pcnen.com
'Nijemci, naprijed!'
30–38 minutes
Autor: Wolfgang Streeck
Prema Hofstadterovom zakonu, koji se očigledno oslanja na Marfijev zakon, „sve traje duže nego što ste očekivali". Prošle godine prvi se sa tim pravilom suočio ruski gospodar rata Putin, koji je, naravno, mogao da sebe poštedi muka da je sledio primer Trockog i Mao Cedunga i proveo neko vreme čitajući Klauzevica. Pošto specijalnom vojnom operacijom nije uspio da zauzme Kijev za nedelju ili dve, kao što je bilo planirano, i da tako jednom zauvek bude stavljena tačka na ukrajinski endogeni fašizam i egzogeno zapadnjaštvo – Putin je morao da se suoči sa neprijatnom perspektivom pravog rata neograničenog trajanja, ne samo s Ukrajinom već i, u ovom ili onom obliku, sa Sjedinjenim Državama.
Manje od godinu dana kasnije u sličnoj situaciji našao se Putinov američki kolega Bajden. Ukrajinska pobeda nije na vidiku, a serije ekonomskih sankcija protiv Rusije i Putinovih oligarha nanele su zapanjujuće malu štetu ruskoj sposobnosti da zadrži Donbas i poluostrvo Krim. Međuizbori u novembru 2022. godine, na kojima su demokrate izgubile većinu u Predstavničkom domu, nepogrešivo su ukazali na to da je spremnost američkog biračkog tela da finansira avanturu Bajden-Blinken-Salivan-Nuland daleko od bezgranične. Rat iscrpljivanja kome se ne nazire kraj, sve više postaje potencijalno opterećujući na predsedničkim izborima 2024. godine.
Još jedno povlačenje poput avganistanskog ne dolazi u obzir budući da ono iz 2021. još nije zaboravila čak ni ozloglašeno zaboravna američka javnost. Putin nema izbora, on mora da nastavi sa onim što je započeo ili da bude proklet. Sada je na Bajdenovoj administraciji da odluči kako će se rat razvijati. Početkom marta 2023. izgledalo je da Sjedinjene Države moraju da biraju između dve široke alternative, i to brzo. Prvu možemo nazvati Kineski izlaz. Od Šolcove jednodnevne posete Pekingu 4. novembra, Kina i Si lično su više puta istakli da se upotreba nuklearnog oružja, uključujući i taktičko na ograničenom ratištu, mora isključiti pod svim okolnostima. Iz očiglednih razloga, ovo se više ticalo Rusije nego SAD ili Ukrajine, s obzirom na sada lako vidljive nedostatke ruskih konvencionalnih snaga. Sa vojnim budžetom koji je jedva veći od nemačkog – koji se smatra prilično neadekvatnim iz perspektive Zeitenwende (nemačka prekretnica – naziv govora u Bundestagu kancelara Olafa Šolca 27. februara 2022. povodom ruskog napada na Ukrajinu, prim. prev). Rusija, za razliku od Nemačke, mora da održava nuklearni arsenal, uključujući strateški interkontinentalni, jednak kapacitetu Sjedinjenih Država. Zbog toga preostaje nedovoljno sredstava za ruske konvencionalne vojne snage. Posledice su postale evidentne kada se ruska vojska pokazala nesposobnom da zauzme Kijev, koji se nalazi oko 300 kilometara od rusko-ukrajinske granice.
Signalizirajući Rusiji, koja zavisi od Kine kao najbližeg i najmoćnijeg saveznika, da nuklearni odgovor na ukrajinsko napredovanje uz upotrebu američkog naoružanja neće biti prihvaćen, Kina je učinila Sjedinjenim Državama i NATO-u važnu uslugu, dovoljno važnu da je malo verovatno da je to učinjeno bez neke protivusluge. Postoje indicije da su zauzvrat Sjedinjene Države morale da se obavežu da će zadržati vojnu snagu Ukrajine na nivou na kome ona ne može da Rusiju dovede u situaciju da mora da pribegne nuklearnom oružju. Rezultat ovakvog dogovora, ako on zaista postoji, što se čini verovatnim, bio bi u suštini „zamrzavanje" rata: zaustavljanje dve vojske na sadašnjim teritorijalnim položajima koje bi moglo da traje godinama.
Štaviše, ako bi Sjedinjene Države bile voljne, diplomatija ove vrste pod okriljem Kine mogla bi da se nastavi. Nije dug put od prekida vatre do nečega poput mirovnog sporazuma, čak i ako se ispostavi da je nestabilan kao u Bosni ili na Kosovu. Sjedinjene Države bi morale da obuzdaju radikalizam ukrajinske vlade, što ne bi trebalo da bude previše teško s obzirom na to da su SAD pomogle da se ona dovede na vlast: „Bog dao, bog uzeo, neka je blagosloveno ime božije." Međutim, iz američke perspektive, važna mana u ovoj vrsti rešenja sukoba bila bi to što bi Kinezi, u zamenu za svoje dobre usluge i, ustvari, njihovu pomoć oko Bajdenovog reizbora, mogli da očekuju ustupak u Aziji koji bi Bajdenu otežao da uradi ono što on očigledno želi da učini nakon Ukrajine – da napadne Kinu, na ovaj ili onaj način. Tako bi on izbegao ono što se u aktuelnim američkim strateškim debatama naziva „Tukididova zamka" – sadašnji hegemon mora da napadne rivala koji je u usponu dovoljno rano da bi bio siguran da će pobediti.
Koliko god bila primamljiva perspektiva izlaska iz ukrajinskog blata, postoje znaci da Sjedinjene Države naginju ka drugom, alternativnom pristupu, koji bismo mogli nazvati evropeizacijom, pa čak i germanizacijom rata. Setite se vijetnamizacije? Iako je ta strategija bila neuspešna jer su na kraju Sjedinjene Države bile poražene, a ne njihov regionalni saveznik – koji nikada nije bio ništa više od ploda američke mašte – ipak je ona obezbedila predah za SAD. Takođe, omogućila je propagandnoj mašineriji da američkoj javnosti proda verziju o časnom povlačenju sa bojnog polja, koje je u najboljoj nameri dalju borbu prepustilo politički pouzdanom i vojno sposobnom savezniku. Nije bilo takvog saveznika u jugoistočnoj Aziji 1960-ih, ali u Evropi 2020-ih stvari bi možda mogle biti drugačije. Za razliku od Avganistana, Sjedinjene Države bi mogle uspeti da se polako izvuku od operativnog vođenja Ukrajinskog rata, umesto da ga vode. One bi mogle da materijalnu podršku, taktičke odluke i saopštavanje loših vesti ukrajinskoj vladi prepuste lokalnom potkomandantu koji bi, ako bi stvari krenule naopako, mogao da posluži kao žrtveni jarac i dežurni krivac.
Ko bi mogao da uradi taj posao? Evropska unija sigurno ne. Sadašnja predsednica Komisije, Ursula fon der Lajen, dok je bila ministar odbrane Nemačke pre nego što se preselila u Brisel, smatrana je nekompetentnom, a samo je za dlaku izbegla parlamentarnu istragu zbog njenog jadnog učinka. Što je još važnije, EU nema pravog novca, a ko u Briselu odlučuje, o čemu i sa kim, misterija je čak i za insajdere. To obično dovodi do sporih, dvosmislenih i neodgovornih odluka – koje nisu korisne u ratu. Taj posao se ne može dodeliti ni Ujedinjenom Kraljevstvu, koje se bregzitom odvojilo od zakonodavne mašinerije EU. Takođe, Velika Britanija već služi kao globalni ađutant za Sjedinjene Države, pomažući im da izgrade svetski front protiv Kine, potencijalno sledećeg cilja američkog večitog rata. Podjednako ne dolazi u obzir i čuveni francusko-nemački „tandem", za koji niko sa sigurnošću ne zna da li je išta više od novinarske ili diplomatske himere.
Ostaje samo Nemačka. Gledajući unazad, čini nam se da su je SAD već neko vreme pripremale kao svog poručnika za ukrajinski deo globalnog rata za „zapadne vrednosti". Germanizacija sukoba bi poštedela Bajdenovu administraciju od obaveze da daje ustupke Kinezima jer su joj pomogli da se povuče iz rata koji preti da u SAD-u postane nepopularan. Napori da se Nemci regrutuju kao evropske pomoćne jedinice mogu se oslanjati na nasleđe Drugog svetskog rata, koje uključuje snažno američko vojno prisustvo u Nemačkoj, koje je i dalje delom pravno zasnovano na bezuslovnoj kapitualciji 1945. Trenutno je oko 35.000 američkih vojnika stacionirano u Nemačkoj, sa 25.000 članova porodica i 17.000 zaposlenih civila, više nego bilo gde drugde u svetu osim, kako se čini, na Okinavi. Sjedinjene Države imaju 181 vojnu bazu koje su raspoređene po celoj zemlji, od kojih su najveće Ramštajn u pokrajini Rajna-Palatinat i Grafenver u Bavarskoj. Ramštajn je služio kao operativni štab u Ratu protiv terorizma – između ostalog i za koordinaciju transporta zatvorenika iz celog sveta u Gvantanamo – i nastavlja da bude komandno mesto za američke intervencije na Bliskom istoku. U američkim bazama u Nemačkoj nalazi se nepoznat broj nuklearnih bojevih glava, od kojih bi neke trebalo da upotrebi nemačko vazduhoplovstvo za napade na ciljeve koje su odredile SAD upotrebom bombardera sa američkim sertifikatom (pod okriljem onoga što se zove „nuklearno učešće").
Bilo je trenutaka u posleratnoj eri kada su nemačke vlade pokušavale da razviju sopstvenu politiku nacionalne bezbednosti – poput detanta Vilija Branta, na koji su Nikson i Kisindžer gledali sa sumnjom. Tu spada i Šrederovo odbijanje, zajedno sa Širakom, da se pridruži koaliciji zapadnih država u neuspešnoj potrazi za oružjem za masovno uništavaanje u Iraku; Merkelova je 2008, zajedno sa Sarkozijem, uložila veto na prijem Ukrajine u NATO; Merkelova je sa Olandom pokušala da posreduje u nekoj vrsti nagodbe između Rusije i Ukrajine što je dovelo da sporazuma iz Minska, I i II; Nemačka kancelarka je tvrdoglavo odbijala da prihvati zahtev NATO-a o budžetu za odbranu od 2% BDP-a. Do 2022. godine, međutim, slabljenje Socijaldemokratske partije i uspon Zelenih oslabili su nemački kapacitet i želju za malo strateške autonomije. O tome je dva dana nakon rata svjedočio Šolcov govor Zeitenwende u Bundestagu, koji je predstavljao obećanje Sjedinjenim Državama da se neće ponoviti neposlušnost Branta, Šredera i Merkelove.
Šolc se možda nadao da će specijalni fond od 100 milijardi evra (Sondervermögen) izdvojen za unapređenje Bundesvera, koji se finansira zaduživanjem i stoga je nevidljiv u standardnim fiskalnim računima, ublažiti sve preostale sumnje u nemačku neposlušnost. Umesto toga, prva godina Ukrajinskog rata dovela je do niza testova prave iskrenosti nemačkog preobraćenja od posleratnog pacifizma u anglo-američko zapadnjaštvo. Kada su ne više od nekoliko nedelja nakon govora Zeitenwende, skeptični posmatrači primetili da trošenje fonda od 100 milijardi evra nije ni počelo, nemačkoj vladi nije bilo dovoljno da istakne da nova vojna oprema mora biti prvo naručena pa onda plaćena, već i da pre toga ona mora biti izabrana. Dakle, da bi pokazala svoju dobru volju, Nemačka je požurila da potpiše ugovor za 35 borbenih aviona F-35 sa vladom Sjedinjenih Država – a ne, kako se moglo očekivati, sa proizvođačima, Lokid Martinom i Nortrop Grumanom. Avion, koji je dugo bio predmet želje ministra spoljnih poslova Zelenih, trebalo bi da zameni navodno zastarelu flotu aviona Tornado koju Nemačka održava za svoje „nuklearno učešće". Za procenjenu cenu od 8 milijardi dolara, uključujući popravku i održavanje, obećano je da će avioni F-35 biti isporučeni do kraja decenije, uz jedinstvenu odredbu da američka vlada može jednostrano da poveća cenu ako smatra da je to svrsishodno.
Kako se ispostavilo, posao sa F-35 Nemcima nije doneo ništa više od kratkog predaha. Dok su se službe i lobisti iz Nemačke i šire borili oko toga na šta bi se ostatak fonda najbolje potrošio, Šolc je, da smiri američko nestrpljenje, otpustio ministarku odbrane Kristinu Lambreht, starog partijskog jurišnika SPD-a koja je na taj položaj postavljena protiv njene volje da bi se zadovoljili tobožnji javni zahtevi za rodnim paritetom. Neposredno pre njenog razrešenja, jedna od pretendentkinja na taj resor, koja je obavljala funkciju ombudsmana Bundesvera, zahtevala je da se fond od 100 milijardi evra poveća na 300 milijardi evra. Nekoliko dana kasnije položaj je pripao Borisu Pistorijusu, dotadašnjem ministru unutrašnjih poslova države Donja Saksonija, čoveku koji takođe nije imao vojnog iskustva, ali je zračio nečim poput svestrane menadžerske kompetencije. Jedna od prvih stvari koje on je uradio bila je da je razrešio do tada pažljivo negovanu nejasnoću u govoru Zeitenwende, a to je da li će redovni budžet za odbranu povećati sa 100 milijardi evra za 2 posto, kako je tražio NATO, ili će to biti dodatak na 2 posto, kao novčana kazna za raniji nemar. Prema Pistorijusu, u pitanju je ovo drugo, tako da bi redovna potrošnja za odbranu morala da raste za 10 milijardi evra svake godine, nekoliko godina, iznad i izvan onoga što se troši na Sondervermögen. Štaviše, kada je generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg stavio je do znanja da je 2 posto samo minimum, Pistorijus se među prvima saglasio. Stoltenbergova izjava došla je u momentu kada je saopšteno da će on biti sledeći guverner centralne banke Norveške. Ako je ikada postojala sinekura, onda je to.
U septembru 2022. godine, sledeći test, opet težak, bio je uništenje gasovoda Severni tok 1 i 2, prema rečima Simora Herša, od strane američko-norveškog udarnog odreda. U vezi s tim zadatak nemačke vlade bio da se pretvara da nema pojma ko je to uradio, da ćuti o tome i da natera štampu ili da učini isto ili da saopšti javnosti da je krivac Putin. Ovaj ispit je briljantno položen. Kada je članica Bundestaga iz partije Linke – jedina od 709 poslanika – nekoliko nedelja nakon događaja pitala vladu šta zna o tome, rečeno joj je da zbog Staatswhl – državnog razloga – na takva pitanja neće biti odgovoreno – ni sada, ni u budućnosti. (Dan nakon što je Herš objavio svoje nalaze, Frankfurter algemajne je o tome izvestio pod naslovom Kreml: USA haben Pipelines beschädigt (Kremlj: SAD oštetile gasovode).
Još jedan ispit lojalnosti, dugotrajniji i kumulativniji, vođen uporedo sa bitkom za budžet, odnosio se na isporuku oružja i municije ukrajinskoj vojsci. Ukrajina je od 2014. imala daleko najveće godišnje povećanje potrošnje na odbranu, koje nisu plaćali njeni oligarsi, već Sjedinjene Države, u potrazi za takozvanom "interoperabilnošću" između ukrajinske vojske i NATO-a (zvanično je najvljeno da će biti postignuta 2020.). Verovatno je to bio razlog za zabrinutost među ruskim generalima – koji su sigurno bili svesni da će njihove konvencionale snage biti zapostavljene nakon Putinove odluke da ruski nuklerani arsenal prati modernizaciju američkih nuklearnih snaga. Od prvog dana ruskog napada NATO je od država članica tražioo da pošalju sve moćnije oružje u Ukrajinu i u sve većem broju. Kako je postalo očigledno da Ukrajina neće moći da se održi bez stalnog priliva materijalne podrške od oživljenog Zapada, SAD su insistirale da evropske zemlje nose sve veći deo tereta, posebno one koje su krive za zanemarivanje svoje vojske, pre svega Nemačka.
Ubrzo se, međutim, pokazalo da nacionalne armije nisu bile oduševljene zbog toga što će morati da predaju deo svoje najdragocenije i najprestižnije opreme Ukrajini, uz tvrdnju da bi to umanjilo njihovu sposobnost da brane sopstvene zemlje. U osnovi njihovog oklevanja možda je bio strah da bi oružje isporučeno Ukrajincima moglo pasti u ruke neprijatelja, biti oštećeno u borbama bez mogućnosti popravke ili prodato na međunarodnom crnom tržištu – bez izgleda za nadoknadu čak i kada je u pitanju oprema koja je formalno bila samo pozajmljena. Druga zabrinutost odnosila se na izglede za ponovno naoružavanje kada se rat završi i na obnovu Ukrajine. Iz Brisela je neumorno najvljivano da je "Evropa" za tako nešto sposobnija nego ikad. Postojala je i zabrinutost, koju obično u javnosti iznose penzionisani visoki vojni oficiri, zbog toga što su evropske zemlje uvučene u rat, a prepustile su Ukrajincima da odlučuju o ratnim ciljevima i načinu vođenja rata – što su su zahtevale Sjedinjene Države i javno mnenje. Čini se da postoji i zabrinutost da bi, ako bi se rat iznenada završio, Ukrajina imala najveće i najbolje opremljene kopnene snage u Evropi.
Opet je Nemačka, ubedljivo najveća zapadnoevropska država, morala više od svih drugih da dokaže, pod budnim okom Sjedinjenih Država i međunarodnih medija, svoju spremnost da „stane uz Ukrajinu". U početku je tadašnji nemački ministar odbrane ponudio 5.000 šlemova i pancira za ukrajinsku vojsku, zbog čega su se saveznici, a sve više i javnost, rugali Nemačkoj. U narednim mesecima je traženo i isporučeno sve moćnije oružje, uključujući rakete protivvazdušne odbrane poput sistema Iris-T koji nema ni nemačka vojska i haubice (Panzerhaubitze 2000). Svaki put je Šolcova vlada povukla crvenu liniju i bila je prinuđena da je pređe pod pritiskom svojih saveznika, kao i dva manja koaliciona partnera, Zeleni i Liberali – prvi kontrolišu ministarstvo spoljnih poslova, a drugi odbor za odbranu Bundestaga, kojim predsedava poslanik FDP iz Diseldorfa, gde se nalazi sedište kompanije Rajnmetal, jednog od najvećih proizvođača oružja u Evropi i šire.
U zimu 2022. debata o naoružavanju Ukrajine počela je da se fokusira na tenkove. Konkretno, Nemačka je gurana korak po korak ka sve moćnijim modelima naoružanja, od oklopnih transportera do čuvenog borbenog tenka, Leopard 2, globalnog izvoznog uspeha koji proizvodi konzorcijum predvođen Rajnmetalom. (Oko 3.600 najnaprednijih Leoparda 2A5-plus prodato je širom sveta, uključujući i tako entuzijastičke pristalice zapadnih vrednosti kao što je Saudijska Arabija, kako bi joj se pomoglo u njenim neumornim naporima da donese mir Jemenu.) Delimično zbog toga što nemački tenkovi zauzimaju istaknuto mesto u ruskom istorijskom pamćenju, ali i zbog toga što nije bilo znakova da će se Nemačka pitati o tome za šta će se njeni tenkovi koristiti (od ukrajinske granice do Moskve nema više od 500 kilometara), Šolc je u početku, kao i obično, iznosio razloge zašto Leopard 2, na žalost, nije moguće isporučiti. Kao odgovor, neki od saveznika Nemačke, posebno Poljska, Holandija i Portugal, dali su do znanja da su voljni da doniraju svoje Leoparde, čak i ako Nemačka nije spremna da to učini. Poljska je čak najavila da će poslati Leoparde u Ukrajinu, ako bude potrebno, bez nemačke dozvole – što je zakonski uslov nemačke politike izvoza oružja.
Način na koji se ova priča odigrala možda je bio od formativnog značaja za budući tok događaja. Saterana od strane svojih evropskih saveznika, Nemačka se više nije protivila slanju Leoparda u Ukrajinu, pod uslovom da Sjedinjene Države takođe pristanu da isporuče njihov glavni borbeni tenk, M1 Abrams (još jedan svetski izvozni hit, sa ukupnom proizvodnjom do sada od 9.000 komada). Kao „prvi korak" Nemačka je obećala da će obezbediti 14 od svojih 320 Leoparda, koji će biti predati Ukrajini u roku od tri meseca. Potom bi bila formirana dva tenkovska bataljona, sa po 44 tenka Leopard 2, od sopstvenih Leoparda i onih koji se očekuju od evropskih partnera – uključujući obuku, rezervne delove i municiju – koji bi bili isporučeni ukrajinskoj vojsci I spremni za borbenu upotrebu. (Prema procenama stručnjaka, Ukrajini je potrebno oko 100 najnaprednijih Leoparda za značajno poboljšanje njenih vojnih kapaciteta.)
U tom trenutku, međutim, u vreme održavanja Minhenske bezbednosne konferencije, usledila su dva neprijatna iznenađenja. Prvo, nemački evropski saveznici, kada je nemački otpor bio savladan, počeli su da iznose razloga zbog kojih ne mogu da isporuče svoje Leoparde, prepuštajući snabdevanje borbenih tenkova u suštini Nemcima. (Sve u svemu, NATO raspolaže sa oko 2.100 Leoparda 1 i 2.) Drugo, američki istraživački novinari, posebno iz Volstrit žurnala, otkrili su da će se tenkovi Abrams pojaviti u Ukrajini tek za nekoliko godina, ako i tada. Nemački pregovarači su to izgleda prevideli, ili su od njih američke kolege tražile da to previde, a sigurno to nije predočeno nemačkoj javnosti.
Na kraju, dakle, Šolcova vlada ostala je kao praktično jedini dobavljač borbenih tenkova za Kijev. Ono što je ovo učinilo još neprijatnijim je to što je ukrajinska vlada upravo na dan kada su Nemci pristali na dogovor o Leopardima objavila da će, sada kada je to postignuto, sledeće stavke na njenoj listi želja biti borbeni avioni, podmornice i bojni brodovi, bez kojih nema nade da Ukrajina može dobiti rat. (Bivši ambasador Ukrajine u Nemačkoj, izvesni Andrej Melnik, koji se vratio u Kijev i sada je zamenik ministra spoljnih poslova, 24. januara je tvitovao na engleskom: „Aleluja! A sada, dragi saveznici, hajde da uspostavimo moćnu koaliciju borbenih aviona za Ukrajinu sa F-16 i F-35, Eurofajter & Tornado, Rafal & Gripen mlaznjacima i svime što možete da isporučite da spasite Ukrajinu!") Povrh toga, na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti ukrajinska delegacija je zatražila od SAD i Velike Britanije kasetne i fosforne bombe, zabranjene međunarodnim pravom, ali, kako su Ukrajinci istakli, imaju ih u velikom broju njihovi zapadni saveznici. (Frankfurter algemajne, koji je uvek želeo da ne zbuni svoje čitaoce, u svom izveštaju je nazvao kasetne bombe umstritten – „kontroverznim" – umesto ilegalnim.)
Za nemačku vladajuću koaliciju, ali i za Bajdenovu administraciju, ključno pitanje u vezi sa dodeljivanjem vodeće uloge Nemačkoj je da li je posleratni pacifizam u njoj još uvek dovoljno jak da omete ovakvu zamisao. Odgovor je da možda i nije. Kao i u Sjedinjenim Država, čini se da je ukidanje obavezne regrutacije olakšalo da se rat prihvati kao odgovarajuće sredstvo u službi dobra. Za razliku od Ukrajine, nemački sinovi, momci i muževi nisu u opasnosti da moraju da idu u borbene redove. U velikim delovima mlađe generacije, moralni idealizam prikriva sirovi materijalizam ubijanja i umiranja. Unutar i oko Zelene partije pojavilo se, među onima koji su do skoro pripadali postherojskoj generaciji, nešto poput novog osećanja herojstva. Nema više roditelja, čak ni baba i deda, koji bi mogli da iz prve ruke svedoče o životu i smrti u rovovima. Pojavili su se snovi o pedantno čistom ratu, koji se vodi striktno prema Haškoj konvenciji, barem sa naše strane. Ne radi se više o ratu, već o zločinu i kazni, sa krajnjim ciljem, po cenu stotina hiljada ljudskih života, da se Putin izvede pred sud.
Možda su na delu i specifično nemački faktori. U okviru zelene generacije, nacionalizam kao izvor društvene integracije, uspešno je zamenjen, više nego bilo gde drugde u Evropi, prodornim manihejstvom koji deli svet na dva tabora, dobro i zlo. Postoji hitna potreba da se razume ova promena u nemačkom Zeitgeistu, koja se, čini se, postepeno i uglavnom neprimetno razvijala. To implicira da, za razliku od sveta nacija, ne može biti mira zasnovanog na ravnoteži snaga i interesa, već samo bespoštedna borba protiv sila zla, koje su suštinski iste na međunarodnom i unutrašnjem planu. Jasno je da ovo ima neku sličnost sa američkom koncepcijom politike, koju podjednako dele neokonzervativci i demokratski idealisti, a koju oličava Hilari Klinton. Čini se da je taj sindrom posebno jak na levoj strani nemačkog političkog spektra, koji je u prošlosti mogao biti prirodna osnova pokreta protiv rata i za mir ili barem za prekid vatre. Sada, međutim, čak ni Die Linke nije podržala mirovne demonstracije koje su 25. februara organizovale Sara Vagenkneht i Alis Švarcer, nemačka feministička ikona, uz rizik da se partija raspadne i prestane da bude politička snaga.
Štaviše, posleratni Nemci su dugo sa simpatijama slušali ne-Nemce kada su im ovi pripisivali kolektivne moralne nedostatke i zahtevali poniznost u ovom ili onom obliku. Teško je zamisliti kako drugačije objasniti izuzetnu popularnost koju uživa gore pomenuti bivši ukrajinski ambasador u Nemačkoj, Melnik, nepostiđeni obožavatelj teroriste, nacističkog saradnika i ratnog zločinca Stepana Bandere i drugi vođe ukrajinskih nacionalista. Putem Tvitera, Melnik je nemilosrdno kritikovao nemačke političke ličnosti, od saveznog predsednika Franka-Valtera Štajnmajera naniže, zbog toga što ne podržavaju dovoljno Ukrajinu, i to jezikom koji bi u svim drugim zemljama doveo do oduzimanja njegove akreditacije. Gotovo da nije prošla nijedna nedelja u kojoj Melnik nije bio pozvan u neku od televizijskih emisija da optuži nemačke političke lidere za genocidnu zaveru sa Rusijom protiv ukrajinskog naroda. Imenovan za zamenika ministra spoljnih poslova u jesen 2022. godine, Melnik je nastavio da zauzima istaknuto mesto u nemačkoj debati o obavezama zemlje prema Ukrajini. Na primer, pozivajući se na članak u Zidojče cajtungu u kome se Jirgen Habermas zalaže za prekid vatre u Ukrajini kako bi se omogućili mirovni pregovori, Melnik je tvitovao: „To što je Jirgen Habermas takođe tako drsko u Putinovoj službi ostavlja me bez reči. Sramota za nemačku filozofiju. Imanuel Kant i Georg Fridrih Hegel bi se od stida okrenuli u grobu." (Da biste procenili ton većeg dela diskusije, pogledajte tvit mladog ambicioznog komičara, Sebastijana Bilendorfera: "Sahra Vagenkneht je jednostavno prazna ljuštura potpuno mentalno i ljudski izopačenog klastera ćelija. Ne treba je pozivati u debate, treba je lečiti." Dan kasnije: „Tviter je obrisao tvit. Za žaljenje. Istina ostaje.")
Sve u svemu, čini se da postoji zajednički pokušaj Sjedinjenih Država i NATO-a da uvuku Nemačku u rat, sa sve istaknutijiom ulogom i u sve većem obimu. Tokom protekle godine, druge evropske zemlje su naučile kako da gurnu Nemačku napred kako bi same mogle da ostanu po strani (Holandija) ili da slede svoje interese sa većim izgledima za uspeh (Poljska i baltičke države). Nemačka, zauzvrat, umorna od toga da je drugi guraju napred, možda je sklonija da gura samu sebe. Već prošle godine, socijaldemokratski lideri, uključujući novog predsednika stranke Larsa Klingbejla, govorili su o potrebi Nemačke da vodi Evropu i njihovoj spremnosti da to učine. Važno je da se Francuska više nije pominjala u ovom kontekstu. Pošto se predugo pretvarala da nije umešana, samouverenija Nemačka bi sada mogla da je tretira upravo tako.
Nemačka uloga mogla bi da preraste u ulogu privilegovanog političkog i vojnog podizvođača Sjedinjenih Država. Nemačka je dovoljno javno ponižena u epizodama Severnog toka i Leoparda 2 i shvatila je da mora biti spremna da vodi Evropu u intersu SAD, kako bi izbegla da na to bude naterna iz Vašingtona. Naređenja će iz Vašingtona stizati preko Brisela, pri čemu Brisel nije EU, već NATO. Nova linija komandovanja demonstrirana je redosledom sedenja na konferencijama u Ramštajnu, sa Sjedinjenim Državama, Ukrajinom i Nemačkom na čelu stola. U novorazvijenom kapacitetu Nemačka bi bila zadužena da sakupi i plati oružje za koje ukrajinske snage smatraju da im je potrebno za njihovu konačnu pobedu, a ako do te pobede ne dođe, Nemačka bi, umesto Sjedinjenih Država, bila proglašena krivom – zbog nesposobnosti, kukavičluka, škrtosti, i naravno, simpatija prema neprijatelju.
Na kraju će Kina, a ne Međunarodni sud, biti ta koja će odlučivati koje je akcije Rusiji dopušteno poduzeti.
Kako vreme prolazi, indirektno nemačko učešće u ratu moglo bi da postane sve direktnije, a da se zemlja kreće ka sve klizavijem terenu – poput njene uloge snabdevača oružjem. Značajan broj ukrajinskih trupa se već obučava u Nemačkoj, u američkim bazama, ali sve više i u bazama Bundesvera. Ne mali broj Nemaca, uglavnom desnih radikala, bori se u međunarodnim jedinicama zajedno sa ukrajinskom vojskom. Vrlo brzo, Leopardi koji su raspoređeni u Ukrajini moraće da budu servisirani i popravljeni, što bi moglo zahtevati njihovo slanje nazad u Nemačku. Rajnmetal je najavio da će u Ukrajini otvoriti fabriku za proizvodnju oko 400 Leoparda godišnje, očigledno pretpostavljajući da će rat trajati dovoljno dugo da tenkovi ukrajinske proizvodnje stignu na ratište i da fabrika bude profitabilna. Naravno, fabrika će morati da bude zaštićena protivvazdušnom odbranom – kojom, pretpostavlja se, najbolje upravljaju iskusni nemački timovi. Što se tiče borbenih aviona, oni bi najbezbednije bili smešteni dalje od ratišta, možda negde u Rajnskoj oblasti gde već postoje objekti neophodni za njihovo održavanje. Stručnjaci za međunarodno pravo će raspravljati o tome da li ovakva zakulisna podrška čini ili ne čini državu učesnicom u ratu – na kraju će Kinezi, a ne sud, biti ti koji će odlučiti koje akcije Rusija može da preduzme kao odgovor.
Šolc je 4. marta iznenada posetio Vašington, a nijedna strana nije saopštila o čemu je 80 minuta razgovarao sa Bajdenom. Možda je Šolc ozbiljno upozoren, pri čemu mu je Bajden, bez sumnje, objasnio od kolikog je značaja za Nemačku da bude politički, materijalno i vojno pouzdan saveznik Zapada. Verovatno mu je isporučen i "narativ" koji su američke tajne službe smislile da se suprotstave Heršovom izveštaju. Nemcima je predočeno da će to biti zvanični preliminarni rezultat njihove sopstvene istrage, podvrgavajući ih tako još jednom credo quia absurdum testu koliko su oni spremni da trpe zarad zapadnog jedinstva. Zanimljivo je da Vašington širi verziju po kojoj je „proukrajinska grupa" navodno odgovorna za napad, iako nije jasno da li je ona povezana sa ukrajinskom državom, ostavljajući otvorenu mogućnost da bi to moglo biti.
Sasvim je moguće da su Bajden i Šolc takođe razgovarali o tome šta da se radi u situaciji kada se mudrost svih vojnih stručnjaka, dovoljno trivijalna, više ne može čuvati u tajnosti – a to je da se kopneni rat na kraju može dobiti samo na terenu. U ovom trenutku moraće da se pozabave i pitanjem kako da se zameni veliki broj mrtvih, ranjenih ili nestalih ukrajinskih vojnika. Da li je možda nastupio momenat „evropske vojske", koju bi obučavao Bundesver i koja bi o nemačkom trošku bila opremljena kvalitetnim proizvodima iz Rajnmetala i drugih proizvođača? Dobrovoljci bi mogli biti regrutovani iz istočnoevropskih zemalja ili među potencijalnim imigrantima iz drugih regiona, koji bi na kraju mogli da dobiju evropsko državljanstvo – po uzoru na prvu evropsku vojsku, multinacionalne rimske legije. Komandanti na bojnom polju, neophodni čak i u doba veštačke inteligencije, tada bi mogli da imaju dva pasoša, jedan od njih ukrajinski ili „evropski". Mogli bi se naći i drugi načini da se Nemačka uključi u rat, osim povratka na obaveznu vojnu službu. Pošto Ukrajinci, prema fon der Lajen, hrabro daju svoje živote za naše „vrednosti", nema potrebe da Nemačka ponovo uvede obaveznu regrutaciju uz rizik da ne dobije podršku naroda. Mada, nikad se ne zna.
Postoji, međutim, drugi put kojim bi Nemačkam mogla krenuti kao evropska franšiza Sjedinjenih Država. Postoje naznake da su Amerikanci razočarani svojim ukrajinskim saveznikom zbog neprekidnih zahteva ukrajinske vlade za sve više oružja, posebno pošto spremnost Kongresa da nastavi da finansira rat opada. U pozadini se možda nazire i sećanje na javni zahtev Zelenskog za nuklearnu odmazdu SAD zbog navodnog ruskog raketnog napada na cilj u Poljskoj. Kasnije se ispostavilo da je bila u pitanju pogrešno usmerena ukrajinska raketa. Dodajte ovome javni zahtev za kasetnim bombama u trenutku euforije zbog uspeha u vezi sa isporukama Leoparda 2. Gledano iz ove perspektive, alternativni izveštaj američkih tajnih službi o uništenju gasovoda Severni tok mogao bi se razumeti kao signal upozorenja kijevskoj vladi.
Povlačenjem iz operativnog vođenja ukrajinskog rata i sklapanjem ugovora sa Nemačkom, Sjedinjene Države bi se mogle poštedeti neprijatnosti da obaveste Kijev da podrška Zapada njegovim ambicioznijim ratnim ciljevima nije neograničena. Nemačka, sa svoje strane, može pokušati da uradi ono što agenti ponekad rade ako njihov nalogodavac ne uspeva da kontroliše sve što oni rade navodno u njegovo ime. Pošto je preuzela evropsko vođstvo, kako to zahtevaju Sjedinjene Države, Nemačka bi se mogla naći u poziciji da se suprotstavi pokušaju Ukrajine da je uvuče dublje u rat. Možda ima za cilj više od pukog zamrzavanja sukoba, nešto poput rešenja nalik Minsku II. Pomažući Sjedinjenim Državama da se izvuku iz ukrajinskog rata, Nemačka bi sa njima mogla na kraju da obnovi lepo prijateljstvo.
Da li će Nemačka to zaista moći da uradi zavisiće delimično od toga da li će biti u stanju da ublaži novi entuzijazam za rat koji je zavladao u nemačkoj javnosti, posebno u njenom zelenkastom delu. Berbok i njeni sledbenici osuđuju kao izdaju i nepoštovanje ukrajinske borbe sve osim onoga što je potrebno za promenu režima u Moskvi. Duhovi prizvani da izazovu Zeitenwende možda neće lako isčeznuti kada im se to naredi. Retorika prve godine rata možda je za sada sprečila bilo kakvo postizanje mira koji ne znači potpunu ukrajinsku pobedu, čineći nemogućim okončanje pokolja u kratkom roku, čak i nakon što su Sjedinjene Države izgubile interesovanje za dalju involviranost. Postoji i činjenica da je uništavanje gasovoda, verovatno namerno, lišilo Nemačku mogućnosti da ponudi Rusiji nastavak isporuke gasa u zamenu za njeno učešće u nečemu poput mirovnog procesa. Optimalna varijanta sadržala bi priloženu mapu puta – da ne pomenemo salve ekonomskih sankcija koje su, de facto, nametnule Sjedinjene Države.
Tokom Bokserskog ustanka 1900. godine, evropski ekspedicioni korpus na čelu sa ser Edvardom Hobartom Simorom, admiralom Kraljevske mornarice, bio je na putu iz Tjencina u Peking. Blizu svog odredišta naišao je na žestok kineski otpor. U trenutku najveće opasnosti admiral Simor izdao je komandantu nemačkog kontingenta, admiralu Gvidu fon Usedomu, naređenje: „Nemci, napred!" Nemačka vojna tradicija na ovu epizodu gleda sa ponosom, kao na trenutak vrhunskog priznanja međunarodne zajednice za nemačku hrabrost. Istorija se ponekad ponavlja.
Članak Wolfganga Streecka Germans to the Front objavljen je 16. ožujka 2023. u New Left Review.
S engleskog preveo Miroslav Samardžić.
H-alter
Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me
