Варуфакис: Забривања што Европљани постају сиромашнији

politika.rs

Варуфакис: Забривања што Европљани постају сиромашнији

~2 minutes

---

КОПАОНИК – Забрињава то што Европљани постају сиромашнији, не само као становништво већ и сви појединачно, изјавио је данас грчки економиста и бивши министар финансија Грчке Јанис Варуфакис на другој регионалној „Look up" конференцији на Копаонику.

„Да вас подсетим, 2008. године просечан приход у целој Европској унији, а ту посматрам и Велику Британију, био је 10 одсто виши него што је био у САД. То је био просечан приход у Америци, али 2022. године Америка има 26 одсто више прихода него што је то био случај у Европи прошле године", рекао је Варуфакис, преноси Танјуг.

Додао да је та чињеница забрињавајућа, јер показује да становништво Европе постаје сиромашно. Варуфакис је рекао да се основна потрошња на зелену транзицију повећава за 5.000 евра сваке године. Нагласио је да Европска инвестициона банка, која је шест пута већа од Светске банке у погледу капацитета за подизање светског дуга, нема довољно новца за земље које су у зеленој транзицији.

У фокусу овогодишње конференције биће актуелни изазови у области енергетике и екологије о којима ће, на шест панела, дискутовати више од 30 панелиста. Главне теме су одрживост, декарбонизација енергетског сектора, отпорност на климатске промене, циркуларна економија, зелени бизниси и финансирање зелених бизниса, опстанак микро, малих и средњих предузећа у ланцу добављача на конкурентном европском тржишту.

View article...

Enclosures:

160z120_pp.jpg (5 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2023_12//160z120_pp.jpg

 

Бесконачно путовање у ЕУ

Откако су отворени приступни преговори, Београд као да је заменио тезе: није на ЕУ да прави напредак, већ је на Србији да у корист својих грађана спроводи реформе

Захваљујући организованом напору разних власти и очитом мањку политичке воље, у Србији нема истинских реформи које би водиле стварању демократског друштва. После деценије од почетка приступних преговора са ЕУ, упркос шминкању реалности, Србија није ни близу чланства. Неко време је напредовала, потом стагнирала а сада по питању кључних реформи назадује.

Резултат је статус кво у најбољем случају. Стандарди демократије су озбиљно нарушени, владавина права је теоретска категорија, принцип поделе власти се не уважава, слобода медија је угрожена.

Србија се пре десет година обавезала да ће завршити неопходне припреме за чланство до 2018. За то време отворена су 22 преговарачка поглавља, а затворена само два. Последњи преговарачки кластер отворен је у децембру 2021. Као да су замењене тезе: није на ЕУ да прави напредак, већ је на Србији да у корист својих грађана спроводи реформе.

Министарство за европске интеграције објавило је недавно­ и­звештај­ о спровође­њу­ Националног п­рограма за ­усва­јање прав­них те­ковина ЕУ­ (­НПАА) за друго тромесечје ове године. Портал ЕWБ преноси да је од јула 2022. закључно са крајем јуна ове године усвојено тек 27 одсто планираних правних прописа повезаних за процесом европских интеграција, односно 60 од планираних 223 акта. У другом тромесечју ове године од планираних 45 прописа, влада је усвојила свега десет. У првом тромесечју 2023. успешност владе је била 12 процената: од планираних 41 прописа, усвојено је пет.

Бројке неумољиво потврђују силазну путању. У првим годинама после промене власти 2012, влада је одржавала проценат усклађивања са ЕУ на натполовичном нивоу. У првој половини 2013. усвојено је чак 85 одсто свих планираних прописа. Године 2015. тај проценат се углавном кретао око 60. Потом наступа пад.

Има ли напретка у поглављима 23 и 24, најважнијим областима које се тичу владавине права? Да ли су поправљени изборни услови и да ли је влада нешто учинила да поступи по препорукама међународних организација које је добила након претходних избора? Има ли суштинских реформи у области слободе изражавања и медија? Уста политичара пуна су борбе против корупције и организованог криминала, а да ли се резултати виде? Мислим позитивни.

Не, не, не и не.

Поглавља 23 и 24 никада од 2016, када су отворена, нису добила оцену „добар" или „веома добар". Неповољни изборни услови су неизмењени. Медијске слободе су октроисане. У земљи која готово пет година није у стању да донесе Националну стратегију за борбу против корупције, видљиви су само негативни резултати.

Како ствари стоје са усаглашавањем спољне и безбедносне политике? Може у стратегији националне безбедности да пише да је ЕУ један од виталних националних интереса, али похвале Русији и Кини или хвалоспеви Мађарској чине као да је тај документ писан невидљивим мастилом. Удаљавање од ЕУ је евидентно.

Када се томе додају баражи обезвређивања Запада по режимским таблоидима и телевизијама, не чуди да уз замор истим причама расте и одбојност грађана према ЕУ.

Део одговорности, не мали, припада и Европској унији, која подржава такво стање. Западу се једино жури да дође до нормализације односа Србије и Косова. Све остало је кретање у месту.

Колико уверљиво данас делује мишљење Европске комисије из 2011. да Србија уз мање или веће напоре може да постане пуноправна чланица за пет година? Последњи извештај исте те комисије као да је писан по мери Александра Вучића.

„Напредак је забележен у свим кључним областима осим у три, у којима је забележена стагнација, на пример, у рибарству где нисмо усвојили неки акциони план." Тим речима је премијерка Србије описала извештај Европске комисије. Баш ми тешко пало то око рибарства. Све остало могло би да буде боље, али је и у тим областима забележен „ограничени напредак", што је дипломатски еуфемизам за статус кво написан са очитом намером да се Србија похвали више него што заслужује.

Тако Европљани настављају да нам бацају песак у очи и да деле комплименте, макар и опрезне, властима у Београду које су презадовољне оценом „двојка, једва". Нешто критике око правосуђа и усаглашавања спољне политике више личи на обавезни састав него израз одлучности Уније да се стање промени. Подршка медијским реформама и честитке које је тим поводом у Београду упутила председница ЕК Урсула фон дер Лајен делују као врхунац цинизма.

У прошлогодишњем извештају ЕК Србија ни за једно поглавље није добила оцену „добар напредак" или „веома добар напредак", док је у извештају 2023. ту оцену успела да добије за једно од 33 преговарачка поглавља: поглавље Статистика (због успешног пописа становништва по међународним и стандардима ЕУ).

Шта то Европљани виде а мени промиче? Биће да у Бриселу обарају критеријуме посебно због рата у Украјини. После дужег времена међу 27 чланица ЕУ успостављен је консензус о проширењу, али то што Европљани избегавају да помену назадовања брине. Подршка овако траљавим српским евроинтеграцијама или је замка – да се унедоглед одгоди проширење, или је лицемерство – недостатак искрене жеље да се Србија реформише.

Унија сада обећава нека средства западном Балкану која ће бити додељивана у складу са реализованим реформама: две милијарде евра бесповратно, а четири треба да буду повољни зајмови за наредни период од три године. План раста предвиђа да ће тих шест милијарди евра бити распоређивано према резултатима, по квалитету. Оправдано страхујем да ћемо добити мање него што би добили када би се новац распоређивао по величини, квантитету.

Све то председнику, који је и посао евроинтеграција узео од владе, омогућава да нас замајава путовањем ка ЕУ као бесконачним процесом без циља да се негде стигне. Можда се нада да ће нови парламент и комисија, који ће бити формирани после избора у ЕУ наредног јуна, вратити времена његове омиљене Ангеле Меркел, али фундаменталне промене политике према Србији неће бити. Што значи да се лагано каскање за Европом наставља. На нашу штету.

Није приступање ЕУ сведено на питање Косова или увођења санкција Русији, како се упрошћено тумачи са јасном камуфлажном намером да се избегне одговор на питање – зашто Србија не спроводи све друге реформе које се од ње очекују да би се припремила за чланство.

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Бошко Јакшић

https://www.politika.rs/scc/clanak/587524/Pogledi/Beskonacno-putovanje-u-EU

Живадин Јовановић: НАТО ставља „западни Балкан“ у исту раван са ратовима у Украјини и Гази – шта спрема?

fakti.org

Јовановић: НАТО ставља „западни Балкан" у исту раван са ратовима у Украјини и Гази – шта спрема?

8–10 minutes

---

СВЕ СЕ ОДВИЈА ИЗА ЗАВЕСЕ НАТО-ПРОПАГАНДЕ КОЈА ПРОДАЈЕ „МАЛИГНИ" УТИЦАЈ РУСИЈЕ И КИНЕ

 

* Имајући у виду да је кључни извор ескалације у држању фактора који су миљеници НАТО-а, а то су они који систематски крше резолуцију СБ УН 1244, не поштују никакве договоре, као и они који систематски ревидирају Дејтон да би укинули Републику Српску и повратили Изетбеговићеву унитарну БиХ – логично се поставља питање: шта су прави циљеви оваквог рангирања проблема на тзв. западном Балкану?

* Протеклих пар месеци амерички и британски «независни» аналитичари развијају «теорију» о наводном «другом руском фронту у Европи - на Балкану» приписујући Русији и одговорност за све што уствари провоцирају Приштина, Сарајево и још по неко из региона, по познатом шблону замењених адресата

* Ако неко данас захтева од европских земаља «војни Шенген» да би НАТО слободно спроводио своје «игре без граница» - нека свако о томе доноси слободну и независну одлуку. Што се става Србије тиче, мишљења сам да то није спојиво са војном неутралношћу и да неће допринети миру и безбедности

__________________________________________________________

         Aутор: Живадин ЈОВАНОВИЋ, председник Београдског форума за свет равноправних

         МИНИСТРИ иностраних послова НАТО су на свом састанку у Бриселу у исту раван изазова Алијансе сврстали ратне сукобе у Украјини и Палестини који свакодневно односе стотине, ако не и хиљаде људских живота, и ситуацију на тзв. западном Балкану.

         Иако ситуација у овом региону дуже време ескалира и далеко је од трајно одрживе, овакво рангирање НАТО изазова, представља драматизацију. Имајући у виду да је кључни извор ескалације у држању фактора који су миљеници НАТО-а, а то су они који систематски крше резолуцију СБ УН 1244, не поштују никакве договоре, као и они који систематски ревидирају Дејтон да би укинули Републику Српску и повратили Изетбеговићеву унитарну БиХ – логично се поставља питање: шта су прави циљеви оваквог рангирања проблема на тзв. западном Балкану, шта се спрема?

         Питање је за Србију утолико важније што највиши представници НАТО и земаља чланица за сва забрињавајућа дешавања у овом делу Балкана, поготову од маја ове године, мање или више директно, оптужују Србе, Београд и Бања Луку.

         Све то одвија се иза завесе НАТОизиране западне пропаганде која више година, свакако пре сукоба у Украјини, промовише тезе о «малигним» утицајима Русије и Кине на Балкану. Западни званичници, пре свих, амерички, отворено критикују развој односа Србије са Русијом и Кином, траже диверсификацију снабдевања енергентима, односно - смањивање увоза из Русије, неулажење у аранжмане са «непоузданим» испоручиоцима  технологије Г5, како карактеришу Кину. 

         Протеклих пар месеци амерички и британски «независни» аналитичари развијају «теорију» о наводном «другом руском фронту у Европи - на Балкану» приписујући Русији и одговорност за све што уствари провоцирају Приштина, Сарајево и још по неко из региона, по познатом шблону замењених адресата.

         Колико је у свему томе апсурда, говори и то што данас, док теку прогон, застрашивање и тзв. «тихо» етничко чишћење Срба са Косова и Метохије, Запад јавно оптужује Србе за троризам, повређивање десетина војника КФОР, тражи да званичници Запада учествују у истрази коју, поводом трагичног догађаја у Бањској, воде надлежни органи Србије што, бар по форми, неодољиво подсећа на оптужбе и ултиматум Аустроугарске Србији 1914.

         Није ли и то технологија грађења жељене перцепције која би била подлога за нове ултиматуме према Србији и, коначно, за њено дисциплиновање на линији геополитике експанзије и тоталне доминације Запада на Балкану?

         Састанак МИП-ова НАТО у Бриселу је важан јер се дешава у јеку сукоба у Украјини и на Блиском Истоку, у атмосфери растућих европских и глобалних тензија, а за Србију посебно зато што се неки од ставова и оцена тичу егзистенцијалних интереса српског народа на Балкану. Следила му је Министарска конференција ОЕБС-а у Скопљу.

         Нема сумње да ће бити настојања да се неке од оцена из Брисела «преселе» и у Скопље, јер чланице НАТО чине већину чланица ОЕБС-а. Разлика ипак, постоји, јер је ОЕБС далеко шира организација, не само што обухвата и велики број земаља које нису чланице НАТО, укључујући Русију, већ и по надлежности која подразумева гарантовање једнаке, недељиве безбедности за све земље, без обзира да ли су или нису чланице неког војног савеза, и што обухвата сарадњу засновану на равноправности.

         Тек када буду познати резултати бриселске и скопске конференције биће могуће, мање или више, говорити о резултатима и прогнозама. А ни резултати се не мере само званичним декларацијама или усвојеним документима.

         Не ретко, тек протек времена изнесе на површину да су се неки важни разговори и договори постизали изван конференцијских сала.

         Било је и биће још сличних конференција. Важно је да оне доприносе смањивању тензија, попуштању, прекиду и избегавању сукоба, никако њиховом ширењу или разбуктавању.

         Што се Србије тиче, верујем да је најбоље да се држи својих основних принципа који су уједно универзални принципи међународних односа, да активно брани своја права и легитимне интересе, посебно независност, суверенитет и територијални интегритет и да не узмиче под билокаквим притисцима или уценама.

         То је наш европски, слободарски и национални идентитет који је свима познат и који представља извор снаге и врло широке међународне подршке.

         У нашем је вековном идентитету да смо увек били отворени, и остајемо отворени, за сарадњу са сваким другим који нас истински уважава, али да никада не изневеравамо осведочене пријатеље, савезнике и стратешке партнере. И по томе се Србија разлкује од многих других.

         То има своју цену, Србија то такође боље познаје од многих других.

         Србија је војно неутрална и треба да брани и чува своје право на такав избор.

         Што се мене тиче, сматрам, да то као и суверенитет и територијални интегритет не могу се упарити ни са каквим «бенефитима» финансијске или економске природе, са инвестицијама, донацијама, или обећањем чланства у «демократским», европским или другим ексклузивним «клубовима», интеграцијама, малим или великим, цивилним или војним  «шенгенима».

         У периоду «дисконтинуитета» са «ауторитарном», «комунистичком» или било којом другом прошлошћу, специфична врста српских политичара се «мисионарски» удаљавала од Истока и умиљавајући се тражила скровиште под скутовима Запада. У том периоду је било свакојаких одрицања од историје, националног, моралног и културног идентитета.

         Парадигму вазалног понашања представљају одрицање од континуитета чланства земље у ОУН, ОЕБС и другим МО, потписивање понижавајућих докумената као што су СОФА (дипломатски статус војника НАТО), ИПАП 1 и 2 (прихватање стандарда НАТО, ширење позитивне представе о НАТО у српској јавности, приватизација) и други.

         Усвојен је низ закона и других прописа који су све друго осим израз слободе, демократије, људских права, независности идостојанства земље и народа.

         Постоје и два споразума о транзиту НАТО трупа преко наше територије из ранијег периода – један везан за БиХ, односно, ИФОР и други за, Косово и Метохију, односно, КФОР. То су биле специфичне намене и ситуације. То се, међутим, не може данас, користити као аргуменат или оправдање, за ширење права НАТО на територији Србије, без граница.

         У принципу, грешке из прошлости, нису алиби за нове, можда, још веће у условима који су за Србију и српски народ, бар нешто повољнији него што су били пре две или три деценије.

         НАТО је пре 25 година извршио злочиначку агресију на Србију коју српски народ неће и не може заборавити. И то је био корак, покриће да НАТО (САД) распореди своје трупе ближе руским границама. Да исправе грешку коју је, наводно, учинио генерал Двајт Ајзенхауер током Другог светског рата, како је констатовано на самиту НАТО-а априла 2000. године у Братислави.

         Колико је мањих «Бондстила» после оног првог и правог, успостављено у земљама северно и источно од Србије?

         НАТО се шири(о) из Европе на Исток, са Индо-Пацифика на Запад. Између су, поред многи других, два стратешка партнера Србије – Русија и Кина.

         Ако неко данас захтева од европских земаља «војни Шенген» да би НАТО слободно спроводио своје «игре без граница» - нека свако о томе доноси слободну и независну одлуку.

          Што се става Србије тиче, мишљења сам да то није спојиво са војном неутралношћу и да неће допринети миру и безбедности.

 

iskra.co

ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Кристофер

~4 minutes

---

ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Кристофер

30.11.2023. - 10:01

фото: intermagazin.rs

Донедавно сам мислио да Кристофера треба протерати. Био сам глуп, признајем. Сада, када сам паметнији, мислим потпуно другачије. Њега треба неговати. Чувати. Утопљавати. Покривати кад задрема, да се не прехлади.

За оне који не разумеју, покушаћу да објасним. Кристофер је типичан представник своје врсте. Били су господари космоса, природе и друштва. Онда су посустали, али нисту одустали. Без обзира што су други устали. И без обзира што више никога нису могли да победе. Али су и даље могли да озледе. И да перверзно уживају у сопственој моћи да направе зло.

Такав је наш Кристофер. Баш онакав каквим су га направили они којима служи. Да ли је то дубока држава са плитком памећу или нека друга скаламерија, потпуно је небитно. Битно је да се код нас осећа као код куће. Мада, код таквих типова је то сасвим природно. Не само да се свуда осећају као код куће, већ сматрају најнормалнијим да у свачијој кући буду домаћини. Такав им кодекс.

И зато се Кристофер, разбашкарен и разбарушен, свако мало оглашава. И објашњава. Ко смо, шта смо, какви смо, какви треба да будемо, где нам је место, с ким да се дружимо, коме да служимо, кога обавезно да се клонимо. Јер, с ким си такав си. Лоше друштво квари. А Кристофер би да нас поправи.

И ево, опет је мало мајсторисао на нама. С Русијим, никако. Неодрживо је. Направила, каже, хаос у пола света, изазвала огромне проблеме свима, заоштрила изборе и свима јасно ставила до знања шта треба да раде. Fucking Russia.

Сад, што у ту половину света не спада цела Јужна Америка, цела Африка, цела Азија минус Јапан и Јужна Кореја, мада и они, као и понеки у Европи, намигују и тамо и овамо, дакле, 90% човечанства, то ником ништа. Остаје оних 10% који су пола света, а да није наопаке Русије већ би били цео. А и више. Дакле, све је јасно. Србија с Русијом мора да прекине, тако рек'о Кристофер. А сви знају – Vox Kristofer, Vox Dei. Нормално.

Ето. А ако неко још увек није разумео због чега Кристофера не треба протерати него неговати, још један, последњи покушај. Ко би нас, овако заблуделе, заборавне и слуђене, свакодневно подсећао ко су и какви су наши непријатељи који су то – наши непријатељи – по сопственом избору проистеклом из доминантне црте њиховог политичког карактера и суштине нашег националног бића оличеном у немирењу са злом и непристајању на понижење? Ко би нас, да није Кристофера и онога што он јесте, сваким даном подсећао на то ко су они а ко ми? Ко би нас, да Кристофер оде, подсећао да више вреди живети један дан као Србин него сто година као Кристофер?

Јер ако он оде, доћи ће, нешто ми говори, неко тактичнији, обзирнији, мудрији и предусретљивији. А ми ћемо одмах, наивни и жељни људске речи, помислити да је то стварно, а да је Кристофер био само грешка и некаква ружна сенка. А није. Кристофер је баш оно што јесте. Слика и прилика света који представља и с којим се никада не смемо помирити. Јер ако се помиримо, јасно је то, престаћемо да постојимо. А Кристофер баш то и једино то од нас и хоће

 

Лицемерје Би-Би-Сијевих новинара: Што се нису бунили кад су лагали о Србији

Лицемерје Би-Би-Сијевих новинара: Што се нису бунили кад су лагали о Србији

25.11.2023. - 20:28

© Фото : РТС/Снимак са екрана

Рат у појасу Газе показао је лицемерје светских медија, Би-Би-Си није изузетак, али они који се жале на пристрасност и двоструке стандарде сопствене куће у односу према палестинским цивилима заборавили су колико су били пристрасни када су извештавали о рату у Југославији и бомбардовању наше земље. Због таквог извештавања Срби још увек страдају.

Ово за Спутњик, коментаришући оптужбе новинара корпорације Би-Би-Си, који су се побунили због уређивачке политике куће за коју раде, каже новинар Владимир Радомировић, уредник портала „Пиштаљка" и додаје;

„Без обзира на чињенице које су видели на терену, сви новинари западних медија били су антисрпски расположени, а сада траже професионални приступ. Шта су радили током рата у Ираку?".

Новинари британске медијске корпорације оптужили су своју кућу за пристрасност и двоструке стандарде током извештавања о сукобу на Блиском истоку. Они примећују да је већина пажње посвећена израелским жртвама.

Оптужили кућу за двоструке стандарде

Осам новинара Би-Би-Сија послало је „Ал Џазири" писмо у коме оптужују кућу у којој раде за двоструке стандарде у односу према цивилима, кажу да се не одустаје ни од приче о наводним ратним злочинима Русије у Украјини.

„Компанија није успела да помогне јавности да препозна кршења људских права која се догађају у Појасу Газе. Од 7.октобра је убијено на хиљаде Палестинаца. Када ће тај број бити довољно велики да наша редакција промени став?", питају новинари у писму.

Радомировић у разговору за Спутњик прво изражава чуђење што су се побунили новинари куће која је, током сукоба у нашем региону била итекако пристрасна.

„Знамо и колико та пропаганда вођена од краја осамдесетих има утицаја на данашњи положај Срба, Србије и српског народа у целини. Овај рат је заиста показао двоструке стандарде разних великих медија, али нико од њих није реаговао кад је вођена ужасна кампања против Срба".

Палестинце третирају као Србе

Коментаришући чињеницу да је рат на нашим просторима третиран као локални сукоб, а да се сада пред очима целог света брутално убијају цивили, хиљаде жена и деце, Радомировић каже;

„Ужасно је ово што се дешава, та тишина која долази од већег дела света је заиста ужасна, али опет кажем, све то дешавало и нама, па ти светски медији нису показали било какву врсту професионалности када су извештавали о сукобима у Југославији и коначно о бомбардовању Југославије 1999. године", подвлачи Радомировић.

Он каже да је интересантно, али да га не чуди што су се колеге са Би-Би-Сија јавности обратиле баш преко „Ал Џазире". То објашњава чињеницом да доста западних новинара ради за ту кућу, да је тако и настала, иако је пре свега пропагандно оружје катарске владе.

sputnikportal.rs

https://iskra.co/svet/licemerje-bi-bi-sijevih-novinara-sto-se-nisu-bunili-kad-su-lagali-o-srbiji/

Ristić: Opasni pokušaji diplomata u Prištini da srpsko kulturno nasleđe predstave kao kosovsko

kosovo-online.com

Ristić: Opasni pokušaji diplomata u Prištini da srpsko kulturno nasleđe predstave kao kosovsko - Kosovo Online

3–4 minutes

---

Zabrinjavaju pokušaji da se srpsko kulturno nasleđe predstavi kao kosovsko, jer su to tvrdnje neutemeljene u istoriji i činjenicama, podgrevaju strasti i narušavaju ionako krhku stabilnost na Kosovu, pozorava istoričar Dejan Ristić, direktor Muzeja žrtava genocida.

Povodom izjave nemačkog ambasadora na Kosovu Jorna Rodea da je manastir Visoki Dečani "kosovski", Ristić za Kosovo onlajn kaže da karijerne diplomate ne prave takve amaterske gafove i da ovde nije reč o tome, već o činjenici da je sve više takvih tvrdnji koje dolaze od čitavog niza diplomata, ne samo nemačkih, već i francuskih i nekih drugih.

"Uporno se radi radi na konstruisanju jednog antiistorijskog narativa koji treba da područje Kosova i Metohije istorijski, identitetski i na svaki drugi način sadržajno transformiše iz nečega što je deo državne i nacionalne teritorije Republike Srbije i identitetska kolekva srpskog naroda na svaki mogući način u nešto što će biti postojbina nekakvog pranaroda, koji nije srpski već nekakav drevni albanski, etnički element na ovim prostorima i koji u periodu posebno srednjeg veka, zaista prema istorijskim podacima, izvorima nije postojao na području današnjeg KiM. To su izjave koje sve nas treba da zabrinu, one jesu vrh ledenog brega zato što iza tih izjava slede i dela. Kada dođemo u fazu da neko daje takve izjave u javnosti a ne u nekom zatvorenom krugu ljudi, onda to znači da iza toga slede ozbiljna dela, koja ne mogu da doprinesu već samo mogu da odmognu ionako složenoj situaciji na području naše južne pokrajine", kaže Ristić.

On smatra da se ne treba plašiti pokušaja "kosovizacije" srpskog kulturnog nasleđa, već treba biti odlučan i protiv takvih tvrdnji, neznanja, antiistorijskih narativa treba se boriti ne nasiljem, već znanjem. 

"I to znanjem koje ćemo demonstrirati u svakodnevnom životu, transferisati van naše jezičke granice, prevoditi što više, komunicirati sa međunarodnom zajednicom, pogotovo naučnom. Mi nismo u dovoljnoj meri svesni da vodeće institucije nauke, kulture, umetnosti, prosvete u brojnim demokratskim državama i te kako utiču na formiranje javnog mnjenja i na određene stavove svojih političkih elita. Puno prostora imamo za rad, puno mogućnosti, uprkos brojnim limitima i opstrukcijama. Na nama je da budemo aktivni, ne pasivni. Na nama je da budemo za stolom gde se vode razgovori, pregovori, dijalog, a nikako da budemo na stolu, dakle predmet raznih deoba, čerupanja", ističe Ristić.

Ukazuje da akcija odbrane od ovakvih pokušaja da se prekroji istina treba da bude promišljena, utemeljena u znanju i činjenicama. 

"I onda ćemo pobediti. Ne na bojnom polju, jer niko ne priželjkuje nasilje i stradanja, već na ovom drugom, mnogo bitnijem polju očuvanja i afirmacije istorijskih činjenica i prava jednog naroda da nastavi da živi slobodno sa pripadnicima drugih naroda na teritoriji na kojoj živi vekovima i koja je neotuđivi deo državnog integriteta Srbije", zaključuje Ristić.

 

iskra.co

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Плутократија је „појела" демократију

6–7 minutes

---

21.11.2023. - 16:09

Корупције је увек било и увек ће је бити, као и тога да се они „најближи казану" највише и омасте. Али апсолутно је погрешно да се тај феномен везује само за незападни део света

Када је у августу 2022. године Ненси Пелоси организовала службену посету Тајпеју, замало је избио рат између САД и Кине. Извесно је да се председавајућа америчког Конгреса тада у председничкој палати на Тајвану срела са водећим људима компанија ТМСЦ и Пегатрон.

Амерички „санкциони зид" који се успостављао око Кине подразумевао је и забране или рестрикције технолошке размене, а то се посебно односило на полупроводнике. Тајванске компаније покривају преко 50% светског тржишта у производњи ових компоненти.

Међутим, остало је неизвесно колико се посета организовала због америчких стратешких циљева, а колико је то била иницијатива Пелосијеве. Да је до испуњавања стратешких циљева – могли су власници и менаџери тајванских компанија допутовати у Вашингтон. Ионако им то не би био први пут.

Богатство Ненси Пелоси

Али, шта ако је ово ипак била иницијатива Пелосијеве? Да ли је мотив био приватне природе или повезан са националним интересима?

Бивша „шефица" Демократске странке се после две деценије обављања те функције повукла након што је њена партија изгубила већину у Представничком дому, али су иза ње остале бројне афере. Између осталих, и афере повезане са берзанским улагањима њеног супруга у компаније чије су деонице углавном вртоглаво расле. Како је знао где да улаже? Колико је то повезано са сазнањима и одлукама супруге? Да ли је било трговине утицајем и злоупотребе функције?

Пелосијева је званично од 2008. до 2022. године повећала своје лично богатство за 140 милиона долара. Бројка делује још импресивније ако се узме у обзир да је то лично богатство 2008. године износило само 30 милиона долара.

И она ту није једина. Неки конгресмени и сенатори се обогате док су на функцији, неки након истека мандата. Високе тантијеме и разне повластице их свакако чекају у управним и саветодавним одборима мултинационалних компанија. Зато што су способни и успешни менаџери или експерти? Не, већ зато што су за те исте корпорације радили током свог мандата, па им се онда хонорари исплаћују накнадно.

Плутократски систем

Амерички политички систем се, упозорава Џефри Сакс, претворио у плутократију. Након последњих избора огорчено је написао:

„Штета за амерички народ што умишља да је управо изабрао нови Конгрес. На формалан начин, наравно да јесу. Јавност је гласала. Али на суштински начин, није тачно да су они изабрали своју владу. Ово су били избори милијардера – милијардера обе странке. И док милијардери Републиканске и Демократске партије имају неке разлике, оно што их уједињује много је јаче од онога што их дели, осим неколико изузетака. Заиста, многи од најбогатијих појединачних и корпоративних донатора дају обема странама. Поларизација лево-десно о којој се много говори није уопште поларизација. Политички систем је заправо релативно уједињен и веома ефикасно ради за најбогатије међу богатима."

Истина, слично је било и раније. Но, некако се увијало у разне обланде о лобирању, донаторима, регулисању процеса зарад спречавања злоупотреба, па се то и мање видело. Протоком времена суштина је постајала све јаснија. А суштина је да за просечну кампању кандидату требају милиони долара и жестока медијска подршка. Спонзори који обезбеђују и једно и друго, подразумева се, не чине то због алтруизма, већ зато што желе да утичу на доношење закона још док су предлози на „првом читању", далеко од пленарне сесије и расправа у јавности.

Фаустовска погодба

Конгресмени и сенатори тако постају заступници корпорацијских интереса и пре него што су изабрани, још док је кампања у току. Потпуно је апсурдно, а о чему пише Сакс, да постоје и случајеви када један донатор финаснира оба кандидата на изборима (пошто се по изборној јединици у САД обично појављују два кандидата). Он још ову матрицу назива „фаустовском погодбом". „Можете освојити власт, али изгубити своју политичку душу." Где је ту сврха избора? Наравно, интереси грађана који су гласали у најбољем случају остају на другом месту, а некада их уопште и нема.

Од пролећа 2022. године и ескалације украјинске кризе објављено је више стотина текстова и постова о „источним деспотијама" које „пливају у корупцији" и западним демократијама које се заснивају на правима и слободама. Са закључком да ће демократије ипак на крају изаћи јаче из ове кризе и савладати све препреке које доноси актуелни тренутак у међународним односима. Толико упадљиво се овакав дискурс шири, да се још може и помислити како се ради о каквој организованој операцији.

Елем, „источне деспотије" ће, како је то и једино логично, пропасти, упркос текућим победама, било политичким или војним. Узрок пропасти је „недостатак демократије", подразумева се и права и слобода појединаца, као и корупција захваљујући којој се одвија прекомерно богаћење уског круга људи.

Корупције је увек било и увек ће је бити. Исто као што је увек било и увек ће бити да се они „најближи казану" највише и омасте. Ко одлучује о расподели средстава или одређује легислативне оквире у могућности је да се побрине и о корпорацијским интересима.

Међутим, оно што је апсолутно погрешно, јесте да се тај феномен везује само за незападни део света. На политичком Западу све је отишло толико далеко да више ништа није извесно. Чак ни путовање Ненси Пелоси на Тајван које је могло резултирати Трећим светским ратом. Јер, ко зна, можда је баш тих дана неко инвестирао у деонице произвођача полупроводника?

Плутократија је „појела" демократију. Са њом и права и слободе. Остале су само приче о демократији, правима и слободама, а које ће медији бесомучно понављати. Исти они медији чији су власници корпорације које финансирају предизборне кампање кандидата за Конгрес и Сенат.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор Спутњик

Насловна фотографија: Drew Angerer/Getty Images