kosovo-online.com

Krga: Kumanovski sporazum doneo mir, ali Srbi na Kosovu i 26 godina kasnije bez zaštite

3–4 minutes

---

Bivši načelnik Generalštaba VJ i jedan od učesnika pregovora o Vojno-tehničkom sporazumu u Kumanovu 1999. godine general Branko Krga izjavio je za Kosovo onlajn da je ključan benefit ovog dokumenta bio prekid rata, a da je i danas, 26 godina kasnije, srpska zajednica na Kosovu u veoma teškom položaju i bez suštinske zaštite međunarodnog faktora.

Prisećajući se pregovora u Kumanovu Krga kaže da su oni rezultovali dokumentom koji je imao svoje dobre i negativne pojedinosti.

„Dobra strana je jedino ta što je zaustavljen rat. Dogovorom je zaustavljen rat, prestalo je ubijanje nedužnih građana, vojnika, policajaca. Nepovoljne okolnosti vezane za taj sporazum su to što nije dosledno primenjen, što sve odredbe koje su predviđene nisu dosledno i primenjene", kazao je Krga.

Ističe da se u VTS iz Kumanova decidno navodi obaveza Kfora da razoruža pripadnike OVK i drugih naoružanih grupa, a zatim obezbedi povratak svim raseljenim osobama, posebno Srbima.

„Ne samo da nisu vraćeni nego su i dodatno proterivani. I danas se to čini", ističe Krga.

Kao još jednu neispunjenu obavezu iz VTS navodi da nije omogućen povratak vojske i policije na način na koji je to dogovoreno.

Otkriva da su pregovori u Kumanovu trajali pet dana zato što je Nato odbijao da se nakon ovog sporazuma donese i odgovarajuća rezolucija u Savetu bezbenosti UN.

„Hteli su da nas ubede da prihvatimo sporazum bez njihove obaveze da se donese rezolucija o prostoru Kosova i Metohije i da se taj dokument verifikuje kroz rezoluciju Saveta bezbednosti. Mi smo bili uporni u tome da to nećemo da prihvatimo bez saglasnost da se usvoji rezolucija. Kada je dogovoreno, kada su pristali, onda su se brzo još neka tehnička pitanja vezana za širinu zona bezbednosti rešila i taj dogovor je postignut", kazao je Krga.

Upitan gde je Kosovo danas, 26 godina kasnije, nekadašnji načelnik Generalštaba VJ kaže da odgovor zavisi od toga s kog se stanovišta ovaj problem posmatra.

„Sa stanovišta Srbije apsolutno ne bi smelo da bude nikakve dileme. Kosovo je sastavni deo Republike Srbije. Rezolucija 1244 to decidno potvrđuje. Za Kosovo se predviđa suštinska autonomija i samouprava i to je nešto na čemu bi naša diplomatija, politika i mediji trebalo da insistiraju. Imamo apsolutno pravni osnov da insistiramo da se Kosovo vrati u ustavno-pravni sistem Republike Srbije. Naravno, realnost je nešto drugačija", naglasio je Krga.

Dodaje da je 26 godina kasnije položaj srpske zajednice na Kosovu sve nepodnošljiviji.

„Vidimo kako se prištinske vlasti odnose prema srpskom narodu, pogotovo sada na severu Kosova gde je gotovo neverovatno da ih isteruju iz kuća, zatvaraju neke institucije koje su civilnog, humanitarnog karaktera. To nasilje ne nailazi na osudu onih koji su zaduženi za to, a to su međunarodni faktori: Unmik, Kfor, Euleks", naglašava Krga.

 

politika.rs

Притиском и подмићивањем до деструкције Повеље УН

Дејан Спаловић

12–16 minutes

---

Српска дипломатија је на испиту. Наше дипломате шпартају светом покушавајући да одбију нападе које иницирају, пре свега, америчка дубока држава, Велика Британија и Турска, са циљем да буде призната лажна држава Косово. У акцији учествују и албански лобисти, бивши министри и бизнисмени који су се последњих месеци растрчали по свету у намери да што више држава призна независност Космета. На њиховој мети су поједине афричке, али и арапске земље где владе нису стабилне и на које се може утицати притисцима са стране или чији лидери и министри иностраних послова су спремни да чак и за неколико милиона долара, или робу у тој противвредности, промене политику и признају тзв. Косово.

Први ефекти такве акције су виђени када је Кенија признала независност Косова и када им се придружио и Судан. Одговарајући кроз шта све Србија пролази последњих деценија, председник Србије Александар Вучић је недавно наговестио да ће и резултат српске дипломатске акције ускоро моћи да се види. „Нашем народу је тешко. Гледамо да помогнемо – не изјавама и саопштењима, већ где год неком дају отказ и забране да раде, да тим људима обезбедимо егзистенцију и учинимо све што можемо", казао је Вучић у дневнику РТС-а након уводног прилога о ситуацији прво на северу Косова, а потом и у Републици Српској.

У политичком смислу Србија, каже, то мора да искористи и да се „супротстави жестоком нападу западних сила и Турске" које, наводи даље, покушавају да пронађу што већи број земаља да признају Косово. Изузетно је тешко за Србију да се томе супротстави. Нити има довољно новца, нити оружја којим се то „купује", али ни „бич" којим Запад наводно „прети" овим земљама у напорима да се издејствује даље признавање Косова. Упркос томе преседник Вучић је најавио да ће ускоро да објави добре вести и резултате и за грађане Србије, као и за саме Србе са Космета, додајући да су у питању изненађујући резултати у тој борби.

Да се нешто иза дипломатског брда ваља, „Политика" је сазнала у дипломатским круговима у Приштини где је уз помоћ, пре свега Немачке, направљена стратегија како да се неутралне афричке, али и арапске земље приволе да признају независност Косова. Наши извори наводе да је, без обзира на то ко буде формирао власт у јужној српској покрајини, направљен план како да се што боље искористе последња дешавања и на Блиском истоку, где су таргетирани Ирак и Сирија као државе које би могле да у скоријем периоду признају независност Косова. За ову прилику биће искоришћени дипломатски капацитети које у овом делу света има САД, али и Немачка, док се за Африку кључним сматра, пре свега утицај који има Велика Британија.

Главне земље на које Берлин рачуна су, по свему судећи, Сирија и Ирак, а многи верују да су оне на пола корака да промене политику када је реч о Србији. „Очекује се да две државе признају Косово, пре свега Ирак и Сирија где је политичка ситуација прилично нестабилна. Видећемо како ће ићи ствари око ових држава, какве ће имати финалне ставове или треба још чекати. Турска, која помаже Косову да има више признања, има кључну улогу у Сирији", каже један западни дипломата из Приштине који није хтео да га именујемо. Истиче да „косовари" нису баш вични дипломатији и да се обично иде напамет када је признавање држава у питању и да нема јасне стратегије, коју им је у међувремену направила Немачка.

„Осим у баш ретким случајевима када су неки косовски бизнисмени платили признање независности Косова, сва остала дошла су захваљујући САД, Немачкој, Великој Британији и Немачкој. Лобирања у последње време индивидуалаца из опозиције, као Беџета Пацолија и косовске председнице, донела су два признања, а сада се активирао и Енвер Хоџај, бивши министар иностраних послова, али је то за озбиљну самосталну дипломатску акцију мало", наводи наш саговорник.

Управо је Хоџај на „Фејсбуку" подсетио да је током његовог мандата „арапско пролеће" искоришћено за обезбеђивање важних признања од земаља попут Кувајта, Египта, Либије и Јемена, како и за изградњу нових односа са сунитским арапским државама. Хоџај види пад режима Башара ел Асада као стратешку прилику за Приштину да превазиђе ирански утицај у земљама као што су Сирија, Либан и Ирак. „Косовска дипломатија мора изаћи из самонаметнутог мораторијума и искористити тренутни замах за ширење признања у међународној заједници. Косово би требало да буде међу првим земљама које ће признати привремену владу Сирије, земље у којој је Србија била савезник бруталног Асадовог режима и да овај тренутак окрене у корист признања Косова", навео је Хоџај.

Искусни дипломата са којим смо разговарали каже да није све тако црно-бело како сматрају у Приштини. Наводи да је делом погрешна премиса да је највећи противник признања Косова – Иран и додаје да је Техеран против признања Косова не зато што нису за територију где су муслимани већина, већ зато што сматрају да је тзв. Косово пројекат Америке. Ипак приметно је одсуство одушевљења за признавање сепаратистичке косовске државности, које испољавају многе већински муслиманске земље и да је то последица што и оне саме имају проблем акутно или потенцијално угроженог територијалног интегритета, што у пуној мери важи и за Сирију, Либан и Ирак, чијем се признању косовски политичари надају. Основ за своја очекивања проналазе у чињеници да је данашњи свет препун неизвесности на глобалном плану. Отуда и закључак да би могло доћи до нових признања, поготово ако за то у Сирији буде лобирала Турска или неки други међународно утицајни чиниоци, јер сад сви „лове у мутном".

Чак је и став Египта захваљујући нашој дипломатији повољнији по Србију него што је својевремено био, па се само констатује да је исламистички председник Морси, пред само губљење власти и без одговарајућих консултација са надлежним владиним ресорима, самовољно признао Косово, да би званични Каиро потом ово признање практично замрзнуо и није, рецимо, гласао за пријем Косова у Унеско 2015. године. Што се тиче Либије и Јемена, није потребно указивати на то каква је унутрашња ситуација и вишевлашће у тим двема државама, тако да су некакви институционални односи са „Косовом" крајње илузорни. Тешко је поверовати да би рецимо генералу Халифи Хафтару прва брига била унапређивање сарадње са Приштином, а још мање јеменским Хутима који воде рат са САД и Израелом.

Спољнополитички аналитичар Борислав Коркоделовић каже да га не би зачудило да Ирак призна независност Косова, јер је, како предочава, доста рањив. За „Политику" оцењује да су већ Саудијска Арабија, Катар и готово све земље залива који су и значајни партнери Ирака то урадили и да у овој ситуацији са непредвидивим Доналдом Трампом који може да притиска Ирак због царина, ако њима буде у интересу даље признавање КиМ, и ова арапска земља би могла да поклекне. „Ирак је доста рањив и има доста несређену унутрашњу политичку ситуацију, још са обарањем Асада је још рањивији тако да ме то не би зачудило. Али Сирија са овим чудним режимом може да промени мишљење и велико је питање шта ће са Сиријом уопште и бити и да ли ће наставити да је деле. Треба подсетити да за Ирак постоји онај Бајденов план да он буде попут балканских држава раздробљен, где већ сада има практично самостални Курдистан и може да се закључи да су обе државе подложне променама у спољној политици", каже Коркоделовић.

Александар Митић, научни сарадник у Институту за међународну политику и привреду у Београду, каже да Ирак ни на који начин званично, па ни незванично, није наговестио било какву промену става према питању поштовања територијалног интегритета Србије. За наш лист указује да Ирак признаје да је Косово и Метохија саставни део Републике Србије и то је нешто што смо слушали последњих деценија, година, месеци и последњих недеља. Овакав став Багдада, како додаје, потпуно је разумљив с обзиром на то да се ради о земљи која се суочава с озбиљним проблемима о питању јединства државе и којој је у интересу да поштује Повељу Уједињених нација и међународно право када је у питању територијални интегритет држава.

Поводом састанака које је недавно у Ираку имао Енвер Хоџај, лобирајући за признање Косова, Митић каже да су ти разговори били на нивоу који ни на који начин не омогућавају да се стекне увид о промени званичног става Ирака. „Састанак са бившим министром, односно 'бивши са бившим' на неком пићу после неког форума којих има на стотине у свету није нешто што наговештава било какву промену става. Јасно је, наравно, да ће добити подршку од некога ко је званичник у Ирачком Курдистану, с обзиром на то да код Курда у Ираку не постоје само тенденције за аутономијом, коју већ имају, већ и за нечим вишим ван оквира Ирака. Али је исто тако јасно да то апсолутно неће променити став власти у Багдаду. Напротив. Може се чак и рећи да је ово била можда и нека врста аутогола, ако је циљ био да се утиче на Багдад", каже Митић.

Наравно, Србија и даље мора бити, као и до сада, дипломатски будна и активна. Проблем је што је наша земља још од времена Горана Свилановића, када смо имали тешку економску ситуацију, дипломатску мрежу озбиљно редуковала и у арапском свету, а још више у афричком и азијском, тако да рецимо наш амбасадор у Индонезији покрива још девет држава. Може само да се замисли какав би резултат био да српска држава није економски, политички и дипломатски ојачала, јер би као таква била лак плен у надигравању са САД, Великом Британијом, Немачком и Турском.

A дипломата Милисав Пајић каже да је тешко рећи да ли ће Ирак и Сирија променити мишљење, јер се у ове две државе променила власт. За наш лист истиче да је ситуација таква да захтева озбиљну дипломатску акцију са наше стране да би се тако нешто спречило. „Морамо да учврстимо наше позиције и морамо да видимо активнију политику и не смемо да сами стварамо простор да друга страна има иницијативу и да они имају притисак оних земаља које стоје иза Приштине да покушају да придобију власти тих држава да признају једнострану независност Косова и Метохије. Много зависи од нас и нашег постављања и без озбиљне политичке акције биће све теже спречавати да неке земље и даље подржавају наш територијални интегритет и суверенитет", каже Пајић. Наглашава да треба обновити неку врсту дијалога на високом нивоу са арапским светом. Подсећа да се наша спољна политика последњих неколико година окренула ка земљама као што су Уједињени Арапски Емирати, традиционално Египат, Алжир и неке друге државе, али да је наше присуство важно и у другим метрополама Блиског истока.

Каже да неће бити лако спречити да под утицајем неких западних земаља пре свега Сирија промени своју политику према Србији. При томе, додаје, после промена у овој земљи вероватно кључну реч има Турска која је један од отворених пропагатора такозване независности тзв. Косова. „Управо због тога морамо да будемо стално на вези са тим земљама и да учврстимо наше економске, политичке, војнобезбедносне и дипломатске везе да бисмо тај наш утицај који је пре више од четврт века од тадашње дипломатије занемарен, сада обновили. Сигуран сам да имају много више разумевања и афинитета према Србији, али треба имати на уму да је без обзира на тренутно стање, реч о врло озбиљним земљама. И зато морамо да будемо активнији да бисмо неутралисали те покушаје Приштине која не ради сама, јер то за њу раде озбиљне земље које су спонзори њихове тзв. независности", истиче Милисав Пајић.

Борислав Коркоделовић наводи и један податак који је заједнички и Сирији и Ираку. То је присуство америчке војске у обема државама. Каже да у Ираку имају две велике војне базе где се налази око 2.500 људи, док су заједно са Израелцима присутни у Сирији, пре свега у Курдистану. Управо то би био један од разлога да се утиче на власти у овим државама да евентуално признају независност тзв. Косова. „То је велики проблем за владу у Багдаду, јер она упорно покушава да Американце убеди да повуку те своје трупе, али они на тако нешто засад не пристају и тим поводом је велико нерасположење међу Ирачанима због тога. То користе народне милиције које су углавном шиитске и углавном повезане са Ираном и у критичним ситуацијама на Блиском истоку, те војне базе бивају мете тих милиција. Нешто слично је и у Сирији с тим што је њихов број мало мањи и једна од главних сврха њиховог присуства је безобзирна експлоатација нафте", закључује Коркоделовић.

Курти губи поверење покровитеља

Од радости због неколиких могућих поентирања после дужег времена на плану задобијања признања, садашње носиоце сепаратистичке власти у Приштини неупоредиво би у већој мери требало да забрине губљење угледа и поверења код неких од најмоћнијих западних покровитеља. Они упркос свему, бар за сада, не напуштају магистралну линију своје прокосовске политике. Уколико то потраје и Албин Курти остане премијер привремених институција у Приштини, онда се може очекивати да би могли размислити о томе да је тактички мало модификују и покушају са неким другим штићеницима на терену. У том случају евентуално крајње неизвесно сиријско, либанско или ирачко признање независности не би било од битнијег значаја и утицаја.

 

Izbori kao test: Može li vlast da zaustavi studente

pcnen.com

Izbori kao test: Može li vlast da zaustavi studente - PCNEN

PCNEN

11–14 minutes

---

Autor: Slobodan Divjak

Posle studentskog zahteva za vanredne izbore pojavio se ne mali broj tekstova dokazanih oponenata Vučićevom režimu u kojima se izražava dvoumljenje da li je taj zahtev svrsishodan; štaviše, neki izražavaju otvoreni pesimizam u pogledu delotvornosti toga zahteva, tretirajući ga avanturistički eksperimenat koji razjedinjuje antivučićevski opozicioni front i koji ima malo izgleda na uspeh, te će zbog toga naići talas sveopšteg razočarenja građana koje će Srbiju ponovo dovesti u stanje apatije i aktivističkog mrtvila. Time se, nezavisno od namera tih autora, unosi defetistička dimenzija u uzavreli studentsko-građanski aktivizam.

Nasuprot tim stavovima, ja mislim da je to u postojećoj situaciji najbolji mogući potez. Jer se njime Vučić dovodi u najneugodniju poziciju u dosadašnjem periodu njegove vladavine. S jedne strane, on više ne može biti siguran da bi dosadašnjim različitim tehnikama vezanim za izbornu krađu mogao nadomestiti ogroman pad rejtinga vladajuće koalicije. Nezavisno od ovih ili onih istraživanja javnog mnjenja, sve je jasnije da na mitinge promocije novoosnovanog Pokreta za narod i državu dolazi daleko veći broj građana koji se autobusima dovode iz čitave Srbije nego građana iz mesta u kom se ti mitinzi održavaju. Miting u Nišu je najočitiji dokaz ove tvrdnje: iako je u Niš stigao ogroman broj autobusa, na njemu je u toku njegovog govora bilo oko 20 000 ljudi, iz čega se može izvući pouzdan zaključak da je njegov govor slušao zanemarljiv broj Nišlija. I ta situacija će se manje-više ponavljati na narednim Vučićevim mitinzima u drugim mestima koje je najavio. Isto tako, u Lapovu su dovitljivi penzioneri otišli autobusom u Niš, primili visoke dnevnice i sav taj novac poklonili su studentima. Vest o ovom događaju, upravo zbog njegove krajnje neobičnosti, brzo će se širiti, a ona će biti potvrda ne samo da se i sela bude, već i činjenice koju režim uporno nastoji da zataška da onima koje dopremaju autobusima daje prilično visoke dnevnice.

Vanrednih izbora će biti

S druge strane, Vučić je svestan da će njegove pristalice, ako dugo bude odlagao raspisivanje izbora, čekajući da se desi nešto što će mu omogućiti da smiri uzavrelu društvenu scenu, to protumačiti kao izraz slabosti i straha, čime će još više smanjiti ionako nizak rejting njegovog novoosnovnog pokreta. Tako da mi se čini da greše oni koji smatraju da vanrednih izbora neće biti u dogledno vreme. Pogotovo ako se ima u vidu da studenti nastavljaju proteste i u relativno manjim gradovima, kakav je bio onaj u Čačku čiji je centralni trg bio krcat, najavljujući novi u Šapcu.

Da vlast teži da po svaku cenu spreči formiranje studentske liste pokazuje i poslednja lažna izjava Ane Brnabić da je videla ime rektora BU na studentskoj listi, posle čega je advokat Vladimir Đukanović izjavio da pomenutog treba uhapsiti pošto je taj čin protivzakonit. No rektor Đokić je na takve optužbe odgovorio na dostojanstven i pravno utemeljen način: da će ukoliko se nađe na studenskoj listi to shvatiti kao izraz poverenja i ukazanu čast, dodajući pri tome da to ne bi bio protivzakonit čin ukoliko se lista formira van univerzitetskog okvira. Studenti van fakultetskih okvira imaju građanski status, te imaju kao i ostale građanske grupacije neotuđivo pravo da učestvuju u političkom životu. Oni sami sebe neće da stavljaju na izbornu listu ne zato što na to nemaju pravo, već zato što hoće da demonstriraju ono što su od početka govorili: da se ne bore za vlast.

Vrh vlasti shvata da se sve više širi broj tužilaca i sudija koji, shvatajući da je dalja sudbina ovoga režima neizvesna, teže da obavljaju svoj posao u skladu sa zakonom, a ne u skladu sa političkim nalozima. Otuda panične reakcije Vučića da će biti odstranjeni oni tužioci i sudije koji ne kažnjavaju teroriste, bandite i huligane. Ali i izjave predsednika SNS-a Vučevića da je naše pravosuđe potpuno razoreno. Ovome treba dodati i činjenicu da su Vučević i Vučić javno podržali poziv članova SNS-a da se blokira sud u Novom Sadu sve dok se ne puste iz pritvora aktivisti te stranke koji su osumnjičeni da su bejzbol palicama pretukli grupu studenata među kojima je bila studentkinja kojom su smrskali vilicu. To je bio onaj događaj zbog kojeg je Vučević dao ostavku na mesto premijera navodno iz moralnih razloga, a sada te iste aktiviste, zajedno sa Vučićem, naziva junacima.

Ako se sve ovo ima u vidu, jasno je da je reč o grčevitom nastojanju režima da najgrubljim mogućim javnim pritiscima na pravosuđe obezbede uslove za kontinuirani kurs antilegalnih, montiranih, čisto političkih procesa nalik onim staljinističkim kojima bi se proizvodili politički zatvorenici, u nadi da će na taj način posejati strah među pobunjene građane i tako ih odvratiti od njihovog odvažnog uključivanja u proces građanske neposlušnosti.

Zamke koje postavlja vlast

Mnogi komentatori studentskog zahteva se pitaju imaju li studenti, a onda i njihovi predstavnici na izbornoj listi, politički program u vezi strateškim pitanjima kakva su odnos prema Kosovu, EU i Rusiji. To je pogrešan pristup uslovljen neshvatanjem onoga što je ujedinilo inače ideološki heterogene studente, ogroman deo univerzitetskih akademske zajednice, pobunjeno građanstvo i različite segmente društva.

Insistiranje na obelodanjivanju i bavljenju takvim pitanjima razorilo bi široki konsenzus koji je stvoren u akademskoj zajednici i u društvu ne na osnovu ideoloških, već u načelu gledano na osnovu ideološki neutralnih zahteva u centru kojih je onaj o reanimiranju potpuno uništene pravne države čije je jezgro striktna podela vlasti zagarantovana ne deklarativnim principima već odgovarajućim pravnim mehanizmima. Naravno, uspostavljanje pravne države, tj. vladavine prava u unutrašnjoj je vezi sa individualnim i medijskim slobodama. Bez toga nije moguće uspostaviti ni REM kao telo koje bi, nezavisno od svake vlasti, kontrolisalo zakonitost rada ne samo javnog servisa već i ostalih elektronskih medija koji se kod nas pogrešno nazivaju privatnim, jer niko ne može biti privatni vlasnik frekvencije kao javnog dobra, već samo njen korisnik (zakupac) na određeno vreme, i to samo ukoliko predlogom profila programa zadovoljava zakonom propisane kriterijume profesionalnog novinarstva i novinarski kodeks. Nezamislivo je i strogo kažnjivo da se na bilo kojem elektronskom mediju recimo pojavi kritički komentar o pojedinoj javnoj ličnosti a da se njoj pri tom ne omogući da ona odgovori na taj atak (naravno, na javnom servisu je zabranjena kategorija novinarskog komentara kao takva).

Dakle, u eventualnoj predizbornoj kampanji bi bilo potpuno kontraproduktvno izjašnjavanje o Kosovu i EU, jer bi vlastima upravo to odgovaralo, naročito kad je reč o Kosovu. Na eventualne provokacije vlasti treba jednostavno odgovarati da nisu studenti ni ličnosti na njihovoj listi saučestvovali u politici koja je Srbe na Kosovu dovela u tragičnu, beznadežnu situaciju, već upravo Vučić. Na njegove teatralne i zamajavajuće teze da je zahvaljujući njemu Kosovo ostalo deo Srbije, treba ga upitati, ako je tako, zašto onda ne uvede tamo vanredno stanje ili taj deo ne proglasi okupiranom zonom. Ali, što bi rekao naš nekadašnji autokratski vladar, to će on da uradi „malo morgen".

Kad je reč o EU, najbitnije je da se u Srbiji izgradi autentični parlamentarni sistem kakav postoji odavno u evropskim državama, naravno do određene mere prilagođen našim specifičnostima. To je naš primarni zadatak i preduslov za ozbiljno, a ne lakrdijaško razmatranje i problema Kosova i problema vezanog za EU.

Izazovi za opoziciju

Što se tiče Rusije, studenti su na posredan način dali odgovor na to pitanje: oni su za sistem liberalne demokratije u kojem ima mesta i za tradicionalistički nastrojene partije, za levicu i desnicu, za sve stranke koje poštuju pravila igre parlamentarizma, a ne za autokratizam preobučen u fasadno ruho parlamentarizma. Svoj patriotizam studenti su belodano iskazali osuđujući NATO agresiju na Srbiju, odajući poštu poginulima tokom NATO bombardovanja, proslavljajući dostojanstveno Sretenjski ustav kao zvezdani trenutak ustavno-pravne tradicije Srbije, protestujući protiv prodaje Generalštaba, tj. tretirajući ga kao kulturno dobro, ponosnim nošenjem zastava Srbije, pevanjem himne i patriotskih pesama (Vostani Serbie, Tamo daleko, Ovo je Srbija i slično). A ponajviše svojom neutaživom željom da ostanu u svojoj otadžbini i daju doprinos njenom razvoju u svakom pogledu i njenom moralnom uspravljanju.

Naravno, u kontekstu rasprave o studentskom zahtevu za vanredne izbore ne mali broj analitičara postavlja važno pitanje: kakav će odnos opozicionih stranaka biti prema tom zahtevu. Ranije sam u svojim tekstovima zastupao stanovište da bi najbolje bilo da sve opozicione stranke nastupe objedinjeno u zajedničkoj predizbornoj koaliciji kao zasebna kolona u odnosu na studentsku izbornu listu, pri čemu bi trebalo sklopiti dogovor o međusobnom nenapadanju. U sadašnjim prilikama je to nemoguće ostvariti, pošto je deo opozicionih stranaka već najavio da neće izaći na pomenute izbore, ali da će dati bezrezervnu logističku i infrastrukturnu podršku studentskoj listi i da će pozvati svoje pristalice da glasaju za nju.

Drugi deo stranaka još se nije definitivno izjasnio, osim rukovodstva koalicije Nada koje je dalo negativan odgovor. Naravno, opozicione stranke imaju neprikosnoveno pravo da se postavljaju ovako ili onako prema studentskom zahtevu za vanredne izbore (to je njihova unutrašnja stvar). Ipak čini se da pred preostalim strankama postoje samo tri mogućnosti: da izađu na eventualne izbore u predizbornoj koaliciji što bi im obezbedio da pređu cenzus; druga je da načine neku kompromisnu formulu sa studentima: treća je da bojkotuju vanredne izbore, uz obrazloženje da je Vučićevu koaliciju nemoguće pobediti bez bitnog poboljšanja izbornih uslova.

Čekanje na poboljšanje izbornih uslova kao čekanje Godoa

No, po mom mišljenju bar, ova treća varijanta ih vodi ka iščeznuću sa političke scene, i u slučaju da Vučić, organizovanjem krađe širokih razmera, pobedi studentsku izbornu listu. Jer u tom slučaju bi nastao daleko masovniji unutrašnji otpor izbornoj krađi nego u slučaju prethodne izborne krađe. Ogromna većina građana je danas i ovde daleko spremnija i odlučnija da se bori protiv izborne krađe nego ranije. U takvoj situaciji, ogromna većina građana bi eventualno obrazloženje opozicionih stranaka da su bili u pravu kada su tvrdili da se Vučićeva koalicija ne može pobediti pod postojećim izbornim uslovima shvatila kao njihov izgovor motivisan pre svega sujetom da ne učestvuju u borbi protiv očigledne izborne krađe. Takvim ponašanjem ostatak opozicije, prema kojem sam ja lično gajio poštovanje, samo bi sam sebe marginalizovao na političkoj sceni. Jer građani su u velikoj meri postali svesni činjenice da je čekanje da postojeća vlast bitno poboljša izborne uslove isto što i čekati Godoa.

Suma sumarum: proces samooslobađanja i samoosvešćivanja građana se može usporavati ovim ili onim taktičkim manevrima vlasti, ali on je nezaustavljiv i nepovrativ. Ovde bih parafrizirao misao velikog Viktora Igoa da nema te vojske koja može pobediti Ideju kojoj je došlo vreme. U Srbiji je za ideju uspostavljanja vladavine prava vreme sazrelo, i nema te sile i represije koja može zaustaviti njenu realizaciju u praksi. Kraj ove vlasti, pre ili nešto kasnije, neminovan je.

Autor je počasni predsednik Međunarodne škole Felix Romuliana

Može li vlast da zaustavi studente

 

Ковачевић: Свели сте Србе у ФБиХ на испод три одсто....

iskra.co

Ковачевић: Свели сте Србе у ФБиХ на испод три одсто, обесправили их и усудите се лагати да Бошњаци и Хрвати у Српској живе у апартхејду

3–4 minutes

---

Ковачевић: Свели сте Србе у ФБиХ на испод три одсто, обесправили их и усудите се лагати да Бошњаци и Хрвати у Српској живе у апартхејду

29.05.2025. - 9:06

Радован Ковачевић, Фото: РТРС

Свели сте Србе у Федерацији БиХ на испод три одсто, потпуно их обесправили и онемогућили да изаберу своје представнике и онда се усудите лагати о томе да Бошњаци и Хрвати у Српској живе у апартхејду. Срам и стид да вас буде, написао је делегат у Клубу Срба у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ Радован Ковачевић на свом Икс налогу, реагујући на саопштење СДА.

Коментаришући наводе СДА да „у Републици Српској држимо Хрвате и Бошњаке у стању потпуне обесправљености и апартхејда" Ковачевић их је упитао о чему они причају и да ли ово ико нормалан и озбиљан може написати.

– Хоћете да говоримо о повратку у Републици Српској и ФБиХ? Хоћете да говоримо о томе да је у ФБиХ некада живјело преко 600.000 Срба, данас нема ни 20.000? Хоћете да говоримо о томе да и хрватски и бошњачки народ у Српској на изборима изабере своје представнике, да потпредсједник Републике Српске из реда хрватског народа долази из ХДЗ-а, а да потпредсједник из реда бошњачког народа долази из блока који је подржавао тог бошњачког кандидата и да се ради о Ћамилу Дураковићу, бившем начелнику Сребренице? Је ли можда то нису прави представници Бошњака и Хрвата у Српској? – истакао је Ковачевић.

Свели сте Србе у Федерацији БиХ на испод три одсто, потпуно их обесправили и онемогућили да изаберу своје представнике.

И онда се усудите лагати о томе да Бошњаци и Хрвати у Српској живе у апартхејду.

СРАМ И СТИД ДА ВАС БУДЕ!!!

(*одговор на саопштење СДА) pic.twitter.com/Yndo4sbKkh

— Радован Ковачевић (@KovacevicRaso) May 29, 2025

Ковачевић је упитао да ли су Срби икада били у могућности у ФБиХ да изаберу потпредсједника?

– Ви тренутно имате потпредсједника из реда српског народа ФБиХ, ја не желим да оцјењујем ко је какав Србин или није, али оно што сасвим сигурно знам јесте да га сигурно не подржава ниједна српска странка, јесте да га сигурно мимо Саше Магазиновића не подржава ниједан Србин ни у ФБиХ ни у БиХ и који служи само за то да опет напада Србе и Републику Српску. И онда тврдите да неко у Српској живи у апартхејду. Срби у ФБиХ немају капацитет ни могућност, нема их ни три одсто, да кад би сви изашли на изборе и сви гласали само за једну странку и само за једну листу, немају данас капацитет да изаберу ниједног јединог посланика у Парламент ФБиХ. И ви говорите да негдје друго постоји апартхејд. Срам и стид да вас буде – поручио је Ковачевић.

rtrs.tv

 

pravda.rs

УЖАСИ ВУЧИЋЕВЕ КОСОВСКЕ "ПОЛИТИКЕ": Куртијев караван пролази, Београд само лаје!

~2 minutes

---

Kancelarija za Kosovo i Metohiju saopštila je da vlasti u Prištini čak i na veliki pravoslavni praznik Spasovdan nastavljaju jednostrane i protivpravne poteze i provokacije usmerene ka srpskom narodu na KiM, reagujući na to što je veliki broj pripadnika tzv. kosovske policije danas došao u Prilužje kako bi preuzeo prostorije Pošte Srbije.

"Reč je o jasnim provokacijama Prištine, s ciljem da se uznemiri srpski narod i da Kurti nastavi sa eskalatornim potezima s ciljem stvaranja nemogućih uslova za život srpskog naroda na KiM", ističe se u saopštenju Kancelarije za KiM.

Dodaje se da je sa tim ciljem i ministarstvo kulture, omladine i sporta privremenih prištinskih institucija zabranilo radove na letnjikovcu u dvorištu Crkve Svete Ane u selu Gornji Strmac u Zubinom Potoku, koji je bio namenjen za okupljanje meštana nakon liturgije i molitve. Radovi su obustavljeni, a obaveštenje o tome je u većinski srpskoj sredini postavljeno na albanskom jeziku.

"Krajnje je vreme da se ozbiljno shvate Kurtijeve namere progona Srba i da predstavnici međunarodnih organizacija jasno osude i preduzmu konkretne korake u zaustavljanju Kurtijevog institucionalnog nasilja i pokušaja proterivanja Srba sa prostora Kosova i Metohije", naglašava se u saopštenju.

Izvor: RT Balkan 

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

 

politika.rs

Студентски бунт на раскрсници

Слободан Орловић*

4–5 minutes

---

Више од пола године „друштвених гибања", предвођених студентима свих државних факултета, мењало је српско друштво и политику. Али, није их још дефинитивно променило. Оно што знамо јесте да без упорног студентског бунта и блокада факултета, уличних протеста, шетњи, трчања и „бициклирања", као и сада скоро угашеног протеста по школама, не би било ни овог делимичног објављивања документације о реконструкцији Железничке станице у Новом Саду; хапшења осумњичених за (посредну) смрт 16 лица у Новом Саду; три тужилачке истраге; у марту највећег београдског протеста (без епилога, али, кажу, са звучним топом); пада владе; предлагања па одбацивања „прелазне владе"; укидања плата на универзитету софистичким (неуставним) правним маневрима; накана о гашењу постојећих универзитета(?!); покушаја освајања факултета полицијом; привођења и позивања професора (посебно ректора БУ) и студената у јавну и тајну полицију, а сада и у владу на преговоре; инсталирања „ћациленда"  и некаквих преторијанаца испред највиших институција (скупштине и Председништва); а све то праћено непојмљивом мрзилачком пропагандом антимедијских гласноговорника власти. 

С друге стране пак, они владајући и сам „владар" посебно, уплашени колико и буновни, не одступају јер су, плашимо се, бодрени од евроатлантских им савезника, Кине и Русије (по цену свих наших природних богатстава?). Не знајући до када ће та подршка потрајати, уочљива је ригидност власти и мањак осећаја за нову стварност у земљи. И то свакодневно, у несувислостима о: страним (хрватским) плаћеницима, рушењу државе, атентирању председника, отимању власти, пропасти васколиког „српства", замењивању тужилаца и судија (подобнима?), поменутог укидања буџетског високог образовања, и у оним нешто мање злокобним којештаријама, као што су: уништавање привреде, одустајање инвеститора, угрожавање слободе кретања као оправдање гажења и напада на угрозитеље, бајке о онима „који би да уче"… 

Нова раскрсница на којој се коначно отворено срећу студенти (у блокади) и политика, зове се – избори. Ако су недовољно разрађену опозициону идеју прелазне владе студенти скоро листом игнорисали, замишљајући тек неку чистунски аполитичну владу стручњака, ствари с изборима су сасвим другачије. Остатке идеје о прелазној влади у делу опозиције заменио је пун политички захтев „на изборе!" , већ разрађен структуром будуће изборне листе. По изјавама, 250 места будућих кандидата биће, од стране пленума у универзитетским центрима, понуђено различитим друштвеним слојевима (класама): професорима и наставницима, радницима и земљорадницима, новинарима, односно свима који су студенте подржавали – очекивано без активних политичара и, изненађујуће, без самих студената. 

Иако би „студентска листа" (без студената) била, по неким анкетама, најпопуларнија на изборима, поготово ако би је подржале све опозиционе странке, „зец је још у шуми", јер изборна трка није ни на видику. Четворогодишњи мандат скупштинског сазива истиче за две и по године (крајем 2027) па би за разрешење ове кризе било неопходно расписати ванредне изборе. Али, то председник републике (по Уставу на предлог владе) сада не жели да учини, па је једина могућност његовог одобровољавања наставак широког друштвеног притиска (блокаде, окупљања, протести, штрајкови). Или је можда довољан „миг" поменутих савезника извана? 

Како било, студентски позив на изборе, за сада, не прати захтев за фер променом изборних услова (финансирање предизборних активности, објективност медија, елиминисање функционерске кампање и „сигурних гласова", тачност бирачког списка). Отуда се део опозиције нашао затечен, у раскораку, зашто учествовати на таквим изборима. Иако има аргумената за неучешће, позитиван одговор могао би да буде да је друштво, уз вођство младих, малтене „преко ноћи", коначно сазрело да докаже да је смењивост власти и у Србији нормална ствар. На изборима, чак и са њиховим „правилима" – још само да их распише.

*Професор Правног факултета 
у Новом Саду

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

fakti.org

Малић: Трампови и Маскови ревизори упали у институт којим је годинама руководио Данијел Сервер

6–7 minutes

---

ПРЕДСЕДНИК САД У САУДИЈСКОЈ АРАБИЈИ НАЈАВИО КРАЈ АМЕРИЧКЕ ЕРЕ „ИЗГРАДЊЕ НАЦИЈА"

* Доналд ТРАМП у Ријаду: „Последњих година, превише америчких предсједника повела је идеја да морају да погледају у душу страним вођама и приведу их правди за њихове грехе", рекао је Трамп. „Ја верујем да је на Богу да суди, а да је мој посао да браним Америку и штитим основне интересе: стабилност, просперитет и мир"

* Прозвао и либералне америчке НВО и неоконзервативце као „градитеље нација" да су протраћили милијарде а нису успели ни да обнове Багдад или Кабул, а камоли изграде нешто: „На крају су тзв. градитељи нација порушили више него што су саградили, а интервенционисти су интервенисали у сложеним друштвима које ни сами нису разумели"

* Ревизори „Доџ" морали физички да провале у зграду америчког Института за мир, јер су се унутра закључали неки од запослених, у покушају да униште неколико терабајта доказног материјала. Ревизори су ипак успели да откључају и зграду и податке, па се испоставило да постоји нека тајна веза између Иститута, Талибана и албанске нарко-мафије. Притом је Институт за последњих 10 година „пребацио" око 13 милиона долара у свој приватни фонд, далеко од очију Конгреса...

* Само је профитер америчке изградње монтенегринске „нације" Мило Ђукановић – који је у свом политичком егзилу одлутао до Сарајева – изокола устврдио да се геополитичка ситуација негативно развија по „стабилност" која је настала после Хладног рата. Није сасвим јасно да ли се то односи на перспективу руског изласка на Дунав, или Трампово историјско „не" империјализму, али није битно

__________________________________________________________________

           Пише: Небојша МАЛИЋ

           АМЕРИКА више нема намјеру да изиграва суперхероја на свјетској сцени и другима намеће вриједности, порука је предсједника Доналда Трампа из говора у Саудијској Арабији прије неколико дана. Сад још само да је стави у праксу.

           Трампово обраћање на инвестиционој конференцији у Ријаду само је на први поглед било упућено Арапима и Иранцима, односно Блиском истоку са фокусом на Израел. Амерички предсједник је у ствари одбацио двопартијски консензус неоконзервативаца и либерала који је у САД настао средином деведесетих, на темељима интервенције против Срба, да би тек послије метастазирао на Блиском истоку.

           „Последњих година, превише америчких предсједника повела је идеја да морају да погледају у душу страним вођама и приведу их правди за њихове гријехе", рекао је Трамп. „Ја вјерујем да је на Богу да суди, а да је мој посао да браним Америку и штитим основне интересе: стабилност, просперитет и мир".

           Да не буде никакве забуне, Трамп је буквално прозвао „неоконзервативце и либералне невладине организације" као „градитеље нација" који су протраћили милијарде а нису успјели ни да обнове Багдад или Кабул, а камоли изграде нешто.

           „На крају су тзв. градитељи нација порушили више него што су саградили, а интервенционисти су интервенисали у сложеним друштвима које ни сами нису разумјели", закључио је Трамп.

Небојша Малић

           Има ли бољег описа за све што се дешавало у протекторату званом Босна и Херцеговина за протеклих 30 година?

           Тобожња изградња нације је изградила једино каријере и банковне рачуне западних „душебрижника", док су петљањем у ствари о којима нису имали појма само направили још гори проблем. Ево само једног примјера.

           Недавно су ревизори Одјељења за ефикасност владе Илона Маска, контроверзног „Доџ"-а, морали физички да провале у зграду америчког Института за мир, јер су се унутра закључали неки од запослених, у покушају да униште неколико терабајта доказног материјала. Ревизори су ипак успјели да откључају и зграду и податке, па се испоставило да постоји нека тајна веза између Иститута, Талибана и албанске нарко-мафије.

           Притом је Институт за посљедњих 10 година „пребацио" око 13 милиона долара у свој приватни фонд, далеко од очију Конгреса. Треба ли рећи да је дугогодишњи шеф тог Института, Данијел Сервер, редовно ведрио и облачио по рушевинама Југославије.

           У међувремену, Марко Рубио у Стејт департменту већ укида сувишне канцеларије и бирое, попут оног за ратне злочине, гдје су за награду добијали апанаже архитекте и тужиоци Хашког трибунала. Многи од амбасадора који су се кабадахијски понашали, као империјални намјесници а не дипломате, већ су дали оставке или су опозвани.

           Са свим тим на уму, зачуђује да Трампов говор није пажљивије испраћен, како на Западу тако и другдје. Предсједник РС Милорад Додик један је од малобројних изузетака.

           "Снажно подржавам став предсједника Трампа да односи у свијету треба да се граде на принципима мира и партнерства, а не на диктату и сили. Поздрављам опредјељење да државе и народи треба суверено да одлучују о својој будућности, без наметања са стране", изјавио је Додик прије неки дан.

           За сваки случај, и на енглеском – чисто да САД стави до знања да је порука примљена и да ће их Бања Лука сада држати за изговорену ријеч.

           Већ покренуте реформе у Вашингтону наговјештавају да Трампова екипа стварно мисли ово што је изречено у Ријаду. И други државници мудро би поступили када би САД понудили конкретне кораке на разградњи глобалистичке империје – на своју корист, дабоме, али посредно и на америчку.

           За то вријеме на другој страни, међу присталицама и вазалима империје, влада мртва тишина.

           Само је профитер америчке изградње монтенегринске „нације" Мило Ђукановић – који је у свом политичком егзилу одлутао до Сарајева – изокола прокоментарисао да се геополитичка ситуација негативно развија по „стабилност" која је настала послије Хладног рата.

           Није сасвим јасно да ли се то односи на перспективу руског изласка на Дунав, или Трампово историјско „не" империјализму, али није битно.

            Милу су протекле три деценије биле добре и стабилне; паметном доста.

          https://sveosrpskoj.com/komentari/malic-trampovi-i-maskovi-revizori-upal...