Прети ли катаклизма: Американци опет, по ко зна који пут – „спасавају свет“

Прети ли катаклизма: Американци опет, по ко зна који пут – „спасавају свет"

03.01.2023. - 10:22

 

AP Photo / Richard Drew

Да се подсетимо неколицине мера за излазак из кризе Бајденове администрације. Непосредно након инаугурације хитно је изгласан, а потом и потписан закон о подели 1.900 милијарди долара помоћи грађанима САД – У циљу победе над короном и превазилажења економске кризе изазване пандемијом.

Онда се почело са отписивањем задужења повезаних са студентским кредитима појединцима који нису могли да их отплате. Племенито, но и у ширим размерама ризично, пошто се процењује да укупно студентски кредити износе око 1.600 милијарди долара.

За последњих деценију и по укупан федерални дуг по овој ставци чак је утростручен, што указује на неповољне трендове. Испуњавање овог предизборног обећања америчког председника коштаће најмање 300 милијарди долара. Ко зна, можда и вишеструко више.

Највећи „климатски пакет" у историји

Потом је промовисан и закон вредан 430 милијарди долара, највећи „пакет климатских мера" у историји САД. У међувремену, отворена је и расправа о „упумпавању" у систем невероватних 4.700 милијарди долара, са намером да се тако обнавља инфраструктура, поспеши социјална заштита и подржи универзално образовање.

Поређења ради, то је више него што износи номинални БДП Немачке. Иначе, немачка економија је према овом индикатору четврта највећа на свету. Податак говори сам за себе. Хиљаде милијарди, стотине милијарди…

Нешто од тога је реализовано, нешто остало само као неразрађена идеја. Када се сагледавају ове бројке, оне десетине милијарди намењених за Украјину дођу као ситниш, кусур. Са једне стране, све ове мере правдају се, како стабилизацијом стања у САД, тако и акцелерацијом новог циклуса раста у глобаним оквирима. И то је племенито, у неку руку и дирљиво.

Јер, Американци опет, по ко зна који пут спасавају свет. Међутим, са друге стране, поставља се и питање: одакле толики новци? Одакле хиљаде милијарди, стотине милијарди!?

Прети глобални потрес

У тражењу одговора на ово питање крију се и разлози за бригу. Јер, ако дође до неуспеха Бајденових мера, то може узроковати нови глобални потрес. Већи и драматичнији од претходних.

Највећа опасност у спровођењу Бајденових мера крије се у томе што и даље нема било какве идеје о раздвајању реалне и спекулативне економије. Штампање новца може бити решење, исто као што то могу бити и инфлација и задуживање, али је упитно колико су ти процеси данас и у овим условима контролисани. Свет се никада није суочавао са оваквим изазовом.

Мајка свих криза

Зато Нуријел Рубини, чувени „доктор Пропаст" најављује „мајку свих криза", упозоравајући да „развијене земље и тржишта у настајању улазе на непознату територију спорог раста и високе инфлације у комбинацији са ексремним нивоима задужености."

Небојша Катић додаје: „Јефтини новац је довео до огромног раста дугова држава, привреде и грађана, а тај процес је потом убрзан пандемијом. Глобални дугови се у овом тренутку ближе цифри од 300.000 милијарди долара и већ су нарасли на око 356 процената светског бруто домаћег производа (БДП). Само у 2020. дугови су увећани за нових 28.000 милијарди долара.

Задуженост држава је данас на вишем нивоу него што је то била на крају Другог светског рата, када су због војних издатака забележени историјски рекорди." Амерички буџетски дефицит растао је током времена, такође досезао историјске рекорде, напослетку био пројектован на око 1.800 милијарди долара. У новембру 2022. године премашио је и пројектовани ниво „попевши се" на запањујућих 249 милијарди. Потрошња је била већа за 28 милијарди, а приходи мањи за 29 милијарди него у истом месецу претходне године.

Пут без повратка?

Да ли је критична тачка у пројектовању буџетског дефицита прекорачена још претходних година? Да ли се САД налазе на „путу без повратка"? Да ли је уопште могуће тако лако усвајати предлог са „минусом" од око 1.800 милијарди долара? Опет, поређења ради, толики је номинални БДП Русије! Мишљења водећих економиста остају подељена, при чему је приметно да само они блиски „естаблишменту" или „дубокој држави" уверавају како ће на дуги рок све то остати у „границама дозвољеног". Међутим, задуженост непрекидно расте по све већим стопама, а инфлација постаје глобални феномен, детектује се у свим деловима света, из године у годину више су цене хране, некретнина, сада, након „пандемијске стагнације" и енергената.

У стратешким студијама познат је појам „коефицијента случаја". Када криза траје, када се проблем дуго не решава, онда настају и последице које је све теже сагледати, којих је све више и које, у крајњој линији могу узроковати настајање нових кризних жаришта и тако учинити проблеме нерешивим.

Ко ће да решава проблеме?

Спори раст, висока инфлација и екстремни нивои задужености нису само економско, већ и политичко питање. У читавом низу држава или друштава, како год да се дефинише, већ је уочљив застрашајући тренд дестабилизације. У одређеној мери, томе су већ сада изложени и цели макрорегиони, од подсахарске Африке до Латинске Америке. Међу њима и земље значајне за ланце снабдевања појединим сировинама или важне за регионалну безбедност. Ескалација напетости због тога ће највероватније утицати на нови раст цена и отпочињање нових војних сукобљавања. Ко ће и како те проблеме решавати?

Амерички државни секретар Ентони Блинкен шаље поруку: „Власти Кине и Русије – између осталих – доказују, и јавно и разговорима у ужем кругу, да су Сједињене Државе у опадању и да је боље повезивати своју будућност са њиховом ауторитарном визијом света него са нашом демократском.

Ми низом мера показујемо да смо и даље изузетно јака земља, чак по најразличитијим мерилима." У реду, тачно је да су САД и даље изузетно јака земља, по најразличитијим мерилима и најважнија у светској политици. Али је тачно и да су САД својим несналажењем, нечињењем или погрешним проценама постале генератор кризе.

Какве везе са тим имају Кинези и Руси!? Амерички успех сасвим сигурно може детерминисати покретање новог циклуса раста у глобалним оквирима, исто као што неуспех производи нове потресе широм света. Скоро деценију и по сведоци смо овог другог.

Решења нема, проблеми се упорно покушавају амортизовати мерама које не дају резултате, од 2008. године у приступу се ништа не мења. Упркос томе што нас стручњаци блиски „естаблишменту" или „дубокој држави" уверавају како ће ствари „лећи на своје место". Пандемија им је дошла као добар изговор, ескалација кризе у Украјини такође, јер да тога не бејаше, сасма је могуће – већ би живели у другој реалности! Мишљење Александра Зиновјева, од пре две деценије, како ће у завршној фази неолиберализма америчке инстутуције постати последња линија одбране интереса транснационалних банака и мултинационалних корпорација, чак и на штету сопствених грађана, испоставља се тачним. Несрећа је у томе што су последице далеко шире и односе се и на грађане бројних других држава. Спекуланти су победили, преузели управљање глобалним процесима и ту позицију неће лако напустити.

Бајденова политика, чини се, у томе наставља да им помаже. Без обзира на већ претрпљену штету и катастрофу у најави. Без обзира што им контрола над процесима измиче из руку. Без обзира што данас не постоји нико ко може поуздано прогнозирати како ће се „упумпавање" нових хиљада милијарди одразити и на америчку и на глобалну економију.

Ово што се чини, због тога, може се најједноставније описати једном речју: коцкање! Да ли ће се, коме и у којој мери то коцкање исплатити? Или ће, као што „доктор Пропаст" најваљује – уследити катаклизма! То ће, изгледа, зависити од „коефицијента случаја"!

sputnikportal.rs, Душан Пророковић

https://iskra.co/svet/preti-li-kataklizma-amerikanci-opet-po-ko-zna-koji-put-spasavaju-svet/

Милош Ковић: Dva lica srpske istoriografije

standard.rs

Dva lica srpske istoriografije

Милош Ковић

7–9 minutes

---

Moramo definisati ključne teme srpske istorije, koje nam možda neće doneti zapadne stipendije, ali će nam pomoći da odgovorimo na ključna pitanja naše egzistencije

U Srbiji, Bosni i Hercegovini proučavanje srpske istorije zakonom je kažnjivo. U Beogradu ćete završiti na sudu ukoliko se usudite da nečija tumačenja nazovete „haškom istorijom" ili „NATO istorijom" srpskog naroda. Na optuženičkoj klupi ćete se naći i ukoliko primetite da srpske istoričare proteruju sa Filozofskog fakulteta, pogotovo ako dodate da se to čini u nameri da se promene ključne paradigme srpske istoriografije i temeljne vrednosti na kojima počiva nacionalni identitet Srba.

Ali, zato će sudski sistem Srbije nepokolebljivo štititi vaše pravo da jasno i glasno zastupate stav da su Srbi zaslužili Jasenovac i „Oluju", ili da je NATO bombardovanje Srba 1999. prerano prekinuto. Širokogrudo će vam se omogućiti da objavite da su nam danas, u odbrani od zloćudnih ruskih uticaja, opet potrebni Goli otok i 1948. godina. U Srbiji, takođe, možete da slobodno i javno tvrdite da su Srbi „biološki otpad" Evrope. Ili da dokazujete da su čak i za masovni zločin nekakvog Brentona Taranta nad muslimanima na dalekom Novom Zelandu (2019) krivi – Srbi. Blagoja Jovovića, atentatora na Antu Pavelića, možete slobodno da nazivate „ubicom" i „nasilnikom". U Srbiji je, uz to, javno smanjivanje broja Srba ubijenih u Jasenovcu sasvim uobičajena, rutinska pojava. To ovde, uostalom, rade čak i državne institucije, koje kroz budžet finansiraju potomci žrtava. Da podsetimo, u Izraelu, Kanadi i 16 evropskih država smanjivanje broja Jevreja stradalih u nacističkom genocidu tretira se kao poricanje Holokausta i predstavlja krivično delo.

Znak odobravanja

Bosna i Hercegovina, zemlja u kojoj se i danas slave osmanski i habzburški okupatori, pa čak i hrvatsko-muslimanske ustaše, zemlja koja prećutkuje Srbe ubijene u ratu 1992-1995, ali zato ima Inckov zakon o zabrani negiranja genocida nad Bošnjacima, može da vam zabrani da u nju uđete zato što ste držali predavanja o srpskoj istoriji. Neće se potruditi čak ni da vam objasne zbog kojih reči predstavljate „pretnju bezbednosti BiH, javnom poretku, javnom redu i miru u BiH". Može im se. Pored ostalog i zato što Srbija zbog vas ni prstom neće maći. U ovom trenutku, ona Velikoj Albaniji predaje više od 100.000 svojih građana na Kosovu i Metohiji, pa zašto bi se srpski zvaničnici uzbuđivali zbog slobode kretanja nekog univerzitetskog profesora istorije? Niko, ni najsitniji činovnik Srbije, tim povodom neće dati čak ni izjavu. O recipročnim merama ni govora. Ćutanje je, po pravilu, znak odobravanja.

Nije potrebno previše pameti da bi se razumelo – Imperija (NATO zemlje, SAD i EU, politički Zapad) bi da piše istoriju srpskog naroda. Ona zna da, po slavnim Orvelovim rečima, „onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost". Referentne tačke i osnovna merila za procenu srpske istorije moraju da budu istorije Britanije, SAD, Francuske i ostalih zapadnih zemalja. Svaka različitost od tog univerzalnog, obavezujućeg puta mora se tretirati kao aberacija i defekt.

Britanska zastava se vijori ispred zgrade parlamenta u Londonu, 9. februar 2022. (Foto: Reuters/Tom Nicholson)

Bilo bi lepo kada bi ovde reč bila o lošoj šali. Značajan deo srpskih istoričara, međutim, iskreno veruje u ove priglupe, kolonijalne mantre. Njihove omiljene teme su uzroci ovih grešnih srpskih odstupanja. Oni se najčešće pronalaze u pravoslavlju, orijentalnim osmanskim navikama, patrijarhalnim običajima, ruralnoj, kolektivističkoj kulturi, antimuslimanskim i antizapadnim, genocidnim, epskim tradicijama – jednom rečju, u pogrešnoj „političkoj kulturi".

Postoji, dakle, srpska istoriografija koja je gonjena i zabranjena, i ona koja je dozvoljena i preporučljiva. Prva se po sudovima i medijima bori za pravo da srpskim čitaocima, u Srbiji i Srpskoj, na svoj način tumači srpsku prošlost. Ona nastoji da pronađe autentičnu, originalnu stajnu tačku, sa koje bi se „iznutra" sagledala srpska prošlost. Budući da protiv sebe ima srpske sudove i medije, kao i zapadne univerzitetske centre, koji produkuju poželjna tumačenja prošlosti, ona nije u položaju da bilo kome nameće svoje paradigme, niti da proteruje one koje vidi kao svoje ideološke protivnike. Druga vrsta istoriografije, ona koja na srpsku istoriju gleda iz perspektive Imperije, koja ima pristup srpskim institucijama i medijima, koja ima logističku podršku zapadne meke moći, koja ućutkuje i progoni neistomišljenike, sebe vidi kao legitimnog naslednika srpske „kritičke istoriografije".

Kratkovido samopouzdanje

Jesu li istoričari koji se junački bore sa srpskim nacionalizmom, dok nemaju ni jedne reči osude za zločine Imperije, zaista duhovni potomci Stojana Novakovića, Ljubomira Kovačevića, Stanoja Stanojevića, Jovana Radonjića, Mihaila Gavrilovića, Slobodana Jovanovića, Vladimira Ćorovića? Služe li oni nauci i razumu, ili sili i iracionalnim strahovima? Biće da su bliži onima koji su u vremenu Novakovića, Jovanovića, Ćorovića i ostalih služili tadašnjim imperijama – Austro-Ugarskoj i Trećem Rajhu. U to doba, međutim, srpskih istoričara koji bi prihvatali austrougarske i nemačke paradigme jednostavno nije bilo. Svi su im se, naprotiv, od 1878. do 1945. godine, složno i uporno suprotstavljali.

Čak i moralne visine sa kojih oni danas sude svojim kolegama i svome nepokornom narodu, podsećaju na kratkovido samopouzdanje sa kojim su tobože nepromišljenim Srbima moralne lekcije držali saradnici okupatora iz 1915-1918 i 1941-1945. godine. Gde je okupacija, međutim, tu je i pokret otpora. Istorija nas, takođe, uči da je svaka okupacija oročena i prolazna. Oslobođenje uvek dođe, pre ili kasnije.

Neko će reći da su i imperijalizam i nacionalizam podjednako štetni po objektivnost istorijske nauke. Zaista, u suočavanju sa sopstvenim predrasudama, bilo koje vrste, krije se suština toliko mistifikovanog metoda istoričara. Pa ipak, ove dve perspektive nisu podjednako plodne i ne mogu se izjednačavati. Imperijalna, zapadna merila srpskih istoričara uvek zvuče knjiški i sintetički. Srpska istorija tu se procenjuje stranim, apstraktnim aršinima.

Srpski istoričar i redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Miloš Ković (Foto: Pres centar Udruženja novinara Srbije)

Nacionalna perspektiva zasniva se na stvarnom, svakodnevnom životnom iskustvu, kao i na iskustvima i postignućima prethodnih generacija srpskih istoričara, koja do nas stižu na simbolički i jezički shvatljiv način. Ona znači istinski kontinuitet u prikupljanju znanja i uobličavanju paradigmi, bez čega nema istinske nauke. Ona samo konkretizuje, čini razumljivim ono što uvek ima univerzalno, ljudsko značenje. Nacionalno je prvi i osnovni korak ka univerzalnom. Pitanje je da li je ono što je opšteljudsko uopšte shvatljivo i dostižno bez konkretnog i nacionalnog? Može li se bekstvom iz istorije stići do eshatona?

Srpskoj istoriografiji ne mogu se, kao nekakvoj razbijenoj vojsci, diktirati uslovi kapitulacije. Ona ima svoje potrebe i svoja pitanja. Ono što je relevantno za britansku istorijsku nauku, ne mora da bude bitno za srpsku istoriografiju. Potrebno je da svako akademsko pitanje sagledamo iz perspektive sopstvenog, srpskog istorijskog iskustva, da srpskoj istoriografiji vratimo ono što Bogoljub Šijaković, pišući o istoriji srpske filosofije, naziva interpretativnim suverenitetom. Definišimo ključne teme srpske istorije, koje nam možda neće doneti zapadne stipendije, ali će nam zato pomoći da odgovorimo na ključna, suštinska pitanja naših pojedinačnih i kolektivnih egzistencija.

Izvor Iskra

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

BONUS VIDEO

 

Носилац златне значке у антируском трансу: Трифуновић опет лаже о тзв. државном удару

in4s.net

Носилац златне значке у антируском трансу: Трифуновић опет лаже о тзв. државном удару - ИН4С

ИН4С

4–6 minutes

---

Дарко Трифуновић, самозвани експерт за безбједност и носилац златне значке Војнобезбједносне агенције, који често коментарише друштвено-политичке прилике у Црној Гори и региону, у познатом антируском заносу се изнова обрушио на државу Русију објашњавајући њену наводну улогу у догађајима у Македонији и Црној Гори.

Овога пута је за канал Балкан инфо поново рафално сасуо мноштво неистина о тзв. државном удару и намјерама руских обавјештајних служби 2016. године да изврше преврат у Црној Гори и убију Мила Ђукановића одајући при том признање службама безбједности Србије што су, како тврди, откриле намјере и документовале контакте руских агената са Сашом Синђелићем, каснијим свједоком сарадником на чијем је лажном припејд свједочењу изграђена цијела конструкција монтираног процеса против лидера Демократског фронта и групе грађана из Репулике Србије.

Овим задњим наступом и понављањем познатих бесмислица и измишљотина за потребе  Ђукановићевог режима Трифуновић је само потврдио своју улогу у ширењу лажних вијести и подвала због којих су страдали недужни људи, првенство држављани Србије и лидери Демократскиг фронта, што је чинио и 2016. године.

У покушају да буде што убједљивији у доказивању умијешаности Русије у дешавања у Црној Гори и на Балкану, њеном наводном хибридном дјеловању и приказу стања у Србији, коју описује као државу у којој знатан утицај имају ретроградне и проруске снаге, Трифуновић саопштава и једну проблематичну и врло опасну инсинуацију као да је неко у Србији покушао одговорност за убиство Зорана Ђинђића свалити на Британце, што он, наравно, демантује алудирајући да иза тог атентата, као иза свега осталог, стоје остаци Милошевићевог режима и проруске снаге. Подсјећамо јавност а и  самог Трифуновића, да то уопште није истина.

Нико у Србији, поготово од званичних органа те државе, није доводио у везу службе Уједињеног краљевства са убиством српског премијера и није јасно зашто Трифуновић сада помиње Британце у том контексту, осим ако не жели да инсинуацијама и успутним помињањем скрене пажњу са правих криваца што се може довести у везу са чињеницом да УК није баш наклоњено режиму Мила Ђукановића у последње вријеме.

Значи, британске службе се уопште не помињу, али се тајна служба Црне Горе итекако помиње у догађајима везаним за атентат на Зорана Ђинђића и њен траг је јако видљив, што ће, сигурни смо, у неком будућем времену, бити објелодањено и све бити познато. Чудно је да Трифуновић не помиње лица са легитимацијама и оружјем СДБ Црне Горе (само припадници службе могу имати легитимације) која се доводе у везу са тим злочином, а са којима је претходно остваривао контакте и један утицајни војни генерал из Београда, што би ВБА Србије морала знати.

Осим тога, лица која се из Милошевићевих снага безбједности помињу у атентату на Ђинђића, су се одрекла њега још 1999. године, а неки од њих чак пребјегли из Београда и, заједно са Земунско-сурчинским клановима, се прикључили СДБ Црне Горе и били на услузи режиму Мила Ђукановића. То је цијела истина.

Зашто та прича није испричана до краја, најбоље би могао објаснити пуковник Миле Новаковић који је полицијску акцију „Сабља", након убиства премијера Ђинђића, добро започео али се зауставио на пола пута и тако организатори и налогодавци тог злочина остали поштеђени.

Пуковник Миле Новаковић је баш у вријеме „Сабље" 2003. године долазио у ЗИКС  Спуж да обиђе и заједно са СДБ Црне Горе и тадашњим судијом Војног суда у Подгорици Миливојем Катнићем, омогући пребацивање у Србију затворенику Саши Синђелићу, који је још тада лишен слободе због бјекства из војног гарнизона Рашка и убиства у Хрватској. То нам све говори да је Синђелић још из тог времена под контролом оних који су прикрили његов злочин у Хрватској, дали му други идентитет и много година касније га употријебили да лажно свједочи у тзв државном удару, што би Трифуновићу али и ВБА требало бити познато.

Наравно то Трифуновић не помиње јер је, према незваничним информацијама нашег портала, он дугогодишњи агент црногорске тајне службе и њен поуздан ослонац у безбједносном сектору Србије, а постоје индиције да има и статус припадника те службе са свим њеним овлашћењима, што би надлежни у Црној Гори требали утврдити.

 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Continue Reading

 

stanjestvari.com

Небојша Малић: 2022 - Стање ствари

Стање ствари

3–4 minutes

---

on 2. јануара 2023. •

Пропаст Империје, коју смо годинама предвиђали или чак прижељкивали, у ствари је почела кад за њу углавном нисмо били спремни и кад смо јој се најмање надали

Небојша Малић (Извор: РТ)

Мало је година које до те мере обележи један догађај као што је то са овом учинила руска „специјална војна операција" у Украјини.

На Западу инсистирају да је то ничим изазвана „инвазија", информисана погрешном проценом и мотивисана чистом злобом, да Русији никако не иде и да је само питање дана када ће украјинска држава да буде реинтегрисана у својим повијесним границама, Москва стављена под контролу НАТО миротвораца и натерана да плаћа ратну штету, а зли режим да доживи судбину Срба из деведесетих у неком новом Хагу, по сценарију који је – изгледа баш у ту сврху – својевремено на нама и испробан.

Стварност је, дабоме, кудикамо другачија. Рат (или „специјална операција", како год) није холивудски филм нити видео игра, колико год се чинило другачије у ери мобилних телефона и друштвених мрежа. И сваки је помало другачији, без обзира колико подсећао на претходни. Нећу да улазим у детаље стратегије, тактике и дејстава на самом фронту, јер је то помало бесмислено. Само бих да напоменем да је Украјина само једно од ратишта, док се овај сукоб води буквално за судбину целог света и у њему учествује више од пола планете.

Не морате да ми верујете на реч. Довољно је да погледате око себе. У српским земљама, где сам боравио јесенас по први пут од 2019, све се још чини колико-толико нормално, дочим су Америка и ЕУропска унија у активном распаду система. Империја режи, кевће, лаје, али остатку света полако постаје јасно да више не може да гризе као некад. Кабул је ипак променио све.

Оно јесте да се кола ломе највише на несрећним становницима „404 земља није пронађена", али такву су им судбину и наменили њихови западни „доброчинитељи", још 2004. када су код њих извезли Жути Октобар пресвучен у наранџасто, а десет година касније и крвави Мајдан.

Отуд и упорно провоцирање фрустрираног Куртија, љубоморног на господаревог новог мезимца „Володимира", па се упиње из петних жила да га овај примети и поново потапше по глави. Али бадава, тамо у моди више нису Тониблер, Биљкљинтон и Мадљен, већ се бандеровској деци дају „аутохтона" имена типа Бајден, у знак захвалности и стокхолмског синдрома.

Пропаст Империје, коју смо годинама предвиђали или чак прижељкивали, у ствари је почела кад за њу углавном нисмо били спремни и кад смо јој се најмање надали. И многе ствари за које смо мислили да су поуздане и конкретне испоставиле су се као мехури од сапунице и куле од карата. Како и куда даље? Па ваљда знамо шта нам је чинити. А како, то је „до у Бога и у своје руке".

Нека буде што бити не може
нека буде борба непрестана!

Срећна вам 2023. До победе!

Опрема: Стање ствари

(Сиви соко, 31. 12. 2022)

---

Categories: Сиви соко

Tags: 2022, Небојша Малић, Русија, СВО, Украјина

 

Весли Кларк: Украјина ће због САД искрварити

fakti.org

Руси узимају Бахмут и Соледар у потковице, Весли Кларк: Украјина ће због САД искрварити

3–4 minutes

---

МЕКГРЕГОР:  ИСПОРУКОМ ПВО-СИСТЕМА PATRIOT КИЈЕВУ – СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ ОПРАШТАЈУ ОД УКРАЈИНЕ

* Укри само у борбама за Бахмут и даље дневно губе до једног батаљона (убијени и тешко рањени). Украјинци узалуд својима у помоћ шаље резервне трупе из Славјанска, Краматорска, Константиновке, Дружковке и Часовог Јара по којима туку руска авијација, дронови и далекометне ракете

* Бивши главнокомандујући савезничких снага НАТО-а у Европи Весли КЛАРК: „Приступ Сједињених Држава је такав да ће Украјин заиста искрварити. Украјинци трпе озбиљне губитке. Остају и без критичне инфраструктуре и финансијске основице државе. Губе енергетски и индустријски потенцијал. Интереси Вашингтона и Кијева не се поклапају јер Украјина жели да врати своје територије, а САД - да избегну сукоб Русије и НАТО. Ми такође желимо да се фокусирамо на обуздавање Кине

__________________________________________________

       РУСКА војска на три најважнија и најактивнија дела фронта – на сватовском, соледарском и бахмутском (артојомвском) не напредује спектакуларном, али напросто меље украјинску армију.

       Укри само у борбама за Бахмут и даље дневно губе до једног батаљона (убијени и тешко рањени)

       Руси постепено праве `поотковице` (са истока, севера и југа) око Соледара и Бахмута. А у оба та значајна града потискују противника према њиховој западној периферији.

       Украјинци својима у помоћ шаље резервне трупе из Славјанска, Краматорска, Константиновке, Дружковке и Часовог Јара.

       Те украјинске јединице, међутим, имају губитке и пре него што стигну до фронта. Руси их авионима, дроновима и далекометним ракетама туку и на местима окупљања и на путу до Соледара и Бахмута.

Весли Кларк

       Ствари по кијевску хунту стоје тако да је Весли Кларк, бивши главнокомандујући савезничких снага НАТО-а у Европи, изјавио да ће Украјина „искрварити":

       „Приступ Сједињених Држава је такав да ће Украјин заиста искрварити. Украјинци трпе озбиљне губитке. Остају и без критичне инфраструктуре и финансијске основице државе. Губе енергетски и индустријски потенцијал. Ми доприносимо томе".

       Своје „ми доприносимо томе" формулисао је овако:

       „Интереси Вашингтона и Кијева не се поклапају јер Украјина жели да врати своје територије, а САД - да избегну сукоб Русије и НАТО. Ми у Сједињеним Државама желимо да стабилизујемо ситуацију, да минимизирамо ризик од сукоба између НАТО и Русије, да помогнемо Кијеву да задржи што је могуће више територије Украјине, али без отпочињања Трећег светског рата. Ми такође желимо да се фокусирамо на обуздавање Кине".

       Кларк је признао да руска војска мења ситуацију на бојном пољу и значајно повећава свој потенцијал, што ће утицати на природу сукоба.   

       Бивши саветник шефа Пентагона, пуковник Даглас Мекгрегор, има за Кијев још лошије прогнозе.

 

       Он је уверен да испорука Кијеву ПВО-система Patriot неће спречити неизбежни пораз украјинске армије. Да ће једино помоћи САД да се оправдавају пред Украјинцима:

       „Почињем да мислим да су испоруке система Patriot гест опраштања САД од Украјине. На пролеће ће амерички и европски политичари моћи да говоре: „Урадили смо све што смо могли, послали смо им све што смо имали, али нисмо успели"

       Мекгрегор америчку политику према Украјини назива „безумљем које никада није имало шансе за успех".

 

Тимоти Лес: Постоје четири могућа сценарија за решење ситуације на Косову

nspm.rs

: Сарадник центра за геополитику при универзитету Кембриџ Тимоти Лес: Постоје четири могућа сценарија за решење ситуације на Косову

:

~3 minutes

---

уторак, 27. децембар 2022.

Сарадник центра за геополитику при универзитету Кембриџ Тимоти Лес оценио је да је очито да је Београд уморан од компромиса са Приштином које унедоглед одлаже успостављање ЗСО, као и да постоје могућа четири сценарија за решење ситуације.

Како је рекао за агенцију Танјуг Косово је дошло до тренутка истине пошто је Србија одлучила да заузме став у одбрану косовских Срба који не желе да буду апсорбовани у "независну косовску државу".

Он је рекао да док дијалог остаје заглављен, косовске власти своје циљеве постиже другим средствима и да то што је ЕУ укинула визни режим и Приштина поднела захтев за чланство у ЕУ не може да буде случајност.

"Уместо тога, Србија је одлучила да изврши притисак на Приштину и западне партнере, тиме што ће ставити до знања да уколико Приштина не гарантује аутономију косовским Србима, Србија ће поделити Косово и интегрисати север", рекао је Лес.

Он каже да то отвара низ сценарија.

"Једна од могућности је да Косово одустане и пристане на успостављање ЗСО. Међутим, овај исход се чини релативно мало вероватним с обзиром на дугогодишње противљење Приштине аутономији за Савет Европе, као и недостатак утицаја и спремности Запада да промени политику Косова", рекао је Лес.

Друга могућност је, каже Лес, да Србија одступи и уклони барикаде, а да се не испуни захтев за успостављање ЗСО, уз неки облик компромиса о којем је преговарано "споља".

"Међутим, као што сам рекао, мислим да се Србија уморила од таквих компромиса који Србији могу дати краткорочну победу, али наизглед омогућавају Косову да победи у дужој борби. Вероватнији сценарио је да ствари сада остану онакве какве јесу, при чему Србија блокира север, а Запад позива Косово да не узвраћа силом, што це довести до де факто поделе Косова", сматра Лес.

Међутим, каже Лес, то би имплицирало ниво уздржаности Албанаца који до сада нису показивали, што би било у супротности са разним изјавама владе последњих дана.

"Сходно томе, четврти сценарио је да Албанци покушавају насилно да уклоне барикаде потенцијално по цену живота Срба. У овом случају је вероватно да ће Србија одговорити распоређивањем армије и да ће север Косова постати жива зона сукоба, што ће се одразити на остатак Балкана посебно на БиХ и Црну Гору где има Срба, као и Прешевску долину где ће Албанци тражити своје одвајање од Србије". рекао је Лес.

(РТВ)

 

Превара постаје стандард међународних односа

politika.rs

Превара постаје стандард међународних односа

Дејан Спаловић

8–10 minutes

---

Мисао Јулија Цезара „плашим се Данајаца и кад дарове носе" могла би да се односи и на понашање западних дипломата. Међународне споразуме у чијим писању су учествовали или су били гарант њиховог спровођења поштују само док се са свечаности потписивања докумената не угасе телевизијске камере.

Тек после више година, када већ пензионисани политичари напишу своје мемоаре или дају интервјуе, сазнајемо да никада нису ни имали намеру да у живот спроведу све што је потписано. Делује поразно када канцеларка Ангела Меркел каже да су Минским споразумима само куповали време да се Украјина наоружа.

Запад инсистира да се потписано спроведе у дело само уколико је то после неколико година у њиховом националним интересу. Ако се пак коси с њиховим државним пројектима, онда су Повеља УН, али и други споразуми само безвредан папир који никога не обавезује. И то нису рекли незванични дипломатски кругови, већ бивши и садашњи немачки политички актери, пре свих Ангела Меркел и Аналена Бербок, која је „заборавила" на обавезу повратка дела српских снага безбедности на Космет, што је прописано Резолуцијом 1244.

Са Меркеловом је скоро деценију сарађивао Александар Вучић, прво као премијер, а касније и као председник Србије. „Ова изјава је нешто што драматично мења ствари, посебно у политичком смислу. То је јасан сигнал коме не смете да верујете. Сад је питање докле ми као мали можемо, ако су могли да се тако играју с Русијом, да је обмањују док се не наоружају и спреме да је поразе", каже председник Вучић. Подсетио је и на изјаву Петра Порошенка да Кијев није никада хтео да испуни споразуме из Минска, што много мења чињенице и односе у томе шта се дешавало од 2014. наовамо.

Дошло је време када се Западу не може веровати. Ако намерно крше међународне споразуме, „заборављају" на резолуције УН, на чему се онда темељи међународно право? Ако документи на којима се темељи међународно јавно право нису гаранција, онда је оправдано питање да ли живимо у постдемократском свету. Упркос бројним паролама и позивању на неке вредности, то једноставно није демократија већ варварство праћено ароганцијом и силом. „Кажите ми који документ хоћете да поштујемо и ми ћемо да га поштујемо. Не морате све, ево шведски сто. Хоћете Кумановски споразум, Повељу УН, Резолуцију 1244, Бриселски споразум или Вашингтонски споразум? Али немојте да нам кажете да ниједан од тих пет не желите да поштујете. Ни Приштина, ни они који јој помажу. Кажите више шта хоћете од ове земље", упитао је Вучић на конференцији за новинаре у Председништву пре два дана.

Одговор на то питање нисмо добили, али је зато министарка спољних послова Немачке Аналена Бербок прва прокоментарисала најаву да ће Београд на основу Резолуције 1244 тражити да се на КиМ врати хиљаду српских војника. Остаје нејасно како је шефица немачке дипломатије могла да коментарише нешто што тек треба да се догоди и шта Немачка има да се пита о нечему о чему одлучују Кфор и СБ УН. Премијерка Србије Ана Брнабић на свом твитер налогу објавила је саопштење министара иностраних послова земаља Г-7 од 14. маја 2022. у коме се наводи да је у решавању сваког проблема или кризе у свету (Либија, Сирија, Јемен, Сомалија итд.) неопходно стриктно спровођење одговарајућих резолуција Савета безбедности УН.

„Сада изненађујуће. Министарство спољних послова Немачке експлицитно поручује да Резолуцију 1244 – којом је предвиђено да Србија има право да тражи повратак одређеног броја својих безбедносних снага на Косово* – треба игнорисати јер је 'неприхватљиво'. Што се тиче међународног права и стабилности, на основу којих критеријума одлучујете која резолуција СБ УН се мора поштовати, а које се морају занемарити? На пример, у случају Либије, Резолуција 2571 се мора поштовати, али у случају Србије, Резолуција 1244 мора се игнорисати? Ово је запањујући ниво апсурда. Ми не бисмо имали ништа против да видимо поштовање међународног права, Повеље УН, СБ УН...", написала је председница владе.

И шеф српске дипломатије Ивица Дачић каже да му је колегиница Бербок рекла да ниједан премијер Косова неће прихватити ЗСО и каже да је она слична Куртију. „Па ми знамо да су они против свега тога. Али она треба да буде свесна да је бивша канцеларка Ангела Меркел подржала формирање ЗСО и мора да буде свесна да не може да каже да треба да се поштује територијални интегритет и суверенитет Украјине, али не и Србије.

Мора да буде свесна да то што прича производи последице. Очигледно је да су они креатори косовске независности и да сви који су креирали косовску независност и тешко могу да прихвате да ће они сада морати да осуђују потезе Приштине", каже Дачић.

Каже да они на Западу немају право да негирају право на формирање ЗСО и да је срамотно то што су рекли и додаје да председник Вучић, премијерка Брнабић и он то стално слушају.

„Па што сте ми предлагали и терали да потпишем Бриселски споразум? Како вас није срамота. Могу да се праве блесави јер су велике силе. Њима нико не брани да се тако понашају. Људи треба да знају да се налазимо у окружењу које је створило једну такву творевину као што су приштинске власти и да би тешко било да кажу да се они не придржавају потписа", наводи Дачић.

На питање шта би онда требало да поштујемо ако не међународне споразуме и резолуције, Ивица Дачић одговара: „Није она једина. Она каже да треба игнорисати Резолуцију 1244. Па шта треба да поштујемо по њеном мишљењу, ако то нису резолуција, Бриселски и Вашингтонски споразум? Ваљда ће одговор на то питање да каже Курти. Знате, каже ми канадска министарка спољних послова 'пустите Косово, важна је Украјина'. Не пада ми на памет да пустим Косово које је за мене најважније питање, а слажем се да мора да се води рачуна и о Украјини", наводи Дачић.

Дипломата Зоран Миливојевић каже да када се погледа изјава Меркелове, може да се види и пракса. За „Политику" каже да није реч само о Минском споразуму, него су ту и сви споразуми који се тичу Србије. Подсећа да прво где међународно право није поштовано јесте НАТО агресија 1999. против СР Југославије.

„Очигледно је да се оно што је обавезујуће, а то су резолуције СБ УН и Повеља УН, не поштује и Запад је то прекршио не само када смо ми у питању већ и када је интервенција у Авганистану и Ираку са оним лажним доказима и изигравањем међународног права. Јасно је да се Запад, који има активно учешће у постизању неких споразума, не може сматрати искреним партнером и да се све ради у духу добрих односа и онога што налаже споразумевање и договарање", каже Миливојевић.

Додаје да је проблематично што Курти не поштује ниједан споразум, али да је још већи проблем што то не ради ни ЕУ иако је тамо и њихов потпис. То довољно говори у прилог томе да споразумевање и договарање никога не обавезује, већ је битан искључиво политички интерес. „У тренутку када он надвлада, онда је он старији од свих уговора, али и обавеза који произилазе из споразума.

Наравно да им се не може веровати. Интересантна је изјава министарке Бербок која каже да је неприхватљиво позивање на Резолуцију 1244. Имајући у виду да се ради о држави која претендује на стално чланство у СБ УН и да би за све чланице Повеља УН морала да буде обавезујућа, самим тим су и све резолуције СБ обавезујуће. Једини који може да доведе у питање било коју резолуцију је исти тај Савет безбедности и нико други", истиче Зоран Миливојевић.

Драгомир Анђелковић: Ово је постдемократско доба, Запад се понаша као тоталитарне државе

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић каже да ништа више не можемо да верујемо водећим западним државама које су потпуно урушиле свој кредибилитет. За наш лист каже да се показало да варају и Србију и много веће играче од нас, што се види на примеру Русије.

„У таквим околностима свет поново функционише као у стара времена, колико снаге толико и могућности. Ми смо мали, али ипак, имамо такав геополитички положај да смо некоме битни. Морамо много више да развијамо односе с Кином и Русијом и осталим земљама које су на позицијама нашег територијалног интегритета. Са западом не треба да се свађамо, али не треба ни више попуштамо", каже Анђелковић.

Наводи да је Запад превазишао своју демократску традицију и да је ово постдемократско доба. Подсећа да је до Другог светског рата постојала пракса да демократске земље поштују уговоре, што није био случај с нацистичком Немачком и комунистичким СССР-ом. „Сада имамо Запад који се понаша као некада тоталитарне државе. То је једна врста демократске деградације", закључује Анђелковић.

View article...

Enclosures:

160z120_1244-rezolucija-kosovo-epa-efe-vh.jpg (9 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_12//160z120_1244-rezolucija-kosovo-epa-efe-vh.jpg