Слободан Рељић: Живот у логору као идеал Давоса

nspm.rs

: Слободан Рељић: Живот у логору као идеал Давоса – закључавање становника у пројекту „15-минутни град", како би се „спасила планета од глобалног загревања"

:

7–9 minutes

---

Да би се помогло мајчици Земљи, град (урбано насеље) биће издељен на зоне у којима је слободно пешачко кретање ограничено 15-минутном даљином. Изгледа као игра деце предшколског узраста, али верујте, уопште није.

Јесте украјинска криза у трену уклонила са светске сцене фактор пандемије ковид-19, што је – сада постаје свима јасно – "највећа, најсофистициранија пропагандна операција у историји" која је успевала да изазива страх и панику међу осам милијарди људи. Глупо је да поверовати да ће "давоски човек" то сад бацити низ воду.

Много је у то уложено, а резултати су – и за респект и за бригу.

Најављује се са проверених извидница – као што је Нуриел Рубини, који зна да глуми "доктора пропаст" а да пропаст буде прихватљива за Давос – како ћемо бити "принуђени да водимо и скуп рат против будућих пандемија. Из више разлога – од којих неки имају везе с климатским променама – жаришта болести с потенцијалом да прерасту у пандемије јављаће се све чешће".

Ковид-19 је јака карта, али са климатским променама је – џокер. Тако се ових дана најављује да ће из Давоса свесрдно подржати концепт "15-минутног града" где би се користила искуства из једног од највећих достигнућа пандемије ковид-19 – закључавање грађана.

Да би се помогло мајчици Земљи, град (урбано насеље) биће издељен на зоне у којима је слободно пешачко кретање ограничено 15-минутном даљином. Изгледа као игра деце предшколског узраста , али верујте, уопште није.

Тиме се баве најозбиљнији људи које Запад сада има.

Најaвљивано је прошле године да ће то да "заживи" у Паризу, а сад је стигло у – Оксфорд. На Французе се дружина коју предводи Клаус Шваб не може ослонити, Енглези су поузданији. Неки Оксфорђани су се окупили, и ставили то на Твитер, да јаве како нису ради ограничавању слободе кретања, али градске власти и држава и не помишљају да Давосу кажу "ноу".

Да ли ћемо да осванемо у "15-минутном граду"?

Мислите да је то немогуће? Да вам неко не дозвољава да изађете из свог села, а аутомобили јуре двеста на сат?

Они мисле да ћете пристати.

Имају у искуству да сте већ пристајали на истоветне ствари. Носили сте маску, недељама су вас "закључавали", мамузали су вас "бустер" вакцинама којима нико није знао последице, сад се у све више држава на првом месту статистичке листе смрти грађанства појављује "узрок смрти непознат" а да се не би ширило питање да ли су умрли били вакцинисани...

Могуће је да једно јутро осванете у "15-минутном граду", који се најављује и у Агенди УН 2030. А они који се ових дана састају у Давосу знају – да хоћете! Они нису навикли да се њихови планови не испуњавају.

Дакле, Савет округа Оксфордшир је у децембру рутински, као да се радило о било којој тачки дневног реда, "одобрио планове да се становници закључају у једну од шест зона како би се 'спасила планета' од глобалног загревања. Најновија фаза у програму '15-минутни град' је постављање електронских капија на кључним путевима - у и ван града, ограничавајући становнике на сопствене квартове."

Ако слободни грађанин пожели да напусти своју зону ићи ће по "дозволу Савета који одлучује ко је достојан слободе... становницима ће бити дозвољено да напусте своју зону највише 100 дана годишње, али мораће да региструје податке о свом аутомобилу у Савету који ће потом пратити кретање путем паметних камера по целом граду".

Има ли ту ишта парадоксално што се водећа представа одиграва у "слободарском Оксфорду"?

"Оксфордшир је дом Универзитета у Оксфорду, једне од водећих британских институција за учење", пише овим поводом Ерик Ворал, аутор Whatts Up With That?, "најпрегледанијег сајта на свету о глобалном загревању и климатским променама".

"Чинило нам се да су комунистичке државе попут Совјетског Савеза и Кине волеле ограничења кретања и унутрашње пасоше", подсећа Ворал на омиљене наративе из XX века. "По мом мишљењу, Британија се приближава голом комунизму најмање пола века, тако да је било неизбежно да ће се у неком тренутку покушати увести ограничења кретања у кинеском стилу за Британце. По мом мишљењу, климатске тврдње су само изговор, покушај да се одврати критика од њихове ауторитарности."

"Волео бих да напишем да је Универзитет у Оксфорду на удару, да су оксфордски академци огорчени због овог покушаја ограничавања слободе људи, али до сада нисам открио ни један израз јавног негодовања универзитетских наставника", јавља нам Ворал с лица места и подсећа нас на сјајне легенде које прате западне универзитете, а које су прихваћене широм света:"Скоро хиљаду година Оксфордски универзитет је стајао као светионик интелектуалне слободе. Неки од водећих оксфордских интелектуалаца  у тим вековима били су обешени, или на други начин прогањани, због отпора ауторитаризму. Тако да изгледа невероватно тужно да наследници те поносне традиције изгледају спремни да окрену леђа оним слободама за које су њихови претходници понекад били спремни да положе себе у њихову одбрану."

Концетрациони логор васкрсава у либералним земљама 

Идеја концентрациoног логора васкрсава у либералним слободним земљама. Остаје нам да се сетимо како се логорима управљало преко капоа – да неки од "нас" потенцијалне побуњенике држе на узици. И да их спречавају. Тако да онај ко чува логор разуме да, у ствари, испуњава жеље најсвеснијих међу логорашима.

Подсетићемо да нису непозната, али јесу непопуларна мишљења у западној култури, да су концентрациони логори (узимамо те најекстремније облике контроле људи) друштвено законита последица процеса на Западу.

"Данас знамо да екстреми колективне хистерије и дивљаштва могу коегзистирати са истовременим очувањем и чак даљим развојем институција, бирократије и професионалних закона високе културе", писао је пре пола века амерички мислилац Џорџ Стајнер. "Другим речима, библиотеке, музеји, позоришта, универзитети, истраживачки центри и научна сазнања, могу напредовати одмах поред концентрационих логора. Расуђивање и свежина њихових подухвата могу трпети спољни притисак насиља и војне мобилизације. Али трпе изненађујуће мало..."

Стајнер је био и много директнији: "Знамо да је персонал задужен за мучења и крематоријуме познавао Гетеа, волео Рилкеа. Лака објашњења по којима 'такви људи нису разумели поезију коју су читали или музику у коју су билу упућени и коју су, изгледа, тако добро свирали', не стоје. Напросто нема доказа да су такви људи били неосетљивији од осталих на достигнућа људског духа, на живу моралну енергију велике књижевности и уметности. Једно од главних дела из филозофије језика, које се бавило свеобухватним читањем Хелдрелинове поезије, настало је на пушкомет од логора смрти. Хајдегерово перо, као и његов дух, нису занемели ни за тренутак". (Џ. Стајнер)

После Другог светског рата, оправдано, фокус је усмерен на Немце. Њихова достигнућа плашила су и оне који су пронашли та страшна средства.

Најпоједностављенији увид у појам "концентрациони логор", Википедија нпр, показаће да су "Британци користили концентрационе логоре за време Бурског рата (1899-1902), у којима су затварали жене и децу у 31 логора широм Јужноафричке Републике. Због лоших услова живота и слабе исхране у логорима је умрло преко 28.000 жена и деце."

Отприлике. Коме је било важно тачно колико.

Како каже наша народна мудрост, не будимо слепи код очију. Или, стварно, грађанин Србије једва чека ту изузетну новост "15-минутини град", па да чека два месеца да оде на љуту и пршут код кума на Бежанијску косу. Увек ми пада на памет питање: шта би Мома Капор писао о овим чудесима изванредним?

(РТ)

 

Marinković: Voker je znao istinu, ali mu ona nije odgovarala

kosovo-online.com

Marinković: Voker je znao istinu, ali mu ona nije odgovarala - Kosovo Online

5–6 minutes

---

Istražni sudija u slučaju "Račak" Danica Marinković izjavila je danas da prava istina o tom događaju izlazi na videlo i u svetu i da su je u poslednjih nekoliko godina kontaktirali i predstavnici pojedinih svetskih medija u želji da čuju istinu i ono do čega je došla kao istražni sudija u tom slučaju, prenose Novosti.

"Bila sam istražni sudija Okružnog suda u Prištini i tada sam izvršila uviđaj u selu Račak. Sve ove godine od prvog dana i prikupljenih dokaza sam govorila da je istina o događaju u Račku ta da se 14. na 15. januar desila antiteroristička akcija koju je izvela srpska policija u raščišćavanju terena i hapšenju terorista koji su delovali duže vreme na području Račka i okolnih sela", kaže Marinković za Tanjug.

Dodaje da je došlo do sukoba tadašnjih jugoslovenskih snaga i OVK i da su u tom sukobu, kako kaže poginuli pripadnici terorističke organizacije.

"Na osnovu dokaza pronađenih na mestu događaja i na osnovu sudsko - medicinskog veštačenja, a na osnovu uzroka smrti kod svih 40 tela koje smo pronašli u džamiji, zaključak i danas stoji da je smrt kod njih nastupila od povreda nanetih iz vatrenog oružja iz daljine i u sedećem položaju, što ukazuje da nije bilo nikakvog masakra", navodi ona.

Objašnjava da nisu uopšte bili nedužni seljani i civili u Račku što je, kako kaže, laž koja je plasirana u startu.

"Na osnovu te laži i prevare iskorišćen je Račak kao povod za NATO agresiju na tadašnju SRJ", ističe Marinković i dodaje da je istina o događaju u Račku na strani Srbije.

Ona navodi da su tada i Vilijam Voker i njegovi zamenici, ali i strani novinari koji su bili u trenutku akcije na Kosovu znali istinu, ali im, kako tvrdi, ona nije odgovarala.

"U tom trenutku nisu hteli da čuju istinu, niti da sarađuju s nama kao nadležnim organima. Uviđaj je trebalo da izvrši nadležni istražni sudija, a Voker i njegovi saradnici su mogli da prisustvuju tome, da se zajednički odradi uviđaj. Ali oni su i pre završenog uviđaja izašli sa netačnim podacima, što ukazuje je da je to bio unapred pripremljen scenario i da su to namerno uradili i iskoristili kao povod za bombardovanje", rekla je ona.

Smatra da istina u tom trenutku nije mogla da bude plasirana, niti su hteli da je čuju.

"Kao što mnogi i danas neće da čuju istinu, ali stvari se menjaju od kada sam dobila priliku da javno pričam o događajima u Račku u medijima. Bila sam u prilici i da pričam za neke medije iz inostranstva i iskoristila sam je da se istina o Račku sazna i sada ona izlazi na videlo i u celom svetu", ističe Marinković.

Dodaje da se već u nekim zemljama poput Danske, Finske i Holandije i u parlamentima iznosi istina o Račku. Kako je navela svedočila je i pred Haškim tribunalom o slučaju Račak.

"Otišla sam kao svedok odbrane, jer se događaj u Račku stavljao na teret kao deo haške optužnice protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Međutim, posle mog svedočenja i dokaza koje sam dostavila sudu u Hagu, tužilac je odustao od te tačke optužnice, tako da niko nije optužen i osuđen za Račak", podsetila je ona.

Prema njenim rečima, sve činjenice o slučaju Račak sa kompletnom dokumentacijom skupljene su u knjizi "Istina o Račku".

"Dokazi su na našoj strani i istina o Račku nikada ne može da izbledi. Kao svedok i neposredni učesnik pričam isto već 24 godine i niko me nikada nije demantovao do sada. I odgovorno tvrdim svih ovih godina, masakra nad civilima nije bilo u Račku", istakla je ona.

Ove godine navršava se 24 godine od početka sukoba u selu Račak, koji su počeli u noći između 14. i 15. januara. Te 1999. godine sukobile su se snage bezbednosti SRJ sa OVK.

Srpska strana insistira na tome da su tvrdnje Prištine o "masakru nad civilima" u Račku čista laž i da je reč o sukobu sa pripadnicima tzv. OVK , dok je Priština tada tvrdila, a i danas tvrdi, da je reč o "masakru nedužnih civila".

Tadašnja verifikaciona misija OEBS, na čelu sa Vilijamom Vokerom, za događaje u Račku optužila je srpske snage bezbednosti, a taj događaj bio je presudan za donošenje odluke o agresiji na SR Jugoslaviju.

Poznata finska forenzičarka Helena Rante, čiji tim je istraživao slučaj Račak, kasnije je izjavljivala da je Voker vršio pritisak na nju prilikom pisanja izveštaja i da misli da je očekivao da podrži njegovu interpretaciju.

Voker je 2017. godine u Račku dobio spomenik.

Slučaj Račak bio je deo optužnica protiv nekoliko visokih zvaničnika Savezne Republike Jugoslavije, na čelu sa tadašnjim predsednikom Slobodanom Miloševićem, ali je tužilac odustao od tog dela optužnice.

 

Ратна 2023.

Русија не сме да изгуби. Запад не сме да дозволи да Русија победи. Кина не сме да дозволи да Русија потпуно изгуби, а ЕУ се, са Немачком на челу, готово ништа и не пита

Година која прође увек изазива подвојена осећања. Неко је носталгичан, неко срећан, за некога је чаша полупуна или полупразна. Али ова 2022. је буквално свуда испраћена са неподељеним олакшањем. А 2023. у коју улазимо спада у ред оних баксузних година за које се већ унапред зна да ће по многим аспектима бити још гора и грђа од претходне.

Наравно, на личном плану ствари могу стајати нешто боље или горе. Али нема превише разлога за радост у селу захваћеном кугом. А наше глобално село јесте увелико захватила пошаст кризе, неизвесности, неправде, лажи, лицемерја и напокон рата. И дословно нико не може бити сасвим спокојан. Почев од руских и украјинских милијардера, до бриселских бирократа, чланова кинеског политбироа и службеника америчке „дубоке државе".

Додуше, овим последњима, чини се, као да догађаји иду наруку. Русија се мучи у Украјини. Европа – читај Немачка – је на коленима. Спречен је Трампов тријумфални повратак на конгресним изборима. А „колективни запад" је мобилисан и постројен иза САД на начин о којем су некадашњи совјетски владари у Кремљу могли само да сањају када је реч о покојном Варшавском пакту.

Па, шта онда квари ту – по Запад – наизглед идиличну слику? Пре свега, прича у Украјини још није завршена. И премда се чини да се Русија тамо већ месецима бори против војноорганизационих, психолошких и логистичких проблема које није очекивала, учестале најаве руске „пропасти" и „Путиновог пада" ипак су махом у домену ратне пропаганде и медијског спиновања. А у томе, као што знамо и као што се сећамо, западна пропагандна машинерија нема премца. Но, управо као последица те пропаганде максимално су подигнута очекивања не само у Кијеву него и у политичким круговима на Западу. Другим речима, неће бити лако спустити ту лествицу, па ће све осим потпуног руског колапса и распада деловати као Путинов већи или мањи успех – ма колико да је оно што Русија тренутно има и постиже у овом рату далеко од победе, а још даље од почетних, очито преоптимистичних кремаљских пројекција.

С друге стране, Русија је у међувремену прећутно постала много флексибилнија у погледу дефинисања ратног успеха.  Од победе са великим „П" и тријумфалне параде у Кијеву, чини се, да неће бити ништа и у Москви су очито схватили да морају дебело редефинисати и своју стратегију и тактику у овом сукобу, иначе ће све отићи дођавола. При чему је повлачење из Херсона још и најмањи проблем, то јест, релативно је очигледно да су се ту морали повући са десне обале Дњепра да не би били опкољени и потопљени. Али поента је прилично очигледна – чак и ако само пратите званичне руске изворе последњих месеци могли сте чути као се „успешно бране", „одолевају" и „жестоко узвраћају" на украјинске нападе. Дакле, бране, одолевају, узвраћају (изузетак је, донекле, само фронт око Бахмута.). „Победничка офанзива" се стално изнова пролонгира и одлаже, за зиму, пролеће, лето... А тактичка лутања и губици не могу се унедоглед отклањати оном старом „има ко да мисли о томе", или, још старијом, „зна баћушка (цар, Стаљин, Путин) шта ради".

Али „Баћушка" је овог пута изгледа погрешио – ма колико то делу српске проруске публике (а она је, као што су, између осталог, показала и наша истраживања, овде у апсолутној већини) било тешко да чује, схвати и прихвати. Оно што се 2014. могло узети (односно повратити) скоро без испаљеног метка или тек са којим батаљоном специјалаца, сада се претворило у тешку и крваву рововску борбу, са напретком који се – опет по самим руским изворима – мери „метар по метар" и „кућа по кућа". Изгледа да су Кијев и НАТО много боље искористили ових осам година колико је прошло од Мајдана, „руског пролећа" и Минских споразума.

Руска судбина у овом, очито је, глобалном сукобу, а који није ни почео нити ће завршити са Украјином, зависиће превасходно од способности руског руководства (а то ипак није, као што се често и намерно поједностављено представља, само Путин) да се престројава у ходу и извлачи поуке из својих грешака. Донекле је слично ономе како се совјетско руководство, у ходу и усред крвавог рата, учило и престројавало у периоду 1941-1942.

У свом новогодишњем говору, а и самим постављањем Суровикина за главнокомандујућег, Путин је дао наговештај да је то извлачење поука у току. „Ми штитимо наш народ на нашим историјским територијама у новим субјектима Русије." „Морална и историјска правда и истина су на нашој страни". „Запад нас је лагао говорећи о миру. Они користе Украјину за слабљење Русије", каже се у овом важном обраћању. И ја бих могао да се сложим са свим наведеним. Али ангажована средства – почев од количине људства, па до тактике и енергије – очито нису била примерена и адекватна величини циља и изазова. При чему је можда најпогубнија била стратегија заташкавања, односно покушај да се рат води, а да се то у руском друштву – поготово у Москви – и не осети.

Уосталом, ми у Србији врло добро знамо какав је домет и какви су исходи систематског порицања реалности, укључујући и ону својевремену паролу „Србија није у рату".

Да резимирамо: руска војска се мучи у Украјини (не улазимо сад у то да ли је ствар до саме војске или до њеног погрешног вођења) и пред прву годишњицу рата стоји далеко лошије него што је то, било на западу, било на истоку, ико очекивао у фебруару 2022. САД и НАТО су „намирисали крв" и на украјинску страну бацили практично све што су имали на располагању од војних, политичких, дипломатских, безбедносних и информативних ресурса. Москва очито није очекивала тако жесток и унисони западни одговор и није за њега била довољно спремна.

Али, с друге стране, Русија овај рат напросто не може и не сме да изгуби. А и неће – сем уколико не дође до неког тешког унутрашњег слома и урушавања, сличног оном на крају Првог светског или хладног рата. Што је, узгред речено, управо карта на коју Запад и игра, а Дњепар и Донбас су ту само споредна бојишта. Дакле, Русија не сме изгубити. Запад не сме дозволити да Русија победи. Кина не сме дозволити да Русија потпуно изгуби – мада им не би одговарало баш ни да суверено победи.  (А ЕУ се, са Немачком на челу, готово ништа и не пита.)

 И отуд наше, нипошто само реторичко питање: Може ли икоме на свету ова ратна 2023. година бити заиста „срећна"?!

Уредник НСПМ-а и бивши народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Ђорђе Вукадиновић

https://www.politika.rs/scc/clanak/531419/Pogledi/Ratna-2023

Живадин Јовановић: Зашто се Србија на одбијање Кфора не жали Савету безбедности УН који му је надређен?

fakti.org

Јовановић: Зашто се Србија на одбијање Кфора не жали Савету безбедности УН који му је надређен?

~3 minutes

---

ЗАПАД ЈЕ СРБИЈИ И СРПСКОМ НАРОДУ УКАЗАО ВЕЛИКО ПОШТОВАЊЕ УРУЧИВАЊЕМ ОДБИЈАЊА НА БАДЊЕ ВЕЧЕ

* Ситуација је судбоносна... Кфор је под контролом НАТО. А у СБ УН, поред чланица НАТО има и других, НЗ, и што је посебно значајно, у њему су две сталне чланице СБ са правом вета - Русија и Кина које су стратешки партнери Србије. То је за Србију свакако повољнији састав и амбијент од састава Кфора, или НАТО. Дакле?

____________________________________________________________

         ОДГОВОР Кфора да не прихвата враћање делова војске Србије на Косово и Метихију (КиМ), који је уручен на  Бадњи дан, знак је великог поштовања Србије и српског народа од политичког Запада.

       Да није тако, одговор би уручили обичног радног дана и, ако је икако могуће, на дан када на КиМ није било затварања Срба, акција "Росу" или рафала испаљених на српску децу. 

       То поштовање има своју логику и континуитет.

       Сећамо се какве су нам дирљиве изразе солидарности слали  ракетама на Ускрс 1999., како су жртвовали драгоцено  време да би тек на Видовдан 2001. киднаповали и Хагу испоручили председника Слободана Милошевића, а и многих других гестова поштовања и саосећања.

       КФОР је на КиМ на основу резолуције СБ УН 1244, али не спроводи њене делове о безбедности Срба, враћању 250.000 протераних Срба и других неалбанаца, неповредивости својине, враћању контигената Војске Србије и полиције...

       Ситуација је судбоносна. Зашто се онда због свега званично не жалимо СБ УН?

Живадин Јовановић

       То је орган надређен Кфору.

       Орган другог и уједно највишег нивоа. 

       Знали смо да КФОР неће позитивно одговорити па смо се ипак одлучили да га истерамо на чистину. Ако смо ушли у поступак, зашто не идемо и на други, виши степен који је бар једнако миран и дипломатски као и првостепени?

       Кфор је под контролом НАТО. А у СБ УН, поред чланица НАТО има и других, НЗ, и што је посебно значајно, у њему су две сталне чланице СБ са правом вета - Русија и Кина које су стратешки партнери Србије.

       То је за Србију свакако повољнији састав и амбијент од састава Кфора, или НАТО.

       Дакле?

       Ескобар пре доласка у Београд на разговоре о КиМ одлази у Брисел на разговор са Столтенбергом. Хоће ли га  критиковати, похвалити или охрабрити због одбијања да прихвати кинтигенте Војске Србије?

      (Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних)

 

fakti.org

Америка ће се љуљати изнутра, ЕУ иде у рецесију, а за све ће кривити „Путинов рат"

6–7 minutes

---

ШТА ЈЕ У СВЕТУ ПРЕНЕТО ИЗ 2022. У ОВУ ГОДИНУ – ШТА ЋЕ СЕ ДОГАЂАТИ НАРЕДНИХ 12 МЕСЕЦИ?

* У 2023. ће уследити нови покушаји да се Русија позове на одговорност за догађаје у Украјини. Са сценаријем оснивања смешног „међународног трибунала" (највероватније опет у Холандији)

* Покушаће и са „легитимисањем" тог трибунала у Генералној скупштини УН. Истовремено, Украјина ће сигурно наћи савезнике за покушај да Русији одузме место сталног члана Савета безбедности УН. То, наравно, може довести до тога да УН понове судбину Лиге народа након одлуке да се из ње избаци СССР

* Један од кључних момената у историји човечанства биће дан када ће становништво Индије бројчано премашити становништво Кине, што би, према демографима, требало да се догоди у априлу 2023. године. Ово већ има огроман утицај на глобалну економију, а може постати одлучујући фактор у прерасподели производње у свету – јер ће радна снага у Индији остати јефтина док у Кини постаје све скупља

* Америчко друштво ће се даље изнутра цепати, чак и по географским линијама. То неће довести до раскола Америке 2023. године, што у шали предвиђа Дмитриј Медведев. Међутим, политички, културни и традицијски јаз између америчких држава наставиће да расте. Сада у 37 од 50 држава САД сву власт (у оба дома парламента и положај гувернер) држи једна од две странке. Поређења ради: још 1992. године таквих држава је било само 19

________________________________________________________

       Аутор: Владимир КОРНИЛОВ

       НИКО више не сумња да ће развој ситуације у свету још дуго зависити од дешавања на фронтовима у Украјини.

       Волео бих да верујем да ће специјална операција бити завршена следеће године. Али, кад год било - то ће се свакако десити под условима Русије .

       Народ победник не може себи дозволити ни један од сценарија које вечити противници цртају за нашу земљу.

       Истовремено, мора се схватити да ће време окончања сукоба у великој мери зависити не од Русије, а свакако не од Украјине. Мада, авантуристичка политика Украјине ће престати тек када Западу понестане воље, ресурса или Украјинаца који се користе као топовско месо.

       Организација за економску сарадњу и развој процењује да ће наставак борби у Украјини коштати глобалну економију 2,8 билиона долара 2023. године. Запад ову суму новим санкцијама може само експоненцијално повећати.

       Сједињене Државе ће наставити да врше притисак на Европу (да се удаљава од Русије) јер желе да елиминишу свог европског конкурента иза завесе ограничења против Русије. Друго, жеђ лаке зараде и пљачкања туђе имовине гурнуће Запад у нова антитржишна решења.

       Ово ће бити велики проблем и за Кину која је последњих деценија своју „меку моћ" градила на економској експанзији у иностранству.

       Пљачкање руске имовине Западу ће само појачавати апетит и они ће ићи даље.

       Даља судбина санкционог рата ће умногоме зависити од тога како ће се развијати ствари са плафоном цена руске нафте и гаса. У току је рат нерава по принципу - „ко ће први трепнути".

       Од одлучности одговора Москве ће зависити да ли ће рат санкцијама ескалирати или ће Запад морати да крене „у рикверц".    

       У 2023. ће уследити нови покушаји да се Русија позове на одговорност за догађаје у Украјини. Са сценаријем оснивања смешног „међународног трибунала" (највероватније опет у Холандији).

 

       Покушаће са „легитимисањем" тог тела у Генералној скупштини УН. Истовремено, Украјина ће сигурно наћи савезнике за покушај да Русији одузме место сталног члана Савета безбедности УН. То, наравно, може довести до тога да УН понове судбину Лиге народа након одлуке да се из ње избаци СССР.

       Схватајући то, бројне кључне земље, укључујући Кину и Индију, чиниће све да спрече такав сценарио.

       Иначе, један од кључних момената у историји човечанства биће дан када ће становништво Индије бројчано премашити становништво Кине, што би, према демографима, требало да се догоди у априлу 2023. године.

       Ово већ има огроман утицај на глобалну економију, а може постати одлучујући фактор у прерасподели производње у свету –јер ће радна снага у Индији остати јефтина док у Кини постаје све скупља.

       Амерички мејнстрим медији су већ успели да сахране Доналда Трампа. И републикански естаблишмент свим силама навија за гувернера Флориде Рона Десантиса. Али, не треба заборављати да Трамп има доста искуства у борби против елита унутар сопствене странке.

       Он има мале шансе за успех, али су много веће него 2016. године када је растурио страначке конкуренте.

       Бајденови изгледи за номинацију за други мандат председника САД све мање су реални.

       Иако у традицији владајућих партија Америке не постоји пракса номиновања конкурента актуелном шефу државе, јасно је да закулисне снаге Демократске странке већ активно раде на могућим номинацијама Камале Харис, Мишел Обама 2024, Гевина Њусома (гувернера Калифорније)...

       Све ово ће поделити америчко друштво, чак и по географским линијама. То неће довести до раскола Америке 2023. године, што у шали предвиђа Дмитриј Медведев. Међутим, политички, културни и традицијски јаз између америчких држава наставиће да расте. Сада у 37 од 50 држава САД сву власт (у оба дома конгреса и положај гувернер) држи једна од две странке.

       Поређења ради: још 1992. године таквих држава је било само 19.

       Штавише, 34 одсто становништва САД живи у искључиво демократским државама, а 42 одсто у републиканским државама.    

       Криза у ЕУ ће се још више интензивирати. Еврозона ће вероватно ући у рецесију. За све ће и даље бити крив „Путинов рат", али су очигледна два главна узрока кризе: циљано деловање САД на деиндустријализацији Европе и еклатантна неспособност нових елита континента, посебно у Немачкој, Италији, Шпанији и Великој Британији.

 

standard.rs

Sporazum o „normalizaciji" i poruka iz Bratislave

Драгомир Анђелковић

10–12 minutes

---

Poruka iz Bratislave jasno ukazuje na sledeće: Ako Vučić prihvati „Sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom" – priznao je Kosovo u ime članica EU i NATO koje to još nisu učinile

Ministarstvo spoljnih poslova Slovačke ovih dana se izjasnilo u vezi sa aktuelnim zahtevom naše secesionističke pokrajine da otpočne proces njenih EU integracija. On je uslovljen time da Kosovo prihvate kao nezavisnu državu sve, baš sve, članice te zajednice evropskih država. Stoga, od velikog značaja je da se čuje kakav je sada stav po tom pitanju onih država koje ranije nisu prihvatile kosovski separatizam. Ako je nepromenjen, Albanci sa Kosova i Metohije nemaju osnova ni da maštaju o ulasku u Evropsku uniju ili NATO (gde iste zemlje, sa izuzetkom Kipra koji nije član tog zapadnog vojnog pakta, ne priznaju Kosovo). U suprotnom, mi moramo da budemo svesni da bi naše pozicije u vezi sa odbranom teritorijalnog integriteta bile urušene. Isto tako, dužni smo da jasno kažemo ko bi za tako nešto bio kriv.

Bratislava je iskazala kakav je njen stav po pitanju Kosova jasnije od Madrida ili Atine, državnih središta koja su se već oglasila. Slovačka pozicija je definisana na sledeći način: „Kao što smo rekli i više puta ponavljali, stav Slovačke prema tzv. Kosovu zasniva se na deklaraciji Nacionalnog saveta Republike Slovačke iz 2007. Svaka promena slovačke pozicije o tom pitanju zavisiće od normalizacije odnosa Beograda i Prištine". Nedvosmisleno je potvrđeno da Slovačka neće odustati od svoje dosadašnje politike po pitanju Kosova, ako to prethodno ne učini Srbija, kao njegova matična država. Ali ako to ona uradi – što bi Slovaci bili veći Srbi od Srba?

Sve to definitivno potvrđuje koliki je značaj tzv. „Sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine", na čijem zaključivanju, na ovaj ili onaj način, toliko insistiraju Vašington i Berlin. I uopšte nije od presudnog značaja, kao što se u našim provladinim medijima i istupanjima Vučića predstavlja, da li će on sadržati obavezu Beograda da prihvati ulazak Prištine u Ujedinjene nacije. Bitno je nešto drugo: da li će vlasti Srbije pristati na međunarodni sveobuhvatni sporazum o „normalizaciji odnosa", kojim se Kosovo u statusnom smislu tretira kao entitet ravnopravan sa Srbijom. To već samo po sebi znači da ga Beograd implicitno prihvata kao „nezavisnu državu".

Američki realizam

Svi dosadašnji sporazumi oko Kosova na koje je oficijelni Beograd pristao, koliko god da su bili štetni jer su doveli do napuštanja niza naših pozicija na kosovsko-metohijskom terenu, ipak imaju tehnički karakter. Mnogo toga su srpske vlasti prepustile Albancima „na parče", dovodeći i Srbe na severu Kosova u situaciju koja sve više podseća na onu koja postoji na „jugu" pokrajine, ali na međunarodno formalizovan način nisu prihvatile redefinisanje statusa Kosova. Zato se tokom 2022. godine – kada je Zapadu u kontekstu „ukrajinske krize" postalo posebno bitno da stavi tačku na kosovsko pitanje i tako pokuša da izbije Moskvi argument da je NATO razorio međunarodni pravni poredak – od njih pojačano tražilo da urade po modelu „dve Nemačke", koji je još 2007. ponudio Volfgan Išinger. On podrazumeva naše puno de facto prihvatanje kosovske secesije.

To je srž nemačko-francuskog plana koji je uručen Beogradu. Iza njega je nominalno stao i Vašington. Međutim, Amerikanci su svesni da zahtev Berlina i Pariza da Beograd u potpunosti normalizuje odnose sa Prištinom, tek bez de jure priznanja u prvoj fazi ali uz prihvatanje da Kosovo dobije mesto u UN, nije realan. Ruska Federacija se u sadašnjim okolnostima, ni kada bi Srbija na to ponižavajuće pristala, ne bi saglasila da Priština dobije stolicu u krovnoj međunarodnoj organizaciji. Drugo, to bi bila crvena linija preko koje većina građana Srbije ne bi mirno prešla. Ono što se manipulacijama prikriva postalo bi jasno vidljivo, te bi došlo do eksplozije nezadovoljstva koje bi moglo da ugrozi unutarpolitičku konstrukciju u Srbiji na koju se SAD oslanjaju. Znajući sve to, pragmatični vašingtonski stratezi su spremni da svedu svoje zahteve na ono što je u ovom momentu, kako smatraju, realno. Tako obavljaju veliki deo željenog posla već danas, i stvaraju osnov da ga u celini okončaju u povoljnijim okolnostima.

Zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Gabrijel Eskobar na sastanku sa predsednikom Srbije Aleksandarom Vučićem u Beogradu, 02. februar 2022. (Foto: Tanjug/Strahinja Aćimović)

Zbog toga će Amerikanci izdejstvovati da EU tokom 2023. ponudi Beogradu i Prištini modifikovani model za regulisanje međusobnih odnosa. Cilj SAD je da Beograd i Priština što pre potpišu načelni „Sporazum o normalizaciji odnosa", koji bi obuhvatio, tek uz izvesna dodatna preciziranja, sve što je do sada već dogovoreno (a dovoljno je setiti se samo onih ustupaka koje je Beograd učinio početkom novembra 2022. u Berlinu, kojima se u domenu ličnih dokumenata, diploma, kretanja radne snage, naša secesionistička pokrajina Kosovo stavlja u istini nivo sa državama regiona). To bi bilo dopunjeno još davanjem naše razrađene saglasnosti (okvirna je već data) da Kosovo – po modelu koji je važio za Srbiju i Crnu Goru dok su bile u državnoj zajednici – ide ka u EU posebnim kolosekom. Konačno, Beograd bi se saglasio sa svim potencijalnim bezbednosnim aranžmanima koji bi, navodno, unapredili regionalnu sigurnost i bezbednost Srba na Kosovu i Metohiji.

To bi od strane Zapada ubrzo bilo protumačeno kao prihvatanje NATO integracija Kosova (okupacioni NATO maskiran u „mirovi" KFOR, kako nam se uporno poručuje od strane državnog vrha, uz sve mane navodno je jedini garant bezbednosti Srba na prostorima naše južne pokrajine). A Španija, koja je ključna brana za tzv. evroatlantske integracije Kosova, zajedno sa Slovačkom i drugim članicama NATO koje ga nisu priznale, u prvom koraku bi prihvatila produbljivanje saradnje zapadne alijanse sa Prištinom. U drugom bi – tumačeći „Sporazum o normalizaciji" kao de facto priznanje Kosova od strane Srbije, uprkos tome što se ne odnosi na mesto Kosova u UN, – u de jure vidu formalizovala svoje odnose sa prištinskom lažnom državom.

Manipulisanje Srbijom

Tako bi Kosovo za EU i NATO u celini postalo „nezavisna država", i bile bi otvorene kapije za njegov ulazak u redove tih organizacija. U NATO brzo, u EU jednog dana, ali kako god bilo, dosadašnja pozicija Srbije (pozerska ili stvarna) u vezi sa odbranom Kosova, bila bi potpuno devastirana. Međunarodni „Sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom", bez obzira na finese u sadržaju, sam po sebi bi za Srbiju predstavljao potpisivanje kosovske kapitulacije.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić se obraća javnosti nakon sastanka sa generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom u Briselu, 18. avgust 2022. (Foto: AP Photo/Olivier Matthys)

Vučić to dobro zna i zato sada, kada je na korak od toga da ove 2023. prihvati po nas katastrofalni kosovski rasplet, već neko vreme intenzivno povlači pripremne poteze kako bi to, kako se nada, prošlo sa što manje posledica po njega. Narod se histerično plaši mogućim ratom, ali i strahovitim ekonomskih teškoćama (koje su zbog globalnih kretanja mnogo realnije od prvog).

Patetično se izaziva sažaljenje u odnosu na predsednika Srbije, plasiranjem priča o tome da je (po ko zna koji put) mogao da bude žrtva atentata ili da je njegova porodica od nekoga (Albanaca, kriminalaca, političkih oponenata) ugrožena. Blate se svi oni koji nisu spremni da prihvate dizanje ruku od Kosova ili bi to mogli da iskoriste za jačanje svoje pozicije. I, končano, suštinski defetizam na kosovskom planu se „pokriva" intenzivnim demonstriranjem pozerskog patriotizma – gle paradoksa – u vezi sa Kosovom i na drugim poljima.

Čekajući erupciju

Naizgled je ohrabrujuće što je Beograd konačno – posle brojnih najava da će to učiniti, ali i tragičnih oklevanja da tako postupi – obelodanio spisak zemalja koje su u prethodnim godinama opozvale priznanja Kosova. No, to se dogodilo baš u isto vreme kada je Bratislava nedvosmisleno rekla da će priznati Kosovo tek onda kada to u de facto vidu, potpisujući „Sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom", učini Beograd. Jasno je da tu po njega neprijatnu poruku Vučić pokušava da zaseni koristeći najsnažnija omamljujuća sredstva koja ima. Još nije došao trenutak da otvoreno odigra fatalni „kosovski ples", ali se za njega, svestan da ga „zapadni prijatelji" sada usiljeno pritiskaju, nesumnjivo ubrzano sprema.

Transparent ispred Narodne skupštine Republike Srbije, februar 2018. (Foto: Andrej Isakovic/AFP via Getty Images)

Da li će se i odlučiti da ga izvede zavisi od njegove konačne procene šta je po njega opasnije: sve jači lično-partijski pritisci Zapada na njega i njegovo okruženje (o tome se pre radi nego o pritiscima na našu zemlju, koje ipak ne treba zanemariti) ili reakcija Srbije. To ni on još ne zna, ali zna, kao što to znaju i u Madridu, Atini ili Bratislavi, da promena njihovog stava prema Kosovu (i posledično omogućavanje Amerikancima da konačno realizuju ono što žele) zavisi od njega. Ako prihvati „Sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom" – ko god da ga nominalno potpiše – priznao je Kosovo u ime onih članica EU i NATO koje to još nisu učinile, čime bi bukvalno paklenim kopljem probò preostale srpske nacionalne interese na Kosovu i Metohiji i šire.

S obzirom na posledice, to nije lako učiniti ni onome čiji lični pragmatizam skoro da nema granice. Niko ne želi da u istoriju uđe u skladu sa narodnom predstavom o Vuku Brankoviću. Ali će i to Vučić prihvatiti ako ne bude jasno da će doći do erupcije srpskog vulkana. Istorija za istoriju. O njoj misle istinski državnici. Dnevnopolitičkim igračima najvažniji je kratkoročni i srednjoročni efekat. Ali u vezi sa njima, Vučiću odjekuju reči Abrahama Linkolna: „Možete varati neke ljude sve vreme i sve ljude neko vreme, ali ne možete varati sve ljude sve vreme". Zato raznim ispitivanjima pulsa javnosti pokušava da ustanovi – da li će veći deo Srbije prihvatiti da bude prevaren, a ako neće da li će biti spreman da se aktivno suprotstavi prevari u vezi sa Kosovom. Od toga zavisi šta će uraditi.

Dragomir Anđelković je istoričar i politički analitičar. Ekskluzivno za Novi Standard. 

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: EPA-EFE/Valdrin Xhemaj

BONUS VIDEO:

 

standard.rs

Da li CIA stoji iza diverzija u Rusiji?

Драгољуб Боснић

6–8 minutes

---

Novinar Džek Marfi tvrdi da su operacije CIA-e planirane pre više od deset godina, kada su strani agenti sakrili zalihe oružja, eksploziva i druge opreme na tajnim lokacijama u Rusiji

Posle napada na Severni tok 1 i 2, kijevski režim i njegovi NATO nadređeni odlučili su da to ipak nije dovoljno i da je potrebno još više iskušavati rusko strpljenje. Kijev je pokrenuo više napada na baze ruske strateške avijacije, od kojih se poslednji dogodio 26. decembra. Pored ovih udara koji su pokrenuti sa teritorije Ukrajine, pojavile su se informacije da diverzantski odredi deluju i u samoj Rusiji, gde im je glavna meta infrastruktura od strateškog značaja. Da stvar bude gora, postoje ozbiljne indicije da u ovim operacijama posredno učestvuju i američke obaveštajne službe (pre svega zloglasna CIA). Naime, jedna od članica NATO-a navodno raspolaže određenim brojem agenata unutar Rusije, a njihove akcije koordiniše upravo CIA.

Ovu tvrdnju je izneo jedan od najviših zvaničnika kijevskog režima. Komentarišući nedavne napade na ruske strateške vazduhoplovne baze, kao i druge diverzije na teritoriji Rusije, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Aleksej Danilov je izjavio da će se takvi „incidenti sa ruskom infrastrukturom nastaviti i u budućnosti". Što je još gore, Danilov je otvoreno rekao da snage kijevskog režima „mogu ući na teritoriju Rusije i tamo sprovoditi vojne operacije, ako je potrebno". On je dalje naveo da „ako je potrebno da budemo tamo gde smatramo da je potrebno da zaštitimo našu zemlju, bićemo tu. I nećemo nikoga pitati. Sve ove priče da ne treba nekoga da provociramo, to su gluposti". Međutim, moguće je da Danilov, iako poznat po (uglavnom) praznim pretnjama, ne govori ovo samo u svrhu jeftine ratne propagande.

Aleksej Danilov, sekretar ukrajinskog Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu, na brifingu za novinare u Kijevu, 7. novembar 2022. (Foto: Reuters/Murad Sezer)

Prema pisanju američkog istraživačkog novinara Džeka Marfija, pripadnici CIA-e ne deluju direktno na terenu, ali koordinišu akcije stranih agenata prisutnih u Rusiji. SAD koriste obaveštajne agencije drugih članica NATO-a kako bi mogle da poreknu direktnu umešanost u slučaju da FSB ili neka druga ruska obaveštajna služba zarobi ili eliminiše te agente. Jedan bivši američki zvaničnik koji je učestvovao u specijalnim operacijama navodno je rekao Marfiju da je mogućnost negiranja direktne umešanosti SAD glavni razlog zbog kog je predsednik Bajden odobrio tajne operacije u Rusiji. Marfi, koji je i sam veteran američkih specijalnih snaga, izjavio je da je namerno izostavio informacije o tome koje obaveštajne službe članica NATO-a sprovode sabotaže u Rusiji, jer bi to najverovatnije ugrozilo agente na terenu, umanjilo efekte tajnih operacija ili potpuno sprečilo njihovo sprovođenje.

Marfijeva otkrića ukazuju da su ove operacije planirane godinama, pri čemu su dva bivša američka vojna zvaničnika izjavila da su agenti neimenovane članice NATO-a još pre više od deset godina sakrili zalihe oružja, eksploziva i druge opreme na tajnim lokacijama u Rusiji. Oni takođe tvrde da postoje indicije da je deo te opreme nedavno korišćen. Jedan od bivših zvaničnika izjavio je da se CIA nije mešala u tajne operacije u Rusiji pre 2014. Navodno, prvi agenti-spavači infiltrirali su se 2016. u režiji CIA-e, a još ih je ušlo u zemlju tokom narednih godina. Neimenovana članica NATO-a je takođe pribavila i potrebnu dokumentaciju kako bi prikrila prisustvo agenata u Rusiji. Ovi agenti-spavači su tajnim kanalima aktivirani oko 24. februara i zatim dobili naređenja o daljim akcijama.

Još uvek nije tačno poznato koliko je skorašnjih incidenata u Rusiji rezultat akcija agenata-spavača. Međutim, sama činjenica da je došlo do više neobjašnjivih i dobro koordinisanih eksplozija u vojnim objektima, elektranama, prugama, skladištima i drugoj strateški važnoj infrastrukturi, teško se može posmatrati kao niz nesrećnih slučajeva. Marfijev izveštaj takođe sugeriše da su agenti NATO-a verovatno odgovorni za požar koji se krajem aprila dogodio u istraživačkom institutu ruskih snaga vazdušno-kosmičke odbrane, u kom je bilo preko 30 žrtava, uključujući najmanje sedam poginulih. Brojni drugi incidenti, iako uglavnom bez fatalnih ishoda, ipak su izazvali probleme sa snabdevanjem energijom, skladištenjem hrane, komunikacijama itd. Ove akcije možda nisu bile veliki problem za rusku vojsku, ali su verovatno za cilj imale širenje straha i panike u ruskom narodu.

Požar u Centralnom istraživačkom institutu Vazdušno-kosmičkih odbrambenih snaga u Tveru, Rusija, 21. april 2022. (Foto: Maksim Shkolnikov/Sputnik via AP)

Tajne operacije koje sprovodi CIA zahtevaju zvanično odobrenje predsednika. Vašington post tvrdi da je bivši predsednik Obama dozvolio „postavljanje sajber oružja u rusku infrastrukturu, digitalnog ekvivalenta bombama koje bi mogle biti detonirane u slučaju eskalacije između Sjedinjenih Država i Moskve". Marfi je takođe naveo da je jedan bivši zvaničnik CIA-e potvrdio ovu informaciju. Očekivano, američka obaveštajna agencija je negirala umešanost, ali je istraživački novinar istakao da CIA ima zakonsko pravo da laže kako bi prikrila takve tajne operacije. Marfi tvrdi da mu je glavni motiv da informiše javnost o opasnostima ovih akcija. I zaista, umešanost CIA-e u sabotaže i diverzantske napade u Rusiji vodi ne samo ka mogućoj velikoj eskalaciji, već i direktnom sukobu NATO-a i Moskve, što dalje može da dovede do termonuklearnog rata koji bi uništio svet.

Kijevski režim nastavlja sa napadima unutar ruske teritorije koje, prema pisanju Tajmsa, Pentagon prećutno podržava, bilo da se radi o napadima bespilotnim letelicama ili diverzijama. Ovo je samo poslednji u dugom nizu provokativnih poteza političkog Zapada i njegovih vazala. Kroz upotrebu biološkog oružja, otvoreni informacioni rat, pružanje obaveštajnih i vojnih podataka snagama kijevskog režima, sajber-napade na rusku infrastrukturu, direktno američko prisustvo u Ukrajini, napade na ruske gasovode, pa čak i pozive na „obezglavljujuće udare" i atentat na Putina, Amerika nastavlja da testira rusko strpljenje. Sa velikom moći dolazi i velika odgovornost, ali dok je odgovor Rusije na sve ovo i dalje čvrsto racionalan uprkos ogromnom pritisku, čini se da takav pragmatizam ne postoji u Vašingtonu.

Dragoljub Bosnić je geopolitički i vojni analitičar. Autor je tekstova za Fort Russ News i InfoBRICS koji se bave vojnom tehnologijom, globalnom ekonomijom i geopolitikom, sa fokusom na Balkan, Evroaziju i rivalstvo velikih sila.

Izvor InfoBRICS

Naslovna fotografija: brightstars/Getty Images

BONUS VIDEO: