standard.rs

Sporazum o „normalizaciji" i poruka iz Bratislave

Драгомир Анђелковић

10–12 minutes

---

Poruka iz Bratislave jasno ukazuje na sledeće: Ako Vučić prihvati „Sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom" – priznao je Kosovo u ime članica EU i NATO koje to još nisu učinile

Ministarstvo spoljnih poslova Slovačke ovih dana se izjasnilo u vezi sa aktuelnim zahtevom naše secesionističke pokrajine da otpočne proces njenih EU integracija. On je uslovljen time da Kosovo prihvate kao nezavisnu državu sve, baš sve, članice te zajednice evropskih država. Stoga, od velikog značaja je da se čuje kakav je sada stav po tom pitanju onih država koje ranije nisu prihvatile kosovski separatizam. Ako je nepromenjen, Albanci sa Kosova i Metohije nemaju osnova ni da maštaju o ulasku u Evropsku uniju ili NATO (gde iste zemlje, sa izuzetkom Kipra koji nije član tog zapadnog vojnog pakta, ne priznaju Kosovo). U suprotnom, mi moramo da budemo svesni da bi naše pozicije u vezi sa odbranom teritorijalnog integriteta bile urušene. Isto tako, dužni smo da jasno kažemo ko bi za tako nešto bio kriv.

Bratislava je iskazala kakav je njen stav po pitanju Kosova jasnije od Madrida ili Atine, državnih središta koja su se već oglasila. Slovačka pozicija je definisana na sledeći način: „Kao što smo rekli i više puta ponavljali, stav Slovačke prema tzv. Kosovu zasniva se na deklaraciji Nacionalnog saveta Republike Slovačke iz 2007. Svaka promena slovačke pozicije o tom pitanju zavisiće od normalizacije odnosa Beograda i Prištine". Nedvosmisleno je potvrđeno da Slovačka neće odustati od svoje dosadašnje politike po pitanju Kosova, ako to prethodno ne učini Srbija, kao njegova matična država. Ali ako to ona uradi – što bi Slovaci bili veći Srbi od Srba?

Sve to definitivno potvrđuje koliki je značaj tzv. „Sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine", na čijem zaključivanju, na ovaj ili onaj način, toliko insistiraju Vašington i Berlin. I uopšte nije od presudnog značaja, kao što se u našim provladinim medijima i istupanjima Vučića predstavlja, da li će on sadržati obavezu Beograda da prihvati ulazak Prištine u Ujedinjene nacije. Bitno je nešto drugo: da li će vlasti Srbije pristati na međunarodni sveobuhvatni sporazum o „normalizaciji odnosa", kojim se Kosovo u statusnom smislu tretira kao entitet ravnopravan sa Srbijom. To već samo po sebi znači da ga Beograd implicitno prihvata kao „nezavisnu državu".

Američki realizam

Svi dosadašnji sporazumi oko Kosova na koje je oficijelni Beograd pristao, koliko god da su bili štetni jer su doveli do napuštanja niza naših pozicija na kosovsko-metohijskom terenu, ipak imaju tehnički karakter. Mnogo toga su srpske vlasti prepustile Albancima „na parče", dovodeći i Srbe na severu Kosova u situaciju koja sve više podseća na onu koja postoji na „jugu" pokrajine, ali na međunarodno formalizovan način nisu prihvatile redefinisanje statusa Kosova. Zato se tokom 2022. godine – kada je Zapadu u kontekstu „ukrajinske krize" postalo posebno bitno da stavi tačku na kosovsko pitanje i tako pokuša da izbije Moskvi argument da je NATO razorio međunarodni pravni poredak – od njih pojačano tražilo da urade po modelu „dve Nemačke", koji je još 2007. ponudio Volfgan Išinger. On podrazumeva naše puno de facto prihvatanje kosovske secesije.

To je srž nemačko-francuskog plana koji je uručen Beogradu. Iza njega je nominalno stao i Vašington. Međutim, Amerikanci su svesni da zahtev Berlina i Pariza da Beograd u potpunosti normalizuje odnose sa Prištinom, tek bez de jure priznanja u prvoj fazi ali uz prihvatanje da Kosovo dobije mesto u UN, nije realan. Ruska Federacija se u sadašnjim okolnostima, ni kada bi Srbija na to ponižavajuće pristala, ne bi saglasila da Priština dobije stolicu u krovnoj međunarodnoj organizaciji. Drugo, to bi bila crvena linija preko koje većina građana Srbije ne bi mirno prešla. Ono što se manipulacijama prikriva postalo bi jasno vidljivo, te bi došlo do eksplozije nezadovoljstva koje bi moglo da ugrozi unutarpolitičku konstrukciju u Srbiji na koju se SAD oslanjaju. Znajući sve to, pragmatični vašingtonski stratezi su spremni da svedu svoje zahteve na ono što je u ovom momentu, kako smatraju, realno. Tako obavljaju veliki deo željenog posla već danas, i stvaraju osnov da ga u celini okončaju u povoljnijim okolnostima.

Zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Gabrijel Eskobar na sastanku sa predsednikom Srbije Aleksandarom Vučićem u Beogradu, 02. februar 2022. (Foto: Tanjug/Strahinja Aćimović)

Zbog toga će Amerikanci izdejstvovati da EU tokom 2023. ponudi Beogradu i Prištini modifikovani model za regulisanje međusobnih odnosa. Cilj SAD je da Beograd i Priština što pre potpišu načelni „Sporazum o normalizaciji odnosa", koji bi obuhvatio, tek uz izvesna dodatna preciziranja, sve što je do sada već dogovoreno (a dovoljno je setiti se samo onih ustupaka koje je Beograd učinio početkom novembra 2022. u Berlinu, kojima se u domenu ličnih dokumenata, diploma, kretanja radne snage, naša secesionistička pokrajina Kosovo stavlja u istini nivo sa državama regiona). To bi bilo dopunjeno još davanjem naše razrađene saglasnosti (okvirna je već data) da Kosovo – po modelu koji je važio za Srbiju i Crnu Goru dok su bile u državnoj zajednici – ide ka u EU posebnim kolosekom. Konačno, Beograd bi se saglasio sa svim potencijalnim bezbednosnim aranžmanima koji bi, navodno, unapredili regionalnu sigurnost i bezbednost Srba na Kosovu i Metohiji.

To bi od strane Zapada ubrzo bilo protumačeno kao prihvatanje NATO integracija Kosova (okupacioni NATO maskiran u „mirovi" KFOR, kako nam se uporno poručuje od strane državnog vrha, uz sve mane navodno je jedini garant bezbednosti Srba na prostorima naše južne pokrajine). A Španija, koja je ključna brana za tzv. evroatlantske integracije Kosova, zajedno sa Slovačkom i drugim članicama NATO koje ga nisu priznale, u prvom koraku bi prihvatila produbljivanje saradnje zapadne alijanse sa Prištinom. U drugom bi – tumačeći „Sporazum o normalizaciji" kao de facto priznanje Kosova od strane Srbije, uprkos tome što se ne odnosi na mesto Kosova u UN, – u de jure vidu formalizovala svoje odnose sa prištinskom lažnom državom.

Manipulisanje Srbijom

Tako bi Kosovo za EU i NATO u celini postalo „nezavisna država", i bile bi otvorene kapije za njegov ulazak u redove tih organizacija. U NATO brzo, u EU jednog dana, ali kako god bilo, dosadašnja pozicija Srbije (pozerska ili stvarna) u vezi sa odbranom Kosova, bila bi potpuno devastirana. Međunarodni „Sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom", bez obzira na finese u sadržaju, sam po sebi bi za Srbiju predstavljao potpisivanje kosovske kapitulacije.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić se obraća javnosti nakon sastanka sa generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom u Briselu, 18. avgust 2022. (Foto: AP Photo/Olivier Matthys)

Vučić to dobro zna i zato sada, kada je na korak od toga da ove 2023. prihvati po nas katastrofalni kosovski rasplet, već neko vreme intenzivno povlači pripremne poteze kako bi to, kako se nada, prošlo sa što manje posledica po njega. Narod se histerično plaši mogućim ratom, ali i strahovitim ekonomskih teškoćama (koje su zbog globalnih kretanja mnogo realnije od prvog).

Patetično se izaziva sažaljenje u odnosu na predsednika Srbije, plasiranjem priča o tome da je (po ko zna koji put) mogao da bude žrtva atentata ili da je njegova porodica od nekoga (Albanaca, kriminalaca, političkih oponenata) ugrožena. Blate se svi oni koji nisu spremni da prihvate dizanje ruku od Kosova ili bi to mogli da iskoriste za jačanje svoje pozicije. I, končano, suštinski defetizam na kosovskom planu se „pokriva" intenzivnim demonstriranjem pozerskog patriotizma – gle paradoksa – u vezi sa Kosovom i na drugim poljima.

Čekajući erupciju

Naizgled je ohrabrujuće što je Beograd konačno – posle brojnih najava da će to učiniti, ali i tragičnih oklevanja da tako postupi – obelodanio spisak zemalja koje su u prethodnim godinama opozvale priznanja Kosova. No, to se dogodilo baš u isto vreme kada je Bratislava nedvosmisleno rekla da će priznati Kosovo tek onda kada to u de facto vidu, potpisujući „Sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom", učini Beograd. Jasno je da tu po njega neprijatnu poruku Vučić pokušava da zaseni koristeći najsnažnija omamljujuća sredstva koja ima. Još nije došao trenutak da otvoreno odigra fatalni „kosovski ples", ali se za njega, svestan da ga „zapadni prijatelji" sada usiljeno pritiskaju, nesumnjivo ubrzano sprema.

Transparent ispred Narodne skupštine Republike Srbije, februar 2018. (Foto: Andrej Isakovic/AFP via Getty Images)

Da li će se i odlučiti da ga izvede zavisi od njegove konačne procene šta je po njega opasnije: sve jači lično-partijski pritisci Zapada na njega i njegovo okruženje (o tome se pre radi nego o pritiscima na našu zemlju, koje ipak ne treba zanemariti) ili reakcija Srbije. To ni on još ne zna, ali zna, kao što to znaju i u Madridu, Atini ili Bratislavi, da promena njihovog stava prema Kosovu (i posledično omogućavanje Amerikancima da konačno realizuju ono što žele) zavisi od njega. Ako prihvati „Sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom" – ko god da ga nominalno potpiše – priznao je Kosovo u ime onih članica EU i NATO koje to još nisu učinile, čime bi bukvalno paklenim kopljem probò preostale srpske nacionalne interese na Kosovu i Metohiji i šire.

S obzirom na posledice, to nije lako učiniti ni onome čiji lični pragmatizam skoro da nema granice. Niko ne želi da u istoriju uđe u skladu sa narodnom predstavom o Vuku Brankoviću. Ali će i to Vučić prihvatiti ako ne bude jasno da će doći do erupcije srpskog vulkana. Istorija za istoriju. O njoj misle istinski državnici. Dnevnopolitičkim igračima najvažniji je kratkoročni i srednjoročni efekat. Ali u vezi sa njima, Vučiću odjekuju reči Abrahama Linkolna: „Možete varati neke ljude sve vreme i sve ljude neko vreme, ali ne možete varati sve ljude sve vreme". Zato raznim ispitivanjima pulsa javnosti pokušava da ustanovi – da li će veći deo Srbije prihvatiti da bude prevaren, a ako neće da li će biti spreman da se aktivno suprotstavi prevari u vezi sa Kosovom. Od toga zavisi šta će uraditi.

Dragomir Anđelković je istoričar i politički analitičar. Ekskluzivno za Novi Standard. 

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: EPA-EFE/Valdrin Xhemaj

BONUS VIDEO:

 

standard.rs

Da li CIA stoji iza diverzija u Rusiji?

Драгољуб Боснић

6–8 minutes

---

Novinar Džek Marfi tvrdi da su operacije CIA-e planirane pre više od deset godina, kada su strani agenti sakrili zalihe oružja, eksploziva i druge opreme na tajnim lokacijama u Rusiji

Posle napada na Severni tok 1 i 2, kijevski režim i njegovi NATO nadređeni odlučili su da to ipak nije dovoljno i da je potrebno još više iskušavati rusko strpljenje. Kijev je pokrenuo više napada na baze ruske strateške avijacije, od kojih se poslednji dogodio 26. decembra. Pored ovih udara koji su pokrenuti sa teritorije Ukrajine, pojavile su se informacije da diverzantski odredi deluju i u samoj Rusiji, gde im je glavna meta infrastruktura od strateškog značaja. Da stvar bude gora, postoje ozbiljne indicije da u ovim operacijama posredno učestvuju i američke obaveštajne službe (pre svega zloglasna CIA). Naime, jedna od članica NATO-a navodno raspolaže određenim brojem agenata unutar Rusije, a njihove akcije koordiniše upravo CIA.

Ovu tvrdnju je izneo jedan od najviših zvaničnika kijevskog režima. Komentarišući nedavne napade na ruske strateške vazduhoplovne baze, kao i druge diverzije na teritoriji Rusije, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Aleksej Danilov je izjavio da će se takvi „incidenti sa ruskom infrastrukturom nastaviti i u budućnosti". Što je još gore, Danilov je otvoreno rekao da snage kijevskog režima „mogu ući na teritoriju Rusije i tamo sprovoditi vojne operacije, ako je potrebno". On je dalje naveo da „ako je potrebno da budemo tamo gde smatramo da je potrebno da zaštitimo našu zemlju, bićemo tu. I nećemo nikoga pitati. Sve ove priče da ne treba nekoga da provociramo, to su gluposti". Međutim, moguće je da Danilov, iako poznat po (uglavnom) praznim pretnjama, ne govori ovo samo u svrhu jeftine ratne propagande.

Aleksej Danilov, sekretar ukrajinskog Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu, na brifingu za novinare u Kijevu, 7. novembar 2022. (Foto: Reuters/Murad Sezer)

Prema pisanju američkog istraživačkog novinara Džeka Marfija, pripadnici CIA-e ne deluju direktno na terenu, ali koordinišu akcije stranih agenata prisutnih u Rusiji. SAD koriste obaveštajne agencije drugih članica NATO-a kako bi mogle da poreknu direktnu umešanost u slučaju da FSB ili neka druga ruska obaveštajna služba zarobi ili eliminiše te agente. Jedan bivši američki zvaničnik koji je učestvovao u specijalnim operacijama navodno je rekao Marfiju da je mogućnost negiranja direktne umešanosti SAD glavni razlog zbog kog je predsednik Bajden odobrio tajne operacije u Rusiji. Marfi, koji je i sam veteran američkih specijalnih snaga, izjavio je da je namerno izostavio informacije o tome koje obaveštajne službe članica NATO-a sprovode sabotaže u Rusiji, jer bi to najverovatnije ugrozilo agente na terenu, umanjilo efekte tajnih operacija ili potpuno sprečilo njihovo sprovođenje.

Marfijeva otkrića ukazuju da su ove operacije planirane godinama, pri čemu su dva bivša američka vojna zvaničnika izjavila da su agenti neimenovane članice NATO-a još pre više od deset godina sakrili zalihe oružja, eksploziva i druge opreme na tajnim lokacijama u Rusiji. Oni takođe tvrde da postoje indicije da je deo te opreme nedavno korišćen. Jedan od bivših zvaničnika izjavio je da se CIA nije mešala u tajne operacije u Rusiji pre 2014. Navodno, prvi agenti-spavači infiltrirali su se 2016. u režiji CIA-e, a još ih je ušlo u zemlju tokom narednih godina. Neimenovana članica NATO-a je takođe pribavila i potrebnu dokumentaciju kako bi prikrila prisustvo agenata u Rusiji. Ovi agenti-spavači su tajnim kanalima aktivirani oko 24. februara i zatim dobili naređenja o daljim akcijama.

Još uvek nije tačno poznato koliko je skorašnjih incidenata u Rusiji rezultat akcija agenata-spavača. Međutim, sama činjenica da je došlo do više neobjašnjivih i dobro koordinisanih eksplozija u vojnim objektima, elektranama, prugama, skladištima i drugoj strateški važnoj infrastrukturi, teško se može posmatrati kao niz nesrećnih slučajeva. Marfijev izveštaj takođe sugeriše da su agenti NATO-a verovatno odgovorni za požar koji se krajem aprila dogodio u istraživačkom institutu ruskih snaga vazdušno-kosmičke odbrane, u kom je bilo preko 30 žrtava, uključujući najmanje sedam poginulih. Brojni drugi incidenti, iako uglavnom bez fatalnih ishoda, ipak su izazvali probleme sa snabdevanjem energijom, skladištenjem hrane, komunikacijama itd. Ove akcije možda nisu bile veliki problem za rusku vojsku, ali su verovatno za cilj imale širenje straha i panike u ruskom narodu.

Požar u Centralnom istraživačkom institutu Vazdušno-kosmičkih odbrambenih snaga u Tveru, Rusija, 21. april 2022. (Foto: Maksim Shkolnikov/Sputnik via AP)

Tajne operacije koje sprovodi CIA zahtevaju zvanično odobrenje predsednika. Vašington post tvrdi da je bivši predsednik Obama dozvolio „postavljanje sajber oružja u rusku infrastrukturu, digitalnog ekvivalenta bombama koje bi mogle biti detonirane u slučaju eskalacije između Sjedinjenih Država i Moskve". Marfi je takođe naveo da je jedan bivši zvaničnik CIA-e potvrdio ovu informaciju. Očekivano, američka obaveštajna agencija je negirala umešanost, ali je istraživački novinar istakao da CIA ima zakonsko pravo da laže kako bi prikrila takve tajne operacije. Marfi tvrdi da mu je glavni motiv da informiše javnost o opasnostima ovih akcija. I zaista, umešanost CIA-e u sabotaže i diverzantske napade u Rusiji vodi ne samo ka mogućoj velikoj eskalaciji, već i direktnom sukobu NATO-a i Moskve, što dalje može da dovede do termonuklearnog rata koji bi uništio svet.

Kijevski režim nastavlja sa napadima unutar ruske teritorije koje, prema pisanju Tajmsa, Pentagon prećutno podržava, bilo da se radi o napadima bespilotnim letelicama ili diverzijama. Ovo je samo poslednji u dugom nizu provokativnih poteza političkog Zapada i njegovih vazala. Kroz upotrebu biološkog oružja, otvoreni informacioni rat, pružanje obaveštajnih i vojnih podataka snagama kijevskog režima, sajber-napade na rusku infrastrukturu, direktno američko prisustvo u Ukrajini, napade na ruske gasovode, pa čak i pozive na „obezglavljujuće udare" i atentat na Putina, Amerika nastavlja da testira rusko strpljenje. Sa velikom moći dolazi i velika odgovornost, ali dok je odgovor Rusije na sve ovo i dalje čvrsto racionalan uprkos ogromnom pritisku, čini se da takav pragmatizam ne postoji u Vašingtonu.

Dragoljub Bosnić je geopolitički i vojni analitičar. Autor je tekstova za Fort Russ News i InfoBRICS koji se bave vojnom tehnologijom, globalnom ekonomijom i geopolitikom, sa fokusom na Balkan, Evroaziju i rivalstvo velikih sila.

Izvor InfoBRICS

Naslovna fotografija: brightstars/Getty Images

BONUS VIDEO:

 

Dragan Bisenić | Boško Jakšić | Timoti Les: Koja tri događaja su obilježila 2022. godinu?

pcnen.com

Koja tri događaja su obilježila 2022. godinu?

9–12 minutes

---

Iako se nakon skoro dve godine pandemije mislilo da gore od trenutne situacije ne može da bude, 2022. godina je to stanovište demantovala, s obzirom na to da je donela malo više loših, nego dobrih vesti. Veliki rat se vratio u Evropu, uz pretnju upotrebe nuklearnog oružja, ali se ujedno pandemija COVID-19 ublažila u mnogim zemljama ili je barem stavljena u drugi plan. Ekonomska, ekološka i geopolitička previranja definisala su poslednjih dvanaest meseci u godini kada je umrla britanska kraljica Elizabeta II i u kojoj je izvršena invazija na Ukrajinu od strane Rusije. Ipak, mnogo toga se dogodilo po prvi put, počevši od činjenice da je prvo Svetsko prvenstvo održano u zimskom periodu u Kataru, prvo za ovu zemlju i Bliski istok uopšte. Takođe, Riši Sunak je izabran za prvog britanskog premijera azijskog porekla, iako je prema njegovim rečima samo želeo da postane džedaj kada poraste. Si Đinping je na 20. Kongresu KPK eliminisao političke rivale  i obezbedio podršku za treći mandate generalnog sekretara partije, čime je ukinuta praksa ograničenja na dva mandata. Smrt Mashe Amini koja je uhapšena jer nije nosila hidžab, a potom prevezena u bolnicu u teškom stanju uz navoda da ju je pretukla policija za moral, pokrenula je talas masovnih antivladinih protesta u Iranu, najizazovnijih nakon Islamske revolucije iz 1979. godine. Broj stanovnika sveta prema procenama Ujedinjenih nacija u 2022. godini je dostigao osam milijardi. Goblinski režim rada (goblin mode) je Oksfordova reč godine, a ova sintagma označava ponašanje koje je „bez izvinjenja samozadovoljavajuće, lenjo, aljkavo ili pohlepno".

Medija centar Beograd, na pragu 2023. godine, svojim sagovornicima je postavio pitanje KOJA TRI DOGAĐAJA  SU OBELEŽILI 2022. GODINU?

Dragan Bisenić

Novinar, publicista i bivši diplomata

Nesumnjivo prisustvujemo svim manifestacijama „smene epoha" u kojima nestaju poslednji tragovi 20. veka. Nestaju ličnosti koje su ga obeležile, od kraljice Elizabete do Mihaila Gorbačova, a umesto, najverovatnije, najstabilnijeg svetskog sistema koji je ikada postojao – bipolarnog, nastavljen je trend klizanja u globalnu anarhiju.

Prvo je 2008. svetska ekonomska kriza suštinski uzdrmala temelje zapadnog kapitalističkog sistema, da bi 2020. pandemija Covid-19 preoblikovala forme i funkcionisanje svetskih društava, a onda ukrajinski sukob potkopao međunarodni sistem bezbednosti i očuvanja dotadašnje globalne ravnoteže.

Tako je svaka od današnjih globalnih sila dala doprinos širenju entropije u svetu: SAD ekonomsku krizu, sa kineskog tla krenula je korona, a Rusija je dovela u pitanje postojanje bezbednosnih aranžmana i organizacija, počinjući od NATO. Domete i ishode ovog poteza tek ćemo da uvidimo, možda već 2023. godine. Postoje, reklo bi se, samo dva ishoda: da Rusija ostvari svoje vojne ciljeve i da ih ne ostvari. Prvi put za poslednjih 400 godina Rusija se okreće od Evrope i stoji spram nje kao neprijateljska sila kakva nikada ranije u istorji nije bila. Ovoga puta, na granici nove, čvršće i nepropusne „gvozdene zavese" koja raste od Baltika do Crnog mora, biće Rusija kao ekstenzija Kine i Evroazije. Ukoliko ne uspe, Rusija će biti osuđena da igra ulogu političkog patuljka, a u skladu s tim bi se verovatno razvijala i njena geografska  dimenzija.

Jasna pojava Evroazije kao globalnog subjekta događa se prvi put posle Džingis kanovih osvajanja. Šangajska organizacija za saradnju već uključuje 32 države u svetu sa najavljenom ambicijom širenja koja je najavljena na samitu u septembru ove godine.

Za naš najznačajniji spojnopolitički događaj izdvojio bih majsko pomirenje SPC i Makedonske pravoslavne crkve kojim je okončan višedecenijski spor. Njime su otvorene nove mogućnosti za saradnju Srbije i Severne Makedonije, ali i skrenuta pažnja na mogućnosti crkvene diplomatije u rešavanju kriznih situacija, poput, recimo, kosovske, gde bez jasnog učešća SPC ona ne može da bude rešena.

Boško Jakšić

Novinar i spoljnopolitički komentator  

Nastavljen je pad globalnog poverenja u demokratske institucije, sloboda medija bila je na silaznoj putanji, socijalne razlike se svuda dramatično uvećavaju a klimatske promene zbog nebrige čoveka donose nove katastrofalne poplave i suše.

Svet izlazi iz pandemije, ali ne i iz rata u Ukrajini koji će, po svemu sudeći, trajati čitavu 2023. godinu. Ruska invazija okružena je visokim stepenom neizvesnosti i potencijalog konflikta koji dodatno može da destabilizuje globalne političke i ekonomske odnose, doprinese energetskom haosu i ugrozi prehrambenu sigurnost sveta.

Ukrajinci su pokazali zadivljujući stepen hrabrosti i odlučnosti a ruska armija je pokazala da nije tako snažna kao što se mislilo. Status quo se nastavlja. Kijev ne želi da Rusima otvori taktičku prednost da zimu iskoriste da stabilizuju linije frontova, popune arsenale krstarećih raketa i dronova, pregrupišu i ojačaju trupe, obuče 300.000 novih regruta, stabilizuju kontrolu nad anektiranim i okupiranim teritorijama i pripreme se za proleće.

Moskva će vreme do proleća upotrebiti da nastavi da razara ukrajinsku infrastrukturu i brutalno kažnjava civilno stanovništvo. Šta će biti posle? Uslovi za prekid vatre i neko pregovorno rešenje u ovom trenutku ne deluju realno.

Godinu 2022. obeležilo je pojačanje globalne energetske krize izazvane ratom u Ukrajini. Inflacija koju generišu cene energije već je uzrokovala dramatičan rast cena prehrambenih proizvoda. Kriza i "ratna ekonomija" o kojoj se govori predstavljaju ozbiljan izazov svetu da stvori novi, ekološko čistiji i bezbedniji energetski sistem.

Potražnja energenata je značajno povećana zbog rasta stanovništva i ekonomskih aktivnosti, što samo znači da će se svet suočiti sa rastućim pritiscima na ograničene energetske izvore. Cene energenata će rasti. Kako zaustaviti trend ponovne rastuće upotrebe fosilnih goriva?

Uprkos konflikta na istoku Evrope koji je svet vratio u vremena Hladnog rata, Kina ostaje u epicentru i u američkoj predizbornoj godini. Američko-kineski geostrateški antagonizam izazvan tenzijama oko trgovine, rata u Ukrajini, ekonomskih i vojnih pretnji i strahova zbog zaoštravanja oko Tajvana nije otklonjen, ali se po svemu sudeći ubacuje u laboratorijske uslove. Predsednici Džo Bajden i Si Đinping su se tokom susreta na Baliju krajem 2022. složili da ne veruju u njihov novi Hladni rat. Vašington i Peking šalju signale da žele da spreče da se neslaganja – poput ljudskih prava – spiralno penju do konflikta. Takmičenje i rivalstvo da, konflikt ne.

Timoti Les

Saradnik centra za geopolitiku pri univerzitetu Kembridž

Najvažniji politički događaj je nesumnjivo bila ruska invazija na Ukrajinu koja će imati posledice koje će trajati dugo u budućnosti. To će ubrzati propadanje Rusije, proces koji je u toku od prošlog veka, slabljenjem autoriteta rukovodstva, isušivanjem ruskih vojnih resursa na bojnom polju i podrivanjem temelja nacionalne ekonomije. Čak i ako se rat završi sutra – što neće – zapadni investitori se neće vratiti u zemlju, a Rusija je trajno izgubila svoje tržište energije u Evropi. Nasuprot tome, invazija će ojačati pozicije SAD i Kine koje mogu izbaciti regionalnog rivala iz redova velikih sila i proširiti njihove sfere uticaja – u slučaju SAD na istočnu Evropu i u slučaju Kine u Sibir i ruski Daleki istok.

Ruska invazija će takođe imati dugoročne implikacije na politiku u Evropi. Ona je već oslabila EU tako što je otvorila novu liniju rascepa između njenog severa i istoka koji zagovaraju politiku konfrontacije sa Rusijom i njenog zapada i juga koji zagovaraju politiku prilagođavanja. Poljska će početi da teži alternativnoj budućnosti kao centralna država u novom savezu u istočnoj Evropi koji podržavaju Amerika i Britanija, a koji uključuje Ukrajinu, Baltičke države i Rumuniju. U međuvremenu, zapadna Evropa mora da se pripremi za posledice Rusije u opadanju, uključujući dolazak velikog broja Rusa koji se kreću na Zapad u narednih nekoliko decenija.

Drugi najvažniji događaj bio je uspešan pokušaj naučnika da generišu energiju pomoću nuklearne fuzije, svetog grala proizvodnje energije. Još je rano, ali do ove godine nije bilo jasno da li je ova tehnologija uopšte moguća. Međutim, sada postoji šansa da se proizvedu neograničene zalihe energije uz izbegavanje negativnih strana fosilnih goriva (zagađenje i gasovi staklene bašte); postojećih zelenih tehnologija kao što su vetar i solarna energija (nepouzdanost i ograničeni učinak), kao i negativne strane nuklearne fisije (visoki troškovi i opasnosti uključujući opasan otpad, potencijalno topljenje i proizvodnju materijala potrebnih za razvoj nuklearnog oružja). Ovo je zapanjujuće dostignuće za čovečanstvo koje će oblikovati politiku i društvo u decenijama, a možda i vekovima.

Rizikujući da budem anglocentričan, treći najvažniji događaj 2022. vidim kao smrt kraljice Elizabete II. Bila je vrhunska politička i kulturna ličnost: najpoznatija žena na svetu; šef države petnaest zemalja uključujući Veliku Britaniju, Kanadu, Australiju i Novi Zeland; i šef Komonvelta koji obuhvata trećinu svetskog stanovništva. Igrala je ulogu koju niko verovatno neće ponoviti zbog jedinstvenih okolnosti njenog ranog dolaska na presto i njenog veoma dugog života. Tokom svoje vladavine, koja je trajala od 1952. do 2022. godine, upoznala je i komunicirala sa gotovo svakom značajnom istorijskom ličnošću na planeti, od Gandija preko Tita do Donalda Trampa. Simbolično, čini se da njena smrt označava i kraj jedne istorijske epohe u Evropi – dugog perioda mira i prosperiteta koji je započeo završetkom Drugog svetskog rata i nove i opasnije ere koja sada počinje, za koju je ruska invazija Ukrajine označila početak.

Medija centar Beograd

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Прети ли катаклизма: Американци опет, по ко зна који пут – „спасавају свет“

Прети ли катаклизма: Американци опет, по ко зна који пут – „спасавају свет"

03.01.2023. - 10:22

 

AP Photo / Richard Drew

Да се подсетимо неколицине мера за излазак из кризе Бајденове администрације. Непосредно након инаугурације хитно је изгласан, а потом и потписан закон о подели 1.900 милијарди долара помоћи грађанима САД – У циљу победе над короном и превазилажења економске кризе изазване пандемијом.

Онда се почело са отписивањем задужења повезаних са студентским кредитима појединцима који нису могли да их отплате. Племенито, но и у ширим размерама ризично, пошто се процењује да укупно студентски кредити износе око 1.600 милијарди долара.

За последњих деценију и по укупан федерални дуг по овој ставци чак је утростручен, што указује на неповољне трендове. Испуњавање овог предизборног обећања америчког председника коштаће најмање 300 милијарди долара. Ко зна, можда и вишеструко више.

Највећи „климатски пакет" у историји

Потом је промовисан и закон вредан 430 милијарди долара, највећи „пакет климатских мера" у историји САД. У међувремену, отворена је и расправа о „упумпавању" у систем невероватних 4.700 милијарди долара, са намером да се тако обнавља инфраструктура, поспеши социјална заштита и подржи универзално образовање.

Поређења ради, то је више него што износи номинални БДП Немачке. Иначе, немачка економија је према овом индикатору четврта највећа на свету. Податак говори сам за себе. Хиљаде милијарди, стотине милијарди…

Нешто од тога је реализовано, нешто остало само као неразрађена идеја. Када се сагледавају ове бројке, оне десетине милијарди намењених за Украјину дођу као ситниш, кусур. Са једне стране, све ове мере правдају се, како стабилизацијом стања у САД, тако и акцелерацијом новог циклуса раста у глобаним оквирима. И то је племенито, у неку руку и дирљиво.

Јер, Американци опет, по ко зна који пут спасавају свет. Међутим, са друге стране, поставља се и питање: одакле толики новци? Одакле хиљаде милијарди, стотине милијарди!?

Прети глобални потрес

У тражењу одговора на ово питање крију се и разлози за бригу. Јер, ако дође до неуспеха Бајденових мера, то може узроковати нови глобални потрес. Већи и драматичнији од претходних.

Највећа опасност у спровођењу Бајденових мера крије се у томе што и даље нема било какве идеје о раздвајању реалне и спекулативне економије. Штампање новца може бити решење, исто као што то могу бити и инфлација и задуживање, али је упитно колико су ти процеси данас и у овим условима контролисани. Свет се никада није суочавао са оваквим изазовом.

Мајка свих криза

Зато Нуријел Рубини, чувени „доктор Пропаст" најављује „мајку свих криза", упозоравајући да „развијене земље и тржишта у настајању улазе на непознату територију спорог раста и високе инфлације у комбинацији са ексремним нивоима задужености."

Небојша Катић додаје: „Јефтини новац је довео до огромног раста дугова држава, привреде и грађана, а тај процес је потом убрзан пандемијом. Глобални дугови се у овом тренутку ближе цифри од 300.000 милијарди долара и већ су нарасли на око 356 процената светског бруто домаћег производа (БДП). Само у 2020. дугови су увећани за нових 28.000 милијарди долара.

Задуженост држава је данас на вишем нивоу него што је то била на крају Другог светског рата, када су због војних издатака забележени историјски рекорди." Амерички буџетски дефицит растао је током времена, такође досезао историјске рекорде, напослетку био пројектован на око 1.800 милијарди долара. У новембру 2022. године премашио је и пројектовани ниво „попевши се" на запањујућих 249 милијарди. Потрошња је била већа за 28 милијарди, а приходи мањи за 29 милијарди него у истом месецу претходне године.

Пут без повратка?

Да ли је критична тачка у пројектовању буџетског дефицита прекорачена још претходних година? Да ли се САД налазе на „путу без повратка"? Да ли је уопште могуће тако лако усвајати предлог са „минусом" од око 1.800 милијарди долара? Опет, поређења ради, толики је номинални БДП Русије! Мишљења водећих економиста остају подељена, при чему је приметно да само они блиски „естаблишменту" или „дубокој држави" уверавају како ће на дуги рок све то остати у „границама дозвољеног". Међутим, задуженост непрекидно расте по све већим стопама, а инфлација постаје глобални феномен, детектује се у свим деловима света, из године у годину више су цене хране, некретнина, сада, након „пандемијске стагнације" и енергената.

У стратешким студијама познат је појам „коефицијента случаја". Када криза траје, када се проблем дуго не решава, онда настају и последице које је све теже сагледати, којих је све више и које, у крајњој линији могу узроковати настајање нових кризних жаришта и тако учинити проблеме нерешивим.

Ко ће да решава проблеме?

Спори раст, висока инфлација и екстремни нивои задужености нису само економско, већ и политичко питање. У читавом низу држава или друштава, како год да се дефинише, већ је уочљив застрашајући тренд дестабилизације. У одређеној мери, томе су већ сада изложени и цели макрорегиони, од подсахарске Африке до Латинске Америке. Међу њима и земље значајне за ланце снабдевања појединим сировинама или важне за регионалну безбедност. Ескалација напетости због тога ће највероватније утицати на нови раст цена и отпочињање нових војних сукобљавања. Ко ће и како те проблеме решавати?

Амерички државни секретар Ентони Блинкен шаље поруку: „Власти Кине и Русије – између осталих – доказују, и јавно и разговорима у ужем кругу, да су Сједињене Државе у опадању и да је боље повезивати своју будућност са њиховом ауторитарном визијом света него са нашом демократском.

Ми низом мера показујемо да смо и даље изузетно јака земља, чак по најразличитијим мерилима." У реду, тачно је да су САД и даље изузетно јака земља, по најразличитијим мерилима и најважнија у светској политици. Али је тачно и да су САД својим несналажењем, нечињењем или погрешним проценама постале генератор кризе.

Какве везе са тим имају Кинези и Руси!? Амерички успех сасвим сигурно може детерминисати покретање новог циклуса раста у глобалним оквирима, исто као што неуспех производи нове потресе широм света. Скоро деценију и по сведоци смо овог другог.

Решења нема, проблеми се упорно покушавају амортизовати мерама које не дају резултате, од 2008. године у приступу се ништа не мења. Упркос томе што нас стручњаци блиски „естаблишменту" или „дубокој држави" уверавају како ће ствари „лећи на своје место". Пандемија им је дошла као добар изговор, ескалација кризе у Украјини такође, јер да тога не бејаше, сасма је могуће – већ би живели у другој реалности! Мишљење Александра Зиновјева, од пре две деценије, како ће у завршној фази неолиберализма америчке инстутуције постати последња линија одбране интереса транснационалних банака и мултинационалних корпорација, чак и на штету сопствених грађана, испоставља се тачним. Несрећа је у томе што су последице далеко шире и односе се и на грађане бројних других држава. Спекуланти су победили, преузели управљање глобалним процесима и ту позицију неће лако напустити.

Бајденова политика, чини се, у томе наставља да им помаже. Без обзира на већ претрпљену штету и катастрофу у најави. Без обзира што им контрола над процесима измиче из руку. Без обзира што данас не постоји нико ко може поуздано прогнозирати како ће се „упумпавање" нових хиљада милијарди одразити и на америчку и на глобалну економију.

Ово што се чини, због тога, може се најједноставније описати једном речју: коцкање! Да ли ће се, коме и у којој мери то коцкање исплатити? Или ће, као што „доктор Пропаст" најваљује – уследити катаклизма! То ће, изгледа, зависити од „коефицијента случаја"!

sputnikportal.rs, Душан Пророковић

https://iskra.co/svet/preti-li-kataklizma-amerikanci-opet-po-ko-zna-koji-put-spasavaju-svet/

Милош Ковић: Dva lica srpske istoriografije

standard.rs

Dva lica srpske istoriografije

Милош Ковић

7–9 minutes

---

Moramo definisati ključne teme srpske istorije, koje nam možda neće doneti zapadne stipendije, ali će nam pomoći da odgovorimo na ključna pitanja naše egzistencije

U Srbiji, Bosni i Hercegovini proučavanje srpske istorije zakonom je kažnjivo. U Beogradu ćete završiti na sudu ukoliko se usudite da nečija tumačenja nazovete „haškom istorijom" ili „NATO istorijom" srpskog naroda. Na optuženičkoj klupi ćete se naći i ukoliko primetite da srpske istoričare proteruju sa Filozofskog fakulteta, pogotovo ako dodate da se to čini u nameri da se promene ključne paradigme srpske istoriografije i temeljne vrednosti na kojima počiva nacionalni identitet Srba.

Ali, zato će sudski sistem Srbije nepokolebljivo štititi vaše pravo da jasno i glasno zastupate stav da su Srbi zaslužili Jasenovac i „Oluju", ili da je NATO bombardovanje Srba 1999. prerano prekinuto. Širokogrudo će vam se omogućiti da objavite da su nam danas, u odbrani od zloćudnih ruskih uticaja, opet potrebni Goli otok i 1948. godina. U Srbiji, takođe, možete da slobodno i javno tvrdite da su Srbi „biološki otpad" Evrope. Ili da dokazujete da su čak i za masovni zločin nekakvog Brentona Taranta nad muslimanima na dalekom Novom Zelandu (2019) krivi – Srbi. Blagoja Jovovića, atentatora na Antu Pavelića, možete slobodno da nazivate „ubicom" i „nasilnikom". U Srbiji je, uz to, javno smanjivanje broja Srba ubijenih u Jasenovcu sasvim uobičajena, rutinska pojava. To ovde, uostalom, rade čak i državne institucije, koje kroz budžet finansiraju potomci žrtava. Da podsetimo, u Izraelu, Kanadi i 16 evropskih država smanjivanje broja Jevreja stradalih u nacističkom genocidu tretira se kao poricanje Holokausta i predstavlja krivično delo.

Znak odobravanja

Bosna i Hercegovina, zemlja u kojoj se i danas slave osmanski i habzburški okupatori, pa čak i hrvatsko-muslimanske ustaše, zemlja koja prećutkuje Srbe ubijene u ratu 1992-1995, ali zato ima Inckov zakon o zabrani negiranja genocida nad Bošnjacima, može da vam zabrani da u nju uđete zato što ste držali predavanja o srpskoj istoriji. Neće se potruditi čak ni da vam objasne zbog kojih reči predstavljate „pretnju bezbednosti BiH, javnom poretku, javnom redu i miru u BiH". Može im se. Pored ostalog i zato što Srbija zbog vas ni prstom neće maći. U ovom trenutku, ona Velikoj Albaniji predaje više od 100.000 svojih građana na Kosovu i Metohiji, pa zašto bi se srpski zvaničnici uzbuđivali zbog slobode kretanja nekog univerzitetskog profesora istorije? Niko, ni najsitniji činovnik Srbije, tim povodom neće dati čak ni izjavu. O recipročnim merama ni govora. Ćutanje je, po pravilu, znak odobravanja.

Nije potrebno previše pameti da bi se razumelo – Imperija (NATO zemlje, SAD i EU, politički Zapad) bi da piše istoriju srpskog naroda. Ona zna da, po slavnim Orvelovim rečima, „onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost". Referentne tačke i osnovna merila za procenu srpske istorije moraju da budu istorije Britanije, SAD, Francuske i ostalih zapadnih zemalja. Svaka različitost od tog univerzalnog, obavezujućeg puta mora se tretirati kao aberacija i defekt.

Britanska zastava se vijori ispred zgrade parlamenta u Londonu, 9. februar 2022. (Foto: Reuters/Tom Nicholson)

Bilo bi lepo kada bi ovde reč bila o lošoj šali. Značajan deo srpskih istoričara, međutim, iskreno veruje u ove priglupe, kolonijalne mantre. Njihove omiljene teme su uzroci ovih grešnih srpskih odstupanja. Oni se najčešće pronalaze u pravoslavlju, orijentalnim osmanskim navikama, patrijarhalnim običajima, ruralnoj, kolektivističkoj kulturi, antimuslimanskim i antizapadnim, genocidnim, epskim tradicijama – jednom rečju, u pogrešnoj „političkoj kulturi".

Postoji, dakle, srpska istoriografija koja je gonjena i zabranjena, i ona koja je dozvoljena i preporučljiva. Prva se po sudovima i medijima bori za pravo da srpskim čitaocima, u Srbiji i Srpskoj, na svoj način tumači srpsku prošlost. Ona nastoji da pronađe autentičnu, originalnu stajnu tačku, sa koje bi se „iznutra" sagledala srpska prošlost. Budući da protiv sebe ima srpske sudove i medije, kao i zapadne univerzitetske centre, koji produkuju poželjna tumačenja prošlosti, ona nije u položaju da bilo kome nameće svoje paradigme, niti da proteruje one koje vidi kao svoje ideološke protivnike. Druga vrsta istoriografije, ona koja na srpsku istoriju gleda iz perspektive Imperije, koja ima pristup srpskim institucijama i medijima, koja ima logističku podršku zapadne meke moći, koja ućutkuje i progoni neistomišljenike, sebe vidi kao legitimnog naslednika srpske „kritičke istoriografije".

Kratkovido samopouzdanje

Jesu li istoričari koji se junački bore sa srpskim nacionalizmom, dok nemaju ni jedne reči osude za zločine Imperije, zaista duhovni potomci Stojana Novakovića, Ljubomira Kovačevića, Stanoja Stanojevića, Jovana Radonjića, Mihaila Gavrilovića, Slobodana Jovanovića, Vladimira Ćorovića? Služe li oni nauci i razumu, ili sili i iracionalnim strahovima? Biće da su bliži onima koji su u vremenu Novakovića, Jovanovića, Ćorovića i ostalih služili tadašnjim imperijama – Austro-Ugarskoj i Trećem Rajhu. U to doba, međutim, srpskih istoričara koji bi prihvatali austrougarske i nemačke paradigme jednostavno nije bilo. Svi su im se, naprotiv, od 1878. do 1945. godine, složno i uporno suprotstavljali.

Čak i moralne visine sa kojih oni danas sude svojim kolegama i svome nepokornom narodu, podsećaju na kratkovido samopouzdanje sa kojim su tobože nepromišljenim Srbima moralne lekcije držali saradnici okupatora iz 1915-1918 i 1941-1945. godine. Gde je okupacija, međutim, tu je i pokret otpora. Istorija nas, takođe, uči da je svaka okupacija oročena i prolazna. Oslobođenje uvek dođe, pre ili kasnije.

Neko će reći da su i imperijalizam i nacionalizam podjednako štetni po objektivnost istorijske nauke. Zaista, u suočavanju sa sopstvenim predrasudama, bilo koje vrste, krije se suština toliko mistifikovanog metoda istoričara. Pa ipak, ove dve perspektive nisu podjednako plodne i ne mogu se izjednačavati. Imperijalna, zapadna merila srpskih istoričara uvek zvuče knjiški i sintetički. Srpska istorija tu se procenjuje stranim, apstraktnim aršinima.

Srpski istoričar i redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Miloš Ković (Foto: Pres centar Udruženja novinara Srbije)

Nacionalna perspektiva zasniva se na stvarnom, svakodnevnom životnom iskustvu, kao i na iskustvima i postignućima prethodnih generacija srpskih istoričara, koja do nas stižu na simbolički i jezički shvatljiv način. Ona znači istinski kontinuitet u prikupljanju znanja i uobličavanju paradigmi, bez čega nema istinske nauke. Ona samo konkretizuje, čini razumljivim ono što uvek ima univerzalno, ljudsko značenje. Nacionalno je prvi i osnovni korak ka univerzalnom. Pitanje je da li je ono što je opšteljudsko uopšte shvatljivo i dostižno bez konkretnog i nacionalnog? Može li se bekstvom iz istorije stići do eshatona?

Srpskoj istoriografiji ne mogu se, kao nekakvoj razbijenoj vojsci, diktirati uslovi kapitulacije. Ona ima svoje potrebe i svoja pitanja. Ono što je relevantno za britansku istorijsku nauku, ne mora da bude bitno za srpsku istoriografiju. Potrebno je da svako akademsko pitanje sagledamo iz perspektive sopstvenog, srpskog istorijskog iskustva, da srpskoj istoriografiji vratimo ono što Bogoljub Šijaković, pišući o istoriji srpske filosofije, naziva interpretativnim suverenitetom. Definišimo ključne teme srpske istorije, koje nam možda neće doneti zapadne stipendije, ali će nam zato pomoći da odgovorimo na ključna, suštinska pitanja naših pojedinačnih i kolektivnih egzistencija.

Izvor Iskra

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

BONUS VIDEO

 

Носилац златне значке у антируском трансу: Трифуновић опет лаже о тзв. државном удару

in4s.net

Носилац златне значке у антируском трансу: Трифуновић опет лаже о тзв. државном удару - ИН4С

ИН4С

4–6 minutes

---

Дарко Трифуновић, самозвани експерт за безбједност и носилац златне значке Војнобезбједносне агенције, који често коментарише друштвено-политичке прилике у Црној Гори и региону, у познатом антируском заносу се изнова обрушио на државу Русију објашњавајући њену наводну улогу у догађајима у Македонији и Црној Гори.

Овога пута је за канал Балкан инфо поново рафално сасуо мноштво неистина о тзв. државном удару и намјерама руских обавјештајних служби 2016. године да изврше преврат у Црној Гори и убију Мила Ђукановића одајући при том признање службама безбједности Србије што су, како тврди, откриле намјере и документовале контакте руских агената са Сашом Синђелићем, каснијим свједоком сарадником на чијем је лажном припејд свједочењу изграђена цијела конструкција монтираног процеса против лидера Демократског фронта и групе грађана из Репулике Србије.

Овим задњим наступом и понављањем познатих бесмислица и измишљотина за потребе  Ђукановићевог режима Трифуновић је само потврдио своју улогу у ширењу лажних вијести и подвала због којих су страдали недужни људи, првенство држављани Србије и лидери Демократскиг фронта, што је чинио и 2016. године.

У покушају да буде што убједљивији у доказивању умијешаности Русије у дешавања у Црној Гори и на Балкану, њеном наводном хибридном дјеловању и приказу стања у Србији, коју описује као државу у којој знатан утицај имају ретроградне и проруске снаге, Трифуновић саопштава и једну проблематичну и врло опасну инсинуацију као да је неко у Србији покушао одговорност за убиство Зорана Ђинђића свалити на Британце, што он, наравно, демантује алудирајући да иза тог атентата, као иза свега осталог, стоје остаци Милошевићевог режима и проруске снаге. Подсјећамо јавност а и  самог Трифуновића, да то уопште није истина.

Нико у Србији, поготово од званичних органа те државе, није доводио у везу службе Уједињеног краљевства са убиством српског премијера и није јасно зашто Трифуновић сада помиње Британце у том контексту, осим ако не жели да инсинуацијама и успутним помињањем скрене пажњу са правих криваца што се може довести у везу са чињеницом да УК није баш наклоњено режиму Мила Ђукановића у последње вријеме.

Значи, британске службе се уопште не помињу, али се тајна служба Црне Горе итекако помиње у догађајима везаним за атентат на Зорана Ђинђића и њен траг је јако видљив, што ће, сигурни смо, у неком будућем времену, бити објелодањено и све бити познато. Чудно је да Трифуновић не помиње лица са легитимацијама и оружјем СДБ Црне Горе (само припадници службе могу имати легитимације) која се доводе у везу са тим злочином, а са којима је претходно остваривао контакте и један утицајни војни генерал из Београда, што би ВБА Србије морала знати.

Осим тога, лица која се из Милошевићевих снага безбједности помињу у атентату на Ђинђића, су се одрекла њега још 1999. године, а неки од њих чак пребјегли из Београда и, заједно са Земунско-сурчинским клановима, се прикључили СДБ Црне Горе и били на услузи режиму Мила Ђукановића. То је цијела истина.

Зашто та прича није испричана до краја, најбоље би могао објаснити пуковник Миле Новаковић који је полицијску акцију „Сабља", након убиства премијера Ђинђића, добро започео али се зауставио на пола пута и тако организатори и налогодавци тог злочина остали поштеђени.

Пуковник Миле Новаковић је баш у вријеме „Сабље" 2003. године долазио у ЗИКС  Спуж да обиђе и заједно са СДБ Црне Горе и тадашњим судијом Војног суда у Подгорици Миливојем Катнићем, омогући пребацивање у Србију затворенику Саши Синђелићу, који је још тада лишен слободе због бјекства из војног гарнизона Рашка и убиства у Хрватској. То нам све говори да је Синђелић још из тог времена под контролом оних који су прикрили његов злочин у Хрватској, дали му други идентитет и много година касније га употријебили да лажно свједочи у тзв државном удару, што би Трифуновићу али и ВБА требало бити познато.

Наравно то Трифуновић не помиње јер је, према незваничним информацијама нашег портала, он дугогодишњи агент црногорске тајне службе и њен поуздан ослонац у безбједносном сектору Србије, а постоје индиције да има и статус припадника те службе са свим њеним овлашћењима, што би надлежни у Црној Гори требали утврдити.

 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Continue Reading

 

stanjestvari.com

Небојша Малић: 2022 - Стање ствари

Стање ствари

3–4 minutes

---

on 2. јануара 2023. •

Пропаст Империје, коју смо годинама предвиђали или чак прижељкивали, у ствари је почела кад за њу углавном нисмо били спремни и кад смо јој се најмање надали

Небојша Малић (Извор: РТ)

Мало је година које до те мере обележи један догађај као што је то са овом учинила руска „специјална војна операција" у Украјини.

На Западу инсистирају да је то ничим изазвана „инвазија", информисана погрешном проценом и мотивисана чистом злобом, да Русији никако не иде и да је само питање дана када ће украјинска држава да буде реинтегрисана у својим повијесним границама, Москва стављена под контролу НАТО миротвораца и натерана да плаћа ратну штету, а зли режим да доживи судбину Срба из деведесетих у неком новом Хагу, по сценарију који је – изгледа баш у ту сврху – својевремено на нама и испробан.

Стварност је, дабоме, кудикамо другачија. Рат (или „специјална операција", како год) није холивудски филм нити видео игра, колико год се чинило другачије у ери мобилних телефона и друштвених мрежа. И сваки је помало другачији, без обзира колико подсећао на претходни. Нећу да улазим у детаље стратегије, тактике и дејстава на самом фронту, јер је то помало бесмислено. Само бих да напоменем да је Украјина само једно од ратишта, док се овај сукоб води буквално за судбину целог света и у њему учествује више од пола планете.

Не морате да ми верујете на реч. Довољно је да погледате око себе. У српским земљама, где сам боравио јесенас по први пут од 2019, све се још чини колико-толико нормално, дочим су Америка и ЕУропска унија у активном распаду система. Империја режи, кевће, лаје, али остатку света полако постаје јасно да више не може да гризе као некад. Кабул је ипак променио све.

Оно јесте да се кола ломе највише на несрећним становницима „404 земља није пронађена", али такву су им судбину и наменили њихови западни „доброчинитељи", још 2004. када су код њих извезли Жути Октобар пресвучен у наранџасто, а десет година касније и крвави Мајдан.

Отуд и упорно провоцирање фрустрираног Куртија, љубоморног на господаревог новог мезимца „Володимира", па се упиње из петних жила да га овај примети и поново потапше по глави. Али бадава, тамо у моди више нису Тониблер, Биљкљинтон и Мадљен, већ се бандеровској деци дају „аутохтона" имена типа Бајден, у знак захвалности и стокхолмског синдрома.

Пропаст Империје, коју смо годинама предвиђали или чак прижељкивали, у ствари је почела кад за њу углавном нисмо били спремни и кад смо јој се најмање надали. И многе ствари за које смо мислили да су поуздане и конкретне испоставиле су се као мехури од сапунице и куле од карата. Како и куда даље? Па ваљда знамо шта нам је чинити. А како, то је „до у Бога и у своје руке".

Нека буде што бити не може
нека буде борба непрестана!

Срећна вам 2023. До победе!

Опрема: Стање ствари

(Сиви соко, 31. 12. 2022)

---

Categories: Сиви соко

Tags: 2022, Небојша Малић, Русија, СВО, Украјина