politika.rs

Расправа Русије и Француске у Савету безбедности УН

14–18 minutes

---

Земље чланице Савета безбедности Уједињених нација (СБУН) нису изгласале да се на дневни ред седнице, која је завршена у Њујорку, стави иницијатива Русије да се расправља о 25. годишњици НАТО агресије на СР Југославију 1999. године, али је седницу обележила расправа амбасадора Русије и Француске о том питању.

За одржавање седнице гласале су Русија, Кина и Алжир, није било гласова против, али је било уздржано 12 чланица СБУН - Француска, Велика Британија, САД, Еквадор, Гвајана, Јапан, Малта, Мозамбик, Јужна Кореја, Сиера Леона, Словенија и Швајцарска.

Русија и Француска у клинчу

Пре гласања, али и после њега, седницу је обележила расправа амбасадора Русије и Француске при Уједињеним нацијама који су имали различите погледе на тему седнице.      

Амбасадор Француске при Уједињеним нацијама Никола де Ривијер рекао је да је то предложила Русија без консултација са Србијом која је стављена пред свршен чин.

"Рекао сам српским дипломатама да оваква седница неће бити одржана. Позивам представника Руске федерације да, рецимо сутра, одржи овакву расправу у ариа формату. Данас немамо другог избора него да приговоримо на привремени дневни ред који је управо најавио председавајући. Одговорност овог Савета је међународни мир и безбедност и да се то одржи. И тешко је видети како ће се одржати данашњи састанак", рекао је француски амбасадор и додао да Русија "цинично" користи интервенцију 1999. године да оправда свој рат против Украјине и агресивну спољну политику у Грузији 2008. и на Криму  2014. године.

Он је подсетио и да је председник Србије Александар Вучић 10. фебруара говорио пред Саветом безбедности УН о ситуацији на КиМ, на захтев Србије.

''Овај Савет одмах је прихватио његов позив. Савет безбедности се и даље бави питањем Косова и применом Резолуције 1244, а ми настављамо да помажемо странама да раде на решењу. Председник Вучић је увек био добродошао за овим столом. На то нема приговора'', рекао је Де Ривијер.

Руски амбасадор при УН Василиј Небензја рекао је да је јасно да се известан број чланица противи оваквој расправи јер је "агресија НАТО покренута под лажним претекстом", због чега ово питање "није везано за историју већ и за ствари које се на Косову дешавају и сада".

Небензја је, истовремено, навео да је овај састанак у програму рада за март који је доступан свима, али да је Француска тек данас довела у питање ову тачку дневног реда и истакао да се ових дана читав свет сећа жртава трагичних догађаја на Балкану, чији је узрок била илегална агресија НАТО-а.

"Разумем да је за представнике НАТО-а за овим столом непријатно да ово чују и да се о томе расправља. Ових дана се цео свет сећа жртава трагичних догађаја на Балкану, чији је повод била незаконита агресија НАТО-а под лажним слоганом интервенције под маском Савета безбедности. Разумем да представницима НАТО-а за овим столом ово није згодно да чују и дискутују, али то је реалност која је везана не само за историју већ и за оно што се сада дешава на Балкану. И желео бих да подсетим у корист наших француских колега који се позиционирају као веома упућени у процедуре Савета безбедности да је састанак који смо тражили већ сазвало јапанско председништво и то је потврђено кроз мрежу политичких координатора. Овај састанак је у програму рада Савета за март, за месец март, а тек данас смо сазнали да француска делегација планира да доведе у питање сазивање овог састанка", рекао је Небензја.

Он је затражио да се одржи отворени брифинг у Савету безбедности о последицама НАТО агресије на СРЈ по међународни мир и безбедност у свету.

Кина разочарана

Након гласања, када је одлучено да се 25. година од НАТО агресије СРЈ не стави на дневни ред, за реч се јавио заменик кинеског амбасадора при УН, Генг Шуанг који је рекао да је Кина подржала одржавање седнице, изражавајући жаљење што су неке чланице имале другачије мишљење.

"Разочарани смо исходом гласања... Пре него се разиђемо морам да кажем да НАТО бомбардовање проузроковало и веома болан тренутак који кинески народ никада неће заборавити - 7. маја, НАТО предвођен Сједињеним  Америчким Државама испалио је више ласерски вођених пројектила и бомбардовао кинеску амбасаду у СРЈ, што је прозроковало смрт тројице кинеских новинара и повреде више од 20 кинеских дипломатских представника", рекао је Шуанг.

Како је рекао, то је била флагрантна повреда кинеског суверенитета и озбиљна повреда осећања народа Кине, као и огромно кршење међународног права.

"Народ Кине не подржава мржњу, али историју никада нећемо заборавити. Не подржавамо ни да се насиљем одговара на насиље, али никада нећемо дозволити да се ово понови", рекао је он.

Представник Словеније рекао је да предлози попут овог не доприносе изградњи поверења, већ настоје да поделе и политизују ово тело.

"Оно чега се сећамо је огромна страдања и убијања цивила, маса избеглица. Сећамо се рата. Сећамо се неспособности Савета да делује када је потребно. Сећамо се неуспешних мировних иницијатива и сећамо се страха од понављања етничког чишћења. Бивша Југославија се распала у разорном рату. Сваки њен народ прошао је тешка искушења, неке трагичније од других. Али то је био болан период за свакога. Три деценије касније ране још зарастају, али и даље боле. Не видимо вредност у поново их отварају. Државе немају заједнички наратив о историји ратова на простору бивше Југославије. Све земље су, међутим, сагласне око заједничке будућности, а то је улазак у Европску унију и њен мировни пројекат. Апелујемо на Руску Федерацију и све остале чланице Савета безбедности да остану фокусиране на главну улогу овог тела, а то је одржавање међународног мира и безбедности", рекао је представник Словеније.

Седници Савета безбедности УН присуствовали су министар спољних послова Србије и први потпредседник владе Ивица Дачић, стални представник Србије при УН амбасадор Немања Стевановић и амбасадор у Вашингтону Марко Ђурић.

Седница је заказана на иницијативу Русије поводом 25 година НАТО бомбардовања СРЈ, а руска Државна дума је прошле недеље усвојила нацрт документа о НАТО агресији на СР Југославију којим ће се обратити УН.

У документу је оцењено да су агресијом створене претпоставке за нове војне акције широм света под "маском наводне борбе за вредности слободе и демократије".

Тим документом позивају УН, да осуде војну операцију земаља НАТО против суверене Југославије, да се супротставе покушајима мењања историјске истине о трагичним догађајима 1999. у корист Запада и да предузму мере како би се земље чланице НАТО позвале на међународно-правну одговорност за агресију која је извршена без одлуке СБ УН.

Седница СБ УН била је и једна од тема разговара који су у четвртак у Москви имали Дачић и шеф руске дипломатије Сергеј Лавров.

Ваздушни напади НАТО-а на СРЈ, извршени без одобрења Савета безбедности УН, трајали су од 24. марта до 10. јуна 1999. године.     

НАТО бомбардовање довело је до смрти више од 2.500 људи, укључујући 87 деце, а причињена је штета од сто милијарди долара.

Потпредседник Владе Србије Ивица Дачић и министар спољних послова поручио је након седнице да НАТО и његове чланице нису имале основ утемељен у међународном праву за агресију на Југославију пре 25 година и додао да је цинично да данас Србија у Савету безбедности није могла ни да говори о томе.

"Употреба силе у међународним односима је нелегална и представља представља кршење темељних принципа и правила међународног права. То су и саме чланице НАТО-а говориле, квалификујући ту акцију као нелегалну али легитимну употребу силе у циљу заустављања наводне хуманитарне катастрофе", рекао је Дачић.

Додао је да је цинично што данас Србија у Савету безбедности није могла да говори о томе, а пре 25 година нису ни питали  Савет безбедности да ли ће да бомбардују Србију.

"Поред бомби не можете још ни да кажете о свему томе е то говори о међународном правном поретку и међународном праву.То говори о томе да ли УН и Савет безбедности и даље постоје", рекао је он.

Навео је да самовољна употреба оружане силе није допуштена, једино је могућа у строго дефинисаним условима који су предвиђени повељом УН.

"НАТО и његове чланице нису имале основ утемељен у међународном праву за агресију на Југославију. Зато што је у питању свих ових година и деценија била нелегална борба за оцепљење Косова од Србије и Југославије", рекао је он.

Он је истакао да су сви сведоци да у Савету безбедности сви говоре о територијалном интегритету, а једино нико не говоири о територијалном интегритету Србије..

"Могуће је да се дигне ОВК која је била на линији терористичких организација, они поведу борбу за оцепљење Косова не од Милошевића, већ и пре њега... Неколико векова се води борба за оцепљење Косова од Србије и рушење нашег територијалног интегритета", рекао је Дачић.

Додао је да је бомбардовање нелегално и да није добило никакво правно покриће ни након 1999. године.

"Ми нисмо били овде да бисмо говорили о односу Русије, Америке и Француске, већ о агресији на СРЈ, која је изведена без одлуке овог тела и која је била преседан, као и данашња одлука током процедуралног гласања", рекао је Дачић.

Према његовим речима, проблем је у томе што се све ради преко леђа Србије и српског народа.

"Та агресија ће заувек остати злочин који не можемо да заборавимо", рекао је Дачић.

Он је упитао како ће СБ УН спречити агресију на неку другу земљу ако не може ни да расправља о бомбардовању СРЈ 1999. године.

"Поставља се питање да ли постоји међународни поредак, а одговор на то питање сви знају", истакао је Дачић.

Дачић се медијима обратио након што земље чланице Савета безбедности Уједињених нација данас нису изгласале да се на дневни ред седнице, која је завршена у Њујорку, стави иницијатива Русије да се расправља о 25 годишњици НАТО агресије на СР Југославију, истичући да су током агресије гађани градови, тргови, улице, пијаце, мостови, болнице широм Србије, а не само на Косову и Метохији.

''Какво је то етничко чишћење изведено на Косову? Како је могуће да је резултат етничког чишћења то да је у 437 насељених места на Косову јужно од Ибра, у којима су живели Срби потпуно етнички очишћено 312 насеља? У тој Приштини је живело 40.000 Срба деведсетих година, сада их живи неколико стотина. Је ли то етничко чишћење Албанаца или Срба'', рекао је Дачић, уз оцену да, шта год да се десило, није могло бити ни повод ни разлог за бомбардовање Србије.

''Током ваздушне агресије НАТО убијено је 2.500 цивила, међу њима 89 деце и 1.031 припадник Војске и полиције, који нису напали неку другу земљу, већ је бранила своју земљу Србију'', рекао је Дачић додајући да је рањено око око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце.

Он је истакао да је током напада извршено 2.300 удара и бачено 22.000 тона пројектила међу којима 37.000 забрањених касетних бомби и 15 тона бомби са осиромашеним уранијумом.

''Разорен је велики део инфраструктуре, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, храмови, цркве и манастири. Разорено је 50 одсто производних потенцијала Југославије, униптена је трећина енергетског система земље. Бомбардована је амбасада Кине у Београду, погинуло је двоје људи. Зграда РТС у Београду уништена је 23. априла, када је погинуло 16 новинара и исто толико рањено. Здање РТ Војводине, срушена 3. маја 1999. године - на Међународни дан медија'', рекао је Дачић.

Он је навео да је прекршен члан 35. Додатног протокола Женевске конвенције, тако што су уништене рафинерије нафте и хемијских постројења у Београду, чиме је проузрокована  дугорочна и ненадокнадива штета по животну средину.

Дачић је оценио да израз ''колатерална штета'' звучи ''посебно цинично, дехуманизовано и деперсонализовано''.

''То је осмишљено тако да умири савест оних који су починили злочине над цивилима. Дужан сам да подсетим да је најмлађа жртва агресије била Бојана Тошовић из Мердара која је имала само 11 месеци када је страдала од последица бомбардовања. Двогодишњи Марко Симић из Новог Пазара преминуо је у рукама свога оца. Трогодишња Милица Ракић убијена је у купатилу своје куће током бомбардовања Батајнице касетним бомбама'', рекао је Дачић и додао да ће страдала деца, ''којима је заувек заустављено детињство'' остати вечни симбол страдања невиних жртава.

Навео је да је приликом напада на путнички воз у Грделичкој клисури, који је НАТО окарактерисао као несрећу, погинуло 15 цивила, док је 44 рањено.

''Касетном муницијом је гађана пијаца у Нишу где је 15 цивила убијено. Акушерско-гинеколошке клинике, породилишта, болнице, домови здравља. Какви су то војни циљеви? Каква је то хуманитарна катастрофа или хуманитарни разлози били потребни да се овакви злочиначки потези агресије НАТО-а спроведу'', рекао је Дачић.

Подсетио је да је од 10. јуна 1999. године, од доласка НАТО, до данас на Косову и Метохији извршено је 9.407 етнички мотивисаних напада на физичка лица и имовину, у којима је 666 Срба и других неалбанаца изгубило живот, где је повређено 1.471 лице, киднаповано 1.092, порушено и спаљено 33.411 кућа и станова, оштећено 232 верских објеката и 63 културно-историјских споменика", рекао је Дачић на конференцији за медије у седишту Уједињених нација у Њујорку.

Додао је да је уништено и оштећено 9.750 надгробних споменика на 275 српских гробаља.

Он је истакао да се питање територијалног интегритета посматра на нивоу двоструких стандарда и кроз однос великих сила, додавши да Србија није никога напала, већ да је бранила сопствени територијални интегритет.

"Косово је желело отцепљење од Србије и за то је користило терористичку организацију Ослободилачку војску Косова, уз помоћ западних исламистичких земаља", навео је Дачић, подсетивши да је тзв. ОВК била на листи терористичких организација.

Додао је да о томе постоји јасни подаци о којима су говорили и поједини западни званичници.

Стални представник Русије при Уједињеним нацијама Василиј Небензја поновио је након седнице СБУН да је данашњи дан сраман за Савет безбедности УН јер, како је навео, земље чланице које су бомбардовале СР Југославију 1999. године, нису хтеле да говоре о томе.

"Наш предлог није био одбијен када смо предложили одржавање седнице. Сазнали смо да ће ово питање бити стављено на процедурално гласање тек данас у 12 часова. Ја то сматрам још једном епизодом дипломатске агресије Француске у Савету безбедности", рекао је Небензја новинарима у Њујорку.

Он је додао да је ово био тужан и сраман дан за СБ УН јер НАТО чланице које су 1999. године нанеле, како је навео, страшне патње народу бивше Југославије, једноставно нису хтеле да причају о томе.

"Покушали су да ућуткају оне који су хтели да о томе говоре. То се све дешавало пред српским министром спољних послова, што је срамота и брука", рекао је Небензја.

Он је навео да је један од разлога за то можда и то што се земље које су бомбардовале СРЈ плаше своје законске одговорности, додавши да те земље нису хтеле да чују истину.

На питање да ли Русија припрема неки нови корак, руски дипломата је рекао да постоје редовни састанци СБ УН о ситуацији на КиМ, али да ће размислити о даљим корацима.

 

standard.rs

Milijarda pomoći ili još 25 godina agresije

Никола Врзић

7–9 minutes

---

Agresija – koja je započela pre četvrt veka – traje i dalje. Ne rade nam sad nešto što već nisu radili, nego to rade drugačije jer su takve okolnosti. U tom kontekstu treba posmatrati i njihovu navodnu „pomoć" nama

Desilo se tako da smo baš ovih dana – kad obeležavamo četvrt veka američke NATO agresije na našu zemlju – obavešteni da smo u tih proteklih četvrt veka dobili milijardu i 100 miliona pomoći od Amerike. Tako je kazala Marija Longi koja je u Stejt departmentu koordinator za američku pomoć Evropi, Evroaziji i Centralnoj Aziji, dok je ranije bila u Nacionalnom ratnom koledžu američkog Ministarstva odbrane, što je biografija koja nehotično ali zato vrlo precizno objašnjava pravi karakter američke pomoći koja je nastavak njihovog rata drugim sredstvima.

Te stoga naravno da nije slučajno što je baš sada, dakle, u vreme još jedne godišnjice njihove agresije na nas, Mariji Longi dato da se oglasi o njihovoj velikodušnoj pomoći nama. Puki krizni pi-ar, očigledno, koji treba da nam skrene pažnju s onoga što su nam radili na ono što nam rade.

Velika greška. Pokušaj da nas okrenu ka budućnosti umesto da gledamo u prošlost samo je razotkrio sadašnjost u svoj raskošnoj podlosti raznih njihovih postupaka koje nazivaju pomoć iz prostog razloga što zvuči lepše. A poneko bi mogao i da im poveruje da stvarno pomažu.

Signal za podozrenje

Ovu vrstu neprijatnog kontinuiteta – agresije i pomoći – uočavamo sasvim lako čim obratimo pažnju na izvor finansiranja i jednog i drugog. Naime, izvor je isti.

A to dalje može da znači jedno od sledeća dva:

1. ili su njihove namere u odnosu na nas sve vreme dobre i plemenite, kao i pomoć koju sad kažu da nam pružaju – te se i bombardovanje i ubijanje imaju smatrati izlivom ljubavi, što je ipak prilično komplikovano dokazati;
2. ili su im pak namere jednako smrtonosne i kad nas bombarduju i kad nam pomažu iz istog američkog budžetskog izvora. A menjaju se samo metode sprovođenja njihovih namera – bombe i potonja pomoć koja ima jednako razoran, to jest maligan uticaj. Uostalom, kao osiromašeni uranijum kojim su nas zasipali.

Drugim rečima: njihov interes je ovde sve vreme isti. Te su i bombe bile pomoćno sredstvo za ostvarenje tih interesa, baš kao što je to i pomenutih milijardu i sto miliona dolara. Sve to služi istom njihovom interesu koji je za nas uglavnom ubistven.

Žena prolazi pored zgrade Generalštaba urušene tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju, 24. mart 2010. (Foto: AP photo/Darko Vojinovic)

Ovo opažanje je izrazito važno kad se obrati pažnja i na strukturu onoga što beleže kao svoju pomoć nama u dotičnom iznosu od više od milijardu dolara za proteklih 25 godina.

Kaže nadležna Marija Longi iz Stejt departmenta i Ratnog koledža, a potvrđuje to i zvanična evidencija američke vlade, gro toga otišao je organizacijama civilnog društva – to je ono što pogrešno nazivamo nevladinim organizacijama, jer ih ne plaća naša vlada – i nezavisnim medijima koje, takođe, pogrešno doživljavamo kao nezavisne, a to ne mogu da budu čim su finansijski zavisni od američke, je l', pomoći. Pa bi već i ovo lažno predstavljanje moralo da predstavlja signal za podozrenje.

Da uprostimo: bilo koja, na primer, Crta ili nezavisno društvance novinara, recimo iz Vojvodine, koje finansiraju Nacionalna zadužbina za demokratiju i slične organizacije finansijski uvezane sa Stejt departmentom, i onako organski povezane sa američkim Ratnim koledžom i Ministarstvom odbrane, imaju istu funkciju bombi koje su na nas počeli da bacaju ovih dana pre 25 godina – isti ljudi ih istim novcem ne plaćaju da bi proizvodili drugačiji efekat.

Pravilo, a ne izuzetak

Agresija – koja je započela pre četvrt veka – traje i dalje. Ne rade nam sad nešto što već nisu radili, nego to rade drugačije jer su takve okolnosti.

A ako je iko sposoban da pomisli da to nije tako nego su se predomislili nakon što su nas bombardovali, pa su u međuvremenu stvarno počeli da nam pomažu, možda bi trebalo da obrati pažnju na južnu pokrajinu Srbije. Eno, primera radi, američki ambasador u Prištini ponavlja kako će Amerika „učiniti sve što može" da tzv. Kosovo postane punopravni član NATO pakta. I mogli bi slobodno i to da nam ubeleže kao pomoć, na primer, da se oslobodimo tog tereta…

Značka tzv. Savetodavnog tima NATO-a za vezu na jednom od vojnika u sklopu zapadnih misija na Kosovu i Metohiji (Foto: globallookpress.com/Soeren Stache)

Makar jednom godišnje se u ovim danima intenzivnog sećanja na NATO agresiju postavlja i pitanje da li smo ovu njihovu pomoć mogli i da izbegnemo. Kratak, jednostavan i najtačniji odgovor je – ne, a pružio ga je još Henri Kisindžer kada je otkrio da je sporazum iz Rambujea bio samo „provokacija i izgovor za početak bombardovanja". Hteli su to da nam urade – i to je sva istina o njihovoj agresiji na našu zemlju.

A ni 1999. u tom smislu nije izuzetak nego pravilo: 1995, 1994, 1991. i 1992, 1941, 1914. i možemo tako da idemo sve do 1804. i Prvog srpskog ustanka kada su engleski oficiri komandovali turskom artiljerijom protiv srpskih ustanika. Nastupali su na ovim prostorima pod raznim zastavama, ali uvek protiv Srba.

„Maligni uticaj"

Evo i zašto, kao što reče ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko: „Pre nasilne dezintegracije Jugoslavije, čuo sam kako Amerikanci pričaju da je nemoguće zagospodariti Balkanom ukoliko se Srbija ne baci na kolena." Uostalom, ništa novo pod kapom nebeskom, i američki general Kertis Skaparoti je u istom duhu pod zakletvom u njihovom Senatu priznao da im je problem čitav srpski narod na Balkanu.

Tragedija tog srpskog naroda, razumljivo, sastoji se u tome što i sam pripada istom civilizacijskom krugu pa nekako ne očekuje da mu je u okviru njega namenjena uloga mete. Iako jasno vidimo šta su sve radili raznim crncima koje su onako bezdušno kolonizovali i nemilice eksploatisali – nikako da sebi priznamo da smo im i mi isti takvi crnci i ostali Indijanci – kojima je namenjeno to isto. Uostalom, kad su Indijancima davali ćebad zaraženu boginjama, i to su zvali pomoć…

Građani Srbije na protestu protiv NATO agresije, april 1999. (Foto: Tanjug)

Isto se odnosi i na aktuelno izmišljanje vojvođanske nacije koje samo predstavlja modalitet onog Pavelićevog konačnog rešenja srpskog pitanja u kome je trećinu trebalo pokrstiti tako da više ne budu pravoslavni Srbi. Te nije ni čudo da razni Amerikanci finansiraju Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) koje se bavi takvim stvarima iako to, očigledno, nema nikakve veze s novinarstvom. Ali i te kako ima veze s pravom prirodom američke pomoći.

I baš je zato strahovito važno da baš u ovim danima na svaki način ispoljimo hrabrost da imamo i prijatelje koji nam na onakav način ne pomažu, makar se to cinično nazivalo „malignim ruskim uticajem". U suprotnom, izgubimo li hrabrost da imamo prave prijatelje i sposobnost da prepoznamo šta je pomoć a šta se samo tako zove – i sami ćemo doživeti sudbinu pomenutih Indijanaca.

I nikakve milijarde dolara tzv. pomoći tu neće biti ni od kakve koristi. Tim pre što taj novac i nije investiran da bi nam doneo išta više dobra od one zaražene ćebadi ili bombi s osiromašenim uranijumom pre 25 godina koje nas ubijaju i dalje…

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: RT Balkan

Naslovna fotografija: AP Photo

BONUS VIDEO:

 

Vučević o godišnjici početka NATO bombardovanja: Smrt međunarodnog javnog prava

 

beta.rs Vučević o godišnjici početka NATO bombardovanja: Smrt međunarodnog javnog prava DEK 4–5 minutes Politika | 22.03.2024 | access_time 12:15   Foto: Beta/MILAN OBRADOVIC Ministar odbrane Srbije Miloš Vučević ocenio je danas, na konferenciji uoči obeležavanja 25. godišnjice početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije, da je u pitanju bila nelegalna i nelegitimna agresija, kao i "smrt međunarodnog javnog prava". "Na 24. mart 1999. godine, nadvila se ogromna tuga pre svega zbog stradanja jedne suverene i slobodne države, ali i zbog smrti međunarodnog javnog prava. Jasno je svima da je na taj dan pravo poraženo, a pradva pogažena", rekao je Vučević na Međunarodnoj konferenciji "Od agresije do novog, pravednijeg svetskog poretka" u Beogradu. Ocenio je da danas u svetu postoji sve više ljudi koji slobodno misle i govore o tome što se dogodilo 1999. godine. "Danas sa sigurnošću možemo reći da je to bio prelomni istorijski događaj koji je bio uvod u ono sa čim se svet danas suočava. Sama agresija predstavljala sunovrat pravde i morala i bila je duboko, duboko nepravedna", naveo je Vučević. Prema njegovim rečima, sve što se dešavalo u Srbiji i Crnoj Gori od 24. marta 1999. godine je dovelo do današnje situacije na Kosovu i Metohiji. "Uzrok i cilj (bombardovanja) nesumnjivo je bila okupacija dela Srbije i to i danas traje. Ubeđuju nas da je to dobro za nas i da treba da prihvatimo tu amputaciju", kazao je Vučević. Naveo je da je 25 godina kasnije, obaveza svih da novim generacijama govore istinu o NATO agresiji i Kosovu i Metohiji, kao i da nikada ne zaborave stradale decu, civile i vojnike. Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Nikola Selaković ocenio je da uvek treba podsećati svet na dimenziju zločina koji je izvršen na tadašnju SR Jugoslaviju, njen narod i međunarodno pravo, jer je reč o, kako je naveo, događaju bez presedana u savremenoj istoriji. "25 godina od početka NATO agresije, potpuno je jasno da je najmoćniji vojni mehaniza, našu zemlju bombardovao kako bi nam oteo Kosov i Metohiju i sve je bilo apsolutno podređeno tom cilju", naveo je Selaković. Prema njegovim rečima, "terorizam motivisan separatističkim ciljevima" dobio je podršku tada moćnijeg dela sveta, a međunarodno pravo je tada "silovano". Nabrajajući šta se sve događalo na Kosovu od te 1999. godine, upitao je da li je agresija, započeta 24. marta, završena 10. juna 1999. godine, "ili ona i danas traje. Ministar unutrašnjih poslova Bratislav Gašić naveo je da je to rat za koji "nismo bili krivi", u kome je stradalo oko 2.500 civila i više od 750 vojnika. Dodao je da su oštećene brojne institucije, crkve, škole, spomenici kulture, kao i da za "učinjene zločine nema opravdanja". "Obnovili smo sve, ali živote nevino stradalih ne možemo nikada", ocenio je Gašić i dodao da bi bombardovanje SR Jugoslavije trebalo da bude "opomena čovečanstvu". Komandant Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije, general Vladimir Lazarević naveo je da su vodeću ulogu u "razbijanju" SR Jugoslavije vodile Nemačka, Engleska i SAD uz angažovanje NATO pakta. Prema njegovim rečima, napad koji je započet 24. marta 1999. godine nije imao veze sa "navodnom humanitarnom katastrofom", koja je poslužila kao izgovor. Lazarević je ocenio da je za bombardovanje nedostajao samo povod i da se do toga došlo "isceniranim masakrom 45 civila u Račku, sa režiserom (šefom Kosovske verifikatorske misije OEBS Vilijamom) Vokerom". "Za NATO, to je i dalje bio povod za napad", naveo je general, dodajući da je francuski list Lemond Račak proglasio za "najveću laž 20. veka". Ocenio je da je NATO izvršio "zločinačku agresiju, gazeći i povelju UN i sve konvencije", pritom čineći zločine protiv čovečnosti i ratne zločine. Na konferenciji su bili prisutni predstavnici Vlade Srbije, poslanici, borci, komandanti, ambasadori Rusije, Kube, Irana, Palestine, kao i brojni drugi predstavnici diplomatskog kora. Teme

View article...

На захтев Русије: Савет безбедности заседа поводом годишњице НАТО агресије на СРЈ

in4s.net

На захтев Русије: Савет безбедности заседа поводом годишњице НАТО агресије на СРЈ - ИН4С

ИН4С

2–3 minutes

---

Седница Савета безбедности Уједињених нација, посвећена 25. годишњици агресије НАТО-а на Југославију, коју је затражила Русија, биће одржана 25. марта, саопштио је заменик сталног представника Русије при УН Дмитриј Пољански.

„Следећег понедељка, 25. марта, затражили смо да заседа Савет безбедности УН поводом 25. годишњице агресије НАТО-а на Југославију", написао је Пољански на Телеграму.

Према његовим речима, захтев Русије је, како се и очекивало, изазвао бес представника западних земаља, за којих је та тема „крајње неугодна".

Пољански је навео да би стални представници западних земаља у Савету безбедности УН „наравно желели да оставе у историји најважније питање за формирање савременог система међународних политичких односа и не само да га се не сећају него и да на све могуће начине изокрећу објективне чињенице у вези с тим".

„То није само некаква криза у низу других: управо су агресија НАТО-а против Југославије и незаконито отцепљивање Косова од ње фактички сломили међународни систем који је био заснован на поштовању резултата Хелсиншког споразума", нагласио је Пољански.

Он је објаснио да су тада први пут у послератној историји Европе границе независне државе биле нарушене насилним путем.

„Управо је та акција постала својеврсна тачка обрачуна у кризи односа Русије, која се није помирила с произвољношћу те врсте, и Запада који је ту произвољност штитио на све начине", нагласио је Пољански.

Он је додао да је Јапан, који председава Савету безбедности УН, седницу заказао за 25. март, у 15.00 сати по њујоршком времену, односно у 20 часова по средњоевропском времену, преноси РТ Балкан.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

 

prof. dr Duško Lopandić: Viktor Orban, sumrak Zapada i koreni evropskog suverenizma

pcnen.com

Viktor Orban, sumrak Zapada i koreni evropskog suverenizma - PCNEN

PCNEN

8–10 minutes

---

Piše: prof. dr Duško Lopandić

"Svet se promenio oko Evrope. Nije samo migrantska kriza pokazala da Evropa nije na nivou novih izazova". (Viktor Orban)

Bez obzira koliko bi neko gajio simpatije ili antipatije prema mađarskom premijeru Viktoru Orbanu, ne može se reći da ovaj veteran u prvoj ligi evropske politike (već 17 godina je primijer Mađarske) nema jasne i povremeno zanimljive stavove, odnosno neku vrstu iskristalisane ideologije koja nadilazi prosečan nastup običnog evropskog političara. Ovo se odnosi kako na interpretaciju svetskih zbivanja, tako posebno i na stanje u Evropi i EU, što je mnogo bitnije, imajući u vidu činjenicu da je Orban istaknuti predstavnik konzervativnih, populističkih i „neliberalnih" političkih tendencija koje su u Evropi sve prisutnije.

Iako je sa svojim stavovima često u manjini i na marginama dnevnopolitičkog uticaja – imajući u vidu da su njegovi stavovi doveli i do povlačenja/isključivanja njegove stranke Fideš iz umereno desne Evropske narodne partije – Orbanove ocene i procene ne treba zanemarivati. Orban je na neki način bio prethodnik ultradesnog talasa koji danas zapljuskuje Evropu, od Španije i Italije do Švedske. Kako ukazuju sva predviđanja za predstojeće junske izbore za Evropski parlament, nailazi nova plima porasta uticaja konzervativne ili ekstremne desnice u evropskoj i nacionalnim politikama država članica: londonski ECFR prognozira da će čak u devet država članica EU stranke krajnje desnice (od francuskog „Nacionalnog okupljanja" Mari Le Pen do italijanske „Braće Italije" Đ.Meloni i mađarskog Fideša) odneti najveći broj glasova, a da će u još devet zemalja one biti na drugom ili na trećem mestu (poput „Alternative za Nemačku" koja je trenutno na drugom mestu u prognozama u Nemačkoj).

Orbanove analize svetskih i evropskih zbivanja su često zaminljivije nego rešenja koja predlaže i koja se mogu svesti na povratak konzervativnim ideološkim korenima (čije poreklo možemo naći duboko u XIX veku) i koji se mogu svesti na slogan: „nacija, familija, vera". Međutim, ponekad izgleda da postoji više političara pod imenom Viktor Orban. Jedan je pragmatični analitičar međunarodnih odnosa i političar koji nalazi i predlaže praktična rešenja. Drugi je ideolog opsednut nacionalnim temama, oštar protivnik imigracije, autoritarni neprijatelj liberalne ideologije i predvodnik pobune protiv nadnacionalne birokratije. Orbanova podrška političarima poput Trampa ili Natanjahua i njegov krstaški rat protiv imigracije, „Soroševih NVO" i liberalne ideologije ilustruju u praksi njegove stavove. Mnogi ga optužuju da je umesto liberalne demokratije u Mađarskoj stvorio novi sistem autokratsko-populističkog nacionalizma.

Orban često u svojim govorima ukazuje na brze promene u svetskim političkim i ekonomskim odnosima, odnosno na relativni pad ekonomskog, tehnološkog i demografskog značaja Zapada (SAD i EU) u odnosu na Aziju, a posebno na Kinu. Špenglerovska slika sumraka zapada je u osnovi Orbanovih geopolitičkih osvrta. Citirajući Haningtona („Sudar civilizacija") on ukazuje da smo svedoci uzdizanja nezapadnih blokova i država koje na SAD i EU gledaju iz pozicije resentimenta i revanšizma, čak i kada se radi o kontinentima koji kulturno-politički nisu a priori antizapadni (npr. Južna Amerika). Pri tome, Evropa se u najnovijim međunarodnim ekonomskim konvulzijama iz raznih razloga snalazi lošije nego SAD. U 2010 SAD i EU su predstavljali oko 22% odnosno 23% ukupne svetske proizvodnje dok su danas SAD na 25%  a EU je opala na 17%. Rat u Ukrajini je dodatno doprineo perspektivi dugoročnog opadanja Evrope. Zbog rata i sankcija prema Rusiji, privreda EU primorana je da plaća uvoz gasa i energije 653 milijarde evra umesto 300 milijardi pre rata. Prognoze za 2030 za 10 država sa najvećim ekonomijama govore da će od evropskih zemalja u toj grupi ostati samo Nemačka (i to deseta).

Prema Orbanu, Evropska unija sve više liči na neku vrstu opkoljene tvrđave koja „više ne kontroliše i nije sposobna da kontroliše svoju budućnost". Ovo se u prvom redu odnosi na duboku stratešku zavisnost Evrope od SAD, ali i na obespokojavajuću sliku ekonomskog zaostajanja u ključnim sektorima (npr. IT i biotehnologije), ideološkog „bespuća" (u vidu širenja uticaja „progresivnih liberala" odnosno liberalne hegemonije koja nameće „woke"  i rodne ideologije pa i „seksualizaciju dece", ukidanje roditeljskog autoriteta i sl.) kao i nesposobnosti da se evropski podkontinent efikasno odupre talasima imigracije koja ugrožava koheziju „starih evropskih nacija". Multikulturalizam kao ideologija, prema Orbanu, predstavlja laganu smrt za istorijske evropske nacije, pa se pitanja prihvatanja imigranata i tema islama predstavljaju kao egzistencijalna pitanja – „biti ili ne biti" za nacionalni opstanak. Otuda čelična bodljikava ograda na granici prema Srbiji na koju je Mađarska navodno potrošila preko 2 milijarde evra.

Glavni predmet Orbanovih kritika, koje deli uglavnom sa celom ekstremnom desnicom, predstavlja evropska birokratija u Briselu koja, po njemu, nastoji da preuzme političke funkcije Evropskog saveta ali koja je bez političke svesti i sposobnosti (on posebno navodi period predsedavanja Ž.K. Junkera Evropskom komisijom, kao i najnoviji period tokom kog se mađarske vlasti već godinama „rvu" sa sankcijama iz Brisela). Orbana posebno zabrinjava i opšti nedostatak ozbiljnog političkog liderstva u Evropi. Današnji evropski političar je po profilu i sposobnostima daleko od nekadašnjih političkih vođa u evropskim državama nakon II sv. rata. Rascep između političkih elita, nesposobnih da razumeju narodne potrebe i onoga što stanovništvo želi, u osnovi je evropske političke krize.

Osim toga, u srži bitke za Evropu danas je generalni sukob evropskih federalista (ispod čije kože se kriju „progresivni liberali"), koje trenutno predvode rukovodstva Francuske i Nemačke, sa suverenistima (tj. strankama zasnovanim na konzervativizmu), kojih je najviše u centralnoj i istočnoj Evropi (Mađarska, do nedavno Poljska). U konceptualnom smislu, Orban ovaj sukob svodi na pitanje izbora između individualizma – ličnog egoizma (liberalni koncept), s jedne strane, i ideje održavanja zajednice u obliku nacije.

U geopolitičkom smislu, kaže Orban, EU je isuviše usidrena za sudbinu i politike SAD, što nikako nije dobro, jer Amerikanci imaju svoje interese i orijentaciju koja ne odgovara nužno evropskim interesima. Primer je rusko-ukrajinski rat na kom SAD profitiraju, a Evropa gubi. Orban pozitivno ocenjuje odnose SAD i EU do vremena R. Regana kada je vladao „konzervativni" konsenzus, koji je nakon toga zamenjen vladavinom „progresivnih liberala" čiji simbol su NVO koje finansira Soroš, sa svim efektima po tradicionalne vrednosti evropskih nacija i uticajem na rastapanje nacionalne kohezije, čemu smo svedoci danas. Orban opravdano upozorava na potrebu da se EU spremi na mogućnost da SAD „napuste Evropu", posebno kada se radi o potrebi izgradnje zajedničke bezbednosne i odbrambene politike.

Obnovu konzervativnog pokreta Orban zasniva na politici promovisanja nacionalne kohezije, jačanja porodice, hrišćanskih vrednosti i borbe protiv imigracije, što su uglavnom osnovni slogani populista i današnje ekstremne desnice u drugim evropskim državama. On ukazuje na ekonomski uspeh Mađarske tokom njegove vladavine koji uključuje i nastojanje da se „država blagostanja" zamenni „državom radne etike" („workfare State" umesto „welfare State") i obnove hrišćanskih vrednosti. Međutim, retko će pomenuti koliko velika sredstava iz fondova EU je Mađarska primila tokom njegove vladavine (u pojedinim periodima strukturni fondovi EU za Mađarsku su dostizali 4% od njenog BNP).

Čini se da je osnovni problem ideologije ekstremne desnice u suprotnosti između kritika evropske integracije u današnjem obliku, s jedne strane i nedostatka originalnih predloga za pravu reformu Unije, sa druge strane. Stav svih nacionalističkih suverenista, pa i Orbanov, bi prirodno vodio ka postepenoj razgradnji EU, odnosno vraćanja nadležnosti sa kojim Unija raspolaže sa kvazifederalnog nivoa na nacionalni nivo. Ostaje međutim, otvoreno pitanje kako bi organizacija Evrope slična onoj pre II svetskog rata, kada je uticaj država nacija bio neupitan, pomogla prevazilaženju velikih međunarodnih i tehnoloških izazova na koje Orban često sa pravom ukazuje, ali na koje ne daje ozbiljan odgovor. U tom smislu, i Orban je ipak pre svega populistički lider i tehnolog održanja vlasti jednostavnim ali efikasnim sredstvima, a mnogo manje stvarni politički vizionar.

Autor je profesor Međunarodnog i evropskog prava i bivši diplomata
mc.rs

 

Proroković o modelu Severne Irske: Ko bi u slučaju Kosova bio Dablin, ko London, a ko Belfast?

kosovo-online.com

Proroković o modelu Severne Irske: Ko bi u slučaju Kosova bio Dablin, ko London, a ko Belfast? - Kosovo Online

5–6 minutes

---

Viši naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu Dušan Proroković kaže da, kada se govori o primeni Sporazuma iz Belfasta i modela Severne Irske kao principu za uspostavljanje rešenja na Kosovu, preduslov mora da bude da se definiše da li se polazi od toga da je Kosovo nezavisno. Kako ukazuje, Sporazum na Veliki petak je sporazum između Londona i katoličke manjine u Severnoj Irskoj koji je garantovao Dablin, zbog čega je važno reći ko bi u slučaju Kosova bio Dablin, ko London, a ko Belfast.

Model Severne Irske u kontekstu dijaloga Beograda i Prištine u fokus je vratio izaslanik Velike Britanije za Zapadni Balkan Stjuart Pič koji je naveo da je za ovaj dijalog dobar primer Sporazum na Veliki petak (Sporazum iz Belfasta) kojim je 1998. okončan sukob suprotstavljenih strana u Severnoj Irskoj.

"Osim modela Olandskih ostrva i Belgije još davno je pominjan model Severne Irske kao nekakav princip za uspostavljanje rešenja na Kosovu i Metohiji. Međutim, kao i u prethodnim primerima, ni oko primera Severne Irske nisam čuo ko bi tu igrao čiju ulogu. Ko bi ovde bio Dablin, ko London, a ko Belfast, to ne znam, ali pošto je to došlo od Stjuarta Piča, pretpostavljam da bi tu Beograd trebalo da garantuje nešto vezano za sporazum na KiM kojim bi se Srbima sa severa Kosova garantovala autonomija u okviru tzv. Republike Kosovo. Dakle, kontekst je potpuno drugačiji. Velika Britanija se nije odricala svog suvereniteta, nije menjala granice, a ovde se od Srbije očekuje da se odrekne od svog suvereniteta i da pristane na promenu granica. Tako da ne vidim da ta logika može koristiti Srbiji", ocenjuje Proroković.

On upozorava da je Sporazum na Veliki petak došao posle čitavog niza pregovora i integracije terorističkih grupa u politički proces.

"Ako je postavljeno ovako kako gospodin Pič misli, onda tu Srbi sa severa Kosova i Metohije treba da igraju ulogu terorista i njih potpuno treba integrisati u albansko-kosovski politički sistem. To je uloga koja je i na simboličkom i na psihološkom i na političkom planu neprijatna ili je poruka koja je za nas neprijatna. Takođe, kada govore o autonomiji katoličke manjine u Velikoj Britaniji, odnosno o autonomiji Severne Irske, oni podrazumeju da je Srbija defakto, pa čak i dejure u određenoj meri priznala tzv. Republiku Kosovo. U meri da im se omogući ulazak u sve organizacije osim u Ujedinjene nacije. To je preduslov svega i to je osnovni problem u bilo kakvoj raspravi o primeni Sporazuma iz Belfasta na Kosovu i Metohiji. Ne vidim uopšte prostor da se ta priča nastavi", kaže Proroković.

Na pitanje ima li rešenja koja su korišćena na drugim mestima u svetu a da su "srodna" sa situacijom na Kosovu i primenjiva, on kaže da je svaka kriza ovakvog karaktera specifična i da paralele sa drugim krizama ne mogu da se prave u stoprocentnoj meri.

"Ako postoji dobra volja sve može da se reši. Imamo jedno potpuno originalno rešenje u BiH. A, šta su to entiteti? Konfederalne jedinice, federalne jedinice, regionalne samouprave, ništa od toga i sve od toga. Dakle, ukoliko postoji dobra volja i fokus medijatora da se do sporazuma dođe, onda on može da bude postignut. To je ovde prvi problem. Drugo, ne možemo praviti "kopi pejst", nešto može da se primeni a i nešto novo sasvim sigurno može da se osmisli. Za ovih 25 godina od kada su prvi pregovori organizovani do danas, na stolu su bili svi mogući modeli, opisi i objašnjenja svih postojećih kriza, i Zapadna Sahara i Hong Kong… Rešenja se mogu pronaći ali je potrebna dobra volja, ali ne vidim da je ima. Ovde je prvo određen cilj, pa su prema njemu usmeravani pregovori, a cilj je da Srbija prizna tzv. Republiku Kosovo. I onda ne možete doći do cilja zato što je svaki dalji ustupak na vašu štetu. To vidim kao ključno ograničenje svega", kaže Proroković.

Zbog svega, kako dodaje, mišljenja je da se ova kriza može rešiti promenom pregovaračkog formata jer posrednik u dijalogu nije uspeo.

"Ono što je opasno je da je konfliktni potencijal u međuvremenu značajno povećan. Evropska unija nije radila u kontekstu deeskalacije krize nego idemo postepeno ka njenoj eskalaciji i zato bi bolje bilo da se ovo prebaci u Ujedinjene nacije. Tu postoji neka ravnoteža snaga, postoji poverenje i srpske i albanske strane jer imamo velike sile koje će donekle štititi naše interese. Tu se može pronaći rešenje, odnosno može se doći do nekog povoljnog ishoda", smatra Proroković.

 

Раковић: Антисрпска осовина и "НАТО Срби" из Црне Горе

in4s.net

Раковић за Политику: Антисрпска осовина и "НАТО Срби" из Црне Горе - ИН4С

ИН4С

7–8 minutes

---

У Подгорици се ствара група људи који се изјашњавају као Срби, ти „НАТО Срби" нападаће Србију због тзв. геноцида у Сребреници, КиМ, Русије, а видимо такве и у Србији, каже Александар Раковић.

Нови талас напада на председника Србије Александра Вучића из региона обележила је прекјучерашња панел-дискусија „Изазови и прилике за мир у Украјини: евроатлантска перспектива", која је одржана у Подгорици у организацији Атлантског савеза. Удар на спољнополитичку оријентацију Србије и право на суверено одлучивање овог пута покренуо је председник Европског покрета Црне Горе Момчило Радуловић поруком да „што је Путин у Русији, то је Вучић на Балкану, то је иста пракса, разликују се само у томе што Вучић нема нуклеарну бомбу". „Попуштање Вучићу не води у стабилност, већ у даље сукобе", рекао је Радуловић, који се повезује са ДПС-ом и Милом Ђукановићем, понављајући тако фактички „стару" тезу Албина Куртија из Приштине.

Учествовао је и министар одбране Црне Горе Драган Краповић, који је оценио да је регион другачије оријентисан и да један број земаља не прати спољну политику, осим у делу о придруживању ЕУ, као што је Србија. Нагласио је да „само ако смо сви исто оријентисани може доћи до трајне стабилности на западном Балкану и у Европи". Нетрпељивост овог дела јавности у Црној Гори према Србима видела се и приликом заседања парламента на Цетињу, када је група грађана протестовала како би исказала незадовољство због доласка председника парламента Андрије Мандића, а узвикивали су и „Мандићу, фашисто", док су на самој седници забележени инциденти.

Осврнувши се на прекјучерашња дешавања у Црној Гори, потпредседник Владе Србије и министар одбране Милош Вучевић нагласио је да је мржња дела људи на Цетињу „за изучавање, за неке друге експерте" и да није питање за политику. Вучевић је рекао да Србија Црну Гору види као пријатељску државу и да поштује апсолутно њен суверенитет и независност. „Мислимо да су народи најближе повезани, кажем ми смо суштински исти народ, истим језиком причамо, већинска је иста религија присутна", казао је Вучевић. Према његовим речима, политичка елита у Црној Гори вероватно под утицајима или условљавањем неких спољних фактора има потребу да се стално свађа са Србијом. „Ми не желимо свађу са Црном Гором, желимо братске и пријатељске односе, али како год Црна Гора жели да дефинише односе са Србијом, ми ћемо то прихватити. Они су део НАТО алијансе, а ми смо војно неутрални. Обе државе су на европском путу", закључио је Вучевић.

Нови удар из дела Подгорице иде у прилог тези да антисрпску кампању, оличену у нападима на председника Србије, спроводе Загреб, Приштина, Сарајево, као и црногорски сепаратисти из Подгорице. Зато се с правом поставља питање да ли у мањој или већој мери раде по налогу одређених западних центара или оних структура унутар Запада којима је у интересу сатанизација српског народа. Најновију лавину напада покренуо је недавно хрватски министар спољних послова Гордан Грлић-Радман, изјавивши да је „Вучић трабант и сателит Русије". Томе је претходило и паљење лутака с ликовима Вучића и Путина на карневалу у Сплиту. А поводом напада из Приштине и Сарајева, председник Србије пре неки дан је поручио грађанима да не морају да слушају њега, већ да је довољно да погледају и прочитају оне медије за које знају да Србији никада никакво добро нису пожелели.

Подсетио је да су само због онога што је говорио на састанку београдског одбора СНС-а у „Шумицама", у недељу, „од приштинских медија, наравно готово свих екстремистички настројених према Србији и српском народу до екстремних исламистичких медија из Сарајева, сви су као опарени скочили". „Због две ствари – због убрзаног напретка Београда и Србије, због онога што сам рекао – чињенице о платама у региону, и да је Србија данас прва у региону по висини плата, али и због тога што сам рекао да Београд који се увек хвали својом космополитском душом јесте и српски град. А онда су ме и 'Газета' и 'Слободна Босна' напали због тога што сам рекао – хоће да нам укину државу Србију, да нам одузму земљу, да на факс који добијемо одговоримо 'да, газде', а ми нећемо да имамо газде и да будемо слуге ником другом, осим да служимо свом народу. Због тога сам Хитлер, због тога сам најгори у региону. И због тога је регион згрожен. Народе, грађани Србије, сами закључите", навео је Вучић.

Историчар др Александар Раковић за „Политику" истиче да председника Србије готово да нападају из дана у дан за великосрпски национализам, а Русија је сада веома актуелна тема. Говорећи о случају из Подгорице, наш саговорник оцењује да је реч о позиву да НАТО окупира Србију. „Није било неочекивано да га Ђукановићев режим нападне због тога, али је проблем што се сада у Подгорици ствара група људи, као што је Краповић, који се изјашњава као Србин, а почиње да напада и да практично показује НАТО савезу прстом да треба да окупира Србију. Ни Србија ни Република Српска не желе да уђу у НАТО", наводи наш саговорник. Истиче да је опасно што се ствара та група „НАТО Срба" која ће нападати Србију због тзв. геноцида у Сребреници, због КиМ, сада због Русије, и онда видимо такве и у Србији.

„Они су у опозиционом сектору, а имају исту аргументацију, која у ствари треба да стави стигму на Вучића", указује Раковић и додаје да је оно што је недостајало осовини Загреб–Сарајево–Ђукановић, Подгорица–Приштина, сада добијено стварањем групе коју идентитетски можемо да вежемо за те, жаргонски речено, „НАТО Србе". Они су спремни да ураде све што је могуће против Србије, оцењује др Раковић, да би се додворили Западу, коме дугују своје позиције или им је нешто обећано. Најлакше је, како сматра, уперити прстом у Србију, свалити терет за глобалне турбуленције на Русију, а преко Русије онда Србију тумачити као неког руског хегемона на простору бивше Југославије.

„Србија, по мом мишљењу, преко сваке мере игра неутралну улогу у сукобу Русије и Украјине. Људи који су на власти имају одговорност тиме што воде земљу, а из разноразних углова морају да савладају тај проблем и да играју неутралну политику", оцењује Раковић. Говорећи о нападима на председника државе који долазе из Србије, он каже да страни фактор има везе с тим, али и да када нема, стални актери знају шта треба да говоре како би се приближили страном фактору. „Има изричитих сугестија, да не кажем наређења, а с друге стране, има нападне жеље да се додворе фактору који потенцијално, како они мисле, може у некој ситуацији да их доведе на власт. Имали смо 5. октобар, то се догодило у нашој савременој историји", наводи саговорник.