Uloga Velike Britanije u terorističkoj operaciji NATO-a

pcnen.com

Uloga Velike Britanije u terorističkoj operaciji NATO-a - PCNEN

PCNEN

14–18 minutes

---

Autor: Kit Klarenberg*

Nedavno deklasifikovani fajlovi iz britanskog Ministarstva spoljnih poslova dodali su zabrinjavajuće detalje u priču o operaciji „Gladio". Organizacija je otkrivena 1990. godine, kada je javnost saznala da CIA, MI6 i NATO obučavaju i raspoređuju podzemnu armiju nacističkih paravojnih formacija širom Evrope, da potkopavaju političke protivnike, uključujući i napade pod lažnom zastavom.

Među njima je bio i mladi Silvio Berluskoni, medijski oligarh koji je bio premijer Italije u četiri različite vlade od 1994. do 2011. godine. Bio je član tajne zavereničke grupe hladnoratovskih političkih elita posvećenih Gladijevim ciljevima, P2 (P2, Propaganda Due), Berluskoni, koji je preminuo 12. juna 2023. godine, nesumnjivo je odneo više od jedne važne tajne u grob.

Teško je poverovati da je nezgodna istina sačuvana u britanskim dokumentima o operaciji „Gladio" do trenutka deklasifikacije. Ipak, nedavno objavljeni materijal je veoma elokventan. Dokumenti, koji pokrivaju buran period od dvanaest meseci od prve objave o „Gladiju", ilustruju koliko je londonska obaveštajna mašina pažljivo pratila dešavanja na kontinentu.

Dokumenti ne samo da bacaju novo svetlo na zaveru, već naglašavaju važnost „Gladija" u ulozi britanskih obaveštajca u pridruživanju američkim kolegama u savremenim zaverama, a koje uključuju podzemne snage u rasponu od Sirije do Ukrajine.

Delovi dosijea sa kojih je skinuta tajnost snažno sugerišu da su Britanci znali mnogo više o neviđenim krivičnim delima nego što su javno priznavali, uključujući pokušaj svrgavanja savezničke italijanske vlade i otmicu i ubistvo njenog lidera.

„PODZEMNI POKRET OTPORA" KREĆE NA POSAO

„Gladio" je uključivao grupu antikomunističkih partizanskih armija „koje su ostale u pozadini", čija je zvanična misija bila da odbije napredovanje Crvene armije u slučaju sovjetske invazije. U stvari, ove snage su počinile bezbroj nasilnih i krivičnih dela kao deo „strategije napetosti" usmerene na diskreditaciju levice i opravdavanje mera državne bezbednosti.

Operativac „Gladia", Vinčenco Vinčiguera, koji je 1984. godine dobio doživotnu zatvorsku kaznu, zbog podmetanja bombe pod automobil u Italiji, pri tome su ubijena tri policajca, a dvojica ranjena, objasnio je:

„Moramo da napadnemo civile, muškarce, žene, decu, nevine ljude, strance, one koji su veoma daleko od političkih igara. Razlozi za to su jednostavni: ovi teroristički napadi treba da nateraju ljude u Italiji da od svoje vlade traže povećanu bezbednost… Ljudi voljno menjaju slobodu za bezbednost, mogućnost da se šetaju ulicama, voze vozovima i idu u banku. Takva je politička logika terorističkih napada. Oni prolaze nekažnjeno jer država ne može sama sebe da izvede pred sud."

Skandal u zapadnim prestonicama oko razotkrivanja „Gladija" je već nekoliko meseci dominira na naslovnicama mejnstrim medija. Evropski parlament je reagovao donošenjem Rezolucije kojom se osuđuje postojanje „alternativne podzemne obaveštajne i vojne organizacije bez ikakve demokratske kontrole, koja će se verovatno nezakonito mešati u unutrašnje političke poslove zemalja članica i koja raspolaže nezavisnim arsenalom i vojnim resursima. ugrožavanje demokratskih struktura onih zemalja u kojima deluju".

Rezolucija je pozvala sve evropske države da sprovedu nezavisne sudske i parlamentarne istrage o „Gladiju". Međutim, to nije donelo opipljive rezultate, sa izuzetkom istraga u Belgiji, Italiji i Švajcarskoj. Štaviše, istražitelji su značajno redigovali zaključke i pokušali da spreče njihovo prevođenje na engleski. Ovo može objasniti zašto je ovaj, sigurno istorijski skandal, tako brzo zataškan i zaboravljen.

S tim u vezi, nedavno deklasifikovani dokumenti mogu postati jedan od najvrednijih primarnih izvora našeg vremena, dajući predstavu o poreklu i unutrašnjem delovanju tajnih terorističkih formacija NATO-a u Italiji.

Uzmimo, na primer, memorandum koji je pripremio Frančesko Fulči (Francesco Fulci), stalni predstavnik Italije pri UN, a koji je 6. novembra 1990. podeljen učesnicima „strogo tajnog" sastanka Severnoatlantskog saveta (glavnog tela NATO-a za donošenje odluka), a zatim poslat visokim britanskim zvaničnicima, uključujući i one koji su bili u inostranstvu.

Prema memorandumu koji je tadašnji premijer Rima Đulio Andreoti uručio „šefu italijanske parlamentarne istražne komisije o terorističkim incidentima", beleška počinje činjenicom da su se posle Drugog svetskog rata razvile zapadne obaveštajne agencije „ nekonvencionalna sredstva odbrane, stvarajući skrivenu mrežu otpora na svojim teritorijama radi prikupljanja informacija, sabotaže, propagande i diverzija u slučaju neprijateljske okupacije."

Ispostavilo se da su vlasti Rima počele da postavljaju temelje za takvu organizaciju 1951. godine. Četiri godine kasnije, italijanska vojna obaveštajna služba (SIFAR) i „odgovarajuća saveznička služba" (čitaj CIA) su se zvanično dogovorile o organizaciji i aktivnostima „tajne postokupacione mreže":

„'Gladio' je uključivao agente koji su delovali na teritoriji koji su, na osnovu godina, pola i aktivnosti, mogli da izbegnu moguću deportaciju i zatvaranje od strane stranih okupatora; mogli su se lako kontrolisati čak i izvan okupirane teritorije; pokret je bio strogo poverljiv i stoga je podeljen na „ćelije" kako bi se minimizirala svaka potencijalna šteta uzrokovana eventualnom pojavom prebega, nesrećama ili upadima u mrežu".

„Mreža tajnog otpora" imala je posebne jedinice za informativne operacije, sabotaže, propagandu, radio komunikaciju, šifrovanje, prijem i evakuaciju ljudi i opreme. Svaka od ovih struktura trebalo je da deluje autonomno, „sa komunikacijom i koordinacijom obezbeđenim spolja".

SIFAR je uspostavio posebno tajno odeljenje za regrutovanje i obuku „Gladio" operativaca. Do tada je imala pet „gerilskih odreda spremnih za raspoređivanje u oblastima od posebnog interesa", širom Italije, koji su čekali da budu aktivirani za dalji neprekidan rad.

„Operativni materijali", uključujući razne eksplozive, oružje (minobacače, ručne bombe, pištolje i noževe) i municija, bili su sakriveni u 139 tajnih podzemnih skrovišta. Aprila 1972., radi dodatne bezbednosti, premešteni su u obližnje kancelarije vojne policije.

Zvanično je obnovljeno samo 127 oružarnica. U gornjoj belešci se navodi da su u oktobru 1964. godine najmanje dva od njih „verovatno opljačkala nepoznata lica". Može se samo nagađati ko je to bio i šta su uradili sa ukradenim oružjem.

BRITANSKO UČEŠĆE U POKUŠAJU DRŽAVNOG UDARA

Fulči je na samitu Severnoatlantskog saveta konačno upitan da li je „Gladio" ikada odstupio od svojih pravih ciljeva, odnosno delovao van uloge „zaštitne" sile koja bi bila potrebna u slučaju sovjetske invazije. Nije mogao dodati ništa novo u belešku, ali je potvrdio da je „oružje korišćeno u nekim od terorističkih akata dobijeno iz skrovišta koje je napravio 'Gladio'".

Ovo može odražavati činjenicu da je jedan od „ispravnih ciljeva" operacije bilo politički motivisano nasilje. Izveštaj SIFAR-a iz juna 1959. godine, koji je otkrio istoričar Daniele Ganser (Daniele Ganser), potvrđuje da je operacija uključivala gerilsku akciju protiv „unutrašnjih pretnji", od samog početka. U italijanskom kontekstu, to je podrazumevalo sistematsko terorisanje levice.

Kako je popularnost Komunističke partije Italije rasla uoči izbora 1948. godine, CIA je ulivala novac u demohrišćansku kasu i vodila prateću antikomunističku propagandnu kampanju. Tajna operacija je bila toliko uspešna u sprečavanju levičarske vlade da dođe na vlast u Rimu, toliko da se Lengli tajno mešao u sve lokalne izbore najmanje narednih 24 godine.

Međutim, tajne operacije CIA nisu bile dovoljne da spreče Italijane da s vremena na vreme biraju pogrešne vlade. Na opštim izborima 1963. ponovo su pobedili demohrišćani, ovoga puta pod vođstvom levičarskog političara Alda Moroa, koji je nastojao da napravi koaliciju sa socijalistima i demokratskim socijalistima. Tokom sledeće godine izbio je dugotrajan spor između strana u vezi sa oblikom uprave.

U međuvremenu, specijalisti za operacije SIFAR-a i CIA-e kao što je „američki Džejms Bond" Vilijam Harvi, kovali su zaveru da spreče ovu vladu da dođe na vlast. Kao deo operacije "Fortepiannoe solo", operativci „Gladija" su poslati da insceniraju namešteni i namerno neuspešni pokušaj ubistva Moroa.

Otmičari su, prema planu, trebali da tvrde da su im komunisti naredili da ubiju Moroa, čime su opravdali nasilno zauzimanje sedišta nekoliko političkih partija i listova, kao i hapšenje napaćenih levičara koji su držani u tajnom sedištu filijale „Gladio" na Sardiniji. Na kraju, plan je poništen, iako do kraja 1964. još uvek nije skinut sa dnevnog reda.

Moro je postao premijer bez incidenata i vladao je zemljom do juna 1968. godine. Četiri godine kasnije „Fortepiannoe solo " je dospeo pod oko istražitelja, ali rezultati nisu objavljeni sve dok javnost nije saznala za postojanje „Gladija". Iako se u zaključcima nije pominjala uloga Velike Britanije u planiranom puču, nedavno objavljeni dokumenti snažno ukazuju na njenu umešanost.

Tadašnji predsednik Italije Frančesko Kosiga zahtevao je da ministarstvo dostavi „detalje o merama koje je UK preduzela 1964. godine", navodi se u dokumentu Forin ofisa iz februara 1991. o nedavnim dešavanjima u vezi sa skandalom.

Kosiga je to očigledno učinio po nalogu sudije „čije istrage o nerešenim terorističkim napadima su prvo otkrile operaciju Gladio" i koji je preduzeo „korak bez presedana" zahtevajući od predsednika da dâ izjavu pod zakletvom. Do ovog trenutka, Kosiga je već priznao da je saznao za odgovarajuće tajne snage dok je bio zamenik ministra odbrane 1966. godine.

Njegov zahtev upućen Forin ofisu snažno sugeriše da je britanska obaveštajna služba igrala važnu ulogu u „Fortepiannom solo" i da je italijanski predsednik bio dobro svestan zavere.

Dana 16. marta 1978, Moro je kidnapovan od strane levičarske jedinice „Crvenih brigada" na putu do sastanka na visokom nivou gde je planirao da blagoslovi novu koalicionu vladu koju su podržavali komunisti. Pet njegovih telohranitelja je ubijeno u tom slučaju.

Posle dva meseca zatočeništva, kada je postalo jasno da vlada neće pregovarati sa „Crvenim brigadama" niti će zameniti nekog od njihovih zatvorenika za Moroa, otmičari su pogubili bivšeg italijanskog premijera, a leš izrešetan mecima ostavljen je da trune u prtljažniku automobila.

Morovo ubistvo izazvalo je neke osnovane sumnje da su se operativci „Gladija" infiltrirali u Crvene brigade kako bi gurnuli grupu na preteranu brutalnost i podstakli potrebu javnosti za konzervativnim režimom koji podržava brutalne mere radi uspostavljanja zakona i reda. A ubistvo je, više od bilo čega drugog, bilo u skladu sa ciljevima strategije tenzije policijske države.

Da li je Moro bio žrtva „Gladija" ili ne, jasno je iz memoranduma Forin ofisa sa kojeg je 5. novembra 1990. godine deklasifikovan, a koji je napisao tadašnji britanski ambasador u Rimu Džon Ešton (John Ashton), da je London znao gde je više nego što je ikada otkriveno iz zvaničnih izvora.

„Postoje posredni dokazi da su jedan ili više Moroovih kidnapera u tajnosti bili u kontaktu sa bezbednosnim vlastima u to vreme; i da su ove namerno zanemarile da proveri tragove koji bi mogli da dovedu do kidnapera i da spasu Morov život", napisala je Ešton.

Štaviše, prema britanskom diplomati, predsednički komitet za vanredne situacije koji je pokušao da spase Moroa bio je deo zloglasne P2 masonske lože, koju su činile političke elite lojalne „Gladiju".

Prema rečima Eštona, P2 je bila samo jedna od mnogih „misterioznih desničarskih snaga" koje su pokušavale „da preko terorizma i uličnog nasilja da izazovu represivnu reakciju protiv italijanskih demokratskih institucija", kao deo „strategije tenzija". A predsednik Kosiga nije bio svestan da su njegovi članovi direktno ušli u krizni komitet.

U aprilu 1981. godine, magistrati Milana organizovali su raciju na vilu italijanskog finansijera i samoproglašenog fašiste Licija Gelija (Licio Gelli), koji je osnovao ložu. Tamo su pronašli spisak članova od 2.500 ljudi, uključujući italijanske političare, bankare, špijune, finansijere, industrijalce, kao i visoke službenike za sprovođenje zakona i vojne zvaničnike. Među najistaknutijim članovima klike bio je Silvio Berluskoni.

Morov „istorijski kompromis" i dolazak Andreotijeve vlade na vlast bio bi „poslednji korak stranke pre njenog sopstvenog ulaska u vladu". Ešton je rekao da je ovaj razvoj događaja „bio prokletstvo za P2" koji je „tada efektivno kontrolisao [talijanski] bezbednosni aparat", kao i mnoge neestablišmente i američke političare", i mogao bi „jednom zauvek da eliminiše svaku mogućnost ostvarivanja komunističke Partije nacionalne mogućnosti".

Ešton je priznao „posredne dokaze" o „podršci SAD P2". U stvari, osnivač lože, Geli, bio je toliko blisko povezan sa američkim nacionalnim bezbednosnim i obaveštajnim aparatom da ga je rimski ogranak CIA direktno optužio za stvaranje paralelne antikomunističke vlade u prestonici.

Dalja istraga je otkrila da je 1969. Henri Kisindžer pomogao da se nadgleda regrutovanje 400 visokih italijanskih i NATO oficira za operativce P2. SAD su bile toliko zahvalne Dželiju za antikomunističku čistku da su ga učinile počasnim gostom na inauguracijama američkih predsednika Džeralda Forda, Džimija Kartera i Ronalda Regana.

Ešton je zaključio memorandum napomenom da niko nikada neće saznati istinu o umešanosti Vašingtona u krvavi period „olovnih sedamdesetih". Puno učešće Ujedinjenog Kraljevstva u terorističkim napadima, svrgavanjima vlada, kampanjama destabilizacije i drugim gnusnim mahinacijama pod okriljem operacije „Gladio", ne samo u Italiji već i širom Evrope, takođe će gotovo sigurno ostati tajna, naravno svesno.

Tek 1993. godine javnost je saznala kako SAD i Velika Britanija predaju municiju borcima „Gladija" da podstiču krvave napade širom Italije. Kako je Frančesko Fulči rekao na „strogo tajnom" sastanku sa prijateljima iz NATO-a, Vašington i London su bili ti koji su snabdevali svoje izvršioce, uključujući i za bombaški napad na Centralnu stanicu u Bolonji 1980. godine, u kojem je poginulo 85 ljudi, a povređeno više od 200.

Gotovo svi odgovorni za ove gnusne zločine uspeli su da izbegnu pravdu. Nekoliko glavnih osumnjičenih za masakr u Bolonji, uključujući tvrdokornog nacistu i istaknutog agenta MI6 Roberta Fiorea, pobeglo je u London. Britanija je odbila da ih izruči, uprkos optužbama protiv njih u odsustvu za zločine.

Veliko iskustvo stečeno od strane britanskih obaveštajnih službi tokom operacije „Gladio" postavlja pitanja o poukama koje MI6 primenjuje u trenutnim tajnim operacijama na različitim poprištima rata. Kako je „The Grayzone" saznao u novembru 2022. godine, da su veterani britanske vojske i obaveštajnih službi obučavali i sponzorisali terorističku gerilsku vojsku u istočnoj Ukrajini da sabotiraju Krim i druga područja na kojima se govori ruski. Plan je predviđao obuku pripadnika ćelija radikalnih Ukrajinaca čiji su zadaci uključivali „gađanje, kretanje, komunikaciju i preživljavanje".

inosmi.ru

naukakultura.com

S ruskog preveo Zoran Milošević

* Autor je britanski istraživački novinar

 

standard.rs

Apokalipsa danas – poslednja ruska opomena

Милана Бабић

15–19 minutes

---

Da bi opisao dubinu beznađa – u koji je doveo sukob dva sveta, dva tumačenja biblijskih istina, dve misli i dva politička koncepta – Karaganov, u duhu starozavetnih sudija, poseže za formom opomene

„Gospodnja je zemlja i punoća njena, vaseljena i svi koji žive na njoj"
(Ps.23/24,1;88/89,12)

„Jer tajna bezakonja već dejstvuje, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava"
(2.Solunjanima, 2:7)

Nad svijetom su se nadvili oblaci samouništenja, a prizori koje gledamo izgledaju kao ostvarenje vizija proroka Danila i apostola Jovana. Dva mjesta ključnih okršaja su države sa bogatom sveštenom istorijom – koja su, ujedno, posebne geopolitičke i metafizičke tačke – što, svakako, nije slučajnost u pitanju. Realnost velikog sukoba – koji može biti i posljednji – sve je vidljivija.

Na nivou elita globalnog upravljanja kao da još uvijek vlada svjetonazor prošlog vijeka i, kako vrijeme odmiče, odsustvo strategije u slučaju gubitka pozicija postaje sve vidljivije. Nasumično ponavljana sintagma „kontrolisani haos" nije samo oksimoron – čija iracionalnost nije tek tako u definiciji – već i odraz ćorsokaka u koju je dopala elite iz sjenke, a koju je zahvatila sužena percepcija prometejskog osjećanja svemogućstva. Cijeli svijet se uvlači u spiralu sukoba i aktivirao se apokaliptični scenario.

Dok dio svijeta pokušava da se zatvori i konsoliduje – krećući se ka samodovoljnoj ekonomiji i izlasku iz globalizacijskih procesa – tek nekoliko država dobijaju atribut istinske nezavisnosti, ali ne i sigurnosti. Brzina promjena oko nas kao otima se kontroli – broj žarišta se povećava, a sa njom i neizvjesnost sutrašnjice.

Razumevanje Biblije

Ruski mislioci sve otvorenije, glasnije i detaljnije ukazuju na ovaj problem – među njima se ističe glas Sergeja Aleksandroviča Karganova. On, u nizu tekstova, slikovito predstavlja težinu trenutka u kojem se našlo čovječanstvo. Akcenat njegovog razmatranja, na prvi pogled, pada na nepromišljeno visok prag za upotrebu nuklearnog oružja koji je snagom izraza bacio u drugi plan slojevitost analize kojom su tekstovi i intervjui na ovu temu prožeti. Taj visoki prag je proizveo niz problema ruskoj državi – ali i cijelom svijetu – jer, poznato je, ruska zemlja je držač balansa, zaduzdavač oluja, katehon; država pozvana da ponudi izlaz iz strategijskog i duhovnog ćorsokaka u nekoliko prelomnih istorijskih trenutaka, pa i ovom.

Zamka današnje zapadnocentrične percepcije (koja se posredstvom kulture i medija proširila diljem zemaljskog šara), došla je sa otklonom od religijskog i filosofskom uma koji je usljedovao odsustvo istorijske samosvijesti. U dubljem sloju problema, u pitanju je pogrešno tumačenju istina Knjige. Današnji čovjek je izgubio sluh za slojevitost biblijskih istina. Moć koja izoluje i pasivizira instikte zahvatila je „značajne dijelove svjetskih elita" čije zemlje gube petovijekovnu „sposobnost isisavanja bogatstva iz cijelog svijeta, kao i nametanja  političkih i ekonomskih okvira i kulturne dominacije" [1], ali i sposobnost sagledavanja dubine pada i mogućnost stvaranja strategije izlaska iz apokaliptičnog scenarija.

Sveto pismo na liturgiji na dan sećanja na svetog Nikolaja Čudotvorca u crkvi Svetog Nikole u Kotelnicima (Foto: Sergey Pyatakov/RIA Novosti)

Sljepilo prosvetiteljske i protestantske misli – koja se odvojila od Riječi i Duha – doveo je do sniženja intelektualnog nivoa akademskih kružoka, kulture, duhovnosti. Kretanje je bilo dvostruko: 1) na planu misli došlo se do apsurdne koncepcije Armagedona, a 2) na planu djela do stvaranja zatvorene kapitalističke strukture sposobne da materijalno podupre kretanje ka – u osnovi neostvarljivog – projekta kontrole istorijskih procesa. Puritanski model misli, koji je posegnuo za hermeneutikom utemeljenom na doslovnom tumačenju biblijske riječi, prenio je nebeske istine u polje racionalnog razmatranja, i po nekoliko linija nastavio se na starozavjetni pogled na eshatologiju. Rađanju puritanskog cionizma i putevima kojim dispezacionalizam [2] ulazi u glavni pravac američkog političkog diskursa posvetio je odličan članak Leonid Savin [3].

Pokušavši da racionalno istraži svijet i riječ Knjige, biblijska kritika je došla i do „drugog kazivanja" stvaranja svijeta: „Po njima gde god se upotrebljava Ime Božije JHVH, ta mjesta pripadaju tzv. Jahvistu, za razliku od tzv.  Elohista, koji upotrebljava Ime Božije Elohim." [4] Bez obzira što i mnogi ljudi sa zapadnom percepcijom uviđaju da „Biblija nije nastala makazama i lepkom" (M. Buber), ipak, zapažaju pravoslavni bogoslovi, racionalizacijskom biblijskih istina izgubljen je duh sposoban da tumači, a time i da prepoznaje znake vremena.

Da bi opisao dubinu beznađa – u koji je doveo sukob dva svijeta, dva tumačenja biblijskih istina, dvije misli i dva politička koncepta – Sergej Aleksandrovič, u duhu starozavjetnih sudija, poseže za formom opomene. Naglašava da je na Zapadu gotovo ukinuta etička norme i da su odgojene „antiljudske ideologije koje odbacuju porodicu, otadžbinu, istoriju, ljubav između muškarca i žene, veru, posvećenost višim idealima, sve ono što konstituiše čovjekovu suštinu" još od prve glave Postanja. Zaboravlja se ko je vlasnik i zemlje i vaseljene. Ko zaustavlja vjetrove, daje život i vodi.

Ilustracija, bračni par sa decom (Foto: iStockPhoto)

Dakle, Zapad je izgradivši model „biblijske" riječi, mimo duha predanja, napravio „biblijski" projekat po starozavjetnom modelu izabranosti, suzio je horizont mogućnosti izlaska iz kretanja ka (samo)uništenju. Izgubivši smisao istinske biblijske riječi – izgubio je i ključ rješenja za destruktivno kretanje istorijskih procesa i aktivirao je scenario posljednjih vremena. I, posljedično, „vaspitao" ljude nesposobne da prepoznaju ozbiljnost situacije. Andrelj Iljič Fursov govori o entropiji koja je zahvatila nosioce globalizacijskih procesa, a – ako pažljivo čitamo tekstove Sergeja Aleksandroviča Karaganova – on upravo nad tom nedostajućom intelektualnom i duhovnom elitom i „jadikuje" – nedostajućim instinktom samoočuvanja koji je „oslabljen svuda, a naročito na Zapadu".

Borba za smisao

Ono što je nama Srbima od početka SVO jasno (što uslijed dugogodišnje borbe protiv satanizacije, što uslijed suženog sižea koji nam je veliko stradanje donijelo, što uslijed življenja stalnih posljednjih vremena…) da je rat protiv vodeće svjetske sile, „rat punog obima u mekom trbuhu jedne nuklearne supersile" – recept za katastrofu, Karganov detaljno analizira ne prestajući da opominje, ali i žali, zbog gubitka straha od nuklearnog rata zapadnih „stratega". Nosioce tog uništavajućeg procesa kvalifikuje kao nosioce nesposobnosti i neodgovornosti. Odsutstvo mislećeg protivnika dodatno komplikuje i razvoj robotizacije rata koji povećava opasnost od neželjene eskalacije. Uzrok je i „strateški parazitizam" – „preko 75 godina relativnog mira, tokom kojeg su ljudi zaboravili na užase rata, pa su čak prestali i da se plaše nuklearnog oružja".

Pogled na rat u Ukrajini Sergeja Aleksandroviča nadovezuje se na ono o čemu sam pisala u prethodnim tekstovima da težina ruske pobjede nije u pobjedi oružjem – koja je nesumnjiva – već u duhovnoj komponenti, svijesti da je brat duboko instrumentalizovan i da je za istinsku pobjedu potrebno više od obične pobjede, jer je na poljima krajnje ruske zemlje protivnik dobio bitku na planu smisla, koncepcijom virusa „slobode", poljuljanog identiteta i osjećanja dublje egzistencijalne ostavljenosti Rusa koji su se našli, gotovo preko noći, neprimjetno, izvan okrilja Otadžbine.

Pravoslavni ukrajinski vernici se mole i pale sveće u Sabornoj crkvi Svetog Vladimira u Kijevu, 6. novembar 2022. (Foto: Ed Ram/Getty Images)

Dok se „čeka kraj sna o Zapadu, koji je uljuljkao veliki broj stanovnika zemlje koja nekada bješe krajnja ruska zemlja" [5] S. A. Karaganov racionalno govori o ruskom kretanju ka Istoku. Piše hladne glave, svjestan mržnje stanovnika Ukrajine čije „iskupljenje" će trajati dugo dok će Zapad „nastaviti da podstiče gerilski građanski rat niskog intenziteta". Ističe nasušno potrebno preusmjerenje duhovnog, ekonomskog i vojno-političkog fokusa ka istoku Evroazije: „ka Uralu, Sibiru i Velikom okeanu"; potrebu za novom uralsko-sibirskom strategijom – što podrazumeva nekoliko ohrabrujućih projekata, uključujući i stvaranje treće prestonice u Sibiru.

Ovaj pokret bi trebao da postane dio napora za artikulisanje ruskog sna – slike Rusije i sveta koji želi da je vidi. O ovome govore i najveći ruski duhovnici. Mitropolit Venijamin (Puškar) ističe da je gospodar Nikolaj Aleksandrovič posebno značenje pridavao jačanju pravoslavne Rusije na istoku, na granicama sa azijskim zemljama: „...da je na obali Tihog okeana, založio početak Velike transsibirske železnice. Taj put kasnije nije imao samo veliki ekonomski značaj. Glavno je to što je on trasirao put hrišćanskom misionarenju među paganskim narodima Azije. Transsibirska železnica je postala put kojim su pravoslavlje i ruski narod u moćnom potoku jurili ka obalama Pacifika, noseći krst i Jevanđelje susednim narodima. Duž Velikog sibirskog koloseka podizane su crkve i manastiri, Rusija je pod vođstvom svog cara uspostavila pravoslavlje na istočnim granicama." [6]

Naravno, čekalo se i postepeno rastrežnjenje ruskog čovjeka, gordog stanovnika Trećeg Rima, anesteziranog bukom megalopolisa. „Moskovizacija Rusije" [7] dala je svoj danak stoga se pažljivo pratilo, i javno mijenje, i statistika – promjenu stava o veličini teritorije koju je neophodno vratiti u okvir ruske države i ruskog svijeta (kako je vrijeme odmicalo i satanizacija dobijala na intezitetu, te pristizalo oružje većeg dometa – rasla je svijest o neophodnosti povratka Malorusije u maticu). Svako, ko je barem jednom, bio u Rusiji osjetio je ruski zamor od finansiranja „interesnih sfera" ili onog što se – zavisno od ugla gledanja – smatra rubnim područjem, limitrofom. No, ne možemo a da se ne zapitamo da li je podrška išla u pogrešnom – ekonomskom pravcu, jer je izgubljena bitka na planu kulture, tradicije i duhovnosti. I, rađa se sljedeće pitanje: šta neku zemlju čini središnjom: prostor, istorija, metafizika, duhovnost ili simbolika kojom zrači?

Iščitavajući geopolitičku misao čovjek se ne može oteti utisku da se, uz svu naučnost i održivost teza, često naučnim terminima projektuju moć i pretenzije. Potrebno je posebno obratiti pažnju i razdvojiti koncepte koji su istinski naučno utemeljeni od onih koji su potureni kao „konceptualni virus", jer se često radi i o nametanjima gledišta, i o uvlačenju u svoj ugao gledanja. Idiolatrija naučnosti ne pomaže u iščitavanju trenutka. Bez svijesti o vječnim pitanjima, i biblijskoj istini – koja se pojavljuje pred našim očima sa istom snagom kao vijekovima unazad – ne možemo zaustaviti jahače apokalipse. U borbi za informaciju, resurse, tehniku gubi se često najvažnija bitka – za Smisao.

Sukob na Ukrajini je ponovljeni srpsko-srpski sukob u još destruktivnijem vidu. Jer tamo je brat koji se osjetio ostavljenim. S tugom i nemoćnošću gledamo na stalne obračune među slovenskim plemenom. Nesumnjivo, to su dometi pobjede onih koji se rukovode principom „zavadi pa vladaj", ali je svakako u pitanju i sukob koji je odraz drevnog sukoba, kosmoloških razmjera. Nema navijačkog patosa, svjesni smo da pravi sukob tek predstoji i da može biti posljednji. Svjestan je i Karganov, i zabrinut, pa govori „da neće biti brzog kraja u tekućoj defanzivnoj, ali agresivnoj konfrontaciji Zapada".

Pripadnici Oružanih snaga Ukrajine raspoređeni u blizini Zaporožja, 14. jun 2023. (Foto: Latin America News Agency via Reuters)

Neminovni kolaps moralnih, političkih i ekonomskih pozicija Zapada on ne gleda s zluradošću, već zabrinutošću čovjeka iz ruskog upravljačkog gnijezda, koji razmišlja strategijski, ali na pravi, ruski, način zagledan u posljedice po cjelokupan svijet. Povjerovavši u sopstvenu sliku o zloj Rusiji i strašnim Rusima, uprošćenu holivudskom produkcijom i naručenom literaturom, Zapad je, čini se, izgubio realnu percepciju koju protivnik mora da ima. Nad izgubljenim pravim protivnikom Karganov neprestano žali, jer protivnik koji zaista misli ne srlja, neće ni svoj opstanak dovesti u pitanje. On to izražava sviješću o Božjem djelovanjem u svijetu, te se stoga ograđuje da to nije naučan stav: „Dugo godina sam proučavao istoriju nuklearne strategije i došao sam do nedvosmislenog, mada ne baš naučnog zaključka: Pojava nuklearnog oružja je Božije delo. Užasnut time što su ljudi – Evropljani i Japanci – pokrenuli dva svetska rata u životnom rasponu jedne generacije, žrtvujući desetine miliona života, Gospod je oružje Armagedona darovao čovečanstvu kako bi podsetio one koji su izgubili strah od pakla da on i dalje postoji."

I kao lajtmotiv tekstova ponavlja se nepromišljeno visok prag za upotrebu nuklearnog oružja. Kao glavno pitanje, Sergej Aleksandrovič ističe da se na bojištima Ukrajine otvara ne samo pitanje kako će izgledati budući svetski poredak, nego hoće li biti bilo kakvog svijeta ili će se planeta pretvoriti u radioaktivne ruševine koje truju ostatak čovečanstva. Pominjanje  klimatskih promjena u tekstovima Karganova prvo mi je djelovalo kao omaž duhu vremena i ustupak zapadnim fatamorganskim pričama – koje imaju za cilj da parališu i zarobe misao čovjeka – ali nakon ukazivanja i Andreja Iljiča Fursova na to da se ne može zanemariti opasnost od geoklimatske katastrofe [8], mislim da raste vjerovatnoća aktivaranja najmračnijeg scenarija u kojem će čovječanstvo „imati  jedan zadatak – da preživi" (Dejvid Bejker). Andrej Iljič, citirajuži Bejkera, ukazuje da su ranije „takve 'faze depresije' obično ubijale u proseku 20% svetske populacije. Danas, na globalnom nivou, to bi značilo smrt od 1,6 do 1,7 milijardi ljudi. Ali svet je sada postao civilizovaniji i možemo izbeći takve žrtve."[9] No, da li je svijet postao civilizovaniji?

Tekst Sergeja Aleksandroviča bacio je u sjenku raspravu dva značajna ruska autora, koji – svako na svoj način – izražavaju dublje procese koji se dešavaju na nivou ruske istinske elite – one koja razmišlja dugoročno. U pitanju su Surkov i Stepanov. Oba teksta preveo je V. Kršljanin za portal Fakti. [10] U neku ruku oni najavljuju završnu ocjenu Karganova, koju je dao u intervjui za Sputnjik a tiče se okončanje procesa zapadnjaštva. [11]  Suština članka Surkova je zapravo antikineski manifest. Stepanov naglašava da je u stvari to glavna poruka njegovog članka, i glavna opasnost, jer upravo savez Rusije i Kine danas može da zaustavi procese globalizma. A, u intervjuu za Sputnjik, Karganov najavljuje dug period konfrontacije sa Zapadom. Ali ton njegovih odgovara, neuvijenost i završne ocjene jasno pokazuje da je rusko društvo konsolidovano, da je „postalo narod" te da se krenulo u korjenitu promjenu cjelokupnog svjetskog sistema. Promjena koja će trajati dvadesetak godina. No, da li će svijet preživjeti 20 godina ostaje otvoreno pitanje.

Milana Babić je profesor srpskog jezika, diplomirani teolog, predsednik Književnog udruženja „Susret" Trebinje i predsjednik „Besmrtnog puka" Srpske. Ekskluzivno za Novi Standard.

______________________________________________________________________________

UPUTNICE:

[1] https://standard.rs/2023/06/20/rusija-mora-da-razmotri-koriscenje-nuklearnog-oruzja/?alphabet=cyrillic

[2] https://www.gotquestions.org/Srpski/c/Serbian-dispensationalism.html

[3] Leonid Savin, „LOBI ARMAGEDONA" – SRODSTVO PO IZBORU (wordpress.com)

[4] Sveto Pismo Starog Zavjeta, Knjiga Postanja, uporedni prevod sa jevrejskog (MT) i grčkog (LXX) sa kraćim sholijama (objašnjenima), trudom Episkopa Atanasija, Beograd 2004, str.17.

[5] https://standard.rs/2022/10/02/ruski-revans-prologomena-1/

[6] https://www.pecat.co.rs/2022/01/mitropolit-venijamin-susret-s-papom-nije-mala-sablazan/

[7] https://iskra.co/reagovanja/milana-babic-zapisi-iz-podzemlja-moskovskog-metroa/

[8] https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2023/11/19/%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B5%D1%98-%D1%84%D1%83%D1%80%D1%81%D0%BE%D0%B2-%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B0-%D0%BD%D0%B5-%D0%BA%D0%B8%D0%BD/

[9] https://www.pecat.co.rs/2023/02/andrej-iljic-fursov-ko-su-neprijatelji-covecanstva-i-kako-oni-protiv-njega-ratuju-1-deo/

[10] https://fakti.org/rossia/stepanov-surkov-nudi-utopiju-velikog-severa-da-odvrati-putina-od-daljeg-zblizavanja-sa-kinom

[11] https://standard.rs/2023/12/06/sergej-karaganov-dva-argumenta-protiv-uvodjenja-sankcija-rusiji/?alphabet=cyrillic

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: Chris McGrath/Getty Images

BONUS VIDEO:

 

Efekat dopune Poglavlja 35: Brisel trajno vezuje Srbiju i Kosovo, ali izvan Evropske unije

kosovo-online.com

Efekat dopune Poglavlja 35: Brisel trajno vezuje Srbiju i Kosovo, ali izvan Evropske unije - Kosovo Online

10–13 minutes

---

"Najavljeno uključivanje francusko-nemačkog plana u Poglavlje 35 pregovora Srbije o ulasku u Evropsku uniju značilo bi formalni kraj važenja Briselskog sporazuma, koji je pre 10 godina omogućio otvaranje srpskog evropskog puta, a ironija je da će čelnici EU sada, umesto ubrzanja proširenja, u stvari trajno zaključati briselska vrata za Srbiju, a tako i za Kosovo".

Priredio: Miloš Garić

Ursulu Fon der Lajen, predsednicu Evropske komisije, drugu godinu zaredom svetski magazini proglašavaju za najmoćniju ženu planete, ali veliko je pitanje da li ona sebe tako vidi, i kolika je uopšte danas moć Evropske unije na čijem je čelu. U Ukrajini su se zaglavili, u izraelsko-palestinskom ratnom užasu se ne pitaju ništa, na Dalekom Istoku još manje. EU čak ni na Balkanu, u svom dvorištu, ne uspeva da uradi posao. BiH su vratili u preddejtonski haos, a dijalog Beograda i Prištine već 12 godina mrcvare i doveli su ga u potpuni ćorsokak.

Više nikome nije jasno šta je merodavno, kako se postižu sporazumi, zašto EU ne poštuje sopstveni potpis, a očekuje da ima autoritet.

Briselskog sporazuma su se odrekli u Briselu, a sada insistiraju na novom briselskom dogovoru - iz Ohrida.

Dok albanske vlasti na Kosovu nemaju nameru da omoguće Srbima normalan život i lokalnu samoupravu, Brisel u Poglavlje 35 gura nove obaveze za Beograd. Računaju da je dobar način za "normalizaciju" zahtev da Srbija pristane da se Prištini omogući učlanjenje u međunarodne institucije, a nemački ambasador Rode u tefter već, kao izvesno, upisuje priznanje Kosova od preostalih pet zemalja EU. 

Negde se u celoj priči izgubila elementarna logika. Priča o međunarodnom pravu na Kosovu ostala je na terenu golog pritiska, ucena i dvostrukih standarda. Rezolucija 1244 SB UN, kao temeljni dokument, za SAD i EU ne važi, a sledećih dana ćemo saznati ono što već znamo. Poglavlje 35 postaće za Srbiju nemoguća misija "na putu u Evropu".

"Ono što sam u poslednjih nekoliko godina primetio jeste da vi Srbi stalno doživljavate provokacije. To je provokacija", ove reči mađarskog premijera Viktora Orbana, u vezi sa novim uslovima koje EU planira da stavi pred Srbiju, vrlo precizno objašnjavaju šta je ovde po sredi.

U moru raznih poređenja sa ovom situacijom možda je najslikovitije ono, da kada pozovete nekoga na večeru ne kažete mu da donese ključeve svoje kuće i ostavi ih kao zalog. To jednostavno nije po bontonu. Ali, na planeti već izvesno vreme tradicionalna pravila ne važe. U nastalom metežu ceh plaćaju oni koji još veruju u pravdu, pravo i istinu.

Koje su potencijalne posledice najnovijeg "plana" EU za Srbiju, za Kosovo onlajn svoje mišljenje su izneli ugledni novinari i dobro upućeni poznavaoci spoljnopolitičkih procesa - Ljiljana Smajlović i Miroslav Stojanović.

Mnogo nejasnog, ucenjivačkog i ultimativnog

Nekadašnji dugogodišnji dopisnik Politike iz Nemačke Miroslav Stojanović na početku napominje da se ovaj tekst piše u "medijskoj i političkoj magli stvorenoj posle, ipak neočekivane, inicijative da se u famozno pregovaračko poglavlje 35 ubaci, preciznije i izričitije, konačan odnos zvaničnog Beograda prema, nerešivoj, kosovskoj kvadraturi kruga".

Ništa još, naglašava Stojanović, nije jasno s ovim problematičnim poduhvatom, "od njegovih namera i trenutka kad je ta ideja puštena u opticaj, neposredno pred parlamentarne izbore u Srbiji, do njegovog konačnog ishoda i cilja".

Situacija bi, kaže, trebalo da bude nešto jasnija posle zasedanja ministara za evropska pitanja u okviru zasedanja Saveta opštih poslova 12. decembra, a definitivno, i konačno, jasna posle samita lidera Evropske unije, od 14. i 15. decembra. Lideri bi tada, naime, trebalo da se izjasne o predlogu koji budu pripremili ministri.

"To će biti i svojevrstan test za učesnike samita, čije odluke se donose konsenzusom. Biće važno saznati kako će se izjasniti, i odlučiti, lideri zemalja koji, verbalno, uvek kažu, i naglašavaju, da „pružaju punu podršku" Srbiji na njenom putu ka Evropskoj uniji. I posebno, šta će reći, i učiniti, lideri onih (pet) država koje nisu priznale, i tvrde da to neće učiniti, Kosovo kao nezavisnu državu. I da li će, u suštinskom smislu, francusko – nemački papir, biti unapređen, i ozvaničen, kao – evropski. A taj dokument, faktički pravljen po sporazumu između dve nemačke države, Nemačke Demokratske Republike (istočne) i Savezne Republike Nemačke (zapadne) iz 1973. godine, u jednom je izričit, u suštinskom priznanju Kosova kao države i kad zvanično priznanje od strane Beograda izostane. Ni dve nemačke države se nikad nisu  zvanično priznale. U to me, pored ostalog, uverava činjenica da su najvažnije stavke u francusko – nemačkom (oficijelno nikad obelodanjenom) dokumentu (gotovo) doslovno prepisane iz međunemačkog sporazuma, u sasvim drukčijim vremenima (Hladni rat) i međunarodnim odnosima. Samo što se, u ovom slučaju, i u „evropskom predlogu" ne spominju imena dve nemačke države", navodi Stojanović.

On navodi i primere za tu tvrdnju.

"U članu 1 sporazuma iz 1973. godine se precizira: Savezna Republika Nemačka i Nemačka Demokratska Republika će razvijati normalne dobrosusedske medjusobne odnose na osnovama ravnoprevnoci. Član 1 „evropskog predloga" glasi: Dve strane (misli se Srbija i Kosovo) će razvijati normalne, dobrosusedske odnose na osnovu jednakih prava. Sad i one direktnije, obavezujuće, formulacije. U međunemačkom sporazumu piše: SRN i NDR će se rukovoditi načelima Povelje Ujedinjenih nacija, naročito načelima suverene jednakosti država, poštovanju nezavisnosti, samostalnosti i teritorijalnog integriteta, prava na samoopredeljenje, očuvanje ljudskih prava i nediskriminacije. Član 2. evropskog predloga o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije (ne, dakle, Beograda i Prištine): Obe strane će se rukovoditi ciljevima i principima postavljenim u Povelji Ujedinjenih nacija, posebno onim o suverenoj ravnopravnosti svih država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, pravu na samoopredeljenje, zaštiti ljudskih prava i nediskriminaciji", objašnjava Stojanović.

Ukazuje i na još važniji detalj, član 4. u jednom i drugom dokumentu.

"Kod Nemaca: SRN i NDR polaze od toga da ni jedna od njih neće drugu predstavljati u medjunarodnim odnosima niti delovati u ime druge. U našem slučaju, član 4, isto i još direktnije: Strane polaze od pretpostavke da nijedna od njih ne može predstavljati drugu u medjunarodnoj sferi i delovati u njeno ime. A sad ono direktno i izričito u istom članu dokumenta koji se nas tiče: Srbija se neće protiviti članstvu Kosova u bilo koju međunarodnu organizaciju. Dakle, ni u onu najvažniju, koja verifikuje državnost - Ujedinjene nacije", podvlači Stojanović.

On dodaje da je, inače, poglavlje 35 formulisano, očigledno smišljeno, neodređeno.

"Ostavljena je mogućnost da se u njemu, tokom vremena, u konkretnijoj formulaciji, može ubaciti i ono što u, izvornoj formi, uopšte nije spomenuto. Treba podsetiti da i „ovlašćeni" tumači izvorne sadržine ovog poglavlja, koje je trebalo, između ostalog, da posluži kao „alat" za praćenje dijaloga između Beograda i Prištine, ocenjivanje njegovog učinka i dometa - a reč je bila o predstavnicima Evropske unije u Beogradu (Devenportu, na primer) -  tvrdili su da potpisivanje takozvanog sveobuhvatnog i obavezujućeg ugovora ne znači priznanje Kosova kao suverene i nezavisne države. I da se to ne spominje ni u jednom dokumentu Evropske unije. Ideja i inicijativa da se „evropski predlog", sa ranije citiranim sadržajem, sada ubaci u platformu za pregovore sa Srbijom, za članstvo u Evropskoj uniji, poslednično, duboko sam uveren, iako znam da postoje drukčija tumačenja i interpretacije, znači zatvaranje Srbiji, indirektno, a suštinski, evropskih vrata", ukazuje Stojanović.

U tom činu i inicijativi sadržano je, naglašava, previše ucenjivačkog i ultimativnog materijala.

"Srbija to ne može i ne bi smela da prihvati. Sve dok ostaje na zvanično izrečenom, više puta potvrđenom stavu da ne priznaje i da nikad neće priznati Kosovo kao suverenu i nezavisnu državu. Znači, ni njegovo članstvo – što nedvosmisleno sugeriše, i izričito traži, evropski predlog – u Ujedinjenim nacijama", zaključio je Miroslav Stojanović.

Lakše će kamila kroz iglene uši nego Srbija u EU

Ljiljana Smajlović za Kosovo onlajn napominje da je suština pre svega u činjenici da "Evropska unija neće primati nove države članice dok ne promeni način odlučivanja unutar Unije, što će reći, dok ne ukine odlučivanje konsenzusom".

Ona ističe da u budućnosti neće važiti pravilo po kom svaka država ima pravo veta na odluke Unije.

"Razgovori o novom ustrojstvu još nisu kako valja ni započeli, a kada se završe, članstvo u Uniji neće biti onako dragoceno kao kada je počeo naš "evropski put", jer će od tog trenutka i zvanično, na papiru, postojati države prvog i drugog reda. Kao što u stvarnosti postoje i danas, kad je reč o realnom odnosu političkih snaga i ekonomske moći država članica. Mi ne možemo da znamo kakva će biti ta nova unija, a možemo samo da nagađamo kakve će uslove za prijem u članstvo nametati potencijalnim novim članicama", ukazuje Smajlović.

Po njenim rečima, to znači "da je naša EU budućnost na dugom, sve dužem štapu".

"To nema nikakve veze sa Briselskim ili Ohridskim sporazumom, ili sa prihvatanjem evropskih vrednosti, a kamoli usaglašavanjem srpskih propisa i spoljne politike sa propisima i spoljnom politikom EU. Šta god mi radili, ama da se preko noći preobratimo u anđele nebeske, u sve same Tomase Džefersone i Analene Berbok, ne bismo se ni za pedalj približili članstvu u EU. Lakše bi kamila prošla kroz iglene uši nego mi na vrata briselskog Berlemona. Vidim da mađarski predsednik Viktor Orban, u intervjuu Tanjugu, ideju da se Ohridski sporazum kao uslov unese u Poglavlje 35. proglašava "provokacijom" za Srbiju i obećava nam podršku, ali mi se čini da je glavna "provokacija" zapravo implicitna, podrazumevana pretnja da Srbija neće dobiti pristup fondovima EU koji će se možda, kao utešna nagrada, otvoriti za balkanske aspirante", upozorava Smajlović.

Ističe da ne potcenjuje tu provokaciju, jedino, kaže, nije u stanju da je vidi kao prepreku na putu pridruživanja Srbije EU, budući da su "šanse da se Srbija pridruži EU u dogledno vreme nepostojeće".

"A, nepostojeće bi ostale, sve i da se Srbija sutra postavi na glavu i prizna Kosovo, ili da na izborima izabere samo i isključivo partije koje Briselu i Vašingtonu u svemu idu niz dlaku", zaključuje Smajlović.

 

Варуфакис: Забривања што Европљани постају сиромашнији

politika.rs

Варуфакис: Забривања што Европљани постају сиромашнији

~2 minutes

---

КОПАОНИК – Забрињава то што Европљани постају сиромашнији, не само као становништво већ и сви појединачно, изјавио је данас грчки економиста и бивши министар финансија Грчке Јанис Варуфакис на другој регионалној „Look up" конференцији на Копаонику.

„Да вас подсетим, 2008. године просечан приход у целој Европској унији, а ту посматрам и Велику Британију, био је 10 одсто виши него што је био у САД. То је био просечан приход у Америци, али 2022. године Америка има 26 одсто више прихода него што је то био случај у Европи прошле године", рекао је Варуфакис, преноси Танјуг.

Додао да је та чињеница забрињавајућа, јер показује да становништво Европе постаје сиромашно. Варуфакис је рекао да се основна потрошња на зелену транзицију повећава за 5.000 евра сваке године. Нагласио је да Европска инвестициона банка, која је шест пута већа од Светске банке у погледу капацитета за подизање светског дуга, нема довољно новца за земље које су у зеленој транзицији.

У фокусу овогодишње конференције биће актуелни изазови у области енергетике и екологије о којима ће, на шест панела, дискутовати више од 30 панелиста. Главне теме су одрживост, декарбонизација енергетског сектора, отпорност на климатске промене, циркуларна економија, зелени бизниси и финансирање зелених бизниса, опстанак микро, малих и средњих предузећа у ланцу добављача на конкурентном европском тржишту.

View article...

Enclosures:

160z120_pp.jpg (5 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2023_12//160z120_pp.jpg

 

Бесконачно путовање у ЕУ

Откако су отворени приступни преговори, Београд као да је заменио тезе: није на ЕУ да прави напредак, већ је на Србији да у корист својих грађана спроводи реформе

Захваљујући организованом напору разних власти и очитом мањку политичке воље, у Србији нема истинских реформи које би водиле стварању демократског друштва. После деценије од почетка приступних преговора са ЕУ, упркос шминкању реалности, Србија није ни близу чланства. Неко време је напредовала, потом стагнирала а сада по питању кључних реформи назадује.

Резултат је статус кво у најбољем случају. Стандарди демократије су озбиљно нарушени, владавина права је теоретска категорија, принцип поделе власти се не уважава, слобода медија је угрожена.

Србија се пре десет година обавезала да ће завршити неопходне припреме за чланство до 2018. За то време отворена су 22 преговарачка поглавља, а затворена само два. Последњи преговарачки кластер отворен је у децембру 2021. Као да су замењене тезе: није на ЕУ да прави напредак, већ је на Србији да у корист својих грађана спроводи реформе.

Министарство за европске интеграције објавило је недавно­ и­звештај­ о спровође­њу­ Националног п­рограма за ­усва­јање прав­них те­ковина ЕУ­ (­НПАА) за друго тромесечје ове године. Портал ЕWБ преноси да је од јула 2022. закључно са крајем јуна ове године усвојено тек 27 одсто планираних правних прописа повезаних за процесом европских интеграција, односно 60 од планираних 223 акта. У другом тромесечју ове године од планираних 45 прописа, влада је усвојила свега десет. У првом тромесечју 2023. успешност владе је била 12 процената: од планираних 41 прописа, усвојено је пет.

Бројке неумољиво потврђују силазну путању. У првим годинама после промене власти 2012, влада је одржавала проценат усклађивања са ЕУ на натполовичном нивоу. У првој половини 2013. усвојено је чак 85 одсто свих планираних прописа. Године 2015. тај проценат се углавном кретао око 60. Потом наступа пад.

Има ли напретка у поглављима 23 и 24, најважнијим областима које се тичу владавине права? Да ли су поправљени изборни услови и да ли је влада нешто учинила да поступи по препорукама међународних организација које је добила након претходних избора? Има ли суштинских реформи у области слободе изражавања и медија? Уста политичара пуна су борбе против корупције и организованог криминала, а да ли се резултати виде? Мислим позитивни.

Не, не, не и не.

Поглавља 23 и 24 никада од 2016, када су отворена, нису добила оцену „добар" или „веома добар". Неповољни изборни услови су неизмењени. Медијске слободе су октроисане. У земљи која готово пет година није у стању да донесе Националну стратегију за борбу против корупције, видљиви су само негативни резултати.

Како ствари стоје са усаглашавањем спољне и безбедносне политике? Може у стратегији националне безбедности да пише да је ЕУ један од виталних националних интереса, али похвале Русији и Кини или хвалоспеви Мађарској чине као да је тај документ писан невидљивим мастилом. Удаљавање од ЕУ је евидентно.

Када се томе додају баражи обезвређивања Запада по режимским таблоидима и телевизијама, не чуди да уз замор истим причама расте и одбојност грађана према ЕУ.

Део одговорности, не мали, припада и Европској унији, која подржава такво стање. Западу се једино жури да дође до нормализације односа Србије и Косова. Све остало је кретање у месту.

Колико уверљиво данас делује мишљење Европске комисије из 2011. да Србија уз мање или веће напоре може да постане пуноправна чланица за пет година? Последњи извештај исте те комисије као да је писан по мери Александра Вучића.

„Напредак је забележен у свим кључним областима осим у три, у којима је забележена стагнација, на пример, у рибарству где нисмо усвојили неки акциони план." Тим речима је премијерка Србије описала извештај Европске комисије. Баш ми тешко пало то око рибарства. Све остало могло би да буде боље, али је и у тим областима забележен „ограничени напредак", што је дипломатски еуфемизам за статус кво написан са очитом намером да се Србија похвали више него што заслужује.

Тако Европљани настављају да нам бацају песак у очи и да деле комплименте, макар и опрезне, властима у Београду које су презадовољне оценом „двојка, једва". Нешто критике око правосуђа и усаглашавања спољне политике више личи на обавезни састав него израз одлучности Уније да се стање промени. Подршка медијским реформама и честитке које је тим поводом у Београду упутила председница ЕК Урсула фон дер Лајен делују као врхунац цинизма.

У прошлогодишњем извештају ЕК Србија ни за једно поглавље није добила оцену „добар напредак" или „веома добар напредак", док је у извештају 2023. ту оцену успела да добије за једно од 33 преговарачка поглавља: поглавље Статистика (због успешног пописа становништва по међународним и стандардима ЕУ).

Шта то Европљани виде а мени промиче? Биће да у Бриселу обарају критеријуме посебно због рата у Украјини. После дужег времена међу 27 чланица ЕУ успостављен је консензус о проширењу, али то што Европљани избегавају да помену назадовања брине. Подршка овако траљавим српским евроинтеграцијама или је замка – да се унедоглед одгоди проширење, или је лицемерство – недостатак искрене жеље да се Србија реформише.

Унија сада обећава нека средства западном Балкану која ће бити додељивана у складу са реализованим реформама: две милијарде евра бесповратно, а четири треба да буду повољни зајмови за наредни период од три године. План раста предвиђа да ће тих шест милијарди евра бити распоређивано према резултатима, по квалитету. Оправдано страхујем да ћемо добити мање него што би добили када би се новац распоређивао по величини, квантитету.

Све то председнику, који је и посао евроинтеграција узео од владе, омогућава да нас замајава путовањем ка ЕУ као бесконачним процесом без циља да се негде стигне. Можда се нада да ће нови парламент и комисија, који ће бити формирани после избора у ЕУ наредног јуна, вратити времена његове омиљене Ангеле Меркел, али фундаменталне промене политике према Србији неће бити. Што значи да се лагано каскање за Европом наставља. На нашу штету.

Није приступање ЕУ сведено на питање Косова или увођења санкција Русији, како се упрошћено тумачи са јасном камуфлажном намером да се избегне одговор на питање – зашто Србија не спроводи све друге реформе које се од ње очекују да би се припремила за чланство.

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Бошко Јакшић

https://www.politika.rs/scc/clanak/587524/Pogledi/Beskonacno-putovanje-u-EU

Живадин Јовановић: НАТО ставља „западни Балкан“ у исту раван са ратовима у Украјини и Гази – шта спрема?

fakti.org

Јовановић: НАТО ставља „западни Балкан" у исту раван са ратовима у Украјини и Гази – шта спрема?

8–10 minutes

---

СВЕ СЕ ОДВИЈА ИЗА ЗАВЕСЕ НАТО-ПРОПАГАНДЕ КОЈА ПРОДАЈЕ „МАЛИГНИ" УТИЦАЈ РУСИЈЕ И КИНЕ

 

* Имајући у виду да је кључни извор ескалације у држању фактора који су миљеници НАТО-а, а то су они који систематски крше резолуцију СБ УН 1244, не поштују никакве договоре, као и они који систематски ревидирају Дејтон да би укинули Републику Српску и повратили Изетбеговићеву унитарну БиХ – логично се поставља питање: шта су прави циљеви оваквог рангирања проблема на тзв. западном Балкану?

* Протеклих пар месеци амерички и британски «независни» аналитичари развијају «теорију» о наводном «другом руском фронту у Европи - на Балкану» приписујући Русији и одговорност за све што уствари провоцирају Приштина, Сарајево и још по неко из региона, по познатом шблону замењених адресата

* Ако неко данас захтева од европских земаља «војни Шенген» да би НАТО слободно спроводио своје «игре без граница» - нека свако о томе доноси слободну и независну одлуку. Што се става Србије тиче, мишљења сам да то није спојиво са војном неутралношћу и да неће допринети миру и безбедности

__________________________________________________________

         Aутор: Живадин ЈОВАНОВИЋ, председник Београдског форума за свет равноправних

         МИНИСТРИ иностраних послова НАТО су на свом састанку у Бриселу у исту раван изазова Алијансе сврстали ратне сукобе у Украјини и Палестини који свакодневно односе стотине, ако не и хиљаде људских живота, и ситуацију на тзв. западном Балкану.

         Иако ситуација у овом региону дуже време ескалира и далеко је од трајно одрживе, овакво рангирање НАТО изазова, представља драматизацију. Имајући у виду да је кључни извор ескалације у држању фактора који су миљеници НАТО-а, а то су они који систематски крше резолуцију СБ УН 1244, не поштују никакве договоре, као и они који систематски ревидирају Дејтон да би укинули Републику Српску и повратили Изетбеговићеву унитарну БиХ – логично се поставља питање: шта су прави циљеви оваквог рангирања проблема на тзв. западном Балкану, шта се спрема?

         Питање је за Србију утолико важније што највиши представници НАТО и земаља чланица за сва забрињавајућа дешавања у овом делу Балкана, поготову од маја ове године, мање или више директно, оптужују Србе, Београд и Бања Луку.

         Све то одвија се иза завесе НАТОизиране западне пропаганде која више година, свакако пре сукоба у Украјини, промовише тезе о «малигним» утицајима Русије и Кине на Балкану. Западни званичници, пре свих, амерички, отворено критикују развој односа Србије са Русијом и Кином, траже диверсификацију снабдевања енергентима, односно - смањивање увоза из Русије, неулажење у аранжмане са «непоузданим» испоручиоцима  технологије Г5, како карактеришу Кину. 

         Протеклих пар месеци амерички и британски «независни» аналитичари развијају «теорију» о наводном «другом руском фронту у Европи - на Балкану» приписујући Русији и одговорност за све што уствари провоцирају Приштина, Сарајево и још по неко из региона, по познатом шблону замењених адресата.

         Колико је у свему томе апсурда, говори и то што данас, док теку прогон, застрашивање и тзв. «тихо» етничко чишћење Срба са Косова и Метохије, Запад јавно оптужује Србе за троризам, повређивање десетина војника КФОР, тражи да званичници Запада учествују у истрази коју, поводом трагичног догађаја у Бањској, воде надлежни органи Србије што, бар по форми, неодољиво подсећа на оптужбе и ултиматум Аустроугарске Србији 1914.

         Није ли и то технологија грађења жељене перцепције која би била подлога за нове ултиматуме према Србији и, коначно, за њено дисциплиновање на линији геополитике експанзије и тоталне доминације Запада на Балкану?

         Састанак МИП-ова НАТО у Бриселу је важан јер се дешава у јеку сукоба у Украјини и на Блиском Истоку, у атмосфери растућих европских и глобалних тензија, а за Србију посебно зато што се неки од ставова и оцена тичу егзистенцијалних интереса српског народа на Балкану. Следила му је Министарска конференција ОЕБС-а у Скопљу.

         Нема сумње да ће бити настојања да се неке од оцена из Брисела «преселе» и у Скопље, јер чланице НАТО чине већину чланица ОЕБС-а. Разлика ипак, постоји, јер је ОЕБС далеко шира организација, не само што обухвата и велики број земаља које нису чланице НАТО, укључујући Русију, већ и по надлежности која подразумева гарантовање једнаке, недељиве безбедности за све земље, без обзира да ли су или нису чланице неког војног савеза, и што обухвата сарадњу засновану на равноправности.

         Тек када буду познати резултати бриселске и скопске конференције биће могуће, мање или више, говорити о резултатима и прогнозама. А ни резултати се не мере само званичним декларацијама или усвојеним документима.

         Не ретко, тек протек времена изнесе на површину да су се неки важни разговори и договори постизали изван конференцијских сала.

         Било је и биће још сличних конференција. Важно је да оне доприносе смањивању тензија, попуштању, прекиду и избегавању сукоба, никако њиховом ширењу или разбуктавању.

         Што се Србије тиче, верујем да је најбоље да се држи својих основних принципа који су уједно универзални принципи међународних односа, да активно брани своја права и легитимне интересе, посебно независност, суверенитет и територијални интегритет и да не узмиче под билокаквим притисцима или уценама.

         То је наш европски, слободарски и национални идентитет који је свима познат и који представља извор снаге и врло широке међународне подршке.

         У нашем је вековном идентитету да смо увек били отворени, и остајемо отворени, за сарадњу са сваким другим који нас истински уважава, али да никада не изневеравамо осведочене пријатеље, савезнике и стратешке партнере. И по томе се Србија разлкује од многих других.

         То има своју цену, Србија то такође боље познаје од многих других.

         Србија је војно неутрална и треба да брани и чува своје право на такав избор.

         Што се мене тиче, сматрам, да то као и суверенитет и територијални интегритет не могу се упарити ни са каквим «бенефитима» финансијске или економске природе, са инвестицијама, донацијама, или обећањем чланства у «демократским», европским или другим ексклузивним «клубовима», интеграцијама, малим или великим, цивилним или војним  «шенгенима».

         У периоду «дисконтинуитета» са «ауторитарном», «комунистичком» или било којом другом прошлошћу, специфична врста српских политичара се «мисионарски» удаљавала од Истока и умиљавајући се тражила скровиште под скутовима Запада. У том периоду је било свакојаких одрицања од историје, националног, моралног и културног идентитета.

         Парадигму вазалног понашања представљају одрицање од континуитета чланства земље у ОУН, ОЕБС и другим МО, потписивање понижавајућих докумената као што су СОФА (дипломатски статус војника НАТО), ИПАП 1 и 2 (прихватање стандарда НАТО, ширење позитивне представе о НАТО у српској јавности, приватизација) и други.

         Усвојен је низ закона и других прописа који су све друго осим израз слободе, демократије, људских права, независности идостојанства земље и народа.

         Постоје и два споразума о транзиту НАТО трупа преко наше територије из ранијег периода – један везан за БиХ, односно, ИФОР и други за, Косово и Метохију, односно, КФОР. То су биле специфичне намене и ситуације. То се, међутим, не може данас, користити као аргуменат или оправдање, за ширење права НАТО на територији Србије, без граница.

         У принципу, грешке из прошлости, нису алиби за нове, можда, још веће у условима који су за Србију и српски народ, бар нешто повољнији него што су били пре две или три деценије.

         НАТО је пре 25 година извршио злочиначку агресију на Србију коју српски народ неће и не може заборавити. И то је био корак, покриће да НАТО (САД) распореди своје трупе ближе руским границама. Да исправе грешку коју је, наводно, учинио генерал Двајт Ајзенхауер током Другог светског рата, како је констатовано на самиту НАТО-а априла 2000. године у Братислави.

         Колико је мањих «Бондстила» после оног првог и правог, успостављено у земљама северно и источно од Србије?

         НАТО се шири(о) из Европе на Исток, са Индо-Пацифика на Запад. Између су, поред многи других, два стратешка партнера Србије – Русија и Кина.

         Ако неко данас захтева од европских земаља «војни Шенген» да би НАТО слободно спроводио своје «игре без граница» - нека свако о томе доноси слободну и независну одлуку.

          Што се става Србије тиче, мишљења сам да то није спојиво са војном неутралношћу и да неће допринети миру и безбедности.

 

iskra.co

ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Кристофер

~4 minutes

---

ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Кристофер

30.11.2023. - 10:01

фото: intermagazin.rs

Донедавно сам мислио да Кристофера треба протерати. Био сам глуп, признајем. Сада, када сам паметнији, мислим потпуно другачије. Њега треба неговати. Чувати. Утопљавати. Покривати кад задрема, да се не прехлади.

За оне који не разумеју, покушаћу да објасним. Кристофер је типичан представник своје врсте. Били су господари космоса, природе и друштва. Онда су посустали, али нисту одустали. Без обзира што су други устали. И без обзира што више никога нису могли да победе. Али су и даље могли да озледе. И да перверзно уживају у сопственој моћи да направе зло.

Такав је наш Кристофер. Баш онакав каквим су га направили они којима служи. Да ли је то дубока држава са плитком памећу или нека друга скаламерија, потпуно је небитно. Битно је да се код нас осећа као код куће. Мада, код таквих типова је то сасвим природно. Не само да се свуда осећају као код куће, већ сматрају најнормалнијим да у свачијој кући буду домаћини. Такав им кодекс.

И зато се Кристофер, разбашкарен и разбарушен, свако мало оглашава. И објашњава. Ко смо, шта смо, какви смо, какви треба да будемо, где нам је место, с ким да се дружимо, коме да служимо, кога обавезно да се клонимо. Јер, с ким си такав си. Лоше друштво квари. А Кристофер би да нас поправи.

И ево, опет је мало мајсторисао на нама. С Русијим, никако. Неодрживо је. Направила, каже, хаос у пола света, изазвала огромне проблеме свима, заоштрила изборе и свима јасно ставила до знања шта треба да раде. Fucking Russia.

Сад, што у ту половину света не спада цела Јужна Америка, цела Африка, цела Азија минус Јапан и Јужна Кореја, мада и они, као и понеки у Европи, намигују и тамо и овамо, дакле, 90% човечанства, то ником ништа. Остаје оних 10% који су пола света, а да није наопаке Русије већ би били цео. А и више. Дакле, све је јасно. Србија с Русијом мора да прекине, тако рек'о Кристофер. А сви знају – Vox Kristofer, Vox Dei. Нормално.

Ето. А ако неко још увек није разумео због чега Кристофера не треба протерати него неговати, још један, последњи покушај. Ко би нас, овако заблуделе, заборавне и слуђене, свакодневно подсећао ко су и какви су наши непријатељи који су то – наши непријатељи – по сопственом избору проистеклом из доминантне црте њиховог политичког карактера и суштине нашег националног бића оличеном у немирењу са злом и непристајању на понижење? Ко би нас, да није Кристофера и онога што он јесте, сваким даном подсећао на то ко су они а ко ми? Ко би нас, да Кристофер оде, подсећао да више вреди живети један дан као Србин него сто година као Кристофер?

Јер ако он оде, доћи ће, нешто ми говори, неко тактичнији, обзирнији, мудрији и предусретљивији. А ми ћемо одмах, наивни и жељни људске речи, помислити да је то стварно, а да је Кристофер био само грешка и некаква ружна сенка. А није. Кристофер је баш оно што јесте. Слика и прилика света који представља и с којим се никада не смемо помирити. Јер ако се помиримо, јасно је то, престаћемо да постојимо. А Кристофер баш то и једино то од нас и хоће