванском владом који омогућавају извоз оружја. Бајден је у августу пошле године изјавио да ће САД да бране Тајван уколико га Кина нападне. Тензије су додатно порасле након што су САД продале оружје острву у вредности од 750 милиона долара и усмериле ратне бродове ка тајванском мореузу, а своје инструкторе послале да обучавају тајванску војску.

Европско-кинески самит

Притисци на Кину су се наставили на виртуелном самиту ЕУ и Кине 1. априла у Бриселу, првом који је одржан након две године.

САД су уочи самита радиле на утврђивању заједничког трансатлантског фронта са циљем да Пекинг натерају да се изјасни о неутралном статусу према кризи у Украјини и да предоче последице које ће сносити уколико економски или војно помогне Русији. Самит, међутим, није померио кинеску позицију ни за јоту.

Кинеске дипломате су након разговора са представницима Европске уније поручиле да Кина води независну спољну политику и да се „противи и топлом и хладном рату, као и подели на блокове и сврставању", како је то написао на Твитеру директор за европске послове у кинеском министарству спољних послова.

У односу према рату у Украјини Кина следи своје дугорочне интересе на Пацифику, пре свега када је реч о Тајвану. Запад који потеже санкције као пиштољ не улива поверење Кини, која се труди да смањи зависност и оснажи аутономију, на првом месту у области технологије.

Међу пет кључних аспеката кинеске позиције о Украјини, које је 31. марта изнео кинески министар спољних послова Ванг Ји, пета се односи на „утврђивање мира и стабилности у азијско-пацифичкој регији".

„Кина је опрезна према Сједињеним Државама, које користе индо-пацифичку стратегију да изазову блоковску конфронтацију у региону. Она ради на убрзању регионалне интеграције и сарадње и одржавању тешко стеченог замаха у развоју", порука је Пекинга.

Уочи самита ЕУ и Кине, шеф руске дипломатије Сергеј Лавров добио је у Пекингу потврду о пријатељству „без граница" између две земље, током прве дипломатске посете од почетка рата у Украјини.

Нафта за рупије

Позицију неутралности заузела је и Индија, са мањим последицама него Кина јер важи за западног савезника.

Индија је уз САД, Јапан и Аустралију део неформалног стратешког савеза Квад (Quadrilateral Security Dialogue, QUAD). Овај савез, као и Аукус, служи да се у азијској зони Пацифика изолује Кина, коју Индија сматра главном спољном претњом. То је не спречава да заузме независни став према кризи у Украјини и настави трговинске преговоре са Русијом.

Притисак који су западне дипломате извршилe на индијског премијера Нарендра Модија да промени став према Москви није уродио плодом. Индија игнорише претње санкцијама и наставља стратешку сарадњу са Русијом која потиче још из совјетских времена.

Ова сарадња је пре свега војне природе. Индији је потребно руско оружје због конфликтних односа са суседима, Кином и Пакистаном. Индијска војска је у највећој мери опремљена руским и совјетским наоружањем.

О „заобилажењу препрека", односно западних санкција, било је речи током дводневне посете Индији Сергеја Лаврова. Руски министар спољних послова се 1. априла састао са индијским премијером, који је претходно игнорисао посету британске министарке спољних послова Елизабет Трас.

Шефица британске дипломатије је морала да се задовољи тиме да из Њу Делхија поручи да је снажење веза између Велике Британије и Индије важније него икада, а порука индијских власти је јасна – неће да им спољну политику диктира Запад.

Срдачан поздрав добродошлице председнику Русије Владимиру Путину од стране индијског премијера Нарендре Модија, Њу Делхи, 5. октобар 2018. (Фото: Yuri Kadobnov/AFP)

Лавров се захвалио на „уједначеном приступу" свог историјског савезника. „Ценимо што Индија приступа овој ситуацији узимајући у обзир све чињенице, а не једнострано", рекао је шеф руске дипломатије. Индијски премијер, који је затражио „хитни прекид насиља" у Украјини, понудио је посредничку улогу своје земље у сукобу.

Индијске власти стављају национални интерес и енергетску безбедност на прво место, због чега су са Русијом постигле нови договор о увозу енергената. Индија, која као и Кина увози руску нафту, договорила је с Москвом ниже цене које би исплаћивала у рубљама или рупијима. Овај механизам плаћања у националним валутама, а не у доларима као до сада, омогућава Индији да купи велике количине руског гаса по знатно нижој цени.

Амерички дипломата задужен за међународну трговину кога су послали из Вашингтона, поручио је „у духу пријатељства" да је за Индију важно „да се придружи" западним санкцијама у циљу „заједничких интереса", упозоривши на могуће последице по „земље које активно покушавају да их заобиђу или ублаже".

САД не би волеле да виде „убрзани" раст увоза енергетских и других производа из Русије као и да њихови „савезници и партнери стварају механизме који подржавају рубљу" и оне „који покушавају да подрију финансијски систем заснован на долару". Индијски министар спољних послова је одговорио америчком дипломати да је Европа у марту увезла 15 одсто више руског гаса него у фебруару.

Ова сложена игра савеза је одлика данашњег мултиполарног света. Русија, која је стратешки партнер Кине, одлази у посету Индији, која није увела санкције Москви иако је стратешки партнер САД.

Али док Вашингтон прети Пекингу да ће трпети последице због веза са Москвом, на Индију се гледа са више такта, што не искључује претеће тонове које индијске власти игноришу, утолико пре што се позицији неутралности не противи ни опозиција ни јавност у земљи.

Индија жели да се еманципује на међународној сцени и оствари стратешку и безбедносну аутономију која ће јој омогућити независну позицију, због чега разговара са Русијом и САД, као и са ЕУ и Украјином.

Пакистански одговор

Неколико сати пре него што је почео руски напад на Украјину 24. фебруара, Путин је у Кремљу примио пакистанског премијера Имрана Кана. Посета је била одавно предвиђена, а руски председник је одлучио да не мења планове за тај дан, док је остатак света у неверици посматрао како тешке оклопне јединице руске војске прелазе границу са Украјином. То је била прва посета пакистанског премијера Москви од 1999. године.

Како је наведено у саопштењу након посете, две земље „које гаје пријатељске односе уз узајамно поштовање" разговарале су о питањима енергетике, о уговору о гасоводу који Исламабад жели да склопи са Русијом, о ситуацији у Авганистану и геополитичким кретањима у свету, али не и о Украјини. „Украјинска криза нас се не тиче", рекао је Кан за Раша тудеј. „Желимо да учврстимо везе са Русијом, не желимо да се сврставамо у било који блок већ да развијамо трговинске везе са свим земљама", нагласио је пакистански премијер. Пакистан се, попут Индије и Кине, уздржао од гласања за резолуцију УН поводом сукоба у Украјини.

Кан има утолико више разлога да тражи подршку Русије јер пролази кроз велику политичку кризу у земљи, за коју криви прозападну опозицију. Пакистан је, наиме, амерички савезник још од оснивања 1947, ова веза се одржала током Хладног рата и касније, све до „америчког рата против тероризма", у коме је Исламабад стао на страну САД, али га је Вашингтон оптужио да тајно подржава талибане.

До приближавања Пакистана и Русије дошло је последњих година, због чега се на Канову политику у Вашингтону гледа као на антизападну. Пакистански премијер са друге стране оптужује САД да раде на његовој смени.

Пакистан као и Индија, његов историјски ривал у региону, види у политици несврстаности начин да се еманципује на међународној сцени. На критике са Запада због посете Москви у тренутку руског напада на Украјину, Кан је одговорио без увијања: „Европски лидери су ишли у Русију а они питају Пакистан 'Зашто сте ишли', као да смо њихове слуге." Уз то, приметио је да се нико није захвалио његовој земљи што је учествовала у „рату против тероризма", што је, како каже, подразумевало велика одрицања.

Трн у оку Вашингтону је и настојање Исламабада да учврсти везе са Кином. Током сусрета са Си Ђинпингом на отварању Олимпијских игара у Пекингу Кан је поручио да ће „Пакистан да чврсто остане уз Кину у сваком тренутку", да ће да помогне изградњу кинеско-пакистанског економског коридора и учврсти сарадњу са Кином у циљу регионалне безбедности и стабилности. Довољно разлога да у Вашингтону пожеле да не буде изабран на предстојећим изборима.

Ријад окреће главу

Рат у Украјини је потврдио и еманципацију заливских земаља које ових дана не дижу слушалицу на позиве из Беле куће. Разилажење САД и кључних заливских савезника, Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата, до недавно је било незамисливо. Ове две земље, чланице Организације земаља извозница нафте (ОПЕК), које су деценијама подржавале Вашингтон, уздржале су се од подршке америчкој администрацији у настојању да угуши Москву санкцијама, као и о позив Г7 да повећају производњу нафте и гаса како би спустили цену нафте на међународном тржишту.

Одбиле су, такође, да избаце Русију из формата ОПЕК+, којим председавају Ријад и Москва. „Не можете годинама да нас оцрњујете, а затим проглашавате суперхеројима када ниво снабдевања енергентима падне испод тражње", поручио је министар енергетике Уједињених Арапских Емирата, који тренутно председавају Саветом безбедности УН. „Не иде с нама тако. Не мешамо политику с мисијом ОПЕК-а да одржава стабилност глобалног тржишта нафтом. Цеђење било којег партнера савеза само води повећању цене барела."

Оваква позиција заливских земаља представља прекретницу у односима са САД и значи да се више не ослањају на Вашингтон као на крајњег гаранта регионалне безбедности. Након преусмеравања интереса САД са Блиског истока на азијску зону Пацифика, променили су се савези.

Саудијска Арабија и Емирати се у Јемену боре против побуњеника Хути које подржава Иран, због чега су учврстили везе са Русијом и Кином, док Бајден покушава да са Техераном оживи споразум о нуклеарном програму.

Саудијска Арабија је савезник САД од 1945. године, када је постигнут споразум о „нафти у замену за заштиту", који је Западу деценијама омогућавао стабилне цене нафте као један од услова за стабилну економију, али и учешће заливских монархија у војним савезима са САД – против Совјета у Авганистану и ирачких снага у Кувајту 1991.

Односи Вашингтона и Ријада су се погоршали од 2010. године, када је у Белој кући био Барак Обама, а потом поново са Бајденом, који је одбио да се састане са саудијским престолонаследником Мохамедом бин Салманом, за кога америчке обавештајне службе верују да стоји иза убиства новинара Вашингтон поста Џамала Кашогија.

Мохамед бин Салман и Владимир Путин у добром расположењу, Буенос Ајрес, 1. децембар 2018.

Бајден је безуспешно покушао да убеди лидере заливских монархија да повећају производњу нафте, а када су они остали доследни плану који је договорен са Русијом, окренуо се Венецуели, у којој су САД до јуче покушавале да смене председника Николаса Мадуру са власти.

Пошто ни ту није прошло, остаје им да покушају са још једном од „осовина зла" из америчког репертоара међународних непријатеља – са Ираном, али се још не назире споразум око нуклеарног програма који би могао да отвори могућност извоза иранске нафте на светско тржиште.

У покушају да смањи цене горива које су скочиле од увођења санкција Русији, амерички председник се окренуо унутрашњем тржишту и наредио пуштање у промет милион барела нафте дневно из државних резерви током шест месеци, упоредивши ситуацију са ратном.

Латиноамеричка веза

Већина земаља Централне и Јужне Америке је гласала у УН за осуду руског напада на Украјину – Куба, Никарагва, Боливија и Ел Салвадор су биле уздржане а Венецуела није гласала – али су готово све одбиле да уведу санкције Русији. То је био разлог што се ниједна није нашла на листи „непријатељских земаља" коју је Москва објавила 7. марта, а на којој су, поред осталих, САД, Европска унија, Велика Британија, Швајцарска, Јапан, Канада, Норвешка, Сингапур и Јужна Кореја, али и Црна Гора, Албанија и Северна Македонија.

Латинска Америка, која је у време Хладног рата била главна жртва америчког интервенционизма, не жели да се сврста против Русије. Москва одржава везе са овим континентом у стратешким областима, на првом месту у пољопривреди и енергетици. Ове везе су се учврстиле током пандемије ковида, када су у Јужну Америку стигле руске вакцине „Спутњик В" у тренутку када су касниле вакцине из западних лабораторија.

Мексички председник Андрес Мануел Лопез Обрадор, који се противи америчком ембаргу против Кубе, изјаснио се против санкција Русији упркос притиску свог најважнијег трговинског партнера, САД.

Бразилски председник Жаир Болсонаро је био у посети Москви непосредно пред руски напад на Украјину, да би потом изјавио да је његова земља неутрална у овом сукобу.

Са Путином се у фебруару уочи кризе састао и аргентински председник Алберто Фернандес, када је предложио да његова земља постане „капија за Русију у Јужној Америци". Аргентина је убрзо по избијању сукоба осудила „инвазију" Украјине и војне операције у овој земљи, али је поручила да унилатералне санкције Русији неће довести до мира.

Венецуела и Колумбија имају дијаметрално супротне ставове о украјинској кризи – Каракас је безрезервни савезник Москве, док Богота, савезник САД и једини партнер НАТО-а у Јужној Америци, подржава санкције Русији. Ова јасна геополитичка подела би могла да доведе до нових тензија између две земље.

Афричко несврставање

И Африка је, као и Азија и Јужна Америка, подељена у одговору на кризу у Украјини. Од 54 афричке земље 25 није осудило Русију – 17 је било уздржано, седам није гласало, Еритреја је била против резолуције – што је половина континента. Али ниједна није увела санкције Русији.

Земље које су гласале за резолуцију углавном су савезнице Запада и са њим имају војне везе, али је пажњу привукао уздржан став Јужне Африке и Сенегала. Јужна Африка је чланица БРИКС-а, уз Русију, Индију, Кину и Бразил, једину земљу из овог низа која је гласала за резолуцију о осуди руског напада.

Сенегал, бивша француска колонија, истиче „приврженост независности и суверености држава", позивајући се у исто време на „принципе несврстаности". Идеја несврстаности нарочиту тежину има у Африци, а повратак биполарног света је поново оживљава (покрет несврстаних још увек постоји, већина чланица је из Африке, а последњи скуп је одржан у Србији 2021).

Разлог за уздржавање афричких земаља није само жеља да задрже неутралност у поларизованом свету, већ и неслагање са интервенцијама у којима је НАТО од одбрамбеног савеза постао инструмент западног интервенционизма. У Африци је то у скорије време случај са уплитањем Запада у рат у Либији, што је додатно дестабилизовало овај део афричког континента.

Руски председник и афрички лидери на самиту Русија-Африка у Сочију одржаном 2019. године (Фото: Alexei Druzhinin/SPUTNIK/AFP)

Још један разлог је сложена равнотежа у спољној политици коју велики број афричких земаља покушава да постигне. Афричке земље које са Русијом имају трговинске и војне везе не желе да доведу у питање ово стратешко партнерство, као што не желе да се одрекну веза са другим великим међународним актерима у Африци, попут Кине, ЕУ и САД, јер знају да „када се слонови туку, трава страда".

Конго је тако политички близак САД, али економски зависи од Кине. Египат има партнерске односе са западним земљама али купује руско оружје и пшеницу.

Ова стратегија балансирања између полова моћи у свету је данас карактеристична за велики број малих земаља, укључујући и Србију. То им омогућава да у конкуренцији великих ривала на међународној сцени пронађу маневарски простор.

Иако се углавном посматра из економског угла, ова стратегија има и политичку и безбедносну позадину. Украјинска криза која је довела до снажније поларизације је пољуљала ову осетљиву равнотежу. Мале земље ће много теже одолети притисцима, нарочито ако се ради о нестабилним државама чије власти зависе од спољних савезника.

Извор РТС

Насловна фотографија: Ueslei Marcelino/Reuters

Украјина и Тајван у геополитичком вртлогу

politika.rs

Украјина и Тајван у геополитичком вртлогу

Митар Михаљица

6-8 minutes


За сада не изгледа да се назире крај инвазије Русије на Украјину у којој обе стране трпе велике губитке. Како год да се рат заврши обе стране ће славити Пирову победу. Одговорност за агонију Украјине је на свим инволвираним странама. У еволуцији те агоније несумњива је улога САД, а потом НАТО и ЕУ. Клинтонова администрација је 1998. прекршила обећање Џ. Буша старијег да се НАТО неће ширити на исток. Пре самита НАТО-а у Букурешту 2008 Џ. Буш млађи је у Кијеву обећао да ће „дати све од себе да укључи Украјину у НАТО". У „Заједничкој изјави о стратешком партнерству САД и Украјине'' од 1. септембра 2021. то је подробније разрађено са нагласком да ће САД подржати Украјину око укључења у НАТО, а посебно да ће помоћи Украјини да поврати Крим у матицу. По речима Н. Чомског то је „намерно гурање прста у медведово око". Зато је Путин морао да реагује тако како је реаговао.

Проблем са Путиновом „интервенцијом'' је у томе што је она покренута без дубинске анализе њених последица. И што се није довољно радило на томе да житељи Донбаса у добро припремљеној медијској презентацији у УН и другде добију "статус жртве'' и тиме стекну право да се бране у праведном рату. Сматрало се да ће истина о тешком стању житеља у Донбасу сама себи прокрчити пут до јавности. И то у исто време када  се на Западу „истина'' као лаж често креира уз огромне манипулације и у складу са интересима моћних структура. При томе, Путинови стратези нису узели у обзир историју разних инвазија. Х. Кисинџер у свом приказу књиге Џ. М. Голдштајна о рату САД против Вијетнама („Чему нас учи Вијетнам", Њузвик, 3. новембар 2008.) каже следеће:  „Када се од председника тражи да крене у рат њему, пре свега, треба да буде презентирана анализа глобалне стратешке ситуације; циљ рата је победа, пат позиција је последњи избор а не пожељан стратешки циљ; председнику мора бити презентиран одржив дипломатски оквир; дипломатија и стратегија морају да се третирају као целина, а не као сукцесивне фазе политике."

Систематско и упорно опкољавање Русије од стране САД притерало је Русију и Путина уза зид. САД ништа нису урадиле да притисну В. Зеленског да се спроведе споразум  Минск два. Као да се стварала замка за Путина да учини ризичан потез.  Путинов изнуђени потез је поклон за САД и њихове савезнике. То је САД омогућило да се у глобалном суровом  медијском рату (заједно са савезницима) свом силином и брутално обруше на Русију. Да би се што више исцрпила Русија у братоубилачком рату у Украјини, САД и савезници затрпавају Украјину разним врстама убојитог наоружања, уз велику финансијску помоћ. САД ће  сигурно  постићи оно што су желеле. Оне су цементирале кривицу Русије као агресора и запушиле уста свима који би покушали да објективно сагледају узроке сукоба Русије и Украјине. САД сада  воде рат против Русије изван своје територије. И користе Украјину као извођача радова и њену војску као топовско месо. САД ће без испаљеног метка и уз невиђене санкције (уз помоћ  савезника) економски драматично осакатити економију Русије. Уз то, САД  ће покушати да Русију истисну са енергетског тржишта ЕУ како би ЕУ продали свој ЛНГ и то по вишим ценама. У целини узев, осакаћена и осиромашена Русија имаће мањи геополитички значај и као таква биће од мале помоћи Кини у извесном сукобу САД  и Кине.

Још погубније жариште је сукоб између САД и Кине око Тајвана. Од 1945. Кина је пристала да на миран начин поврати Тајван у своју матицу. А САД се након повлачења признања Тајвана 1979. и даље понашају као да то признање нису ни повукле. И за Кину и за САД Тајван има геополитички и геостратешки значај. Тајван се налази на важној раскрсници између Северног и Јужног кинеског мора, односно између Индијског океана и Пацифика кроз коју годишње прође робе у вредности преко пет билиона долара. И друго, Тајван је први у свету по производњи чипова на којима се темељи савремена технолошка револуција. На Тајвану се производи 63 одсто глобалне производње чипова, с тим што његова компанија ТСМЦ производи 54 одсто глобалне производње. САД су технолошки и на сваки начин помагале Тајван. Највећи увозници чипова из Тајвана су САД и Кина. Зато САД хоће на сваки начин да спрече повратак Тајвана у матицу. У спречавању технолошког успона Кине  САД су већ у доба Д. Трампа осакатиле производњу чипова у кинеским компанијама „Хуавеј" и СМИЦ. Да не би Кина дошла у искушење да на силу поврати Тајван (и да  би учврстиле већ постојеће и будуће баријере према Кини) САД су као претњу Кини, поред постојећег НАТО-а, формирале групу „Квад'' (САД, Јапан, Аустралија и Индија као поморски НАТО), те  АУКУС (Аустралија, УК и САД). У том циљу окупиле су и анимирале преко сто наводно демократских  земаља.

Као што време у случају Украјине није радило за Русију (због све веће подршке САД пријему Украјине у НАТО и повратку Крима матици)  тако време не ради за Кину због све чвршћих веза САД са Тајваном. При томе, више од 75 година Тајван живи у другачијем политичком систему, где  значајан део становништва не жели да мења тај политички систем. И што више Кина буде вршила притисак на Тајван више ће расти отпор тог дела становништва прикључењу Кини. И више ће се САД мешати у односе Кине и Тајвана, гурајући Кини прст у око. Спирала тих догађаја се вероватно неће завршити на миран начин. А збивања на терену показују да Кина и Русија нису синхронизовале свој одговор на агресивно понашање САД и  савезника. Нити су повукле црвену линију докле ће толерисати такво агресивно понашање САД и савезника. Такве црвене линије су могуће, поготово када главне нуклеарне силе (Русија, САД и Кина) располажу великим арсеналом нуклеарног оружја и када подједнако страхују од његовог коришћења. Ако САД и савезници стратешки опкољавају Русију и  Кину  да би сасекли њихов технолошки и економски развој, онда оно што је минимум  јесте да Кина и Русија до максимума искористе дипломатију, те УН, Г-20 и сл. како би се прекинуло са том праксом док не буде касно.

Доктор економских наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa


View article...

Enclosures:

160z120_tajvan-za-poglede.jpg (19 KB)
https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_04//160z120_tajvan-za-poglede.jpg

 

петак, 8. април 2022.

Na putu ka mračnoj distopiji

standard.rs

Na putu ka mračnoj distopiji

Александар Павић

9-11 minutes


Imamo posla sa iskonskim zlom, koje, ratujući do poslednjeg nesrećnog Ukrajinca, pokušava da uvede svet u jednu mračnu distopiju. Ko god pruža podršku tom projektu, deo je istog zla

Namnožili su se poslednjih godina na našim prostorima mnogi koji se predstavljaju kao „branioci zapadnih vrednosti".

Osim što zagovaraju bezalternativni put u EU, oni takođe imaju u najmanju ruku blagonaklon stav prema NATO-u, mada mnogi od njih ne propagiraju otvoreno članstvo Srbije u toj organizaciji, znajući koliko je ona među Srbima nepopularna, pogotovo sada, kada je širenje NATO dovelo svet na ivicu globalnog sukoba sa nesagledivim posledicama.

Stoga je bitno naglasiti da takvi nisu nikakvi benigni „zapadoljupci". Naime, oni imaju vrlo malo veze sa onim Zapadom koji je pobedio kao alternativa totalitarnom, odnosno ideološki komunističkim Istokom. Jer, taj Zapad je, sa svom svojom agresivnom, kolonijalnom, često genocidnom prošlošću, ipak u istorijskom razdoblju završetka Hladnog rata i ideološke pobede Zapada, bar nominalno nudio jedno drugo obećanje – opštu demokratizaciju, slobodu misli i izražavanja, demilitarizaciju i opšteprihvaćena pravila tržišnog ponašanja.

Liči li na to Zapad današnjice?

Ni nalik tome. Naprotiv, u (nekad) „slobodnom svetu" na sceni su sistematsko ukidanje građanskih sloboda, porast cenzure, kriminalizacija „politički nekorektnog" mišljenja i izražavanja, unutrašnja i spoljna militarizacija i oligarhizacija, odnosno koncentrisanje sve većeg kapitala u sve manje ruku, paralelno sa pojavom moćnih monopola.

Neki bi to nazvali novim fašizmom. Drugi ispunjenjem najmračnijih Orvelovih ili Hakslijevih vizija. Ali čak nije ni toliko važno kako bismo taj novi Zapad nazvali. Važnije je konačno se otarasiti automatskog asociranja sadašnjeg Zapada sa onim hladnoratovskim. Jer oni su nebo i zemlja.

Biti za NATO u vreme Hladnog rata je moglo vrlo ubedljivo da se argumentuje, uopšteno rečeno, podrškom odbrani demokratije i slobode. Biti za NATO u današnje vreme se nikako ne može time pravdati. Zapravo se ne može pravdati ničim smislenim i legitimnim.

Kenanovo predskazanje

Padom Berlinskog zida i raspuštanjem Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza, svrha postojanja NATO-a je trebalo da nestane. Ali NATO nije prestao da postoji. Zašto? Poslušajmo reči jednog od najistaknutijih hladnoratovskih američkih diplomata, Džordža Kenana, izrečene 1987, pri samom kraju Hladnog rata:

„Kad bi Sovjetski Savez sutra potonuo pod vode okeana, američki vojno-industrijski kompleks bi morao da ostane suštinski nepromjenjen dok se ne izmisli neki drugi protivnik. Sve drugo bi bio neprihvatljiv šok za američku ekonomiju."

Kako je konstatovao bivši kanadski ambasador u SFRJ, Džejms Biset, „Amerikanci nisu morali da pronađu novog protivnika, već su nastavili da se pretvaraju da je Rusija još uvijek stari Sovjetski Savez".

I nastavio: „Kada je pao zid i kad se urušio Sovjetski Savez, svijet se radovao sa očekivanjem da su se završili i Hladni rat i prijetnja nuklearnim Armagedonom. Avaj, nije bilo tako. Nije bilo pokušaja da se nova Rusija primi u porodicu slobodnih nacija, nije bilo Maršalovog plana za te bivše sovjetske države. Zapad je nastavio da prikazuje Rusiju kao ozbiljnu prijetnju svjetskom miru i bezbjednosti i kao neprijatelja koji zahtjeva budnost NATO-a."

Već pomenuti Kenan se, upozoravajući na kobnu grešku daljeg širenja NATO-a, u maju 1998. na stranicama Njujork tajmsa oglasio sledećim rečima:

„Mislim da je to početak novog hladnog rata. Mislim da će Rusi postepeno veoma neprijateljski reagovati i da će uticati na njihovu politiku. Mislim da je to tragična greška. Nije bilo apsolutno nikakvog razloga za to. Niko nije pretio nikome. Zbog ovog proširenja bi se američki Oci-osnivači prevrnuli u grobu… Pogotovo su me uznemirile tvrdnje o Rusiji kao zemlji koja jedva čeka da napadne Zapadnu Evropu. Da li ljudi ne razumeju? Naši hladnoratovski sporovi bili su sa sovjetskim komunističkim režimom… A ruska demokratija je isto toliko napredna, ako ne i naprednija, od one u zemljama za koje smo se upravo obavezali da ćemo ih štititi od Rusije."

Džordž Kenan (Foto: Getty Images)

Poslednji američki ambasador u Sovjetskom Savezu, Džek Metlok, u svedočenju pred Spoljnopolitičkim komitetom američkog Senata 1997, izjavio je:

„Smatram da je preporuka (Klintonove) administracije da se u članstvo NATO-a u ovo vreme prime nove članice pogrešna. Ako to američki Senat odobri, to bi lako moglo da bude zapisano u istoriji kao najveća strateška greška napravljena od kraja Hladnog rata. Daleko od toga da će poboljšati bezbednost Sjedinjenih Država, njihovih saveznika i država koje žele da postanu članice Saveza – ta odluka bi lako mogla da pokrene niz događaja koji bi mogli da proizvedu najozbiljniju bezbednosnu pretnju ovoj naciji (tj. SAD – prim. aut.) od kolapsa Sovjetskog Saveza."

Metlok je bio i jedan od preko 50 uglednih potpisnika otvorenog pisma Bilu Klintonu od 26.6.1997. u kojem su apelovali protiv daljeg širenja NATO.

Reči njihovog upozorenja su bile proročke, pogotovo što su među potpisnicima bili ljudi koji su se s pravom smatrali zakletim anti-komunistima ili hladnoratovskim jastrebovima:

„Mi dolepotpisani smatramo da su tekući napori koje predvode SAD u cilju širenja NATO-a… politička greška istorijskih razmera. Smatramo da će širenje NATO smanjiti savezničku bezbednost i poremetiti evropsku stabilnost…"

Naravno, sva najgora predviđanja su se i ostvarila. Širenje NATO-a je, u ime širenja bezbednosti, istu uništilo na evropskom kontinentu. NATO je pokrenuo agresiju protiv jedne evropske države (SRJ), bombardovao jednu evropsku prestonicu (Beograd) prvi put od kraja Drugog svetskog rata i legitimisao ponovno vojno angažovanje i agresivno međunarodno ponašanje Nemačke.

A svojim, odnosno angloameričkim insistiranjem na daljem proširenju po svaku cenu, NATO je konačno primorao Rusiju da interveniše u Ukrajini.

Isti Džek Metlok je, samo desetak dana pre početka ruske specijalne operacije upozorio: "Danas smo suočeni sa krizom koja se mogla izbeći i koja se mogla predvideti, i koja zapravo i jeste predviđena i namerno izazvana, ali koja bi mogla lako biti rešena korišćenjem zdravog razuma."

Precizirajući razloge zašto je sadašnja ukrajinska kriza mogla biti izbegnuta, Metlok 14.2.2022. piše sledeće:

„Pošto je glavni zahtev predsednika Putina garancija da NATO neće primati nove članice, a specifično Ukrajinu i Gruziju, očigledno je da ne bi bilo osnova za sadašnju krizu da nije došlo do širenja alijanse posle kraja Hladnog rata, ili da se to širenje odvijalo zajedno sa izgradnjom evropske bezbednosne strukture koja bi uključila i Rusiju."

I zatim je Metlok naveo ranije američke reakcije na bezbednosne pretnje blizu sopstvenih granica – od uspostavljanja tzv. Monroove doktrine i reakcije na pokušaj Nemačke da uvuče Meksiko u svoj savez tokom Prvog svetskog rata, pa do spremnosti da se započne nuklearni rat zbog razmeštanja sovjetskih nuklearnih raketa na Kubi.

Globalna tranzicija

Naravno, Kenan, Metlok i njegovih 50+ supotpisnika nisu bili jedini glasovi koji su godinama upozoravali protiv daljeg širenja NATO-a – ali su reprezentativni.

Za njih bi se moglo bez dvoumljenja reći da predstavljaju onaj Zapad i one vrednosti za kojim je verovatno većina čovečanstva suštinski težila u drugoj polovini 20. veka. Međutim, da ponovimo – ovo danas više nije taj Zapad.

Današnji Zapad oblikuju neokonzervativni i neoliberalni intervencionisti, oni „tvrdi ljudi" koji su, po senzacionalnom svedočenju Veslija Klarka, izvršili „politički prevrat" u SAD i „preuzeli vođenje politike u svoje ruke" posle 11. septembra 2001. godine.

I ti „tvrdi ljudi", koji danas sufliraju senilnom „krvavom starcu" Bajdenu uvrede koje sve češće izgovara na račun Vladimira Putina, i koji Rusima serviraju novi Račak i Srebrenicu, svesno i neumoljivo guraju svet ka „značajnom međunarodnom sukobu", kako je sadašnju situaciju okarakterisao načelnik združenog štaba američkih oružanih snaga, braneći rekordni budžet Pentagona u iznosu od 773 milijarde dolara pred Predstavničkim domom američkog Kongresa.

Ajzenhauer se verovatno okreće u grobu, jer je vojno-industrijski kompleks na čije metastaziranje je upozorio još početkom 1961. očigledno zavladao Sjedinjenim Državama.

A u pozadini velikog rata se pokušava sprovesti totalitarno-genocidna agenda „Velikog reseta", odnosno svesno uništavanje sadašnjeg ekonomskog poretka da bi se „ponovo izgradio bolji" (Build Back Better).

To je, osim brojnih „mladih lidera" Svetskog ekonomskog foruma koji su se, po svedočenju Klausa Švaba, infiltrirali u kabinete vlada širom sveta, gromoglasno najavio i princ Čarls u maju 2020, pozivajući na „globalnu tranziciju ka održivim tržištima i dekarbonizaciji".

Predsednik Svetskog ekonomskog foruma Klaus Švab (foto: Ye Aung Thu/AFP/Getty Images)

U tom smislu je svesno izazvana energetska kriza, koja je vinula cene energenata u nebo, i poželjna – a „zli Putin" dođe kao zgodna figura na koju treba svaliti svu krivicu za predstojeću ekonomsku katastrofu i svesno izazvanu glad.

Da, imamo posla sa iskonskim zlom, koje, ratujući do poslednjeg nesrećnog Ukrajinca, pokušava da uvede svet u jednu mračnu distopiju.

Ko god u tom projektu podržava današnji Zapad, deo je istog zla.

Izvor Sve o Srpskoj

Naslovna fotografija: AP Photo/Vadim Ghirda

BONUS VIDEO:

 

среда, 6. април 2022.

Бисет: „Амерички мир“ и НАТО постали су опасни по свјетски мир

fakti.org

Бисет: „Амерички мир" и НАТО постали су опасни по свјетски мир

9-11 minutes


ОПЕТ ОПАСНО МЈЕСЕЧАРСТВО: САРАЈЕВО 1914. -УКРАЈИНА 2022.

* Чувени бивши амерички амбасадор у Москви, Џорџ Ф Кенан, упозорио је 1987. године: „Кад би Совјетски Савез сутра потонуо под воде океана, амерички војни индустријски комплекс би морао да остане суштински непромјењен док се не измисли неки други противник. Било шта друго би било неприхватљив шок за америчку економију." Како се испоставило, Американци нису морали да пронађу новог противника, већ су наставили да се претварају да је Русија још увијек стари Совјетски Савез

* Недавање гаранција Путину да Украјина неће постати чланица НАТО било је окидач који је убједио руског лидера да мора да реагује. Међутим, то је био само још један разлог, међу многима, који је увјерио Русију да НАТО, под вођством Американаца, не само да се не може вјеровати, већ да је НАТО одлучан да изнуди промјену режима у Русији, као што је то учинио у низу других земаља

* У марту 1999, током бомбардовања Србије, на прослави 50. рођендана НАТО-а у Вашингтону, Клинтон је најавио нови „стратешки концепт" за НАТО. Нови „концепт" је увео нове функције као што су: „превенција сукоба", „управљање кризом" и „операције одговора на кризу". У ствари, овај нови концепт је трансформисао НАТО из чисто одбрамбеног тијела у инструмент америчке спољне политике и војне моћи. Сада је НАТО могао да интервенише гдје год и када год пожели

* Запад је наставио да приказује Русију као озбиљну пријетњу свјетском миру и безбједности и као непријатеља који захтјева будност НАТО-а. Прилика за нови „Амерички вијек" који доноси „Амерички мир" (Pax America) је изгубљена. То ће историчари видјети као једну од најозбиљнијих спољнополитичких грешака 20. вијека

____________________________________________________________

       Аутор: Џејмс БИСЕТ, бивши канадски амбасадор у Југославији

       ПРИЈЕ десет година, књига британског историчара Кристофера Кларка, "Мјесечари", описала је како је руководство европских сила низом грешака довело до почетка Првог свјетског рата, проузрокујући смрт преко 15 милиона људи. Данас смо свједоци још једне „мјесечарске" трагедије док рат који изазива смрт и разарања бјесни широм Украјине и пријети могућношћу нуклеарне катастрофе.

       Као и у Сарајеву 1914. године, сукоб у Украјини данас је непотребан, а узрокован је неспособношћу НАТО сила које предводе САД. На изглед, чинило се да се проблем може лако ријешити. Радило се о очекивању да би Украјина могла постати чланица НАТО, чему се Русија противи.

Џорџ Кенан са документом са којим је почео Хладни рат

       Немогуће је повјеровати да Американци и други лидери НАТО-а нису предвидјели да ће такав чин Руси протумачити као повод за рат.

       Државни удар у Кијеву 2014. године, који су осмислили Американци, који је подијелио земљу и довео до осмогодишњег грађанског рата између проруског источног региона Донбаса и остатка земље, Русија је видјела као напад на саму Русију.

       Током наредних година Украјина је од Сједињених Држава добила модерну војну опрему вриједну милијарде долара, као и обуку украјинских трупа. Заузврат, проруска страна је добила војну помоћ од Русије.

       У ствари, ово дуготрајно надметање је било увод у оно што се данас дешава у Украјини.

       Непостизањем било каквог компромиса који би произашао из споразума из Минска и одбијањем НАТО да испуни захтјев Русије за гаранцијом да Украјина неће постати чланица НАТО и да се уклоне ракетне базе НАТО у Пољској и Румунији, створена је сцена за могући велики оружани сукоб.

       Вјероватноћа да се то догоди, уз чињеницу да је Русија повукла црту у пјеску, наглашена је гомилањем преко сто хиљада руских војника дуж украјинске границе.

       Баш у том периоду, лидери НАТО, предвођени САД, имали су прилику да спријече ужасе рата ширих размјера који се данас одвија у Украјини и смање ризик од ширења сукоба и његовог прерастања у нуклеарну катастрофу.

       Прихватање руских захтјева било би сасвим у складу са циљевима НАТО, као што је то утврђено у првом члану НАТО уговора – да је НАТО чисто одбрамбена организација и да никада неће користити силу или пријетити употребом силе у рјешавању међународних спорова, и да }е увијек дјеловати у складу са Повељом Уједињених нација.

       Међутим, као што ће историја забиљежити, земље НАТО предвођене САД су игнорисале захтјеве Русије и, као што се догодило 1914. године, лидери 2022. су „успавани" ушли у рат.

       Недавање гаранција предсједнику Путину да Украјина неће постати чланица НАТО било је окидач који је убједио руског лидера да мора да реагује. Међутим, то је био само још један разлог, међу многима, који је увјерио Русију да НАТО, под вођством Американаца, не само да се не може вјеровати, већ да је НАТО одлучан да изнуди промјену режима у Русији као што је то учинио у низу других земаља.

       Русију је посебно бринуло то што је НАТО већ прекршио сопствени уговор својим илегалним бомбардовањем Србије 1999.

       Бомбардовање, које је трајало 78 дана и ноћи, западни медији су најавили као хуманитарни чин за спрјечавање геноцида на Косову.

       Све земље НАТО, са изузетком Грчке, учествовале су у овом незаконитом чину, који је прекршио међународно право и Повељу Уједињених нација.

       Након бомбардовања услиједило је признање независности Косова, чак и без референдума.

Ракетирани РТС у пламену, 23. априла 1999.

       Да је овим незаконитим чином нарушен суверенитет Србије - једноставно је игнорисано.

       Једини израз забринутости дошао је од предсједника Путин који је упозорио да би и он једног дана могао да слиједи ове изузетне преседане.

       У марту 1999, током бомбардовања Србије, на прослави 50. рођендана НАТО-а у Вашингтону, предсједник Клинтон је најавио нови „стратешки концепт" за НАТО. Нови „концепт" је био да се НАТО модернизује и да буде спреман за нови вијек.

       То се односило на нове функције као што су: „превенција сукоба", „управљање кризом" и „операције одговора на кризу".

       У ствари, овај нови концепт је трансформисао НАТО из чисто одбрамбеног тијела у инструмент америчке спољне политике и војне моћи. Сада је НАТО могао да интервенише гдје год и када год пожели.

       На истој рођенданској забави, Предсједник Клинтон је такође најавио да ће Мађарска, Пољска и Чешка постати чланице НАТО. Тиме је прекршено обећање за које Руси вјерују да га је дао амерички предсједник Џорџ Х. Буш да ако Русија дозволи уједињеној Немачкој да уђе у НАТО, онда се НАТО никада неће ширити на исток.

       Данас, када је Русија окружена државама НАТО, да ли је чудно што предсједник Путин сматра да је вријеме да подвуче црту када је у питању позивање Грузије и Украјине у клуб?

       Чувени бивши амерички амбасадор у Москви, Џорџ Ф Кенан, упозорио је 1987. године: „Кад би Совјетски Савез сутра потонуо под воде океана, амерички војни индустријски комплекс би морао да остане суштински непромјењен док се не измисли неки други противник. Било шта друго би било неприхватљив шок за америчку економију."

       Како се испоставило, Американци нису морали да пронађу новог противника, већ су наставили да се претварају да је Русија још увијек стари Совјетски Савез.

       Од пада Берлинског зида, америчка спољна политика се заснива на свјетској доминацији („доминацији пуног спектра".).

        Пентагон је 1992. године издао „Водич за планирање одбране" и стратегија која је наведена у овом документу објашњава већину циљева спољне политике САД у прве двије деценије овог новог вијека.

       Ево релевантног цитата из тог документа: „Настојимо да спријечимо било коју непријатељску силу да доминира регионом чији би ресурси били довољни за стварање глобалне моћи"… и „да спријечимо настајање новог ривала, било на територији бившег Совјетског Савеза или негдје другдје, који би представљао пријетњу  равну пријетњи бившег Совјетског Савеза."

       Када је пао зид и кад се урушио Совјетски Савез, свијет се радовао са очекивањем да су се завршили и Хладни рат и пријетња нуклеарним Армагедоном. Авај, није било тако.

       Није било покушаја да се нова Русија прими у породицу слободних нација, није било Маршаловог плана за те бивше совјетске државе.

       Запад је наставио да приказује Русију као озбиљну пријетњу свјетском миру и безбједности и као непријатеља који захтјева будност НАТО-а.

       Прилика за нови „Амерички вијек" који доноси „Амерички мир" (Pax America) је изгубљена. То ће историчари видјети као једну од најозбиљнијих спољнополитичких грешака 20. вијека.

       Последња реченица књиге Кристофера Кларка гласи: „...протагонисти 1914. били су мјесечари, будни а нису видјели, прогањани сновима, а ипак слијепи за стварност ужаса који ће донети свијету. Дозволили смо нашим мјесечарима да нас поново увуку у глупи и непотребни рат.

       Као и 1914. године, подржавају их ратнохушкачки медији и масе које мало знају о чињеницама, али се не усуђују да доведу у питање популарни наратив.

       https://sveosrpskoj.com/svijet/biset-americki-mir-i-nato-postali-su-opas...

 

уторак, 5. април 2022.

Руска загонетка

standard.rs

Руска загонетка - Нови Стандард

Isak Davidov

7-9 minutes


Putin je rekao: „Za SAD je ovo politika obuzdavanja Rusije, a za nas je pitanje života i smrti." A šta je istina o kojoj on govori? Ona je prosta: Rusi rade ono što Srbi nisu bili u stanju da urade pre trideset godina

Da je Rusija vojno napala drugu međunarodno priznatu državu (Ukrajinu) očigledna je istina. Ali, ima li u tom aktu još nečega? U prvi sam mah pomislio ovo: štrajk događaja, koji je toliko iritirao Bodrijara, najzad je okončan. Čak mi se učinilo da ruska akcija u stvari predstavlja otelotvorenje Borhesove i njegove priče o osveti naroda ogledala.

Radi se, naime, o tome da su eseji o ogledalu zagonetki istkani od alegorije kojom se Drugost prikazuje kao pobeđena i osuđena na servilnu sudbinu podražavanja. Pobeđeni drugi – potcrtava Bodrijar – osuđen je da bude Isti. Poradovao sam se, dakle, da su se puki poslušni odblesci počeli buditi, da su se trgli iz začarenosti i nasrnuli na svoje staklene i metalne granice, i da će postojeći sistem predstvljanja i vrednosti neminovno nestati u toj pobuni.

Danas mi, međutim, takav rasplet izgleda manje verovatan. Iskreno priznajem da su me nespretne izjave smušenog Medinskog posle carigradskih pregovora u velikoj meri pokolebale. Jer, može biti da narodi ogledala ipak nisu sasvim spremni da prestanu da spontano reflektuju lik Imperije. Drugim rečima, možda Rusija i neće biti u stanju da iskorači iz zapadnjačkog kulturnog i političkog obrasca. U svakom slučaju, ispisivanje ovih redova je kao klađenje uživo: tek će kraj utakmice okončati tenzije i kontradikcije.

Kopci (ni)su ljudi

Tačna je blistavo sročena istoričareva opaska da je u sedamnaestom veku zarobljeni ruski medved grizao svoje šape uviđajući da je Zapad rešen da Rusiju drži orijentalnom. Tome se ne treba čuditi: Zapad je prepun zavodljivih lepota. Pošto ni sam nisam imun na njih, predlažem čitaocu da zajedno uživamo u ovom prizoru: „Držite li vi – upita Kandid – da su se ljudi uvek uzajamno tamanili kao što danas čine? Mislite li da su ljudi uvek bili lažljivci, lupeži, verolomnici, nezahvalnici, razbojnici, slabotinje, vetropiri, kukavice, zavidljivci, proždrljivci, pijanice, tvrdice, vlastoljupci, krvoloci, klevetnici, razvratnici, zanesenjaci, licemeri i budale? – Držite li vi – odgovori Martin – da su kopci uvek jeli golubove kad god su im padali u kandže? – Razume se – reče Kandid. – Pa lepo – odgovori Martin – kad su kopci ostali iste ćudi, zašto mislite da su ljudi promenili svoju ćud? – A biće tu razlike – poče Kandid – jer slobodna volja…' Mudrujući tako stigoše u Bordo." U Volterovim epigramima koji melju jednom rečenicom moguće je naći delić odgovora na rusku zagonetku – ali se ona ne može odgonetnuti cela.

Stanovnici Donjecka sa zastavama Rusije tokom proslave i vatrometa zbog Putinovog ukaza o priznanju LNR i DNR, 21. februar 2022. (Foto: AP Photo/Alexei Alexandrov)

Za (celim) objašnjenjem je uzaludno tragati i na terenu (međunarodnog) prava. Da li je neko primetio da je Međunarodni sud pravde presudio da Rusija mora prekinuti svoju vojnu operaciju u Ukrajini? Možda i nije, jer se odluka gotovo trenutno istopila ispod bljeska solncepeka. Ne prepoznajući znake vremena Međunarodni sud pravde je, sluđen sopstvenim pretenzijama na večnost i nezamenljivost, ozbiljnog izgleda i ozbiljnim tonom izrekao ovu besmislenu odluku i tako tragičnom odumiranju prava samo dometnuo neophodnu komičnu fusnotu. Pravo, dabome, nije iščezlo onomad u Novorusiji. To se desilo dosta ranije, ali je tamo golotinja razotkrivena u krupnom kadru.

Na ovom mestu želim da istaknem da tepih s pravnim argumentima Zapad ispod svojih nogu nije izvukao brojnim kršenjem međunarodnog prava kroz dugi niz decenija. Izmicanje oslonca je učinjeno na teorijskom planu, promenom kulturnog obrasca, kada je jednim „hokus-pokus" potezom pravda proterana iz sadržine pojma prava. Jer, postoji ogromna razlika između činjenja nepravde (pri čemu postoji svest o tome šta je pravedno) i poništavanja pravde kao moralne kategorije.

Mentalno svaštarenje

Tako je pravo prestalo da se orijentiše prema pravdi i samim tim da i dalje predstavlja volju za pravdom. Raselinu napravljenu proterivanjem pravde ispunio je simulakrum, iza kojeg se odvija proces izopačavanja hijerahije vrednosti koje su civilizaciju vodile hiljadama godina. U pogledu vrednosti, na Zapadu je nastupilo doba „mentalnog svaštarenja" (skala vrednosti se pravi ad hoc, proizvoljno i u skladu sa sopstvenim željama i potrebama). U takvom ambijentu i pravni stručnjaci su postali sasvim beznačajni i čak suvišni. To me ne rastužuje. I sada, nesvesni da je od veličanstvene zgrade prava ostala samo iluzija, dok uzalud troše vid zagnjureni u paragrafe tražeći pravne začkoljice pomoću kojih će „racionalizovati" stvarnost, pravnici kod mene pre izazivaju prezir nego sažaljenje.

Zapadna civilizacija je sebe lišila i moralnih argumenata kao instrumenta za osudu ruske agresije. To se dogodilo onda kada je moral proglašen za društveni konstrukt i na taj način „odsečen" od religije. U suštini, svi su ovi procesi samo refleksija čina ukidanja religije na koju se na Zapadu gleda kao na nedolične trenutke iz mladosti čovečanstva.

Bacimo sada pogled na slovenski istok. Čini se da su Rusi pravilno razumeli da je za potrebe racionalizacije njihovih postupaka neophodan širi okvir od onoga koji pruža erozijom zahvaćeno međunarodno pravo. Zato su pravna nadmudrivanja i opravdanja odložili na muzejsku policu. Svesni da se na Zapadu odvija komplikovan proces prevrednovanja vrednosti sa neizvesnim ishodom, ponudili su argumente koji sijaju jednostavnošću.

Prelomna etapa

Apostrofiraću nekoliko, po mom sudu, najmarkantnijih: „Ovo je prelomna etapa u istorijskom razvoju civilizacije" (Lavrov); „Ovo je sudbonosni, epohalni trenutak u savremenoj istoriji, jer odražava 'bitku', u najširem smislu te reči, za to kako će izgledati svetski poredak" (Lavrov); „Situacija u Ukrajini nije mogla da se reši na miran način zato što Zapad nije hteo da situaciju oko Ukrajine reši mirnim putem" (Lavrov); „Ne možemo pristati da Zapad podstiče iskorenjivanje svega ruskog u Ukrajini… u Ukrajini se stvara anti-Rusija" (Lavrov).

Ovakvo me rezonovanje acocira na jednu manifestaciju rigidnog teokratskog monoteizma (evo municije za Zapadnjake čije se gledište poklapa sa paganskim politeizmom koji se pozicionira ne „protiv", nego „sa" odnosno „uz"): „I življaše Izrailj u Sitimu, i narod stade činiti preljubu sa kćerima Moavskim. One pozivahu narod na žrtve svojih bogova, i narod jeđaše, i klanjaše se bogovima njihovim. I Izrailj prionu uz Velfegora; i razgnevi se Gospod na Izrailja…I reče Gospod Mojsiju govoreći: zavojštite na Madijance i bijte ih; jer oni zavojštiše na vas prevarama svojim, i prevariše vas Velfegorom…" Može li se ovaj starozavetni prikaz preslikati na odnos  Zapad – Rusija u Ukrajini?

Ruski patrijarh Kiril i papa Francisko, Havana, 12. februar 2016. (Foto: Max Rossi)

Prepustiću završnu reč Putinu: „Prava snaga leži u pravdi i istini – koje su na našoj strani. Za SAD je ovo politika obuzdavanja Rusije, a za nas je pitanje života i smrti." A šta je istina o kojoj govori Putin? Ona je prosta: Rusi rade ono što Srbi nisu bili u stanju da urade pre trideset godina.

Dr Isak Davidov je doktor pravnih nauka iz Novog Sada i koautor knjige „Sporazum iz Vašingtona i pravni poredak".

Naslovna fotografija: Taisiya Vorontsova/TASS/Getty Images

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO: