iskra.co

75 година НАТО-а: Лажи, агресија и промоција демократије

7–8 minutes

---

04.04.2024. - 9:10

 

Getty © Reg Speller/Fox Photos/Hulton Archive

Организација северноатлантског споразума, познатија као НАТО, основана је 4. априла 1949. године потписивањем Северноатлантске повеље у Вашингтону. Алијанса је по оснивању имала 12 држава чланица, предвођених од стране САД и њених главних западноевропских савезника – Велике Британије и Француске.

НАТО је основан у предвечерје Хладног рата, који ће обележити другу половину 20. века. Иако се у оснивачкој повељи Совјетски Савез нигде не помиње експлицитно, свима је било јасно да се иза фраза о "промоцији стабилности и просперитету у области северног Атлантика" крије страх од наводне "комунистичке претње са истока".

Намере западних савезника огољене су након што су они 1954. године одбили совјетски предлог за уједињење Немачке, повлачење страних трупа и приступање СССР-а Алијанси.

Та одлука је цементирала поделу хладноратовску поделу Европе и подстакла Совјете да годину дана касније формирају сопствени војни блок – Варшавски пакт. Исте године, Западна Немачка је приступила НАТО-у.

Током Хладног рата, НАТО је углавном играо пасивну улогу у односу на званичну политику САД, а проширио се само једном – 1982. године, када је Шпанија постала 16. чланица Алијансе.
Крај Хладног рата и буђење НАТО-а

Крај Хладног рата и распад СССР довели су у питање сврху постојања НАТО-а: пошто претње са истока више није било, од чега су се државе чланице Алијансе тачно браниле? Пошто је период конфронтације великих сила коначно окончан, многи су веровали да ће Европа и свет превазићи блоковску поделу и формирати нову безбедносну инфраструктуру – "Европу као заједнички дом", како је то назвао последњи совјетски лидер Михаил Горбачов.

Ипак, на Западу, а пре свега у САД, није било апетита за тако нешто. У администрацији тадашњег америчког председника Џорџа Буша Старијег о том сценарију се никада озбиљно није ни размишљало, а опстанак НАТО-а је третиран као једина опција.

У центру пажње 1990. године нашло се питање све извеснијег уједињења Немачке, као и ширење НАТО-а на територију некадашње ДДР. У том контексту је тадашњи амерички државни секретар Џејмс Бејкер, током састанка са Горбачовом 9. фебруара 1990, изрекао познато реченицу да се, ако Совјети прихвате ширење НАТО-а на источну Немачку, Алијанса неће ширити "ни инч на исток".

Иако Бејкерово обећање никада није озваничено на папиру (у великој мери због противљења председника Буша, који је сматрао да је су обећања његово државног секретара била "претерана"), постоји довољно сведока да је оно ипак постојало – а међу њима је и тадашњи амбасадор САД у Москви Џек Метлок.

Управо је Метлок почеком 2022. открио и да је Буш Горбачову годину дана раније, током самита на Малти, обећао да "уколико СССР допусти државама Источне Европе да саме доносе спољнополитичке одлуке, САД то неће злоупотребити", чиме је још једном (имплицитно) обећао да неће бити ширења НАТО-а. Метлок је такође рекао да је ширење НАТО-а на исток "највећа стратешка грешка од краја Хладног рата".

Обећања америчких званичника, међутим, очигледно нису имала тежину, а у Вашингтону су распад СССР-а посматрали као догађај којим се бришу све до тада преузете обавезе. Упркос противљењу Русије, Алијанса је убрзо започела преговоре о чланству са Пољском, Мађарском и Чешком, које су постале чланице 1999. године.
Нова улога НАТО-а: Ширење "демократије" или америчких интереса?

У недостатку једног великог непријатеља након распада СССР, НАТО је у постхладноратовском периоду морао да редефинише своју улогу. Алијанса је, под утицајем САД, као новог светског хегемона, временом преузела улогу "светског полицајца" који би требало да "донесе мир и стабилност" у свету – ако је потребно и без одобрења УН.

НАТО је своје прве операције спровео током Рата у Босни и Херцеговини – иако је реч о унутрашњем сукобу државе која није чланица Алијансе. НАТО је у почетку спроводио забрану лета изнад БиХ и ембарго на увоз оружја, али је од 1994. почео и са директним ударима на положаје Војске Републике Српске.

Пет година касније, свега неколико дана уочи 50. годишњице оснивања НАТО-а, Алијанса је започела своју до тада највећу, али и најконтроверзнију операцију – бомбардовање СР Југославије. НАТО је свој ангажман правдао наводним геноцидом над Албанцима на КиМ, као и потребом да се што пре оконча оружани сукоб у јужној српској покрајини.

Иако за то нису имали одобрење Савета безбедности УН, државе чланице тог наводно "одбрамбеног савеза" започеле су агресију против једне суверене државе чиме су прекршене мање више све релевантне међународне повеље.
Током прве деценије 21. века, у којој је спољнополитички авантуризам Вашингтона достигао до тада незапамћене размере, НАТО је углавном играо споредну улогу у низу америчких интервенција на Блиском истоку – од Авганистана, преко Ирака до Либије.
Ширење НАТО-а на исток: Добровољно или не?

Од окончања Хладног рата до данас, број чланица НАТО-а повећао се са 16 на чак 32. Последња међу њима, Шведска, приступила је Алијанси пре само неколико недеља.

Док је у некима од њих, попут Пољске, Чешке, Мађарске и балтичких република, постојао широк консензус око подршке приступања Алијанси, у другима је то било у најмању руку упитно.

Примера ради, грађани (тадашње) Републике Македоније су 2018. године гласали на референдуму о прихватању Преспанског споразума са Грчком, којим је било предвиђена и промена имена те државе.

Влада, која је и поред противљења значајног дела популације желела да прогура референдум и споразум, је у референдумском питању поменула "чланство у ЕУ и НАТО" – за шта су имали подршку како САД, тако и ЕУ, који су на ширење НАТО-а.

Опозициона ВРПО-ДПМНЕ, која се противила споразуму, позвала је грађане да бојкотују референдум – у чему су и успели, пошто је на њега изашло тек 36 одсто уписаних бирача, значајно мање од 50 одсто колико је било потребно да би референдум био валидан.

Македонској влади и западним лидерима то очигледно није сметало, пошто је споразум ускоро ратификован, а (сада Северна) Македонија је 2020. постала тридесета чланица НАТО-а.

Још један пример земље која је у НАТО ушла вез унутрашњег консензуса је Црна Гора, која је пуноправна чланица Алијансе постала 2017. године. Иако су истраживања јавног мњења годинама уназад показивала да су грађани те земље у најмању руку подељени по питању чланства, тадашња влада предвођена ДПС-ом одбила је да распише референдум – иако су то тражили представници опозиције.

Алекса Пауновић

 

Izgradite socijalistički pokret protiv rata i fašizma! Podržite WSWS!

pcnen.com

Izgradite socijalistički pokret protiv rata i fašizma! Podržite WSWS! - PCNEN

PCNEN

6–8 minutes

---

Apel Davida Northa

U posljednjoj sceni Oscarom nagrađenog filma Oppenheimer, fizičar se prisjeća razgovora s Albertom Einsteinom u kojem su razmatrali mogućnost da je njihov teorijski rad pokrenuo lančanu reakciju koja bi 'mogla uništiti cijeli svijet'. A Oppenheimer, užasnut prijetećom opasnošću od nuklearnog rata, kaže Einsteinu: 'Vjerujem da jesmo.'

Film zatim završava slikama interkontinentalnih balističkih projektila i nuklearnih eksplozija koje preplavljuju planet.

Zastrašujuća vizija Roberta Oppenheimera sada prijeti da postane stvarnost. Gotovo osamdeset godina nakon spaljivanja Hirošime i Nagasakija, imperijalistički piromani u Washingtonu i njihovi saveznici u Evropi bezobzirno eskaliraju sukob s Rusijom, izjavljujući da ih neće obuzdati prijetnja nuklearnog požara.

I dok Bidenova administracija i njeni NATO saveznici igraju ruski rulet s nuklearnim oružjem u Ukrajini, oni novcem i oružjem podupiru izraelsko genocidno 'konačno rješenje' takozvanog 'problema' palestinskog otpora 75-godišnjoj cionističkoj opresiji. Izraelske vojne snage ubile su više od 30,000 stanovnika Gaze. Najmanje dvije trećine žrtava su žene i djeca.

Genocid u Gazi i nemilosrdna eskalacija NATO-a prema nuklearnom Trećem svjetskom ratu samo su najbrutalnije manifestacije srozavanja kapitalističkog sustava u barbarstvo. Definirajuće karakteristike današnjeg kapitalizma i njegove vladajuće klase su nezasitna pohlepa, brutalnost i kriminalna ravnodušnost prema sudbini čovječanstva i budućnosti planeta. Ništa neće stati na put korporativnim profitima i akumulaciji osobnog bogatstva.

Odbijajući provesti dobro poznate i učinkovite javnozdravstvene mjere za zaustavljanje širenja COVID-a jer bi smanjile profitne marže, kapitalističke vlade su prihvatile smrt preko 28 milijuna ljudi diljem svijeta, s više od milijun tih žrtava u Sjedinjenim Američkim Državama. Bidenova administracija govori o COVID-u samo u prošlom vremenu, kao da se pandemija može zaustaviti jednostavnim ignoriranjem. Ali virus nas ne ignorira. Milijuni ljudi boluju od Dugog COVID-a, a tisuće i dalje umiru od infekcije svakog tjedna.

Taj pad u barbarstvo nespojiv je s demokracijom. Fašističke tendencije rastu u svakoj kapitalističkoj zemlji. Budući Hitleri vjeruju da se njihov čas bliži. Donald Trump je groteskna manifestacija ovog globalnog procesa u SAD-u.

Biden tvrdi da je njegov reizbor u studenom nužan za spas demokracije. Ali ako je teturajući Biden sve što stoji između demokracije i fašizma, onda je demokracija na izmaku. U svakom slučaju, središnji cilj Bidenove administracije, eskalacija rata s Rusijom i intenziviranje konfrontacije s Kinom, zahtijeva militarizaciju društva – odnosno nametanje divlje štednje i diktatorskih oblika vladavine.

Ništa ne može zaustaviti pad u društveno i političko barbarstvo osim razvoja globalnog masovnog pokreta radničke klase protiv kapitalizma, na temelju međunarodnog socijalističkog programa.

U ovom povijesnom procesu, o kojem ovisi budućnost čovječanstva, World Socialist Web Site – online glas Međunarodnog odbora Četvrte Internacionale i Stranke socijalističke jednakosti u Sjedinjenim Američkim Državama – igra ključnu ulogu.

WSWS je jedina publikacija koja nastoji radničku klasu, koja ulazi u borbu protiv kapitalizma, naoružati istinskom socijalističkom perspektivom.

WSWS govori istinu radničkoj klasi. Kapitalizam se ne može reformirati. Na kapitalizam se ne može vršiti pritisak da usvoji razumniju i humaniju politiku. Profitni sustav neće raditi kompromis s radničkom klasom. Stoga radnička klasa ne može napraviti kompromis s kapitalizmom.

U mjesecima koji su pred nama, kapitalistički mediji će izbacivati svoje laži, stvarati smetnje, širiti propagandu i činiti sve što mogu da opravdaju imperijalističke ratove i genocidne zločine.

Mediji pod kontrolom korporacija, s neograničenim resursima, tvrdit će da nema alternative Bidenu i Trumpu. Minimizirat će izvješća o kandidatima trećih strana, a svakako će nastojati prikriti sve informacije koje se odnose na predsjedničku kampanju Josepha Kishorea, kandidata Stranke socijalističke jednakosti. Nacionalni odbor Demokratske stranke, prema izvješćima u tisku, planira voditi ono što naziva 'sveobuhvatnim ratom' protiv kandidata trećih stranaka.

Rat koji planiraju uključuje sustavne i nemilosrdne napore da se zaustavi prikupljanje potrebnih financijskih sredstava od strane kandidata treće strane.

Bivši senator Demokratske stranke koji igra središnju ulogu u napadu na kandidate treće strane izjavio je da će Bidenova kampanja 'potrošiti hrpu novca' kako bi potisnula opoziciju koja je izvan institucionalizirane dvostranačke korporativne diktature.

Očekujemo da će World Socialist Web Site biti meta – kao što je bila godinama – nastojanja vlade i korporacija da potisnu političku opoziciju. Navikli smo se boriti protiv cenzure.

Ali u ovoj izbornoj godini, kada je toliko toga na kocki, potpora čitatelja World Socialist Web Site-a kritičnija je nego ikada. Nezamjenjiva i neponovljiva analiza WSWS-a mora se nastaviti. Naši pisci moraju znati pratiti i pisati o svjetskim i domaćim događajima. WSWS mora biti u stanju nastaviti mobilizirati masovno protivljenje holokaustu u Gazi, eskalirajućem krvoproliću u Ukrajini i trajnoj društvenoj devastaciji uzrokovanoj pandemijom.

WSWS mora biti u poziciji da predvodi borbe radničke klase, razotkrije izdaju sindikalne birokracije i pomogne u razvoju International Workers' Alliance of Rank and File Committees.

Bez obzira na represivna ograničenja koja su nametnule dvije kapitalističke stranke i korporativni mediji, World Socialist Web Site mora pružiti analizu, iz socijalističke perspektive, predsjedničke kampanje 2024. godine. Mora razotkriti reakcionarne planove Trumpa i Bidena i pobrinuti se da kampanja Joea Kishorea i drugih kandidata treće strane koje su blokirali kapitalistički mediji dobije odgovarajuću novinarsku pokrivenost.

Zato vas molim da danas date značajnu donaciju World Socialist Web Site. Ništa, baš ništa važno ne može se postići bez borbe i žrtve. A što može biti važnije nego stati na kraj kapitalizmu, spasiti svijet od barbarstva i osigurati budućnost čovječanstva.

Stoga vas pozivam da odete na wsws.org/donate i date najveći mogući doprinos.

Hvala vam.

www.wsws.org

 

Шапић: Кућа цвећа да постане музеј српске историје, а Тито да се врати у Кумровец

politika.rs

Шапић: Кућа цвећа да постане музеј српске историје, а Тито да се врати у Кумровец

2–3 minutes

---

Председник Привременог органа града Београда Александар Шапић најавио је да ће покренути иницијативу да Кућа цвећа, односно Музеј историје Југославије, постане музеј српске историје, а да се Јосип Броз Тито који почива у њој врати у Кумровец.

Шапић је рекао да у том музеју треба да почивају људи који су нас, како је навео, заиста бранили - Степа Степановић, Живојин Мишић, Радомир Путник и остали.

"То су људи којима се Европа дивила и који су је бранили у Првом светском рату од Немаца који би сада да нас прогласе геноцидним", рекао је Шапић.

Он је додао и да му када помене Драгољуба Михајловића који је, како је рекао, један од наших најодликованијих официра који је бранио Србију у Балканским ратовима и у Првом светском рату од Аустроугара, а у Другом светском рату против нациста, "скачу на главу Титови Југословени".

"Бранио нас је и од онога од ког смо направили мит, од Јосипа Броза, који је био аустроугарски каплар и као такав пуцао по нама", рекао је Шапић и указао да су Срби успели да после Другог светског рата Михаиловића прогласе  издајником и да не знају где му је гроб, јер су му комунисти "расули кости", док Броза чувају на најлепшем пропланку у Београду.

Шапић је навео да Броз ту почива и дан данас без обзира на сво зло које је нанео српском народу, и како је истакао, "убијајући га у Првом светском рату, а онда преко 35 година, затираћи му семе на сваки могући начин, национално, политички, социолошки и културолошки".

Он је рекао и да се поставља питање да ли ће се у Кући цвећа одати пошта српским херојима тиме што ће се направити музеј српске историје или ће тамо бити остављен Јосип Броз Тито, који је, како је рекао "велики зликовац новије српске историје".

View article...

Enclosures:

160z120_677z381_sapic.jpg (9 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2024_04//160z120_677z381_sapic.jpg

 

Proroković: Rezultat Lajčakovog posredovanja povećan konfliktni potencijal između Beograda i Prištine

kosovo-online.com

Proroković: Rezultat Lajčakovog posredovanja povećan konfliktni potencijal između Beograda i Prištine - Kosovo Online

4–5 minutes

---

Viši naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu Dušan Proroković kaže povodom navršavanja četiri godine mandata Miroslava Lajčaka kao posrednika u dijalogu Beograda i Prištine da je rezultat Lajčakovog posredovanja to što je konfliktni potencijal povećan i između Beograda i Prištine i na celokupnom Balkanu, kao i da ne vidi da je slovački diplomata postigao neki značajniji rezultat.

„Ne vidim da je dugoročno rešenje ovo što je on radio. Prosto, rešenja su nametana, izmišljana, često realizovana uz pritiske, nikakvog tu kompromisa nije bilo, sve se zasnivalo na jednom neiskrenom stavu i to će ostaviti dugoročne posledice. Naravno, u Evropskoj uniji to niko neće priznati. Oni će reči da je Lajčak odradio fantastičan posao, da je rezultat njegovog rada Poglavlje 35, da se tzv. Republici Kosovo otvaraju vrata u Savetu Evrope, možda i u nekim drugim međunarodnim organizacijama. Ali sve su to priče koje su oni govorili 2008. godine, pa se evo 2024. opet  bavimo istim temama", kaže Proroković za Kosovo onlajn.

Kako dodaje, dugoročno ostaju svi oni problemi sa kojima smo se i do sada suočavali.

„Samo što sada imamo užasno povećavanje konfliktnog potencijala koje se bazira na nepoverenju. Ovde više niko nikome ništa ne veruje", konstatuje Proroković.

Imajući u vidu da je Priština otpočetka negodovala što je Lajčak postavljen za posrednika u dijalogu, a kasnije i zbog njegovog pristupa dijalogu, naš sagovornik kaže da ne vidi puno razloga da Albanci budu nezadovoljni Lajčakom.

„Ali vidim puno razloga da budu nezadovoljni ili sobom ili Amerikancima. Oni su očekivali da se nakon 2008. godine sve završi ekspresno, da ih Srbija prizna, da uspostavi sa njima bilateralne odnose... Zašto su nastupali sa toliko samopouzdanja? Pa zato što im je to neko u Vašingtonu obećao. Zbog toga gotovo ništa nisu radili i stavili su svoju sudbinu u ruke nekih zapadnih posrednika, a ne znam ko je u Vašingtonu to mogao da im obeća i kako je mogao da pravi takve krive procene. Nešto su ostvarili, ali nisu završili posao kako su to pre 16 godina mislili i verovatno će zbog toga sada da slome kola na Lajčaku. Krenuće povika na njega, Borelja i EU, ali suština je ipak negde drugde", ocenjuje Proroković.

Govoreći o samom dijalogu, on kaže da je za Srbiju taj proces malo predstavljao kupovinu vremena, malo relativizaciju pritiska, da je za Albance dijalog bio uslov njihovih zapadnih partnera, dok je Zapad želeo da od Srbije izvuče što je moguće više i da se implementira Išingerov plan.

„To im je donekle uspelo, zahvaljujući svim sporazumima koji su potpisani, ali se ne može tvrditi da im je sve uspelo. Mislim da bi oni sve ove ustupke koje je Beograd pravio tokom godina menjali za, recimo, saglasnost Beograda za članstvo Kosova u nekim međunarodnim organizacijama, i u Savetu Evrope i u Oebsu i da se otvori put integracije tzv. Republike Kosovo u Nato.., sve bi oni vratili i Gazivode i dinar, i tablice bi postale drugorazredno pitanje, samo da se to što se tiče međunarodne legitimizacije statusa reši. A upravo to nije rešeno. Postigli su nešto tehničkim dijalogom i jeste vlast Prištine ojačana na terenu ali u međunarodnim odnosima stvari stoje sasvim drugačije", zaključuje Proroković.

Evropski savet je 3. aprila 2020. imenovao Miroslava Lajčaka za specijalnog predstavnika EU za dijalog Beograda i Prištine i druga regionalna pitanja Zapadnog Balkana.

 

Канадски адвокат Кристофер Блек: Све је почело над Србијом, а сада су НАТО снаге отворено – фашистичке

iskra.co

Канадски адвокат: Све је почело над Србијом, а сада су НАТО снаге отворено – фашистичке

5–7 minutes

---

Канадски адвокат: Све је почело над Србијом, а сада су НАТО снаге отворено – фашистичке

31.03.2024. - 10:20

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Агресијом на Југославију почео је осећај некажњивости НАТО земаља за било какве последице њихових дела, и данас тамо преко Атлантика мисле да су недодирљиви, упозорава Кристофер Блек, канадски адвокат и борац за људска права.
Познат као некадашњи саветник одбране бившег југословенског председника Слободана Милошевића, овај угледни стручњак за међународно право истиче да је те 1999. НАТО први пут био директно ангажован у акту агресије. Затим је основан Хашки суд где су процесуирани само Срби и Хрвати, како каже Блек у разговору за Спутњик, на основу фабрикованих оптужби, док НАТО никад нису дирали.

"Тако је Хашки трибунал заправо дао НАТО савезу потпуни имунитет за све што је желео. А разарање Југославије је било прва фаза. То је све организовано с другим циљем, вишим и већим, а то су Русија и Кина. Дакле, тада се догодио потпуни слом међународног права. А сада видимо да су га потпуно напустили и да су успоставили поредак заснован на само својим правилима, што је заправо стари принцип Хитлера", сматра канадски адвокат.

Нема ко да суди за злочине НАТО
У Београд је Блек дошао на обележавање 25.годишњице НАТО агресије где је учествовао на две конференције посвећене свим аспектима ове акције извршене без одобрења Савета безбедности УН.
Наш саговорник са жаљењем констатује да у садашњој организацији система међународног правосуђа НАТО и његови лидери не могу бити кажњени за злочине почињене током бомбардовања Југославије. Присећа се и како је с групом адвоката својевремено покушао да подигне оптужницу против Алијансе и с тиме отишао код бившег главног тужиоца Хашког суда Луиз Арбур, али их је она игнорисала.
"Зато се никоме неће судити и не видим начина како би могли икад да одговарају, осим ако на неки други начин не буду позвани на одговорност. Не знам шта ће бити, али они сада директно нападају Русију, а прете и Кини. Можда ће се суочити са последицама на нешто силовитији начин. Али правно гледано, нема шансе да буду оптужени."

Канадски правни стручњак је песимиста и кад је реч о могућности да жртве погубног утицаја муниције са осиромашеним уранијумом бачене на Србију током НАТО агресије икад добију неку одштету – иако је заслужују, нема никог ко би им је дао. Како објашњава, ад хок трибунал – Хашки суд нема капацитет нити интегритет да то ради, а Међународни суд правде неће то да ради – он је у рукама ЕУ и Американаца. Тако да нема апсолутно никакве шансе да било ко добије компензацију од људи који су починили те злочине.
Троструке последице рада Хашког трибунала
Он негативно оцењује комплетан рад Хашког трибунала који, како истиче, није ни легитиман док су оптужнице против многих људи са овог простора, махом исфабриковане, имале за циљ да се приреди представа и изгради одређени наратив.
"Последице тога су биле троструке: прикривали су ратне злочине НАТО концентришући се на жртву; то је користило да би се наставила пропаганда против Југославије и против Срба; и то им је омогућило да некажњиво раде шта желе", каже Блек и додаје да док год се у Хагу држе затвореници Србију ће наставити да блате и демонизују.

Блека питамо и за ситуацију у родној Канади, где је пре неколико месеци парламент аплаудирао једном осведоченом нацисти само зато што је Украјинац.
„За мене и многе друге људе у Канади то је био шок зато што је то показало да су НАТО снаге постале отворено фашистичке. Потпуно су скинуле маску. Јер кад се есесовац појавио у канадском парламенту ту је био немачки амбасадор, ту је био Владимир Зеленски и сви су тапшали и клицали, без обзира којој партији припадали. Мислили су да ће им то проћи. Клицали су му зато што је убијао Русе, а он није убијао само Русе него и друге људе. То је показало да је западна цивилизација запала у исто такво варварство какво је постојало 30-их и 40-их година у време Хитлера, Мусолинија, Франка и сличних људи", упозорава адвокат.

Огорчен што је и канадска влада постала марионета Американаца, каже да је тамо у току интензивна и свакодневна пропаганда против Русије и Кине како би људи у Канади, Сједињеним Државама, Британији, подржали рат против тих земаља, што је веома опасно.
„Ово је прави рат против Русије"

Блек коментарише и терористички акт који се прошле недеље догодио у Москви када је погинуло око 140 људи, а не искључује да би сличне опасне ситуације могле да се понове.
„Мислим да сада сви схватамо да је ово прави рат. То више није прокси рат, то је директни рат који против Русије воде Сједињене Државе и банда њихових савезника. А они су немилосрдни. Користиће у томе све методе. Свет је данас суочен са ситуацијом у којој је присутан здружени напор да се уништи Русија. И они неће стати, чак ни ако Русија победи у Украјини", страхује Кристофер Блек.

Он додаје да ће се тако наставити док год се тамо на Западу не суоче с поледицама својих акција, а на крају поручује:
"Не свиђа ми се све ово али нешто мора да пробуди Запад."

Sputnik Србија

 

iskra.co

Кецмановић: Срби не дају ни Српску ни Косово а Руси СУ на путу ка делти Дунава

8–10 minutes

---

Кецмановић: Срби не дају ни Српску ни Косово а Руси СУ на путу ка делти Дунава

31.03.2024. - 10:24

Фото: Медија центар Београд

НА Бембаши, у хладну Миљацку опет скачу на главу од среће. БиХ је добила преговарачки статус са ЕУ или како се то већ зове.

„Стиже велика нафака, биће џабане и мажњавања, шатро пројекти, оптимализације, рационализације, адаптације и те ствари. Лапо ино-посредницима, лапо нама, а остало – линафо, шупљирање. Конташ?"

И Пленковић се испред ХДЗ радује јер је допринио реализацији Туђманове гласовите изјаве поводом утапања Херцег-Босне у Бошњачко-хрватску федерацију: „Хрвати су добили еуропску задаћу да цивилизирају и култивирају Бошњаке".

А Милановић касније: „Прво сафун па онда парфем".

Елем, Башчаршија сада више неће опојно мирисати на ћевапџинице и ашћинице, на мезетлуке и јемеке него на француске парфеме. Грађанска елита на зидићу крај „Парк" кафане на рубу резигнирано закључује: „Запад је напокон схватио да су муслимани прави правцати Европљани, а не исламски терористи".

Хрвати у „Херцег-Босни" нису импресионирани јер са двоструким држављанством ионако имају путовнице и домовнице и Брисел их препознаје као грађане Хрватске – чланице ЕУ.

Додик је, не баш горљиво као Вучић, такође подржавао европски пут, а ни Русија није била против. Са Мајданом и СВО све се промијенило.

Нико се и не пита зашто су се врата ЕУ изненада отшкринула за БиХ. Обично се каже да је кандидат остварио неке европске стандарде, отклонио неспоразме са сусједним државама и сл. Сарајево се, међутим, вјечито љути на Загреб, а поготово на Београд, а највише на Бањалуку и Груде. Елем, БиХ је напредовала на путу за ЕУ, а није се помирила ни сама са собом.

На терену односи ни са заграничним ни са унутрашњим комшијама никад гори. Штавише, америчке службе ономад званично предвиђају „мање етничке сукобе", што се може схватити као инсценирани повод за интервенцију илити самоиспуњавајућа прогноза.

Испада, Вашингтон опет контра Бриселу у БиХ?! А ЕУФОР (испостава НАТО у БиХ) каже да је БиХ мирна и стабилна.

Но, послије пријема Бугарске, Румуније и напретка Молдавије и Украјине, свакоме је ваљда постало јасно да нема везе да ли су испуњени било какви услови. Трудио се – не трудио, примиће те или неће, зависно од њихових тренутних политичких, безбједносних и економских интереса, док муштеријама цинично понављају: „Све зависи од вас самих".

Мијењају услове и рокове, поглавља у кластере, уводе пријем „у више брзина", постављају критеријуме које ни сами не задовољавају, лажу и варају. Упркос свему, нико, за разлику од Турске, истина послије 60 година у чекаоници, није им рекао: „Хвала лијепо, више ми нисмо заинтересовани".

Једнима су сметали као муслиманска земља у хришћанској Европи, другима што би економски, територијално и популационо угрозили примат оснивача, трећима због велике турске мањине у Њемачкој итд.

Рецимо, шиптарским сецесионистима је било речено „прво стандарди па онда статус", а онда су им признали статус, баш онда када су они дивљачки газили елементарне цивилизацијске стандарде, не би ли их ваљда статус умирио. Е, сада је проблем и њима и Бајдену, и Макрону и Шолцу што Србија неће у томе да им се придружи и добровољно се одрекне колијевке своје државности и духовности, неће да пусти низ воду Српску, неће да уведе санкције Русији, а Српска је у томе чак појачано прати.

„Шта хоће ти Срби?"- питају.

Вучић их зове пријатељима, Додик – непријатељима, а ниједан ништа не да. Ни КиМ ни РС, ни један другога.

А зашто баш сада Брисел отвара преговоре са БиХ?

– У дубокој економској и политичкој кризи, ЕУ никада није била мање привлачна преосталим, углавном балканским аспирантима, не рачунајући аутсајдере Молдавију и Украјину.

Према анкетама, евроентузијазам је у Српској, као и у Србији, у паду, а никада није ни прелазио 50 одсто. Пошто је исти тренд био забиљежен и у осталим земљама кандидатима, са референдума о приступању прешло се на скупштинско изјашњавање, а сада је довољна и само одлука владе.

Бошњачко одушевљење јача европско самопоуздање, тим више што ни „босански Срби" не одбијају. Ето има још увијек неко у Македонији, Црној Гори, па и у Србији и Српској ко вјерује у ЕУ више него она данас сама у себе.

– У Бриселу вјерују да ће корак напријед у евроинтеграцији западног Балкана ојачати све слабију позицију ЕУ у односу на САД и РФ. Да ће успјети да прекине вазалство на једној као и непријатељство на другој страни, да ће моћи аутономно да успостави партнерске односе на обје стране, војно-политичко са колективним Западом и економско (енергенти и тржиште) са Истоком.

Јер, како сада стоје ствари, приватни капитал бјежи у САД, инвестиције на брдовити Балкан.

– У ЕУ вјерују да ће ова „шаргарепа" бити ефикаснија од „штапа" све већих притисака на „мањи ентитет". Да уведе санкције Русији, да одустане од стратегије „мирног разлаза", да батали дејтонске надлежности, прихвати de facto већинско одлучивање на рачун консензуса.

Исте механизме ЕУ управо развија у властитим редовима. Мађарска је са обје ноге у колективном Западу (и ЕУ И НАТО), па изнутра може да „закера", али ако се за Орбаном поведе више актера, оба савеза ће се распасти. Зато Шолц и Макрон уводе нови модел „консензуса": „Једногласно минус 1", „сви минус 2, 3 …" итд."

Али бадава им све када Срби не дају ни Српску ни Косово и када Руси на путу ка делти Дунава стоје иза њих. Тих братских веза Срби се нису одрицали ни када је нама или њима ишло наопако.

Данас то није само ствар словенства, православља, традиције и колективне емоције, него рационалног избора. Ићи на супротну губитничку страну је „као '45 у четнике".

Досадашња игра „лаже и паралаже": они као једва чекају да се придружимо, али уз санкције Русији, независно КиМ, отпис РС, док ми као чезнемо да се придружимо, а не дамо суверенитет – можда и није била лоша због европских фондова, инвестиција, кредита, куповине времена, али пуно чланство већ не.

У ЕУ је тешко ући али још теже изаћи: сјетимо се колико је УК коштао Брегзит.

Паметније је обновити Покрет несврстаних гдје нас пробуђена Африка памти као некога и нешто, док Јемен, Чад, Нигер, под кишобраном Кине и Русије испраћају западне неоколонизаторе.

Пред БРИКС-ом се отегао ред регионалних велесеила, а пред ЕУ, прекореда, несрећници, попут Украјине и Молдавије који, кад им одшкринута врата отворе, неће ни постојати.

А шта послије радосне вијести о приступним преговорима?

Како у ЕУ да уђе земља која је и суверена, а под протекторатом, парламентарна демократија, а под диктатуром в.п., у којој се не поштује слово, него дух закона!

Али, да занемаримо „ситнице", како три стране које не могу да се сложе око државне заставе, химне, празника, да се договоре са четвртом? Ево како: сада тако, а остало „о том потом". А преговоре ће свршити једног лијепог дана или касније.

Током великог успона од ЕЕЗ до ЕУ, Брисел је нудио Београду позамашну финансијску стимулацију да СФРЈ одмах буде примљена у заједницу европских држава, али као цјелина. Словенци су глатко одбили, с образложење да неће да губе вријеме на договоре са „братским" републикама, а да ћемо у ЕУ свакако опет бити заједно: „До/виђења у Бриселу!" Можда би сада Срби требало да кажу Бошњацима: „Хајте ви тамо без Српске, а када и ми стигнемо, опет ћемо бити заједно, без вама мрског Дејтона и ентитетских граница у јединственој Европи.

Додик тим поводом: „У ЕУ неће бити границе између Српске и Србије, а БиХ ће бити фришоп". Вучић на вијест да ће Куртијево Косово бити примљено у Савјет Европе: „Онда ће Србија изаћи из Савјета Европе".

Два српска предсједника припремају васкршњи сабор Србије и Српске, а Бећиревић (Бећир, Бећо) један од три у Предсједништву БиХ тужака их код лажног в.п.

Ових дана у центру Сарајева фасаде освјетљене у бојама ЕУ, у Бањалуци у бојама руске заставе.

У БиХ, као и обично „ј… луд збуњеног", али се ипак зна на којој је ко страни свијета.

свеосрпској

 

politika.rs

Србија може покренути преговоре о миру између Русије и Украјине

Владимир Павићевић

6–8 minutes

---

Опште је мњење да, након терористичког напада прошле седмице у Москви, свету прети даља ескалација конфликта чије је жариште у Украјини. Прерастање рата у Украјини у оружани сукоб ширих размера је реална претња. Моја је теза да у најтежим околностима, које се у овом случају тичу могућности да почне трећи светски рат, увек постоји шанса да се направи искорак којим би замишљена катаклизма била замењена звезданим моментом којим би се осигурао мир међу народима и државама света.

Да би се тако нешто десило неопходно је да постоје иницијативе којима би се утицало да процеси теку ка том циљу. Циљ је, дакле, да се посвећено ради на обезбеђивању услова за покретање мировних преговора између Русије и Украјине, чији би исход требало да буде завршетак рата и договор о трајном миру. Потез који би могао назначити трасу ка миру између Русије и Украјине данас на располагању има и српска дипломатија.

Два су посебно важна елемента која Србију потенцијално чине релевантним актером у покретању најозбиљније мировне иницијативе у случају рата у Украјини.

1. Србија је кредибилан актер

Један од критеријума на основу којих се у међународним односима процењује озбиљност одређене иницијативе јесте кредибилитет њеног покретача. У темељу нечије кредибилности налази се поверење које је тај субјект завредео својим делањем у односу на поједино питање. Када је реч о рату у Украјини, извесно је да и из позиције Русије и из перспективе Украјине данас на свету не постоји држава која ужива такво поштовање и једне и друге стране у сукобу као што је то случај са Србијом.

Литијумски чвор

Непосредно по започињању рата, Србија је закључцима Савета за националну безбедност о рату у Украјини дефинисала своју позицију у односу на ово питање. Тај став подразумева да Република Србија пружа пуну и принципијелну подршку поштовању начела територијалног интегритета Украјине и да сматра погрешним кршење територијалног интегритета било које државе укључујући Украјину.

У исто време, Србија је поручила да ће се приликом разматрања потребе да се донесу рестриктивне мере или санкције против било које државе, укључујући Руску Федерацију, руководити искључиво заштитом својих виталних економских и политичких интереса и да у овом периоду њен витални политички и економски интерес није да уводи санкције било којој држави. У закључцима је назначено и то да су и Русија и Украјина за Србију увек биле пријатељске државе, а да српски народ Русе и Украјинце сматра братским народима.

По питању конфликта у Украјини Србија се издвојила као држава која је темељније од свих других дефинисала и аргументовала своју позицију. Тако дефинисаном позицијом и принципијелним делањем у складу са њом, Србија је постала једна од малобројних држава света у којој и Русија и Украјина виде искреног партнера. Управо то Србију потенцијално чини кредибилним актером у иницирању преговора који би могли да воде ка миру.

2. Србија је очувала мостове ка истоку и ка западу, као и културне везе и са Русијом и са Украјином

Војном неутралношћу Србија се поставила као субјект који жели да одржи споне са кључним партнерима и на западу и на истоку. То, на пример, подразумева повремено одржавање како руско-српских војних вежби, тако и војних вежби Србије са НАТО. У околностима рата који се дуже од две године води у Украјини, овакав положај Србије може да буде третиран као посебно важан и користан за иницирање комуникације о могућој деескалацији тешког конфликта у Украјини. Порука би најјасније могла да гласи овако – Србија није рушила мостове и сада то свима може да користи.

Осим сарадње и са истоком и са западом у војним питањима, Србија се и у односу на практична питања која се тичу живота и комуникације људи у свакодневном животу поставила као актер који одржава везе и комуникацију са свима. Добар пример је пословање компаније „Ер Србија" која све време организује редовне авионске линије ка Њујорку, али и ка Петрограду и Москви. Међународним актерима који рационално промишљају о начинима доласка до мира у Украјини и то може у симболичком смислу да буде значајна информација за осмишљавање корака којима би се ојачале иницијативе које могу да воде ка миру.

Када се свему наведеном дода и културни аспект који, уз бројне друге елементе, подразумева да становништво у Русији, Украјини и Србији доминантно чине људи православне вере, све то улогу српске дипломатије у осмишљавању иницијативе за припрему, отпочињање па и вођење мировних преговора чини потенцијално озбиљном и обећавајућом. Ове културне споне су евидентне и оне у приликама које имамо нису и не смеју бити занемарене.

Постоје и други елементи који српској дипломатији додатно отварају врата за улогу у врсти мировне иницијативе поводом рата у Украјини, али два наведена су кључна. Нема дилеме ни око тога да би иницирање овакве једне идеје подразумевало најшире консултације за бројним заинтересованим актерима који би, макар у почецима, остали ван домашаја јавности. Будући да се до циља не може стићи без кретања ка циљу, онда је веома важно да наша дипломатија не губи време, него да дела.

Србији ускоро предстоји избор нове владе, која ће према свим очекивањима радити све четири године. То је добро, јер ће извесност да ће влада трајати пуни мандат бити снажан мотив члановима владе да се у пуној мери посвете свом послу. У контексту улоге српске дипломатије у достизању мира у Украјини, нови министар спољних послова би могао да добије јасну инструкцију са најауторитативније политичке адресе у држави да је могућа улога Србије у мировној иницијативи око рата у Украјини једно од најважнијих питања којима би требало да се бави.

Две би напомене могле да буду посебно мотивишуће за новог министра и министарство спољних послова у целости како би се у пуној мери посветили овоме послу. Једно је да би замишљени почетак мировних преговора био такав успех да би се он мерио са највећим постигнућима српске дипломатије у целокупној њеној историји. А друго је идеал мира, који би значио моментални престанак трагедије која је у Украјини и Русији значила страдање стотина хиљада људи.

Доктор политичких наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa