standard.rs

Moralna posustalost i tačke otpora

Милош Ковић

6–7 minutes

---

Deklarativno izražavanje privrženosti Kosovu ne može da bude isto što i suprotstavljanje politici odvajanja Kosmeta od Srbije i njegovog pripajanja velikoj Albaniji

Srbija je vekovima stvarala sopstvenu, samosvesnu, mitotvornu kulturu. Danas, međutim, posle decenija identitetskih lutanja, svi pozivi da se iznova definiše njen zvanični kulturni obrazac, uobičajen u uređenim društvima, odlaze u prazno. Čak i najosnovnija pitanja, kakvo je uređenje položaja ćirilice i srpskog jezika, ispostavljaju se kao nerešiva.

Uprkos svim upozorenjima i obećanjima, u Srbiji i danas postoji „tržište" nebrojenih školskih udžbenika na kojem, u stvari, vlada monopol nemačkih i hrvatskih izdavača. Srbija nema sistemski odgovor na pokušaje revizije istorije srpskog naroda, niti na zatiranje i krađe srpskog kulturnog nasleđa u susednim zemljama. Saga oko pokušaja države da zabrani održavanje „parade ponosa" u Beogradu septembra 2022. završila se tako što je američki ambasador faktički preuzeo kontrolu nad centrom srpske prestonice, posle čega je parada održana.

Dok njena kultura povremeno ipak daje znake života, ekonomija i finansije Srbije u potpunosti su prepuštene stranom kapitalu. Uprkos upozorenjima stručnjaka, privreda Srbije i danas se zasniva na kreditima i „stranim investicijama", gašenju industrije i poljoprivrede, nebrizi za prava zaposlenih, rasprodaji strateških preduzeća i resursa. Nastojanja da se, u vremenima koja donose sve ozbiljnija iskušenja, država okrene resuverenizaciji privrede, po ugledu na postojeće, uspešne modele, ne nailaze na bilo kakav odziv upravljačkih elita.

Zastave Srbije i EPS-a na zgradi Elektroprivrede Srbije (Foto: eps.rs)

Porazi i povlačenja na svim frontovima najvidljiviji su u javnoj i političkoj sferi. U elektronskim medijima nema slobodnog, kompetentnog dijaloga o ključnim temama kakva je, recimo, naša kosovska politika. Umesto toga, prinuđeni smo da gledamo bespoštedne medijske kampanje i linčovanja onih koji se usude da javno kritikuju politiku vlasti i njihovih zapadnih tutora. Naš javni život zatrovan je beskrajnim, gladijatorskim obračunima (koristim priliku da zamolim da prestanu napadi na mog mlađeg kolegu koji je na jednoj televiziji nehotice, možda i zamenivši me sa nekim, izneo niz izmišljotina o mom školovanju na Oksfordu – za razliku od onih koji vode takve kampanje, on očigledno nije imao rđavu nameru).

Kraj prošle godine doneo je niz poraza Srbije na Kosovu i Metohiji. Pošto su srpske vlasti Briselskim sporazumom (2013) pristale na ukidanje srpskih institucija na severu Kosova, prištinska parapolicija (Rosu) okupirala je četiri do juče slobodne, severne srpske opštine. Pokrenut je novi talas lova na kosovske Srbe, sličan najcrnjim, dahijskim vremenima. Podizanje srpskih barikada na severu Kosova završilo se, opet na zahtev Beograda, na neslavan način, bez ispunjavanja ijednog od tri postavljena uslova. U atmosferi opšteg razočaranja, započela je prodaja srpske imovine i napuštanje severa, baš onako kako se odavno događa na jugu Kosova i Metohije. Beograd ne čini ništa da taj proces zaustavi ili umanji njegove štetne posledice.

„Dobijanje na vremenu"

Usmenim prihvatanjem „Sporazuma o normalizaciji odnosa Republike Srbije i tzv. Republike Kosovo" (Brisel, 27. 2. 2023) kojim „obe strane" jedna drugoj, pored ostalog, garantuju „dobrosusedske odnose", „nezavisnost", „teritorijalni integritet", pri čemu se ističe se „Srbija neće protiviti pravu Kosova na članstvo u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji", kao i Aneksa o implementaciji ovog sporazuma (Ohrid, 18. 3. 2023), predsednik republike Aleksandar Vučić je, kako tvrdi niz naših vodećih pravnika, pristao na nezavisnost „Kosova", prekršio Ustav Srbije i Rezoluciju 1244 SB UN. Dokazivanja da ovi dokumenti nisu potpisani, beskrajne rasprave o tome šta se zapravo dogodilo u Briselu i Ohridu, tvrdnje da se nužnim popuštanjima „dobija u vremenu", predstavljaju samo nastavak zbunjivanja i uspavljivanja srpske javnosti, koja traju već celu deceniju. Šta je uopšte cilj dobijanja u vremenu, ukoliko se ono kupuje Kosovom i Metohijom?

Oni koji „ne veruju nikome" i nemaju vremena za rasprave, trebalo bi samo da se okrenu empirijskim činjenicama. Mogu da, jednostavno, odu na Kosovo i Metohiju, kako bi se svojim očima uverili u povlačenje srpskih vlasti iz južne pokrajine, u beznadežno stanje u koje su tamo dovedeni Srbi, kao i u njihovo ubrzano nestajanje sa ovih prostora. Ili neka obrate pažnju na to da li će Beograd, uz uobičajene izlive verbalnog patriotizma, sprovesti „neprihvaćeni" Briselski sporazum iz 2023. u delo, onako kao što je učinio sa Briselskim sporazumom iz 2013. godine.

Stanju opšte pokolebanosti doprinosi ćutanje onih od kojih to niko nije očekivao. Deklarativno izražavanje privrženosti Kosovu ne može da bude isto što i suprotstavljanje politici odvajanja Kosova i Metohije od Srbije i njegovog pripajanja velikoj Albaniji. Ovde nije reč o bilo kakvom „bavljenju politikom", nego o odupiranju genocidnom uništenju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, o odbrani svetinja i države.

Četvrti zajednički sastanak vlade Albanije i vlade tzv. Kosova održan u Korči, 27. novembar 2017. (Foto: Albanian Ministry for Europe and Foreign Affairs)

Potpisivanjem Svetosavskog proglasa za spas Kosova i Metohije to je jasno i nedvosmisleno učinilo preko dve stotine akademika, univerzitetskih profesora, naučnih radnika, sveštenika, umetnika, pisaca, javnih ličnosti. Gotovo dvadeset hiljada građana izašlo je 17. marta na ulice Beograda, da bi obeležili godišnjicu Martovskog pogroma i da bi se usprotivili pogubnoj politici srpskih vlasti. Sve ankete pokazuju da ubedljiva većina građana Srbije odbija secesiju Kosova u bilo kakvoj formi. To su činjenice koje ćutanje medija ne može da sakrije. One pokazuju da sve nije izgubljeno i da Srbija još nije pobeđena.

Izvor Politika

Naslovna fotografija: Reuters/Laura Hasani

BONUS VIDEO:

 

Николај Патрушев: Амерички фондови по налогу Пентагона написали водич за распад Русије

nspm.rs

: Николај Патрушев: Амерички фондови по налогу Пентагона написали водич за распад Русије. Запад покушава да уништи темеље руског идентитета намећући нама туђе иновације, попут родне разноликости и историјског ревизионизма

:

3–4 minutes

---

уторак, 02. мај 2023.

Низ америчких фондова је по налогу Стејт департмента и Пентагона за америчку елиту написало „водич за распад Русије", изјавио је секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев.

„Неколико америчких фондова истовремено активно упознаје вашингтонску елиту са својим научним радовима, на брзину написаним по налогу америчког Стејт департмента и Министарства одбране САД, под називом 'Неуспела држава: водич за распад Русије'", рекао је Патрушев у интервјуу листу „Известија".

Он је напоменуо да „главни улог, према ауторима, треба ставити на стварање и одржавање нестабилности у државама суседним Русији, као и на информациони рат, укључујући подршку 'пете колоне' и подстицање унутрашњег руског сепаратизма".

„Само структуре Џорџа Сороша, иначе, који је своје сународнике у Мађарској током Другог светског рата изручивао нацистима, годишње издвајају 800 милиона долара за прављење фиктивних видео-снимака, монтираних фотографија и фалсификата на друштвеним мрежама", објаснио је Патрушев.

Он је додао да Запад покушава да уништи темеље сверуског и националног идентитета, „из све снаге намећући нама туђе иновације, попут родне разноликости и историјског ревизионизма".

Према његовим речима, читаве институције у САД и Европи неуморно стварају сумануте антинаучне теорије које имају за циљ подривање ситуације у Русији.

„Запад покушава да подрије унутрашње јединство наше земље и народа, деморалише наше грађане, да им улије осећај инфериорности. Читаве институције у САД и Европи неуморно раде на стварању најлуђих псеудонаучних теорија", објаснио је он.

Према његовим речима, ови центри „поткрепљују потребу преформатисања свести Руса, њиховог покајања пред суграђанима других националности и вероисповести, који се наводно налазе под такозваним царским угњетавањем".

„Противници Русије навикли су да злоупотребљавају нашу доброту и великодушност. Апологети антируских идеја које потхрањују западњаци, пропагирајући либерализам, одбацујући концепте отаџбине и љубави према отаџбини, наводе воду на воденицу непријатеља. Морамо чврсто да бранимо своје националне интересе, своју културу и историју са бригом за будућност државе", додао је Патрушев.

Како је приметио секретар Савета безбедности, „западна пропагандна машина не функционише када се сусреће са чашћу, племенитошћу, чврстином духа и непоколебљивим моралом својственим нашем народу".

„Традиционалне духовне и моралне вредности морају се на сваки могући начин подржавати и јачати, не заборављајући да се при томе разоткривају русофобичне псеудонаучне теорије, које постају основа за агресивна антируска дејства", закључио је Патрушев.

(Спутњик)

 

politika.rs

Каква је улога страног фактора у Србији

Вук Велебит

6–8 minutes

---

Нишки кардиохирурзи нашли су се у центру пажње домаће јавности након што је директор клинике за кардиохирургију Универзитетског клиничког центра у Нишу, др Драган Милић, објавио слику са својим тимом да су након сто дана рада и дванаест радних викенда без финансијске надокнаде успели да елиминишу листу чекања тако да пацијенти више неће морати да чекају по неколико месеци да би стигли на ред за операцију. Ове листе чекања представљају велику опасност, како су ми објаснили и лекари које имам у породици, јер људи са кардиохируршке листе умиру чекајући своју операцију.

Ова херојска прича, или како лекари кажу само смо радили свој посао, не би била могућа да лекари нису имали адекватну опрему којом су могли да раде, а коју је донирала Амбасада САД у Србији. Јавно је захвалио Американцима и директор клинике др Драган Милић да би потом и америчка амбасада поделила на друштвеним мрежама херојски чин нишких лекара уз коментар да је спасавање људских живота разлог зашто амбасада донира опрему. Овде настаје проблем по осећају и мишљењу једног дела јавности који су салвама увреда засули објаву америчке амбасаде о донацији опреме нишкој клиници за кардиохирургију.

Европа жели мир

Овим нису упућене увреде само америчкој амбасади која је опрему донирала већ и лекарима који су операције извели и спасили десетине живота. По неким коментарима би се могло рећи да је боље да људи умиру него да лекари оперишу донираном опремом како би овако захтевне операције могле да се изведу. Позивали су се многи и на бомбардовање и на отимање дела територије као разлоге зашто не треба ништа да прихватимо од Американаца који нам донирају. У потпуности разумем трауме и фрустрације свих због политике које су САД водиле према Србији у једном периоду наших односа кад су они били дубоко нарушени. Прве слике којих се сећам из детињства јесу ужасне слике бомбардовања и звуци сирена, носим и личну трауму из тог периода.

Међународни односи су врло компликовани, а односи између држава имају своје славне и добре тренутке али и оне лоше које не треба да заборављамо али који не треба да нас спутавају да можемо да идемо даље. Посебно разумем оне који су се разочарали у САД имајући у виду велико савезништво које је постојало између Срба и Американаца у Великом рату. Ако погледате историјски Сједињене Америчке Државе немају већег савезника од Србије у нашем региону зато је фрустрација још јача када знате какви сте савезници некада били. Због нарушених односа из деведесетих година заборављамо на историјско пријатељство два народа. Никад не треба да заборавимо ни добре ни лоше стране историје наших односа, али мислим да исто тако треба да будемо спремни да гледамо у будућност и да видимо да ли опет можемо са неким земљама да изградимо партнерства и ојачамо нашу сарадњу а самим тим и нашу позицију у међународној арени.

Иако су Србија и САД имали нарушене односе деведесетих година, не треба да заборавимо савезништво и блискост која је постојала за време деловања Михајла Пупина и Вудроа Вилсона. Председник Вилсон спада сигурно у највеће савезнике и пријатеље које је српски народ и држава икада имала. Вудро Вилсон и државни секретар Роберт Лансинг истицали су слободарски дух српског народа, док је за време Великог рата у Србији деловало неколико десетина америчких хуманитарних мисија. Американци су заједно са српским исељеницима одиграли велику улогу у слању хуманитарне помоћи, док се Михајло Пупин захваљујући својим блиским везама са америчким председником успешно заложио за српску ствар и јачање позиције Србије у САД и свету. Два народа, српски и амерички, који историјски имају толико јаке везе могу да помогну и да се односи на званичном нивоу унапреде и помере ка будућности уз разумевање прошлости.

Трепча је срце Србије

Постоје многи примери у историји где су зараћене стране касније успостављале јаке и блиске односе од Немачке и Француске до Јапана и Сједињених Америчких Држава после Другог светског рата. Не заборавите ни страдања српског народа у оба светска рата, док су данас Немачка и Аустрија државе са највећом српском емиграцијом у Европи. У расправи на српском твитеру којој сам сведочио увидео сам да је људима тешко да разумеју да је могуће да велике силе раде и добре ствари за наше грађане, као што су донације и новчана помоћ, али и штетне ствари као што су санкције или бомбардовање које смо доживели.

Многи доживљавају страни фактор и његов утицај као искључиво позитивне или негативне категорије без увида у то да друге државе имају своје интересе који се мењају и некад могу бити добри по нас а некада лоши. Зато је заблуда да у међународним односима постоје пријатељства, а не интереси. Када се ствари поставе црно-бело онда није могуће видети ништа између па нам се дешава да се једна држава критикује и кад помаже, а нека друга држава се подржава и кад нам прави штету. Постоји тенденција, и то не само у Србији, да се страни утицај посматра као искључиво позитиван или негативан и то може бити последица ограничених перспектива, пристрасности, начина медијског извештавања и намера да се сложена питања превише поједноставе. Зато је важно препознати да страни фактор може имати различите врсте утицаја како бисмо избегли ситуацију да људи себе виде само као жртве страног утицаја без личне одговорности или да буду искључиво сервилни према страном фактору без способности да сами унапређују ствари и решавају проблеме.

У последњих неколико деценија политичке елите понашале су се углавном бинарно у крајностима од потпуног одбацивања сопствене одговорности за вођење погрешних политика оптужујући искључиво страни фактор за нестабилност док је било и оних који су у својој сервилности према страном фактору показивали неспособност да се сами носе са изазовима чекајући да други реше проблеме уместо нас. Једна од највећих штета начињених западној идеји у Србији јесте да спроводимо реформе и уређујемо живот у нашој земљи због екстерних фактора (ЕУ) а не због нас самих. У том недостатку одговорности и чекању да проблеме решимо због других, а не због себе лежи и изостанак одговорности за реформске процесе у нашој земљи. Такав однос према страном фактору омогућавао је његово јачање у непопуњеном вакууму политичке моћи у домаћим политичким динамикама и односима снага.

Политиколог

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Фер понуда

 

Даме и господо, не постоји начин да Косово постане чланица УН

politika.rs

Даме и господо, не постоји начин да Косово постане чланица УН

3–4 minutes

---

Министар спољних послова Србије Ивица Дачић поручио је данас у свом обраћању у Савету безбедности УН да не постоји начин да Косово постане чланица УН.

Он је рекао да је признањем тзв. независности Косова отворена Пандорина кутија у међународним односима која је довела до озбиљних турбуленција у међународним односима, подела међу државама, глобално и у међународним организацијама.

„Петнаест година од проглашења тзв. независности, желим да вам јасно и прецизно кажем: 28 земаља је повукло признање и од 193 чланице 84 признају Косово, даме и господо, не постоји начин да Косово постане чланица УН", рекао је Дачић.

Резолуција 1244

Дачић је позвао и на поштовање постојеће Резолуције 1244.

„Дужност ми је да и данас позовем на доследну примену важеће Резолуцију СБУН 1244 која нажалост до дан данас није доследно имплементирана, истовремено и у складу са овом резолуцијом позивамо и на несмањено присуство и деловање Унмика у неизмењеном капацитету. Резолуција 1244 као ваш акт из 1999. је и даље на снази – или је укините или је поштујте. Ако је не поштујете онда је питање да ли УН више постоје", рекао је шеф српске дипломатије у СБ УН.

Опозиција и медији огорчени гласањем Грчке у СЕ о Косову

Бриселски споразум

Дачић је истакао да је ситуација на КиМ тешка и да даље влада атмосфера страха и неизвесности.

„На терену влада атмосфера страха и притисака према Србима и осталим неалбанцима. Неопходно је да се доследно и у потпуности спроведу договори из Бриселског споразума. У овој истој сали 14. јуна 2014. године, одржана је седница на којој је Бриселски споразум оцењен као историјски важан. Тадашњи генерални секретар Бан Ки Мун је истакао значај Заједнице српских општина, а то су учинили и представници САД и Француске. Шта се десило за протеклих десет година - ништа. Ми смо сигурни да Курти неће испунити договорено, јер му је циљ протеривање Срба. Потребно је да се свим људима на КиМ осигура достојанствен живот", рекао је Дачић, наводећи да ће Србија учинити све како би то обезбедила.

Повратак Срба

Дачић је подсетио да је у Приштини је живело више од 40.000 Срба, а данас их има 100, наводећи да је Косово у претходне две деценије постало готово етнички чиста територија.

„Од 112 повратака у последњих шест месеци 60 су Срби. Овим темпом потребни су векови да би се сви вратили. Ово је најмањи проценат повратака у постконфликтне зоне у целом свету. Сматрате ли да ово питање не треба да помињете. Сматрате ли да протерани заувек треба да буду протерани", рекао је Дачић.

Отимање историјског и културног наслеђа

Сведоци смо и да српско православно и духовно наслеђе својатају или лажно представљају као византијско или илирско, упозорио је српски министар спољних послова, оцењујући да је брисање српског идентитета "евидентан циљ Приштине".

Дачић ће се након седнице састати и са Василијем Небензијом, сталним представником Руске Федерације у УН.

Русија је 1. априла преузела председавање Савету безбедности УН на месец дана.

View article...

Enclosures:

160z120_677z381_w_57944368--1--savet-bezbednosti-un-justin-lane.jpg (11 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2023_04//160z120_677z381_w_57944368--1--savet-bezbednosti-un-justin-lane.jpg

 

„Изгубљени” извештај Савета Европе о бомбардовању СРЈ – НАТО отровима загадио седам европских држава

nspm.rs

: Политика: „Изгубљени" извештај Савета Европе о бомбардовању СРЈ – НАТО отровима загадио седам европских држава

:

11–14 minutes

---

У извештају СЕ из 2001. наводи се да је „бомбардовање еколошки опасних постројења флагрантно кршење правила заштитe животне средине утврђених додатним протоколом уз Женевску конвенцију".

Скупштина са забринутошћу констатује озбиљан утицај на животну средину војних операција које је НАТО извео против СРЈ између 24. марта и 5. јуна 1999. године, а штета се проширила и на неколико других земаља југоисточне Европе, што ће имати дуготрајне ефекте на здравље и квалитет живота људи, наведено је у Извештају о утицају рата у СРЈ на животну средину у југоисточној Европи, који је Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила 24. јануара 2001. године. Мада су од тада прошле 23 године, о њему се у Србији ништа није знало, све док га недавно у српском парламенту, у једној полемици, није поменула Марина Рагуш (СНС), а препун је података, важних за будућност.

У тренутку када је заштита животне средине у свету, посебно у Европској унији, па и код нас, постала једна од најважнијих тема, заменица шефа посланичке групе Александар Вучић – Заједно можемо све Марина Рагуш сматрала је, како каже, да је важно говорити о овом извештају ПС СЕ из више разлога: „Прво, зато што је непознат нашој јавности, а садржи детаљан приказ, са егзактним подацима о последицама НАТО бомбардовања на животну средину, не само наше земље већ и ширег окружења. Друго, наша земља је кандидат за чланство у ЕУ и у нашем парламенту сада имамо странке, које су максимално ослоњене, као покрети раније, на фондове ЕУ, којима је, неретко, тема заштита животне средине, с обзиром на то да је здрава животна средина једно од основних људских права. Желела сам да отворимо принципијелну дебату на ту тему, да са странкама које припадају тој зелено-левој коалицији анализирамо извештај, поготово што га, условно речено, потписује Европа. Уместо тога добила сам једну књигу, а у опозиционо склоним медијима сам оптужена да релативизујем тему као што је право на здрав ваздух."

Наша јавност о овом извештају ништа не зна, није ни преведен, а како је уопште дошло до тога да се ПС СЕ бави проблемом последица НАТО бомбардовања наше земље по животну средину? Рагушева каже да су околне земље мериле ниво опасних материја по здравље људи и живих организама у својим водама и утврдиле њихово вишеструко увећање. Оне су, додаје, то иницирале, извештај су радили стручњаци ПС СЕ, који су дошли до поражавајућих података. Извештај је сачинио Одбор за животну средину, просторно планирање и локалне власти ПС СЕ, а известилац је био Сергеј Курикин из Зелене партије Украјине. О њему је расправљано на пленуму ПС СЕ, који га је и усвојио под бројем 8925.

У извештају се, а тај део је Рагушева прочитала на седници парламента, између осталог наводи: „Напори ваздухопловних снага НАТО-а да униште индустријска места и инфраструктуру изазвали су опасне материје да загаде ваздух, воду и земљиште. Ове супстанце ће имати трајан утицај на здравље и квалитет живота људи дотичних земаља. Конкретно, употреба муниције која садржи осиромашени уранијум вероватно ће повећати учесталост рака и урођених болести међу становницима погођених подручја, као и међу припадницима оружаних снага које служе у овим подручјима." Прочитала је и један од закључака ПС СЕ: „Ваздушни, речни и подземни пренос загађивача утицао је на читаву југоисточну Европу, посебно на Албанију, Бугарску, Грчку, Мађарску, Румунију, БЈР Македонију и Украјину". Последице по нашу земљу дате су врло детаљно. У извештају се наводи и да је „бомбардовање еколошки опасних постројења флагрантно кршење правила заштите животне средине утврђених додатним протоколом уз Женевску конвенцију".

Након бомбардовања рафинерије у Новом Саду 1999. године

Рагушева каже да се сваки пут кад гледа тај извештај враћа на директну штету нанету нашој земљи, а ту се наводи да је „1.200 НАТО војних авиона прелетело преко 34.000 мисија, изводећи око 2.300 напада". Каже се да се „укупна количина убојних средстава које је користио  НАТО процењује на између 22.000 и 79.000 тона". Пише: „Уништено је или оштећено бомбама и пројектилима 78 индустријских локација и 42 енергетске инсталације. Бомбардовање је изложило екосистеме, површинске воде, подземне воде, земљиште и ваздух на Балкану контаминацији без преседана која укључује преко сто токсичних супстанци."

Док је читала делове извештаја на седници парламента, опозиционе колеге су јој добацивале, а у репликама су је оптуживале да покушава да скрене пажњу са „актуелних тема у овој области".  Рагушева каже да је реакције нису изненадиле, али „јесу ме растужиле". Додаје да је очекивала да неко прихвати да се разговара о овом извештају, у којем се, између осталог, наводи и да су до сличних података дошли и стручњаци Уједињених нација, који су саставили свој, веома документован, извештај. Наводи и да су наши стручњаци урадили извештај, који се „мање-више поклапа са овим ПС СЕ и УН."

Рагушева истиче да би, да су опозиционари прихватили дебату о овом извештају, „уважавала колеге као људе који се искрено боре за здраву животну средину, имају принцип". То би, додаје, била корисна дебата, „да видимо какво је стање животне средине, од чега, практично, крећемо". То, прича, не значи да се не бавимо актуелним проблемима, напротив. Подсећа да „наша држава никада није толико новца определила за заштиту животне средине, као сада, нити је икада више тога урађено". Али, каже, овај документ мора да буде оквир наших дебата када причамо о заштити животне средине и не само заштити животне средине, него и о здрављу нације". Но, додаје, „рекла бих да принцип пада у воду када видите ко финансира или спонзорише одређене извештаје".

У закључцима се, између осталог, наводи да је бомбардовање индустријских објеката нанело „озбиљну, у неким случајевима неповратну штету по животну средину, што ће имати озбиљне и трајне последице по живот људи у СРЈ, са којима власти немају ресурсе да се изборе". Рагушева каже да треба изнети све што је годинама гурано под тепих и да неретко постоји политизација тема, према којима се не сме тако односити. Наводи и једну од препорука ПС СЕ „еколошким невладиним организацијама у СРЈ да им приоритет буду рестаураторски радови тамо где се може санирати штета НАТО бомбардовања", и да се зато издвајају велика средства. Додаје: „Зашто то сада није приоритет НВО и партија које се декларишу као зелено-леве и које се врло предано баве заштитом животне средине?"

Наша саговорница истиче да је, између осталог, због оваквих ствари за чланство у Европској унији. Додаје: „У Европском парламенту имате еврофанатике и оне који су против ЕУ, то је једино место где можете да утичете на одређене одлуке. Сумњам да ћемо ми бити брзо примљени у чланство, то нам се неретко и даје до знања, али то је једино место где можете изнесете одређене ставове и да се чује ваш глас". Велика Британија је недавно најавила да ће Украјини испоручити оружје са осиромашеним уранијумом, а какве ће последице његове употребе бити, може се видети у овом извештају ПС СЕ.

Осиромашени уранијум, „заливски синдром" и бомбардовање Српске

Посебан део извештаја посвећен је употреби осиромашеног уранијума, где се наводи да је „НАТО потврдио употребу убојних средстава са осиромашеним уранијумом" и да је „коришћено око 31.000 бојевих глава, са укупним оптерећењем за 10 тона осиромашеног уранијума". У извештају се наводи: „Сагоревањем уранијума у експлозијама високе температуре ослобађају се фине честице уранијум-оксида, који озбиљно погађа респираторне органе људи у кругу од 300 метара од експлозије, изазивајући тешке опекотине слузокоже и последично малигне туморе. Поред радиоактивних ефеката, уранијум је веома токсичан и снажан канцероген и мутаген. Честице уран-оксида које настају након експлозије гранате разносе се ветровима и таложе на земљишту и вегетацији. Ове честице, ако их људи или животиње прогутају у контаминираној храни или води, могу изазвати оштећење здравља, укључујући уништавање хромозома и тешке репродуктивне поремећаје. Немогуће је повратити честице осиромашеног уранијума из околине или их неутралисати. Осиромашени уранијум је вероватно један уз узрока 'заливског синдрома', који је погодио бивше америчке и британске војнике који су учествовали у борбеним операцијама у Персијском заливу 1991. године. Око 3.000 их је умрло од рака, а многи преживели имају децу са урођеним манама. Слични ефекти су примећени у популацији јужног Ирака са наглим порастом урођених мана, леукемије и других врста карцинома код деце у тој области. Исти проблем постоји у БиХ где су 1995. године коришћене гранате са осиромашеним уранијумом." Да подсетимо, 1995. НАТО је бомбардовао Републику Српску.

Водоник-сулфид у Бугарској, сумпор-диоксид и амонијак у Румунији, у Грчкој диоксин

У извештају се, између осталог, наводи, како је бомбардовање петрохемијских комплекса у Панчеву, рафинерија у Новом Саду и Панчеву, трафостаница у Београду, утицало на ваздух и воду, не само код нас, него и на земље југоисточне Европе. Наводи се да је у дунавском подручју Украјине од марта до јула 1999. године утврђено да су амбијентални нивои формалдехида и фенола два до четири пута већи од дозвољених максимума. Наводи се: „Национална служба за праћење животне средине у Бугарској забележила је три до четири пута веће концентрације водоник-сулфида у ваздуху од максимално дозвољених, два до три пута већу концентрацију амонијака и два пута већу концентрацију фенола. У северној  Грчкој је концентрација диоксина у ваздуху била десет пута већа од еколошки прихватљивог нивоа. У Румунији су граничари 20. априла 1999. имали тровање и респираторне потешкоће због високог нивоа сумпор-диоксида и амонијака у ваздуху. Од 12. маја до 1. јуна падале су киселе кише у Румунији, то се поклопило са ваздушним ударима на индустријска постројења у СРЈ."

У извештају је наведено да је код нас „у ваздушним ударима уништено преко 20 хемијских и петрохемијских постројења, што је чинило 70 одсто југословенских капацитета за прераду нафте". Такође, наведено је: „Бомбардовање трафостанице у Београду изазвало је изливање 150 тона трафо-уља које је каналима стигло у реку Саву. Трансформаторско уље садржи полихлороване бифениле (ПЦБ), а један литар ПЦБ-а може отровати милион литара воде. Србија има ресурсе подземних вода од европског значаја и њихова контаминација би могла имати веома штетне утицаје далеко од СРЈ. Проблем се погоршава чињеницом да се подземне воде много мање самочисте од речне воде".

Погођено најмање 13 националних паркова и резервата природе

У извештају је наведено: „СРЈ је до бомбардовања била релативно незагађена. До четири одсто земље (400.000 хектара) су заштићена подручја или резервати природе (1.800 таквих заштићених зона), који садрже ретке биљке и животињске врсте. Бомбардовањем погођено је најмање 13 националних паркова и резервата природе, укључујући и Тару (налази се на Унесковој листи светске баштине), Копаоник, Фрушку гору, Шарпланину и Вршачке планине. Заштићена подручја била су од примарног значаја за биолошку разноврсност у Европи. Пожарима је уништено не мање од 250 хектара шуме. Неколико хиљада хектара обрадивог земљишта је због контаминације или физичког уништења постало неподесно за пољопривреду. Близу румунско-југословенске границе концентрација тешких метала у земљишту је 50 пута већа, а директно је повезана са падавинама загађивача који се преносе ветром и облаком из уништених индустријских објеката у СРЈ. У пограничним областима Бугарске утврђене су високе концентрације олова, бакра и кадмијума у земљишту и 30 пута веће од просечних вредности забележених током вишегодишњег периода. У закључцима се наводи: „Да ће војна акција имати озбиљне еколошке последице било је веома предвидљиво и последице су биле прилично очигледне од самог почетка удара, тако да се може претпоставити да је војно нанета еколошка штета била намерна".

(Политика)

 

standard.rs

Ko će i zašto prvi pući, Amerika ili Kina?

Бранко Милановић

10–12 minutes

---

Borba za globalnu nadmoć između Sjedinjenih Država i Kine može se predstaviti i kao pitanje čiji će politički sistem prvi da se uruši pod teretom unutrašnjih protivrečnosti

Već skoro dve decenije, Piter Turčin, uz mnoge kolege i koautore, radi na jednom epohalnom projektu: da shvati, koristeći kvantitativne dokaze, koje su to sile koje dovode do uspona i, što je još važnije, propasti nacija, političke turbulentnosti i revolucija. Ovo je dovelo do stvaranja ogromne baze podataka (CrisisDB), koja pokriva mnoštvo nacija i imperija tokom vekova, kao i nekoliko izdanja Turčinovih radova (npr. Sekularni ciklusi, sa Sergejem Nefedovim, i Rat i mir i rat; čitao sam prvu knjigu, ne i drugu).

Knjiga Poslednja vremena – Elite, kontra-elite i put političke dezintegracije predstavlja Turčinov pokušaj da predoči široj javnosti ono što je naučio iz složenog rada u polju koje on naziva kliodinamikom (cliodynamics). Knjiga je delo „finog uprošćavanja" („haute vulgarisation"), premda je pridev haute ovde ponekad neprimenjiv, pošto se Turčin, u pokušaju da dopre do najšire moguće publike i pretpostavljajući skoro nepostojeće predznanje svojih čitalaca, na trenutke stilski spuštao prenisko. Ali to je pitanje stila.

Šta je suština? Da pojednostavim, svojim rečima: Turčinov model propadanja ima jednu varijablu: nejednakost u dohotku ili bogatstvu. Toj varijabli, koja se često navodi kao izvor političkog trvenja, Turčin daje vrlo konkretno značenje. (Ovde moram da pomenem svoje neretko neprijatno lično iskustvo kada ljudi koji rado hvale moj rad na polju nejednakosti tvrde da je on važan zato što visoka nejednakost dovodi do društvenog sukoba, mada ni oni ni ja nismo sposobni da preciziramo kako tačno dolazi do toga. Sada, Piter Turčin izlazi sa objašnjenjem.)

Rast nejednakosti po definiciji znači da će onaj ko prima medijalnu zaradu primati manje od onoga ko prima prosečnu zarade, a mnogo manje onih koji spadaju u prvih 10 ili 1 odsto. Primalac zarade koja odgovara medijani može biti, kao u današnjim Sjedinjenim Američkim Državama (kojima knjiga posvećuje najviše pažnje), nedovoljno kvalifikovan radnik u proizvodnji ili radnik u uslužnom sektoru; ili polukvalifikovani radnik u devetnaestovekovnoj Velikoj Britaniji; ili mali zemljoposednik u Francuskoj 1830-ih ili Rusiji 1850-ih. Stoga, tačno zanimanje ili pripadnost klasi nisu važni: položaj dohotka jeste.

Borba za „narod"

Šta se dešava na vrhu raspodele prihoda? Povećana nejednakost znači, opet po definiciji, da se oni na vrhu više bogate u poređenju sa ostalima, odnosno, drugačije rečeno, da se prednost onih u vrhovnim percentilima ili decilima povećava. Kao što svaki ekonomista zna, ovo znači da će „tražnja" za tim najvišim mestima da raste. Ako se elita (vrh decila i percentila) u današnjoj Americi sastoji od direktora, investicionih bankara i korporativnih advokata, biće sve veći broj onih koji pokušavaju da se obuče u najlukrativnijim poljima i da usvoje tip ponašanja (i uverenja) koji im daje najveće šanse da dospeju u elitni krug. Ako to radi više ljudi nego što ima mesta u eliti, dolazi do igre praznih stolica. Neće svi koji imaju aspiracije da budu deo elite uspeti da to i postanu. Sledi razdor stvoren od razočaranih potencijalnih pripadnika elite koji se bore za najviše pozicije.

U uslovima gde se pod a) razmak između medijane i vrha povećava (ono što Turčin naziva „potapanjem", iako je bitno napomenuti da je ovo relativno potapanje; tj. osoba na medijani prihoda može realno da postane bogatija), i pod b) postoji hiperprodukcija elite – dolazi se do predrevolucionarnih okolnosti. Potapanje nije dovoljno. Da bismo proizveli slom, moramo imati različite elite koje se bore jedna protiv druge, od kojih jedna traži podršku „naroda" kako bi pobedila.

Piter Turčin (Foto: Time)

Čak i uzgredno poznavanje pozadine najvažnijih revolucija u modernoj eri pokazuje da Turčinov jednostavan model odgovara stvarnosti. Uzmimo za primer Francusku revoluciju: stagnacija prihoda i periodična glad dešavali su se uporedo sa rascepom u eliti (aristokratija i deo klera protiv rastuće gradske trgovačke klase); u Rusiji 1917. godine jedan deo aristokratije okrenuo se protiv drugog dela, onog koji je izgubio svoje zemljišne posede i bogatstvo nakon ukidanja kmetstva, što nije mogao da nadomesti dobro plaćenim državnim poslovima. (Statistika o broju revolucionara koji su sami, ili njihove porodice, bili pripadnici osiromašene plemićke elite je u tom smislu upečatljiva). Ili, recimo, revolucija u Iranu iz 1979. godine: skrajnuti kler protiv buržoaske elite, koji je, kao i u ruskom slučaju, od svojih potomaka pravio buduće revolucionare.

Ovaj model se dobro može primeniti – skoro pa isuviše dobro – na trenutnu američku stvarnost. Osoba na medijani dohotka je „jadnik" („deplorable", po rečima Hilari Klinton), populista (po rečima mejnstrim medija), „seljačina" („hillbilly", po rečima Dž. D. Vensa), ili jedan od kandidata za smrt od očajanja (po rečima En Kejs i Angusa Ditona). Nezadovoljna, razočarana američka niža srednja klasa temeljno je izučavana nakon Trampovog dolaska na vlast. Trenutna elita pak, koju Turčin secira na skoro forenzički način, sastoji se od izvršnih direktora i direktora odbora, velikih investitora, korporativnih advokata, „mreže planera politike" i vodećih izabranih zvaničnika (str. 203), odnosno svih onih koji imaju novac i koriste ga da obezbede sebi status i moć. (Nimalo neočekivano, Turčin tvrdi da su Sjedinjene Države plutokratija koja koristi opšte pravo glasa kao način da legitimuzuje svoju moć).

Predrevolucionarni znaci

Ali ta elita nije monolitna. Perspektivna elita („akreditacioni prekarijat") je konstituisana. Za sada ona nije uspela da se domogne vrha i ideološki se definisala kao opozicija imigraciji, globalizaciji, „woke" ideologiji. Turčin smatra da je ova perspektivna ili potencijalna elita u procesu preuzimanja Republikanske stranke kako bi na taj način stvorila političko oruđe za efikasno nadmetanje između elita. Nju, naravno, prezire vladajuća elita, koja je uživala neverovatno dobar period između 1980. i 2008. godine, u vreme dok su njen pogled na svet (neoliberalni kapitalizam, „kredencijalizam" i politika identiteta) zagovarale obe američke mejnstrim partije. Turčin trenutnu političku borbu u Sjedinjenim Državama vidi kao (očajnički) pokušaj vladajuće klase da se odbrani od napada perspektivne  elite (koja mobiliše podršku razočarane srednje klase) na njenu ideologiju i, još važnije, na njen ekonomski položaj.

Ovo se čini kao bitka epskih razmera. Mnogi predrevolucionarni znaci su tu: disfunkcionalan politički sistem, veliki unutarpartijski razdori, manjak političkog predstavljanja autsajdera. Turčin s odobravajućom notom citira kapitalan empirijski rad Ejmorija Getina, Klare Martinez Toledano i Tome Piketija, tvrdeći da su u svim zapadnim demokratijama levičarske ili socijaldemokratske partije postale partije obrazovanih kredencijalnih elita, dok su radnička i srednja klasa izgubile svoj uticaj pa čak i predstavništvo.

Nova knjiga Pitera Turčina

Turčin je agnostičan – kao što bi svako trebalo da bude – u pogledu konačnog ishoda aktuelne američke političke krize. Američki politički sistem se pokazao kao neverovatno fleksibilan i sposoban da izdrži ozbiljne potrese. Na neki način, neko bi mogao da pomisli da su Trampove raznorazne kako svesne tako i nesvesne „subverzije" išle upravo u korist sistema, pošto su pokazale njegovu otpornost čak i kada je Predsednik pokušao da ga „obori". Međutim, s druge strane, korenito nerazumevanje i manjak interesovanja za stav druge strane je upravo jedna od odlika predrevolucionarnih vremena, a u Americi se danas za to može naći mnoštvo dokaza.

Turčinov model odgovara i Kini (o kojoj se u knjizi ne govori) verovatno koliko i Americi. Relativno potapanje medijalne klase dešava se proteklih četrdeset godina, što je, naravno, išlo ruku pod ruku sa fenomenalnim uvećanjem njenog materijalnog blagostanja, i to za nekih 10% godišnje, pa je samim tim i potapanje manje primetno. Na gornjem kraju raspodele bogatstva je političko-administrativnoj klasa, koja je kroz istoriju vladala Kinom i kojoj je suprotstavljena, i dalje veoma oprezno, kapitalističko-trgovačka klasa u porastu. U radu Janga, Novokmeta i Milanovića, dokumentovana je i analizirana  verovatno najradikalnija ikada – izuzev revolucije – promena u sastavu elite. Ona se desila u Kini između 1988. i 2013. godine. Ekonomski rast je istisnuo administrativnu klasu u korist one povezane sa privatnim sektorom (kapitalisti).

Geopolitička dimenzija

Turčinov model unutrašnjeg sloma tako dobija geopolitičku dimenziju. Borba za globalnu nadmoć između Sjedinjenih Država i Kine može se onda slikovito predstaviti kao pitanje čiji će politički sistem prvi da pukne. Ako to bude kineski, Kina će morati da smanji svoje spoljne ambicije i prihvati ulogu podređene sile (Sjedinjenim Državama), čak i u Aziji. Ako se prvo sruši američki politički sistem, Sjedinjene  Države bi krenule ka izolacionizmu i morale bi da prihvate rast kineske moći u Aziji, čime bi izgubile kontrolnu ulogu u najdinamičnijem delu sveta.

Da li će se predviđanja Turčinovog modela ispostaviti tačnim? Ne znamo, ali smatram da je važno da se usredsredimo na logiku mehanizma koji je Turčin predstavio i da na narednih nekoliko decenija gledamo kao na period poteškoća, a ne da mislimo, kao neki koji su popularizovali Turčinove poglede u leto 2020. godine, da se društveni procesi mogu predvideti preciznošću kakvu ima kretanje nebeskih tela.

Zastave SAD i Kine uoči sastanka državnog sekretara SAD Majka Pompea i kineskog ministra spoljnih poslova Vang Jia u Stejt departmentu, 23. maj 2018. (Foto:  Brendan Smialowski/AFP)

Turčinova teza je fascinantna i vredna izučavanja, a zatim ili posmatrati hroniku njenog odvijanja u stvarnosti, ili možda učestvovati u postizanju ishoda kakav ona predviđa ili pak njegovom sprečavanju – zato što Turčin pokazuje da postoje slučajevi u kojima su eliti njena dalekovidost i dobro shvaćen lični interes omogućili da prebrodi teška vremena.

P.S. Beleška. „Turčinov model" se zasniva na Strukturalno-demografskoj teoriji društvene promene koja je izvučena iz rada Džeka Goldstona; da biste videli kako se ova teorija primenjuje na današnje Sjedinjene Američke Države, vidite ovde.

Preveo Marko Paunović/RTS Oko

Izvor Global Inequality and More 3.0

Naslovna fotografija: AFP

BONUS VIDEO:

 

Zašto blizak odnos Srba na Kosovu sa državnim vrhom Srbije smeta vlastima u Prištini?

kosovo-online.com

Zašto blizak odnos Srba na Kosovu sa državnim vrhom Srbije smeta vlastima u Prištini? - Kosovo Online

8–10 minutes

---

Političko jedinstvo srpskog naroda na Kosovu sa zvaničnim Beogradom i posebno poverenje koje kod njih ima predsednik Srbije Aleksandar Vučić predstavljaju veliku smetnju vlastima u Prištini u realizaciji cilja daljeg obespravljivanja i progona Srba sa Kosova, ukazuju sagovornici Kosovo onlajna.

Napori srpskog rukovodstva da omogući miran i što bolji život Srbima na Kosovu ogledaju se u različitim oblastima. Na poslednjem sastanku, pre nekoliko dana u Raški, predsednik Vučić je najavio i dodatnu finansijsku pomoć vrednu 28 miliona evra.

Priština se, u međuvremenu, trudi da veze Srba sa njihovom državom pokida, iako bi, ukazuju analitičari, trebalo da bude obrnuto, jer jedna manjinska zajednica u svakom "normalnom" demokratskom društvu predstavlja most za saradnju dve strane. 

Predrag Rajić iz Centra za društvenu stabilnost ukazuje za Kosovo onlajn da je cilj Aljbina Kurtija da stvori "kosovarsku naciju" i da na taj način asimiluje sve one koji nisu Albanci i da sve Srbe koji odluče da ostanu da žive na Kosovu, pre ili kasnije primora da se utope u tu novu naciju, koja bi imala, pre svega, albanski etnički predznak.

"Naravno, tesni odnosi Srba i Beograda su glavna prepreka tom planu i zato se Kurti trudi da te veze pokida ili onemogući, što je više iz njegovog ugla to izvodljivije. On će probati da to uradi tako što će da zastraši Srbe, da pokuša da ih podeli. A, na početku i fizički onemogući komunikaciju Srba sa KiM i Beograda, gde god i kada god mu se za to ukaže prilika ", smatra Rajić.

Podseća da Albanci nikada nisu vladali severom Kosova, zbog čega sada pokušavaju da, na neki način, zastraše Srbe, pod plaštom međunarodne zajednice i uz njihovu prećutnu podršku.

Napadima na pojedince, žele da pošalju poruku svim Srbima na severu, u četiri opštine, da se ne isplati više da pružaju otpor i da, ako žele da žive na Kosovu, moraju da se povinuju tamošnjim zakonima, ili u suprotnom mogu da se isele.

"Mislim da oni sada pokušavaju da naprave pritisak na one Srbe koji se kolebaju, a kojih sigurno ima, jer je to prirodno, da ih ubede da prelome na stranu za koju Albanci navijaju, da se isele. Kurti želi da pospeši iseljavanje Srba, jer zna da se iseljavaju i Albanci, a posebno će posle vizne liberalizacije, kako bi i dalje procenat Albanaca ostao sličan, kako bi mogao da koristi kao argument pred zapadnim partnerima i uopšte svetskom javnošću da je demografski princip uslovio mogućnost da se formira većina na KiM koja ne želi da živi u Srbiji", objašnjava Rajić.

Zato su za njega dve stvari ključne – da Srbi na Kosovu ostanu jedinstveni, okupljeni oko Srpske liste i jedinstveni sa Beogradom i predsednikom Aleksandrom Vučićem.

"Moraju da imaju poverenje u rukovodstvo, da znaju imamo sreću kao narod da nas vodi najbolji srpski državnik u novijoj srpskoj istoriji i da prepuste njemu da bije geoplitičke bitke, jer to zna bolje od svih nas. Važno je da ne nasedaju na provokacije. Znam da je to lako reći iz Novog Sada ili Beograda, ali zaista je važno da ne nasedaju na provokacije, jer je to ono što Kurti želi. Njemu je cilj da izazove oružani konflikt širih razmera sa srpskim faktorima na ovom prostoru i on će probati to da učini", rekao je Rajić.

Poslanica SNS u Skupštini Srbije sa Kosova Danijela Vujičić kaže za Kosovo onlajn da Prištini smetaju veze sa Srba sa Kosova sa Beograd, zato što će srpski narod, dok je jedinstven, biti kamen spoticanja u stvaranju etnički čistog Kosova.

"Za Srbe na Kosovu i Metohiji, Srbija je jedina zemlja, a Aleksandar Vučić predsednik", rekla je Vujičić i dodala da je formiranjem Srpske liste i dolaskom Vučića na vlast, srpski narod postao složan i koherentan u odnosu na politička dešavanja i donešenje odluka o sopstvenoj budućnosti.

"U prethodnom periodu, od 1999, smo imali pokušaje kroz razne koalicije, sabrane od različitih političkih parlamentarnih stranaka. Pokazalo se da takva rešenja i ideologije, koje pre svega nisu bile jedinstvene u stavu odbrane srpskih nacionalnih interesa, nisu održive. Loš pristup kosovskom problemu iz Beograda se reflektovalo i na terenu, svako je od političkih lidera na KiM 'vukao' politički program stranke kojoj je pripadao, ali niko nije sprovodio ono zbog čega su se politički lideri u to vreme okupili. Takvo sabiranje je bilo osuđeno na propast i zato smo mnoge šanse i prilike propustili. Upravo loša koordinacija sa Beogradom je išla na ruku Prištini", podseća Vujičić.

Sada je, kaže, drugačije i to je ono što Prištini smeta:

"Državni vrh prvi put ima strateške ciljeve i jasno definisane crvene linije u rešavanju nacionalnog pitanja. Suštinski je jako važno da je danas, u ovom obliku kakvom postoji Srpska lista, najveća politička partija u Srba na KiM, jedinstvena. To je nešto što nam u ovom trenutku najviše treba. Pre svega nam je potreban mir, ali i političko jedinstvo na KiM i usaglašena politika sa Vladom Srbije i predsednikom", dodala je Vujičić.

U tom kontekstu, ističe Zajednicu srpskih opština, koja je, u ovim okolnostima, potrebna Srbima kao najrealniji oblik institucionalne zaštite nacionalnih, verskih i kulturnih interesa.

Politički analitičar Ljubomir Stanojković primećuje da čvrsta veza Srba sa Kosova sa Beogradom, Prištinu ne iritira, jer je to preblaga reč, već joj – smeta.

"U normalnim, demokratskim društvima, manjinske zajednice predstavljaju čvrst most saradnje sa njihovim matičnim zemljama. Dok mi na Kosovu imamo situaciju da se na Srbe gleda, a prema njima se i ponaša, kao da su jedan od najopasnijih remetilačkih faktora u procesu zaokruživanja njihove potpune državnosti. Zato se centralne prištinske vlasti prema Srbima sa Kosova odnose prilično negativno", objašnjava Stanojković za Kosovo onlajn.

Sa druge strane, skreće pažnju da su Albanci sa Kosova u Srbiji, i to ne samo u modernoj istoriji, nego i vekovima unazad, videli okupatora.

Tako i sada, kada postoji nova politička situacija na Kosovu - Srbija je ključni faktor zato što Kosovo sporo napreduje u mnogim oblastima, što se pogotovo oseća kada su u pitanju međunarodne integracije, primetio je Stanojković.

"Imajući sve ovo u vidu, posebno smeta što Srbi sa Kosova imaju takve odnose sa Srbijom da i dalje nju vide kao čvrstu podršku u svojoj ekonomskoj, a što da ne i fizičkoj egzistenciji, koja se manifestuje kroz različite oblike pružanja pomoći.  Opet to je glavni razlog zašto Srbi u svom političkom delovanju na Kosovu podržavaju opciju iza koje stoji Beograd. Ta opcija je dominantna i na neki način predstavlja u isto vreme i srpsko političko jedinstvo, pa samim tim centralnim vlastima u Prištini to predstavlja otežavajući faktor u njihovom funkcionisanju ", naveo je Stanojković.

Umesto što Priština previše vremena troši potvrđujući i optužujući ovakvu vezu Srba sa Kosova sa Beogradom, smatra da bi kosovske vlasti, pre svega, trebalo da preispituju svoj odnos, ponašanje i delovanje kako bi Srbima približila svoje institucije i pokazali im da one postoje i rade u njihovom interesu.

"Priština, jako pogrešno, nastoji da po svaku cenu poremeti, pa i prekine čvrstu vezu Srba sa Beogradom, najčešće stalnom kritikom i napadom na Beograd i Srbiju, preko krajnje negativne političke propagande do ekonomskog bojkota srpske robe. Takođe, stalno Srbima, na Kosovu stavljaju do znanja da su samo prištinske institucije garant njihove životne bezbednosti i opstanka kao i forsiranjem ljudskih resursa iz redova srpske nacionalnosti koji se svojom politikom suprotstavljaju Beogradu. A, opet imamo takvu situaciju da se veoma često dešavaju slučajevi takve prirode da su Srbi ugroženi od istih institucija, od fizičkog ugrožavanja do zapostavljanja u zapošljavanju u državnim i javnim ustanovama", kaže Stanojković.

Zaključuje da će, analizirajući, pogotovo aktuelnu kosovsku vlast, Srbi sa Kosova i nadalje negativno da gledaju na prištinske institucije, kao nametnute, dok će u Beograu, odnosno u Srbiji, videti svog životnog zaštitnika i svoju političku opciju.