iskra.co

Си-Ен-Ен: Трежњење Запада уз извештаје о запањујућим губицима Украјине

3–4 minutes

---

Си-Ен-Ен: Трежњење Запада уз извештаје о запањујућим губицима Украјине

09.08.2023. - 10:25

www.globallookpress.com © Sgt. Alex Soliday/Keystone Press Agency

Руси имају бројне одбрамбене линије, а украјинске снаге нису пробиле ни ону прву, рекао је високи западни дипломата

Неколико недеља након дуго очекиване украјинске контраофанзиве, западни званичници говоре о „отрежњујућим" проценама способности украјинских снага да поново заузму значајну територију , открила су за Си-Ен-Ен четири висока америчка и западна званичника упозната са најновијим обавештајним подацима.

„У наредних неколико недеља ћемо још видети да ли постоји шанса за напредак. Ипак, могућност да се постигне прогрес који би променио равнотежу овог сукоба је, мислим, крајње мало вероватна", рекао је високи западни дипломата за Си-Ен-Ен.

„Наши брифинзи су отрежњујући. Подсећају нас на изазове са којима се (украјинска војска) суочава. Ово су најтежи тренуци рата", рекао је представник Мајк Квигли, демократа из Илиноиса који се недавно вратио са састанака у Европи са америчким командантима који обучавају украјинске оклопне снаге.

Главни изазов за украјинске снаге је непрестана потешкоћа у пробијању вишеслојних одбрамбених линија Русије на југу и истоку, где се налазе десетине хиљада мина и огромне мреже ровова. Украјинске снаге су тамо претрпеле запањујуће губитке, што је довело до тога да украјински команданти повуку неке јединице како би се прегруписале, пише амерички Си-Ен-Ен.

„Руси имају бројне одбрамбене линије и украјинске снаге нису заправо прошле прву линију", рекао је високи западни дипломата. „Чак и ако би наставили да се боре наредних неколико недеља, имајући у виду да нису били у стању да направе пробој током ових последњих седам, осам недеља, колика је вероватноћа да ће га изненада, са још исцрпљенијим снагама, направити?"

Више званичника је рекло да приближавање јесени, када се очекује да ће се погоршати временске прилике и борбени услови, даје украјинским снагама ограничен простор за напредовање, преноси амерички медиј.

Недостатак напретка на терену један је од разлога зашто украјинске снаге чешће нападају унутар руске територије „како би покушале да покажу руску рањивост", рекао је за Си-Ен-Ен високи амерички војни званичник.

Поједини званичници, како се додаје, страхују да ће све већи јаз између очекивања и резултата контраофанзиве проузроковати узајамно упирање прстом и сваљивање кривице између украјинских званичника и њихових западних присталица.

rt.rs

 

standard.rs

SAD protiv Donalda Dž. Trampa

Драган Бисенић

17–21 minutes

---

Dok ga provlače po sudovima, Tramp sa njegovim timom sprema program koji će omogućiti otpuštanje desetina hiljada državnih službenika SAD. Program je nazvan „Schedulle F"

Bivši američki predsednik Donald Tramp ne samo da je najveći optuženik među američkim predsednicima, nego je i jedinstveni zaverenik, posebna vrsta američkog Dragutina Dimitrijevića Apisa koji se spremao da likvidira američku demokratiju. U poslednjoj krivičnoj tužbi on je optužen po četiri tačke zbog odbijanja da prihvati – i pokušaja da poništi – rezultate predsedničkih izbora 2020.

Bez obzira na sve to, Tramp je sigurni republikanski kandidat na sledećim predsedničkim izborima – a možda i pobednik na njima kako pokazuju kredibilna, iako relativno preuranjena, istraživanja javnog mnjenja. Sam Tramp se tako i ponaša. On i njegov tim, uz nekoliko snažnih centara koji su u službi njegove kampanje, kreiraju program za radikalnu promenu odnosa i isušivanje „duboke države" tako što će da omoguće otpuštanje na desetina hiljada državnih službenika. Program je već nazvan „Schedulle F". Zbog toga, osim „zaverenikom" Trampa nazivaju i „pučistom", a nekoliko tačaka optužnica odnosi se i na „špijuniranje".

Sve u svemu, Tramp se suočava s najtežim optužbama s kojima može da se suoči jedan bivši predsednik, a sve se svode na to da je radio protiv svoje, a u interesu neke druge zemlje. U nekim vremenima i nekim zemljama zbog ovoga obavezno je letela glava. Ni u ovoj prilici to nije isključeno, samo je pitanje čija glava će da „odleti": Trampova ili Bajdenova?

Predizborna platforma

Pored širokih potresa u administraciji, Tramp najavljuje i oštre zaokrete u spoljnoj politici, za slučaj da se vrati u Belu kuću. Najvažnija izmena je najava prestanka finansiranja rata u Ukrajini. „Nije u našem interesu da pomažemo taj konflikt", saopštavaju Trampovi saradnici. „Nije u našem interesu da branimo granicu Ukrajine s Rusijom. U našem interesu je da branimo američku južnu granicu".

Kćerka Ivanka i zet Džared Kušner više nisu uključeni u Trampovu političku operaciju. Bivši potpredsednik Majk Pens je, međutim, u potpuno drugoj kategoriji: sada je označen kao neprijatelj. U eventualnom drugom mandatu, Trampov tim će izgledati sasvim drugačije nego onaj iz 2017. On je rekao da u njemu želi, pre svega, „hrabre ljude".

Ričard Grenel i Donald Tramp u Ovalnom kabinetu u Beloj kući (Foto: Tviter)

U toj grupi upadljiv je uspon Ričarda Grenela. Ljudi bliski bivšem predsedniku rekli su američkim medijima da Grenel ima najveće šanse da bude nominovan za Trampovog državnog sekretara. Naime, Grenel je bio jedan od Trampovih pouzdanih i bliskih saradnika na kraju njegovog prvog mandata. Kao vršilac dužnosti direktora nacionalne obaveštajne službe skinuo je tajnost sa mnogih materijala u vezi sa istragom povezanosti Trampa i Rusije.

Ali, da bi sve to došlo na dnevni red, biće potrebno da se prebrode nove i stare pravne prepreke. U poslednjoj optužnici na 45 stranica – „Sjedinjene Američke Države protiv Donalda Dž. Trampa" – navodi se da su zavere bivšeg predsednika „izgrađene na široko rasprostranjenom nepoverenju koje je okrivljeni stvarao kroz sveprisutne i destabilizujuće laži o izbornoj prevari".

Optužbe protiv Trampa

Evo svih krivičnih optužbi sa kojima se suočava Tramp – koji je prvi bivši predsednik optužen za krivična dela… prvi bivši predsednik koji je optužen dva puta… i prvi bivši predsednik koji je optužen tri puta…

Prvi slučaj za koji je Tramp optužen kod okružnog tužioca Menhetna tiče se 34 krivična dela falsifikovanja poslovne dokumentacije.

Zatim, tu je slučaj poverljivih dosijea Ministarstva pravde (37 tačaka krivičnih dela), među kojima su:

1. 31 tačka po Zakonu o špijunaži za „namerno zadržavanje" poverljivih dokumenata.
2. Zavera za ometanje pravde.
3. Zadržavanje dokumenta ili zapisa.
4. Koruptivno prikrivanje dokumenta ili zapisa.
5. Skrivanje dokumenta u saveznoj istrazi.
6. Šema za prikrivanje.
7. Lažne izjave i predstavljanja.

Bivši predsednik Donald Tramp među svojim advokatima u sudnici u Njujorku, 4. april 2023. (Foto: Curtis Means/AP via Pool)

U revidiranoj optužnici prošle nedelje dodate su nove optužbe, čime se slučaj popeo na 40 tačaka:

1. Pokušaj da izmeni, uništi ili prikrije dokaze.
2. Navođenje nekog drugog na to.
3. Tačka po Zakonu o špijunaži u vezi sa poverljivim dokumentom koji je navodno pokazao posetiocima u svom klubu u Bedminsteru, Nju Džersi.

Poslednja optužba protiv Trampa, proizašla iz upada njegovih simpatizera na Kapitol, 6. januara 2021, sadrži četiri tačke, od kojih se tri tačke odnose na „zaveru":

1. Zavera za prevaru Sjedinjenih Država.
2. Zavera radi ometanja službenog postupka.
3. Ometanje i pokušaj ometanja službenog postupka.
4. Zavera protiv „prava da se glasa i da se nečiji glas računa", po zakonu o građanskim pravima koji se nekada koristio za krivično gonjenje članova Kju kluks klana.

Na sve ovo, Tramp je na svojoj društvenoj mreži „Truth Social" napisao sledeće: „Hvala svima! Nikada ranije nisam imao ovoliku podršku oko nečega. Ova optužnica protiv bivšeg (veoma uspešnog) predsednika i vodećeg predsedničkog kandidata u Republikanskoj stranci za opšte izbore 2024. godine, probudila je svet kada je reč o korupciji, skandalu i neuspehu u SAD u poslednje tri godine."

Diskreditacije

Vol strit džornal objavio je pre dva dana analizu potrošnje glavnog Trampovog fonda za kampanju „Save America". Prema njoj se vidi da poslednjih godina skoro sva sredstva za kampanju idu advokatima. List zaključuje da je upravo zbog toga protiv Trampa i otvoreno toliko različitih slučajeva, sa ili bez razloga – da se iscrpu njegova sredstva uoči početka predizborne kampanje.

Bajdenov tim je odlučio da zauzme stav kao da sam Džo Bajden nema ništa sa ovim optužnicama, iako je aktuelni američki predsednik u brojnim prilikama oštro kritikovao Trampa i tražio sudske procese protiv njega. Sada je pred vratima izborne kampanje, pa su Bajdenovi savetnici utvrdili da su rizici komentarisanja sudskog procesa protiv Trampa veći od mogućih koristi, verujući da bi afirmisanje Trampove optužnice radi političke dobiti u ovom trenutku samo podstaklo napore republikanaca da optužnice proglase politički motivisanim, a ne rezultatom delovanja nezavisnog sudstva.

Predsednik SAD Džo Bajden razgovara sa novinarima na južnom travnjaku Bele kuće u Vašingtonu, 17. februar 2022. (Foto: AP Photo/Patrick Semansky)

Sve to, međutim, tako izgleda u ovom trenutku. Stvari mogu da se promene iz korena kada počne očekivana procedura impičmenta u Predstavničkom domu koja će imati za cilj da diskredituje Bajdena kao predsednika i predsedničkog kandidata.

„Rusijagejt"

S druge strane, u novoj optužnici protiv Trampa na 45 stranica navodi se da je bivši američki predsednik organizovao zaveru da „naruši, opstruiše i porazi" pokušaje vlade da prebroji i overi glasove, te da je „ometao  proceduru u Kongresu od 6. januara, na kojoj se prebrojavaju prikupljeni rezultati izbora".

Glavna tačka optužbi protiv Trampa je da je on svesno propagirao lažne tvrdnje o „ukradenim" izborima. U optužnici se pominje šest saučesnika koji su mu pomogli u pokušaju poništacanja izbora. Oni su, navodno, vršili pritisak na lokalne zvaničnike da „pronađu glasove", pozivali Ministarstvo pravde da pokrene istrage o nepostojećoj izbornoj prevari i nameravali da obesprave milione birača pokušavajući u sedam država da lažno potvrde rezultate u Trampovu korist.

U optužnici se dalje tvrdi da sve ovo predstavlja „zločinačku šemu". Ali, da li Trampove tvrdnje o izbornoj krađi prelaze granicu kriminalnog ponašanja, zavisiće od dokazivanja zločinačke namere Trampa i njegovih saučesnika.

Njegova odbrana će verovatno biti jednostavna: da je iskreno verovao u tvrdnje o izbornoj prevari koje su kružile u to vreme. On takođe svoju odbranu može zasnovati na pravu na slobodu govora – čak se i u optužnici priznaje da Tramp, kao i svaki Amerikanac, može da se pozove na Prvi amandman koji garantuje da svako ima pravo da kaže šta god hoće o ishodu izbora, čak i ako su njegovi stavovi zasnovani na lažima.

Potpredsednik Džo Bajden i državna sekretarka Hilari Klinton prisustvuju događaju na Kapitol Hilu u Vašingtonu, decembar 2016. (Foto: Michael Reynolds/EPA-EFE)

Veći problem i sa optužnicom i raspravom oko nje je, naime, uloga politike i dvostrukih standarda. Prvo, Tramp sigurno nije prvi političar koji je lagao o mešanju u izbore. Podsetimo se samo takozvanog skandala „Rusijagejt": nakon što je izgubila na predsedničkim izborima 2016. godine, Hilari Klinton i njene pristalice tvrdili su da se Rusija umešala u američke izbore kako bi obezbedila predsedničku funkciju Trampu.

Demokrate u Predstavničkom domu potom su angažovale specijalnog savetnika Roberta Milera da istraži te tvrdnje. Ipak, kada je Miler podneo svoj izveštaj 2019. godine, zaključak je bio da dokazi „nisu utvrdili da su članovi Trampove kampanje bili u zaveri ili u koordinaciji sa ruskom vladom". Drugim rečima, Klinton i drugi su propagirali lažnu priču o Trampu koji svoju pobedu na izborima treba da zahvali ruskoj državi.

Zanimljivo je i to da je Tramp pre godinu dana pokrenuo tužbu protiv Klintonove, optužujući je za širenje laži o izborima 2016. Dokumentacija podneta u tom slučaju zvuči kao najnovija optužnica protiv njega. Tvrdi se da su se „optuženi zlonamerno urotili da istkaju lažnu priču da je njihov republikanski protivnik Donald Dž. Tramp bio u dosluhu sa stranom neprijateljskom zemljom".

Ipak, iz nekog razloga, smatra se da su samo Trampove izborne laži dovoljno „prožimajuće i destabilizujuće" da „stvore intenzivnu nacionalnu atmosferu nepoverenja i besa, i naruše poverenje javnosti u sprovođenje izbora", kako se navodi u optužnici protiv bivšeg američkog predsednika.

Predizborni tajming

Tajming za novu Trampovu optužnicu je takođe značajan. Naime, Tramp je u pravu kada smatra da je sumnjivo što su tužioci čekali više od dve godine da podignu optužnicu, a sada specijalni advokat Džek Smit traži „brzo suđenje". To znači da bi se suđenje moglo završiti tokom predsedničke kampanje.

Ovo nije jedino suđenje sa kojim se Tramp suočava uoči izborne 2024. godine. U martu sledeće godine suočiće se sa suđenjem u Njujorku zbog navoda da je prikrio isplate porno zvezdi Stormi Danijels, da bi se zatim u maju suočio sa suđenjem zbog navodnog skrivanja dokumenata od Ministarstva pravde. Posmatrači i pravni eksperti u ovim slučajevima upozoravaju da je pravna osnova ovih optužnica – posebno njujorške, i ove najnovije – u najmanju ruku slaba i da se ne mora biti Trampov pristalica da bi se videlo koliko je sve pravno i politički upitno.

Snimak Donalda Trampa prikazan tokom otvorene sednice Predstavničkog doma istrage o napadu 6. januara 2021. u Vašingtonu, 13. oktobar 2022. (Foto: Alex Wong/Pool via AP photo)

Jasno je da je pravosudni sistem duboko upleten u predizborni proces, i to na identičan način zbog kojih su SAD u celom nizu država u svetu odbijali da priznaju i prihvate legitimnost izbora. Ni SAD ne mogu da se pretvaraju da je Tramp isti kao bilo koji drugi optuženi. On je pretpostavljeni republikanski kandidat za sledeće predsedničke izbore i uticaće na njih, bez obzira da li pozitivno ili negativno po njega samog. Politička mudrost bi možda ranije već sugerisala da bi kandidatura bivšeg predsednika za drugi mandat u Beloj kući bila ništa drugo do pusti san. Stvari, međutim, danas stoje sasvim drugačije.

Rezultati istraživanja

Tramp ne samo da je u istorijski jakoj poziciji da dobije republikansku nominaciju, već je u boljoj poziciji da pobedi na opštim izborima nego što je to bio u bilo kom trenutku tokom izbornog ciklusa 2020. i skoro u bilo kom trenutku tokom ciklusa 2016.

Tramp dobija više od 50 odsto podrške u nacionalnim istraživanjima o primarnim izborima, odnosno više nego svi njegovi konkurenti zajedno. Njegov najbliži konkurent, guverner Floride Ron de Santis, pao je ispod 20 odsto na nacionalnom nivou. Nijedan drugi kandidat nije iznad 10 odsto.

Uprkos tome što se većina Amerikanaca slaže da su Trampove dve optužnice do sada bile opravdane, on ostaje u konkurenciji za potencijalni revanš sa predsednikom Bajdenom. Poslednja anketa pokazala je da su Bajden i Tramp izjednačeni u procentima podrške američkih glasača, sa oko 43 odsto podrške.

I druga istraživanja pokazuju da je Tramp ili izjednačen ili ispred Bajdena po popularnosti. Ej-Bi-Si njuz i Vašington post objavili su tri istraživanja o nadmetanju dvojice kandidata, a Tramp je u svakom bio ispred konkurenta – iako unutar granice greške. Ni u jednom sličnom nacionalnom ispitivanju tokom čitave kampanje 2020. godine Tramp nikada nije vodio ispred svog konkurenta.

Zastava Trampovih pristalica sa natpisom „Tramp ili smrt" ispred Trampove zgrade na Menhetnu (Foto: Michael M. Santiago/Getty Images North America)

Uzimajući sve to u obzir, američki predsednički izbori 2024. će se verovatno svesti na nekoliko „swing" država. Ogroman znak upozorenja za Demokrate bila je anketa sprovedena krajem juna u Pensilvaniji, ključnoj državi u poslednjih nekoliko izbornih ciklusa. Pensilvanija je 2016. jedva glasala za Trampa, a 2020. za Bajdena. Tramp je u poslednjem istraživanju u ovoj saveznoj državi bio bolji od Bajdena za jedan procentni poen. To jeste rezultat unutar granice greške, ali je za bivšeg predsednika ipak izvanredan uspeh, koji ukazuje da je šansa da Tramp bude predsednik SAD za manje od dve godine vrlo realna.

Trampov tim se tako i ponaša. Oni sada ne žele da ponove greške iz prethodnog mandata, kada nisu znali koga da imenuju na funkcije u administraciji, niti su mogli da očekuju lojalnost od svojih kandidata. Sada se u Trampovom timu pojavljuje novi tip lojalnosti koji je promenio strukturu osoba iz najbližeg kruga s kojima je redovno u kontaktu.

„Projekat 2025"

Stiven Čeung, portparol Trampove kampanje, naveo je u saopštenju da je bivši predsednik „izložio smelu i transparentnu agendu za svoj drugi mandat, nešto što nijedan drugi kandidat nije uradio", i dodao: „Glasači će tačno znati kako će predsednik Tramp ojačati ekonomiju, smanjiti inflaciju, obezbediti granicu, zaštititi zajednice i jednom zauvek iskoreniti duboku državu koja deluje protiv Amerikanaca."

Dve pokretačke snage napora da se preoblikuje izvršna vlast u Americi jesu Trampova kampanja i dobro finansirana mreža konzervativnih grupa, u kojima su brojni bivši visoki zvaničnici Trampove administracije, a koji bi najverovatnije igrali ključnu ulogu i u njegovom drugom mandatu.

Svi oni su uključeni u „Projekat 2025", operaciju vrednu 22 miliona dolara, koja priprema politiku, liste osoblja i planove tranzicije koje će preporučiti svakom Republikancu koji bi mogao da pobedi na izborima 2024. godine. Ovaj projekat tranzicije, čije su razmere bez presedana u konzervativnoj politici, vodi Fondacija „Heritidž", trust mozgova koji je oblikovao osoblje i politiku republikanskih administracija od Reganovog predsednikovanja naovamo.

Sedište „Heritidž" fondacije u Vašingtonu (Foto: heritage.org)

Akcije „Heritidža" su u skladu sa planovima za proširenje predsedničke moći izloženim na veb stranici Trampove kampanje, a koje su prvenstveno izradila dva Trampova savetnika, Vinsent Hejli i Ros Vortington, uz doprinose drugih, uključujući Stivena Milera, arhitektu Trampove oštre imigracione politike.

Isušivanje duboke države

Ovaj program ima duboke korene u višedecenijskim naporima konzervativnih krugova da potkopaju ono što se podrazumeva pod državnom administracijom – niz agencija zaduženih za brojne i različite oblasti života i politike, ali koje su van nadležnosti predsednika. Pravna osnova ovog programa je verzija tzv. unitarne teorije izvršne vlasti. Ova pravna teorija odbacuje ideju da se vlada sastoji od tri odvojena ogranka sa preklapajućim ovlašćenjima koji se međusobno kontrolišu.

Umesto toga, pristalice ove teorije tvrde da član 2 Ustava daje predsedniku potpunu kontrolu nad izvršnom vlašću, tako da Kongres ne može da ovlasti šefove agencija da donose odluke ili ograniče mogućnost predsednika da ih otpusti. Pravnici Reganove administracije razvili su ovu teoriju dok su nastojali da unaprede deregulacionu agendu.

„Postojanje nezavisnih saveznih agencija ili federalnih službenika koji ne odgovaraju predsedniku narušavaju same temelje naše demokratske republike", rekao je Kevin D. Roberts, predsednik „Heritidž" fondacije, dodajući da su saradnici „Projekta 2025" snažno opredeljeni za „razgradnju ove odmetničke administrativne države".

Predsednik Fondacije „Heritidž" Kevin D. Roberts (Foto: Heritage Foundation)

Na početku Trampovog predsedavanja 2017, njegov glavni strateg Stiven K. Benon obećao je „razbijanje administrativne države". Ali, kada je Tramp postavio svoje ljude na ključne položaje, oni su mu na kraju rekli da su njegove ideje neizvodljive ili nezakonite. U poslednjoj godini svog predsedničkog mandata Tramp je saopštio da mu je dosta da ga podređeni sputavaju.

U američkoj administraciji radi oko dva miliona ljudi. Veliki broj njih nalazi se u tajnim aparatima i tajnim službama. Rat protiv državne birokratije je rat i protiv njih. Te strukture decenijama su zaštićene od uticaja promena političke vlasti. Neko ne može da bude otpušten samo zato što se promenio predsednik ili zato što to predsednik hoće. Zbog toga je ovaj Trampov program, iako ambiciozan, na ivici izvodljivosti. Pokušavali su to i drugi pre njega, ali nisu uspeli.

Ono gde Tramp može da uspe, jeste izbor svojih saradnika. Najvažnija lekcija koju je izvukao iz svog prvog mandata odnosi se na to koga zapošljava i koga sluša. Zato je smanjio krug svojih savetnika i uklonio skoro sve bivše pomoćnike koji su odbili da prihvate njegov stav da su izbori 2020. ukradeni. Značajnu količinu vremena sada provodi razgovarajući sa liderima pokreta „Stop the Steal", uključujući advokata Borisa Epštajna i proizvođača jastuka Majka Lindela, koji je potrošio najmanje 25 miliona dolara sopstvenog novca negirajući izborne rezultate 2020.

Spekulacije o budućnosti ovih istaknutih MAGA ličnosti samo ilustruju pripreme za 2025. i očekivani novi Trampov mandat.

Izvor RTS OKO

Naslovna fotografija: Peter Foley/EPA-EFE

BONUS VIDEO:

 

„Велика” хрватска победа – убијена и нестала 1.861 особа, више од 60 одсто жртава старије од 60 година, страдало 548 жена и дванаесторо деце

politika.rs

„Велика" хрватска победа – убијена и нестала 1.861 особа, више од 60 одсто жртава старије од 60 година, страдало 548 жена и дванаесторо деце

~3 minutes

---

Из Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије подсетили су данас, поводом 28 година од почетка хрватске војно-полицијске акције „Олуја", односно напада на Србе у Крајини, да је у тој акцији и непосредно након ње убијено и нестало 1.861 особа српске националности.

Из Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије наводе у саопштењу да је од тог броја убијено и нестало 1.211 српских цивила од којих је више од 60 одсто било старије од 60 година, 548 жена и 12-оро деце.

Такође, додају, трајно је протерано више од 220.000 Срба, запаљено више од 20.000 српских кућа и објеката, а преко 40.000 станова у својини Срба трајно одузето.

Наводе и да је налог Фрање Туђмана, ондашњег председника и врховног команданта оружаних снага Хрватске, који је дословно гласио: „Да се учине такви удари да Срби практично нестану", била де јуре наредба да се спроведе геноцид, коју су, додају, припадници хрватске војске систематски и брутално извршили, јавно и ритуално убијајући чак и старце и старице, који нису хтели да напусте своја вековна огњишта.

„Срамни печат на право на истину и правду породица жртава и прогнаних Срба, дао је и Хашки суд за ратне злочине почињене у бившој Југославији, који је коначном другостепеном пресудом ослободио хрватске генерале за ратне злочине почињене у 'Олуји', иако је првостепеном пресудом осудио Готовину на 24 године затвора, а Маркача на 18 година", наводе у саопштењу.

У саопштењу указују да Хрватска сваке године 5. августа слави масовне ратне злочине и етнички прогон почињен над Србима, као некакву „победу", прогласивши тај дан „даном побједе и домовинске захвалности", наводећи да то показује да је хрватско друштво далеко од суочавања с прошлошћу и објективног сагледавања догађаја из ближе и даље прошлости.

Они су навели и да је етнички прогон Срба геноцидних последица, уз масовне и систематске ратне злочине, спроведен у такозваној „Олуји", био државни пројекат власти у Хрватској, из чега, како су додали, произилази одговорност и дужност Хрватске, да процесуира одговорне за почињене ратне злочине, омогући повратак прогнаних Срба као и потпуну реституцију њихових имовинских и других права и давање гаранције да се такав и сличан злочин неће поновити.

View article...

Enclosures:

160z120_677z381_progon-iz-hrvatske.jpg (12 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2023_08//160z120_677z381_progon-iz-hrvatske.jpg

 

standard.rs

Francuska u sunovratu

Срђа Трифковић

12–15 minutes

---

Izvan francuskih geta, cena šireg društvenog „mira" je složena mreža laži i poluistina kojima elitna klasa nastoji da sakrije istinu o tome šta je njena „inkluzija" uradila francuskoj naciji

Andre Malro sa pravom je konstatovao da je „civilizacija sve ono šta se okuplja oko vere". Kada jedna vera opada – kao što ukazuje celokupna istorija čovečanstva – na njeno mesto ne dolazi agnosticizam ili ateizam, već neka druga vera. Ovaj se proces uveliko odvija u Evropi, Francuskoj pre svega.

Nedugo posle dvonedeljnog divljanja hiljada muslimana na francuskim ulicama – koje su zapadni mediji listom opisivali kao „nezadovoljne mladiće iz predgrađa", bez pominjanja njihovog porekla ili veroispovesti – sredinom jula proveo sam dve nedelje u Francuskoj, u brdima departmana Drom, između savojskih Alpa ka istoku i Provanse ka jugozapadu. Najbliža bakalnica bila je u šarmantnom gradiću Šatijon-an-Dioa, gde su za kasom radili beli srednjoškolci željni da zarade koji evro preko raspusta. Za 14 dana nisam video nijedan hidžab. U reci Drom kupanje u viru pružalo je olakšanje od tropske vrućine, a poseta obližnjoj vinariji obezbedila je zalihe lokalnih plemenitih tečnosti za večernji užitak na terasi. Praznik Dana Bastilje u obližnjem opštinskom centru Di obezbeđivalo je čak pet policajaca. Idilično, bezbedno, naizgled trajno.

Sve je to svetlosnim godinama daleko od stvarnosti urbane Francuske. Širom najveće zemlje EU, od Sen Denija do Miluza, od Strazbura do La Rošel – stadioni su bili ispunjeni desetinama hiljada vernika poreklom iz severne Afrike koji slave Ramazanski bajram.

Budućnost je jasna

„Francuska više nije katolička zemlja", piše Frederik Lenoar, urednik časopisa Mond de Reližion. Prošle godine Figaro je konstatovao da je islam već „prva religija u Francuskoj" po broju aktivnih vernika. Oko 5.000 crkava predviđeno je za rušenje ili adaptaciju u druge svrhe do 2030. godine. Ovo se događa u zemlji koja nema političku, versku i kulturnu volju da održi u životu milenijumsko nasleđe koje predstavlja najdublju dušu Francuske.

Sa druge strane, imam Velike džamije u Parizu predložio je da se napuštene crkve pretvore u džamije. Ako uporedimo  učestalost učešća u obredima petkom u džamijama i nedeljom u crkvama, budućnost je jasna: 65% praktikanata-katolika stariji su od 50 godina, a 73% aktivnih muslimana mlađi su od 50 godina. Hakim El Karui, savetnik predsednika Emanuela Makrona za islam, smatra da je već danas aktivnih islamskih vernika daleko više – 2.3 do tri miliona – nego katolika, oko 1,65 miliona.

U Francuskoj postoji preko 2.400 džamija. Bilo ih je 1.500 pre dve decenije i manje od 100 početkom 1960-ih. Politikolog Frederik Sen Kler kaže da će „prekretnica od 10.000 džamija, po sadašnjoj stopi, biti dostignuta pre kraja ovog veka". Katolička crkva je izgradila samo 20 novih crkava u Francuskoj u protekloj deceniji, prema istraživanju lista La Kroa. Eduar de Lama, predsednik Centra za versko nasleđe u Parizu, kaže: „Iako su katolički objekti još tu, u Francuskoj se svakih 15 dana podiže jedna nova džamija, dok se istim tempom uništava jedna hrišćanska bogomolja".

Ruševine unutar katedrale Notr Dam u Parizu nakon požara (Foto: Christophe Petit Tesson/Pool/AFP via Getty Images)

Isti tempo dehristijanizacije i rasta islama, mada sa različitim intenzitetom, vidi se svuda u Evropi, ali je Francuska najupadljiviji primer. Iako se pariski politički establišment pretvara da je zbunjen pravim uzrokom nereda – Makron je za njih okrivio društvene mreže – taj uzrok je isti je kao i tokom sličnih nereda 2005. godine: muslimani u Francuskoj i drugde u Evropi sebe već vide kao zajednicu de fakto autonomnu u odnosu na društvo zemlje-domaćina i njemu suprotstavljeno. Asimilacija više nije zamisliva opcija u Francuskoj, zemlji koja se nekada ponosila svojom sposobnošću da strance pretvara u Francuze. To je bilo moguće sa Italijanima, Špancima, Poljacima i Rusima, jer su bili kulturološki i civilizacijski srodni i zato što su dolazili u desetinama hiljada, ali ne u milionima. Muslimani čine preko 10 odsto stanovništva Francuske i oko petinu novorođenčadi. Oni žive u kompaktnim zajednicama u kojima više nije moguće kupiti vino u lokalnoj prodavnici i gde devojke ne izlaze na ulicu bez hidžaba.

Francuska država nije uspela da integriše svoje severnoafričke i arapske zajednice u društveno tkivo jer je taj zadatak strukturno nemoguć, što ilustruju učesnici nereda ovog leta koji ciljaju na kulturne institucije – posebno javne škole i biblioteke. U školama, nastavnici su stalno na prvoj liniji suočavanja sa agresivnim i često nasilnim mladim muslimanima. U oktobru 2020. godine, odrubljena je glava profesoru istorije i geografije, Samuelu Patiju, neposredno ispred njegove škole u predgrađu Pariza, zato što je navodno đacima pokazivao karikature Muhameda iz časopisa Šarli Ebdo.

Jedini neprijatelj

Francuska je bivša supersila koja uobražava da još uvek ima globalnu ulogu. Republika je svojevrsna izborna monarhija koja još uvek neguje simbole i narative grandioznije nego što veličina i ekonomija Francuske čine realnim. Za razliku od američke kičaste „izuzetnosti" podržane sirovom snagom, galska arogancija je maskirana u eleganciju, u težnju za značajem, a ne dominacijom. U tom cilju, otkako je De Gol ušao u Pariz u avgustu 1944. godine, Francuska je morala da simulira veličanstvenost koja joj je van domašaja još od nemačke okupacije 1940. Kako je De Gol poverio jednom prijatelju: „Ja sam na sceni i glumim veru da je Francuska velika sila. To je trajna iluzija."

Legendarni francuski general i bivši predsednik Pete Republike Šarl de Gol, 1944. godina (Nepoznat autor)

Makron, patetični patuljak u poređenju sa De Golom, izjavio je globalnom Politbirou u Davosu pre pet godina da se „Francuska vratila na scenu". To nije tačno. Elite pokušavaju da delegitimišu kao „populiste" i netolerantne rasiste milione Francuza i Francuskinja koji žele da zaštite svoju zemlju od dalje invazije. Sa druge strane, ne­po­sred­no po­sle kr­va­vih te­ro­ri­stič­kih na­pa­da u Pa­ri­zu 13. no­vem­bra 2015. go­di­ne, Ma­kron je dao te­ško shva­tlji­vu iz­ja­vu da fran­cu­sko dru­štvo „mo­ra da pri­hva­ti deo od­go­vor­no­sti" za te na­pa­de za­to što je na­vod­no stvo­ri­lo „tle na ko­me bu­ja dži­ha­di­zam". Do­dao je da fran­cu­sko dru­štvo „mo­ra da se pro­me­ni i da po­sta­ne otvo­re­ni­je"; ni­je na­gla­sio pre­ma ko­me ili če­mu, ali ra­zum­no je pret­po­sta­vi­ti pre­ma mi­li­o­ni­ma do­dat­nih do­se­lje­ni­ka iz se­ver­ne Afri­ke. Pri­tom su  fran­cu­ske vla­sti uve­li­ko pri­hva­ti­le da po­sto­je de fac­to za­bra­nje­ne zo­ne unu­tar ze­mlje.

Ma­kron oli­ča­va isto­rij­sku am­ne­zi­ju i kul­tur­ni ni­hi­li­zam sa­vre­me­nog Za­pa­da, či­me se on, šta­vi­še, po­no­si. Pri­li­kom po­se­te fran­cu­skoj za­jed­ni­ci u Lon­do­nu 22. mar­ta 2017. Ma­kron je iz­ja­vio da „ne po­sto­ji fran­cu­ska kul­tu­ra, već sa­mo po­sto­ji kul­tu­ra u Fran­cu­skoj, kul­tu­ra ko­ja je ra­zno­li­ka". Istom pri­li­kom on je do­dao: „Fran­cu­ska umet­nost? Ni­ka­da se sa njom ni­sam su­sreo!" Emanuel Ma­kron – neprijatelj hri­šćan­ske ve­re, evrop­ske ci­vi­li­za­ci­je i fran­cu­ske kul­tu­re – za­u­zi­ma da­nas po­lo­žaj na ko­me se pre sa­mo po­la ve­ka na­la­zi­la lič­nost po­put Šar­la de Go­la. Da pa­ra­fra­zi­ra­mo Lu­ja XV: posle generala na­stu­pio je po­top. Možda je i lo­gič­no što je Ma­kron sa­da­šnji sta­nar Je­li­sej­ske pa­la­te, u su­no­vrat­noj pro­gre­si­ji, od Ši­ra­ka pre­ko Sar­ko­zi­ja do Olan­da.

Susret Zapada i islama

Elite koje oni oličavaju ne uspevaju da integrišu – a kamoli da asimiluju – milione žitelja „zona posebne osetljivosti" u koje Francuzi nemaju pristupa. Ta stvarnost uništila je decenijama stare nade Žila Kepela, bivšeg predsedničkog savetnika za islamska pitanja, da će u Francuskoj nastati „Andaluzija" međuverske tolerancije. Privid mira ne može se održati jer su koreni ideološkog islamizma duboki i trajni među mladim izgrednicima. Francuska doživljava centralnu fazu opšteg i međusobno suprotstavljenog susreta Zapada i islama, sukob koji samo neko ideološki zaslepljen ili zlonameran ne može da prepozna kao takav.

Činjenica brutalno očigledna u imigrantskim predgrađimaima jeste da imigranti iz Severne Afrike i njihovo potomstvo rođeno u Francuskoj odbacuju kulturu i civilizaciju zemlje-domaćina, nasleđe koje su vekovima cenili i prihvatali milioni evropskih imigranata i stranaca. Zašto su muslimani tako imuni na Rasina, Zolu i Berlioza? Zašto ne idu češće u Luvr ili Versaj? Zato što su ubeđeni u superiornost svoje vere i svoje kulture, koja je nekompatibilna sa uzorima Pete republike.

Izvan francuskih geta, cena šireg društvenog „mira" je složena mreža laži i poluistina kojima elitna klasa nastoji da sakrije istinu o tome šta je njena „inkluzija" i „tolerantnost" uradila francuskoj naciji. Pravi uzrok francuske intifade je ogroman rast, disfunkcionalnost i samopouzdanje muslimanske imigrantske zajednice, koje ide uporedo sa kulturnim slabljenjem i demografskim padom francuske nacije.

Njena malaksalost, koja se manifestuje u ludilu posthrišćanske tolerancije, glavni je neprijatelj. „Nijedna druga rasa se ne pridržava ovih moralnih principa… jer su oni oružje samouništenja", pisao je pokojni pisac Žan Raspaj krajem prošlog veka. Treba ih razumeti kakvi jesu – i odbaciti – ako Francuska želi da preživi. Test njenog op­stan­ka, kao i Evro­pe u celini, bi­će pre sve­ga duhovni, kul­tur­ni i bi­o­lo­ški.

Demonstracije u Parizu protiv zakona koji se odnosi na kontrolu imigracije, integracije i azila, 20. oktobar 2007. (Foto: Flickr/William Hamon/CC BY-NC-ND 2.0)

Se­ku­la­ri­zam – za­me­nju­ju­ći hri­šćan­stvo kao te­melj iden­ti­te­ta Za­pa­da – od­ba­cio je i sam kon­cept evrop­skog dru­štve­nog, ge­o­graf­skog i kul­tur­nog pro­sto­ra ko­ji bi tre­ba­lo da bu­de za­šti­ćen od fi­zič­kog pro­do­ra i kul­tur­ne i du­hov­ne pe­ne­tra­ci­je ono­ga šta mu je stra­no. Evro­pa se zato na­la­zi na pu­tu do sa­da u isto­ri­ji ne­vi­đe­ne de­mo­graf­ske, du­hov­ne i kul­tur­ne sa­mo­li­kvi­da­ci­je.

Od­su­stvo isto­rij­skog pam­će­nja na­ve­lo je no­si­o­ce elit­nog kon­sen­zu­sa da svo­ja sa­zna­nja gra­de u vir­tu­el­nom sve­tu, či­jih su ne­že­lje­nih po­sle­di­ca (ka­ko po­gre­šno mi­sle) oni sa­mi po­šte­đe­ni. Oni svo­ju ve­ru gu­be već tri ve­ka, ot­ka­ko im je duh pro­sve­ti­telj­stva usa­dio aro­gant­nu po­mi­sao da čo­vek mo­že re­ši­ti di­le­mu svog po­sto­ja­nja is­klju­či­vim oslon­cem na svoj in­te­lekt. Bez opo­rav­ka hri­šćan­ske ve­re, ko­nač­ni plod tog po­gle­da na svet bi­će de­mo­graf­ski i sva­ki dru­gi kraj Evro­pe i nje­nih pre­ko­mor­skih po­to­ma­ka. Taj po­gled na svet po­či­va na pa­to­lo­škoj ne­ga­ci­ji vred­no­sti i le­gi­ti­mi­te­ta svog – evrop­skog, hri­šćan­skog, isto­rij­skog, kul­tur­nog, du­hov­nog i ci­vi­li­za­cij­skog na­sle­đa.

Stal­na afir­ma­ci­ja „dru­go­ga" u ime mul­ti­kul­tu­ra­li­zma, to­le­ran­ci­je, an­ti­di­skri­mi­na­ci­o­ni­zma, itd. do­bi­la je ši­rom Za­pad­ne Evro­pe ka­rak­ter se­ku­lar­ne re­li­gi­je ko­ja ne sme da bu­de pod­vrg­nu­ta kri­tič­kom is­pi­ti­va­nju. Glav­ni do­bit­nik je de­mo­graf­ski eks­plo­zi­van i ope­ra­tiv­no de­cen­tra­li­zo­van, ali ide­o­lo­ški mo­no­li­tan isla­mi­stič­ki po­kret ko­ji ima glo­bal­ni ka­rak­ter i svet­sko-isto­rij­ski zna­čaj.

Veliko je pi­ta­nje da li je još mo­gu­će in­stink­tiv­no sa­mo­de­fi­ni­sa­nje ugro­že­nih evropskih na­ci­ja. Ot­por zah­te­va ki­da­nje oko­va eli­te. Pre sve­ga, njen je kon­sen­zus o mul­ti­kul­tu­ra­li­zmu i imi­gra­ci­ji pri­nud­no na­met­nut, ide­o­lo­ški po pri­ro­di, krajnje dog­mat­ski u prak­si. Tvrd­nje o po­želj­no­sti bri­sa­nja gra­ni­ca me­đu civilizacijama i na­ro­di­ma, među ze­mlja­ma i kul­tu­ra­ma, o nji­ho­vom mo­gu­ćem i po­želj­nom me­ša­nju, iz­vo­de se na osno­vu apri­or­nih ide­o­lo­ških ak­si­o­ma, a ne či­nje­ni­ca. Sa ju­žne stra­ne Me­di­te­ra­na i hi­lja­da­ma mi­lja is­toč­no od Bos­fo­ra, ovo stva­ra oprav­dan uti­sak da se Za­pad na­la­zi na si­la­znoj pu­ta­nji. Uspeh gi­gant­skih de­mo­graf­skih pro­do­ra ša­lje po­ru­ku de­se­ti­na­ma mi­li­o­na po­ten­ci­jal­nih mi­gra­na­ta – da je Evro­pa da­nas jed­na lepa, ­bo­ga­ta pa­la­ta sa raz­va­lje­nom bra­vom i bez noć­nog ču­va­ra.

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Chronicles" i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: Anadolu Agencu/File Photo

BONUS VIDEO:

 

fakti.org

Љепојевић: Неко важнији од Сарајева учествовао је у манипулисању са обраћањем Цвијановић Гутерешу

11–14 minutes

---

ЗАПАД ГРИЈЕШИ ШТО ПОТЦЈЕЊУЈЕ СПРЕМНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ДА СЕ БРАНИ

Кадар са једног од последњих састанака

ПИК док је још Русија била у њему

* Утисак је да у медијској јавности, не само у БиХ него и шире, не постоји довољна свијест о каквом се ту криминалу ради и које би могле да буду посљедице. Тако и водећи дневни лист у Београду читав скандал своди под наслов „Игра глувих телефона између Сарајева и УН". А није то никаква „игра глувих телефона" него, језиком Хашког трибунала, „заједнички злочиначки подухват"

* Све што је Колективни запад радио у БиХ после потписивања Дејтонског споразума било нелегално и у основи невиђено политичко насиље. Од првог последејтонског дана. Није му више био битан Дејтонски споразум, он је само послужио да се оконча рат и успостави уређење за остварење циља који ратом није могао бити постигнут. Основни инструмент је постао Савјет за имплементацију мира (ПИК)

* Стручњаци за уставно и међународно право предлажу да Србија, као уговорна страна Дејтонског споразума поднесе тужбу Међународном суду правде против држава које су усвојиле Бонске закључке, који су по правној природи у ствари уговор о давању овлашћења Високом представнику на противправно управљање Босном и Херцеговином"

* Ту би требало да буду три тужбена захтјева, а први је да се утврди да су „правно ништавни Бонски закључци (овлашћења), јер су супротни начелу суверене једнакости држава, а тиме и праву на сувереност БиХ, из члана 2, тачке 1 и 7, те члану 78 Повеље УН који забрањује да се систем старатељства успоставља над било којом државом

__________________________________________________________

         Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

         ЛАЖИ и фалсификовање званичних докумената о Босни и Херцеговини и прије свега Републици Српској стара су пракса такозваног Колективног запада, а како вријеме пролази то више нема граница и не бирају се средства.

         Најновији примјер су манипулације са писмом српског члана Предсједништва Босне и Херцеговине Жељке Цвијановић генералном секретару Уједињених нација Антонију Гутерешу.

         Те манипулације су свједочанство о паници и очају па се судбина Босне и Херцеговине и Републике Српске своди на готово дјетињасте игре неталентованих бирократа. То јесу дјетињасте игре, али би могле да имају озбиљне посљедице.

         На изборима изабрани, дакле легитимни, представник Републике Српске и српског народа у Предсједништву Босне и Херцеговине - Жељка Цвијановић - обратила се, да подсјетимо, поштујући правила, преко Министарства спољних послова, писмом Антонију Гутерешу са молбом да саопшти да ли је Савјет безбједности потврдио именовање Кристијана Шмита за Високог представника у БиХ.

 

Кристијан Шмит и Алаксандар Вучић

         Наравно, зна се да га није именовао, али пошто се Шмит и даље тако представља и понаша неопходна је још једна званична потврда његовог статуса. И да се тако коначно разријеши дилема око Шмита. И онда је Министарство члану колективног шефа државе одбило да то писмо пошаље. Цвијановићева је ипак бочним путем успјела да пошаље писмо Гутерешу и онда су настале манипулације са његовим одговором.

         Писмо одговор Гутереша је обишло све медије у Федерцији БиХ прије него што је стигло у кабинет Цвијановићеве којој је упућено. Манипулисало се са три верзије писма. Овдје се, у ствари, очигледно прибјегло фалсификовању писма високог функционера глобалне организације.

         Федерални медији такође тврде да је Гутереш одговорио да "УН нису потписник Дејтонског споразума нити су УН члан ПИК-а, који је релевантан за именовање високог међународног представника у БиХ".

         Али, упркос свим маниупулацијама, вјештином кодираног дипломатској језика генерални секретар УН је ипак у свом одговору индиректно потврдио да Шмит нема потврду Савјета безбједности. Гутереш, наиме, упућује Цвијановићеву да погледа базу података Савјета безбједности а у тој бази не постоји ни један релевантан, важећи документ о именовању Кристијана Шмита. Али, постоје документи кад су у питању његови претходници.

         Другим ријечима, први човјек Свјетске организације је потврдио да Шмит није именован и самим тим нема легитимитет.

         Политика на нивоу БиХ је одавно препуна насиља и ово је само један примјер који се, међутим, граничи са криминалом. Мало је вјероватно да је Министарство спољних послова то урадило на своју руку, неко је важнији у томе учествовао.

         Утисак је да у медијској јавности, не само у БиХ него и шире, не постоји довољна свијест о каквом се ту криминалу ради и које би могле да буду посљедице. Тако и водећи дневни лист у Београду читав скандал своди под наслов „Игра глувих телефона између Сарајева и УН".

         Није то никаква „игра глувих телефона" него, језиком Хашког трибунала, „заједнички злочиначки подухват". Заједнички јер Министарство, то је јасно, није могло само.

         Манипулације самопроглашених колонијалних управника Босне и Херцеговине нису ништа ново, али сада су све агресивније и много се више користе локални службеници. Има, међутим, и једно занимљиво далеко колонијално искуство.

         Када су британске колоније у Африци, једна по једна, стицале независност њихове прве одлуке су биле да се протјерају сви Индуси које је Британија из Индије доводила као колонијалне службенике. Колонијални службеници су „већи католици од Папе". 

         Вриједило би подсјетити да је све што је Колективни запад, како се сада представља, радио у БиХ после потписивања Дејтонског споразума било нелегално и у основи невиђено политичко насиље. Од првог последејтонског дана. Није више био битан Дејтонски споразум, он је само послужио да се оконча рат и успостави уређење за остварење циља који ратом није могао бити постигнут.

         Основни инструмент је Савјет за имплементацију мира (ПИК). Основан је на Конференцији у Лондону 8. и 9. децембра 1995. године, и чини га 55 земаља и међународних организација.

Антонио Гутереш

         Нејасно је под којим ауторитетом је ПИК основан јер тада Дејтонски споразум формално није био потписан, то се десило тек неколико дана касније у Паризу. То је само била форма да му се да на значају јер је истовремено основан и Управни одбор ПИК-а. Његове чланице су  Француска, Италија, Јапан, Канада, Њемачка, Русија, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Предсједништво Европске уније, Европска комисија и Организација исламске конференције (OIC) коју представља Турска.

         Тај Управни одбор предлаже Високог представника коме даје и политичке смјернице али га потврђује Савјет безбједности УН. У преводу, тај Управни одбор води политику а Високи представник је само спроводи.

         Одлуке се по правилу доносе консензусом али временом западне чланице су напустиле тај основни принцип па је Русија, због тога, напустила Управни одбор 28. јуна 2021. године. Другим ријечима, одлуке Управног одбора су сада додатно нелегалне па тиме и необавезујуће.

         И, све је толико пута виђено.

         Босна и Херцеговина у основи, у овим бурним временима, и није толико важна али западна  бирократска машинерија своју снагу и агресивност црпи из актуелне антируске и ускоро антикинеске кампање јер основни циљ је одвојити српски национални корпус од Русије. На Западу се већ јавно говори да би одвајање Срба од Русије био „шамар за Путина". У том смислу јасно је да је циљ елиминисање Републике Српске.

         И шта би могао Запад да уради? 

         На Западу нема нових идеја и послужиће се већ виђеним механизмима политичких личних уцјена, неком врстом санкција и економском блокадом. И то већ и чини.

         Већина банака у Републици Српској су у страном власништву и њима је готово наређено да не послују у било којем облику са Владом у Бања Луци. Банке су постале основни инструмент обрачуна са Српском. Могуће је и искључење из платног система Свифт мада је тешко видјети како би се то урадило јер је БиХ у јединственом финансијском систему.

        Али, Република Српска није више сама, има и пријатеље мада у самој Босни и Херцеговини и најближем окружењу у овој фази има проблем савезништва. Иако се борбом за своја права Република Српска бори и за одузета права Хрвата они ипак слиједе интересе Хрватске, чији су и по рођењу држављани, а Хрватска је чланица и Европске уније и НАТО савеза, оних који су против Републике Српске. А Србија и даље Кристијана Шмита третира као високог представника.

         Иако је јасно да у савременом свијету нема више ни правде ни система међународног права - оно, међународно право, ипак још постоји. Да би се како-тако прекинуло правно насиље у Босни и Херцеговини стручњаци за уставно и међународно право као једну од могућности предлажу и да Србија, као „уговорна страна Дејтонског споразума има право да поднесе тужбу Међународном суду правде против држава које су усвојиле Бонске закључке, који су по правној природи у ствари уговор о давању овлашћења Високом представнику на противправно управљање Босном и Херцеговином".

Синиша Љепојевић

         Ту би требало да буду три тужбена захтјева:

         Да се утврде „правно ништавни Бонски закључци (овлашћења), јер су супротни начелу суверене једнакости држава, а тиме и праву на сувереност БиХ, из члана 2, тачке 1 и 7, те члану 78 Повеље УН који забрањује да се систем старатељства успоставља над било којом државом, при чему на основу члана 103 Повеље УН права и обавезе прописани том Повељом имају супремацију над било којим другим правним изворима међународног права. Да се наложи Високом представнику да „одмах престане са било којом активношћу којом се повређује право БиХ на сувереност, што подразумијева забрану да доноси било какве акте којима би наметао уставне одредбе, односно законе у БиХ или којима би своју вољу наметао у БиХ на било који други начин према било коме". И да се „забрањује свим државама чланицама ПИК-а да се на било који начин уплићу у било која питања која су по својој природи унутрашња питања БиХ, о којима на основу начела суверености могу да расправљају и одлучују само надлежне институције и органи Босне и Херцеговине".

         У тужби, према мишљењу стручњака, треба од Међународног суда правде затражити и „да до окончања поступка изда привремену мјеру којом се забрањује Високом представнику и ПИК-у да намећу било какве акте у БиХ, уставне, законске или било које друге правне акте."

         Наравно, позната су искуства са Међународним судом правде али ипак би требало нешто покушати и раздрмати колонијалну праву.

         Утолико прије што је западна колонијална управа ипак на стакленим ногама. Како је рекао дежурни представник Запада за српске земље, Мирослав Лајчак, треба да се заврши посао до краја ове године јер наредне то више неће бити на политичком радару па тако ни важно. Али, фалсификатима и лажима се ипак не може промијенити стварност мада се на Колективном запад и даље вјерује да се може.

          Тако се кроз медије у српским земљама који су углавном под западним утицајем покушавају унијети паника и осјећај беспомоћности не само међу обичне људе него и у политичку елиту.  Вјерује се, наиме, да већина становништва, притиснута муком свакодневног живота и хаосом дневних медијских манипулација заборавља и потискује шта се стварно дешава.

          Могла би то на крају ипак да буде погрешна процјена јер се изгледа не рачуна на одлучност прије свега Републике Српске и њену спремност да се одбрани.4

           https://sveosrpskoj.com/komentari/ljepojevic-neko-vazniji-od-sarajeva-uc...

 

standard.rs

Srpsko pitanje u Sloveniji

Игор Ивановић

18–23 minutes

---

Slovence ne treba osuđivati, podsmevati im se ili ih negirati. Ali kako objasniti magnetnu silu slovenačkog sveta, koja još dejstvuje kod značajne grupe ljudi sa bivšeg jugoslovenskog prostora?

Opšte uverenje o slovenačkoj superiornosti u odnosu na ostale narode iz SFRJ, nastalo još za vreme postojanja savezne Titove države, održalo se do današnjih dana. Nekadašnjoj saveznoj republici, a današnjoj nezavisnoj državi Sloveniji, dodeljen je nezvanični status kolovođe u modernosti, progresu, uređenosti i slobodoumnim shvatanjima.

U okviru svakog naroda sa bivšeg jugoslovenskog prostora postoji značajna grupa ljudi koja je Sloveniju posmatrala kao pontonski most prema željenom Zapadu. Za mnoge od njih – šta god to značilo – Slovenija je jednostavno Evropa! Sa druge strane, zdravorazumska upotreba činjenica upućuje nas, ako ne na suprotan, onda izvesno na klizav teren. Čovek koji kombinuje znanje i logiku, ne može da se ne upita kako je nastala i kako je opstala ova tempirana zabluda o tobožnjoj slovenačkoj naprednosti?!

Služenje neprijatelju

Istorijske činjenice govore o Slovencima kao o narodu koji nije slobodu osvajao boreći se protiv imperije, već kao o narodu koji je odabrao da strpljivo i pokorno opstaje unutar imperije. Slobodarska ideja u slovenačkom narodu se ni po čemu ne može porediti sa idejom osvajanja i napredovanja slobode u srpskom narodu. Slovenačka je novokomponovana, a srpska potiče od moćne srednjovekovne države, preko ropstva, pa do njene ponovne konverzije u državotvornost.

Srbi su krvlju i hrabrošću srušili austrougrarsku carevinu, kojoj su Slovenci tako predano služili. Kao nagradu za služenje neprijatelju, Slovenci su, poput „Đure koji će ti oprostiti što te je tukao", u podrumima mističnih evro-masonskih kuhinja dobili ravnopravnost u konstituciji nove države na čelu sa srpskim monarhom?! Ni Drugi svetski rat nije doneo ništa novo: poput drugih vekovnih vazala dočekali su nemačke naciste sa zastavama i ushićenjem, na prepunim ulicama Maribora i Ljubljane. I opet su kao zaslugu za služenje poraženom neprijatelju, ravnopravno dobili državu, samo ovoga puta na osnovu anglo-komunističkog recepta. I prvom prilikom kada im se ukazala šansa, zabili su nož leđa toj istoj državi i tom istom srpskom narodu koji ih je dva puta u kratkoj istoriji prihvatio kao svoje i spasio zaslužene odmazde.

Spomenik na tromeđi Mađarska–Austrija–Slovenija, jul 2019. (Foto: Flickr/Norbert Bánhidi)

U tzv. Desetodnevnom ratu ubili su par desetina golobradih momaka koji su služili vojni rok u JNA, a koji zbunjeni nisu ni pokušali da im se suprotstave. Postoje zataškani svedoci i prikriveni dokazi da su počinili ratne zločine ubijajući obične vojnike koji su se predali na prelazu Holmec, u Škofiji, kao i na Madveđaku kod Trebnja. Čim su najzad postali nezavisni, odmah su pohitali da ono malo suverenosti predaju novim-starim komesarima: postali su deo Evropske unije. I ako je njihov put razumljiv, jer istorijski privid slobode ne mogu da zamisle bez pripadnosti Imperiji, postavlja se pitanje šta mi kao narod Kosovskog boja, Čegra, Kumanova, Bragalnice, Cera, Kolubare, Solunskog fronta i hiljadu drugih bitaka tražimo u Evropskoj uniji?!

Da se odmah razumemo, svaki narod bira sopstveni put. Zato Slovence ne treba nikako osuđivati, podsmevati im se ili ih negirati. U mnogim stvarima možemo učiti od njih. Ali, ovde je reč o nečem drugom. Oni na osnovu izrečenog mogu dobiti izvesno poštovanje, ali ne mogu biti uzor! Naprotiv, srpski narod njima može biti svetionik, ako umesto egoističnih, primenimo herojsko-etičke principe iz istorijske nauke ili iz epske književnosti.

Slovenačko stvaralaštvo

Ako je u bivšoj Jugoslaviji Srbija bila lokomotiva kulturnog stvaralaštva, Slovenija je bila poslednji vagon ove kompozicije. Kao srpski pisci deklarisali su se pored ostalih Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Meša Selimović, Mihajlo Lalić, Vladan Desnica, Rastko Petrović, Branko Ćopić, Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihailović, Branko Miljković, Vasko Popa, Milorad Pavić, Matija Bećković… Pre toga, Dučić, Rakić, Kočić, Šantić, Isidora Sekulić, Bora Stanković, Njegoš, Drainac, Glišić, Đura Jakšić, Dragiša Vasić…

Iz Slovenije malo toga, i malo visokog dometa. Čak je i najzastupljeniji slovenački pisac u ondašnjoj lektiri Ivan Cankar, zahvaljujući srpskoj javnosti postavljen na zasluženo mesto u istoriji. Identično je i na filosofsko-teološkom polju (iz Srbije dolaze Sveti Sava, Ava Justin, Nikolaj Velimirović, Božidar Knežević, Brana Petronijević, Nikola Milošević, Mihajlo Đurić, Vladeta Jerotić), kao i na naučnom (Nikola Tesla, Milutin Milanković, Mihajlo Pupin), gde slovenačko stvaralaštvo umnogome zaostaje.

Ovakav odnos iz stvaralačkog iskaza prenosi se i na polje stvaralačkog izraza. Srbija je u obe Jugoslavije, pored ostalih, dala i Savu Šumanovića, Milana Milovanovića, Nadeždu Petrović, Petra Lubardu, Jovana Bjelića, Borivoja Stevanovića, Milenu Pavlović Barili, Mila Milunovića, Petra Dobrovića, Marka Čelebonovića, Milana Konjovića, Cucu Sokić, Nedeljka Gvozdenovića, Vladu Veličkovića, Ljubu Popovića… Iz Slovenije mnogo, mnogo manje i tanje. Ovo su samo poređenja iz najpoznatijih oblasti klasičnog stvaralaštva. Pošto je Slovenija mentalno i geografski bliža Zapadu od drugih balkanskih naroda, da li je stekla prednost u odnosu na njih na polju popularne kulture?

Ivan Cankar (1876-1918), slovenački pisac, dramaturg, esejista, pesnik i politički aktivista (Foto: Wikimedia Commons/Avgust Berthold/Public domain)

Stanje je preslikano kao i u oblasti klasičnih umetnosti, ako nije i gore po slovenačke autore. Srpski i slovenački film se ne mogu porediti, Slovenija nikada nije uspela da snimi filmove koji bi se bar po nečemu primakli ostvarenjima poput „Ko to tamo peva", „Skupljači perja", „Zaseda", „Specijalno vaspitanje", „Marš na Drinu", „Otac na službenom putu", „Lepota poroka", „Bal na vodi", „Valter brani Sarajevo", „Ritam zločina"… Iz Slovenije nikada nisu došle igrane serije poput „Prosjaci i sinovi" ili „Grlom u jagode", nikada nije stvoren sličan avangradni serijal kao što je „Top lista nadrealista". Nikada nisu porodili glumačke legende poput Bate Stojkovića, Ljube Tadića, Mustafe Nadarevića, Paje Vujisića, Fabijana Šovagovića, Pere Božovića, Mire Banjac, Semke Sokolović…

U etno (narodnoj/folk) muzici koja se svirala i pevala na Eks-Ju prostorima Slovenija nije ni pokušala da se takmiči, jednostavno njena izvorna narodna muzika nije imala širu publiku ni u samoj Sloveniji, a kamoli drugde. U pop-muzici Slovenija je imala sopstvene autore, ali nikada nisu mogli da nose slavu i uticaj jednog Zdravka Čolića, Kemala Montena, Mikija Jevremovića, Olivera Dragojevića ili Jadranke Stojaković.

Šta je sa rokenrolom kao izrazito anglo-zapadnim proizvodom?

Slovenija je zaostajala za Srbijom, Bosnom i Hrvatskom, ali je za razliku od drugih oblasti popularne kulture imala svoje predstavnike koji su ostavili dublji trag: Pankrti, Buldožer, Lačni Franc i naročito Lajbah kao avangarda toga doba. Ali svi ovi bendovi niti za vreme postojanja Jugoslavije niti za preko tri decenije od njenog raspada, nisu ostvarili ni približno uticaj na stasavanje generacija sa (post)jugoslovenskog prostora kao što su to činili „Bjelo dugme", „Smak", „Taim", „Idoli", „Prljavo kazalište", „Riblja čorba", „Atomsko sklonište", „Indeksi", „Zabranjeno pušenje", „Leb i sol", „Azra"…

Mrtvo more

Najveći domet koji je Slovenija ostvarila na individualnom i timskom planu u Jugoslaviji vezan je za sport, konkretno za zimske sportove. U najpopularnijem planetarnom sportu – fudbalu – slovenački timovi za sve vreme trajanja nisu uspeli da osvoje ni jedno prvenstvo države. (po ovome im je ekvivalent samo Crna Gora) Retko kada bi imali više od jednog prvoligaša, i to obično plasiranog oko sredine tabele. U drugom sportu po popularnosti – košarci – nešto više uspeha za slovenačke timove. Ljubljanska Olimpija je uspela da osvoji šest državnih prvenstava do raspada zajedničke države, ali su recimo timovi iz Srbije osvojili 23 titule prvaka. U zimskim sportovima, bilo timskim kao hokej na ledu, bilo individualnim kao skijanje i skokovi, Slovenija je bila apsolutni lider bivše Jugoslavije.

Igrači slovenskog HK Jesenice u igri, 1. novembar 2006. (Foto: Wikimedia Commons/HK Jesenice/Stefan Valthe/Public domain)

Imala je i u svim sportovima istaknute pojedince kao što su Ivo Daneu u košarci ili Brane Oblak u fudbalu, a u gimnastici Miroslava Cerara – osvajača medalja na olimpijskim igrama i svetskim prvenstvima. Ipak, kada se sve sabere, iako nikada nije precizno sabirano, stiče se utisak da je u bivšoj državi Slovenija u najboljem slučaju bila na četvrtom mestu po zbirnim sportskim rezultatima – iza Srbije, Hrvatske i Bosne.

Da li je možda atmosfera slovenačke javnosti i energija njenih gradova bila magnet za sve ostale Jugoslovene? Recimo, poput Sarajeva, grada koji nikada nije plenio arhitekturom ili nekom posebnom turističkom lepotom, ali čije su zadimljene i raspevane kafane sadržale magiju zbog koje se u taj grad rado i masovno išlo. Naprotiv, slovenački gradovi su oduvek bili dosadni: uređeni, ali sterilni. Oduvek je u njima vladala neka provincijalna atmosfera, koja se samo pojačala posle slovenačke nezavisnosti. Dok su bili u Jugoslaviji, crpeli su privilegije kontaktne kulture između Balkana i Zapada, što im je davalo na značaju, zbog čega se indukovala neka energija. Danas, par decenija nakon slovenačke evropeizacije, čak nema ni takvih talasa. Mrtvo zapadno more: kao i sve granične palanke.

U čemu je tajna?

Ali kako onda objasniti magnetnu silu slovenačkog sveta, koja još dejstvuje kod značajne grupe ljudi sa bivšeg jugoslovenskog prostora? Ako je kauzalno-konsekventno jasno da nisu nikada prednjačili u velikoj umetnosti (a da danas imaju još slabija dostignuća), da nikada nisu bili lokomotiva u popularnoj kulturi, da su stvarali zanemarljiv broj velikih ličnosti u odnosu na susede i na partnere iz bivše države, kao i da njihovi gradovi nisu posedovali magičnu energiju svetskih metropola, u čemu je onda tajna?

Slovenija je bila apsolutni lider u bivšoj Jugoslaviji po uređenosti prirode i urbanih celina, samim dolaskom na njenu teritoriju uočavala se krupna razlika u odnosu na ostatak države. Slovenija je imala jednu opštu kulturu ponašanja u svakodnevnom životu, jedan vidljiv kontinuitet zapadne estetike, koja je postepeno stvarana kroz vekove u okviru Austrijskog carstva. Sve je naizgled bilo drugačije u pozapadnjačenoj Sloveniji: novine i magazini su izgledali savremenije, fasade su bile očuvane, izlozi su bili svetliji, telefonske govornice su bile u funkciji, ulice su sijale, parkovi i bašte su bili uređeni svežim i negovanim cvećem. Malograđanskim naočarama kojim je stvarnost gledala srpska (a naročito beogradska!) javnost ovo je bilo presudno za trajni ružičasti utisak.

Jezero Bled u Sloveniji (Foto: Pixabay)

Kada su se divili slovenačkoj industriji (koja je nesumnjivo bila vodeća u bivšoj državi) oni su videli dizajn i marketing, a niko nije ni pomislio da je dobar deo te industrije dekretom otet iz Srbije (verovatno i od njihovih direktnih predaka!), odmah po dolasku KPJ na vlast. Iluzija Zapada koju je Slovenija tako vešto i inteligentno nosila kroz Krug dvojke, a koja joj je političkom ulogom dodeljena u raspodeli svetsko-istorijske moći, bila je presudna za njen nezasluženi pijedestal. Za razliku od ostatka države (ili bar njenog značajnog dela), Slovenija se nije opirala ulozi zapadnog satelita, nije na grudobusačkoj patetici pokušavala da nahrani sopstveni privid slobode, nije bežala od komforne uloge sluge u luksuznom baroknom dvorcu. Zato je i postala društveni lider ondašnje jugoslovenske elite sa kraja 1970-ih i tokom 1980-ih godina prošlog veka.

Slovenija = Evropa

Verovatno da zato i dan-danas mnogi roditelji iz Srbije, nekadašnji Titovi pioniri, pokušavaju da ubede decu da studiraju slovenačke fakultete. Njima takva odluka deluje prestižno, jer u njoj vide mogućnost da im deca jednog dana žive i rade na Zapadu. Niko se ne udubljuje u činjenice da slovenački univerziteti ni po čemu nisu prestižni u svetu, odnosno da su ispod srpskih po mnogim parametrima. Besmisleno je i za skupe pare plaćati školarinu po mnogim privatnim univerzitetima širom Evrope, za koje je i „Megatrend" akademija nauka. Ali titoističke generacije ne mogu da izvrše unutrašnje prevrednovanje, koliko god da je slovenačka kultura prosečna i koliko god da je slovenački jezik usko upotrebljiv, za njih će studiranje u Sloveniji biti simbol evropskog svetonazora. Jednostavno, kada govore Slovenija – misle Evropa.

Policija prska demonstrante vodenim topovima tokom protesta u Ljubljani, Slovenija, 29. septembar 2021. (Foto: Uncredited author/AP photo)

Tako je i rođena zabluda o tobožnjoj slovenačkoj slobodoumnosti, o njenoj modernosti nespojivoj sa tadašnjom komunističkom ideologijom. Slovenija se samo lukavo suprotstavila jugoslovenskoj komunističkoj državi i sa pravom je kritikovala njen mračni i totalitarni sistem, ali Slovenija nije htela slobodnije i pravednije društvo: ona je preko opravdane kritike samo kupovala kartu u jednom pravcu za Zapad. Slovenačka javnost nikada nije htela da razume Srbiju, nikada nije podržala srpsku inteligenciju (sem nekih pojedinačnih slučajeva), nikada nije principijelno stala na stranu opravdanih srpskih zahteva.

Objektivno govoreći, Slovenija nikada nije bila ozbiljan lider u slobodoumnosti u bivšoj Jugoslaviji, sem ukoliko takvi procesi nisu bili vetar u leđa njenoj secesiji. Kroz zajedničku istoriju nije davala velike državnike ili političare, najistaknutiji su bili Kardelj i Kidrič, a o njihovu istorijsku ulogu bolje da ne komentarišemo. Srbija, koja je porodila zločince poput Krcuna i Crna Gora koja je „dala" Jovu Kapičića, mogli bi da po zlu pozavide Sloveniji na Dolancu!

Pored velike zablude u našoj javnosti o tobožnjoj slovenačkoj slobodoumnosti i modernosti, postoji jedna još veća i podmuklija, a ona glasi da su nam Slovenci prijatelji?! Kao narod koji je procentualno dao u odnosu na broj stanovnika najveći broj katoličkih sveštenika, i kao tradicionalni zapadni protektorat, slovenačka nacionalna politika je tradicionalno uperena protiv srpskih interesa. Ona nije genocidna kao što je hrvatska, nije ni primitivna kao što je albanska, ali je pozicionirana na jasnim koordinatama usmerenim protiv svakog pokušaja Srbije da izgradi suverenost i da bude most između Istoka i Zapada.

Slovenija je uvek među prvima podržavala sve antisrpske rezolucije i sve antisrpske odluke u Briselu i često je prednjačila u manifestacijama koje su bile uperene protiv naših interesa. Setimo se samo performansa – nezvanično nazvanog „Kosovo moja dežela (država)" – koji su u ljubljanskom „Cankarjevom domu" zajedno organizovali slovenačka vlast i opozicija, a kome se priključila skoro sva slovenačka intelektualna scena, u znak podrške albanskim rudarima protiv srpske države. Skoro sve što postoji u Sloveniji priključilo se ovom skupu, tobože zbog zaštite albanskog naroda, a suštinski zato što je bio uperen protiv Srbije.

Evropska Slovenija i Srbija

Ali, ako mnoge od istorijskih slovenačkih odluka u vreme postojanja SFRJ možemo nekako pripisati političkoj borbi protiv komunističkih tekovina, i ako u novije vreme njenu politiku možemo pripisati činjenici da je Slovenija ipak samo sitan šraf u EU, kakav je bilateralni odnos evropske Slovenije prema Srbiji? Kakav je položaj Srba u Sloveniji?

Slovenija ima dobre odnose sa Srbijom samo kada treba da ostvari zaštitu sopstvenih investicija u Srbiji, odnosno kada treba omogućiti nesmetan rad slovenačkim kompanijama u srpskoj državi. Pošteno, Srbija je oduvek bila otvorena za slovenačke investicije i nikada nije upotrebljavala eventualnu kaznenu politiku prema slovenačkim kompanijama kao kompenzaciju za politički pritisak. Suprotno od toga, srpske kompanije su imale mnogo opstrukcija kada su nameravale da investiraju u Sloveniji, a mnoge od njih su se provele kao „bose po trnju" tokom poslovanja u deželi.

Ako bi se Srbija odlučila na tihu opstrukciju mnogih slovenačkih kompanija koje posluju u Srbiji ili ako bi pokrenula medijsku kampanju protiv njih, bio bi to veliki udarac za slovenačku privredu. Jer, Slovenija i pored zavidne kulture poslovanja nije uspela da načini značajan prodor na zapadno tržište, zbog prejake konkurencije i podudarnih uslova poslovanja unutar EU, zbog čega manje države uvek gube. Međutim, Srbija uporno toleriše nesimetričnu politiku Slovenije prema njoj, čak mazohističkom podanošću podnosi u sopstvenoj javnosti uvredljivi uticaj Tanje Fajon, osobe koja da nema evro-namesnički status, u srpskoj javnosti po pameti ne bi mogla da dobije ni status gosta u lokalnim studijima.

Sastanak Tanje Fajon sa američkim državnim sekretarom Entonijem Blinkenom, 1. avgust 2022. (Foto: Wikimedia Commons/U.S. Department of State/Public domain)

Položaj Srba u evropskoj Sloveniji je posebna priča! Prema njima se ne primenjuje nijedan od propisanih standarda prema manjinama unutar Evropske Unije. Ne priznaje im se čak ni status manjine, iako ih ima po svim istraživanjima najmanje 10 odsto od ukupnog stanovništva (Slovenci ne sprovode klasične popise stanovništva, već podatke uzimaju iz upravnih organa). Izvesno je da Srba u Sloveniji ima više od svih ostalih naroda (osim, naravno, Slovenaca), izvesno je i da im je broj u blagom porastu, i izvesno je da sve više čine obrazovanu strukturu. Ništa od svega navedenog nije dovoljno da u evropskoj Sloveniji dobiju status manjine – koji im omogućava školovanje na sopstvenom jeziku i ćiriličkom pismu.

Istorijska nauka potvrđuje da su Srbi naseljeni u Sloveniju još 1530. godine kao čuvari u Beloj krajini, dakle zadovoljavaju čak i kriterijum autohtonosti. Setimo se samo koliko decenija je slovenačka vlast na „šibicarski" način izbegavala da izda dozvolu za izgradnju srpske crkve u Kopru, i to u doba kada se druge hrišćanske crkve po Evropi masovno prodaju za šoping-molove ili kladionice. Sa druge strane, u „neevropskoj" Srbiji ima 0,4 odsto Slovenaca koji uživaju sva moguća nacionalna prava! Objektivno analizirajući, položaj srpskog naroda u „mladoj evropskoj demokratiji" je jedan od najnepravednijih koji poznajemo danas u svetu.

Možda bi kao ilustraciju slovenačkih odnosa prema Srbiji i srpskom narodu, mogli da uzmemo paralelu između dvojice veoma značajnih slovenačkih intelektualaca. Prvi od njih, filosof Slavoj Žižek kontinuitetom vazalne misli prema zapadnim centrima moći ne pruža mnogo nade u bolje sutra. Ovaj pogranični evropski mislilac, često nazivan „balkanski Levi", svoj nesumnjivi uticaj u javnosti podređuje konformizmu nastalom na slabosti sopstvenog karaktera. Šteta za ovog darovitog stvaraoca koji nikada nije uspeo do kraja sopstvenu misao da suprotstavi NATO društvenim standardima.

Drugi od njih, blagopočivši Aleksander Bajt, svojom biografijom i delom uliva mnogo više nade u bolje srpsko-slovenačke odnose. Ovaj slovenački akademik, najuticajniji makroekonomista u SFRJ i potonji tvorac „slovenačkog ekonomskog čuda", napisao je pred kraj života istorijsku knjigu u kojoj je otkrio sopstvenu ulogu kao obaveštajca koji je radio za pokret Draže Mihailovića! Odbio je razgovor sa slovenačkom novinarkom na ekonomske teme uz čuvenu rečenicu: „Bože moj, ekonomija je sad moja prošlost, a moja sadašnjost jeste istorija!" U knjizi Bermanov dosije kao neposredni svedok značajnih događaja, Bajt rastura zvaničnu titoističku (i slovenačku!) verziju istorije i argumentima okreće istoriju na pravu stranu. Nije ni čudo da su obe zapadne protektoratske vlasti – slovenačka i srpska – prećutale ovu veliku knjigu.

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija". Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: ANSA/Mauro Zocchi        

BONUS VIDEO: 

 

Kovanje rata (I dio)

pcnen.com

Kovanje rata (I dio) - PCNEN

PCNEN

9–11 minutes

---

Autor: Chris Nineham

Ovo je rat koji, u vlastitom interesu, vode neke od najmoćnijih vojnih sila na planetu. Mirovni pokret trebao bi podržati glasove za mir u Rusiji i Ukrajini, a ne ratne napore naših vlada.

Iako je od samog početka eskalacije ratnog sukoba u Ukrajini krajem veljače 2022. bio više nego očigledan ratnohuškački diskurs zapadnih medija, trebalo je proći više od godinu dana da se pojave prve ozbiljnije analize medijskog rata. U prvom dijelu serijala o zapadnoj ratnoj propagandi oko Ukrajine, Chris Nineham demontira laž da se ovaj rat vodi zbog ljudskih prava.

Ratna vremena predstavljaju priliku i opasnost za vladajuće elite. Svaki sukob prati odgovarajuća propagandna ofenziva. Kao što kaže stara izreka: „istina je prva žrtva rata". Rat u Ukrajini nije iznimka. Zapadne sile, ukrajinska vlada i ruske vlasti se iz sve snage trude da održe podršku javnosti za najsmrtonosniju vojnu mobilizaciju u Europi od Drugog svjetskog rata.

Dok se rutinski kritizira ruska proizvodnja dezinformacija industrijskih razmjera, komentatori su potpuno slijepi za ono što radi zapadni propagandni stroj, kojim upravlja ratoborna vlada SAD-a, desničarska torijevska administracija, establišment EU-a i vojno-industrijski kompleks s obje strane Atlantika. Zapadnu propagandu slijepo prihvaćaju gotovo svi mediji i, barem u Britaniji, gotovo cijela politička klasa, kao i alarmantan broj ljevičara. Dok se zapadni propagandni argumenti uvelike odbacuju na globalnom jugu, u nekim europskim zemljama se barem o njima raspravlja, dok svako preispitivanje u Britaniji nailazi na osude u stilu McCarthyja.

Središnje opravdanje za zapadnu potporu ratu jest spremnost naših čelnika da brane prava ukrajinskog naroda. Postoji duga i nečasna povijest ratovanja u ime prava nacija ili naroda. Ulazak Britanije u klaonicu Prvog svjetskog rata predstavljen je kao obrana „jadne male Belgije" od njemačkih osvajača. SAD je svoj rat u Vijetnamu predstavio kao obranu Južnog Vijetnama od "komunističke prijetnje" sa sjevera. SAD i njegovi saveznici prvi su napali Irak 1991. kako bi „obnovili cjelovitost Kuvajta", a procijenjenih 50.000 žrtava u NATO bombardiranju Srbije 1999. smatralo se „nužnim" za zaštitu nacionalnih prava kosovskih Albanaca.

Dinamika na terenu se razlikuje, ali argument za podršku bilo kojem od ovih ratova kao i za NATO podršku Ukrajini podrazumijeva prihvaćanje ideje da zapadne sile svoju vanjsku vojnu politiku vode u skladu s interesima drugih naroda. S obzirom na dugu kolonijalnu i imperijalnu povijest Zapada, u ovo opravdanje je teško povjerovati. Posebno je teško u njega povjerovati kada se ima na umu da se još nije osušila krv prolivena tijekom invazije, okupacije i masovnog bombardiranja Afganistana, Iraka, Sirije i Libije, te pomisli na entuzijastičnu podršku Zapada užasnoj vojnoj intervenciji u Jemenu pod vodstvom Saudijske Arabije.

Pokretači rata

U slučaju Ukrajine to podrazumijeva uvjerenje da vlade Joea Bidena, Borisa Johnsona i Rishija Sunaka, najvećih zagovornika rata na Zapadu, imaju dobrobit Ukrajinaca na srcu. Ruska invazija Ukrajine u veljači 2022. bila je čin agresije koji je antiratni pokret s pravom osudio. Pokret i dalje zahtijeva prekid ruske vojne intervencije. Međutim, militaristički odgovor Zapada samo je produbio patnju Ukrajinaca.

Zapadne sile su gotovo preko noći odgovorile najvećom vojnom mobilizacijom Zapada od Hladnog rata i najvećim transferom oružja u stranu zemlju od Drugog svjetskog rata. Prema podacima Vijeća za vanjske odnose, do svibnja ove godine SAD je potrošio nevjerojatnih 76 milijardi na pomoć Ukrajini, od čega je većina bila vojna. To je gotovo četrdeset puta više od iznosa koji je dodijeljen sljedećem najvećem primatelju, Afganistanu, zemlji razorenoj dvadesetogodišnjom okupacijom Zapada.

Britanija je predvodila europski ratni pohod, šaljući dronove, granate s osiromašenim uranom, krstareće rakete i tenkove. Obećala je program obuke za ukrajinske borbene pilote i poslala specijalne vojne jedinice na ukrajinski teritorij. Najmanje 150.000 Ukrajinaca poginulo je u borbama, a cijeli gradovi sravnjeni su sa zemljom. Životi milijuna ljudi ugroženi su nestankom struje, nestašicom hrane i povremenim bombardiranjem.

Nije potrebno duboko kopati da biste pronašli pravi pokretač ove povijesne mobilizacije, jer su zapadni lideri, savjetnici i akademici prilično iskreni o tome. Nakon nekoliko tjedana rata, sam Joe Biden priznao je da se radi o ratu za promjenu režima, otvoreno izjavljujući da Vladimir Putin "ne smije ostati na vlasti". Kada su ga pitali za pojašnjenje, on je inzistirao da "ne odstupa od rečenoga".

Kako je Hal Brands, profesor na Sveučilištu Johns Hopkins i zagovornik rata, napisao za Bloomberg, Rusija je meta jednog od najnemilosrdnije učinkovitih proxy ratova u modernoj povijesti. Nastavio je:

"Ključ strategije je pronaći predanog lokalnog partnera – proxy-ja spremnog ubijati i umirati – te ga opskrbiti oružjem, novcem i obavještajnim podacima potrebnim za nanošenje razornih udaraca ranjivom suparniku," napisao je Brands. "To je upravo ono što Washington i njegovi saveznici danas rade Rusiji."

Brandsovo mišljenje potvrdila su prošlog travnja dva Bidenova najviša vanjskopolitička dužnosnika, državni tajnik Antony Blinken i ministar obrane Lloyd Austin. Austinovim riječima: "Želimo vidjeti Rusiju oslabljenu do te mjere da ne može provoditi ovakve aktivnosti koje je poduzela invazijom na Ukrajinu." Blinken se složio, rekavši: "Ne znamo kako će se odvijati ostatak ovog rata, ali znamo da će suverena, neovisna Ukrajina postojati puno duže nego što će Vladimir Putin biti na sceni."

Pomoć se naravno ne pruža nekom narodnom pokretu, već državnom ratnom stroju kojim upravlja autoritarna vlada u uvjetima izvanrednog stanja. Zelenski je nemilosrdno ugušio svaki oblik opozicije. S obzirom na enormno gomilanje oružja i činjenicu da se ukrajinska obrana temelji na zapadnim obavještajnim podacima, ciljevima i obuci, ukrajinske vlasti potpuno ovise o zapadnim silama i njihovim strateškim i taktičkim odlukama. Ono što se ovdje dogodilo jest da je ukrajinska vlada uvučena u daleko najmoćniji vojni savez na svijetu, na čelu sa SAD-om. A najviše od svih pati ukrajinski narod.

Blokiranje mira

Jedan od načina na koji su Washington i Whitehall nametnuli svoje prioritete bilo je blokiranje mirovnih pregovora. Suprotno neprekidnim tvrdnjama neumorne ratne propagande, od početka su bili dostupni i drugačiji odgovori na krizu. Predsjednik Zelenski izabran je 2019. kao kandidat mira, s mandatom da okonča građanski rat oživljavanjem sporazuma iz Minska, koji su predstavljali pokušaj mirnog rješenja problema koji je podijelio zemlju. Zapad ga je odbio podržati u tom nastojanju.

U različitim trenucima od tada, Zelenski je pokazivao spremnost na pregovore. Istog dana prošlog ožujka kada je skinuo temu ukrajinskog članstva u NATO-u s pregovaračkog stola, signalizirao je da je spreman razgovarati s Rusijom o statusu Krima i Donbasa. Zapadne sile su ignorirale tu ponudu. Kao što je to izrazio stručnjak za Rusiju Richard Sakwa:

"Za vrijeme Hladnog rata, Sjedinjene Američke Države bi preuzele diplomatsko vodstvo u situaciji poput ove s kojom se danas suočavamo. Umjesto toga, sada je očito da SAD nisu zainteresirane za mirovne pregovore – čekaju ruski poraz, bez obzira na broj ukrajinskih života koji će biti izgubljeni u tom procesu."

SAD i njezini saveznici nastavili su ometati mirovne pregovore. Mjesec dana kasnije, kao odgovor na mirovni plan koji je podržao Izrael, Zelenski je javno objavio da će rat završiti pregovorima. U roku od 48 sati, Boris Johnson se pojavio u Kijevu kako bi Zelenskom rekao da „nikakvi pregovori nisu mogući". Prema izvorima bliskim Zelenskom koji su citirani u ukrajinskim medijima:

"Johnson je u Kijev donio dvije jednostavne poruke. Putin je ratni zločinac. Mora se izvršiti pritisak na njega. Nikakvi pregovori nisu mogući. I drugo, ako ste spremni potpisati bilo kakav sporazum s njim, mi u tome nećemo sudjelovati. S tobom se možemo dogovoriti, ali s njim ne. U svakom slučaju, on će sve razočarati."

Kako je izvijestio Financial Times, Zapad je u posljednjih nekoliko tjedana odbio još jedan mirovni plan koji su predložili čelnici šest afričkih država. Dok su i Putin i Zelenski bili spremni sastati se s izaslanstvima, bivši nigerijski predsjednik Obasanjo rekao je novinarima da su američki State Department i britansko ministarstvo vanjskih poslova „jasno dali do znanja da ovo nije pravi trenutak".

Ovo je rat koji, u vlastitom interesu, vode neke od najmoćnijih vojnih sila na planetu. Mirovni pokret trebao bi podržati glasove za mir u Rusiji i Ukrajini, a ne ratne napore naših vlada. Priče Zapada o potpunoj pobjedi su sulude i nemaju nikakve veze s brigom za ukrajinski narod, već samo s njihovim geopolitičkim interesima. Ako ne dovede do šire katastrofe, rat će, kako je sam Zelenski rekao, završiti pregovorima. Ukrajinski narod mora donijeti odluku o sadržaju tih pregovora. No, rješenje problema ovisi o prestanku ubijanja. I što prije to bude, to bolje.

H-alter

Chris Nineham je britanski antiratni aktivist i jedan od pokretača Stop the War Coalition.
Članak je izvorno objavljen pod naslovom How to Sell a War – 1; Make Out It Is Humanitarian na internetskoj stranici Stop the War Coalition u lipnju 2023.
Prijevod: Ad hoc feministička antiratna koalicija