nspm.rs

: На данашњи дан 1999. пре 24 године, деветнаест земаља НАТО Алијансе, предвођених САД, отпочело је агресију на СРЈ која је трајала 78 дана

:

4–5 minutes

---

 На данашњи дан пре 24 године почео је ваздушни напади НАТО снага на Савезну Републику Југославију. За 78 дана бомбардовања погинуло између 1.200 и 2.500 људи.

Одлука о бомбардовању тадашње СРЈ донета је, први пут у историји, без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, а наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.

СРЈ је нападнута под изговором да је кривац за неуспех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу покрајине Косово и Метохија.

Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, која је предложила да снаге Уједињених нација надгледају мировно решење сукоба на Косову, НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 започео ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом, на више подручја Србије и Црне Горе.

Деветнаест земаља Алијансе почело је бомбардовање са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, подржане стратешким бомбардерима који су полетели из база у западној Европи, а касније и из САД.

Најпре су гађане касарне и јединице противваздушне одбране Војске СРЈ, у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим местима.

Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети снага НАТО-а.

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.

У ноћи 23. априла 1999. године у два сата и шест минута након поноћи, НАТО је у нападу на зграду РТС-а усмртио 16 радника. То је био први случај да је једна медијска кућа проглашена за легитимни војни циљ.

Током бомбардовања извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 "касетних бомби" од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина и употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.

Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије - у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО-а су употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.

После више дипломатских притисака, бомбардовање је окончано потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999, да би три дана потом почело повлачење снага СРЈ са Косова и Метохије.

Током бомбардовања извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

Пошто је генерални секретар НАТО-а 10. јуна издао наредбу о прекиду бомбардовања, последњи пројектили су пали на подручје села Коколеч у 13.30.

Тог дана је Савет безбедности УН усвојио Резолуцију 1244, а у Покрајину је упућено 37.200 војника Кфора из 36 земаља, са задатком да чувају мир, безбедност и повратак више стотина хиљада албанских избеглица док се не дефинише најшири степен њене аутономије.

Обележавање Дана сећања на Тргу Светог Ђођа у Сомбору

Централна манифестаија обележавања Дана сећања на страдале у НАТО агресији, којој ће присуствовати председник Србије Александар Вучић, биће одржана у Сомбору.

Обележавању Дана сећања на Тргу Светог Ђођа у Сомбору, са почетком у 18.00 часова, присуствоваће поред грађана и патријарх Порфирије, председник Републике Српске Милорад Додик, посланици Скупштине Србије, министри у Влади Србије и Републике Српске.

Сомбор је био град где су пале прве бомбе и људски животи. Једна од првих испаљених крстарећих ракета на СР Југославију погодила је, у вечерњим часовима 24. марта, сомборски војни аеродром, пет минута пре службено одређеног времена почетка напада.

Напад на аеродром поновљен је још једном исте вечери и том приликом је настрадао заставник југословенске војске Радован Медић.

(РТС)

 

standard.rs

Ohridski račun bez krčmara

Слободан Антонић

8–10 minutes

---

Ohridskim pristankom („nekakav dogovor je postignut") Beograd se saglasio da se pretvaranje „Kosova" u nezavisnu državu (a u nekom trenutku i članicu UN) čvrsto veže za pristupanje Srbije EU

U subotu je u Ohridu predsednik Srbije rekao da, premda on „ništa nije potpisao", „nekakav dogovor je postignut" (ovde).

To su potvrdili i ostali dogovarači. Kosovski premijer je, tako, kazao da „između strana" postoji „javni dogovor" (ovde). A ministar diplomatije EU Žozep Borelj izjavio je da se „aneks i sporazum smatraju prihvaćenim" (ovde), te da će tekst aneksa odmah biti objavljen na sajtu njegovog ministarstva – što je i učinjeno (ovde).

Potvrda dogovora došla je i od izaslanika SAD za Zapadni Balkan Gabrijela Eskobara, koji je u Ohridu kazao da je „večeras postignut težak, ali neophodan dogovor Beograda i Prištine" (ovde).

Tačno je da ništa nije potpisano. Ali, univerzitetski profesor Zoran Čvorović, uoči Ohrida, objasnio je da Bečka konvencija o ugovornom pravu (1969) omogućava da međunarodni ugovor „strane mogu overiti na bilo koji način na koji se međusobno dogovore – to može biti i usmeni sporazum, pošto međunarodno pravo ima princip da je svaki sporazum obavezujući" (ovde; prev. ovde).

Pogledao sam Bečku konvenciju. I doista, odmah u članu 3 lepo se kaže da „međunarodni sporazumi koji nisu zaključeni pismenim putem" takođe imaju „pravnu vrednost" i „potpadaju pod međunarodno pravo (ovde).

Posle Ohrida Čvorović je na društvenim mrežama prokomentarisao da je ohridskim izjavama proces sklapanja međunarodnog sporazuma, koji je počeo 27. februara, završen. Dakle, imamo sporazum.

Kada pažljivije pogledamo sam tekst Sporazuma i Aneksa vidimo da je ovo trostrani sporazum: između Beograda, Prištine i Brisela.

Brisel ima funkciju arbitra, on ocenjuje da li Beograd i Priština poštuju dogovoreno. Kroz donatorske konferencije, Brisel daje nagrade Beogradu i Prištini ako ispunjavaju Sporazum. A kroz blokadu pridruživanja EU dodeljuje im kazne, ako ga se ne drže.

Saobraćajna signalizacija koja pokazuje dva različita pravca ka Beogradu i Prištini u Kosovskoj Mitrovici (Foto: Hazir Reka/Reuters)

Važan momenat kod Aneksa je izostanak redosleda ispunjavanja dogovorenog: „Kosovo i Srbija su saglasni da će se svi članovi (Sporazuma) sprovoditi nezavisno jedan od drugog" (ovde). To, recimo, znači da Priština praktično odmah može da traži ulazak „Kosova" u UN (čl. 4 Sporazuma), dok Beograd to ne sme da opstruira zato što kosmetski Srbi još nisu dobili autonomiju.

Tako se, ohridskim pristankom („nekakav dogovor je postignut"), Beograd saglasio da se pretvaranje „Kosova" u nezavisnu državu (a u nekom trenutku i članicu UN), čvrsto veže za pristupanje Srbije EU. Kao što je to rekao i predsednik Srbije (ovde): „Ako mi budemo želeli da napredujemo na evropskom putu, naš napredak će biti cenjen i kroz to koliko i šta ćemo da uradimo po pitanju implementacije ovog (Sporazuma i Aneksa)".

Ako treba da ocenim ohridski pristanak, onda mogu da kažem da je to račun bez krčmara. A krčmar su građani Srbije.

Brisel misli da smo mi još u stadijumu evromazohizma kada je, prema istraživanju NSPM (oktobar 2007) 72 odsto građana Srbije bilo za ulazak u EU, 21 odsto protiv i 7 odsto neodlučno (ovde 85). Ali, od tada smo se dozvali pameti. Sada je, prema poslednjem istraživanju NSPM (januar 2023), za ulazak Srbije u EU 35 odsto, protiv 48 odsto, neodlučno 17 odsto (ovde).

Dakle, podrška ulasku u EU se bukvalno prepolovila, a udeo protivnika se udvostručio. Tako je sada, među opredeljenima, evroskeptika više nego evroentuzijasta – 58 odsto : 42 odsto.

Štaviše, prema istom istraživanju, ukoliko bi uslov za ulazak Srbije u EU bilo priznanje nezavisnosti „Kosova", podrška pada na svega 9 odsto, a protivljenje EU raste na 79 odsto! (isto).

Stvarno nije jasno kako Brisel misli da trguje sa Srbima –  po načelu „vi sad malo priznajte secesiju Kosova, a mi ćemo posle malo da vas pustimo u EU" – kad je 80 odsto Srba protiv te trgovine?

Koliko je ceo sporazum od početka na klimavim nogama vidi se i po tome da je predsednik Srbije koliko sutradan posle Ohrida izjavio: „Mi ćemo da implementiramo najveći deo stvari, ali neću da implementiram ništa o ulasku u UN" (ovde).

To je sasvim suprotno ohridskom Aneksu – koji je predsednik Srbije, po sopstvenoj izjavi, prihvatio. A Aneks jasno kaže: „Kosovo i Srbija saglasni su da neće blokirati primenu nijednog člana (Sporazuma)" (ovde).

Nijednog člana Sporazuma? Ne kaže li član 4 stav 2 Sporazuma: „Srbija se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji"? A UN je međunarodna organizacija.

Dakle, predsednik Srbije je, sutradan po prihvatanju, jasno rekao da će ipak da blokira primenu člana 4 stav 2 Sporazuma. Kako to može?

Ali, primetiće neko, to je za unutrašnju upotrebu, kako bi se anestetizovala srpska javnost. Međutim, iz ovakvih izjava ipak proizlaze dve moguće posledice:

1. Priština će u jednom trenutku moći da se pozove na ove izjave predsednika Srbije, kojima se odriče poštovanje Sporazuma – pa ni ona neće hteti da primeni neki njegov član koji joj ne odgovara; tako će se primena Sporazuma zaglaviti;

2. Brisel može da zapreti Beogradu da će mu blokirati pristup EU dok ne ispuni sve – uključiv i čl. 4 st. 2; ali, u Beogradu će samo maloumni političar hteti da dozvoli Kosovu stolicu u UN, u zamenu za nastavak puta u EU – ako je 80 odsto birača protiv toga; onda opet od Sporazuma nema ništa.

Dakako, alternativa je da se Srbi nateraju da kompletno primene Sporazum i Aneks. No, ako se bolje razmisli, to može biti samo uvođenjem unutrašnje diktature.

No, Srbi su u tome malo nezgodni. Setimo se kako je bilo 2020. kada su vlasti najavile ponovno kovid-zatvaranje. Dogodio se Ivanjdan ispred Skupštine. Videlo se koliko je tvrdo, koliko su ljudi ljuti. I vlast je morala da odustane.

Naravno, unutrašnja diktatura uvek može da računa na pomoć od NATO čizme. Ali, onda bi to bila istinska okupacija. No, kao što reče onaj Francuz – s bajonetima možeš sve, ali ne i na njima da sediš.

Dakle, ovaj sporazum je od samog početka klimav, a pošto je suštinski suprotan elementarnim nacionalnim interesima, treba ga nemilosrdno rušiti – kao i sve političare koji ga podržavaju.

Naši političari, nažalost, vole da misle da će da će da nadigraju Zapad, jer su „pametniji" (čitaj: lukaviji). Ali, što reče Momčilo Selić: mnogi od njih su se „kockali s kockarnicom" – i Milošević, i Đinđić, i Tadić, i Vučić. Ali, „Satanu niko lukavstvom nije pobedio" (nav. ovde 253).

Današnji podržavaoci predsednika Srbije takođe propagiraju nužnost lukavstva slabijeg: „Zmiju gladi, ispod nje se vadi". Ali, ta „lukavost", koja zahteva neograničeno trpljenje Srba na Kosmetu, ipak ima svoje granice.

Jer, kako kosmetske Srbe prepustiti na milost i nemilost „administraciji Prištine", kada vidimo da se Srbin, zbog puke majice s „crtežom mape Srbije s Kosovom", osuđuje na osam meseci zatvora, pri čemu je odležao šest.

U isto vreme, albanski policajac „Kosovskih bezbednosnih snaga", koji je pucao na srpskog dečaka (11) – samo zato što je putem nosio badnjak, i pogodio ga u levo rame (prostrelna rana desetak cm od srca), pušten je u kućni pritvor. A „kosovski" tužilac podneo je komičnu tužbu: „izazivanje opšte opasnosti" – dečko se, eto, zaigrao pištoljem, što je dovelo do izvesnih,  beznačajnih „lakših telesnih povreda s privremenim zdravstvenim posledicama".

Dakle, Srbinu za majicu šest meseci zatvora, a Albancu za prostrelnu ranu kućni pritvor. Eto, to je pravda „Republike Kosovo". I sada Srbi treba da se integrišu u takvu „administraciju", koja će im, prema Ohridskom dogovoru, obezbediti „nekakav oblik lokalne samouprave"? Smešno.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić prilikom obraćanja javnosti, Beograd, 16. mart 2023. (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Vašington i Brisel žele da, posle svih grešaka koje su ovde napravili, hitno zatvore „srpski problem" pre nego što Rusi slome kijevsku huntu. To je  ono što Miloš Ković naziva američkim modelom pacifikacije: „Dođu, pobiju, proteraju i opljačkaju, a onda traže da se pomirite sa realnošću" (ovde).

Ali, sve to u današnjem vremenu je račun bez krčmara. Ohridski račun bez krčmara.

Naslovna fotografija: Instagram (buducnostsrbijeav)

Izvor Iskra, 20. mart 2023.

BONUS VIDEO:

 

Боцан-Харченко: Путину би да суде они којим су српска дјеца била "колатерална штета"

Боцан-Харченко: Путину би да суде они којим су српска дјеца била "колатерална штета"

Амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко сматра да оптужница Међународног кривичног суда у Хагу против руског предсједника Владимира Путина и омбудсмана за дјецу Марије Лавове-Белове нема правни значај и да је то политичка одлука иза које стоје они за које су убијена српска дјеца у НАТО бомбардовању 1999. године била тек "колатерална штета".

 

Александар Боцан-Харченко (Фото: TANJUG/ JADRANKA ILIĆ/ bg)

Боцан-Харченко је, говорећи на округлом столу о међународно-правном аспекту одлуке Међународног кривичног суда у Хагу за покретање поступка против Путина, рекао да никоме, осим Москви, није истински стало до дјеце у Донбасу која су, захваљујући управо руским напорима, спасавана гладна и болесна.

- Неки су изгубили и родитеље. Задатак је био и остаје спасавање дјеце. Добили су здравствену помоћ, храну, наставили су образовање -  рекао је он и додао да је са друге стране украјински режим користио дјецу као живи штит.

Боцан-Хрченко напоменуо је да српска јавност и данас памти бахате изјаве да су убијена дјеца током НАТО бомбардовања Србије 1999. године - "колатерална штета".

- Шта даље, ко суди? Ко су судије? Сјетимо се када је Мадлен Олбрајт, упитана за дјецу убијену у Ираку, рекла: "Па шта можемо, ми разумијемо, ми нисмо могли на други начин" - навео је он.

Он је нагласио да је став Русије прилично јасан и разумљив, посебно у Србији која се од 1993. године суочавала са невјероватном политизацијом трибунала.

- Имали су само жељу да оптуже Србију и српски народ без икаквог разлога и без правне основе. И ово је случај изванредног непријатељства. Сад измишљају! Узели су тему дјеце у Донбасу - рекао је Боцан-Харченко.

Боцан-Харченко је рекао да се темом дјеце сада баве они који подржавају промјену пола и иду на легализацију педофилије.

- Ова такозвана оптужница је глупа, смијешна и не постоји - поручио је руски амбасадор.

Он је подсјетио да Русија није подржала Римски статут међународног кривичног суда.

- Нисмо чланице те такозване институције и наравно за нас нешто што они тамо рјешавају, пишу, потписују, а зову одлукама, уопште не постоји и нема никаквог правног значаја, нити икаквих посљедица са међународно-правног аспекта - рекао је Боцан-Харченко.

Он је посебно нагласио да ова политичка одлука нема смисла и нема посљедица.

На округлом столу, чији је организатор Центар за обнову међународног права у Београду, учествују истакнути српски адвокати Тома Фила, Горан Петронијевић и Бранко Лукић.

Међународни кривични суд је у петак, 17. марта, издао налог за хапшење руског предсједника Владимира Путина и комесара за права дјетета Марије Лавове Белове, наводећи као разлог "незаконито пресељење становништва, дјеце из зона непријатељстава у Украјини".

https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=506868

standard.rs

Zbog čega Grčka ne sme priznati Kosovo?

Панајотис Павлос

6–7 minutes

---

Argumenti koje Amerikanci i Nemci sve češće plasiraju u javno mnjenje Grčke, da se odnos Grčke prema Kosovu neće odraziti na kiparsko pitanje, dimna su zavesa koja ne bi smela da nam zamagli pogled na stvarnost

Kada je 2001. godine Ahmet Davutoglu u svojoj čuvenoj knjizi Strategijska dubina čitavom svetu obelodanio spoljnopolitički program današnje Turske, zapravo nam je učinio ogromnu uslugu. Ne samo nama koji se Turskom i njenim ambicijama na Balkanu bavimo s akademske i geopolitičke tačke gledišta, već i svakom mislećem Grku. Još kao profesor, Davutoglu je veoma jasno opisao ono na šta smo odavno sumnjali. Međutim, jedna teza iz onog poglavlja originalnog izdanja njegove knjige koje govori o Balkanu posebno mi se urezala u sećanje: „Jedini način da Turska uspe u ostvarivanju svojih neoosmanističkih ambicija na Balkanu jeste da ne dozvoli stvaranje osovine Beograd – Atina".

Jednu od osnovnih poluga turskog uticaja na Balkanu, kako priznaje Davutoglu, a često ponavljaju svi turski zvaničnici, uključujući i samog Erdogana, čine „muslimanske zajednice", od grčke Trakije sve do Bosne i Hercegovine. Najpouzdaniju od svih Albanci, naročito na Kosovu i Metohiji gde ubedljivu većinu njih, preko 95 odsto, čine suniti koji su na islam prešli za vreme viševekovne turkokratije. Nesumnjivo je da Kosovo i Metohija predstavljaju kolevku srpske državnosti. Ali „Kosovo je Turska, Turska je Kosovo", reči su Redžepa Tajipa Erdogana izgovorene još pre deset godina u Prizrenu, a nije tajna da je Turska prva zemlja koja je 2008. godine priznala jednostrano proglašenu nezavisnost južne srpske pokrajine.

S druge strane, iza jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, pored Turske, stale su svom snagom i SAD. Za Vašington, nije nikakva tajna, Turska na Balkanu, kako je nedavno u intervju za Katimerini otvoreno rekao Gabrijel Eskobar, najviši u hijerarhiji Stejt departmenta zadužen za jugoistočnu Evropu, „nije treća zemlja". Štaviše, Amerika snažno podržava povratak Turske i turskog uticaja na Balkan, posebno u Albaniji, Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji. Najnoviji dokaz za ovu tvrdnju je činjenica da Vašington gura ideju da od jeseni ove godine komandu međunarodnih mirovnih snaga na Kosovu preuzme Turska. Ima tu i neke simbolike: ove godine se obeležava stogodišnjica Maloazijske katastrofe, a Kosovo je ono mesto na kome su Turci, osvajajući Balkan, naišli na najtvrđi otpor hrišćana, Srba, koji su im u Boju za Kosovo ubili sultana.

Šta treba da radi zvanična Atina? Odgovor je veoma prost – sve suprotno od onoga za šta se zalaže, podržava i čvrsto podupire Ankara. Sitni ustupci koje u poslednjih desetak godina po pitanju Kosova Grčka čini SAD i Nemačkoj, glavnim sponzorima jednostrano proglašene secesije jednog dela Srbije, zapravo su krupni ustupci Turskoj. Ustupci koji, između ostalog, hrane i podgrevaju osvajačke apetite turskih nacionalista. U Ankari trljaju ruke svaki put kada Atina napravi neki korak ka Prištini. Bilo da se radi o otvaranju trgovinske kancelarije Prištine u Atini (za vreme Ciprasove vlade), njenom unapređenju u status kancelarije za zaštitu interesa (za vreme Micotakisove vlade) ili o pompeznoj poseti Nikosa Dendijasa Prištini.

Grčki ministar spoljnih poslova Nikos Dendijas tokom posete Prištini 2021. godine (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/RTV KIM)

Koji je interes Grčke da čini ove ustupke Ankari, Berlinu i Vašingtonu i na taj način, sitnim koracima se približavajući kosovskim Albancima, okreće leđa svom jedinom, pravom i vekovima pouzdanom savezniku na Balkanu, Srbiji? Jer, s jedne strane, priče o ekonomskim interesima Grčke na Kosovu bajke su za malu decu. Prirodne resurse na ovoj teritoriji posle protivpravne agresije NATO na Srbiju 1999. već su prigrabili Amerikanci i Nemci, a jedina lokalna industrija koja radi na Kosovu je zapravo onaj sektor koji ne reguliše privredno, već krivično pravo. Ako me razumete šta hoću da kažem. S druge strane, jedini interes kosovskih Albanaca je da od Grčke prigrabe samo jednu stvar: priznanje njihove ilegalne secesije, ostvarene putem protiv međunarodnog prava počinjene agresije NATO, u kojoj Grčka, iako članica NATO, nije učestvovala.

Argumenti koje Amerikanci i Nemci sve češće na prefinjen način plasiraju u javno mnjenje Grčke, da se odnos Grčke prema Kosovu neće odraziti na kiparsko pitanje, dimna su zavesa koja ne bi smela da nam zamagli pogled na stvarnost. Kosovo nije nikakav slučaj sui generis, kako su nas godinama ubeđivali. Reč je o internacionalizovanom presedanu, na koje se neki već pozivaju, i tek će se pozivati kada im to bude odgovaralo.

Da zaključim. Otvaranje prištinske kancelarije i sve ove posete, iz Atine u Prištinu i obrnuto, predstavljaju samo jedan opasno sebičan  flert iz kojeg ne može nastati ništa trajno, časno, dobro i pouzdano. Šta će se desiti, ako se, ne dao Bog, ovaj emocionalni flert završi grčkom sramotom u vidu priznanja jednostrane nezavisnosti Kosova? Tog trenutka, kosovski Albanci će raskinuti ovu „vezu za jednu noć" i vratiti se tamo gde im je istorija odavno odredila mesto – u harem sultana iz Ankare. Ako se, međutim, kojim slučajem bude desilo to zlo, Grčka će ostati osramoćena i bez svog vekovnog saveznika Srbije. Da li je Grčka dovoljno zrela da nakon prespanskog samoubistva ne pređe ponovo crvenu liniju sopstvenog dostojanstva i sopstvenog opstanka? Ako to nije učinio Elefterios Venizelos, i to dok je Grčkoj visio Damoklov mač nad glavom, zašto bi se, da to učini danas, usudio njegov zemljak i potomak Kirijakos Micotakis?

Panajotis G. Pavlos je naučni saradnik Univerziteta u Oslu i Univerziteta u Kembridžu

Naslovna fotografija: Dim Hou on Unsplash 

Izvor Demokratija, 19. mart 2023.

BONUS VIDEO:

 

Русија одбија да Америка, Велика Британија, Француска и Немачка посредују у мировном процесу за Украјину

politika.rs

Русија одбија да Америка, Велика Британија, Француска и Немачка посредују у мировном процесу за Украјину

~2 minutes

---

МОСКВА – САД, Велика Британија, Француска и Немачка не могу да претендују на улогу неутралних посредника у мировном процесу у Украјини, будући да су умешане у сукоб са Русијом, речено је за РИА Новости у руском Министарству спољних послова, преноси Танјуг.

Поводом предлога бившег шефа Минхенске безбедносне конференције, Волфганга Ишингера, да буде створена контакт група за Украјину како би био покренут мировни процес, у руском Министарству спољних послова су рекли да званично не знају ништа о тој иницијативи.

Ишингер је изнео мишљење да би у тој групи требало да буду САД, Британија, Француска и Немачка, а у руском министарству кажу да та његова идеја поставља легитимна питања, пре свега зато што су „све четири наведене земље и саме учеснице сукоба са Русијом, који се наставља на територији Украјине". Министарство спољних послова Русије наводи да те земље снабдевају Украјину оружјем и тамо шаљу плаћенике, снабдевају Оружане снаге Украјине обавештајним подацима и обучавају украјинске војнике. Поред тога, те земље су „увеле санкције Русији, блокирале њену имовину у иностранству, захтевају формирање трибунала за кажњавање њеног руководства и уцењују њене пријатеље како би им забраниле сарадњу са Москвом", наводе у руском министарству.

„Ове земље подржавају псеудомировне иницијативе Зеленског и ултимативне захтеве за капитулацију наше земље, који немају додирне тачке са реалношћу", нагласили су у руском МСП.

View article...

Enclosures:

160z120_11282569.jpg (9 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2023_03//160z120_11282569.jpg

 

Eskobar: Dogovor Srbije i Kosova pravno obavezujuć, fokusiranje na potpis nepotrebno

Eskobar: Dogovor Srbije i Kosova pravno obavezujuć, fokusiranje na potpis nepotrebno

 

Specijalni izaslanik SAD za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar izjavio je danas da su u Ohridu Srbija i Kosovo postigli pravno obavezujući dogovor i da je fokusiranje na potpisivanje sporazuma nepotrebno."Fokusiranje na potpis je nepotrebno i nema materijalnog uticaja na činjenicu da imamo dogovor. Imamo sporazum i kao takvog ga tretiramo i obe strane su ozbiljno uključene", rekao je Eskobar na onlajn konferenciji za novinare.Dodao je da se sprovođenje dogovorenog u Ohridu od obe strane očekuje "odmah" i ponovio da namera sporazuma nije bilo međusobno priznanje, već normalizacija odnosa."Primarna namera je bila da se formulišu osnovna pravila interakcije dve zemlje kako stvari poput tablica i barikada ne bi bile pretnja da se stvari otrgnu kontroli i stvori nestabilnost u regionu", rekao je američki izaslanik.Šef evorpske diplomatije Žozep Borel izjavio je u subotu u Ohridu da su Srbija i Kosovo nakon 12 sati razgovora postigli dogovor o Implementacionom aneksu Sporazuma o putu ka normalizaciji odnosa Kosova i Srbije koji je postignut 27. februara u Briselu.

View article...

iskra.co

Куда иде овај свет: Буш и Клинтон на слободи, а Путина би да хапсе јер је спасавао децу

7–9 minutes

---

Куда иде овај свет: Буш и Клинтон на слободи, а Путина би да хапсе јер је спасавао децу

18.03.2023. - 21:06

Бил Клинтон и Џорџ Буш (© AP Photo / Jacquelyn Martin)

Кад год нам се учини да су западни центри моћи испуцали сав репертоар суманутих и шизофрених идеја они нас изненаде.
Мало им је што су један словенски народ нахушкали на други, пустили с ланца псе рата, а своју војну индустрију упрегли да ради пуном паром зарађујући хиљаде милијарди долара на крви разнетих и обогаљених на истоку Европе, потхрањивали нацизам демонизујући истовремено народ који је највише страдао од њега, разним Бучама злочине које су сами организовали проглашавали за туђе, минирали гасоводе да би више и скупље продали своју робу, покушали да пониште културу земље која чини шестину територије света…

Сада им је синула фантастично апсурдна мисао – да руског председника Владимира Путина оптуже за – хуманост. Путина би наиме, по одлуци Међународног кривичног суда, да ухапсе што је, како је наведено, противзаконито депортовао децу и незаконито пребацивао људе са територије Украјине у Руску Федерацију. Да појаснимо, ради се о избеглицама које су, бежећи од живота под украјинским бомбама, уточиште потражиле у Русији.

Куда иде овај свет

Како се наводи на сајту Међународног кривичног суда, налог за хапшење издат је из истог разлога и против Марије Лавове-Белове, руског омбудсмана за права деце. Уз позивање на Римски статут, суд наводи да је налоге за хапшење издао након што је Тужилаштво поднело одговарајући захтев за то 22. фебруара 2023. године.

Председник МКС Петар Хофмански констатовао је да извршење налога зависи од међународне сарадње, док је тужилац тог Суда Карим Кан рекао за Си-Ен-Ен да је налог за „хапшење Путина" први корак у многобројним другим истрагама.

Одлуку је очекивано подржао председник САД Џозеф Бајден, а по дефолту изазвала је ликовање председника Украјине Владимира Зеленског док се реакције огромне нормалне већине човечанства могу сажети у резигнирано питање председника Србије Александра Вучића: „Куда иде овај свет?"

Из Москве поручују да су одлуке тог суда ништавне за Русију која не признаје МКС и није потписник Римског статута којим је тај суд основан, а да су шансе за хапшење њиховог лидера равне нули. Међу реакцијама је било и оцена да је реч о лудилу, „правосуђу на НАТО начин", последњем узалудном покушају застрашивања Русије и земаља које с њом сарађују, али и упозорења да је МКС том одлуком кренуо путем самоликвидације и да ће то свакако отежати решавање украјинског питања. На друштвеним мрежама одмах се распламсала дискусија где ће то Путин смети да иде, а где не, будући да значајан део земаља у свету не признаје тај суд, али и да ли ће га ухапсити и изручити председник Јужноафричке Републике Сирил Рамафоза кад Путин тамо оде у августу на самит БРИКС-а.

Кад ће пред трибунал Буш и Клинтонови

Међународни кривични суд иначе званично признају 123 земље, а Римски статут је ратификовало њих 60. Међу онима које не прихватају његову надлежност су, поред Русије, и Кина, Индија, Иран, Израел, Украјина (да, и она), као и саме Сједињене Државе. Штавише, Американци који су у време администрације Џорџа Буша МКС карактерисале као „кршење националних интереса и суверенитета држава", склапале су споразуме са низом држава које су се обавезивале да не изручују америчке држављане том суду, а кад је та институција покренула истрагу због америчких ратних злочина у Авганистану америчка влада је у септембру 2020. без имало премишљања увела санкције против тужиоца МКС Фату Бенсуде.

Ако се изузме овај „инцидент", ни овај, а ни други судови никад се нису бавили бројним и документованим ратним злочинима САД и других западних земаља, од оних у Ираку – сетимо се само изјаве Медлин Олбрајт да је смрт пола милиона ирачке деце „вредна" за оно што су Американци радили у тој земљи – преко уништења Либије, хаоса који и дан данас сеју по Сирији па до погинуле деце и цивила у НАТО агресији на Југославију цинично означених синтагмом „колатерална штета". А ако је Олбрајтова већ отишла Богу на исповест, још су живи и здрави многи западни лидери, од истог Буша млађег до Била Клинтона, по чијим су одлукама бомбардери сипали бомбе на те земље, а амерички војници отварали ватру на сватове у Авганистану, радовали се линчу Моамера Гадафија. Хоће ли и они икада пред неки трибунал?

Вратимо се сада истоку Европе и оптужбама МКС против руског председника. Да, тачно је, због кризе и војних дејстава Украјину је напустило више од 16,3 милиона становника, а највише их је, гле чуда за Запад, отишло у Русију. Према подацима Комесаријата УН за избеглице (УНХЦР) из децембра 2022.године, уточиште у Русији потражило је више од 2.852.000 грађана Украјине, док је на другом месту Пољска са око 1.529.000, а на трећем Немачка која је примила око милион избеглих из Украјине.

Онима који су отишли у Русију, а међу њима су пре свега биле породице са децом и старија лица, пружена је не само хуманитарна помоћ, одговарајући смештај, већ и могућност запошљавања као и олакшана процедура стицања држављанства Русије. Избеглице су пристизале у Русију годинама раније и пре почетка руске специјалне војне операције а нудило им се више варијанти збрињавања – или центри привременог смештаја које по квотама дају руски региони, или да самостално потраже смештај код рођака или пак да изнајме стан, пошто нађу посао. Центри за привремени смештај су обично у дечијим одмаралиштима и хотелима где избеглице добијају три оброка дневно, као и сваку другу неопходну подршку. Укупно је таквих центара у Русији 647 у 59 региона, а највише их је у областима које се граниче са Украјином. Међу таквим центрима је и Артек на Криму, модерно опремљен међународни дечји центар састављен од девет комплекса с развијеном инфраструктуром, сопственим образовним технологијама и културним традицијама. Тешко је схватити, али смештај у оваквој институцији која је 2016. проглашена за најбољи дечји центар у Руској Федерацији изгледа да за МКС представља „ратни злочин" који се ставља на терет Путину.

Шта говори тајминг одлуке

Слика о одлуци МКС ипак не би била потпуна без још једног важног детаља – тајминга. МКС је одступио од праксе да оптужнице држи у тајности и налог за „хапшење Путина" решио да објави. И то баш 17. марта. Ако и занемаримо чињеницу коју би Запад радије да заташка – да се захуктава финансијска криза после банкрота више америчких банака, а да Париз, и не само Париз, гори због штрајкова незадовољних радника, свакако је тешко превидети да 18. марта Русија прославља девету годишњицу повратка Крима у њено окриље на основу референдума на ком је за то гласало 96,78 одсто грађана полуострва и 95,60 грађана Севастопоља као тада одвојене јединице. Крима који је за ових девет година стао на ноге, изградио путеве и пруге, Кримски мост, подигао стандард грађана. Крима чији припајање Русији, према последњим анкетама, подржава 86 одсто грађана РФ.

Није случајно ни што шокантна вест о контроверзном потезу МКС стиже уочи посете кинеског председника Си Ђинпинга Москви, првој иностраној откад је добио трећи мандат на месту лидера Кине. А ко зна, ако су Путину одрезали оптужницу за хуманост према деци избеглицама, ко гарантује да и Сију не спремају неку оптужницу, ако ништа друго оно за – мировни предлоге за Украјину.

sputnikportal.rs, Тања Трикић