standard.rs

Genocidna rezolucija

Милош Ковић

11–14 minutes

---

Kada budemo razumeli smisao genocida, kada poređamo kockice tog strašnog mozaika, znaćemo da branimo pravo svog naroda na goli život. A potom ćemo opreznije, smelije i uspešnije ulaziti u borbe – kakva je i ova najnovija – na Ist Riveru

Predlog rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija o „Međunarodnom danu sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine" iznova nas je podsetio na to da se genocid ne može ni sakriti niti prećutati. Pokušavajte da zaboravite, okrećite glavu na drugu stranu, učite svoju decu da se okrenu budućnosti. Oni koji su genocid počinili, ili njihovi potomci, doći će po vas. Na kraju će sebe proglasiti žrtvama, a vas – dželatima.

Zločin, jednostavno, ne da mira onome ko ga izvrši. Tako je i sa genocidom. On je opsesivna tema nacija koje su ovu rezoluciju predložile – Amerikanaca, Nemaca pa i, na balkanskom mikro-planu, Bošnjaka i Albanaca. Hrvati se ovom prilikom, za divno čudo, nisu isticali.

Zločini Anglosaksonaca

Mnogo puta pisao sam o tome da su Amerikanci počinioci najvećeg genocida u istoriji čovečanstva – uništenja starosedelaca američkog kontinenta (OVDE). Treba pogledati samo američku filmsku industriju – svo to besomučno ubijanje, sve te vesterne, te Osme putnike i ostale priče o svemirskim invazijama, kolonizacijama i sadističkim istrebljenjima kolonizovanih, naizmenična pozivanja na bogoizabranost američkog naroda i kajanja zbog zla koje su naneli starosedeocima, afričkim robovima, potom i ostatku sveta.

Taj genocid započeli su Britanci, da bi ga potom prepustili novouspostavljenoj američkoj naciji. Dok su Amerikanci uništavali svoje starosedeoce, Britanci su nastavili da to rade u Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, širom svog kolonijalnog carstva. Za razliku od Amerikanaca – koji povremeno umeju i da se pokaju – Britanci će najčešće „prati ruke" tako što će upirati prstom na Amerikance, Kanađane, Australijance i Novozelanđane.

Borba protiv Indijanaca na železnici Union Pacifik u blizini reke Plat, 1869. (Foto: montgomerycollege.edu)

U Drugom svetskom ratu, Anglosaksonci su bombardovali srpske gradove i civile, da bi ih potom predali na milost i nemilost Josipu Brozu Titu. On će, u Srbiji, u prvom naletu ubiti skoro 60.000 ljudi. U ratovima u kojima su razbili Jugoslaviju iznova su nas bombardovali i neposredno učestvovali – preko svojih hrvatskih, bošnjačkih i albanskih pomoćnih vojski – u genocidu nad srpskim narodom u Krajini, Sarajevu, na Kosovu i Metohiji. Sada pokušavaju da rasparčaju Srbiju, ugase Republiku Srpsku, da asimiluju u druge narode ostatke ostataka srpskog naroda u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, Albaniji.

To unapred osmišljeno zatiranje Srba – koje se odigrava u ovom trenutku – sasvim odgovara definiciji genocida iz Konvencije UN (1948). U isto vreme, oni nas – bez ikakvog zazora ili osećanja stida – optužuju da smo mi počinili genocid, drže nam lekcije o tome šta su moral, pravda i sloboda. Iste metode – prethodno isprobane na Balkanu – sada pokušavaju da primene nad Rusima. Zlo koje se rodilo ovde, u genocidu nad Srbima, sada vuče ceo svet u nuklearni Armagedon.

Zločini Nemaca

Tim putem već su prošli Nemci. Da li iko može da posumnja da bi Hitler upotrebio i nuklearno oružje, da ga je imao? Onako kako su to učinili Amerikanci nad japanskim civilima? Treba li trošiti vreme i prostor na opisivanje nemačkih zločina? Nemci i ceo svet znaju gotovo svaki detalj o Holokaustu. Ali koliko i šta se zna o nemačkom genocidu nad Srbima, Rusima ili Poljacima? Kako reče Dušan Kovačević – ubijali su nas dedovi, sinovi i unuci, tri puta samo u 20. veku. Zločinci iz 1914. – kada je započet genocid nad Srbima – vratili su se 1941. da bi nastavili započeti posao.

Ubice srpske dece, žena i staraca – pripadnici regularne vojske, Vermahta – vratili su se svojim kućama i nastavili svoje mirne, građanske živote. Anglosaksonci su ih finansirali („Maršalov plan"), zajedno sa Vatikanom spasavali najgore zločince („Pacovski kanali") i pripremali ih za novi obračun sa nama. Nemci su – zajedno sa ostalima – potom razbili Jugoslaviju, naoružali secesioniste (OVDE, OVDE i OVDE), da bi na kraju i sami uzeli učešća u novom bombardovanju i ubijanju Srba. Setimo se odlikovanja za nemačkog oficira koji je, pred kamerama, 1999. u Prizrenu pobio srpske civile koji su pokušavali da, pred albanskim teroristima, napuste grad (OVDE). Tamo gde su došli nemački „zaštitnici" od albanskog terora, Srbi nisu imali šanse za opstanak. Evo ih i danas, kako se takmiče sa Anglosaksoncima u zatiranju i vređanju srpskog naroda.

Kosovski Albanci dočekuju vojnike nemačkog Bundesvera u Prizrenu, jun 1999. (Foto: dpa)

Nedavno je, u izdanju Instituta istorijskih nauka Univerziteta u Istočnom Sarajevu, Draga Mastilović objavio zbornik dokumenata o zločinima nacističkih divizija (7. SS „Princ Eugen", 13. SS „Handžar", 369. „Vražje" i 118. „Lovačke" divizije) na tlu Bosne i Hercegovine. Žrtve njihovih masovnih i bestijalnih zločina – koji ne zaostaju za nedelima hrvatsko-bošnjačkih ustaša – bili su gotovo isključivo Srbi, preci onih koje Nemci danas optužuju za genocid. Čak i u divizijama za koje su Bošnjaci i Hrvati davali vojnike, komandni kadar činili su Nemci („Handžar" i „Vražja" divizija). Meša Selimović – koji je video nedela „Handžar" divizije i ustaša nad Srbima u Bosni i Hercegovini – u svojim Sjećanjima izričito ih je nazvao genocidom.

Bratstvo i jedinstvo

Kada se govori o ustašama i Jasenovcu – Bošnjaci upiru prstom u Zagreb i Hrvate. Za njih je, u zapadnim medijima, rezervisan status žrtava. Propaganda, međutim, ne može da sakrije činjenice o njihovom učešću u ustaškom genocidu nad Srbima (OVDE i OVDE). Nedavno snimljen dokumentarni film Garavice Dragana Radovića potvrđuje da su cela muslimanska sela i porodice učestvovale u ubijanju Srba. Čak su i hrvatske ustaše bile zgrožene. Objektivna, celovita istorija učešća Bošnjaka u Drugom svetskom ratu još nije napisana. Nemamo ni istoriju Bošnjaka u Prvom svetskom ratu, kada su ne samo učestvovali u zločinačkom pohodu Austro-Ugarske na civile u Srbiji, nego su i kao „šuckori", preteče ustaša, istrebljivali Srbe u Bosni i Hercegovini. Možemo se, tako, vraćati sve do turskih vremena, kada su se, u gušenju srpskih ustanaka, isticali besprimernom surovošću prema svojim srpskim susedima i neretko, srodnicima.

Sve to, međutim, nisu teme koje zauzimaju bilo kakvo značajnije mesto u srpskoj kulturi i istoriografiji. Još u 19. veku Srbi su – imajući na umu svoje nacionalne, ujediniteljske ciljeve – prećutkivali i prikrivali ove neprijatne činjenice. Posle dva svetska rata oni, suštinski, nisu umeli, niti su zaista pokušavali da objasne zla koja su im nanosili ljudi srpskog porekla i jezika. Znalo se i za osvetničke zločine koje su, usred genocida, Srbi počinili nad Bošnjacima. Istoričari su pokazali da izvor genocida iz 1914. i 1941. nije bio u Sarajevu, nego u Vatikanu, Beču, Berlinu, Zagrebu. „Bratoubilački ratovi", tako je nazivano doba genocida. Trebalo je sačuvati zajedničku, jugoslovensku državu. Pod Titom se o tome više nije ni smelo glasno govoriti (OVDE, OVDE, OVDE i OVDE). Unutar porodica, između četiri zida, međutim, ništa nije zaboravljeno. Kada je rat obnovljen, sve se nastavilo tamo gde se stalo 1945, kao da mira, bratstva i jedinstva nikada bilo nije.

Sleva nadesno: musliman iz BiH, Džafer Kulenović u prisustvu muftije Ismeta Muftića i ustaškog čelnika Ante Pavelića polaže zakletvu za potpredsednika Vlade Nezavisne države Hrvatske (Foto: Wikimedia Commons/historija.info/Public domain)

Makedonski Albanci i Albanija istakli su se i u ovoj, najnovijoj harangi protiv Srba na Ist Riveru. U albanskom genocidu nad Srbima Stare Srbije i Makedonije nije uočavana bratoubilačka komponenta i možda je zato u srpskoj postkomunističkoj istoriografiji mnogo više obrađivan. Van struke istoričara i krugova obrazovanih Srba sa Kosova i Metohije, u srpskoj kulturi ne postoji jasna svest o tome da deo tamošnjih Albanaca potiče od islamizovanih, potom i poarnaućenih Srba, nekada nazivanih „Aranutašima". Samo čitanje dela Marka Miljanova dovoljno je da se razumeju mnogostruke niti koje spajaju Srbe i Albance. Albanski genocid nad Srbima Kosova i Metohije – kao svesna namera da ceo jedan narod bude uništen, proteran i opljačkan – traje vekovima, sa prekidom od 1912-1941, sve do dana današnjeg (OVDE).

Ko je kriv?

Besmisleno je, naravno, govoriti o kolektivnoj krivici Albanaca, Bošnjaka, Nemaca, Britanaca, Amerikanaca, ili o bezgrešnosti Srba. No, namerna pojednostavljenja i političke zloupotrebe nameću se upravo onda kada se sakrivaju činjenice – imena i nacionalna pripadnost zločinaca i njihovih žrtava. Cilj pitanja koja konačno moraju da budu postavljena trebalo bi da nude isključivo i samo dosezanje istine. Tek tada moći ćemo da razumemo zločine Srba u Srebrenici, prethodne zločine Bošnjaka u selima opština Srebrenica, Bratunac i Milići, ili činjenicu da ovu rezoluciju pred Ujedinjenim nacijama podnose baš Nemci, Amerikanci, Bošnjaci i Albanci.

Jesu li nam zaista za sve krivi Amerikanci, Englezi, Nemci, Bošnjaci i Albanci? Šta smo mi uradili da sebi i svetu objasnimo ono što se sa nama događa od 1914. do današnjeg dana? Na prste jedne ruke mogu se izbrojati stručne monografije o genocidu nad Srbima, objavljene na svetskim jezicima. Koliko puta ste čuli Srbe kako se vajkaju da su im dosadile te mračne priče o genocidu, o Jasenovcu, Jadovnu, Starom Brodu, Garavicama, Krajini, Sarajevu, na Kosovu i Metohiji? Čemu sva ta ponavljanja i trovanja mržnjom mladih naraštaja? Dokle više sa tom „samoviktimizacijom"? Jesmo li mi bezgrešni? Šta je sa srpskim zločinima? Dokle ćemo da preterujemo – hajde da umanjimo brojeve srpskih stradalnika, onoliko koliko je potrebno da bi nacionalistički sukobi i mržnje konačno prestali? Ima li u istoriji još nekih, malo vedrijih tema? Zar nije došlo vreme da se konačno okrenemo budućnosti?

Srpsko društvo nije osvestilo temu genocida, niti činjenicu da su Srbi samo u 20. teku tri puta bili izloženi tom zlu. To se najbolje vidi po nedostojnim, javnim, spolja podstaknutim raspravama o broju Srba ubijenih u Jasenovcu i NDH. Zapanjujuće je slušati sa kakvom se lakoćom Srbi upuštaju u licitiranje brojevima svojih mučenika. Ni to nije sve. Iza ovih poricatelja genocida stali su ljudi koji trenutno vode srpsku državu (OVDE). Štaviše, oni legalizuju genocid na Kosovu i Metohiji, tako što albanskim šovinistama nude „razgraničenje" između Srbije i „Kosova".

Srpske zastave na barikadama u Zvečanu, jun 2023. (Foto: RT Balkan)

Pošto do sada u tome nisu uspeli, tamošnje Srbe de fakto predaju na milost i nemilost režima u Prištini (OVDE i OVDE). Sa takvom politikom oni, međutim, dobijaju izbore u Srbiji. O moralnom rasulu u Srbiji svedoči i činjenica da se nedavno preko 700 zaposlenih na srpskim univerzitetima javno založilo za pravo jednog profesora novosadskog univerziteta da otvoreno propoveda neoustaške ideje (OVDE). Da bi stvari bile baš svima jasne, pomenutog gospodina je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu posetio i javno podržao sam kolonijalni upravnik Srbije, američki ambasador Kristofer Hil (OVDE i OVDE).

Tekst koji upravo čitate, naravno, neće promeniti ishod glasanja u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Tamo će odlučivati interesi država i odnosi snaga velikih sila. Privremeno odlaganje glasanja, zakazanog za 2. maj, pokazuje intenzitet diplomatske borbe koja se vodi na Ist Riveru. Nanošenje zla Srbima je uostalom, po svemu sudeći, sekundarna namera SAD i Nemačke. One pokušavaju da – pošto podržavaju zločine nad Palestincima u Pojasu Gaze – poprave svoje odnose sa muslimanskim svetom.

Velike sile i moćne države imaju i imaće svoje interese, i tu se ništa ne može učiniti. Najvažnije je, međutim, da mi osvestimo sopstvenu prošlost, da naučimo nešto iz sopstvenog iskustva. Kada budemo razumeli smisao genocida, kada poređamo kockice tog strašnog mozaika, znaćemo da branimo pravo svog naroda na goli život. A potom ćemo opreznije, smelije i uspešnije ulaziti u borbe – kakva je i ova najnovija – na Ist Riveru.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: Iskra

Naslovna fotografija: Timothy A. Clary/AFP via Getty Images

BONUS VIDEO:

 

Додик: Немачка, САД и Велика Британија су највечи кривци за политичку кризу у БиХ

politika.rs

Додик: Немачка, САД и Велика Британија су највечи кривци за политичку кризу у БиХ

3–4 minutes

---

Председник Републике Српске Милорад Додик је данас изјавио да да су Немачка, САД и Велика Британија највећи кривци за постојећу политичку кризу у Босни и Херцеговини, због своје међусобне борбе за доминацију и утицај.

„Они све нас држе заробљеним у њиховим борбама за доминацију и утицај на овим просторима како би управљали свим што имамо. Кренули су од имовине и јасно рекли да је то циљ, а сада то реализују кроз пројекте попут резолуције (о Сребреници), којима мисле да ће укинути Републику Српску и самим тим олакшати управљање и ресурсима и имовином" - написао је Додик на друштвеној мреи Икс.

Он је три државе оптужио да су изазвале највећу кризу од постанка БиХ „инсистирањем на останку нелегалног (високог представника Кристијана) Шмита".

Додик је оценио да намере Немачке разоткрива Резолуцији о Сребреници, којом је, како је рекао, тајно правила планове како да се обрачуна са РС и Србима.

„Уверили смо се у оно што смо знали од раније: да је политика коју води актуелна власт Немачке крајње непријатељска према Србима и да немају намеру да се зауставе с тим" - написао је он.

По његовим речима, немачком изасланику за Западни Балкан Мануелу Сарацину било би боље да поручи немачком канцелару Олафу Шолцу да се бави својом земљом и проблемима које тамо има и које је сам створио, а да БиХ пусти на миру.

„Срамота за цели свет је то што су допустили Немачкој да се на овакав начин обрачунава са Србима. Урадили су све да зауставе немачке фирме да овде улажу, па нису ни у томе успели" - написао је Додик.

Додао је да „то зло треба да зауставе немачки грађани" јер то „зло које не мирује, наноси штету целој Европи".

Додик је још навео да је руководству РС на првом месту српски народ ;и да ће увек тако и бити, па макар због тога били и под санкцијама.

„ЕУ све ово време тражи од РС да се прикључи сулудој политици санкција против Русије, а испод жита увелико тргује руским гасом. Кога они праве будалама!?" - питао је Додик на друштвеној мрежи Икс.Наводећи да у Немачкој из године у годину расте увоз руског гаса, он је оценио лицемереним понашање те државе која, како је рекао, политичарима у РС говори шта и како треба да раде, како ће се понашати, ко треба да им буде пријатељ, а ко не.

„То су најобичнији лицемјери, којима народи на Балкану служе као нека врста експеримента и мисле да могу како хоће с нама. Иста је то прича као и у Федерацији БиХ - јавно пљују Русе, а греју се њиховим гасом" - написао је Додик.

View article...

Enclosures:

160z120_2822024MSpasojevic-68.jpg (7 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2024_04//160z120_2822024MSpasojevic-68.jpg

 

standard.rs

Argumenti za iseljavanje Kuće cveća

Душан Пророковић

10–12 minutes

---

Tragične posledice Brozove vladavine ne mogu se zaobići prilikom donošenja odluke. Sa aktuelizacijom ove teme zapravo će se pokazati da inicijativa o izmeštanju Kuće cveća uživa većinsku podršku javnosti

Srbi se nikada nisu pomirili sa Titom. Nikada. Uprkos svim pokušajima Veljka Bulajića da ih u to ubedi. Dvorska kinematografija imala je ograničeni domet delovanja. Svakako, utisak iz šireg centra Beograda bejaše sasvim suprotan tokom decenija trajanja komunističkog sistema. Prestonice su mesta u kojima se grade karijere i sve što sa njima ide, to su megalopolisi otvoreni za razne kulturne uticaje i stecišta kosmopolita, staništa elita koje se ritualno odriču svega zajedničkog sa zaostalim i prevaziđenim tradicijama i onima koje te tradicije baštine. Takvima je bliži Njujork od Batajnice.

Pri tome, Beograd je u vreme Titove vladavine bio jugoslovenski glavni grad, u punom smislu te reči. Valjda se zato iz ostatka Srbije često sa podozrenjem gledalo na „beogradske direktive". Koliko se elita distancirala od unutrašnjosti, toliko se i Srbija udaljavala od Beograda. Uočljivo je to u romanima Danka Popovića, Milovana Danojlića, Antonija Đurića, Ivana Ivanovića… U Orašcu, Ljigu, Čačku i Doljevcu živelo se drugačije, različiti su bili i pogledi na brojna pitanja. Tito je u velikoj meri doživljavan kao tuđin, neznanac i stranac, a njegova vlast koja se nametala surovom silom i teškim represijama kao nepozvana i ničim izazvana. On je i govorio nekim čudnim jezikom, njega su Srbi slabo razumeli.

Masovna streljanja i likvidacije politički nepodobnih, ideoloških protivnika i ostalih koji su zasmetali nakon Drugog svetskog rata odigravala su se planski, prema ranije pripremljenim spiskovima i ravnomerno – u svim srpskim srezovima. Najveći broj ubijenih zatrpan je u neobeleženim i još uvek neotkrivenim grobnicama. Među njima je i mitropolit Joanikije Lipovac, streljan „negde pod Bukuljom". Takve vlasti ljudi su se plašili, ali ko je mogao sa njom da se pomiri!?

Preispitivanje zaostavštine

Protokom vremena, a naročito od prve polovine 1970-ih godina i vera sve većeg broj srpskih komunista u Tita počinje da bledi. Smena Aleksandra Rankovića tome je doprinela. Bez obzira na lik, delo i stavove „druga Marka", sam čin smene uzrokovao je potrese u sistemu sa dalekosežnim uticajima (otuda i preko 100.000 ljudi na sahrani Leke Rankovića 1983. godine). Deo srpskih komunista i dalje je verovao u neprikosnovenost komunističkih postulata, ali ne i u izbore „najvećeg sina naših naroda i narodnosti", koji se (suštinski) samoproglasio za doživotnog predsednika.

Paralelno sa tim stasavale su i neke nove generacije, neopterećene dešavanjima iz Drugog svetskog rata, čak potpuno neopterećene komunističkom ideologijom i jugoslovenskom idejom. Preispitivanje Titove zaostavštine tako je započelo i pre njegove smrti, mada se o tome nije govorilo javno. U tom decenijskom preispitivanju (od kraja 1970-ih do kraja 1980-ih) Tito nije prošao dobro (na kraju tog ciklusa 1990. godine Bora Đorđević publikuje pesmu „Al Kapone" posvećenu Josipu Brozu, što je pokazatelj raspoloženja među novim naraštajima), a raspad komunističkog poretka i izbijanje građanskog rata čine da se taj utisak dodatno pojača i nastavi dugo nakon Titove smrti.

Kovčeg sa telom Josipa Broza Tita uoči sahrane u Beogradu, nakon što je plavim vozom stigao iz Ljubljane do Beograda, 5. maj 1980. (Foto: Getty Images/Keystone)

Naposletku, pregalaštvom čitavog niza istoričara uglavnom u prvim decenijama tekućeg veka demistifikovane su razne laži i manipulacije na kojima bejaše ustrojen komunistički poredak. Na primer, najskuplji jugoslovenski film ikada, čuvena „Bitka na Neretvi" (naravno, film Veljka Bulajića) imala je šest verzija za šest različitih tržišta. Kuriozitet predstavlja i podatak da nisu iste verzije prikazivane u Beogradu i Zagrebu. Ne samo da je scenario utemeljen na neistinama (što se kasnije i moglo predstaviti „umetničkim slobodama"), nego se i tim neistinama manipulisalo u zavisnosti od publike i mesta prikazivanja.

Uglavnom, četnici (za koje se ne samo u ovom filmu, nego uopšte nije spominjalo da su tokom čitavog rata imali izgrađene i uređene odnose sa američkim i britanskim oružanim snagama) ispadoše gori zlotvori od Nemaca, o Italijanima da i ne govorimo… Jugoslovenska vojska u otadžbini (JVuO) branila je sve ono predratno, a to predratno im nije valjalo. Zapravo, pre rata u Jugoslaviji kao i da nije bilo ničeg drugog do terora. Ili, kako je to umeo da objasni Brana Crnčević svojim aforizmima: „Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uništili sve."

Elem, što zbog preispitivanja Tita i njegove zaostavštine, što zbog smene generacija, kada su se stekli uslovi prvi miting za iseljavanje Kuće cveća upriličen je 1991. na jedanaestogodišnjicu smrti Josipa Broza, u organizaciji Vojislava Šešelja. Za to vreme i te okolnosti skup je bio itekako posećen, sa šarolikom i uglavnom mlađom publikom. Ipak, od upada u Kuću cveću nije bilo ništa, inače ko zna kako bi se sve završilo… Jer, sa prednje strane ograde bili su raspoređeni pripadnici MUP-a, a sa one druge strane, dvorišne, pripadnici Gardijske brigade JNA. Kasnije se o sudbini ovog objekta sporadično govorilo, uglavnom pred kakve izbore ili tokom rasprava o vraćanju otete imovine, ali nije bilo političke volje za aktualizacijom teme.

Odbrana „Titovog slučaja"

Osim toga, Kuća cveća nalazi se na nacionalizovanom posedu Miloša Savčića, neverovatnog čoveka koji se ostvario i kao inženjer u struci (i to prvo u Bavarskoj, pa tek nakon toga u Srbiji), i kao biznismen u brojnim poslovima koje je vodio, i kao političar najpre u Samostalnoj radikalnoj, a potom i Samostalnoj demokratskoj stranci (u Kraljevini Srbiji kratko je bio ministar građevina, a onda nakon Prvog svetskog rata i dugogodišnji gradonačelnik Beograda sa zapaženim rezultatima). Komunisti su naslednicima Miloša Savčića oteli imovinu odmah po završetku Drugog svetskog rata, iako je on preminuo marta 1941. godine, tako da ga u kategoriju narodnih neprijatelja ili saradnika okupatora nikako nisu mogli svrstati.

Apsurdno za odluku komunista je i što su Nemci još na početku okupacije izbacili Savčiće iz njihovih vila, trebalo je skućiti visoke oficire Vermahta i Gestapoa, a kao formalni povod poslužilo je odbijanje Miloševe supruge Katinke (inače rođene Bavarke) da sarađuje sa okupacionim vlastima. Tito je urnisao staru srpsku buržoaziju kako bi stvorio prostor za rađanje nove jugoslovenske buržoazije. Patološka mržnja prema Slobodanu Miloševiću ukorenjena je kod jugoslovenskih komunista zbog toga što se 1980-ih godina paralelno sa smenom generacija unutar partije odigrala i smena, elita te je jugoslovenska buržoazija gubila pozicije.

Taj svojevrsni sukob između srpskog i jugoslovenskog nikada nije prestao, traje i dalje, mada u promenjenim okolnostima i uz prateće transformacije. Recimo, ono jugoslovensko premetnulo se u evropejsko, unijatsko, levo-liberalno i prozapadno, od potomaka titoista nema većih zagovornika ulaska u EU i NATO, odricanja od Kosova i Metohije, kao i prihvatanja realnosti o srpskoj „genocidnosti". Logično, pošto oni uglavnom i ne poznaju Srbiju, još su njihovi preci raskinuli sve veze sa Orašcem, Ljigom, Čačkom i Doljevcem. Sa druge strane, među nastavljačima tradicija srpskih komunista nalaze se i najveći podržavaoci jačeg oslanja na pravoslavne tradicije u projektovanim društvenim procesima, najredovniji su na liturgijama, kao i najgrlatiji kritičari odluka KPJ sa Drugog zasedanja AVNOJ-a.

Biznismen i bivši gradonačelnik Beograda Miloš Savčić (Foto: Wikimedia Commons/Public domain)

U polemici koja se i dalje „izokola vodi„ (malo po društvenim mrežama, malo kroz intervjue i tekstove zainteresovanih autora) nakon incijative Aleksandra Šapića o premeštanju Titovog groba čini se kako ovaj ideološko-politički deo zauzima važno mesto. Branioci lika i dela Josipa Broza uporno odbacuju sve demistifikacije. Jugoslovenstvo je njima samo i isključivo sinonim za slobodu, progres, civilizovanost, uređenost, pripadanje tom velikom svetu ma šta se pod njim podrazumevalo, a Tito je simbol jugoslovenstva. Iako je jugoslovenstvo postojalo i pre Tita, taj „detalj" se vešto zaobilazi. Isto tako se zaobilazi i još čitav niz „detalja" važnih za ocene istorijske uloge Josipa Broza.

Tito jeste deo srpske istorije, isto kao što su delovi te istorije i jugoslovenska ideja i komunistički sistem. Istorijske istine nikada nisu crno-bele. I pored toga što će zagovornici jugoslovenskog (danas presvučeni u evropejsko, unijatsko, levo-liberalno i prozapadno) braniti lik i delo Josipa Broza, Srbi se sa Titom nikada nisu pomirili i njegova slika je u kolektivnoj predstavi više „crna" nego „bela". Za jugoslovenske komuniste, kako god se danas deklarisali, Tito je centralna istorijska figura i razumljivo je zašto će se usprotiviti inicijativi koju danas reaktualizuje Aleksandar Šapić.

Za Srbe, istorija niti počinje sa Titom niti je Josip Broz njen najznačajniji vladar, niti se tragične i dramatične posledice njegove vladavine mogu zaobići prilikom donošenja konačne ocene. Nesumnjivo, sa aktuelizacijom teme o preseljenju Kuće cveća pokazaće se i da takva inicijativa uživa većinsku podršku u javnosti. Sahranjuje se na groblju, pa neka oni koji žele tamo odaju počast i evociraju uspomene na Jugpslaviju. Uostalom, po čemu to Josip Broz zaslužuje mauzolej kada ih nemaju ni značajniji vladari koji su rukovodili našom zemljom? Taj mauzolej je podignut na otetom zemljištu! Uostalom, Srbi ne bi bili prvi koji nešto tako čine. Bugari su izmestili grob Georgi Dimitrova, a Španci posmrtne ostatke Franciska Franka. Razlikuje li se „Titov slučaj" od njihovog?

Dušan Proroković je novinar i viši naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Autor je monografija „Kosovo: međuetnički i politički odnosi" (2011), „Geopolitika Srbije: položaj i perspektive na početku 21. veka" (2012), „Nemačka geopolitika i Balkan: o ciljevima srednjoevropskog kontinentalizma" (2014), kao i dvotomne monografije „Era multipolarnosti" (2017). Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: Profimedia/AFP/Georges Bendrihem

BONUS VIDEO:

 

in4s.net

Русија запретила Немачкој због Србије: Ако усвојите резолуцију о Сребреници, покренућемо питање геноцида Немачке у Другом светском рату!

ИН4С

2–3 minutes

---

Амбасадор Руске федерације при Уједињеним нацијама Василиј Небензја изјавио је да би Резолуција о Сребреници могла да отвори „Пандорину кутију".

Он је поводом иницијативе Немачке и још неколико земаља да се усвоји резолуција о Сребреници рекао да та иницијатива није усмерена на национално помирење, већ да може и да подстакне тензије на Балкану и да доведе до последица које аутори резолуције можда нису ни предвидели када су је предложили.

Он је нагласио да Русија неће подржати ту резолуцију као и многе земље чланице УН.

„Ова резолуција отвара Пандорину кутију. Ако се усвоји ова резолуција то би отворило пут другим земљама које имају сличне проблеме да изађу са својим проблемима. И могу вам навести један пример. Немачка, која стоји иза те резолуције, иако технички није оригинални коспонзор, одговорна је за највећи и најокрутнији геноцид у 20. веку, а ту мислим на Други светски рат", рекао је Небензја.

Због тога, истакао је он, неће се изненадити ако у једном тренутку, уколико се резолуција усвоји, неко, а можда и Русија, изађе са резолуцијом о геноциду од стране нацистичке Немачке над народом Совјетског Савеза током Другог светског рата.

„Србија има сличне проблеме, јер ту је питање геноцида у Првом и Другом светском рату", рекао је Небензја и додао да је усвајање резолуције „лукав покушај" да се донесе крајње исполитизовано питање, које неће помоћи помирењу на Балкану, посебно у БиХ, тим пре што, истакао је одлука о усвајању резолуције није донета по уставу БиХ.

„Ниједан ентитет у саставу федерације никада није дао сагласност за такву иницијативу.

 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Continue Reading

 

Miloš Garić: Kurtijev referendum, Osmani u UN i rezolucija - kretanje u krugu sopstvene pokvarenosti

kosovo-online.com

Kurtijev referendum, Osmani u UN i rezolucija - kretanje u krugu sopstvene pokvarenosti - Kosovo Online

8–11 minutes

---

"Kakva država, takva i politika, a sa njom i politički predstavnici. Kosovo u formatu kakvom je danas, nasiljem nastalo, a na lažima i kriminalu odgajeno, verovatno nije moglo da ima boljeg premijera nego što je Aljbin Kurti i predsednicu od Vjose Osmani. Lakrdija sa referendumom od 0,5 odsto izašlih i još jedna skandalozna predstava na sednici Saveta bezbednosti UN to odlično ilustruju. I sve se savršeno uklapa u opšte stanje na međunarodnoj pozornici, gde se političkom silom lepe etikete o genocidu"

Piše: Miloš Garić

Kako je to maestralno definisao Aleksandar Tijanić, svako se kreće u krugu sopstvene pokvarenosti.

Bilo je potpuno jasno od samog početka da Aljbinu Kurtiju ne pada na pamet da dozvoli Srbima povratak na vlast u opštinama gde su apsolutna većina. Odugovlačenje, ministarske konsultacije, komplikovano vladino uputstvo, peticija, detaljne provere, na kraju konačno i referendum pod kamerama i automatskim puškama.

Jednostavno, moralo je da propadne. I tu srpske krivice nema. Ako izuzmemo "nevidljivu ruku" moćnih sponzora, odgovornost je isključivo kod Kurtija, a njegova će na kraju biti i politička šteta. Iako to sada ne izgleda tako.

Jer, glavna poruka sa propalog referenduma za smenu samoproglašenih gradonačelnika na severu Kosova je – u ovim opštinama ne postoji nikakav politički autoritet albanske vlasti. Koliko god se premijer upinjao da dokaže suprotno.

Osim toga, Kurtijeva lažna demokratija, uz pendreke i duge cevi specijalne policije, iznova je ujedinila Srbe protiv kosovskih institucija. Danas, čak i više nego na prošlogodišnjim lokalnim izborima, kada Srbi takođe nisu izašli iz sličnih razloga.

Farsu sa referendumom, na kome im je Kurti pripremio jeftinu zamku, Srbi su sa punim pravom potpuno odbacili. Poslušali su sami sebe i logičan predlog Srpske liste, a ne lažne pozive vlasti u Prištini i nekih vrlo angažovanih ambasadora.

Postavljanje albanskih gradonačelnika, na silu, bez ikakvog legitimiteta, među Srbe na severu Kosova, od početka je bila loša ideja kosovskih vlasti, iako Kurtiju pruža kratkoročnu političku korist. Teško je zbog toga poverovati da čovek nemačke racionalnosti, kao što je Jorn Rode, ne shvata koliko je licemerno kada optužuje Srbe jer nisu uzeli učešće u nečemu što je bila unapred izgubljena bitka, a što je po Kurtijevoj zamisli, u stvari samo trebalo da mu pruži legitimaciju za nastavak terora i samovlašća.

Kurti je po svaku cenu hteo da dokaže svoju somnabulnu tezu, po kojoj većina Srba zapravo želi Albance na čelu opština Leposavić, Zubin Potok, Zvečan i Severna Mitrovica. A, zbog neostvarivih uslova koje je postavio u proceduri (jedan od ključnih je 50+ odsto izašlih na glasanje), u ambijentu već dugog straha, pritisaka, nemogućnosti glasanja poštom, novoproteranih, nesređenog biračkog spiska, izračunao je da nema mogućnosti da referendum prođe. Priželjkivao je verovatno 35 odsto izašlih, rekao bi da je njegova demokratija opet pokazala kako "savršeno funkcioniše" i proglasio bi trijumf.

Ali, dobio je 0,5 odsto i potpuni poraz svog uticaja među Srbima. Kockari to zovu - "duplo golo".

A, koliko su Hetemi, Atić, Zećiri i Peci tragikomični kada ubeđuju sebe i rodbinu da vladaju opštinama u kojima ih je Kurti "instalirao", najbolje znaju njih četvorica. Glumatanje ovih besmislenih političkih aktivista nema nikakvog realnog efekta osim što su instrumenti u rukama velikog šefa u Prištini. Kako bi zadovoljili njega i njegove ambicije, ovi ljudi ponižavaju sebe, a izazivaju nesreću i Srbima i Albancima.

Kurti na severu može oružjem da drži gradonačelnike, izabrane prošlog proleća sa po 200 glasova, do roka za redovne lokalne izbore polovinom 2025, ali tako samo potencira značaj i neophodnost formiranja Zajednice srpskih opština sa svim izvršnim ovlašćenjima, dok Albancima na ostatku Kosova produžava izolaciju, stagnaciju i beznađe.

"Staviti tačku na ovu glupost", poručio je juče s punim pravom Kurtijev nekadašnji bliski saradnik Dardan Moljićaj.

Zapad, međutim, i dalje pomaže premijeru Kurtiju u njegovoj antizapadnoj politici i to pokazuje koliko su stvari u vezi s Kosovom ušle u domen nadrealnog.

Paralelno sa kosovskom referendumskom farsom, na Ist Riveru u Njujorku, doduše kao privatno lice, nastupala je Vjosa Osmani. Pobrkala je ponovo funkcije, događaje i datume, jer u salama UN nema zvaničan tretman, i to je čini nervoznom. Posebno kad preko puta nje sedi predsednik Aleksandar Vučić.

Raspravu povodom, ionako, nedorečenog izveštaja Unmika, o stanju na Kosovu u prethodnih šest meseci i sistemskom progonu Srba, Osmani je lukavo htela da prevede na stari teren srpskih zločina i silovanja albanskih žena u periodu sukoba, baratajući brojevima koji se, na neobjašnjiv način, dramatično razlikuju od onih utvrđenih nakon ratnih zbivanja. Osmani je u nedostatku objašnjenja za aktuelno katastrofalno stanje na Kosovu odlučila da "uskoči" u vremeplov, taktikom koju ovih dana u UN primenjuju Nemačka i ostale zapadne sile, sponzorišući rezoluciju o "genocidu u Srebrenici".

Predsednik Srbije je u opisanim okonostima reagovao vrlo staloženo, spreman da odgovori i na ovakav manevar albanske delegacije. Upečatljivim podsećanjem na jezivu sudbinu Marice Mirić iz Belog Polja kod Peći, nad kojom su se teroristi OVK iživljavali i zaklali je u jednom od mnogih pomahnitalih napada na Srbe leta 1999. godine, Vučić je predstavnicima Prištine i ostalima na sednici Saveta bezbednosti stavio do znanja da i Srbi imaju bolne rane, da su ubijani, silovani, zlostavljani i progonjeni, ne manje od ostalih i često mnogo više, ali da uprkos svemu hoće da razgovaraju bez mržnje, o budućnosti, miru i saradnji.

I naravno da niko ne može i ne sme da traži opravdanje za stradanje muslimanskog stanovništva na području Srebrenice u julu 1995. godine, bez obzira da li je bilo pet ili osam hiljada žrtava. Svaki zdravorazumski čovek u Srbiji oseća gorčinu i nelagodu zbog toga, koliko god to nemalo veze sa kolektivnom krivicom. Dva predsednika su išla da se poklone i pokažu pijetet. Odgovorni su odavno u zatvoru i plaćaju svoju cenu. Međutim, Srbi i dalje prolaze golgotu. Neki bi opet da ih razapnu na krst. Jer, na grobovima u Srebrenici neko hoće da ušićari, neko pravi svoj novi krvavi račun.

Teško je govoriti bez žuči kad se suočite sa tolikom količinom licemerja i loših pobuda na jednom mestu, kao što je to slučaj sa najavljenom rezolucijom UN o "genocidu u Srebrenici" i njenim autorima.

Zapadni sponzori ove "diplomatske" akcije žele da se Srbiji i Srbima pripiše ono što se nikome pre nije. Pa ni njima, idejnim tvorcima i vlasnicima patenta na genocid.

Da se ne vraćamo u 20. vek ili ranije, na bezdušno satiranje afričkih plemena, kolonijalni teror u Indiji, fašističke koncentracione logore, ustaške jame i srbosek, na užas Holokausta i klanice NDH. Biće dovoljno i da se zadržimo samo na prethodnih 29 godina, koliko su sada odlučili unazad da gledaju Nemačka i ostali novi tumači genocida, koji ne dozvoljavaju da težak ratni zločin iz Srebrenice leta 1995. ostane tamo gde mu je mesto, u prošlosti, posle svih dosadašnjih kopanja po toj groznoj rani.

Velika je konkurencija i u ovoj kratkoj istoriji beščašća, od 1995. naovamo, a neka pitanja se sama postavljaju.

Kako se zove to kada leta 1995. za tri dana Oluja u Hrvatskoj iz kuća "oduva" 250.000 ljudi? Ko je odgovarao za bestijalni napad NATO na SRJ 1999, za hiljade bačenih bombi, ubistva dece i civila? Ko je kriv za pakao Iraka, srušenu bolnicu u Faludži i ljude rastopljene belim fosforom? Kome je dlaka s glave falila za strahote počinjene narodima Avganistana, Libije, Sirije? Gde je pravda za sve zločine prema Srbima na Kosovu posle juna 1999. pred očima stranih vojnika?

Hoće li BiH biti srećnija i dugovečnija zemlja ako rezolucija bude izglasana? Mogu li Bošnjaci i Srbi živeti u miru, ako žrtve sa obe strane nisu ravnopravne, ako se insistira na tome da su jednim majkama suze teže? Da li će UN ostvariti svoju misiju, ili će dubokom podelom po ovom pitanju države članice ući u novi krug globalnog pakla?

Živimo u vremenu u kome je moguće da Efraimu Zurofu, Ehudu Baueru i Gideonu Grajfu lekcije o tome šta je genocid drže Aljbin Kurti, Analena Berbok i Zlatko Lagumdžija. Svaki dalji komentar je suvišan.

p.s.

Srbi su za svoje grehe platili ogromnu cenu, ali neki bi na srpskim leđima još da se naplaćuju. Naopako, ružno i opasno. Delegacija zvaničnog Beograda, predvođena predsednikom, ovih dana u Njujorku rešena je da proveri koliko su istina, borba za principe i zaštita univerzalnih ljudskih vrednosti, u ovom raspolućenom svetu, u stanju da se nose sa bahatom silom, lažima i manipulacijom. Od nejake Srbije sasvim dovoljno kao prilog za eventualni oporavak posrnule civilizacije.

 

Timoti Les: Rezolucija o Srebrenici umesto da suzbije, eskalirala bi sukob u BiH

pcnen.com

Rezolucija o Srebrenici umesto da suzbije, eskalirala bi sukob u BiH - PCNEN

PCNEN

10–12 minutes

---

Politika koja stoji iza Rezolucije ima za cilj da delegitimizuje nacionalne ciljeve Srba u BiH i spreči njihove nedavne napore da se založe za veću nezavisnost, vraćajući stvari na prve principe, a to su zločini počinjeni u Srebrenici pre 29 godina. Da li će Rezolucija proći, ostaje da se vidi, dok je prijem Kosova u Savet Evrope proces koji je sada nezaustavljiv, navodi u razgovoru za beogradski Medija centar profesor Centra za geopolitiku pri univerzitetu Kembridž Timoti Les.

Upitan da prokomentariše imaju li Evropa i Amerika isti odnos prema Kosovu ili i svoje tajne želje, Les smatra da u osnovi imaju isti stav.

„Obe su priznale nezavisnost Kosova u sadašnjim granicama. Obe žele stabilnost i povlačenje svojih trupa. Obe veruju da je ključ za priznanje Kosova od strane Srbije sporazum kojim Priština daje autonomiju oblastima naseljenim Srbima. I obe smatraju da bi Kosovo i Srbija trebalo konačno da se integrišu u EU".

On dodaje da na nivou detalja ipak postoje razlike.

„Neke države u EU su više naklonjene jednoj ili drugoj strani, što znači da postoji neslaganje oko toga ko je kriv za ćorsokak, da li treba da se vrši veći pritisak na Srbiju ili Kosovo i možda oko toga na kakvu autonomiju Srbi imaju pravo. Evropljani su, takođe, skloniji oklevanju da integrišu Kosovo jer moraju da snose troškove za to. Pored ovoga, postoje i različite nijanse mišljenja unutar američkog tabora. Čini se da je ambasador Kristofer Hil više naklonjen Srbiji, a samim tim i potrebi da se uspostavi Zajednica srpskih opština (ZSO) sa značajnim stepenom autonomije, dok je Džef Hovenije (američki ambasador na Kosovu) naklonjeniji Albancima, protiveći se izvršnim ovlašćenjima ZSO", objašnjava Les.

Sagovornik Medija centra ne prihvata do kraja tezu koja prema njegovim rečima na Zapadu sve više dobija na popularnosti- da Rusija na neki način podstiče novi sukob na Kosovu i u drugim delovima Balkana.

„Ne poričem da Rusija podržava Srbe u njihovoj borbi sa SAD-om i njenim saveznicima, baš kao što je to radila od kraja 2000-ih kada je Rusija počela da se sukobljava sa Zapadom. Međutim, ovo ne znači da Rusija podstiče na to da se Srbi dignu na oružje, bar za sada. Rusija već dugo ima interes da se održe sadašnje granice koje osiguravaju da Balkan ostane u stanju trajne nestabilnosti, nesposoban da se pridruži Zapadu, zahtevajući stalno prisustvo NATO-a na terenu i obezbeđujući ulaznu tačku za ruski uticaj preko Srba. U tom smislu, najveći rizik za Rusiju je rešavanje pitanja granica koje bi stabilizovalo region, a Rusiju učinilo suvišnom.", navodi on.

Prema njegovim rečima, u tom kontekstu, Rusija nije značajno pomerila svoj stav prema Srbima od februara 2022. godine.

„Rusija zadržava svoju formalnu posvećenost Dejtonu i teritorijalnom integritetu država, i ne pruža nikakvu retoričku podršku Dodikovoj ideji o podeli BiH ili potezima Srbije ka podeli Kosova. Niti je verovatno da će to učiniti osim ako ne postoji očigledna korist", kaže Les.

On ipak smatra da bi Rusija potencijalno mogla gurnuti Srbe da preduzmu radikalni korak u okolnostima kad bi Rusija gubila rat i videla korist u raspirivanju sukoba na Balkanu koji bi vezao Zapad, a ojačao njenu poziciju u Ukrajini.

„Ali to nije trenutna situacija. Čak i da jeste, jasno je da bi Srbi odgovorili na podršku Rusije samo ako bi bili sigurni da Rusija ima kapacitet da ih podrži nakon radikalnog koraka, što nije zagarantovano", navodi naš sagovornik.

Les je pri stavu da je uloga SAD-a i njenih saveznika više destabilizujuća od Rusije, što po njegovom mišljenju ne bi trebalo da iznenađuje pošto je ona dominantna sila na Balkanu.

„Na Kosovu podstiče Albance tako što im prodaje smrtonosno oružje i pristaje na policijske racije na Severu Kosova i druge oblike albanske represije. U međuvremenu, u BiH, Sjedinjene Države i njeni saveznici nastavljaju sa kampanjom kažnjavanja rukovodstva Republike Srpske i centralizacije države, za šta su Srbi jasno stavili do znanja da je to neprihvatljivo za njih i da će preduzeti korake da se tome suprotstave, ako bude potrebno, proglašenjem nezavisnosti Republike Srpske", smatra Les.

Upitan da prokomentariše koliko je sada realno sprečavanje Kosova da uđe u Savet Evrope s obzirom na to da se Srbija Ohridskim sporazumom obavezala da neće sprečavati članstvo Kosova u međunarodne organizacije, Les navodi da je ovaj proces sada verovatno nezaustavljiv.

„Tri četvrtine članica Saveta Evrope (SE) priznaju Kosovo i rekle su da može da se pridruži, a i sam birokratski proces se kreće ka ovom ishodu. Većina članica ne veruje u pretnju Srbije da će napustiti SE, niti se posebno brine ako to učini. Kratkoročno gledano, jedini faktor koji bi mogao da odloži pristup Kosova jeste odbijanje Prištine da uspostavi Zajednicu srpskih opština (ZSO), ali bar do sada nijedna zapadna vlada nije izašla i navela da je to preduslov za ulazak. A čak i da jesu, to na kraju ne bi blokiralo prijem Kosova u SE ako zapadne države žele da se to dogodi", navodi naš sagovornik.

Kada je reč o Ohridskom sporazumu u ovom kontekstu, Lesu se čini da je to u velikoj meri irelevantno i podseća da je predsednik Vučić naglasio da ga nikada nije potpisao, „posebno zbog zahteva da Srbija pristane na članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, a ponašanje Srbije u Savetu Evrope i van njega jasno pokazuje da neće biti obavezana tim sporazumom".

Komentarišući urednicu britanskog Telegrafa Danijelu Šeridan koja se prošle nedelje pojavila na Severu Kosova obučena u maskirnu uniformu sa pancirom kako bi "utvrdila" da li će doći do invazije Srbije na Kosovo i navode ovog medija da je Kosovo podiglo bezbednost jer „raste strah od toga da predsednik Srbije planira invaziju potpomognutu od strane njegovog saveznika, Vladimira Putina", Les za Medija centar kaže da članak odražava opšte predrasude britanskog političkog establišmenta prema Srbima još od ratova devedesetih i pristrasnost u korist Albanaca na Kosovu

„To uključuje i Telegraf čija pristrasnost protiv Srba dobija na snazi zbog snažnog stava koji imaju protiv Rusije i percepcije da ove dve strane sarađuju protiv Zapada. Ono što se čini da se dogodilo u ovom slučaju jeste da je dopisnica Telegrafa otputovala na Kosovo, možda na poziv Prištine, i čula jednu stranu priče u sporu između Srba i Albanaca. Zatim je ovu partizansku priču predstavila kao činjenicu jer se ideja o agresivnom ponašanju Srba prema Albancima uklapa u njene pretpostavke. Izgleda da Danijeli Šeridan nije palo na pamet da je priča možda složenija od moralne slike koju predstavlja o dobrim Albancima i lošim Srba, ili možda čak da se Albanci agresivno ponašaju prema Srbima", navodi naš sagovornik.

Upitan da prokomentariše najavu Rezolucije Saveta bezbednosti UN o genocidu u Srebrenici i koliko je zapravo reč o zločinu koji se dogodio, a koliko o geopolitičkoj igri velikih sila budući da dolazi 29 godina pošto se zločin dogodio, Les navodi da pitanje ukazuje na politiku koja stoji iza Rezolucije koja ima za cilj da delegitimizuje nacionalne ciljeve Srba u BiH i da spreči njihove nedavne napore da se založe za veću nezavisnost, vraćajući stvari na prve principe, a to su zločini počinjeni u Srebrenici pre 29 godina.

„Motivacija je jasna iz reference u nacrtu Rezolucije onima koji poriču genocid, što je pokušaj da se oslabi predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, i tajminga donošenja Rezolucije koji se poklapa sa njegovim borbama sa Zapadom oko novog izbornog zakona i predloženog zakona o državnoj imovini, kao i Dodikovih opetovanih pretnji otcepljenjem Republike Srpske. Zanimljivo, poslednji put kada je Zapad pokušao da donese Rezoluciju o Srebrenici 2015. godine, poklopilo se sa Dodikovim zagovaranjem referenduma o Visokom predstavniku i pozivom njegove SNSD stranke na referendum o nezavisnosti. Da li će Rezolucija uspeti, ostaje da se vidi. Verovatno će proći na Generalnoj skupštini i možda će Srbi u BiH biti obuzdani. Ali Zapad preuzima rizik. Srbi će biti besni zbog ovog poteza, a Dodik je zapretio povlačenjem srpskog osoblja iz zajedničkih institucija BiH ako Rezolucija bude usvojena, što bi njihov sukob eskaliralo umesto da ga suzbije.", istakao je naš sagovornik.

Komentarišući iskrenost vlasti u Srbiji, ali i u EU kada je reč o evrointegracijama i to da li saradnja sa Rusijom Srbiju udaljava od EU, Les smatra da je proces blokiran, i to iz razloga koji se razlikuju od odbijanja Srbije da se distancira od Rusije.

„Proces je bio blokiran pre februara 2022. godine i blokiran je za sve države na Zapadnom Balkanu, čak i one koje su se uskladile sa politikom sankcija EU. Osnovna prepreka je nespremnost EU, tačnije zapadnoevropskog jezgra EU, da se proširi ako to slabi EU ili vodeću poziciju država u njoj kao što su Francuska i Nemačka. U principu, zapadni Evropljani prihvataju ideju proširenja EU, posebno kao sredstvo suprotstavljanja ruskom uticaju ako se to može uraditi na način koji jača EU i garantuje njihovu poziciju. Međutim, nisu uvereni da je to moguće u praksi. Ono što vide je da u preostalim neintegrisanim delovima istočne Evrope ima do deset novih članica od kojih je svaka opterećena problemima nacija i granica, i sklona nestabilnosti, pa čak i ratu; koje su siromašne i korumpirane, a u slučaju Ukrajine suočavaju se sa računom za obnovu koji bi srušio budžet EU; i koji su temperamentni kao Mađari – nacionalistički i i socijalno konzervativni – jačajući tako istočnu polovinu EU na račun liberalnijeg Zapada. Svakako, od februara 2022. godine postoji birokratski napredak u procesu proširenja, podstaknut potrebom da se uradi nešto sa Ukrajinom. Međutim, težnja za proširenjem zasnovana je na dva uslova koja do sada nije bilo moguće ispuniti – a to je da i EU i zemlje kandidatkinje prvo prođu kroz značajne reforme – što znači da proširenje praktično nije na dnevnom redu. To takođe pretpostavlja ukrajinsku pobedu koja je sve manje verovatna.", navodi Les.

Što se tiče Srbije, sagovornik Medija centra nema sumnju da Vlada razume da članstvo Srbije u EU praktično nije na stolu.

„Međutim, Vlada Srbije ima interes da nastavi proces integracije, jer to daje Srbiji pravo na fondove EU, pruža izgovor za nepopularne reforme i uliva poverenje među stranim investitorima. To joj daje razlog da govori o izgledima za članstvo, bez obzira na lične sumnje", zaključio je Les.

mc.rs

 

Ključne razlike, prednosti, rizici i moguća rešenja nuklearnih elektrana iz ugla Srbije - Energija Balkana

Prema dokumentu Međunarodne agencije za atomsku energiju INSAG-26 za zemlјe kao što je Srbija, preporuka je da gradi NE za koju postoji referentna NE u radu. Takođe, isti dokument preporučuje da zemlјa koja se odluči za izgradnju prve elektrane mora da podigne nivo tehničke kompetencije kod budućeg vlasnika (operatora), kod nacionalnog regulatora i kod obrazovnih institucija (univerziteta i instituta).

 

 

NASTAVAK:

 

https://energijabalkana.net/kljucne-razlike-prednosti-rizici-i-moguca-resenja-nuklearnih-elektrana-iz-ugla-srbije/