standard.rs

Stevan Gajić: Srbija u novoj Maloj Antanti

Никола Трифић (Печат)

17–22 minutes

---

Može se reći da je treći svetski rat već počeo. Ostaju samo da se vide njegove posledice. Što se Srbije tiče, evropski put je gubitnički. Budućnost Srbije leži u daljem zbližavanju i integraciji s državama BRIKS-a

Proteklih nekoliko godina stekao je status jednog od najkredibilnijih poznavalaca geopolitičkih pitanja – pogotovo onih koja se tiču stalnih trvenja Istoka i Zapada – s posebnim osvrtom na analizu položaja i stanja Ruske Federacije. Takođe, jedan je od predvodnika generacije mladih i osvešćenih intelektualaca koji, pre ideologije i istrošenih ideoloških matrica, kao zvezdu vodilju imaju ideju o apsolutnoj demokratiji i slobodi, ali i ideju o uspehu svog naroda.

Ako prava i korisna politika, kako je govorio pokojni akademik Milorad Ekmečić, ne može biti ona koja se nameće odozgo, voljom tuđina i elite, već je isključivo ona koja dolazi odozdo – kao izraz narodne volje i bića jednog naroda – onda je on apsolutno na tragu i u skladu s takvom premisom o politici. Sagovornik Pečata bio je dr Stevan Gajić, politikolog, naučni saradnik Instituta za evropske studije i profesor po pozivu na Katedri za uporednu politikologiju Moskovskog državnog univerziteta međunarodnih odnosa MGIMO.

Rođen je u Beogradu 1984. godine. Diplomirao je 2008. na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, gde je osam godina kasnije i doktorirao. Autor je knjiga Od roba do građanina (2020) i Mi smo iz budućnosti – srpski pogled na ruski prostor od evromajdana do SVO, objavljenoj u Moskvi 2023.

U razgovoru s Gajićem tema je bilo mnogo, od Evrope, Srbije, regiona, Rusije, Ukrajine i Amerike, sve u kontekstu totalnog obračuna Istoka i Zapada. Opšti utisak razgovora: nad svetski mir nadvili su se tmurni oblaci, i u ovom trenutku oluja i nevreme su mnogo realniji od brzog razvedravanja.

Rat u Ukrajini traje već više od dve godine. Da li je kraj blizu i da li se ruska pobeda dovodi u pitanje?
– Ovaj rat za Rusiju odavno nije rat protiv Ukrajine i ukrajinske vojske. Delimično može da bude i to, jer ima i karakter građanskog rata. Ali na Ukrajinu treba gledati kao na zapadnu rusku teritoriju, koja je danas bojno polje na kome se, kako to Amerikanci kažu, odvija teatar ratnih dejstava, u ovom slučaju između Zapada i Rusije, ili bolje rečeno između Zapada i dobrog dela ostatka sveta koji se bori za okončanje zapadne hegemonije. Zbog toga je pitanje „koliko će rat trajati, odnosno da li je kraj blizu?" vrlo nezgodno u ovom trenutku.

Ukrajinski vojnici u Donjeckoj oblasti, 24. oktobar 2022. (Foto: Dimitar Dilkoff/AFP/Getty Images)

To delimično zavisi od Rusije, ali pre svega od Zapada i njegove želje za daljom eskalacijom. S tim u vezi, ukazao bih i na jednu grešku Rusije. Moskva je do sada dosta blago reagovala na mnogobrojne provokacije – verovatno nadajući se da će zdrav razum u jednom trenutku preovladati – pre svega u Vašingtonu, u veri da tamo ipak postoje dovoljno racionalni političari. Očigledno, to nije slučaj. Umesto razuma, tamo imamo političke kockare – pokeraše koji samo podižu ulog – misleći, kako je nedavno Džefri Saks rekao kod Takera Karlsona, da će blefom postići željeni cilj.

Amerika je nedavno usvojila zakon o novom paketu pomoći Ukrajini čija vrednost premašuje 60 milijardi dolara. Očekivano ili ne, kako to tumačite?
– Američka pomoć je samo simptom onoga što sam već rekao. Zapad želi da produži rat, ali očigledno ima nameru i da teatar proširi na širi evropski prostor. Upravo zbog toga je Kijevu udeljena poslednja vojna pomoć. Zajedno s njom, nažalost, sve više raste opasnost direktnog sukoba Rusije i NATO-a, koji Zapad uporno provocira i koji postaje sve izvesniji.

Često se mogu čuti prognoze da bi situacija u Ukrajini, zajedno sa sve napetijim Bliskim istokom, i pride Tajvanom – kao potencijalnim žarištem – u zbiru mogla da izazove Treći svetski rat i verovatno nuklearni sukob. Koliko smo daleko, ili koliko smo blizu takvom scenariju?
– Prvi svetski rat sve do kraja niko nije tako nazivao. Drugi svetski rat je pak tek u svom jeku dobio ime. Isto tako i ovaj rat je odavno treći svetski po posledicama, što političkim, što ekonomskim. Da li će i po razaranju to biti, videćemo, ali kako sada stvari stoje, sve ide ka daljoj eskalaciji. Ponovio bih: Rusija je u nadi da će na Zapadu prevladati razum, više puta tolerisala podsticanje dalje eskalacije i tek kasnije je na te poteze odgovarala.

Sada Zapad uporno provocira i podiže uloge. Vidimo da su u Rusiji upaljeni alarmi za nuklearno upozoravanje, jasno je da je u toku opipavanje pulsa i to je dokaz da se nalazimo u izuzetno teškoj situaciji, potencijalno mnogo ozbiljnijoj od Kubanske krize 1962. godine. Ta kriza nije eskalirala, nadam se da neće ni ova, ali bojim se da nikada nismo bili bliži nuklearnom sudaru.

Izuzetan ste poznavalac prilika u Rusiji. Kakvo je opšte stanje u ruskom društvu i kako komentarišete fenomen ruske ekonomije, koja umesto pada – kako je predvideo Zapad – beleži rast i progres?
– Teško je komentarisati opšte stanje u ruskom društvu, s obzirom na to da je ono dinamično. Od 24. februara 2022. do sada šest puta sam boravio u Rusiji i mogao sam da vidim da se atmosfera menjala u skladu sa stepenom šoka u društvu i događajima na frontu. Najniži moral, svakako, bio je posle pada dela fronta oko Harkova u jesen 2022. što se poklopilo sa ograničenom mobilizacijom.

Ipak, Rusija već odavno živi u ambijentu gde je rat u pozadini, ali stanovništvo nije ni u kakvoj panici. Naprotiv, što se tiče snabdevenosti, Moskva i drugi gradovi Rusije ne samo da su snabdeveni nego, da nema rata, možda bismo mogli da govorimo o jednom od najprosperitetnijih perioda razvoja te zemlje. Ruski gradovi puni su novih luksuznih kineskih automobila i sve više se vidi rađanje ogromne zajedničke evroazijske i BRIKS ekonomije.

Vojnici sa fronta u Ukrajini na vojnoj paradi povodom Dana pobede nad fašizmom, Moskva, 9. maj 2024. (Foto: mil.ru)

Ne samo da se nije dogodio slom ruske ekonomije, nego je ona napravila odlučujući i nužan zaokret ka tržištima gde je Rusija dobrodošla. Paradoksalno ili ne, upravo su zapadne sankcije i eskalacija rata probudile rusku industriju i privredu. Današnji zalet ruske ekonomije mogao bi se opisati kao najimpresivniji u njenoj istoriji, s kojim su, možda, uporedivi uzleti u vreme Ivana IV Vasiljeviča, Petra Velikog i Katarine Velike, Staljina ili kratkotrajni dinamični uspon u vreme premijera Petra Stolipina početkom 20. veka.

Vladimir Putin je nedavno još jednom pobedio na predsedničkim izborima i to najubedljivije do sada. Budući da je na vlasti već dve i po decenije, kako gledate u celini na njegovu pojavu, ličnost i politiku? Kakav je Putinov značaj za Rusiju, ali i za ceo svet?
– O Putinovoj ličnosti sudiće isključivo njegov uspeh u ovom ratu. Putin je dobio istorijsku ulogu da vodi otadžbinu u još jednom egzistencijalno-otadžbinskom ratu, a ono što Rusija od njega zahteva jeste da bude pobednik. Ishod ovog rata biće jedino merilo njegove istorijske uloge.

Putin je nedavno izjavio, parafraziraću, da je „siguran da će jednom, bez obzira na sve, Rusi i Ukrajinci ponovo biti braća". Pitam vas kao vrsnog poznavaoca prilika u Rusiji, i uopšte bića ruskog naroda: da li je ova izjava realna, ili spada u domen utopije, čak i populizma, kome Putin nije sklon?
– Na nedavno održanom forumu „Kakva pobeda nam je potrebna", bivši ministar obrazovanja i nauke Ukrajine Dmitrij Tabančik je rekao da to isključivo zavisi od ruskog rukovodstva, a on smatra da je potrebna temeljna deukrajinizacija i rerusifikacija ruskih zemalja koje su decenijama pod okupacijom. U vezi s tim treba reći: Ukrajinci i Rusi nisu braća, već Ukrajinci jesu Rusi, odnosno – Malorusi.

Njima je posle višedecenijskog nacionalnog inženjeringa nametnut lažni identitet. Jedina funkcija tog lažnog identiteta je da se za račun stranog kolonizatora koji mu je kreator, poput zombija, nosioci takvog identiteta bore protiv originalnog identiteta. Današnja Ukrajina, kao anti-Rusija, isprogramirana je da se bori protiv sopstvenog originalnog identiteta do samouništenja.

Strane kolonizatore ne interesuju ljudi, osim u funkciji topovskog mesa. Na isti način Zapad je u licu Kristijan Amanpur, Ričarda Holbruka, Bona Voksa, Madlen Olbrajt, Vilijama Vokera, ili kasnije Andželine Džoli, poput maloletne dece degradirajuće tetošio Srbima suprotstavljene narode u jugoslovenskom građanskim ratovima. Isto tako danas to rade sa Ukrajincima. Jedni juče a drugi danas za Zapad su isključivo instrument, potrošni materijal. To je nešto sa čime se i mi Srbi skoro dva veka suočavamo.

Mustru za derusifikaciju, kao i za desrbizaciju, odnosno mustru za nacionalni inženjering i pravljenje novih nacija na štetu dve istorijske nacije, izmislila je i prva sprovela Austrougarska, a danas vidimo posledice toga. Sve kasnije zapadne sile držale su se te mustre. Možemo da kažemo da je temelje udario Vatikan, ali kvalitativnu razliku napravili su Habzburzi.

Videćemo šta će biti sa celim svetom, ali u narednim decenijama očekujem da će militantno političko ukrajinstvo u nacionalnom smislu postojati jedino u dijaspori. Ono će biti izvor zapadnim službama za regrutaciju radi sabotaže Rusije gde god je to moguće u zemlji i inostranstvu, na sličan način na koji je ustaška emigracija sabotirala Jugoslaviju. Ukoliko Rusija pravilno pristupi ovom ideološkom problemu – ukrajinstvo će na teritoriji same Ukrajine, kao delu ruske teritorije, biti osuđeno na istorijski nestanak.

Kakva su vaša očekivanja od BRIKS-a, i u bližoj i u daljoj budućnosti?
– BRIKS je zapravo savez svetske većine koju, pre svega, povezuje zajednička želja da zapadna hegemonija bude okončana u svakoj sferi. BRIKS Zapadu stavlja do znanja da je došao kraj njegovoj hegemoniji i da je ubuduće moguće funkcionisanje samo u multipolarnom svetu. BRIKS ne povezuje ni ideologija ni zajednička religija.

Zajednička fotografija lidera BRIKS-a na dan samita u Johanesburgu, 24. avgust 2023. (Foto: EPA-EFE/Kopan O. Tiape)

Zemlje BRIKS-a povezao je zajednički interes i zajednička želja za oslobođenjem od zapadnog imperijalizma koji dotiče svaku zemlju na planeti i koji je postao neprijatelj čoveka i čovečanstva. Zapadna hegemonija je neprijatelj i sopstvenog stanovništva.

Krajem godine očekuju nas i izbori u Sjedinjenim Državama, sudbonosni ili ne?
– Što se američkih izbora tiče, veliko je pitanje šta će se dogoditi. Donalda Trampa je 30. maja osudila porota njujorškog suda, ali će on, po svemu sudeći, biti kandidat republikanaca na predsedničkim izborima. Dosta je zanimljivo da se nedavno u Americi pojavio film Građanski rat. Iako taj film predstavlja subverziju na ideološkim pozicijama demokrata, sama činjenica da je snimljen govori nam da su SAD odavno u psihozi građanskog rata.

Stvari stoje tako da je u interesu čovečanstva da se Amerika zabavi svojim jadom kako bi manje bila u mogućnosti da projektuje sopstveno nasilje nad ostatkom sveta. Imperija je u agoniji, ali je upravo zbog toga sada najopasnija. Zato i govorimo o potencijalnom distopičnom scenariju svetskog nuklearnog rata. Džozef Bajden i Demokratska stranka svakako znače kontinuitet dosadašnje politike. Koliko bi pobeda Trampa mogla da promeni stvari – teško je reći – jer on na mestu predsednika SAD može da postane talac zatečene situacije, tako da i s Trampom u Beloj kući ne treba biti preveliki optimista.

Zanimljivo da su se Tramp i Bajden, pre toga Tramp i Hilari Klinton, međusobno razišli o svim pitanjima sem o podršci Izraelu, koja je, čini se, bezuslovna iz ugla Amerike. Kako to tumačite, pogotovo u kontekstu sukoba u Pojasu Gaze i novog zaoštravanja na relaciji Izrael-Iran? Jedni misle da Amerika koristi Izrael u skladu sa svojim imperijalnim tendencijama, ali ima i onih koji situaciju tumače obrnuto: da Tel Aviv koristi snagu Amerike ne bi li rešio svoje regionalne sporove… Postoji izraz „klijent država". Ko je čiji klijent u celoj toj priči?
– Mislim da su SAD s jedne strane talac Izraela, ali je s druge strane Izrael njihov bič na Bliskom istoku. Bič kojim šibaju i disciplinuju čitav taj region. Ipak, Benjamin Netanjahu jeste veliki problem Amerike. Kako je to u nedavnom predavanju u Australiji rekao Džon Miršajmer: „Izrael nema mnogo opcija u Gazi, oni mogu da budu ili sila koja će nastaviti aparthejd ili će izvršiti etničko čišćenje".

„Da bi bilo sprovedeno etničko čišćenje – oni pojačavaju genocidne metode", kaže Miršajmer. Bez obzira na toliki broj ubijenih Palestinaca, međutim, Izraelci nisu uništili Hamas, niti su naterali stanovništvo na masovni odlazak iz Pojasa Gaze. Miršajmer smatra da bi, dugoročno gledano, Iran mogao da bude najveći dobitnik, a Izrael i SAD najveći gubitnici ovog rata.

Palestinci prolaze kroz razoren izbeglički kamp Džabalija u Pojasu Gaze, 29. februar 2024. (Foto: AP Photo/Mahmoud Essa)

Netanjahu svakako želi dalju eskalaciju, i uvlačenje SAD u veliki regionalni rat. Motiv za to, pored teološke komponente, u dobroj meri jeste činjenica da njegova vlast – čak i njegova sloboda – zavise od trajanja rata. Treba imati u vidu i duboke ideološke podele u izraelskom društvu i nelagodu koju rat tamo izaziva. U skladu s tim namerama, nije nemoguće da Izrael pohodom ne samo na Liban, nego i na širi region, pokuša da uvuče SAD u veliki rat.

Vratio bih se na rat u Ukrajini, ali u kontekstu Evropske unije. Da li je sada svima jasno da će EU biti, odnosno da već jeste, posle Ukrajine, najveći gubitnik u tom ratu?
– O tome nema dileme! Evropska unija ne samo da je već sada najveći gubitnik ovog rata, već je veliko pitanje i da li će ga preživeti. Mislim da verovatno neće. Suštinski EU ne postoji od 2016. godine posle odlaska Velike Britanije.

Od tada možemo govoriti isključivo o krnjoj EU, baš onako kako su na Zapadu zvali Jugoslaviju posle secesije Slovenije. Poslednje veliko proširenje EU bilo je njena „labudova pesma". O Evropskoj uniji ne možemo govoriti u kontekstu budućnosti – ona je definitivno završena priča. Čak i ako preživi ovaj rat, biće preobražena do neprepoznatljivosti.

Za nas je svakako najvažnija pozicija Srbije. Koliko je ona u ovom trenutku teška i neizvesna? Verujem da je nepotrebno početi pitanje sa – da li je.
– Srbija ima mnogo problema i izazova. Potrebno je preispitivanje kompletne politike proteklih godina prema vitalnim nacionalnim interesima, pogotovo prema Kosovu i Metohiji. Mislim da su konkretno tu napravljene najveće greške. Veliki je udar i na Republiku Srpsku, mada treba reći da kompletno pitanje Srbije već odavno nije nešto što može da kontroliše samo naša vlast i hegemon u vidu SAD.

Naša vlast jeste pod najvećim uticajem Vašingtona, ali i drugih zapadnih aktera – poput Izraela, Britanije i Francuske – koji utiču na situaciju na Balkanu. Istovremeno imamo situaciju – za nas svakako povoljnu – da su sve prisutnije Kina i Rusija, čiji se interesi poklapaju sa interesima naše države i srpskog naroda. Tu je i izuzetno važna „osovina 4B": Beograd – Budimpešta – Banjaluka – Bratislava koju nazivam „Nova mala Antanta".

Politički, Republika Srpska jeste najhrabrija srpska država. Mislim da će se vrlo brzo desiti nove političke, možda i ne samo političke turbulencije na Balkanu. Uopšte ne isključujem mogućnost da Zapad ponovo pokuša da vojno okupira sve srpske države, ali to neće proći bez rata u koji bi, sasvim sigurno, ovog puta bile uključene i Rusija i Kina. Zapad bi odavno na Balkanu izazvao ozbiljniju vojnu eskalaciju, da nema u vidu i druge aktere koji bi se u to automatski uključili.

Mađarski premijer Viktor Orban prima orden Republike Srpske od predsednika Milorada Dodika u Banjaluci, 5. april 2024. (Foto: Tanjug/Srna/Borislav Zdrinja)

Srbija mora da štiti svoje interese, a to u ovom trenutku podrazumeva radikalan zaokret u kosovskoj politici. Konkretno, Srbija za početak treba da suspenduje Briselski sporazum i da ga proglasi ništavnim. Sve više i sve češće se mogu čuti prognoze da Zapad sprema novi egzodus Srba, a država Srbija ne da ne sme doći u situaciju da bude saučesnik u tome, već mora zaštiti svoj teritorijalni integritet i svoje ljude. Srbija – ako pretenduje da bude suverena država – mora da bude spremna na sve opcije. Shodno tome, potrebno nam je mnogo veće i obimnije osposobljavanje vojske, zajedno s hitnim vraćanjem redovnog vojnog roka.

U poređenju sa Azijom i Afrikom, čak i sa obe Amerike, Evropa je u principu mali kontinent, prosečno vrlo starog stanovništva, bez naročitih prirodnih resursa; uz to je izgubila dominaciju na polju ekonomije, nauke i tehnoloških inovacija. Da li je neka vrsta udruživanja nužna i neophodna za Evropu? I da li je vreme za demontažu ovakve EU i formiranje neke nove političko-ekonomske organizacije koja bi poštovala suverene države i nacije, odnosno da li je vreme za „Evropu nacija" koju promoviše Marin le Pen? Naravno, koliko je ta ideja moguća i realna, i da li bi ona dugoročno za Srbiju bila bolje rešenje od direktne integracije u BRIKS, ako uzmemo u obzir da bi takva Evropa prema samom BRIKS-u vrlo verovatno gajila daleko pozitivniji odnos od aktuelne EU?
– Evropski put je laž. Sada vidimo kampanju koju kod nas vodi EU pod nazivom „Evropa je naša kuća". Mogu samo da kažem: daleko im lepa kuća! Budućnost EU danas izgleda veoma mračno, a čini se da isto važi i za budućnost Evrope. Ne mislim da Marin le Pen tu išta može da promeni. Svakako da rezultati izbora za EU parlament izazivaju politički potres u članicama EU, o čemu svedoče prve ostavke posle objavljivanja izbornih rezultata.

U EU se verovatno, ili gotovo izvesno, a u vezi s izborima za Evropski parlament (EP), čak i ako posle toga Le Penova osvoji vlast u Francuskoj, ništa suštinski neće promeniti jer je njena partija odavno na putu „melonizacije", o čemu svedoči i njihov sukob sa nemačkom Alternativom za Nemačku (AfD). Ovo važi i za francusku partiju „Nacionalno okupljanje" i za gotovo sve druge tzv. „suverenističke snage".

Lideri Nacionalnog okupljanja, Marin le Pen i predsednik stranke Žordan Bardela, na 18. kongresu stranke u Parizu, 5. novembar 2022. (Foto: Alain Jocard/AFP)

„Melonizacija" je proces preobražaja evropskih suverenista po ugledu na Đorđu Meloni, koja je ušla u NATO tabor, i posećuje Kijev kao deo NATO ratnih napora protiv Rusije. Od suverenista – izuzimajući Viktora Orbana i Roberta Fica – ne očekujem ništa, jer je EU političko krilo NATO pakta. Kako sada stvari stoje, možemo očekivati fašizaciju Evrope, isključivo u funkciji rata protiv Rusije.

Mi, kako je rekao predsednik Kine Si Đinping, imamo zajedničku budućnost s Kinom, što podrazumeva zajedničku budućnost Srbije s Rusijom i zemljama velike Evroazije i BRIKS-a. To isključuje zajedničku budućnost sa umirućom Evropskom unijom. Mislim da nam je to dar od Boga, pošto Evropu očekuju strašna vremena.

Intervju za Pečat vodio Nikola Trifić

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: Pečat

Naslovna fotografija: Printscreen/X/Milorad Dodik

BONUS VIDEO:

 

'Partizanima se može ponositi čitava Europa'

by PCNEN | jun 21, 2024 | Drugi pišu | 0 comments

Autor: Branimira Lazarin

Skoro kao o nogometu, kod nas svatko koga zanima analitička historiografija o Drugom svjetskom ratu na jugoslavenskom tlu ima dojam da "zna" bolje od nekoga drugoga koji također "zna" o istom pitanju, pogotovo u regionalnom ključu. U tom smislu, budući da smo ljubaznošću producenata Al Jazeere Balkans imali priliku premijerno pogledati nekoliko epizoda serije povjesničara Hrvoja Klasića, valja reći nešto o onome što njegova serija nije. "Partizani", koji se u tjednom ritmu odnedavno prikazuju na Al Jazeeri Balkans, ne slijede kronologiju NOB-a, ne bave se pojedinačnim portretima snažnih protagonista NOB-a i ne oslanjaju se na svjedočenja partizana, nego se u svakoj epizodi tematski bave određenim aspektom krovne teme, sa sugovornicima, u pravilu povjesničarima, čije se analize smjenjuju s arhivskim materijalom – filmskim isječcima i fotografijama, i to mahom materijalom koji dosad nije viđen. Odnosno, Klasićev je autorski pristup (konceptualno sličan njegovoj dokumentarnoj seriji "NDH" u produkciji HTV-a) ovdje intrigantan jer, suprotno očekivanju da se o ovoj temi "sve zna", uvodi interpretacije i analize koje djeluju svježe, promišljeno i s mnogo novih, važnih detalja.

NASTAVAK.... https://www.pcnen.com/portal/2024/06/21/partizanima-se-moze-ponositi-citava-europa/

 

Калин Тодоров: САД су мислиле да ће се обрачунати са Русијом као са Југославијом, али је испало другачије

politika.rs

Калин Тодоров: САД су мислиле да ће се обрачунати са Русијом као са Југославијом, али је испало другачије

1–2 minutes

---

Сједињене Америчке Државе су мислиле да им се све може и да ће се обрачунати са Русијом на исти начин као са Југославијом, али је испало другачије, изјавио је бугарски писац и новинар Калин Тодоров за телевизију „Евроком", преноси Спутњик.

„САД су себе прецениле. Чинило им се да све могу, да је Русија на коленима, чинило им се да ће се са Русијом обрачунати брзо као са Југославијом. Али испоставило се да је све другачије, да рат породице Бајден иде ка потпуној пропасти. И једног дана ће доћи неизбежно, неко ће морати да плати рачуне", оценио је Тодоров.

Како је истакао, по окончању сукоба свет може да очекује нову „Јалту" и нови „Нирнбершки процес".

„Наравно, за сада такве прогнозе звуче невероватно, али сматрам да ће ма крају ситуација доћи до неке врсте нове (конференције из) Јалте где ћемо добити нову прерасподелу зона утицаја у свету и до новог 'Нирнбершког суђења' где оптужени никако неће бити Путин", закључио је новинар.
 

View article...

Enclosures:

160z120_677z381_nato-agresija-toplana-novi-beograd-politika.rs.jpg (8 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2024_06//160z120_677z381_nato-agresija-toplana-novi-beograd-politika.rs.jpg

 

Latinović: Izjave Hila i Hovenijera bez većih razlika, cilj SAD da se dijalog završi priznanjem Kosova

kosovo-online.com

Latinović: Izjave Hila i Hovenijera bez većih razlika, cilj SAD da se dijalog završi priznanjem Kosova - Kosovo Online

3–4 minutes

---

Bivša ambasadorka pri Oebsu Branka Latinović kaže za Kosovo onlajn da je cilj Amerike da se dijalog Beograda i Prištine završi procesom priznavanja Kosova, što je, kako navodi, Beogradu poznato jer je to kontinuitet u stavovima američke administracije, kao i da nema velikih razlika između izjava koje su prethodnih dana dali ambasadori SAD u Beogradu i Prištini, Kristofer Hil i Džefri Hovenijer.

Hil je, podsetimo, izrazio uverenje da formalno priznanje Kosova neće biti uslov za ulazak Srbije u Evropsku uniju, već normalizacija odnosa sa Prištinom, dok je Hovenijer dva dana pre toga izjavio da proces dijaloga između Kosova i Srbije treba okončati uzajamnim priznanjem.

U ovim izjavama, kako ocenjuje Latinović, u suštini nema razlika već je reč o nijansama i načinu interpretacije.

"Ono što je ambasador Hil rekao treba čitati između redova, vodeći računa o tome da on ima dobre odnose sa svim zvaničnicima u zemlji svoje akreditacije. On je to rekao u vezi sa putem Srbije prema Evropskoj uniji, odnosno da to neće biti uslov, što je činjenica sve dok pet članica EU ne prizna Kosovo to ne može biti ni formalno, ni dejure uslov za članstvo, a i čitav proces koji EU vodi je proces o normalizaciji. Nigde ne stoji priznanje", ističe Latinović.

Kako dodaje, svi sporazumi od Briselskog sporazuma iz 2013. godine su sporazumi o normalizaciji odnosa čija je poenta da se urede odnosi između Beograda i Prištine.

"I sporazumi od prošle godine, ono što kolokvijalno nazivam Brisel 2 i Ohridski sporazum, odnosno mapa puta za primenu tih obaveza, takođe govore o normalizaciji odnosa. Tako da tu ne treba čitati neku veću razliku u stavovima između američkog ambasadora u Beogradu i Prištini. Džefri Hovenijer sigurno vodi računa o tome kako će se to dopasti vlastima gde je on akreditovan. Poenta je da je američki cilj, odnosno američka namera da se čitav taj proces završi sa procesom priznavanja što nije ništa novo, to je nama poznato i to je kontinuitet u stavovima američke administracije. Tako da tu nema nekih velikih razlika", kaže Latinović.

Ona navodi da dijalog Beograda i Prištine, kako je zamišljen, ima dve faze: prvu, proces o normalizaciji koji znači punu primenu  Briselskog sporazuma 1 i 2, odnosno dogovora iz 2013. i 2023. godine, što bi trebalo da bude okvir za članstvo Srbije u EU i što je pretočeno u pregovaračko Poglavlje 35 u kom su uslovi koje treba ispuniti.

"Zamišljeno je da bi se nakon toga vodili pregovori o ukupnom regulisanju odnosa. Da li će do toga doći i kada, to je sada jedno hipotetičko pitanje", navodi Latinović.

 

fakti.org

Кршљанин: Србија 1999. није изгубила рат, а Русија ће да победи

6–8 minutes

---

„ЦРНИ ВИДОВДАН" 2001. - АНТИУСТАВНО ИЗРУЧЕЊЕ МИЛОШЕВИЋА ХАГУ - И ДАНАС ОПОМИЊЕ ЧЕГА СЕ МОРАМО ЧУВАТИ

Кинески дипломата Женг Мејфенг овом мапом је одговорила

на питање да ли је Г-7 свет или бар већина у свету
 

* Зашто је Србија била 1990-их главна мета и жртва западне агресије? Зато што су хтели да униште хуманистичке духовно-моралне принципе слободног света и – њихове носиоце. Стога су им се на путу нашле, и зато су покренули рат, најпре против Историјске Србије, односно Југославије, а затим против Историјске Русије, односно СССР

* Србија није изгубила рат и зато јер је на свом челу имала Слободана – новог Лазара, који је обновио српски национални понос и традицију и који је положио живот за спас Србије и за Косовски завет

*  Не може бити ни „пријатељских односа", па ни нормалне сарадње са државама које су  разбиле Историјску Србију (Југославију), и фактички држе под окупацијом БиХ и Косово и Метохију уз кршење Резолуција 1031 и 1244. Бар док не осуде своје антисрпске поступке и политику и не прихвате да сносе њихове последице.

* Русија је поводом 25 година од НАТО агресије обзнанила да је решавање српског питања један од услова за нормализацију односа са западним силама на глобалном нивоу

_________________________________________________

          Аутор: Владимир КРШЉАНИН

          ПОЈМОВИ национални суверенитет и социјална правда представљају гесло Међународног комитета „Слободан Милошевић", као основни принципи делатности Слободана Милошевића, односно Србије у његово време.

          Зашто је Србија била 1990-их главна мета и жртва западне агресије? Зато што су хтели да униште хуманистичке духовно-моралне принципе слободног света и – њихове носиоце. Стога су им се на путу нашле, и зато су покренули рат, најпре против Историјске Србије, односно Југославије, а затим против Историјске Русије, односно СССР. И да поновимо: Србија рат није изгубила, а Русија ће да победи.

          Србија није изгубила рат и зато јер је на свом челу имала Слободана – новог Лазара, који је обновио српски национални понос и традицију и који је положио живот за спас Србије и за Косовски завет.

          Угледајући се на Србију и храбро бранећи своје духовно-моралне вредности, а у политичком смислу принципе националног суверенитета и социјалне правде, Русија и Кина су створиле Нови свет, који карактеришу нови појмови и нови односи: правдени мултиполарни систем, заједничка будућност човечанства, светска већина, БРИКС, ШОС, Велика Евроазија...

          Слободан је срушен са власти огромном координираном хибридном офанзивом западног новца, западних тајних служби, западних медија и западне пете колоне, која се сручила на земљу исцрпљену десетогодишњим отпором колективном Западу. Разбијању земље, пљачкашкој приватизацији и колонизацији Србија на челу са Слободаном је пружила отпор, тиме охрабрила Русију и Кину, али и многе земље светске већине и тиме заслужила истакнуто место у Новом свету.

          Хибридна офанзива Запада била је праћена и агресијом на свест људи, агресивним испирањем мозгова и уценама.

          Слободан је оптуживан за комунизам, аутократију, екстремни српски национализам, издају српских националних интереса, корупцију, кочење тржишних реформи, одустајање од социјализма – практично за све што су се западни пропагандисти могли надати да ће изазавати било чије незадовољство, не обазирући се на то да су оптужбе биле лажне, неправедне, па чак и контрадикторне.

          А подршка Русије и Кине у то време била је преслаба да спречи „обојену револуцију" и колонизацију земље.

          Данас Србија све сигурније корача ка обнови свог суверенитета, стазом развоја и напретка, сигурно ослоњена на своју традицију и стратешко партнерство са Русијом и Кином. Ипак, „црни Видовдан" 2001. – противуставно изручење Слободана НАТО трибуналу у Хагу и његово убиство у хашком казамату 11. марта 2006. опомињу нашу савест, али и осветљавају пут слободе, јасно показујући којих све окова и заблуда морамо да се ослободимо на путу слободе и националног процвата:

          1. Социјална правда је исконска људска тежња, оснажена Христовим заповестима и цивилизацијско достигнуће најмоћнијих земаља, какве су данас Русија и Кина. Пећински антикомунизам и антисоцијализам, употребљени за колонизацију Источне Европе и рушење Слободана, показали су се као полуга апсурда и лажи у рукама најбескрупулознијих очајника на челу западне олигархије.

          2. Хашки трибунал је највећа западна злоупотреба УН, политички антисрпски квазисуд основан кршењем Повеље УН. Слобода и суверенитет Србије су неспојиви са прихватањем злочиначких „пресуда" ове институције. Србија мора од СБ УН да захтева поништавање свих пресуда трибунала и кажњавање одговорних за његове злочине.

          3. Западна агресија је разбила Историјску Србију (Југославију), скривила мноштво ратних злочина и злочина против човечности, створила огромну ратну штету и фактички држи под окупацијом Босну и Херцеговину и Косово и Метохију уз кршење Резолуција 1031 и 1244.

          Не може бити ни „пријатељских односа", па ни нормалне сарадње са државама које су учествовале у тим злочинима, бар док не осуде своје антисрпске поступке и политику и не прихвате да сносе њихове последице.

          Поводом 25 година од НАТО агресије Русија је обзнанила да је решавање српског питања један од услова за нормализацију односа са западним силама на глобалном нивоу. Злочин агресије је најтежи од свих злочина и нико нема право да га „опрости".

          4. Хероји и ветерани борбе за слободу, браниоци Отаџбине са оружјем у рукама или без, а посебно они који су пали у тој борби, на челу са Слободаном, који је био председник и врховни командант, морају уживати све почасти које једна слободна и поносна држава може да им пружи.

          Мора се укинути и заувек променити пракса марионетских власти које су хероје и ветеране одстраниле од друштвеног утицаја, пензионисале или отпуштале, маргинализовале, па чак и прогониле. Пример и искуство бораца за слободу мора да васпитава и надахњује омладину, снажи народ и државу.

          У Новом свету, који предводе Русија и Кина, а чији је иницијатор била Србија, стварају се услови за равноправност и историјску правду за све народе.

          У Новом свету неће бити агресије и ратова, испирања мозга и уцена, субверзије и тероризма, политичких трибунала...

           Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа, али ће и историјска правда у свету бити снажније и потпуније успостављена.

 

standard.rs

Revizionizam kao državni projekat

Александар Стојановић

9–11 minutes

---

Kompletna revizionistička klima, koja je u hrvatskom društvu naglašeno prisutna u poslednjoj deceniji, dovela je do toga da se NDH smatra normalnom državom u kojoj je ponegde počinjen neki zločini, ali ne i genocid nad Srbima

Ispod radara javnosti ovih dana su prošle informacija da je direktor Javne ustanove spomen-područja Jasenovac Ivo Pejaković podnio ostavku usljed narastajućih pritisaka na njegov rad, te da na tabli na ulazu u spomen područje više ne piše „Holokaust" koju je iznio istoričar Ivo Goldštajn.

A upravo ovo potvrda je snažnog istorijskog revizionizma u Hrvatskoj, koji se sve više nalazi pod patronatom državnog aparata. Preostali Srbi u Hrvatskoj zabrinuti su za sve učestalije negativne tendencije, a istoričari i stručnjaci upozoravaju na opasnost takvih postupaka.

Zabrinutost dodatno raste nakon posljednjih izbora, kada se HDZ odlučio da Vladu sastavi sa ultradesničarskom opcijom „Domovinski pokret". Njihovi članovi otvoreno su promovisali ustašku ideologiju, a o Jasenovcu su govorili kao o laži.

Ostavka direktora

Dugogodišnji direktor JUSP „Jasenovac" Ivo Pejaković povukao se sa ove funkcije nakon što je platforma „CroFact" objavila da neki podaci na stranici spomen-područja nisu tačni. Drugim riječima, ova platforma koja se bavi „istinitošću informacija", osporila je tezu da je „program u NDH predviđao da se pitanje Srba riješi tako što će jedna trećina biti pokatoličena, trećina raseljena, a trećina pobijena".

Sagovornici portala Kompas.info kažu da je ovakav potez moralni odgovor na političke pritiske – koji su proizašli iz nabujalog istorijskog revizionizma u hrvatskom društvu – te da ne čudi ovakav potez jer je teško voditi jednu ovakvu ustanovu u društvu koje se nikada nije suočilo sa zločinačkim karakterom NDH.

„Podsjetiću da je na mogući, ili čak vjerovatni, revizionistički zamah nakon ulaska Hrvatske u EU upozorio i Džerusalem post 1. jula 2013. Dakle, bilo je jasno da su u Hrvatskoj – tokom pristupnih pregovora – iz javnog prostora bile potisnute revizionističke težnje određenih političkih i društvenih činilaca. Kada je Hrvatska postala član EU ove ove grupe su dobile ogroman javni prostor", kaže istoričar u Centru za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Republike Srpske Dragoslav Ilić za Kompas.info.

Profesor Eliezer Papo kaže da sudeći po novoj tabli u spomen-području u Jasenovcu se nije desio Holokaust, nego masovni zločin. „Genocid nad Srbima i nad Romima nisu bili spomenuti ni u prethodnoj verziji natpisa – verziji čije vraćanje zazivaju liberalniji hrvatski građani – a koja je (zapravo) bila samo malo više kašer nego ova sadašnja", kaže Papo.

Smerovi revizionizma

Istoričar Dragoslav Ilić smatra da se revizionizam u Hrvatskoj razvija u nekoliko smjerova.

„Prvi bi bio onaj politički u okviru kojeg je – na osnovu rezolucija evropskog parlamenta o osudi totalitarističkih režima – uspostavljen simbolički kontinuoitet između NDH i savremene Republike Hrvatske. U ovom djelu se događa da prilikom ekshumacija ustaša i domobrana koji su stradali tokom rata, na spomenicima koji su podignuti na mjestima njihovog ukopa piše da je spomenik podignut hrvatskim vojnicima", kaže Ilić.

Navodi da je interesantan primjer vezan za rekonstrukciju dijela groblja na Mirogoju na kojem su sahranjeni domobrani i ustaše tokom Drugog svjetskog rata, a uz njih je sahranjen i predsjednih Hrvatskog sabora iz perioda NDH – Marko Došen. Akcija rekonstrukcije je podržana od strane Hrvatskog sabora, a Došen je smješten u niz predsjednika Sabora koji seže do onog današnjeg.

Marko Došen na Svenarodnom makedonskom saboru u Gornjoj Džumaji, 1933. (Foto: Wikimedia Commons/Archives State Agency/Bulgarian Archives State Agency/Public domain)

Sljedeća je, smatra Ilić, ona primitivnija varijanta – koja se uglavnom odnosi na Jasenovac – a revizionistički kampanju vodi „Udruga za istraživanje trostrukog logora Jasenovac". „Oni tvrde da jasenovački kompleks logora smrti nije bio onoliko strašan koliko je tvrdila 'komunistička propaganda' već da su prave strahote u Jasenovcu nastale tek nakon rata kada su u njemu 'bili zatočeni zarobljeni neprijatelji komunističkog režima'".

Kako funkcioniše ova grupa pseudoistoričara pokazuje primjer sa insitiranjem na postojanju pozorišne trupe u jasenovačkom logoru", navodi on. Dodaje da je pozorišna trupa zaista postojala, ali je u njihovoj interpretaciji njena uloga izrazito prenaglašena kako bi bilo pokazano da su logoraši imali adekvatan kulturni sadržaj u logoru.

„Međutim, 'promiče' im činjenica da je od dvadesetak logoraša koji su činili trupu – Jasenovac preživio samo jedan, i to slučajno, jer se u momentu kada je Šakić izdao naređenje o likvidaciji trupe nije našao u Jasenovcu već u Staroj Gradišci", kaže Ilić.

Naučni revizionizam

Treći smjer je naučni revizionizam, kojeg je najteže locirati i razobličiti. Prema mišljenju Ilića, Ivo Pejaković je žrtva upravo toga. „On funkcioniše tako što se istoričari – po pravilu desne političke orjentacije – okome na neki sporni detalj, a zatim na osnovu njega osporavaju kompletnu utvrđenu sliku o određenoj pojavi", kaže Ilić.

Objašnjava da je, u konretno ovom slučaju, Vladimir Gajger doveo u pitanje tekst u kojem je stajalo da je na sastanku predstavnika vlasti NDH i Trećeg Rajha donesena odluka o uništenju Srba.

Doček vojske nacističke Nemačke u Zagrebu, 10. april 1941. (Foto: Wikimedia Commons/Public domain)

„Mi u suštini ne znamo do u detalje o čemu je razgovarano na tom sastanku, ali znamo da je Hitler savjetovao Pavelića da neko vrijeme vodi nacionalno netolerantnu politiku. Sa druge strane, poznato je da je plan o trećinama postojao i pominjao ga je Mile Budak, koji se u sistemu NDH veoma visoko kotirao. Iako sam navod u tekstu – zbog kojeg je prozvan menadžment Spomen područja Jasenovac – nije do kraja precizan u pojedinostima, on je u osnovi tačan", kaže Ilić.

Na kraju, kaže da kompletna revizionistička klima, koja je u hrvatskom društvu naglašeno prisutna u posljednjoj deceniji, dovela je do toga da se NDH smatra normalnom državom u kojoj su ponegdje počinjene neki zločini, ali ne i genocid nad Srbima.

„Revizionizam nije specifičnost Hrvatske, naprotiv, ima ga u svim društvima. Specifičnost Hrvatske je u tome što se on postepeno sa margine na kojoj je, iz političkih razloga, bio smješten do 2013. sve više pomjera ka društvenom središtu. To je opasnost koliko za samu Hrvatsku toliko i za njeno okruženje", zaključuje Ilić.

Suočavanje sa prošlošću

Profesor Papo objašnjava da je za vrijeme druge Jugoslavije suočavanje sa zločinačkim karakterom NDH bilo neizvodivo, jer je za sam opstanak države i društva bilo neophodno da se stvori matematička ravnoteža između jednakog učešća svih jugoslovenskih naroda u narodno-oslobodilačkoj borbi i jednakost učešća prezrenih i odnarođenih „grupa i grupica" unutar svakog jugoslovenskog naroda u zločinima na strani okupatora.

„Tako su Socijalistička Republika Hrvatska i Socijalistička Republika Bosna i Hercegovina 27. juli slavile kao Dan ustanka narodâ (Hrvatske i Dan ustanka naroda Bosne i Hercegovine, kao da se već 1941. radilo o ustanku svih naroda obiju republika, dok se ustvari radilo o jednom jedinom prostoru – prostoru Nezavisne države Hrvatske (NDH) – na kome je jedan narod, Srbi, ustao protiv genocidne politike jedne 'države' protiv svog vlastitog civilnog stanovništva", kaže Papo.

Srpski dečaci sa područja Kozare obučeni u ustaške uniforme okupljeni u koncentracionom logoru Stara Gradiška (Foto: Memorijalni muzej Jasenovac/United States Holocaust Memorial Museum)

Dodaje da Jevreji i Romi, nisu brojali dovoljno visok broj duša kako bi sami mogli da podignu ustanak, ali su se njihovi mlađi i organizovaniji pripadnici vrlo brzo pridružili Narodno-oslobodilačkom pokretu. „Zbog posebne izloženosti naumu potpunog i sveoubuhvatnog uništenja, procenat jevrejskih pripadnika NOP-a bio je apsolutno disproporcionalan udjelu Jevreja u stanovništvu Nezavisne države Hrvatske", objašnjava on.

Izgubljena nada

Profesor Eliezer Papo kaže da je nakon raspada SFRJ postojala nada da će Njemačka – kao ponovni glavni sponzor hrvatske nezavisnosti – nametnuti svojoj štićenici njemačke standarde, koji su i sami bili šepavi, ali su napredovali u direktnom smjeru sa izumiranjem generacije Nijemaca koji su učestvovali u Holokaustu.

„Ali to se nikada nije desilo. Sa sve jačom rusofobijom Zapada – koji je sve popustljiviji prema onima koji su se borili protiv Rusa u Drugom svjetskom ratu (sjetimo se samo sramotnog stajaćeg aplauza kanadskog parlamenta ukrajinskom SS veteranu) – šanse da će se to suočavanje desiti u ovoj generaciji nisu baš mnogo veće od nule. S druge strane (sudeći po obrascu izloženom na koncu drugog božanskog govora u Dekalogu) ako se to suočavanje ne desi u ovom pokoljenju – kasnije će postati izlišno", zaključuje Papo.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: Kompas

Naslovna fotografija: Tihomir Janjiček

BONUS VIDEO:

 

Hil: EU od Srbije traži normalizaciju odnosa, ne i priznanje

kosovo-online.com

Hil: EU od Srbije traži normalizaciju odnosa, ne i priznanje - Kosovo Online

10–13 minutes

---

Evropska unija od Srbije traži normalizaciju odnosa sa Kosovom, ne i priznanje, istakao je ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil u intervjuu za Nin.

Upitan da li misli da će Srbija morati da prizna Kosovo da bi postala član EU Hil je kazao: „mislim da ne".

„Ono što Evropljani traže je upravo ono što kažu, a to je normalizacija. Oni žele mir i bezbednost u regionu, a svakako i između Kosova i Srbije. Mislim da su vrlo jasno rekli da postoje članie EU koje ne priznaju Kosovo, tako da je pravo pitanje da pokušamo da dođemo do normalizacije tamo gde te granice neće biti granice koje dele, već granice koje spajaju, granice koje ih zaista spajaju, i nadam se da ljudi mogu da shvate šta mi ovde zaista govorimo o budućnosti i tome kakvi će životi ljudi izgledati", rekao je.

Hil je istakao da bi zato voleo da vidi mnogo više napretka na planu normalizacije i dodao da je jasno da i EU to ima na umu.

Izrazio je uverenje da je Ohridski sporazum odredio neke oblasti na koje se treba fokusirati, a da je jedna od njih potreba za stvaranjem Zajednice srpskih opština.

„Ovo nije počelo sa Ohridom, znate, postoji već nekih 11 godina i mislim da je vreme da se to sprovede, ali da u kontekstu implementacije postoji jasna slika za Srbe koji žive na Kosovu. Postoje i drugi elementi kojima se treba pozabaviti, a to je normalizacija odnosa između Kosova i Srbije i verujem da se na tome može raditi i to bi trebalo da bude urađeno u kontekstu regiona. Region Balkana počinje da ima sve više i više obrazaca saradnje između svih zemalja, i ja se nadam da bi to moglo da se ostvari, ali iskreno govoreći, razočaran sam što nismo bili u mogućnosti da uradimo više", objasnio je.

Hil je upitan kako gleda na to što slučaj Banjske, u koji je umešan Milan Radoičić, ni posle osam meseci nije pomeren sa mrtve tačke, rekao da je mišljenje SAD da je to osoba koja je priznala da je veoma umešana u događaje u Banjskoj.

„To svakako nije bio dan koji je pomogao srpskim interesima, a svakako nije pomogao ni američko-srpskim odnosima. Ipak se nadam da će se ovo pitanje doći do suda i da će postojati neka odgovornost za ono što se dogodilo", dodao je.

Govoreći o trenutnim odnosima Srbije i SAD rekao je da pre svega misli da Vašington i Beograd imaju vrlo dobar dijalog, da se ne slažu u svemu, na primer o Kosovu, ali da se slažu o neophodnosti mira i sigurnosti u Evropi.

„I mislim da se veoma slažemo oko činjenice da ruska agresija na Ukrajinu treba da se zaustavi. Tako da mislim da imamo mnogo toga da gradimo. I ono što bih voleo da vidim je da uradimo više. Mislim da naša dva naroda imaju mnogo toga zajedničkog. I voleo bih da vidim veze koje će jačati u narednim godinama", podvukao je.

Upitan da li bi EU prijemom rešila tenzije na Zapadnom Balkanu, a uz to i smanjila ruski i kineski uticaj na ovim prostorima, Hil je istakao da je EU organizacija koja može sama da donosi odluke.

„Ne treba mi da im govorimo šta da rade, stoga bih bio oprezan sa takvom formulacijom da je nekako naš posao da ih guramo. Ali kada zemlja želi da se pridruži Evropskoj uniji, kada ima aspiracije, mi želimo da podržimo te težnje, a to je upravo ono što radimo u Srbiji. Srbija ima stvari koje treba da uradi u oblasti vladavine prava i sličnih pitanja, sva ta poglavlja koja su do sada otvorena sa Evropskom unijom. Dakle, naš zadatak je da pokušamo da pomognemo Srbiji u ovom poduhvatu, jer smatram da je sasvim jasno da će Srbija u budućnosti biti u Evropskoj uniji", podvukao je.

Vezano za neuvođenje sankcija Rusiji Hil je istakao da su SAD vrlo jasne stavile do znanja da bi želele da se Srbija pridruži sankcijama, ali da je Srbija takođe preduzela neke važne korake kako bi jasno stavila do znanja Rusiji da se ne slaže sa agresijom koju je ta zemlja izvršila na svog suseda, što je veoma važno. „Imamo veoma dobar dijalog sa Srbijom, i da, Srbija je preduzela neke veoma konkretne mere da Rusiji stavi do znanja da ono što su uradili u Ukrajini ne može biti održivo, i pre ili kasnije će morati da postigne mirovni sporazum i povuče se iz Ukrajine. Tako da mislim da se dobro razumemo sa Srbijom. Što se tiče njenogusklađivanja sa Evropljanima, to ću prepustiti njihovim razgovorima sa Evropljanima, ali ono što je za nas trenutno važno jeste da je Srbija jasno stavila do znanja gde se nalazi u odnosu na Ukrajinu", dodao je.

Na pitanje da li misli da bi se eventualna promena administracije u Vašingtonu posle novembarskih izbora u SAD mogla odraziti na odnos prema Srbiji Hil je rekao da se ne meša u unutrašnje stvari Srbije, niti se meša u unutrašnje stvari SAD.

„Da, u pravu ste, imaćemo izbore, ali ja bih zaista istakao činjenicu da mi kao država imamo interese. Ko država, imamo veoma važne interese u Evropi kao i u Srbiji. I videćemo da će ti interesi postojati o bilo kojoj administraciji da govorimo", ukazao je.

Upitan da prokomentariše Svesrpski sabor Hil je poručio da svi moraju da shvate jeste da je Dejtonski sporazum osnova teritorijalnog integriteta Bosne, teritorijalnog integriteta entiteta unutar Bosne i da ove elemente Dejtona moraju poštovati sve strane.

„Američki Ustav je usvojen 1789. godine i Amerikanci još uvek raspravljaju o tom ustavu toliko vekova kasnije. Što se tiče Bosne, Dejton je očigledno osnivački dokument ove bosanske države i mislim da je Dejton univerzalno podržan, podržan od strane srpske vlade, svakako podržan od naše vlade. I jedni i drugi smo potpisnici Dejtonskog sporazuma i to je način na koji treba nastaviti. Mislim da je poenta u vezi sa Dejtonom vrlo jasna. Dejtonskim mirovnim sporazumom ne donosite jednostrane odluke. To se mora uraditi na nivou cele zemlje. U Beogradu je tokom vikenda održan veliki događaj, jedna posebna manifestacija, sa folklorom i ostalim stvarima koje su se dešavale. Ali mislim da jedna stvar koju svi moraju da shvate jeste da je Dejton osnova teritorijalnog integriteta Bosne, teritorijalnog integriteta entiteta unutar Bosne i da ove elemente Dejtona moraju poštovati sve strane", rekao je.

Na konstataciju da u srpskoj javnosti preovladava stav da ambasador SAD ima uticaj na ključne odluke koje se donose u državi i pitanje koliko zaista strani ambasadori imaju uticaj na srpsku unutrašnju politiku, Hil je rekao da ambasadori u Srbiji mogu biti uspešni samo ako razumeju jednu stvar, a to je da ljudi ne vole da im se govori šta rade.

„Dakle, ako imate ideju, razgovarajte o svojim idejama, razgovarajte o tome sa ljudima, pokušajte da razumete kako da idete napred. Ali ako mislite da možete da nametnete nešto srpskom narodu, onda ćete morati dobro da razmislite", rekao je.

On je dodao da smatra da svaki strani diplomata koji ide u neku državu, bilo koju zemlju, treba da sarađuje sa predstavnicima te zemlje, a sa Sjedinjene Države svakako sarađuju sa predstavnicima Srbije, uključujući i predsednika Aleksandra Vučića.

Istakao je da će SAD nastaviti da sarađuju s njim sve dok je on predsednik ove zemlje.

Kada je reč o izborima u Srbiji i kritikama Dragana Đilasa ukazao je da je mišljenja da Srbija svakako ima neka pitanja koja treba da rešava na izborima, ali da smatra da je bilo pomaka od decembra.

Upitan za stav Vašingtona o činjenici da u novoj vladi Srbije sede dve osobe pod sankcijama SAD, naglasio je da je Amerika veoma razočarana što ih vidi ponovo u vladi.

„Kao što znate, bili su van vlade, a sada su se vratili. Vidite, moram da sagledavam šta je najbolji put napred za stvari koje pokušavamo da uradimo sa Vladom Srbije. A kada komentarišete pojedince u Vladi Srbije, nisam siguran da je to najbolji put napred. Svakako smo izneli svoje stavove o te dve osobe, i mislim da ću to ostaviti po strani i nastaviti sa onim što radim ovde", naveo je.

Ocenjujući trenutno stanje instituacija na kojima Srbija radi u procesu priključivanju EU– vladavini prava, demokratiji, medijskim i ljudskim slobodama, reformi pravosuđa, borbi protiv korupcije..., rekao je da smatra da je ono što mora da se ostvari.

„Ima nekih stvari sa kojima su više napredovale od drugih ali moraju da nastave da rade na tome. Mislim da Evropska unija, i pokušao sam da to razjasnim i u prošlosti, Evropska unija ima pravo da kaže, gledajte, želimo da vaša zemlja bude u zajednici sa nama, ali želimo da vaša zemlja reši neke od svojih problema pre nego što uđete u EU. I to je ono što oni pokušavaju da urade", rekao je.

Kazao je da smatra da EU zaista pokušava da pomogne Srbiji ne samo da reši probleme, već da pruža i tehničku pomoć u rešavanju tih pitanja.

I veliki deo onoga što Sjedinjene Države rade u ovoj zemlji, dodaje, jeste da pokušavaju da pomognu u težnjama da se pridruži Evropskoj uniji.

„Verujem da je to ono što srpski narod želi da uradi. Predsednik Srbije, Vlada Srbije su jasno stavili do znanja da im je glavna težnja da se pridruže Evropskoj uniji. Želimo da im pomognemo u tome. To nije lak proces, ali želimo da pomognemo", istakao je.

Kada je reč o gorčini i nepoverenju prema SAD zbog Nato bombardovanja 1999., Hil je istakao da se sve može promeniti, ali da je često potrebno više vremena nego što bi se želelo.

„Takođe, mislim da je potreban napor da se pokuša gledati ka budućnosti, iako se čini da nas prošlost prilično često vuče nazad. Tako da mislim da je to samo nešto na čemu moramo da radimo. Veoma sam svestan problema. Svakako, dočekali smo ovu 25. godišnjicu Nato bombardovanja, i to je bio period u kojem se dosta razmišljalo o tome", rekao je.

Istakao je da nikada ne bi tražio od ljudi da ignorišu prošlost, ali zbog naše dece, zbog dece naše dece, zaista treba da pokušamo da provedemo više vremena gledajući unapred nego gledajući unazad.

Zato, kaže, imamo oči na prednjem delu glave, a ne na potiljku.

Kao osoba koja je tri decenije prisutna na ovim prostorima, upitan koliko je razočaran što se i dalje govori o nekim stvarima koje su bile aktuelne kada je prvi put došao, pre svega situacija na Kosovu i u Bosni i Hercegovini, rekao je da je veoma razočaran što se 25 godina kasnije govori o nekim stvarima koje su bile tema pre 25 godina.

„Zaista vidim Srbiju kao igrača u Evropi. Srbiju vidim kao zemlju koja ima mnogo toga da ponudi. Kada pogledam tehnološki sektor ovde, vidim mnogo stvari koje se ovde dešavaju. Voleo bih da svi idemo napred. To je mnogo lakše reći nego uraditi i, znate, ne treba minimizirati ono što se dogodilo i gorku istoriju mnogih Srba. Ali nadam se da možemo da krenemo napred i da ublažimo deo te frustracije", zaključio je američki diplomata.