Biti ili ne biti

Biti ili ne biti

 

Za Medija centar piše: Nikola Lunić/18. maj 2022.

 

Rat u Ukrajini sve više poprima karakter nepredvidivosti i naglašava sav potencijal nepomirljivosti sukobljenih strana. Pored fatalnih razaranja, nedužnih žrtava i ratnih zločina koji su verni pratioci skoro svakog oružanog sukoba, svet je uglibljen u ratnu histeriju sa sve manje diplomatskih kanala komunikacije. Presedan u istoriji predstavljaju pretnje nuklearnim potencijalima jer su sve izvesnije devastirajuće posledice intervencije i nemogućnost ruske brze pobede. U ovom trenutku kada je svet prepun nesavesnih analitičara i oportunih političara, ultimativno se nameću pregovori i diplomatija kako bi se došlo do održivog mirovnog sporazuma. 

 

Aktuelni stavovi nekih od svetski poznatih eksperata koji jedino trajno rešenje za mir pronalaze u scenariju rasparčavanja Rusije na delove, pokazuje svu neodgovornost koja može kreirati apokaliptične posledice po civilizaciju. Iako je Rusija izgubila status velike sile po mnogim pokazateljima, prenebregava se činjenica o njenoj supremaciji u potencijalima za masovno uništenje, posebno u nuklearnim sposobnostima. Upravo zato nam je uprkos svih strašnih slika iz Ukrajine, neophodna suptilnost dijaloga i kreativnost rešenja, a ne bezumna histerija i politička egocentričnost. 

 

Početak rata u Ukrajini je očigledno bio zasnovan na pogrešnim obaveštajnim procenama iz kojih su kreirani maksimalistički politički ciljevi sa osvajanjem teritorije kao imperativom. Time su imperijalni snovi Putina bili u direktnoj koliziji sa vojnim mogućnostima. U toj fazi rata je Rusija pokazala da nije sposobna za moderno ratovanje i operativnu primenu savremenog koncepta disperzije, inicijative i decentralizovane komande. Uz očiglednu inferiornost u propagandnoj, komunikacionoj, obaveštajno-izviđačkoj i sajber oblasti, ruska vojska je pokazala neefikasnost u logističkoj podršci i blagovremenom snabdevanju, kao i urušeni moral koji je kroz socio-ekonomske nejednakosti i delom etničke raznolikosti posledica društvene diferencijacije. To se najbolje videlo u propalom pokušaju brzog osvajanja Kijeva i debaklu severnog operativnog pravca gde nije bilo izgleda za bilo kakav operativni prodor.

Pauza za drugu fazu rata je kupljena fingiranim pregovorima i pseudo diplomatskim naporima koji su omogućili obema stranama koncentraciju snaga, mobilizaciju dodatnog ljudstva i rekonpoziciju ostvarivih ciljeva. Ipak, analizirajući dešavanja u vojnom kontekstu, može se reći da ruska vojska i dalje pokazuje nesposobnost za brzu adaptaciju novonastaloj situaciji. Iako je u proces njene transformacije uloženo stotine milijardi dolara, koreni ruskog neuspeha leže upravo u preambicioznim planovima reformi, visokom nivou korupcije i zastareloj i loše održavanoj borbenoj tehnici ruske vojske.

 

Treba imati na umu da je ruska vojska po prvi put od Drugog svetskog rata ušla u sukob sa jednom jakom vojskom visokog morala koja ima podršku i naroda i međunarodne zajednice. U takvoj situaciji neophodna je sposobnost prilagodljivosti koja se sa ruske strane ne pokazuje na bojnom polju. Trenutna situacija pokazuje rusko vojno nesnalaženje i nemogućnost ostvarenja značajnih operativnih uspeha, ukrajinsko unapređenje ofanzivnih sposobnosti i nezabeleženu koheziju ukrajinskog identiteta. Upravo zato bi želja Putina bila da se Ukrajina teritorijalno podeli između susednih zemalja kako bi se uništili svi tragovi ukrajinske nacije što neodoljivo podseća na scenario nakon potpisivanja pakta Molotov-Ribentrop. Ono što se Putinu mora priznati je da ima hrabrosti i veštinu da našminka krah vrednosti kod ruske nacije i pretnju celokupnoj civilizaciji kao motiv za nadu. Zanemaruje međutim činjenicu da je svaka vrsta šminke kratkotrajna.  

Bez obzira što je nedavno javno obelodanjen konačan cilj ruske agresije što bi po Moskvi podrazumevalo kontrolu južne Ukrajine i teritorijalno spajanje sa Pridnjestrovljem, nije izgledno da će se to i ostvariti. Putin očigledno ima nameru da sve osvojene teritorije prisajedini Rusiji kroz inscenirane referendume i pozivanjem na presedan Kosova. Ipak, realan scenario je dugotrajni zamrznuti konflikt koji bi trebao da bar načelno, nekim sporazumom, definiše granice na kojima možemo očekivati stalne bezbednosne incidente i konflikte niskog intenziteta. 

Nesporno je da će ovaj konflikt generisati globalne geopolitičke promene, kao i novu bezbednosnu arhitekturu. Tehnološki razvoj civilizacije se nažalost inkorporirao i u visoku sofisticiranost savremenih bezbednosnih pretnji koje su odavno prevazišle mogućnosti mnogih zemalja da na njih odgovore sopstvenim sposobnostima. Zbog toga je kolektivni sistem bezbednosti postao optimalno rešenje za mnoge države jer neodrživa neutralnost omogućuje kratkotrajne spoljnopolitičke benefite, ali marginalizuje bezbednost nacije. Imajući to u vidu, a nakon suverenih odluka Finske i Švedske, možemo očekivati da se NATO širi ne samo na istok Evrope, već i na Daleki istok. U Aziji se SAD, Japan, Australija i Indija usaglašavaju o jačanju bezbednosne saradnje, a dilema ostaje samo da li će NATO preuzeti globalni format ili će blisko sarađivati sa nekim novim savezom. 

Uzimajući u obzir sve aspekte ukrajinskog rata i moguće globalne posledice u mnogim oblastima, ne možemo a da se ne zapitamo kakve će to refleksije imati na Zapadni Balkan i konkretno na Srbiju. Pritisci kojima je naša zemlja izložena su za sada samo na nivou diplomatskih upozorenja, iako je svima jasno da i Zapad i Rusija gube svoje strpljenje. Tako smo mogli čuti od ambasadora Harčenka da bi pridruživanje Srbije EU sankcijama, Moskva percipirala kao neprijateljski čin. Istovremeno, i Brisel i G7 urgiraju na Beograd da se opredeli odnosno da prihvati principe Zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU. Odlučnost u namerama EU smo mogli videti nedavno u Briselu kada je predstavniku Srbije onemogućeno prisustvo na sastancima na kojima su zemlje Zapadnog Balkana raspravljale o evropskoj bezbednosti. 

 

Često potcenjujemo naš talenat za slepilom u međunarodnim odnosima. Ako Srbi ne žele nešto da vide, spremni smo da celog života ignorišemo pad Berlinskog zida, a da ispod sovjetske zastave i dalje percipiramo moćnu i nepobedivu Crvenu armiju. Ipak, istina se razlikuje od zabluda, a savesna spoljna politika postaje imperativ. I često se deklarativni vitalni nacionalni interesi Srbije moraju kalibrisati u skladu sa globalnim i regionalnim krizama na koje nismo u mogućnosti da utičemo. Ne treba da se zavaravamo da smo sada na raskršću principa jer u ovakvim geopolitičkim poremećajima svako raskršće može lako da postane izbor između održive budućnosti i neizvesnog opstanka. 

Ukoliko uvedemo sankcije Rusiji, čeka nas skuplji gas kao posledica tendeciozne opstrukcije diversifikacije energetskog snabdevanja Srbije koju su efikasno sprovodili delovi izvršne vlasti. Međutim, znatno gore posledice po Srbiju će biti ukoliko ne uvede sankcije i tako se ne pridruži praktički unisonom pristupu EU. Kao prvu meru bi mogli očekivati onemogućavanje pristupa fondovima EU iz kojih smo samo u proteklih sedam godina dobili 1,5 milijardi evra. Pored toga, izgubili bi i bilateralne finansijske podrške sa Zapada, a nemački parlament je već usvojio zaključak u kome se takav scenario najavljuje. Pregovori o pristupanju EU bi mogli biti suspendovani na neodređeno vreme, a građani bi se ukidanjem šengenskog viznog režima češće "družili" u redovima ispred zapadnih ambasada. 

 

Nadalje, moglo bi se očekivati i uvođenje sankcija prema eksponiranim akterima proruske politike u Srbiji, sa posebnim akcentom na poslenicima javne reči. Usvojena politika EU sankcija će se bez tolerancije odnositi i na sva pravna lica u kojima ima ruskog državnog vlasništva što bi moglo da značajno utiče na ekonomsku stabilnost Srbije, ali i na ostvarivost procena našeg daljeg razvoja. Sankcije bi se mogle lako pojačavati sve dok fokus javnog i političkog diskursa ne bude usaglašen sa spoljnom politikom EU odnosno sa vrednostima kojima deklarativno težimo.

 

Ono što bi trebalo da još više zabrine od mogućih sankcija je politika izolacionizma. Ukoliko Srbija, koja ima nepromenljivo geopolitičko okruženje, nastavi sa diplomatskim levitiranjem i mirnodopskom politikom sedenja na više stolica, mogla bi se lako naći u makazama izolacije, kako privredne, tako i saobraćajne, turističke, ekonomske i posebno bezbednosne. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju predstavlja okvir odnosa Srbije i EU koji nosi odgovarajuće obaveze i pravila ponašanja, uostalom kao i obaveza postepenog pridruživanja Zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici EU. Ukoliko Srbija zanemaruje obligacije, onda se to isto može očekivati i od strane EU, ali sa katastrofalnim posledicama po privredni razvoj Srbije. U takvom scenariju bi se građani Srbije mogli lako suočiti sa inflacijom nalik onoj iz 90-tih prošlog veka.

 

U takvim sumornim opcijama, uz nestabilne regionalne odnose, nezatvorene knjige sukoba i opterećujuće breme istorije, veoma je lako fabrikovati razloge i za eventualne naredne ratove na Balkanu. A Srbiji bez potencijala savezništva, bez privrednog rasta i bez demografskog priraštaja ne trebaju ratovi, posebno ne porazi. Zato je sada odgovornost na Tebi! - odnosno na svakom pojedincu koji bi trebao uz svu emotivnu senzibilnost, doneti jedino moguću odluku ukoliko želimo svojoj deci da ostavimo nadu, budućnost i perspektivu. I ne treba se opterećivati pravednošću jer pravde nema, niti je kroz istoriju civilizacije bilo. Postoji samo moć velikih sa kojima moramo koketirati u granicama mogućeg kako bi ostvarivali naše nacionalne i deklarisane regionalne interese.

 

Sa druge strane, svaka kriza otvara i nove mogućnosti. Zapadni Balkan bi se lako mogao naći u EU po ubrzanoj proceduri ukoliko pokaže inicijativu, pouzdanost i poverenje. Nemački kancelar je više puta naglasio takvu mogućnost koju je u političkom i javnom diskursu kreirala agresija Rusije. Dvoumljenje u vezi sopstvene sudbine poput danskog kraljevića Hamleta u legendarnom monologu "Biti ili ne biti – pitanje je sad", legitimno je. Ali niko nema pravo dovoditi sudbinu nacije i države u pitanje. Izbor nije lak, ali je jedino moguć! I bez obzira na sve lukrativne opstrukcije, kognitivne zablude i maligna dejstva, obavezni smo da investiramo u budućnost i dosledno sledimo put evropskih integracija. A braća, ukoliko nas tako stvarno percipiraju, to će sigurno shvatiti i podržati, jer u suprotnom nisu, niti su ikada bili, naša braća.

 

 Autor je izvršni direktor Saveta za strateške politike 

 

https://mc.rs/biti-ili-ne-biti/misljenja-i-komentari/detaljno/1227

stanjestvari.com

Небојша Катић: Боја ствари које долазе - Стање ствари

By Стање ствари

5-7 minutes

---

Небојша Катић: Боја ствари које долазе

on 18. маја 2022. •

Само наивчине могу поверовати у тезу да је на сцени „Путинова инфлација". Инфлација је ту јер су је западне економске и политичке елите желеле

Небојша Катић (Извор: Археофутура)

Раст светских цена се убрзава и инфлација је данас на нивоу какав у већини развијених земаља није виђен већ четрдесетак година. У јучерашње, бајате приче о расту цена као пролазном феномену више нико не верује. Истовремено, само наивчине могу поверовати и у тезу да је на сцени „Путинова инфлација" изазвана ратом у Украјини и растом цена енергената. Инфлација је ту јер су је западне економске и политичке елите желеле. На чему се базира овако радикалан став?

Инфлација није кренула када је започео рат у Украјини и њено убрзавање је почело још средином 2021. Упркос опасним сигналима, западне централне банке су ноншалантно одмахивале руком, правдајући раст цена било чиме што би им пало на памет у том тренутку. Огромно штампање новца које под разним изговорима траје дуже од деценије се наставило, уз стално одлагање да се крене с подизањем и нормализацијом каматних стопа. Убрзани раст камата би могао изазвати дубоку рецесију, па то објашњава хамлетовску дилему централних банака… и тако из године у годину. Каматна стопа Европске централне банке је и данас негативна упркос стопи инфлације која је прешла седам процената – ту стопу би ЕЦБ морала да држи на нивоу до највише два процента. Америчка централна банка је почела да подиже своју каматну стопу најављујући нова повећања до краја године, али то вероватно неће бити довољно да се инфлација обузда.

Изглед текста у штампаном издању Политике

Када је реч о „Путиновој инфлацији", суочени смо с феноменом какав никада није виђен. Цене енергије расту када расте тражња, или када картел произвођача аутономно подиже своје цене. Ово је први пут у модерној историји да купци енергената самовољно подижу цене онога што купују. Иако Русија (до јуче) није обустављала извоз гаса и нафте, Западне земље су, дубоко потресене ратом у Украјини, најавиле да ће се потпуно ослободити увоза енергената из Русије. (Додуше, Западне земље су, и непотресене, нешто слично најављивале већ годинама уназад.) Да случајно не би било дилеме, та врста изјава хистерично се понавља из дана у дан. Само апсолутни аматери могу бити несвесни какве последице по цене енергената имају такве објаве. Тешко је поверовати да њихов циљ није управо да цене енергената оду у небо, не би ли се захукталој инфлацији дало још мало импулса.

Ако су геополитички разлози овакве политике сасвим јасни, какви могу бити економски циљеви проинфлационе политике? Инфлација у комбинацији с ниским каматама обезвређује постојеће, огромне дугове држава. Када се ти дугови ставе у однос с БДП-ом који је инфлација значајно увећала, коефицијенти задужености ће изгледати значајно мањи. Западне државе сада најављују велики пораст трошкова за наоружање и за финансирање енергетске трансформације. Захваљујући инфлацији и овај прираст јавних дугова ће изгледати сношљивије.

Раст цена енергената ће помоћи и да се смањи ценовни јаз измећу фосилних и „зелених" енергената. Процес преласка на зелену енергију, који је успораван великим отпорима, сада ће се убрзати. Ако се баш и не буде убрзао, профити енергетских компанија ће експлодирати на радост акционара и њихових пријатеља из света политике. Грађани ће се навићи на високе цене енергије и почеће више да штеде. Стандард западних породица ће додатно опасти, али у њиховим кућним буџетима мањи део отпада на трошкове енергије и хране него што је то случај у остатку света. Коначно, у циљу ширења НАТО-а на исток нешто мора и да се жртвује. Локалне елите ће кривицу за осиромашење својих грађана приписати Русији и тако себе аболирати од кривице за економску политику каква се против интереса већине грађана води већ неколико деценија. Сјајно, боље не може.

Највеће жртве оваквих економских процеса и већ поменуте западне потресености, биће земље у развоју. Њихови буџети су због пандемије већ у озбиљним проблемима а сада су додатно угрожени и растом трошкова енергије и хране. Дугови ових држава ће зато наставити убрзано да расту, уследиће и нови каматни удари, као и вероватна, глобална рецесија. Велики број земаља ће се, попут Шри Ланке данас, наћи на ивици банкрота и социјалног хаоса. У неким државама ће се појавити масовна глад а покренуће се и нови таласи избеглица.

За разлику од развијених економија које могу штампати новца колико им треба, државе у развоју ту привилегију немају. Оне ће морати, с капом у руци, да моле за помоћ западне штампарије и међународне организације које су под западном контролом. А када до тога дође, уз уобичајена економска условљавања уследиће и она политичка. Државе које траже новац мораће јасно да се ставе на страну „врлине, правде и слободног и демократског света" у акутној фази геополитичког лудила. Сјајно, боље не може.

Поновићу – све што гледамо само је ћорсокак глобалног економског система који се одржава на силу, непрекидним стварањем хаоса и стимулисањем војних сукоба. Неко би, далеко било, могао помислити и да су људи постали велика сметња новом преуређењу света и да се некоме чини да нас је превише.

Опрема: Стање ствари

(Политика/Блог Небојше Катића, 18. 5. 2022)

---

https://stanjestvari.com/2022/05/18/boja-stvari-koje-dolaze/?fbclid=IwAR0X5cir5eeSLS0NyHHu8OpkvVXe0xxG2-Qj2q03aCJRgEjMXYTeUGVS4gw

 

 

iskra.co

Синиша Љепојевић: Санкције Русији за „европски пут"?

13-16 minutes

---

Синиша Љепојевић: Санкције Русији за „европски пут"?

15.05.2022. - 20:52

Ширу расправу о политици санкција према Русији у Србији је заменила прилично агресивна медијска, опозициона и кампања западних емисара да је одлука већ донета и да ће Србија подлећи западном притиску и увести санкције. Представници власти тврде супротно. Утисак је да је реч о елементарном неразумевању озбиљности ситуације и њених последица.

А зашто би Србија уопште требало да уведе санкције Русији? Део опозиције, који је и јавно најгласнији заговорник увођења санкција, и мрежа невладиних организација тврде  да би санкције требало увести јер Србија мора да буде на „страни добра" када је реч о Украјини и санкцијама. Та „страна добра" су, према њиховим речима, Европска унија (ЕУ), „европске вредности" и Запад а Србија треба, и чак мора, њима да припада. Једна угледна професорка историје чак тврди да је Србија без ЕУ „гладна, гола и боса".

Тај део опозиције личи на адвокате западне  политике коју је најдиректније формулисала шефица немачке дипломатије Аналена Бербок, а она је како сада стоје ствари једина стварна власт у Берлину. Она каже да ако Србија „жели да се придружи европском блоку, мора да уведе санкције Русији". Она је наравно у праву јер ако желиш да будеш део тог блока онда мораш и да следиш његову политику, каква год да је. Проблем није у томе, то је опште место. Међутим питање је да ли је то заиста интерес Србије. Не само у овом тренутку, него и дугорочно, у светлу тектонских промена које се дешавају у свету. Јер, рат у Украјини је управо симбол тих промена.

Чињеница је, међутим, да је и део владајућих кругова на истој линији тог дела опозиције и ЕУ притисака. У основи јавност је у великој мери збуњена јер је преплављена мноштвом информација које су мешавина западне пропаганде и у основи недоречене позиције врха власти у Србији.

Јефтино и наивно

Министар спољних послова Никола Селаковић је изјавио да Србија неће уводити санкције Русији али да ће наставити свој „европски пут". А председник Србије, у светлу притисака око санкција Русији а после посете Берлину, каже да ће Србија „још снажније и одлучније бити на европском путу".  Шта то значи? Да ће Србија увести санкције Русији?  Јер,„европски пут" је, како сада стоје ствари, неспојив са неувођењем санкција. Или се, ипак, нешто крије од јавности па се само чека погодан тренутак?

Утисак је, у ствари, да још увек нема јасне позиције власти, која истовремено показује и неке контроверзе. На пример, по први пут после дуго година државна телевизија није преносила Параду победе у Москви а нити је то учинила нека друга велика телевизијска кућа у Србији. Ако се зна како функционишу медији онда то није могло да се деси без подршке власти. То је крајње неразумно јер у Великој Британији, која је међу шампионима антируске политике, државни Светски сервис Би-Би-Си-ја и продржавни Скај њуз су директно преносили Параду и говор Председника Владимира Путина. То је урадила и италијанска државна телевизија РАИ. Тај јефтин и наиван потез Србије је за многе био порука да ће Србија ипак увести санкције Русији.

Шта је „европски пут?"

И све се то, наводно, ради због такозваног „европског пута". Занимљиво је да је формула „чланство у ЕУ" наједном замењена формулом „европски пут". Шта је то „европски пут" ? По логици значења речи то би требало да буде "пут у Европу". Али Србија је већ у Европи, па какав је то онда пут? Европа није исто што и ЕУ. Ипак је реч о обмани јер је свима јасно да од ЕУ нема ништа, барем у дуго догледно време. „Европски пут" као такав у ствари не постоји.  Недавно је француски председник Емануел Макрон који сада, у време кризе власти у Немачкој, има амбицију да се наметне као лидер ЕУ, предложио стварање доста нејасне „европске политичке заједнице" у којој би поред ЕУ биле и земље које још нису чланице, од Грузије до Босне и Херцеговине. Те земље би, наводно, политички биле обавезне према Бриселу али не би постале чланице. У преводу, нових чланица ЕУ неће бити. Истовремено, „шеф дипломатије" ЕУ Жозеп Борел држи лекције лидерима Западног Балкана шта морају да ураде да би постали део ЕУ. Нешто ту, ипак, дебело није у реду.

Заговорници Запада бомбардују јавност теоријама како ће ЕУ казнити Србију ако не уведе санкције Русији. Али бивши амерички амбасадор Камерон Мантер каже, у изјави Гласу Америке, да ако Србија не изабере Запад, како се сада санкције Русији тумаче као избор између Запада и Истока, њу нико неће казнити већ ће Србија, тврди Мантер, бити заборављена. Па можда то и није лоше за Србију, да се ослободи страног терора.

Замагљивање проблема

Ако би се ЕУ и одлучила да казни Србију, што није искључено јер је у Бриселу паника, каква би та казна могла да буде? Говорено је да би у Србији  могли да уведу блокаду, ембарго, на нафту и гас. Али како кад ЕУ није ни себи увела такву блокаду, него само плаћање руског гаса у еврима или доларима? Још једна обмана.  На трагу те обмане је и такозвана диверзификација енергије.  У преводу, Србија треба да се одрекне јефтиног гаса из Русије за који већ постоји инфраструктура и да почне да купује далеко скупљи гас од америчких трговаца, за који не постоји мрежа снабдевања.

Непостојеће санкције за енергенте и бескрајне дискусије о томе су само замагљивање стварних проблема. Јер, санкције не значе да Европа неће да користи руски гас, већ да ће га куповати од других, махом америчких компанија регистрованих у другим земљама. Када је реч о нафти, Европа једноставно не може без руске нафте. Све рафинерије, посебно у Немачкој, су технолошки пројектоване на руској нафти и сада све то треба преправити за другачију технологију. То је веома скупо и узеће најмање две године. Уз то, финални производи се махом добијају од мешавине нафте различитог порекла и квалитета а квалитетна мешавина није могућа, на овом технолошком нову, без руске нафте.

И прелазак на течни гас је веома компликован. Европи би, како је израчунао амерички економиста Мајкл Хадсон,  било потребно пет хиљада милијарди долара да изгради све потребне терминале и основну инфраструктуру. Чак и кад би имала толики новац, подухват изградње гасне инфраструктуре би трајао неколико година. Како онда ЕУ може да казни Србију? Бесмислено је што Србија говори о енергетској диверзификацији.

Приватизација електро-дистрибуције?

Амбијент дискусија о санкцијама Русији и у Србији се користи за потискивање стварних проблема. Рецимо, зашто Србија нема довољно струје, него је увози?. И нико није одговоран. Актуелна влада је, занимљиво је, крајем прошле године дистрибуцију електричне енергије издвојила из система ЕПС-а и сада је то самостално предузеће у власништву владе Србије. То је јасан знак да је намера да се приватизује дистрибуција и на томе се увелико ради. И онда тај нови власник, а то ће наравно бити странац, неће бити заинтересован за развој и одржавање домаће производње него ће да увози струју са европског тржишта, што ће драстично да поскупи цену електричне енергије. А изговор ће да буде како нема довољно домаће производње.

Слично је и са пољопривредом која је скоро уништена. У продавницама у Србији, на пример, се продају суве шљиве из Француске, а Србија је својевремено направила златни динар на сувим шљивама. Кроасани се увозе из Бугарске, а међу тим бисерима је и најава да ће Америка помоћи Србији са млеком у праху. Да ли је могуће да Србија не може себе да храни?

Е то је тај „европски пут" од којег Србија не одустаје.

Финансијске уцене

Власти Србије тврде да је Србија већ имала штете од  неувођење санкција Русији и истичу да би могло доћи и до смањења страних инвестиција. То баш и није тачно. Све је то почело знатно раније и инвестиције се генерално смањују у целом свету због несигурних времена, а рат у Украјини је само један од изговора. Проблем је и са новим кредитима. Процењује се, наиме, да је Србија сада у шкрипцу јер не може више да се задужује, или јој је веома тешко да добије кредите. Запад Србију уцењује преко финансијског тржишта и посебно преко продаје државних обвезница, та продаја иде веома слабо.

То је невоља Србије. Запад има доста велики уцењивачки капацитет. Јер, Србија је на „европском путу". Ту је питање задуживања, а онда и широка мрежа невладиних организација које хране пре свега медије, па је тако створен веома широк фронт уцена против Србије. Али, руку на срце, и сама политичка елита је у великој мери одговорна за стварање тог уцењивачког капацитета Запада. Србији је у овој години, да би могла да сервисира своје обавезе, потребан раст од 5,6 одсто, а сама Србија је очекивала да ће раст да буде 4,5 одсто. Али, Светска банка процењује да ће бити највише 3,4 одсто. И шта ће радити Србија ако нема довољан раст да сервисира обавезе?

То су шкрипци Србије које Запад управо сада користи за њено сламање. Слабо иде и са продајом државних обвезница, тим класичним државним методом задуживања.  Током априла је продато само 10 одсто тржишту понуђених обвезница.  Србија је недавно емитовала и евро обвезнице у вредности од 150 милиона евра и то на рок отплате од 25 година. Продато је само 6,9 милиона по камати од 2,5 одсто. Било је интересената и за 12,5 милиона евра, али су тражили камату од 3,75 одсто, а за остало нико уопште није ни био заинтересован.  А изворни план Србије је био да се преко обвезница укупно задужи 3,5 милијарде евра.

Решење за задуживање?

Али то нема везе са санкцијама. И друге државе имају проблема са продајом обвезница. Дошло је до великих промена на тржишту државних обвезница и инвеститори напуштају несигурне земље.  Наравно, има ту много политике јер финансијско тржиште манипулише у складу са политичким интересима. Да ли би санкције Русији помогле Србији на финансијском тржишту? То је неизвесно јер би санкције ипак ослабиле државну финансијску моћ, а самим тим би опало и интересовање инвеститора. Србија и без санкција и са санкцијама има проблем презадужености коју у реалности не прати довољан економски развој. Практично, Србија нема економију, нема економски концепт развоја домаће привреде пре свега.

Зашто Србија рецимо не почне да продаје  обвезнице својим грађанима, као што то раде Јапан и однедавно Русија? Онда ће дуговати својим грађанима, а не странцима. На пример, грађани Србије, процењује се, у приватној штедњи у страним банкама у Србији држе између осам и десет милијарди евра. Зашто тај новац не би уложили у сопствену земљу? Али, онда нема „европског пута" јер тај пут је условљен муком и новцем грађана Србије.

Говори се и о повлачењу страних компанија. Али, оне би се могле повући управо због увођења, а не због неувођења санкција. Јер са санкцијама гас и енергија би у Србији драстично поскупели, што би довело  до комплетне промене амбијента, а онда им неће бити исплативо да раде у Србији. То значи да би управо неувођење санкција довело до пораста страних инвестиција.

Чему журба?

Не би  требало журити, није још време за одлуке.  Јер, после Украјине ће по свему судећи бити одржана нека нова међународна конференција о новој структури европске безбедности. То је на неки начин најавио и британски премијер Борис Џонсон изјавом да је потребна нова безбедносна структура Европе. Тада ће бити дефинисана та нова структура. Тај нови модел европске безбедности ће пресудно дефинисати они који победе у рату у Украјини, а како сада ствари стоје то неће бити ни НАТО ни Запад. На тој конференцији ће међутим бити речи не само о Украјини, него и о другим нерешеним геополитичким проблемима. Врло је вероватно да ће бити говорено и о Косову и Метохији и Републици Српској, у ствари о целом српском корпусу.

Зато се сада Западу жури, па користи проблем санкција да на Западном Балкану унапред обезбеди свој забран који ће потом користити као адут у преговорима. Све то би Србија требало да има у виду, и да ипак сачека. Јер, суштински, у току је стварање комплетно новог економског модела у свету.  Све ће то потрајати, али десиће се много брже него што се претпоставља.  У том новом поретку, у новом амбијенту, није неопходна директна географска повезаност. Другим речима, зашто би Србија морала да следи самоубилачки пут Европе само зато што се географски налази у Европи?

Санкционо тумарање

Утисак је да актуелна владајућа политичка елита у Србији доста тумара када је реч о санкцијама. Очигледно је да су свесни последица, али истовремено многи имају и личне обавезе према „европском путу". Занимљиво је да медијска пропаганда  покушава да  cрпској јавности наметне и осећај кривице због неувођења санкција. Србија, међутим, може да има већу корист од неувођења санкција. Већ је преко 300 компанија држављана Русије и Украјине регистровало компаније у Србији.

Кључно је шта је интерес Србије. Из онога што говоре власти то ипак није јасно, односно није јасно шта је стварни интерес државе Србије, а не њене махом уцењене политичке елите. Тачно је да у међународним односима нема пријатељства, али има поштовања. Мале земље имају право на поштовање и достојанство, и то је једино што им остаје када кризе прођу. Једном изгубљено поверење и поштовање се тешко враћа, скоро никада. То је као да вам неко одсече здраву ногу. Може да вам угради протезу, али ви више никада нећете имати ногу.

Живимо у историјском тренутку, а основни изазов за Србију је питање да ли ће успети да поврати самопоштовање и да постане поуздан партнер знатно шире од онога што је ЕУ. Избор је једино на Србији.

Нови Стандард

 

Рељић: Антисрпска политика је – званична немачка политика

А сад је опет легалну борбу Срба у Босни и Херцеговини за поштивање Устава и Дејтонског споразума сањиви Шолц означио као – сецесију, тј. сецесионистичку политику.

Од

ИН4С

-

13/05/2022 10:46 Посљедња измјена: 13/05/2022 10:46

 

Слободан Рељић

Олаф Шолц баш уме да се упушта у српско питање. По принципу као да је пао с Марса.

Прво је у Москви Владимир Путин морао да га исправља да је и пре Украјинске кризе било рата у Европи после Другог светског и да га подсети на – СР Југославију, односно Србе. И да је Немачка учествовала у бомбардовању и убијању.

А сад је опет легалну борбу Срба у Босни и Херцеговини за поштивање Устава и Дејтонског споразума сањиви Шолц означио као – сецесију, тј. сецесионистичку политику.

Код Шолца антисрбизам се појаљује као ендемска болест

Наравно, ту нема случајности. Антисрпска политика је званична немачка политика. Ту никакве тактике нема. Јер изасланик немачког Бундестага за БиХ је Адис Ахметовић – Немац имена и презимена које неупитно сугерише његово етничко порекло. Младац је из Шолцовог СПД. Социјалдемократа. Што, наравно, не би било само по себи проблематично да младац није јавно и на сав глас показао да заступа радикалне бошњачке ставове кад је решавање босанских конфликта у питању.

Кад Адис наступа Бакир Изетбеговић може да рачуна на сигурне поене на међународној сцени. А и Срби и Хрвати Адиса доживљавају као „бошњачку бебу".

Дакле, од Шолца се увек и свуда може очекивати да неће уважити ништа од српских интереса у Босни, а богами, ни у било којој другој ситуацији кад је тзв. Западни Балкан у питању.

Проблем је што је Олаф канцелар СР Немачке, што носи одређене последице. Не зна се ко је од деведесетих од немачких канцелара имао било какво резумевање за српско питање, па се код Олафа антисрбизам појаљује као ендемска болест.

И тако је неупитно јасно да никакве речи не могу утицати на њега, па ни оне српског члана Председништва БиХ Милорад Додик који је немачком канцелару објашњавао „да не води сецесионистичку политику" и да „не постоји ниједан акт којим би се то могло доказати."

Наравно, да Шолца акти не интересују.

И да живимо у нормалном свету у коме се држи пре свега до кредибилитета државне политике а и до међународног права, било би „невероватно да један тако важан државник као што је немачки канцелар Шолц паушално даје оцене које су резултат муслиманске пропаганде из Сарајева."

„Ми се боримо за Устав. Они покушавају да то прогласе сецесијом", изјавио је Додик. „Канцелар Шолц је говорио и о владавини права за коју изгледа сматра да је привилегија само моћних држава, јер како онда објаснити чињеницу да та иста Немачка подржава Кристијана Шмита који је мимо свих правних претпоставки дошао у БиХ и рекао 'ја сам високи представник'", навео је српски члан Председништва БиХ.

То што наши политичари понекад назову немачке политичаре из власти „пријатељима Србије" простом народу служи за лако зезање у кафани.

О Немацима се има шта лепо рећи, наравно, али у последњих век и по називати их политичким „српским пријатељима" просто је неумесно. Посебно је неумесно ако се при том не говори о ретким високоморалним појединцима као што су у данашње време Вили Вимер или Петер Хандке и још покоји.

Шта је „немачко пријатељство" најбоље се видело приликом недавне посете Берлину српског председника Александра Вучића.

После гомила лепих и пригодних речи које политичари баце пред извештаче који „путују с председником" и не воле да мисле ни о чему, већ други дан, кад се погледало по том мутном материјалу, постало је јасно да се „наша земља условљава – улазак у Европску унију у замену за споразум са Приштином којим се фактички признаје Косово, 'дисциплиновање' Републике Српске и одрицање од Русије".

Шта ту још фали? Да нам Немци поделе цијанкалијум таблетице па кад постанемо „добри" по немачким потребама, свако да прогута своју.

Ипак, то су ставови оног кога званичне власти у Београду деценијама називају „наш стратешки партнер".

У каквој стратегији нам је Шолц „партнер"? У самоубилачкој!

Најгоре од свега је објашњење да је Владимир Путин подсећајући САД, Запад па и Немачку како је на Косову прекршено све што се подводило под међународно право, угрозио наш положај.

Шта се то променило у ставу САД, Запада, Немачке? Ништа. Само су постали још хистеричнији – због тога што је њихов однос према међународном праву осветљен до краја.

И јасно се види шта је то. Међународни бандитизам!

Право да они безусловно одређују шта је „добро" а шта „зло", право да отимају противно не само праву него и врховним начелима капиталистичког Запада – имовину, и државну и приватну, право да неки блесави политички бирократи шире антируску хистерију (то је само мустра у којој се могу мењати подложници), да се са универзитета избаци највећи писaц у историји и то у истом коду – као и руске мачке, руски фудбалери, Руси који воле добар медитерански еспресо…

Увек се питам шта би Гете на то рекао?

Да ли би то доживео као потпуно отелотворење његовог Фауста или би безусловно „осудио" напад Руса на Азов-нацисте и сачекао да Володимир Зеленски објави јавну похвалу која би га сврстала у „добре Немце" и сачекао позив да се прикључи „срећницима" кад се на неком тргу буде рушио неки лепи споменик Пушкину.

И? Па, идеја је да им се да неупитна сагласност, са свих страна, па и из Србије и од свих Срба, да они и даље – газе међународно право, суверенитет држава и слободу народа.

Демократска, тј. социјалдемократска Немачка, даће нам прилику да себи пуцамо у слепоочницу, а они ће то сматрати нашим доприносом стаблизацији европских прилика.

Хитлер је, као и Шолц, радио на укључивању Срба у „европску породицу народа" по немачким правилима

У историји је било свакаквих прилика и појава, али овакво банализовање односа надилази Адолфа Хитлера – он је, сетићете се, нудио да немачке трупе не окупирају јужнословенску државу ако се она придружи фронту у којем је и тада, као данас, била готово читава „демократска" Европа.

Хитлер јесте, као и Шолц, радио на укључивању Срба у „европску породицу народа" по немачким правилима, али није успео да утиче на носиоце власти у Србији да пуцају на Русију, и то бољшевичку Русију.

И генерал Недић и Димитрије Љотић су били антибољшевици, али то није био довољан разлог да – постављајући насупрот народног поверења у Русе – шаљу Србе против Руса. Шолц не би имао тај проблем. То се зове демократски прогрес.

Европски прогрес.

Играјући на карту воље српских политичара (и власти и опозиције) да су на „европском путу", Шолц је понудио – подршку на „путу", ако они признају Косово!?

Ако се осврнете преко сивих поља наше демократске и европске транзиције видећете стално исто. Само је ово још суморније и хистерично, брате.

Шта рећи на то? Да ли он њих сматра толико блесавим да пристану на тако сумануто решење или и не размишља – него само дела?

Он просто не верује да они имају право да одлучују.

Немцима, као и другим европским силама, је то често изгледало нормално у историји, али тако се наступало кад ти се моћ повећала.

Не знам да ли у Шолцовој Немачкој иједан грађанин у овом часу мисли да се моћ Немаца увећава.

Постоје, наравно, многи којима пада на памет, посебно кад се поднапију пива петком увече, да би требало тако сурово млатнути Ујка Сама да он почне да размишља да немачки народ пусти да суверено наступа. Али, ретки су они који то смеју споменути и у најбенигнијим формама.

Чак не постоје услове ни да се тако огласи нека дворска луда.

Идеја да се „дисциплинију" Република Српска, по Шолцу је централизација по муслиманско-бошњачкој мери. Томе би се могли обрадовати само Шолцови или Бајденови Срби, али њихов број је у нивоу статистичке грешке. Дакле, и ово је понуда да се још једном себи пуца у слепоочницу. Али то „нашег пријатеља" Шолца не брине. Напротив, он инсистира!

Дакле, нема ту никавих преговора. То су уцене. Рећи да су политичке – ублажавање је бруталности.

И сад, хајде да ставимо пред себе две понуде:

прва, Олаф Шолц

а друга, Владимир Путин. Укратко, наравно.

Шолц: признањe Косова, ликвидација Републике Српске и неслобода избора шта да се ради у преломном времeну, удрање печата геноцидног народа на чело и понуда да се некад (вероватније никад) укрцате на брод Европске уније који све више личи на Титаник…

Путин: одбрана од намера ударања печата геноцида, подржавање Резолуције 1244 СБ УН ,међународног акта који Косово ситуира као део Србије са високом аутономијом, дакле – територијални интегртитет, заштита положаја Републике Српске у БиХ по Дејтонском споразуму, приступ енергентима по специјалним условима земаља који нису „непријатељи Русије" а што је шест седмина становништва у свету, право одабира система и пута у преломним временима…

И? Само слепац би се замислио шта је за Србе и Србију боље. Јер, свако у Београду ко влада државом Србијом мора имати на уму Србе који су распадом Југославије остали у другим државама. То надилази баналност дневног интереса и плиткоумне политике.

Овде ваља додати још једну чињеницу о Немцима и Немачкој. Ону о томе каква је сила силна Немачка.

Ову Немачку је бесловесно поредити и са Бизмарковом Немачком, и са немачким царством пред Први светски рат, и са Трећим рајхом у коме се поздрављало са „Хајл Хитлер"…

Немачка коју води Олаф Шолц (који је апсолутно неупоредив и са чувеним СПД-лидерима Вилијем Брантом или Хелмутом Шмитом) још увек је најокупиранија земља у Европи.

Не значи, рекох, да неће доћи дан кад ће Немци гледати у леђа америчким трупама које одлазе из њихове земље, али сад је у Немачкој 119 америчких војних база, а неке од њих као Баварија и Рамштајн су од изузетног глобланог геостратешког значаја. У великој америчкој лиги окупираних народа (750 војних база по свету) Немци су неприкосновени „шампиони".

Дакле, то што су Американци немачку канцеларку Ангелу Меркел – која се према Шолцу појављује као политичка громада – прислушкивали (нису то ни прикривали) 24 сата – остаје до даљнег.Који је то велики лидер у историји, тако грубо контролисан од „старијег брата", могао да доноси самосталне и квалификоване одлуке? Нико и никад.

А коме Шолц уопште може да личи на великог лидера?

Посебно у времену када његова министарка унутрашњих послова Ненси Фезер препоручује Немцима „да за сваки случај припреме залихе хране и лекова код куће. Ако струја нестане на дуже време или свакодневни живот на неки други начин буде ограничен, било би мудро имати хитне залихе хране код куће", изјавила је Фезерова за Ханделсблат.

Државне мере цивилне одбране треба да обухвате не само „техничка питања", већ и „залихе хране, лекова и медицинског материјала", нагласила је министарка.

Је ли то некоме заиста личи на земљу у којој ће грађани с одобравањем подржавати ширење Европске уније? И који ће бринути за суверенитет парадржавне творевине која се по медијима провлачи под именом „Косово"?

Ако ствари наставе да иду овим током даваће се читав Западни Балкан за резервоар евродизела и пола кила млека у праху.

Пише: др Слободан Рељић, публициста, социолог и политиколог

https://www.in4s.net/reljic-antisrpska-politika-je-zvanicna-nemacka-politika/

pcnen.com

Rat u Ukrajini će stati, ali rat sa Anglosaksoncima neće

7-9 minutes

---

Autor: Petar Akopov

Deveti maj, Dan pobede, ove godine dobija potpuno novo značenje.

Prvi put od 1945. godine čekamo novu pobedu – bez koje će biti dovedeno u pitanje i samo postojanje naše države. Istovremeno, nova pobeda ne poništava veliku, ona postaje početak nove ere u životu naše zemlje i celog sveta. A bez pobede neće biti Rusije.

Zato je toliko važno da razumemo koga i šta moramo da pobedimo – koga ne možemo a da ne pobedimo. Ukrajina je u sadašnjem obliku samo vidljivi neprijatelj. Jer, jasno je da je sada ključno pitanje – vojna pobeda nad anti-Rusijom na bojnom polju. Ovo je nesporno pitanje, ali da bismo što pre došli do pobede, treba da razumemo sa kim i sa čime se borimo, ko nam se suprotstavlja, a šta nas koči.

Kolektivni Zapad, predvođen anglosaksonskim zemljama (tačnije, njihovim elitama) nesumnjivo je naš glavni protivnik u ovoj bici, a ona se neće završiti nakon što utihnu topovi u Ukrajini.

Proksi-rat

Konfrontacija sa Zapadom poprimila je formu i proksi-rata jer se protiv nas vodi rukama Ukrajinaca, kojima će zato doturati sve više oružja, kao i formu i sveopšteg ekonomskog i ideološkog rata, u kojem atlantisti žele poraz Rusije, njenu izolaciju, slabljenje i promenu vlasti u Kremlju.

Konkretnije: sukob će ići ka jednom od dva moguća finala – kapitulaciji Rusije sa smenom Putina ili teškoj kriza na Zapadu, koja će dovesti do toga da Anglosaksonci izgube kontrolu nad ujedinjenim Zapadom kome bi sledio raspad bar na dva dela, na anglosaksonski svet i Evropu, uz istovremenu unutrašnju krizu u Sjedinjenim Državama, ključnoj zapadnoj sili.

Jasno je da je za Rusiju prihvatljiva samo druga opcija i da za to postoje dobri objektivni preduslovi u narednih pet do deset godina, ali u isto vreme treba da se pripremimo za dugotrajno, višedecenijsko suočavanje sa ujedinjenim Zapadom, ako bude postojao posle 2030.

Treba da polazimo od činjenice da ćemo za spas svoje zemlje morati da pobedimo Zapad – ne u Ukrajini, već u globalnoj konfrontaciji. Razmere zadatka ne bi trebalo doživljavati kao zastrašujuće iako smo neuporedivi po snazi sa SSSR. Jer, globalno trendovi svetskog razvoja rade protiv Zapada, protiv atlantističkog projekta sveta i zapadne dominacije koja se zove globalizacijom.

Zato naša pobeda nad Zapadom nije potrebna samo nama (iako je za nas praktično pitanje života i smrti), već i apsolutnoj većini nezapadnog sveta. I mnogi narodi „zlatne milijarde" vremenom će početi bolje da shvataju do čega će dovesti pobeda anglosaksonske „globalizacije", pa neće biti potpuni protivnici pobede Rusije.

I zato što pobeda Rusije nad Zapadom ne znači ni potčinjavanje Zapada nama, ni naše osvajanje Evrope – to više ne misle ni najokoreliiji rusofobi.

Ne, naša pobeda, kao i 1814. i 1945. godine, značiće otklanjanje pretnji Rusiji sa Zapada. Ali, za razliku od 19. i 20. veka, kada je ceo svet živeo u svetu zapadne hegemonije (ili hegemonije zapadnih država, pošto jedinstveni Zapad tada još nije postojao), sadašnja pobeda će biti još veća po svojim posledicama, jer će značiti kraj polumilenijumske zapadne hegemonije u svetu.

Pobeda Rusije će zaista otvoriti novo poglavlje u istoriji čovečanstva…

Tri načina do pobede

Pobeda nad Zapadom se može postići na tri načina.

Prvi. Rusija nekoliko godina trpi udare sa Zapada, a istovremeno se sve više preorijentiše na istok i jug, paralelno ceo globalni finansijski, trgovinski i geopolitički sistem ulazi u fazu masovnog restrukturiranja. Za to vreme, unutar Zapada rastu krizne pojave i nesuglasice između Anglosaksonaca i kontinentalne Evrope. Domaća politička kriza u Sjedinjenim Državama dovodi do toga da one postaju samostalne, naglo smanjujući svoje globalne ambicije.

Evropa bi dobila priliku da se oslobodi engleskog uticaja i počne da se pretvara u pravi nemačko-francuski projekat. Konfrontacija sa Rusijom, koja je nepovoljna za EU, bila bi ublažena, pa bi počela potraga za putevima za obnavljanje urušenih odnosa, pod apsolutno ravnopravnim uslovima.

To bi bila pobeda Rusije.

Drugi. Nakon što Rusija povrati kontrolu nad Ukrajinom, Zapad protiv nje zavodi režim totalnog ekonomskog rata. Novi Berlinski zid razdvaja Evropu i Rusiju, dok su skoro svi odnosi uništeni i sve izgleda kao prva polovina 50-ih, ali u još goroj verziji, s obzirom na sankcije i pokušaj Zapada da izoluje Rusiju ne samo od svog, već i od svetskih tržišta. Međutim, to samo ubrzava prepakivanje međunarodnog finansijskog i trgovinskog sistema i približava kraju eru zapadne dominacije.

Rusija za to vreme pravi zaokret ka istoku i jugu, zaboravljajući na odnose sa Zapadom do boljih vremena.

I to bi takođe bila pobeda Rusije.

Treći. Konfrontacija Rusije i Zapada u Ukrajini se razvlači na godine i prenosi se na druge delove Evrope. Prvo na Pridnjestrovlje, a zatim (posle pokušaja potpune blokade Kalinjingrada) – na baltičke države.  Istovremeno, ne dolazi do rata punog razmera između NATO-a i Rusije – Rusija ne uzima baltičke države za sebe, ograničavajući se Suvalskim koridorom od Kalinjingrada do Belorusije, a Rumunija odustaje od planova da pripoji Pridnjestrovlje, na granici sa kojom su ruske trupe koje kontrolišu Novorosiju.

Ali, nakon što plane Evropa – Azija će se suočiti sa provokacijama oko Tajvana koje vode početku kinesko-američkog pomorskog sukoba i raskidu svih odnosa između SAD i Kine. Usled toga dolazi do brzog kolapsa globalnog finansijskog, trgovinskog i logističkog sistema – svet se deli na dva bloka, zapadni i kinesko-ruski, među kojima širom sveta traje konfrontacija u najboljim tradicijama Hladnog rata, ali bez direktnih oružanih sukob poput Korejskog rata 1950-1953.

I pri ovom scenariju Rusija preuzima kontrolu nad Ukrajinom, a težište svetske geopolitike (i vojnih tenzija) se pomera u pacifički region. Rusija, kao evroazijska sila, postaje jedan od centara novog, multipolarnog sveta jer će dvoblokovski sistem biti samo prelazna etapa.

Prvi cilj Rusije

Sada je suvišno nagađati kojim od ova tri puta ćemo doći do pobede, do sada se sve rešavalo pre svega na bojnom polju. Naš prvi cilj je da sprečimo Zapad da razvuče neprijateljstva na naredne godine.

Ukrajina, kao anti-Rusija, mora biti poražena što je pre moguće – iako je već sada jasno da predstoji još nekoliko faza specijalne operacije i da sve će biti urađeno na način da se minimiziraju gubici naših trupa i civilnog stanovništva.

Glavni deklarisani cilj je otklanjanje pretnje Rusiji sa Zapada, odnosno Ukrajine kao anti-Rusije, kao atlantističkog oružja. A to je nemoguće ne samo bez promene vlasti u Kijevu, već i bez promene samog formata postojanja državnosti u ovom delu istorijske Rusije.

Kategorično isključivanje čak i teorijske mogućnosti za ponovnu transformaciju Ukrajine iz maloruske u antirusku apsolutni je prioritet ne samo za Putina, već za svakog ruskog patriotu.

Istovremeno, da bismo Ukrajinu vratili u porodicu bratskih slovenskih naroda (kako to govori Aleksandar Lukašenko) ili jednostavno u Ruski svet (ako se, poput Putina, držimo trojstva ruskog naroda, koji čine Velikorusi, Malorusi i Belorusi) – ne treba nam samo vojna pobeda, nego i restrukturisanje sadašnje ukrajinske države.

Potrebna nam je i pobeda nad samima sobom.

Štaviše, bez nje neće biti ni pobede u Ukrajini, ni pobede nad Zapadom.

Novi Standard

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

standard.rs

Srbija pred sudbinskom odlukom

Синиша Љепојевић

9-11 minutes

---

Srbija ne bi smela da se upusti u avanturu uvođenja sankcija Rusiji jer bi to bila istorijska greška sa dalekosežnim posledicama. Nije lako, ali u pitanju su sudbinske odluke

Srbija je već dugo pred stalnim pritiscima Zapada da se odrekne sebe i svojih interesa. Pritisci i ucene dugo traju što znači da Zapad ipak ne uspeva ili ne uspeva dovoljno. Najnoviji talas pritisaka je zbog želje Zapada da i Srbija uvede sankcije Rusiji zbog rata u Ukrajini. Ukrajinska kriza je, međutim, za Zapad samo još jedan zgodan povod i to je samo deo višegodišnjeg hibridnog rata osvajanja, tačnije pokoravanja i Srbije i srpskog naroda u celini. Pred Srbijom je sada još jedan istorijski izazov pred kojim nema pravo da poklekne.

Osnovno je, naravno, šta je interes Srbije? Jeste da je situacija haotična i da su pritisci veliki, mada se sada zovu  „očekivanja", ali ipak treba biti hladne glave i razmotriti sve okolnosti, jer sada napravljena greška će se teško ispraviti. Sudbinsko je vreme.

Amerikanci, koji predvode najnovije pritiske, obećavaju ubrzano članstvo u Evropskoj uniji jer, kako tvrde, sada su bolji odnosi Vašingtona i Brisela nego ranije. Ali to kažu samo Amerikanci a iz Brisela poručuju da prihvatanje sankcija Rusiji ipak nije dovoljno. Drugim rečima, nema članstva u EU i sa sankcijama i bez sankcija. Valjda je to dosadašnje iskustvo već pokazalo.

Hilova poruka

Suštinu pritisaka da Srbija uvede sankcije Rusiji najbolje je definisao američki ambasador Kristofer Hil u nedavnom intervjuu Glasu Amerike.  On kaže „zaista ne razumem kako neko može da bude podržavalac Rusije ili da govori u prilog Rusije. Nadam se da će nova vlada zauzeti određeni pravac…"  Na pitanje da li to za Srbiju znači „manje saradnje sa Rusijom" odgovorio je „ne bih rekao saradnje, pre bih rekao manje vere u Rusiju. Ideja da će Rusija rešiti srpske probleme na Kosovu ili negde drugde, pa samo pogledajte situaciju u Ukrajini i recite mi da je validan predlog da se Srbija može osloniti na Rusiju za bilo šta". Hil, međutim,  razotkriva da sve to nema nikakve veze ni sa Srbijom ni sa članstvom u EU. Suština je u ratu Amerike protiv Rusije, u koji sada Amerika nastoji da uvuče i Srbiju.

Na stranu neumesnost ambasadorovih ocena, on otkriva da je ključni cilj američke politike u Srbiji zapravo Rusija, i da Amerika pritiska Srbiju u vezi sa sankcijama kako bi, preko srpskih leđa, proširila hibridni rat protiv Rusije. Da li je to interes Srbije? Da li je zaista interes Srbije da bude u bilo kakvom ratu protiv Rusije? Danas Rusija, sutra Kina kojoj Vašington takođe već uveliko priprema „kaznene mere".  Zemlje koje uvode sankcije su za Rusiju, a uskoro i Kinu u statusu „neprijateljskih zemalja". Da li je stvarni interes Srbije da ima takav status? Evropska unija je, kao američki vazal, uvela oštrije sankcije Rusiji nego sama Amerika, što je u osnovi samoubistvo EU. Da li sada teraju i Srbiju ne samo da učestvuje u tom samoubistvu nego da i sama učini to isto? I da li će Srbija da pristane na takav samoubilački potez?

Ko će nas braniti?

Jedan od Hilovih prethodnika u Beogradu, Vilijem Montgomeri, ukazuje da Srbija ne bi trebalo da veruje zapadnim obećanjima jer se, konkretno američka, politika zasniva na „snovima".

Međunarodne institucije su oštećene i korumpirane ali ipak još postoje i njihove formalne odluke imaju zakonsku snagu. I u slučaju da Srbija uvede sankcije, a onda Zapad kome se Srbija priklonila na takav način predloži neku novu rezoluciju o „genocidnim Srbima", ko će braniti Srbiju.

Američki predsednik Džo Bajden i ambasador SAD u Beogradu Kristofer Hil (Naslovna fotografija: Wikimedia/White House/Pete Souza)

Javnost Srbije je po svemu sudeći protiv izdaje i sankcija ali vlast odlučuje. Da li vlast Srbije ima ta ovlašćenja da izda Srbiju ako to već nije i učinila? Ovde više nije reč o tome da li je neko proruski ili prozapadno orijentisan, ovde je reč o istorijskim odlukama koje se tiču sudbine Srbije unutar novog međunarodnog ambijenta i stvaranja političke mape sveta. Takođe, pogrešna je procena da će pritisci oslabiti ako se nešto prihvati a nešto odbije. To je naivna politika, a Hegel kaže da „naivni nemaju mesta u istoriji". A ovo sada je upravo istorija u nastajanju. Trebalo bi razumeti da Zapad uzima sve a ne samo deo i sledi logiku „ili si sa nama ili si protiv nas". Tu nema ostatka.

Velika obmana

Mediji u Srbiji zasipaju javnost raznoraznim crnim scenarijima i pretnjama a najčešće se govori o mogućem gubitku finansijske podrške Evrope. To je velika obmana. I onda se stalno meri ko je šta dao Srbiji. Ali zašto bi Srbiji bilo ko morao nešto da daje kad je reč o prirodno bogatoj zemlji? Kad smo kod toga, prema zvaničnim podacima EU je donirala Srbiji od 2012. do 2018. između 2,8 i 3,2 milijarde evra (nema jasnih podataka). Istovremeno, zahvaljujući reformama koje je nametnula ta ista EU, evropske banke su iz Srbije iznele oko 100 milijardi evra para građana Srbije. Pa ko je onda kome nešto dao? Amerika je u tom periodu donirala između 800 miliona i milijardu dolara. Samo pljačka i destrukcija. Takozvani evropski put je urnisao ekonomiju Srbije.

Pa onda stalne pretnje zapadnih izaslanika da Srbija treba, čak mora, da se opredeli da li je za Zapad ili Istok. Ali ključno je pitanje zašto  Srbija treba da se  opredeljuje? Kažu zbog EU. A ako je tako, zašto se se od Srbije traži da postupi protiv svojih nacionalnih interesa? Da li to znači da je i EU protiv interesa Srbije? Zašto bi onda Srbije žudila da se integriše u neprijateljsku strukturu?  Teško je poverovati u toliki mazohizam Srbije.

Opet na početku

A šta ako se Beograd opredeli za EU i Zapad, a Zapad nastavi istu politiku kao do sada? A nema garancija da neće. Ne bi trebalo zaboraviti da je Srbija prihvatila praktično sve, ili gotovo sve, što je Zapad od nje tražio tokom minulih 22 godine. I opet je na početku.

Srbija je naravno u veoma delikatnom položaju, ali trebalo bi ipak da  ima u vidu širi pogled na ukupne promene u svetu koje simbolizuje rat u Ukrajini. Ta šira geopolitička slika je daleko važnija nego sam rat i ne može se svesti na stav ambasadora Hila „da Srbija treba da se ponaša kao da je članica EU" i da se „pridruži sankcijama protiv Rusije" jer je „to jasna politika Zapada o kojoj Srbija treba da razisli". Ali ambasador Hil je izbegao odgovor na pitanje zašto je Americi i EU važno da Srbija uvede sankcije Rusiji kao i odgovor kakve bi mogle da budu posledice ako ih ne uvede.

Miriše na proleće 41'

I sam Zapad. prva Britanija, javno priznaje da je „velika verovatnoća" da će Rusija vojno pobediti u Ukrajini. A onda dolazi nova situacija u celom svetu, stvara se potpuno nova bezbednosna struktura. Kinesko Ministarstvo spoljnih poslova je saopštilo da u Ukrajini ne ratuju Rusija i Ukrajina nego Rusija i Amerika. Treba uvek imati u vidu da posle Rusije dolazi na red Kina i to mnogo brže nego što se pretpostavlja. Situacija u svetu u mnogome podseća na vreme pre Drugog svetskog rata i proleće 1941. u Kraljevini Jugoslaviji. Uvođenjem sankcija Srbija bi u tom mogućem svetskom sukobu po prvi put u istoriji bila protiv Rusije.

Srbija naravno ne može da utiče na te promene ali mora da ih prepozna i razume, i da unutar svog zaista malog manevarskog prostora sledi svoj interes. I mora da bude dosledna u tome, jer svaka neiskrenost ruši bilo kakvu eventualnu viziju.

Dakle, da ponovimo, Zapad traži da i Srbija postane učesnik u ratu Amerike protiv Rusije. Jer sankcije su znak rata, deo hibridnog rata, i Srbija bi na taj način bila u nekoj vrsti rata protiv Rusije.

Društveni dijalog?!

Problem je i to što u Srbiji nema društvenog dijaloga ne samo među političkim partijama, nego uopšte u društvu među onima koji bi imali šta da kažu. Sankcije ne mogu da budu odluka samo jednog čoveka ili jednog dela političke elite.

Srbija o svemu tome treba da razmisli a ne o onome šta govore zapadni emisari i nosioci lažnih vesti. Srbija jeste na nezgodnom mestu, na Balkanu, ali istorija pokazuje da se u velikim krizama sudbina Balkana uvek određuje na kraju krize. Znači, u ovoj aktuelnoj krizi sudbina Balkana još nije rešena. Zašto bi onda Srbija žurila i drugima davala argumente u budućim pregovorima? Treba sačekati; Srbija mora kako zna i ume da zadrži svoju takozvanu prinicpijelnu poziciju, a ne da izda one koji su joj pomogli.

Predsednik Rusije Vladimir Putin pozdravlja okupljene građane ispred Hrama Svetog Save u prisustvu predsednika Srbije Aleksandra Vučića i patrijarha Irineja, 17. januar 2019. (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)

Jednom rečju, Srbija ne bi smela da se upusti u avanturu uvođenja sankcija Rusiji jer bi to bila istorijska greška sa dalekosežnim posledicama. Aktuelna politička elita nema pravo na tu grešku. Nije lako, naravno, ali sudbinske odluke su u pitanju. Svi ti zapadni emisari, pritisci i njihova objašnjenja su obmana i još jednom svedoče da Zapad Srbe tretira kao idiote. Doduše, ponašanja vlasti Srbije u poslednjih tridesetak godina im zaista daju za pravo da imaju takvo uverenje.

Siniša Ljepojević je dugogodišnji kolumnista Novog Standarda.

Izvor Novi Standard

Foto: Srđan Ilić/PIXSELL

BONUS VIDEO:

 

standard.rs

S. Karaganov: Rat na Balkanu je pitanje trenutka

Спутњик

8-10 minutes

---

„Taj front će se otvoriti pre ili kasnije jer je jasno da će napetost koju je ostavio Zapad pre ili kasnije eskalirati. Ali, to je pitanje za naše srpske prijatelje"

Najveća spoljnopolitička greška Rusije napravljena je 1997. godine kad smo glasali za Temeljni akt Rusije i NATO, a najsramotnija stranica u istoriji Rusije dogodila se 1999. kad nismo mogli da zaustavimo agresiju na Jugoslaviju. Znam zašto, kako, ali je bila sramota. Ne mislim da ćemo tu sramotu ikad ponoviti, poručuje politikolog Sergej Karaganov.

Srbija do sada nije uvela sankcije Rusiji, ali triput je glasala u Generalnoj skupštini za rezoluciju protiv Rusije…
– Mi odlično shvatamo kako je teško Srbima, mi odlično shvatamo da je ogromna većina Srba na strani Rusije. Ali ne želimo da Srbi zbog principijelnog stava budu još siromašniji. Trpeće Rusija, a mi ćemo Srbima biti zahvalni za njihovu podršku.

Očekujete li da će možda neko na Zapadu odlučiti da zbog toga što Srbija ne želi da uvede sankcije Rusiji otvori još jedan front – na Balkanu?
– Taj front će se otvoriti pre ili kasnije jer je jasno da će napetost koju su ostavili pre ili kasnije eskalirati. Ali, to je pitanje za naše srpske prijatelje. Znam da je srpska vojska ojačala poslednjih godina, ne znam hoće li joj biti potrebna pomoć. A da će balkanska situacija ponovo eksplodirati nema sumnje, jer su tu ostavili mnogo toga što žulja. To su u suštini rane koje se samo mogu lečiti jodom.

Rusija je krajem februara započela specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini. Šta se promenilo posle osam godina borbi u Donbasu pa je postalo neophodno da se ona preduzme?
– To nije osam godina, to je daleko više. Promenilo se to što je u Ukrajini počeo da pobeđuje ultranacionalizam, i drugo, što su Ukrajinu intenzivno snabdevali savremenim oružjem. U Ukrajini je postojala jedna od najvećih armija u Evropi i zato je mnogim analitičarima bilo jasno, uzimajući u obzir i naše narastajuće nesuglasice sa Zapadom, da će pre ili kasnije rata biti. Tako se i desilo. Koliko shvatam, naše najviše vojno-političko rukovodstvo je zaključilo da je bolje da sami počnemo vojnu operaciju nego da se borimo na našoj teritoriji i pod drugim pravilima.

Šta je cilj ove operacije?
– Ciljevi su zvanično izneti: denacifikacija, demilitarizacija Ukrajine i zaštita Donbasa. Mislim da se neki ciljevi kriju, neki će se menjati tokom vojne operacije jer se nalazimo u magli, niko ne zna šta će biti. Ali, moje je mišljenje da je cilj ove operacije da se okonča pretvaranje Ukrajine u analog nacističke Nemačke. To je i uništenje oružanih snaga Ukrajine, vojne infrastrukture. Treće je svakako osiguranje mirnog i normalnog života, minimum na jugoistoku Ukrajine.

Kako će biti izvršena demilitarizacija Ukrajine ako joj stalno stiže novo oružje?
– Nisam vojni strateg, ali slutim da su sada već počeli da presecaju sve arterije snabdevanja koje nisu bile prekinute sa Zapada. Nisu ih dosad prekidali zato što je po njima išao ogroman broj izbeglica. Sporo napredovanje ruskih trupa vezano je i za to što im je naređeno da koliko god mogu štite civilno stanovništvo.

A denacifikacija? Može li se sprovesti ako se ima u vidu da je tako dugo trajalo ispiranje mozgova Ukrajinaca?
– Ne znam, ali pamtim istorijske paralele: Čečenija je sasvim nedavno bila snažno antiruski nastrojena, danas su najbolje ruske trupe Čečeni. Posle Drugog svetskog rata dobili smo u nasledstvo Istočnu Nemačku. Za pet-šest godina istočni Nemci su bili najviše prosovjetski od svih. Ali svakako će to iziskivati ogromne žrtve, mnogo vremena i ogromne napore.

Ruski vojnik čečenskog porekla u oklopnom borbenom vozilu na kojem je slika Ahmada Kadirova (Foto: ALEXANDER NEMENOV/AFP VIA GETTY IMAGES)

Ako se ti ciljevi i ostvare, šta će biti s Ukrajinom? Na Zapadu se već pominju scenariji njene podele.
– Istorija će pokazati. Smatram da u istočnoj i južnoj Ukrajini treba imati prijateljske države ili državu, da je bila istorijska greška pokušaj da se stavi pod kontrolu a onda i zadrži zapadna Ukrajina. Ona je kao otrov prožela ukrajinsko društvo. Šta će biti ne znamo. Mislim da će biti grupa država ili kvazi država. Vi na Balkanu bolje od mene razumete šta je to.

Čak i da bude tako, ako ste hteli da zaustavite širenje NATO na istok, opet ćete se graničiti sa NATO…
– Graničićemo se sa NATO, ali morali smo da zaustavimo njegovo de fakto širenje imajući u vidu da je NATO bio odbrambeni savez a postao agresivan posle Jugoslavije, Iraka i Libije. I oni su pumpali Ukrajinu oružjem i pretvarali je u koplje u srcu Rusije. Znam ipak da član 5 Severnoatlantskog ugovora ništa ne znači. Ne znači nužnu potrebu da se ide na zajednička borbena dejstva. Odlično znam da SAD nikad neće primeniti nuklearno oružje u zaštitu Evrope jer će biti uzvratni udar. NATO je naprosto rak čije metastaze treba ograničiti. I ako, uslovno rečeno, Finska i Švedska krenu putem metastaze – shodno tome mogu da dobiju verovatnoću hirurškog rešenja.

Ali vi ste tom specijalnom operacijom udahnuli NATO drugi život…
– NATO je tražio drugi život 30 godina, histerično tražio neprijatelja i opravdanja svog postojanja. NATO se širio kad je Rusija bila slaba. Videćemo kako će se širiti i kako će delovati sada kad je Rusija jača.

Kako vidite tu Rusiju koja će nastati za pet godina. Hoće li ona biti orijentisana ka istoku?
– Bez sumnje. Ukrajinska situacija služi za stabilizaciju našeg zapadnog krila s ciljem da bismo mirno nastavili kretanje ka ekonomskim, političkim i drugim tržištima budućnosti, a ona nisu na zapadu nego na istoku. Sad je prisutno izvesno usporavanje ali će to kretanje ka istoku biti ubrzano.

* Kakav god bude rezultat ove operacije, očekujete li neku novu gvozdenu zavesu na granici između tog ruskog sveta i Zapada?
– To je veoma smešno zato što su nekad socijalističke zemlje sa svoje strane dizale gvozdenu zavesu. Sada to 90 posto radi Zapad zato što se boji uticaja Rusije, jer mi smo u svakom pogledu alternativa. Ta zavesa je zaista uspostavljena poslednjih godina. Radim na tome da ne bude totalna. Ali, oni je čine totalnom. Čak ni u najgora sovjetska vremena sovjetskim naučnicima nije bilo zabranjeno da se sreću sa zapadnim kolegama. Sada našim zapadnim kolegama to zabranjuju.

Znate da smo fejkove mi na Balkanu već prošli. Buča je kao kosovski Račak, Kramatorsk kao sarajevske Markale. Zašto Rusija nije izvukla pouke iz našeg iskustva?
– Kako da izvuče kad druga zemlja to koristi. Mi ne možemo da sprečimo bombardovanje železničke stanice. Zato je potrebno da se stavi pod kontrolu zemlja koja je pretvorena u izvor agresije.

* Predsednik Bajden kaže da je Putinova politika prema ukrajini genocidna, da je on ratni zločinac i čak nameravaju da mu sude…
– Hvala Bogu da smo došli u normalnu situaciju kad ćemo moći da sudimo, a možda i da kaznimo predsednika Bajdena i njegove kolege za to što su podržavali agresiju protiv Srbije i Jugoslavije, što su podržavali supergenocid u Iraku.

Mislite, vi ćete suditi Bajdenu?
– Uvek kažem zapadnim kolegama: znali ste da je napad na Irak bila apsolutno fejk operacija. Ko je osuđen na doživotni zatvor za to što je isprovocirao tu operaciju?

Očekujete li da će Rusija možda posle svega ovog oformiti svoj Tribunal?
– Ne bih sad da govorim o tome. Tribunal za početak treba da formira Gospod Bog.

Pripadnici američke vojske prilikom napuštanja kampa Ader u blizini Nasirije (Irak), 06. decembar 2011. (Foto: Joe Raedle/Getty Images)

Kako će u istoriji ostati zapisan 24. februar?
– Istoriju pišu pobednici. Ako Rusija izdrži i pobedi, to će biti nova etapa u oslobođenju sveta. Ako Rusija ne pobedi, taj proces će se jako usporiti i može doći do nove serije ratova na periferiji. A sasvim je očigledno – iako svi govore o 24. februaru – sve te promene su počele daleko ranije, 2007-2008. godine. Na desetine puta sam pisao da ulazimo u predratnu situaciju, ne samo zbog situacije oko Ukrajine već i zbog ogromnog broja protivrečnosti u svetu koje se samo gomilaju. Ne znam kako će se sve završiti. Nadam se – pobedom. Koga, čega? Rusije, zdravog razuma, Boga.

Kakav će svet biti ako pobedi Rusija a kakav ako ne pobedi?
– Ako pobedi Rusija svet će biti daleko slobodniji. On je već slobodniji, zemlje imaju daleko više izbora zato što su Rusija a onda i Kina lišile Zapad vojnog prevashodstva. Ako Rusija ustukne, proces oslobođenja sveta će biti usporen, ali on se ne može zaustaviti.

Autor Tanja Trikić

Izvor Sputnjik

Naslovna fotografija: Ministarstvo odbrane Republike Srbije

BONUS VIDEO: