fakti.org

The Guardian: Антируске санкције су најнепромишљенија одлука Запада у новијој историји

2-3 minutes

---

УТИЦАЈНИ ЛОНДОНСКИ ЛИСТ ПРИЗНАЈЕ ДА СУ И – „НАЈКОНТРАПРОДУКТИВНИЈА"

 

* Образложење: „Учиниле су Путина јачим него икад. Русија је повећала извоз у азијске земље, што је довело до невиђеног суфицита у њеном платном билансу. Рубља је ове године постала једна од најјачих светских валута, ојачавши за скоро 50 одсто од јануара... Немачка и Мађарска - жељне гаса – нису далеко од играња по Путиновим тактовима"

___________________________________________________________

       ЕКОНОМСКИ рат који су западне земље покренуле против Русије дао је потпуно супротне резултате, а руски лидер Владимир Путин постао је јачи него икад, оценио је британски лист The Guardian.

       Притом је био нетипично за Британце и јасан и директан:

       „Антируске санкције су најнепромишљенија и најконтрапродуктивнија одлука (Запада) у новијој историји!"

       Уз образложење: „Учиниле су Путина јачим него икад. Русија је повећала извоз у азијске земље, што је довело до невиђеног суфицита у њеном платном билансу. Рубља је ове године постала једна од најјачих светских валута, ојачавши за скоро 50 одсто од јануара". 

       The Guardian такође указује да су западне земље ушле у рецесију:

       „Економска ограничења против Москве ударила су по својим креаторима. Неизвесност се проширила на Велику Британију, Француску, Италију и САД. Немачка и Мађарска - жељне гаса – нису далеко од играња по тактовима  Владимира Путина. Трошкови живота свуда расту. Могући нови британски лидери - Лиз Трас и Риши Сунак - надмећу се у јастребској реторици против Русије. Обећавају да ће пооштрити антируске санкције, али - без речи о сврси и ефектима".

       Лондонски лист истовремено признаје да је атмосфера у западним земљама и даље таква да бива жигосан свако ко посумња у исправност курса против Русије.

      Региструјте се на нашем Telegram   каналу: https://t.me/faktorga

 

Владимир Кршљанин: Какав ће бити нови свет

Петак, 29.07.2022. у 18:00 Владимир Кршљанин

ПОГЛЕДИ

Какав ће бити нови свет

Данас је очигледно да олигархија која влада водећим западним земљама под маском демократије, није искрено прихватила тековине победе над фашизмом и да је спремна да зарад очувања своје светске доминације погази све правне и моралне норме

(Миланко Каличанин)

Нови свет, то јест праведни мултиполарни систем, то јест заједница заједничке судбине човечанства...

У првом реду носиоци христољубивог човекољубља, па и сви истински хуманисти кроз векове, прижељкивали су праведан свет. И стваралачки и пожртвовано настојали да га остваре.

Ми данас видимо да су људска научна достигнућа у стању да свима, у добро организованој заједници човечанства, обезбеде достојанствен живот, љубав и самоостварење. Предуслов за то је стварна равноправност суверених држава, односно доследно поштовање међународног права насталог после Другог светског рата.

Данас је очигледно да олигархија која влада водећим западним земљама под маском демократије, није искрено прихватила тековине победе над фашизмом и да је спремна да зарад очувања своје светске доминације погази све правне и моралне норме. Данас се највећа достигнућа човечанства, укључујући она која су свету подарили западни ствараоци, највише поштују у Русији и Кини. А свуда више него на Западу.

Западна олигархија засад показује тоталну неспособност или неспремност да учи из достигнућа и позитивних искустава других. Заправо, постаје јасно да њен циљ и није добробит својих народа. Њени искључиви циљеви су очување сопствене светске доминације и избегавање казне за десетине милиона убијених у ратовима широм света и небројене друге злочине.

Наша ера је препуна страдања, али и свесних, спасоносних и надахњујућих жртвовања. Обиловала су им прва три века апостолске заједнице, али и драматични 20. век. То су периоди који јасно показују да су духовно-моралне вредности извор највеће снаге и да је њихове носиоце немогуће победити. А ми сами, Русија и Кина, никоме не претимо, свима нудимо сарадњу, а не конфронтацију, свесни да је сарадња основ људске креативности и безграничних достигнућа. У свету не само да има места за све, него ће човечанство у заједници свеопште сарадње бити најуспешније.

У таквом свету нема места једино за тоталну себичност владајуће западне олигархије. И зато она, као и увек, по систему „завади па владај", потпирује свеопшти рат, иако је и сама свесна да нема реалних изгледа на велики успех, а надајући се да ће „на свом терену" – терену конфронтације, насиља, интрига и обмана, ако не победити а оно бар донекле поправити свој положај.

Јер на сцену ступа Нови свет. Русија и Кина су у сваком погледу успешније и јаче од Запада, а највећа предност им је на духовно-моралном плану. Ратови, убијања и понижавања људи ће бити забрањени. Као и владање помоћу корупције, саркастично названо „демократија".

Још 2020. познати руски политиколог Сергеј Караганов је констатовао: „Одузевши САД и Западу војну супериорност, на чијој основи се заснивала њихова петстогодишња доминација у политици, економији и култури, ми смо ослободили свет, створили услове да народи и државе слободно бирају свој пут."

Отуда и садашња украјинска перипетија, која не може ни да заустави, ни да промени историју, која је већ наступила. Западна олигархија сада води Други европски рат после Другог светског, који је истовремено и Први светски хибридни рат. Први европски рат је вођен директно против Србије, а Други – истог типа, води се индиректно против Русије. У међувремену је западна олигархијска диктатура извршила огромне униполарне злочине у Авганистану, Ираку и Либији. Али већ у Сирији је била руском војно-политичком силом спречена да учини огроман злочин и зато је тада, 2014. године, покренула последње средство које је имала у резерви – украјинску паклену машину. Русија је тада поступила и принципијелно и мудро, дошавши у позицију да њен данашњи изнуђени реванш буде успешан.

Истовремено увиђамо да је владајућа западна олигархија била дубоко неискрена у свим великим питањима Првог и Другог светског рата. Ипак, тековине Другог ће бити очуване, јер тако хоће Русија и Кина, а за Запад је последњи час да се томе прилагоди, да не би био осуђен као носилац новог фашизма.

Србија је весник Новог света који предводе Русија и Кина. После два века обнављања своје државности, које јој је омогућила Русија, али које се одвијало у западном културно-привредном и правном миљеу, можемо да захвалимо својој вери и Божјој промисли што смо и даље на правој страни историје и што смо нада за целу Европу (а о Балкану да и не говоримо). Зато све наше интелектуалне и стваралачке способности данас морамо усмерити ка једном циљу: како да што пре и што потпуније материјализујемо своје духовно братство са Русијом.

Управо то је пут Србије до почасног места у Новом свету – БРИКС-у, ШОС-у, Великој Евроазији, али и до улоге кључног фактора мира и повезивања на Балкану и у Европи.

Ове велике промене у свету не смемо да не схватимо на време, поготову јер смо им и сами допринели.

А хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој? – питао би Бранко Миљковић.

То зависи од нас. Ако бог да, доживећемо одговор на то питање.

Потпредседник Међународне словенске академије

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

https://www.politika.rs/scc/clanak/512941/Pogledi/Kakav-ce-biti-novi-svet

standard.rs

Milomir Stepić: Rusija ne sme pristati na parcijalni uspeh

Алина Арсењева (ФАН)

17-21 minutes

---

Ključno je pitanje hoće li se Rusija zadovoljiti ograničenim dometima i parcijalnim uspehom u Ukrajini, ili će nastaviti da suštinski menja poredak koji je na izdisaju

Milomir Stepić je doktor nauka, profesor Univerziteta u Beogradu i naučni direktor Instituta za političke studije. U ekskluzivnom intervjuu specijalnom dopisniku međunarodne redakcije Savezne novinske agencije, govorio je o tome zašto su Rusiji potrebni sve srpske zemlje na Balkanu u jedinstvenoj državi, kako događaji u Ukrajini utiču na balkanske zemlje, zašto je zbog napredovanja Rusa na frontu na Balkanu cela atlantistička struktura posrnula, o ciljevima srpskog naroda u 21. veku, o mestu Srbije u geopolitici neoevroazijstva i o „NATO-pravoslavlju".

Koliko je realan ulazak Srbije u EU ako se zbog toga od Beograda traži da prizna nezavisnost Kosova?
– Ni jedna država kojoj je stalo ne samo do suvereniteta, već i do ugleda, kredibiliteta i budućnosti njenih sledećih generacija, ne bi pristala da preda deo teritorije u zamenu za neku nadnacionalnu integraciju. Pri tome, Kosovo i Metohija su nemerljivo važna teritorija za Srbiju – od istorijskih, državotvornih i duhovnih, do geopolitičkih, resursnih i ekonomskih razloga. Tamo se nalazilo jezgro srednjovekovne srpske države, odigrala se odsudna bitka koja predstavlja osnovu nacionalnog identiteta i locirani su versko-kulturni reperi kao što su manastiri Dečani, Bogorodica Ljeviška, Pećka Patrijaršija, Gračanica i drugi. Tamo se nalaze pete svetske i treće evropske rezerve uglja lignita, koji će u sve većoj energetskoj krizi biti još vrednije, strateško prirodno bogatstvo. U stvari, srpski spoljnopolitički izbor nikada i nije trebalo da bude ulazak u EU jer Srbi tamo civilizacijski ne pripadaju. Još je S. Hantington napomenuo da je EU organizacija Zapadne civilizacije (kao i NATO), a Srbi pripadaju Pravoslavnoj civilizaciji. Zašto povlačiti taj šizofren potez i naći se u poziciji rastrzane, propale države? Primeri Bugarske i Rumunije, iz kojih stanovništvo masovno emigrira, su upozoravajući. Postaje očigledno da EU glumi da hoće da primi Srbiju, a Srbija glumi da hoće da uđe u EU.

Da li je moguće vratiti Kosovo i Metohiju pod stvarnu kontrolu Srbije, s obzirom da smo svedoci doslednog sprovođenja projekta Velike Albanije?
– Povratak Kosova i Metohije pod stvarnu kontrolu Srbije je ne samo moguć, nego i nužan, i to iz mnogo značajnijih geopolitičkih razloga nego što su samo regionalni, balkanski i srpski. Danas je odnos zemalja koje priznaju i onih koje ne priznaju nezavisnosti te lažne države pokazatelj, lakmus procesa multipolarizacije sveta, amerikanizma i antiamerikanizma, evroatlantizma i evroazijstva. Projekat stvaranja države Albanije pre više od jednog stoleća, kao i kasniji pokušaji stvaranja Velike Albanije, proističu iz interesa i neposrednih aktivnosti zapadnoevropskih i centralnoevropskih sila, uključujući danas i SAD, da oslabe i teritorijalno smanje balkanske pravoslavne zemlje, percepirajući ih kao uporišta za ruski pristup „toplim morima". Tu je prva na udaru Srbija, koju tretiraju kao „malu Rusiju", „balkansku Rusiju", „konjovoca ruskih kozaka do toplih mora"… Ali, de facto su još više na meti Crna Gora i S. Makedonija, kojima je velikoalbanskim ekspanzionizmom ugrožen i sam opstanak. Pa čak i severozapadni deo Grčke! Sprečavanje međunarodnog priznanja secesije albanske nacionalne manjine u kosovsko-metohijskom delu Srbije, a time i stvaranja Velike Albanije, tj. očuvanje celovitosti Srbije, jeste ne samo srpsko-albansko pitanje, već stvar prestiža i odmeravanje snage velikih sila u naponu – Rusije i Kine, i onih koje su u odmakloj deklinističkoj fazi – SAD i EU.

Kako će događaji u Ukrajini, po vašem mišljenju, uticati na geopolitičku situaciju u regionu Balkana?
– Ukrajina je arena sudara divova, ona je mesto preloma istorije i obrta geopolitičke inercije, nova Kulikovska i Staljingradska bitka… Ne preterujem. Rusija ništa nije mogla da učini kako bi zasutavila transgresiju Zapada u bivšoj Jugoslaviji, ali sada mora i može. Srpsko iskustvo sa iživljavanjem Zapada joj je svakako pomoglo. Kao i njegovo „zaglavljivanje u balkanskom blatu" više od tri decenije. Rezultati obračuna u Velikoj istočnoevropskoj ravnici biće, i već jesu, dalekosežni. Ruske operacije u Mariupolju, Hersonu, oko malenog crnomorskog Zmijskog ostrva i izgledan prodor prema Odesi i delti Dunava doprineli su da se shvati kako je sve to Balkanu veoma blizu i da geografski nije udaljenija Moskva od Vašingtona, kako je propaganda sa Zapada ubeđivala ovdašnje medijske zavisnike. Zbog ruskog napredovanja na frontu čitava atlantistička arhitektura Balkana se ljulja. Pojavila se sumnja i razočarenje u NATO i EU, naročito u novoprimljenim članicama. Nesigurnost izaziva paniku. Postavlja se ključno pitanje: hoće li se Rusija zadovoljiti ograničenim dometima i parcijalnim uspehom u delu ili celoj današnjoj Ukrajini, ili će nastaviti dalje, da suštinski menja unipolarni poredak koji je na izdisaju? Otvoreno se govori o „promenama granica Ukrajine" i o „novim granicama Rusije", a to znači da i granice silom nametnute na štetu srpskih zemalja i srpskih interesa u postjugoslovenskom delu Balkana – nisu nedodirljive. Kao što Ukrajina, pribaltičke, pa i neke druge republike bivšeg SSSR-a geopolitički i etno-civilizacijski funkcionišu kao anti-Rusija, analogno je bivšim jugoslovenskim republikama namenjena uloga anti-Srbije. Srbi se uzdaju u Rusiju da će tome učiniti kraj. Otuda tako snažna i masovna srpska podrška Rusiji, što ne sme da zanemari ni politička nomenklatura u Beogradu. Ipak, Srbi strahuju da Rusi ne upadnu u istu zamku pristanka na besplodne pregovore i podlegnu taktici kreni – stani – povuci se. Bila bi to neoprostiva kratkovidost.

Sergej Šojgu i Vladimir Putin (Foto: kremlin.ru)

Predsednika Srbije Aleksandra Vučića nazivaju „malim Putinom na Balkanu", jer vodi patriotsku i nezavisnu politiku. Vladimir Putin je najpopularniji političar u Srbiji. On je ruski car koji brani pravoslavnu veru i tradicionalne vrednosti. Šta su ciljevi Srbije i srpskog naroda u 21. veku i zašto srpski narod ne vidi sebe bez Rusije?
– Ne bih se bavio hvalospevima upućenim političarima. Njih danas „dižu u nebesa", a sutra, kada više ne budu na vlasti, kritikuju i za ono za šta nisu krivi. Ima u politici Srbije i poteza koji nisu baš patriotski i nazavisni ili su to samo uslovno. Na primer, glasanje u Generalnoj skupštini UN za osudu Rusije povodom sukoba u Ukrajini može se i tako tumačiti. S druge strane, velika većina Srba u Putinu vidi simbola Rusije kao svog zaštitnika pred surovim naletom Zapada i od njegovog razobručenog unipolarnog ataka na sam srpski opstanak. A ciljeve Srbije u vremenu koje dolazi mnogi različito vide. Ima onih koji misle da učlanjenje u EU i NATO „rešava sve srpske probleme".

Po mom sudu, to ne samo da ne rešava srpske probleme, nego je to izvor srpskih problema. Zapad je u protekle tri decenije sve učinio protiv srpskih interesa. Dakle, kratko i krajnje pojednostavljeno rečeno, srpski ciljevi u nastavku 21. veka su oslobođenje i ujedinjenje. Jer: veliki deo srpskih zemalja je pod okupacijom Zapada (prvenstveno Kosovo i Metohija); nekadašnja Republika Srpska Krajina nasilno je zauzeta i stradala 1995. slično kao u vreme ustaškog genocida tokom Drugog svetskog rata; Republika Srpska se silom drži u sastavu BiH, suočena sa muslimanskom/bošnjačkom hegemonijom i pretnjom nestanka; Crnu Goru – istorijsku srpsku državu – Zapad nastoji da instalira kao „srpsku Ukrajinu"; o antisrpskom delovanju titoističkih „instant-nacija", kako ih je nazvao akademik Milorad Ekmečić, da i ne govorim. Srbi su svesni da sve ove nagomilane izazove ne mogu da reše sami, već samo ako se dogodi „povratak Rusije na Balkan" i istiskivanje uticaja nenaklonjenih SAD, Velike Britanije, EU i njenih pojedinačnih članica.

U jednom od svojih intervjua izjavili ste da Rusija i Kina imaju ozbiljnu obavezu da ne dozvole da SAD uvuku Srbiju u crnu rupu. Šta, po Vašem mišljenju, može (ili treba) da uradi Rusija? I zašto je Srbija za Rusiju toliko važna kao Rusija za Srbiju?
– Budući da je geopolitički značaj Balkana za evropske i evroazijske, pa čak i za svetske poslove neprolazan, a da će se, po svoj prilici, vratiti vreme (neo)klasičnih interesnih sfera, Rusija bi morala da odredi svoju zonu uticaja. To će biti znak da ona ponovo postaje prava, kredibilna velika sila. A pouzdan oslonac tog njenog balkanskog geopolitičkog vektora može biti samo srpski činilac, ne samo zbog istovetnog slovensko-pravoslavnog, već i zbog sličnog geopolitičkog identiteta i analognih interesa. Svi ostali su posle rušenja Berlinskog zida pokazali prevrtljivost, nepouzdanost i otvorenu antirusku orijentaciju, dosledno u praksi razvijajući tezu Zapada o „malignom ruskom uticaju" koji treba eliminisati po svaku cenu. Rumunija i Bugarska, Rusiji tako važne zbog izlaska na Crno more, u tome prednjače, prenebregavajući istorijski ruski doprinos njihovom nacionalnom oslobođenju, državnom konstituisanju i teritorijalnom proširenju. Srbi se nadaju da će Rusi sve to uzeti u obzir prilikom budućeg geopolitičkog preoblikovanja Balkana i da neće „kupovati" savezništvo drugih na štetu Srba, tj. da će u formiranju „novog balkanskog subporetka" srpski činilac biti „favorit", a ostali „žrtvena jagnjad" (kako bi to rekao A. Dugin).

Avioni nad Crvenim trgom za Dan pobede, Moskva, 9. maj 2019. (Foto: kremlin.ru)

Napomenuli ste da Rusiji nema dovoljno Srbije na Balkanu, a posebno Srbije sa amputiranim Kosovom – potrebne su joj sve srpske zemlje. Istovremeno, ruska diplomatija je doprinela odvajanju Crne Gore. Uprkos teškom koraku koji je ostvarila 1999. godine, (dolazak u Prištinu) kao rezultat toga, Rusija nije dobila svoj sektor i napustila je Kosovo. Kako Srbija doživljava takvu kratkovidost i nedoslednost ruske politike u regionu? Koliko je za Rusiju i Srbiju važno pridržavanje zajedničkog kursa kontinuiteta u spoljnoj politici?
– Srbima je dugo trebalo da shvate da „misliti geopolitički" nije samo akademska i konjunkturna stvar, niti puko naučno raspravljanje o smislu „oprostorenja političkog", već egzistencijalno pitanje. Stoga se među Srbima već odavno razume da je Rusija tada bila slaba, iznutra političko-ekonomski nagrižena i napadnuta separatizmima. Ona nije bila u stanju da pobedi u Prvom čečenskom ratu, iako je Čečenija po površini 1.000 puta manja od Rusije. Uspela je to tek u Drugom čečenskom ratu, intervenišući neposredno posle okončanja agresije NATO-a na SRJ 1999. Povlačenje ruskih snaga sa Kosova i Metohije bilo je u kontekstu činjenice da ništa ne bi mogli da urade jer su Amerikaci imali glavnu reč, već bi se kod Srba samo kompromitovali.

Takođe, imali bi problem sa logistikom, a i tadašnje vlasti u Srbiji su bile potpuno i nekritički prozapadne. To je jedan od razloga zašto je Moskva zaigrala na kartu nezavisnosti Crne Gore (koja ima izlaz na more!), kada već na Srbiju u tadašnjoj političkoj konstelaciji nije mogla da računa. Sada se situacija iz korena promenila. Crna Gora je potpuno u rukama Zapada koji je uspeo da amortizuje čak i veličanstvenu „litijsku revoluciju", Srbija i ukupan srpski činilac su ojačali, a Rusija postaje sve značajniji globalni „igrač", sa očiglednim, mada još potpuno neprofilisanim interesima na Balkanu. Ako se složimo da joj je srpski činilac najpouzdaniji regionalni saveznik, onda bi Rusija trebalo da učini da on bude što snažniji i teritorijalno prostraniji. Oslanjanje samo na Srbiju u sadašnjim granicama, uključujući i Kosovo i Metohiju, kao i na sputanu Republiku Srpsku – nije dovoljno i geopolitički efikasno. Potrebno je ujedinjenje srpskih zemalja u integralnu srpsku državu i tek to će garantovati miran, stabilan i neatlantistički, već neoevroazijski Balkan.

Napisali ste knjigu o geopolitici neoevroazijstva. U Rusiji je pojam evroazijstva povezan, pre svega, sa imenom Dugina, sa kojim se Vi dobro poznajete. Dugin radi u dubokom uverenju o posebnosti sudbine Rusije u svetu i istorijskoj konfrontaciji Rusije i Zapada. Kakvo mesto Srbija zauzima u geopolitici neoevroazijstva?
– Dugin je vodeći, ali ne i jedini zagovornik neoevroazijstva. Ima brojne sledbenike ne samo u Rusiji i ostalim postsovjetskim republikama (posebno u Kazahstanu), već i u EU i širom sveta. Na Zapadu su konsternirani činjenicom da se znatan deo te koncepcije sprovodi u praksi, naročito ona Duginova teza da „gasovodima treba dati status najznačajnijeg geopolitičkog instrumenta". Stoga često preteruju, pa kažu: „Putin? To je Dugin". Uostalom, i kineska „svilena koncepcija", tj. inicijativa „Jedan pojas, jedan put" jeste jedna od varijanti neoevroazijstva, zar ne? Neoevroazijstvo, u stvari, jeste savremena razrada klasičnog evroazijstva od pre stotinak godina. Ono predstavlja sveobuhvatan pogled na svet, dijametralno drugačiji od onog vesternističkog koji je svima, pa i Rusima, agresivno nametnut. Ima svoju geopolitičku dimenziju koja je u osnovi kontinentalistička, telurokratska, i potpuno je suprotna talasokratskom atlantizmu.

Profesor dr Aleksandar Dugin tokom predavanja na Univerzitetu odbrane u Beogradu, 22. novembar 2020. (Foto: Ministarstvo odbrane RS)

Neoevroazijstvo podrazumeva Rusiju kao nešto posebno, autentičnu civilizaciju, poseban kontinent, silu po sebi i pijemontističko jezgro oko koga će se okupiti čitavo mega-kopno Evroazije. Prema njegovim postulatima, američko prisustvo i kontrola Evroazije posredstvom upravljanja Rimland-om koji je opkoljava, kenanistički „obuzdava" i „davi" strategijom ankonde, neprirodno je i treba ga okončati potiskivanjem SAD na zapadnu hemisferu. Iz toga bi, geopolitički logično, proistekao kraj unipolranosti i izgradnja multipolarnog sveta koga bi činile četiri meridijanski izdužene zone podeljene na brojne velikih prostora. U tome bi značajno mesto trebalo da imaju Srbija i ostale srpske zemlje kao telurokratsko središte Balkana. (Neo)evroazijska koncepcija zaista izgleda logično i prijemčivo. Zar jedna sila van Evroazije (SAD) treba da vlada Evroazijom, koja je najmnogoljudnija, resursima najbogatija i gde se nalaze središta starih i brojne nove civilizacije? Da li tako velike evroazijske sile kao što su Kina, Rusija, Indija, Iran, Nemačka… treba da budu u podređenom položaju prema SAD? U atlantistički blok su uvučene Nemačka, Turska, Mađarska, Rumunija, Bugarska i mnoge druge zemlje, a njihov identitet prvenstveno je evroazijski. Geograf i vodeći balkanolog Jovan Cvijić isticao je da Balkan ima evroazijske osobine.

Rezultati sabora u Ferari značajno su uticali na formiranje moskovske Rusije kao države: tada je vizantijski car, čuvar pravoslavlja, izdao čistotu vere zaključivši uniju i potčinivši se vlasti pape. Rusija, kao i pre 500 godina, misli o sebi kao o svojevrsnom kivotu za sve pravoslavne. Može li zajedništvo religije biti prava tačka okupljanja ljudi u savremenom svetu?
– Religija je osnova identiteta pojedinca, porodice, naroda. Većina teoretičara na religijama zasniva različitost civilizacija. Pominjani S. Hantington smatrao je da će civilizacije u postbipolarnom periodu biti temelj preoblikovanja svetskog poretka, ali i sukoba duž njihovih kontaktnih zona – prvenstveno Islamske civilizacije prema ostalima („Islam ima krvave granice"). Stvarnost je u velikoj meri potvrdila njegove stavove (paradigmatičan primer je bivša Jugoslavija), ali delimično i demantovala kao što je to u Ukrajini, gde se međusobno sukobe pravoslavci, a s jedne strane sarađuju muslimanski Čečeni i pravoslavni Rusi, te s druge strane se zajedno bore pravoslavni Ukrajinci i muslimanski Albanci „psi rata" sa Kosova i Metohije.

Posle kraha ideologija, naročito onih totalitarnih, kao i kompromitovanja demokratije evro-američkog tipa i krize rimokatoličanstva i protestantizma, u našem delu Planete autentično pravoslavlje doživljava renesansu. U prvom redu, u „ruskom i srpskom svetu". Sve više ljudi u njemu traži izlaz i prepoznaje put spasenja. Ali, Zapad je u pravoslavlju video opasnost i otvoreno mu preti – kako briselski političari, tako i NATO-generali. Stoga nastoji da ga razjedini, pocepa i neke njegove fragmente podredi sebi. Već se ustalio termin „NATO-pravoslavlje", koji se odnosi prvenstveno na slučaj onog istanbulskog, sa Fanara, ali i druge. Ruska i Srpska pravoslavna crkva tu imaju bolna iskustva, pa i ona najnovija sa ukrajinskim i makedonskim primerima.

Sa stanovišta geopolitike, Jugoslavija je pripadala civilizaciji mora, a današnja Srbija – civilizaciji kopna. Da li je to tačno i da li utiče na politiku Beograda danas?
– Jugoslovenska država, stvorena 1918. i restaurisana na drugačijim ideološkim osnovama 1945, bila je tvorevina u geopolitičkom interesu Zapada, tj. civilizacije mora, koju pominjete. Ona je bila važna karika u antiruskom/antisovjetskom (i antigermanskom) –  što znači i antitelurokratskom – „Sanitarnom kordonu" između dva svetska rata, a u Hladnom ratu deo pojasa Rimland-a (i to u njegovom najužem, najdelikatnijem delu), koji je opkoljavao ruski/sovjetski Heartland. Stoga su njome dominirali rimokatolički, prozapadni, talasokratski Hrvati i Slovenci, a Srbi bili marginalizovani. Kada je ta funkcija Jugoslavije okončana, isti oni koji su je stvarali su je i raskomadali, i to duž titoističkih, nekonsekventnih republičkih granica.

Josip Broz Tito, Josip Vidmar, Edvard Kocbek, Josip Rus i Moša Pijade tokom Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu, 29. novembar 1943. (Foto: Wikimedia/Digital Library of Slovenia, S3SWK8OI)

Srpski činilac danas ima telurokratski, kontinentalistički geopolitički identitet, budući da je onaj talasokratski zadržao samo u rudimentarnom obliku zbog viševekovnog, sistematskog potiskivanja od mora. To se jasno videlo i tokom sukoba za jugoslovensko nasleđe u poslednjoj deceniji 20. veka, a bilo je očigldno u vašingtonsko-briselskoj kreaciji otcepljenja Crne Gore, čime je Srbiji baražiran pristup Jadranu. Dakle, tačno je da današnja Srbija, odnosno veći deo srpskih zemalja, mahom pripadaju civilizaciji kopna. To ih čini kompatibilnim sa ruskim geopolitičkim identitetom i interesima, te za Zapad stalnom sumnjivim „remetilačkim faktorom".

Integralna verzija intervjua čiji prevod je objavljen na sajtu Federalьnoe agentstvo novosteй (FAN)

Naslovna fotografija: Pres centar UNS

BONUS VIDEO:

 

Путин: Формира се нови светски поредак

politika.rs

Путин: Формира се нови светски поредак

П.О.

2 minutes

---

Стиче се утисак да Запад не може да понуди сопствени модел будућности, док се данас формира алтернатива постојећем једнополарном свету, праведнији и социјално-оријентисани светски поредак, изјавио је председник Русије Владимир Путин.

Он је нагласио да модел тоталне доминације „такозване златне милијарде" није праведан и указао на „грандиозне промене" које се сада дешавају у свету и које су неповратне.

„И како на националном, тако и на глобалном нивоу у току је израда основа, принципа хармоничног и праведнијег, социјално оријентисаног и безбедног светског поретка – алтернативног постојећем – или, може се рећи, до сада постојећем једнополарном светском поретку који по свом карактеру, дефинитивно, постаје кочница за развој цивилизације", нагласио је Путин, преноси Спутњик.

Према његовим речима, наступа нова епоха и нова етапа у светској историји, у којој ће само суверене државе моћи да осигурају динамику раста и да постану пример другим земљама за обезбеђивање високог животног стандарда.

„Наступа нова епоха, нова етапа у светској историји, и само истински суверене државе могу да осигурају високу динамику раста, да постану пример за друге када је реч о стандардима и квалитету живота, заштити традиционалних вредности и високим хуманистичким идеалима – моделима развоја у којима човек није средство, него највиши циљ", рекао је Путин.

View article...

Enclosures:

160z120_putin-raisi-erdogan-teheran-epa.jpg (12 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_07//160z120_putin-raisi-erdogan-teheran-epa.jpg

 

Ефраим Зуроф: Хрватска да поништи одлуку о забрани посете Вучићу

politika.rs

Ефраим Зуроф: Хрватска да поништи одлуку о забрани посете Вучићу

2 minutes

---

ЛОС АНЂЕЛЕС - Центар „Симон Визентал" позвао је данас хрватску владу да поништи одлуку, којом је председнику Србије Александру Вучићу забрањено да посети концентрациони логор Јасеновац.

У писму, које је директор за источноевропске послове центра „Симон Визентал", историцар Холокауста Ефраим Зуроф упутио хрватској амбасадорки у Израелу Весели Мрђен Кораћ, указује се на потенцијалне негативне последице такве одлуке и упозорава да тако „сурова и несхватљива мера" може само да погорша тензије између Београда и Загреба", наводи се у саопштењу овог центра.

Зуроф је у писму навео да претпоставља да је хрватска влада потпуно свесна чињенице да су највећи број жртава у Јасеновцу чинили Срби.

„Забранити председнику Србије да ода пошту жртвама је сурова, несхватљива мера која само може да погорша тензије између Србије и Хрватске", наводи се у писму Зурофа, преноси Танјуг.

Зуроф је затражио од хрватске амбасадорке у Израелу да преда писмо одговрним властима у Загребу и позове их да нађу начин да исправе, како је оценио, „њихову немудру и несрећну одлуку".

View article...

Enclosures:

160z120_677z381_Zurof.jpg (8 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_07//160z120_677z381_Zurof.jpg

 

fakti.org

Будимир: Немачка над српским народом реафирмише свој милитаризам

11-14 minutes

---

ТРИБИНА „СРПСКА И СРБИЈА У ПОЗАДИНИ ГЛОБАЛНОГ СУКОБА У УКРАЈИНИ" У ОРГАНИЗАЦИЈИ ПОРТАЛА СоС И ФАКТИ

 

* ,,Оаза демократије" (ЕУ) се претвара у атлантистичку тврђаву у којој је дух немачког милитаризма поново пуштен из боце, за сада он слуша америчке команде, али питање је колико дуго ће то трајати

* Након учешћа у агресији на Србију и првог проливања крви на Космету од стране немачких војника изван матичне државе, не треба да чуди што званични Берлин шаље војне специјалисте и у БиХ у борбу против ,,сеператизма" руководства Републике Српске

* Највеће изненађење је најава немачке владе да ће повећати буџет за одбрану за 100 милијарди долара, чиме би Немци ушли у прве три нације по издвајању за одбрану. Ово, наравно, не би било ништа ново да се не ради о НЕМАЧКОЈ, држави која је проузроквала два светска рата

* Присетимо се речи лорда Исмеја, првог секретара НАТО пакта, којим је објашњавао разлоге формирања и постојања трансатлантскогвојног савеза: ,,Држати Русе подаље, Немце доле, а Американце у игри". Међутим, данас је јасно Немачка више није ,,доле", немачки милитаризам се поново уздиже у Европи, а немачка интелектуална елита сматра да су Немци ,,искајали" своју историјску кривицу. Посебно је важно схватити да економски најснажнија држава ЕУ лако може конвертовати своју економску моћ у војну и да брзо може досећи и нуклеарни потенцијал

____________________________________________________________

       Жељко БУДИМИР, „(Ре)милитаризација Европске уније"

       ЕВРОПА је након распада СССР,  према теоријама либералних идеолога, требала да постане оаза мира и острво демократије у којем је досањан Кантов сан о ,,вечитом миру".

       Европске интеграције,иако започете у време Хладног рата као удруживање земаља Западне Европе ради боље контроле над стратешким сировинама, све су се више развијале по либералном економско-политичком моделу. Прво су створене две организације, Европска заједница за угаљ и челик и Европска заједница за атомску енергију, а из самог назива јасно је да су обе организације биле део стратешког интегрисања на пољима кључним за вођење конвенционалног и атомског рата.    Наредна фаза је била економска регионализација преко Европске економске заједнице, да би се након тријумфа над „Источним блоком" формирала Европска унија.

       Унија је настала као међународна организација која временом треба да прерасте у наддржавну творевину. Како је НАТО остао у Европи и после окончања Хладног рата, Европска унија је све више личила на политичко крило овога војног савеза.

       НАТО и Европска унија су од почетка деловали као блокови исте атлантистичке грађевине, а то се најбоље видело кроз процес придруживања Европској унији бивших чланица Варшавског пакта.

       Правило је било јасно: ако се желите интегрисати у ЕУ морате прво постати чланица НАТО пакта. Овај геополитички концепт је извођен под фирмом евроатлантске интеграције, тако да је експанзија НАТО пакта према границама нове Русије (старог непријатеља) била перманентна.

       У једном тренутку се чинило да ова Унија европских држава може направити самосталну одбрамбену и безбедносну политику, одвојену од САД, односно НАТО пакта. Међутим, то је остало на нивоу идеје и почетних планова који никада нису заживели.

       Треба се присетити и бенефита које су европске чланице НАТО пакта имале од одбрамбеног кишобрана који су САД држале над Западном Европом након Другог светског рата.

       Захваљујући безбедносном присуству САД у Европи државе тзв. старе Европе (посебно Немачка и Француска) могле су да се оријентишу на економску обнову и развој док је стратешка одбрана постала брига САД.

 

       Европски мостобран је био од великог значаја за америчку трансатлантску стратегију обуздавања СССР, тако да се старим савезницима често гледало кроз прсте током Хладног рата, нарочито на недостатак ентузијазма за америчке стратешке пројекте.

       ,,Стара Европа" се показује посебно вешта у избегавању савезничких обавеза у постхладноратовском периоду, а чинило се и да НАТО концепт колективне одбране улази у кризу јер више нема ни противника због којег је и формиран.

       Са друге стране, западни либерални теоретичари су већ поставили тезу о свету у којем је трговина, економска међузависност и глобализација избацила насилну историју из игре.

       Европа се преко Европске уније представља као стара тврђава демократије, елитни економски клуб чије чланство значи да сте постали део развијеног света.

       Идеолошки гледано, Европска унија је постмодерни пројекат наднационалне заједнице уједињене око западног концепта либералне демократије и слободне трговине.

       Брисел је све више очекивао да у америчком хегемонском поретку Вашингтон треба да настави да брине о трансатлантској безбедности, уз минимално учешће старих чланица Алијансе.

       Отуда и теорије о Американцима који су са Марса и Европљанима који су са Венере.

 

       У првим годинама након рушења Берлинског зида чинило се да је НАТО пакт завршио своју историјску улогу и да ће и он попут других војних савеза које је формирао Вашингтон током Хладног рата отићи у историјску архиву. То се није десило јер је за САД и њихову глобалну доминацију НАТО пакт био питање (гео)стратешког разлога ради којег су они присутни и ,,потребни" Европи.

       Ствари за НАТО крећу ,,набоље" након агресије на СР Југославију и великог проширења на исток Европе.

       Пронађена је нова сврха постојања Савеза који се сада представљао као војно-политичка организација чији је циљ ширење демократије и глобална борба против тероризма.

       Друго, у савез је ушла група земаља које су били жељне војне подршке САД и НАТО пакта.

       Ове бивше чланице Варшавског пакта постале су нови највернији савезници Вашингтона у Европи, а за Пентагон се појавила НОВА ЕВРОПА.

       Експанзијом НАТО пакта на Исток започела је прва фаза милитаризације Европе, односно пријемом Пољске, Мађарске, Чешке, Словачке и балтичких земаља у западни савез. 

       Нове источноевропске чланице - ,,гладне" америчких безбедносних гаранција - уносе нови ентузијазам и снагу у Алијансу, не жалећи новац за одбрану и наоружавање.

       Са великим еланом се отишло у америчке војне интервенције и ратове, а у овим пословима се посебно верном исказала Пољска. Политичке вође у Варшави су знатно увећале буџет за одбрану, војска је започела масовно пренаоружавање западним борбеним системима, а Пољаци су поред Британаца постали највернији савезник САД у борбеним мисијама у Авганистану и Ираку.

       Експанзијом НАТО пакта на исток Европе колективни Запад је поново створио ,,тампон зону" (кордон) између ,,старе Европе" и Руске Федерације.

 

       Истовремено, док траје ширење НАТО пакта на Исток - старе економски снажне чланице једва да испуњавају своје обавезе према Алијанси.

       Претходни амерички председник Доналд Трамп је у више наврата крстарио Европом и захтевао од старих савезника да минимално испуњавају савезничке обавезе према НАТО систему колективне одбране.

       У периоду Трамповог мандата, од великих чланица само В. Британија и САД издвајају 2 посто БДП за одбрану, остале чланице Савеза заштиту система колективне одбране примају без накнаде.

       Данас са сигурношћу можемо рећи да је НАТО преживео захваљујући експанзији на бивше чланице Варшавског пакта, које су као ,,нова крв" савезу дале виталност и стратешки смисао.

       Нове чланице су у Алијансу донеле и стари реваншизам према Русији, који је за владе тих држава био питање историјске правде. Ова ситуација се савршено уклапала у геополитчку константу атлантиста у Вашингтону који су експанзију НАТО пакта користили да девалвирају одбрамбену моћ Руске Федерације.

       Док је реализован процес НАТО експанзије на Исток геополитичка, динамика на евроазијском континету добијала је на интензитету.

       Русија се све више дизала из геополитичке провалије у која је упала распадом СССР, полако се враћајући на позицију суперсиле којајој припада на евроазијској ,,шаховској табли".

       На Далеком истоку највећи изазов за амерички униполарни поредак била је економски све снажнија НР Кина, која се сигурно пењала на место првог изазивача глобалног хегемона.

       Руска војна интервенција у Украјини је зауставила НАТО експанзију на ову државу, чија је територија стратешка зона од највеће важности за безбедност Русије. Упозорења руског државног врха да неће толерисати директно мешање треће стране у украјински сукоб, јасно је значило да је примењен механизам нуклеарног одвраћања.

       Запад, предвођен САД, ипак је одлучио да посредно помогне украјинској армији и тако је започео још један Западни proxy war. Mеђутим, требало је наћи нови приступ који не би довео до отвореног сукоба Русије и Запада који би се неминовно претворио у нуклеарни рат.

       Прво су Вашингтон и Лондон одлучили да заобиђу механизам колективне одбране НАТО пакта, који би читаву алијансу могао увући у отворени рат са нуклеарном суперсилом.

 

       Тада на сцену ступа Европска унија кроз своје институције и од НАТО пакта преузима улогу стране у рату. Уследиле су ратоборне изјаве комесара за проширење и спољну политику, председника Европске комисије, председника Савета ЕУ и других званичника који су се на почетку кризе утркивали у осуди и претњама Русији.    Истовремено САД, В. Британија заједно са балтичким и источноевропским чланице Уније постају главни снабдевач украјинске војске оружјем и опремом.

       Старе чланице, Немачка и Француска, на почетку рата се нећкају да би се касније и оне укључиле у наоружавање украјинских снага све сложенијим борбеним системима.

       Међутим, највеће изненађење је била најава немачке владе да ће повећати буџет за одбрану за 100 милијарди долара, чиме би Немци ушли у прве три нације по издвајању за одбрану.

       Ово, наравно, не би било ништа ново да се не ради о НЕМАЧКОЈ, држави која је проузроквала два светска рата.

       Присетимо се речи лорда Исмеја, првог секретара НАТО пакта, којим је објашњавао разлоге формирања и постојања трансатлантскогвојног савеза: ,,Држати Русе подаље, Немце доле, а Американце у игри". Међутим, данас је јасно Немачка више није ,,доле", немачки милитаризам се поново уздиже у Европи, а немачка интелектуална елита сматра да су Немци ,,искајали" своју историјску кривицу.

       Посебно је важно схватити да економски најснажнија држава ЕУ лако може конвертовати своју економску моћ у војну. Такође, Немачка је технолошки најразвијенија држава Европе тако да врло лако у својој опијености милитаризмом брзо може досећи и нуклеарни потенцијал.

 

       Важно је напоменути да Немачка управо над српским народом реафирмише свој милитаризам.

       Након учешћа у агресији на Србију и првог проливања крви на Космету од стране немачких војника изван матичне државе, не треба да чуди што званични Берлин шаље војне специјалисте и у БиХ у борбу против ,,сеператизма" руководства Републике Српске.

       На крају уместо закључка можемо само констатовати да се Европа поново милитаризује и масовно наоружава.

       ,,Оаза демократије" се претвара у атлантистичку тврђаву у којој је дух немачког милитаризма поново пуштен из боце, за сада он слуша америчке команде, али питање је колико дуго ће то трајати.

       Несумњиво улазимо у доба нестабилности и конфронтације у односима између великих сила.     

        Региструјте се на нашем Telegram   каналу: https://t.me/faktorga

 

iskra.co

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Џефри Сакс, вирус корона и америчко биолошко ратовање

11-13 minutes

---

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Џефри Сакс, вирус корона и америчко биолошко ратовање

13.07.2022. - 10:29

 

Фото: Јутјуб

Пише: Владимир Димитријевић

ШТА ЈЕ РЕКАО ПУТИН

У мају ове године, Владимир Путин је рекао на састанку ОДКБ:„Дуго смо упозоравали на биолошке активности Сједињених Држава на постсовјетском простору. Као што је познато, Пентагон је створио десетине специјализованих лабораторија и центара у нашем региону. Њихова функција је далеко од пружања медицинске помоћи становништву земаља домаћина". Путин је истакао да је главни задатак оваквих лабораторија прикупљање биолошких узорака и проучавање за сопствене потребе специфичности ширења вируса и опасних болести и додао:„Сада током специјалне операције у Украјини дошли смо до документованих доказа о томе да су компоненте биолошког оружја прављене у близини наших граница".
Све је постало јасно.

ШТА ЈЕ РЕКАО ЏЕФРИ САКС

Недуго после тога огласио се Џефри Сакс. Сви знају ко је један од највећих економских убица у историји, творац шок терапије која је разорила привреду многих земаља, укључујући и Русију за време Јељцина. Као члан естаблишмента, дотични је професор Колумбија универзитета и председник комисије за ковид познатог медицинског часописа „Лансет". Тај и такав, из, за сада непознатих разлога, крајем маја ове године указао је у научном раду објављеном у часопису Америчке академије наука да је вирус корона можда настао као последица лабораторијских експеримената у којима је учествовала америчка влада. Џефри Сакс и Нил Харисон, професор молекуларне фармакологије на Колумбија универзитету су, каже Спутњик, у свом заједничком раду истакли да је специфичност вируса САРС-КоВ2, то што има секвенцу од осам амино-киселина на вирусном шиљастом протеину која је идентична секвенци у ћелијама људских органа за дисање. САРС КоВ2 једини је представник подрода сарбековируса (у ком су САРС бетакоронавируси) који има такву секвенцу. Идентична секвенца среће се само код људи, горила, шимпанзи и орангутана, као и код једне врсте слепог миша која живи у Европи и западној Азији:„Не знамо да ли је уметање те секвенце резултат природне еволуције, можда преко рекомбинације у међудомаћину, сисару или човеку, или је резултат намерног увођења у САРС вирус у лабораторијском експерименту. Знамо да је уметање таквих секвенци у вирусе налик САРС-у био циљ научног рада којим су 2018. за грант код ДАРПА (aгенција министарства одбране САД за развој нових технологија за војску) заједно конкурисали Екохелт алијанса, Вухански институт за вирусологију и Универзитет Северна Каролина. Тај грант није одобрен, али не знамо да ли су неки од предложених програма одржани у 2018. или 2019. можда финансирањем из других извора".Сакс и Харисон су истакли да се вирус проширио тако што је неко од лабораторијских радника грешком био заражен њиме. Такође, указују да је већи део истраживања САРС вируса у Вухану био део научне сарадње Кине и САД који је финансирала америчка влада преко различитих организација, те да је због тога веома важно да све америчке научне организације транспарентно објаве своје грантове, уговоре, научне радове, збирке података и друге детаље који би могли да допринесу истрази о пореклу ковида. Додају да се вируси корона нису истраживали само у Вухану, већ и у различитим америчким научним институцијама и другим научним институцијама у свету.

Тако смо опет дошли до америчких злочинаца, и њихове употребе биолошког и хемијског оружја, које траје још од доба геноцида над Индијанцима.

Ево мале хронике.

ЗЛОЧИНИ ПРЕ РАТА

Американци су користили биолошко оружје у 19. веку, када су индијанским племенима даровали ћебад заражену колером.
Године 1900, амерички лекари су, у име „прогреса науке", на Филипинима клицама куге заразили петорицу затвореника, а 29 њих болешћу бери-бери. Четворица су умрла. Године 1915, лекар који је примао помоћ државе, заразио је, у Мисисипију, 12 робијаша пелагром, болешћу која напада централни нервни систем.

После Првог светског рата, на хиљаде америчких војника изложене су разним врстама хемијског оружја с циљем провере нових гас – маски и заштитне опреме. Армија с командом у Вашингтону је користила иперит против антиамеричких демонстрација у Порторику и на Филипинима двадесетих и тридесетих година прошлог столећа.

Године 1931, др Корелијус Роадс, који је имао уговор за Рокфелеровим институтом за медицинска истраживања, у Порторику је заразио мноштво пацијената ћелијама рака. Бар тринаесторица су умрла. Роадс је касније био на челу америчке Дивизије за биолошко ратовање, и члан послератне Комисије за атомску енергију, где је надгледао излагање америчког становништва радијацији у сврху истраживања последица нуклеарног рата.  На основу декласификованих докумената Министарства одбране, испоставило се да се дотични залагао и за истребљење Порториканаца употребом бомби напуњених смртносним бактеријама.

ЗЛОЧИНИ ЗА ВРЕМЕ РАТА

Године 1942, лекари америчке војске и морнарице заразили су маларијом 400 затвореника у Чикагу, да би, наводно, пронашли лек за ову болест. Највећи број њих били су Афроамериканци, и нико им није рекао чему су подвргнути. Нацистички лекари на суду у Нирнбергу су истицали чикашки случај у своју одбрану – тобож, можеш да правиш огледе на живим људима који о томе ништа не знају, јер тако „напредује наука".

Др Широ Иши је, за време рата у Манџурији, у име Царевине Јапан експериментисао на заробљеним Кинезима, Русима и Американцима, хранећи их тифусом зараженим парадајзом, трујући их тетанусом и сифилисом ( жене ), обављајући висисекције на живим људима. Иако је генерал Даглас МакАртур скупио преко десет хиљада страна доказа против Ишија, дотични је прошао безикакве казне и касније држао предавања у Форт Детрику, у Мериленду. Тиме се придружио свим нацистичким лекарима, које је америчка војска спасила у операцији „Спајалица", и ставила их у своју службу. Најпознатији је био Курт Блом, творац идеје „кемтрејлса" и један од миљеника Трећег Рајха.

ЗЛОЧИНИ ПОСЛЕ РАТА

Године 1950, америчка морнарица је над Сан Франциском распршила огромне количине клица serratia marcescens, познате као болничка бактерија, која је изазвала велики број оболења сличних упали плућа, од којих је доказано умро  бар један човек, Ед Нејвинс.

Кинески премијер Џу Енлај је 1951, на основу изјава америчких заробљеника, свет обавестио о томе како је ЦИА у Северној Кореји и Кини користила биолошко оружје, испуштајући у ваздух комарце и муве „обогаћене" жутом грозницом и избацујући летке заражене колером изнад Манџурије и Северне Кореје.

Од 1950. до 1953. године америчка армија је изнад шест градова у САД и Канади пуштала тзв. „хемијске облаке", са разним отровима. Изнад Винипега у Канади употребљен је веома отровни кадмијум, а то је довело до тешких респираторних обољења.

Године 1952, армија САД је тајно изложила заразним бактеријама Морнарички интендантски центар у Норфолку, а годину дана касније аеродром у Вашингтону. Један од циљева огледа је био провера да ли употребљена бактерија делује снажније на црну него на белу популацију.

Године 1956. и 1957, Савана, Џорџија и Ејвон Парк на Флориди изложени су милионима комараца заражених жутом и денга грозницом. Стотине грађана су оболели од разних врста грозница, респираторних болести, али је било и енцефалитиса.

ВИЈЕТНАМ

Године 1965, америчка армија и Хемијска компанија Доу дале су инјекције диокисина седамдесеторици, углавном црних, робијаша у затвору Холмсбург у Пенсилванији. Робијаши су добили тешке ране које месецима нису лечене. То је био увод у крвави злочин у Азији. Од 1966. до 1972, војска САД је избацила више од 36 милиона литара такозваног „агенса оранж", тешког диокисинског отрова, изнад Јужног Вијетнама, Лаоса и Камбоџе. Цивилиних жртава је било преко пола милиона. И данас се у крајевима где је овај бојни отров употребљен рађају деца – инвалиди. Жртве су биле и амерички војници. Држава Вијетнам је 2018. тражила одштету од Монсанта, који је овај отров испорућивао убицама у служби Вашинтона.

Године 1966, бактерије су распршиване у њујоршки метро. Оглед је још увек под ознаком строго поверљиво.

Следеће године, ЦИА је убацивала ЛСД у резерве питке воде у престоничком центру државне Админстрације за храну и лекове. Циљ је био провера могућности употребе ових средстава и њиховог деловања на људе у ширем обиму.

У години слетања на Месец, један од челника Одељења за истраживања и технологију Министарства одбране тражио је од Конгреса САД десет милиона долара за развој синтетичнког биолошког агенса на који ниједан људски имуни систем не може имати одговор.

Од седамдесетих до деведесетих година прошлог века трајало је заражавање Кубе свињском кугом.

И ТАКО ДАЉЕ, И ТОМЕ СЛИЧНО

Године 1980, на хиљаде хаићанских мушкараца, смештених у избегличке логоре Мајамија и Порторика, добили су гинекомазију ( „женске груди" ) након што су их амерички лекари третирали хормонским инјекцијама.

Године 1981, Фидел Кастро је оптужио САД за заражавање Кубе денга вирусом, од чега је страдало 188 Кубанаца, укључујући и много деце. Четири године касније, педесетак хиљада људи у Манагви у Никарагви добило је денгу, а многи су и умрли. Био је то саставни део рата против власти антиамерички оријентисаних сандиниста.

Године 1996, Влада Кубе опужила је САД за најезду опасних штеточина – инсеката званих палмин трипс, који су насрнули на засаде кромпира и палме. Појави инсеката претходило је летење америчких авиона за запрашивање изнад Кубе.

После терористичких напада у Њујорку септембра 2001, десио се инцидент са слањем писама ( на разне адресе ) у којима је био прах са спорама антракса ( црног пришта). То се догодило недељу дана после напада на Светски трговински центар у Њујорку, чиме је створена илузија да у „Куле близнакиње" рушили исламски терористи, који су и „слали црни пришт по кућама". Када је, после десет година, скинута ознака поверљивости са докумената истраге о овом случају, испоставило се да то нема везе са исламским тероризмом:  споре антракса су одгајене у Институту за медицинска истраживања инфективних болести армије САД.

Да ли вам је сада јасно о чему је причао Џефри Сакс?

ШТА ЈЕ РЕКАО ВОЛОДИН?

Ако вам није јасно, ево шта је, 6. јула 2022. године, рекао спикер руске Думе Вјачеслав Володин, позивајући САД да прекину све војно – биолошке експерименте у свету: „Милиони оболелих и умрлих широм света, светска економска криза, пад животног стандарда су последице COVID-19, за које Вашингтон мора да одговара: сви војно – билошки огледи САД, који се спроводе широм света, морају бити заустављени и са њих мора бити скинут вео тајне". Володин каже да САД мора да надокнади губитке оштећеним државама:"Сада, када се чују овакве оптужбе, Бајден ћути. Плаши се да ће свет сазнати истину о правом узрочнику пандемије".

Сазнали смо. Ваше ближње је, по свему судећи, короном побила НАТО Империја. Памтите то, заувек!

Текст је писан за портал Правда и његово преношење је забрањено без сагласности редакције.

Више текстова аутора Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда