(Video) Simonović Bratić: Srbe na Kosovu sve boli, to je život koji Evropa nije videla od Drugog svetskog rata

(Video) Simonović Bratić: Srbe na Kosovu sve boli, to je život koji Evropa nije videla od Drugog svetskog rata

 

https://youtu.be/yCJaUl5OyzQ

 

in4s.net

Орбан упозорава на потпуни колапс ЕУ након 2035. године: Да ли је Европа на почетку краја?

ИН4С

3–4 minutes

---

Да ли је Европска унија заиста на корак до краха? Куда уопште иде овај политички и економски пројекат? И да ли ћемо, управо у тренутку њене дубоке кризе, видјети све оне мане на које су евроскептици упозоравали годинама уназад? Ово питање више није пука спекулација већ озбиљна анализа стања, јер подаци о повјерењу грађана у европске институције и позицији ЕУ у глобалним односима говоре довољно. Европска омладина најбољи је показатељ раста неповјерења у ЕУ, чак 39% младих сматра да овај савез нема демократски карактер, а преко половине младих критикује ЕУ због „важних" тема и занемаривања битних проблема.

Иако анкете показују да око половине грађана и даље има одређени степен повјерења у Унију, у многим државама оно је значајно ослабљено. Анкета Allianz Pulse 2024 показала је да само 29 % Њемаца гледа на чланство у ЕУ  више као предности него недостатак.  Криза повјерења, која траје већ више од деценије, кулминирала је 2016. године излазаком Велике Британије из ЕУ. Брегзит је постао симбол евроскептицизма, али и подсјетник да је и једна од најмоћнијих држава Уније одлучила да свој суверенитет стави испред „заједничког европског сна".

Данас је јасно да ЕУ није центар глобалне политике, већ да је маргинализована у најважнијим преговорима. Америчко–руски дијалог око Украјине, као и друге безбједносне и економске теме, вођени су без значајнијег учешћа Европе. Док Вашингтон и Москва одређују будућност једног од највећих сукоба у савременој историји, Брисел остаје на маргини. Чак и нове иницијативе попут формата „Weimar+", којим Њемачка, Француска и Пољска настоје вратити глас Европи, више личе на покушаје спасавања утицаја него на праву стратегију.

У том контексту, ријечи мађарског премијера Виктора Орбана звуче као упозорење које се не може игнорисати:

• „Сматрам да је Европска унија тренутно ушла у стање распада. И ако се овако настави, а вјероватноћа за то је прилично велика, ЕУ ће ући у историју као тужан исход једног племенитог експеримента."
• „То ће бити посљедњи седмогодишњи буџет Европске уније."
• „Потпуно немогуће усвајање заједничког буџета послије 2035. године. ЕУ мора бити реорганизована како би се избјегао њен колапс."
• „Удио уједињене Европе у глобалној економији смањен је за 7 %, док су Сједињене Државе побољшале своје позиције за 4 %."

Орбан је отишао и корак даље, поручивши европским лидерима да морају ићи у Москву и преговарати о безбједносном споразуму с Русијом. Тај споразум, по његовом мишљењу, требао би да подразумијева да Украјина неће моћи постати чланица ни НАТО-а ни Европске уније. Резултат „мирног рјешења" био би, како он наглашава, подјела Украјине на руску, демилитаризовану и западну зону.

Упозорења из Будимпеште не морају нужно значити да ће ЕУ сЈутра нестати, али постављају озбиљно питање: ако Унија настави истим путем, без визије и снаге да изгради властити ауторитет у свијету, хоће ли уопште преживјети у облику у којем је данас познајемо?

Јасно је да ће наредних неколико година бити пресудне. Или ће Европа изнова дефинисати себе и своју улогу, или ће ући у историју као „тужан исход једног племенитог експеримента", како је то Орбан и назвао.

 

iskra.co

Европа на ивици понора: Пацови који следе чаробног фрулаша

Дарко Митровић

7–9 minutes

---

Европа на ивици понора: Пацови који следе чаробног фрулаша

05.09.2025. - 7:46

Getty © altmodern

Европу је коначно испала из геополитичке игре. Претворила се, готово преко ноћи, у правог патуљка, кога нико не зове и којег нико не пита за мишљење. Патуљак се зато љути и покушава да се некако, било како, прогура у прве редове.

Међутим, овај патуљак није само гневан, већ и бескрајно арогантан. Али ароганција је начин на који прикривамо сопствене недостатке и страхове.

Сасвим скоро, један бивши европски комесар, који се одазива на име Жозеп Борељ, изјавио је да је Европа башта, прави рајски врт, окружен џунглом. Немачка министарка спољних послова Аналена Бербок својевремено је отпутовала у Јужну Африку, да би тамо, са недостижне висине, делила лекције о томе како Јужноафриканци морају да се понашају и да не троше угаљ… И добила задовољавајући одговор од председника Јужне Африке.

А то, примећује италијански геополитичар Андреа Марћиљано на сајту „Електомагацине", означава тачку без повратка. Европљани, додаје Марћиљано, тек треба да науче да живе у сенци великих сила.

Европска унија никад није била самостална ни независна. Створили су је, за своје потребе, Американци и они, исто тако, могу да је у сваком тренутку униште.

Јадна Европа

Све то нам, додаје овај аутор, показује да је Европа на крају својих могућности. То означава праву прекретницу у глобалној равнотежи за Европу, тачку без повратка.

Пре више од стотину година, европске силе су биле колонијалне и владале су светом, али то време је заувек прошло. Навике господара су, међутим, остале, што представља научени рефлекс, устаљени образац понашања, којег се није лако ослободити.

Европљани морају да схвате да више нису центар света, каже Марћиљано, већ само његова забачена периферија, једно мало полуострво велике целине, континента који се зове Евроазија. Већ неко време, Европа се налази не само у економској и политичкој стагнацији, већ, пре свега, у стагнацији идеја.

Укратко, некад славна Европа се, како је пре више од три деценије писао српски мислилац Драгош Калајић, претворила у јадну „Европу без идеје", а то је од ње начинило пуки продужетак америчког тржишта, сада за амерички течни гас и за прескупо америчко наоружање.

Такозване европске владајуће класе, доказано неспособне, изгубиле су сваки контакт са стварношћу, додаје Марћиљано, али, упркос томе, или захваљујући управо томе, оне су остале невероватно арогантне.

Снажан контраст таквој Европи симболизује једна фотографија: она на којој су снимљени руски председник Путин, кинески Си и премијер Индије Моди, са недавног самита ШОС-а у кинеском Тјенцину, задовољни и осмехнути.

Данас ШОС представља 40 одсто светске популације и четвртину светске економије. Заправо, ШОС данас представља камен темељац новог светског поретка. А то је поредак о коме ће одлучивати Си Ђинпинг, Путин и Моди, а не јадна Европа, и  на који ће Вашингтон имати све мањи утицај.

Пацови трче ка понору и ка сопственој пропасти, закључује Марћиљано, као да случају чаробног фрулаша, али они верују да су и даље гиганти. Народна легенда о свирачу из Хамелна је прича о томе како се овај град ослободио од пацова. Фрулаш је пацове, заведене његовом умилном музиком, одвео до језера у коме су се подавили.

Тренутно се фрулаш зове Урсула фон дер Лајен. Европљани ту имају улогу наивне деце из Хамелна, која су потом нетрагом нестала, заједно за свирачем.

Предстојећи немири, револуције и ратови

Таквом, јадном и све јаднијом Европом, бави се и холандска новинарка Соња ван ден Енде на сајту „Фондација стратешке културе". Европи, према њеном мишљењу, предстоје веома турбулентна времена, са немирима, револуцијама и неизбежним ратовима.

Соња ван Енде почиње од примера Мађарске, чији премијерВиктор Орбан је већ дуго обележен као „лош момак из ЕУ". Мађарска није само „главни противник европског посредничког рата против Русије у Донбасу, већ и онај који се снажно противи ЛГБТ агенди и „добродошлици имигрантима".

Из тих разлога у Европи пуцају стари савези, попут оног Мађарске са Пољском, које су раније чиниле осовину Вишеградске групе.

Под вођством пољске конзервативне Партије права и правде (ПиС), упркос пољској русофобији, односи између Мађарске и Пољске су и даље били релативно добри. Али, све се променило 2023, када је Пољска изабрала новог премијера, еврофила Доналда Туска, који наставља да свим силама подржава Кијев у посредничком рату против Русије.

Недавно је дошло до сукоба мађарског министра спољних послова Петера Сијарта и његовог пољског колеге Радослава Сикорског. „Разлог за сукоб био је терористички напад на нафтовод „Дружба", којег је починила Украјина, због чега су прекинуте испоруке нафте Мађарској.

Сикорски, који по професији није само еврофил већ и радикални русофоб, за овај терористички напад није оклевао да оптужи, што спада у рубрику „веровали или не", Мађарску. Сикорски је на друштвеној платформи Икс написао дословце: „Напад на руску нафтну пумпну станицу је изгледа, извршила Мађарска". И иронично додао: „Браво! За нашу и вашу слободу!".

То што су Туск и Сикорски русофоби на значи да су и украјинофили. Односи Пољске са кијевском хунтом настављају да се компликују, што је, углавном, наслеђе из Другог светског рата, када су украјински нацисти у Волињи побили око сто хиљада Пољака.

Али, то само део сложене европске слагалице, у којој изнова оживљавају стара непријатељства.

Европа је већ у рату

У ствари, како закључујегеополитички аналитичар Жозе Гулао, у Европи се већ води за сада још прикривени рат: „Стотине хиљада хектара земље је изгорело, пожари бесне широм Европе. Људи и даље умиру; куће, сеоска и градска имања, усеви, стока, шуме, воћњаци управо нестају у неконтролисаним пожарима".

То је, тврди Гулао, дело „унајмљених пиромана, који нису ни лудаци ни усамљени вукови"; они су само „пиони терористичке стратегије", које имају за циљ даљу дестабилизацију Европе, све то самог, трагичног краја.

Нажалост, додаје он, ватрогасци су немоћни пред ватреном стихијом. Зашто? Они користе цистерне, ватрогасна црева и амбулантна возила, чија цена износи неколико стотина хиљада евра, а не тенкове, подморнице или борбене авионе, који коштају на милионе.

„Европска солидарност не познаје границе", похвалила се шефица Европске комисије Урсула вон дер Лајен док је Европа горела. Поменута немачка фрау је потом отпутовала у Вашингтон, руку под руку са својим„хомокулусом Зеленским, да пољуби ноге цару Трампу". И тамо је обећала да ће сакупити још стотине милијарди долара за помоћ кијевској хунти.

Реч је о новом култу у Европи, о правој институционализацији милитаризма и култа рата. За рат новац мора да се нађе, али за потребе „обичних" Европљана, укључујући елементарну заштиту од пожара, трошкове за здравство, образовање или социјална давања не мора. Неће их ни бити.

У систему такозване либералне демократије људи и народи Европе су постали пуке слуге новца и профита моћника. Њихова права и једина улога је улога топовског меса.

Само погледајте шта се дешава у Украјини и подршку коју ужива Зеленски, закључује Гулао, који бесмислено и свакодневно жртвује своје суграђане, и биће вам јасно каква будућности очекује читаву Европу.

rt.rs / Борис Над

 

kosovo-online.com

Kapčan: Vašingtonski sporazum u velikoj meri odnosio se na trgovinske odnose, politika Kurtija bila pogrešna

4–5 minutes

---

Viši saradnik Saveta za spoljne odnose i profesor međunarodnih poslova na Univerzitetu Džordžtaun Čarls Kapčan izjavio je za Kosovo onlajn da je najvažniji rezultat Vašingtonskog sporazuma bio njegova simoblika, više nego njegove stvarne praktične posledice.

Takođe navodi da se Vašingtonski sporazum u velikoj meri odnosio na trgovinske odnose, ali da ako se politika ne shvati  ispravno, trgovina i investicije ne pomažu. Kako konstatuje, problem je u tome što je politika pod vođstvom premijera Kosova Aljbina Kurtija bila pogrešna.

On ističe da je simbolika broj jedan Vašingtonskog sporazuma bila to što su SAD bile spremne da se uključe u rešavanje dugotrajnog sukoba između Kosova i Srbije.

„Broj dva je da se može postići napredak, da Priština i Beograd zapravo mogu postići dogovor o nečemu, čak i ako je to ekonomske prirode, a ne o širim političkim pitanjima. Ali problem je što se od tada ništa zapravo nije dogodilo. U stvari, rekao bih da je proces krenuo unazad, uprkos sporazumu koji je Evropska unija stavila na sto. Ni Beograd ni Priština nisu bili u poziciji da pokrenu loptu napred u procesu normalizacije", navodi Kapčan.

Napominje da se Vašingtonski sporazum u velikoj meri odnosio na trgovinske odnose, a da je on neko ko ne veruje da trgovina zaista može da napravi razliku.

„Morate pravilno shvatiti politiku, a onda ekonomska integracija može pomoći da se postigne sporazum. Ali ako ne shvatite politiku ispravno, trgovina i investicije neće pomoći. I problem je u tome što je politika bila pogrešna pod vođstvom premijera Kurtija. Kosovo je, na neki način, vodilo veoma nacionalističku politiku. Kurti je doneo neke odluke o registarskim tablicama, o gradonačelnicima na severu koji nisu napredovali prema Zajednici srpskih opština, što je u mnogim aspektima unazadilo slučaj Kosova pred Evropom i pred SAD. Ljudi su počeli da krive Prištinu za problem, dok je u mnogim aspektima Beograd taj koji je odugovlačio", ocenjuje ovaj profesor.

Sa političke perspektive, dodaje, ni Priština ni Beograd nisu bili u poziciji da napreduju sa sporazumom.

„I kao posledica toga, mislim da će biti potrebno obnovljeno angažovanje Trampove administracije da bi se proces pokrenuo", mišljenja je Kapčan.

Imajući u vidu da je Tramp, kako kaže, zainteresovan da bude mirotvorac i da postiže dogovore, on bi sada mogao ponovo da se angažuje.

„Tramp želi da bude mirotvorac. On želi da bude onaj koji postiže dogovore. Njegovi glavni prioriteti su Gaza i Bliski istok i Ukrajina. Ali on je takođe okupio strane iz Afrike, okupio Jermene i Azerbejdžan, tvrdeći da je pomogao u okončanju sukoba, kratkih sukoba između Indije i Pakistana, iako Indijci nisu baš srećni zbog te tvrdnje, a povremeno je pominjao Kosovo i Srbiju. Dakle, s obzirom na to da je Tramp zainteresovan da bude mirotvorac i postiže dogovore, on bi sada mogao ponovo da se angažuje, i mislim da će biti potreban zajednički pritisak SAD i Evropske unije da se strane u Beogradu i Prištini podstaknu da naprave teške kompromise i ustupke koji su neophodni da bi se dve zemlje počele gurati ne samo ka ekonomskoj normalizaciji, već i ka važnijoj nagradi, a to je politička normalizacija", kaže Kapčan. 

Mnogo toga, kako dodaje, zavisi od toga da li Tramp smatra da ima „prostora za disanje", jer ima ima puno posla sa Rusijom i Ukrajinom, sa Izraelom, Gazom, širim Bliskim istokom i Iranom koji pokušavaju da postignu novi nuklearni sporazum.

„On se bavi usponom Kine i, kao posledica toga, Kosovo i Srbija ne dospevaju odmah do nivoa predsedničke pažnje, ali su očigledno na Trampovom radaru. On možda vidi Kosovo i Srbiju kao 'nisko viseće voće', jedan nerešiv sukob u kome bi mogao značajno da napreduje. I zato će se možda vratiti Riku Grenelu, ili drugim članovima njegovog tima, poput Stivena Vitkofa, i videti da li može da postigne neki napredak na Balkanu", zaključuje naš sagovornik.

 

iskra.co

Слободан Антонић: Драма-квин револуција

Marko Plecic

7–9 minutes

---

Слободан Антонић: Драма-квин револуција

27.08.2025. - 16:10

 

© FOTO TANJUG/ VLADIMIR ŠPORČIĆ

Свашта човеку смета кад уђе у године, али оно што ми се у свим овим догађајима понајмање допада јесу несносно драмљење и пренемагање.

Код нас се иначе прилично развила „култура лупетања" – склоност да се прича напамет, измишља и претерује, како би се скренула пажња на себе (о томе сам писао овде). Али, у ових десет месеци то не само да је ескалирало, већ се претворило у опште преглумљивање и фолирање.

Како једни, тако и други. Човек се пита шта значе наслови:

„Усташкиња тражи да ЕУ постави блокадне фашисте на власт у Србији";

„Блокадери усташе почели с најгорим силеџијством: спремни на насиље горе него у Новом Саду";

„Блокадери усташе запалили просторије СНС у Ваљеву";

„Усташки блокадери пребили сниматеља Информера";

„Маскирани фашисти решили да спале Београд";

„Три дана невиђеног терора блокадера силеџија: спаљивање живих људи, уништавање града, напад на полицију и свакога ко другачије мисли".

Какви фашисти, какве усташе, какво спаљивање живих људи? У нормалним новинама стојало би „демонстранти" или, ако се баш хоће нешто јаче, „хулигани". Али „фашисти" и „усташе" – то није за медије, већ за пропагандне алате, и то у сред каквог рата.

А с друге стране:

„Оно што он спрема и његова политика према овом народу се не може разликовати од политике Анте Павелића";

„Нема већих усташа од Вучића и осталих квислинга";

„Александар Вучић је … предводник удружене криминалне групе која је окупирала ову земљу".

„Разбојничка банда која влада овом земљом";

„Вучић је направио своју верзију СА трупа, Штурмабтајлунга";

„Човек који се одметнуо од цивилизације".

И тако даље, да не ређам, потпуно се нормализовало да се о догађајима, власти или опозицији, свеједно, може све рећи, употребити свака реч, било која слика. Хиперболише се толико да су нормалан говор, колико-толико објективно новинарско извештавање или макар покушај објективне анализе једноставно збрисани из јавног простора.

Погледајте те речи и реченице, а затим свој живот, како вам пролази дан, ваш посао и свакодневне бриге, и видећете колико је огроман контраст између драмљења по медијима и реалности:

„Хапсе се и отимају малолетници"; „Стање у Србији наликује на окупационе зоне из ратова деведесетих"; „Масовна хапшења студената, грађана и странаца… читава серија киднаповања студената"; „Укида се слобода медија… откази се деле на сваком кораку… увелико се пуне затвори политичким затвореницима… тренутно, у Србији има више политичких затвореника него криминалаца у затворима"; „Осећај насиља више није инцидент, него правило"; „Данашњи наследници Штурмабтајлунга по улицама српских градова гањају и млате противнике напредњака"; „Један насилан, опасан режим који већ неко време у себи носи сада већ све одлике фашизма„…

Не смете ни да кажете да су све то хипергенерализације, уопштавања на једном примеру, или просто чињеничне нетачности – јер вас одмах нападају да сте се продали режиму, да немате осећај за нашу децу, да мрзите њихову борбу за бољу будућност…

Готово забавно ми је било драмљење око затворских услова у којима бораве „доказани борци за демократију, робијајући по ћефу бандитског режима", односно „деца која су већ готово месец дана у затвору у Новом Саду" –оних шесторо активиста снимљених уочи 15. марта, притворених па пуштених.

„Стрпани у затвор пун стеница", „једу га стенице у притвору", „измрцварени и са ранама од стеница", „у притвору, где их једу стенице и у односу на који арктички гулаг делује као луксузни смештај" (!?)… Чак је о тим нечовечним патњама снимљен и документарни филм „Стеница", где „наслов филма упућује на чињеницу да у Окружном затвору у Новом Саду, где су притворени, у ћелијама има много стеница које гризу затворенике"…

Да, наши притвори заиста нису претерано згодна места за боравак. Али, осим ако тамо не живе стенице велике попут медведа, рећи да „у односу на њих арктички гулаг делује као луксузни смештај" – није ли то ипак мало, само малкице, драмљење и претеривање?

Али, не сме ни то да се каже, јер вас одмах чека оптужба да браните полицијско насиље и тортуру према ухапшенима. Нико их не брани, али маните се патетике о стеницама, маните се, уопште, патетике о „терору над голоруким младићима и девојкама" које „пребијају на смрт (…) и то са тако прецизном подлошћу, да то само и могу безумници, који су очигледно свесни да такву лепоту, доброту, племенитост, знање, способност, шарм, успешност, радост, поштовање реда из љубави и љубав према својој отаџбини – никада истински нису имали".

А насупрот тога: „Хијене бирају вођу чопора по смраду. Онај који убедљиво највише смрди тај постаје вођа. Око највећег смрдљивца се тако окупе разни смрадови (…) Постојање Ћациленда, одакле се шири месецима несносан смрад и начин како је устројена ова необична творевина то додатно потврђују."

Патетика за свог и дехуманизација за другог – то некако увек иде заједно. Али да кич новинарство и шунд аналитика потпуно испуне медијски простор – зар то не бива само у рату?

Опасно је медије у тој мери претворити у средство за распамећивање и раздраживање. Људи ионако нису превише рационални, поготово не у маси, а ово систематско заглупљивање и распомамљивање масе, на обе стране, не слути на добро.

Из ове ситуације има само два излаза: грађански рат или поштени избори. Али, не може се и једно и друго истовремено – хоћемо изборе, али поштени су само они на којима ми победимо, иначе следи грађански рат.

Створена је атмосфера да напредњаци једноставно никада нису организовали, нити уопште могу да организују, поштене изборе:

„Ни Томислав Николић, ни Александар Вучић нису легално изабрани ни 2012, нити на било којим изборима након тога. Њихова криминална узурпација власти је почела 2012. године истресањем лажних џакова са фалсификованим гласачким листићима између два круга председничких избора, поступком који је остао некажњен од тужилаштва и правосуђа Србије. (…) Једини легални избори на којима је Вучић учествовао су они које је закономерно губио."

Ако су за опозицију једини поштени избори, по дефиницији, они коју ова власт изгуби, онда се не треба чудити зашто власт избегава да распише ванредне изборе – јер зна да је после њих чека хаос и „обојена револуција".

Досадило ми је већ да пишем како је решење у договору власти и опозиције око промене изборног система, или макар у договору о (колико толико) поштеним изборним условима. Да се хоће тај пут, ми бисмо до сад већ имали расписане изборе и били бисмо у сред предизборне кампање. Али, тај пут се очигледно не жели, већ се својски ради на заоштравању унутрашњих политичких односа.

Заправо, својски се ради на томе да се потучемо. И ту престаје свака памет, ту је свака даља анализа немоћна…

rt.rs / Слободан Антонић

 

standard.rs

Da li je srpska kultura provincijalna?

Слободан Владушић

17–21 minutes

---

Razumeti svet znači suočiti se sa nekim pitanjima koja nam se postavljaju već stolećima, a koja su nam, danas, na žalost, potpuno nevidljiva (i to je jedna od komponenti naše tragedije). Jedno takvo pitanje glasi: da li je Srbija provincija?

Da bismo razumeli svet u kome se danas nalazimo, moramo se delimično distancirati od medijskih mehura koji danas vladaju Srbijom i svešću značajnog broja njenih građana. Razumeti svet znači suočiti se sa nekim pitanjima koja nam se postavljaju već stolećima, a koja su nam, danas, na žalost, potpuno nevidljiva (i to je jedna od komponenti naše tragedije). Jedno takvo pitanje glasi: da li je Srbija provincija? Odgovor na ovo pitanje važan je zato što povlači sa sobom neke političke reperkusije, kojih, takođe, nismo svesni, a one su od ključne važnosti za naš opstanak.

Za početak, šta je uopšte provincija? Oko ovog pitanja, 1970. godine, polemisali su srpski pesnik Ivan V. Lalić (1931 – 1996) i novinar ga je intervjuisao. Novinar je (duhovni) provincijalizam povezao sa atributima ,,uskonacionalno" i ,,lokalno egzotično". Lalićev je odgovorio: ,,Spomenuli ste duhovni provincijalizam, u sklopu sa pojmovima 'uskonacionalnog' i 'lokalno egzotičnog'. Čini mi se da takav provincijalizam može da izražava – i da se izražava – jednako i kroz svojevrsne kosmopolitske aspiracije. Provincijalni je duh koji odbija da se seća, koji se odriče svojih koordinata zadatih u jeziku – u tradiciji, istoriji, sudbini, duhovnom prostoru tog jezika. (Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea ili Rilkea)."

U ovoj polemici se otkrivaju dva različita razumevanja provincije. Novinar stvara ,,mapu" sveta u kome postoji neki kulturni (i politički!) centar/metropola (recimo, ,,Evropa") koji ima svoju kulturnu/političku supstancu. Sve oko tog centra je periferija/provincija, ali i ta provincija može da se približi centru tako što će podražavati/usvajati kulturne komponente centra, dok će se istovremeno isključivati iz sebe ono što je različito od tog centra ili će prema toj različitosti biti ravnodušna. Dakle, ono što je različito ili specifično u provinciji, nema nikakvu posebno vrednost. U okviru ovakve ,,mape" sveta, primera radi, studiranje ,,provincijalnog" jezika i ,,provincijalne" književnosti – recimo, poezije Ivana V. Lalića – čisto je provincijalno gubljenje vremena.

Nasuprot novinaru, Lalićeva ,,mapa" sveta je drugačija: za njega postoji više kulturnih centara, koji se međusobno razlikuju po jeziku, tradiciji, istoriji. Razlike  su, dakle, ne samo prisutne, već i vredne. Ono što Lalić nije kazao, jeste da između tih različitih centara postoji komunikacija. O tome govore, indirektno, i njegovi prevodi sa engleskog, nemačkog, francuskog, te italijanskog jezika. Lalić je, dakle, znao jezike, ali ne zato da bi postao ,,građanin sveta", koji beži od svoje ,,provincijalne" kulture i ,,provincijalnog" jezika, već sasvim suprotno, da bi svoju kulturu i svoj jezik, učvrstio i ojačao i tako učinio konkurentnijim u odnosu na ostale kulturne centrima. U tom smislu, nije čudno što je Danilo Kiš (1935 – 1989) sebe smatrao superiornijim u odnosu na pariske intelektualce svog vremena, tvrdeći da je on pročitao sve što pročitali i oni, ali da oni nisu pročitali sve što je pročitao on – razlika je upravo u klasicima srpske i jugoslovenske književnosti koji su Kišu bili ne samo poznati, već i bliski, kao deo njegove izabrane tradicije.

Bez vizantijskog konteksta, Pavić smatra da mi ne bismo ni postojali. I to je zbilja tačno

Ako čovek pripada narodu koji broji nekoliko stotina miliona ljudi i koji predstavlja ekonomsku i političku velesilu, onda mu nije osobito teško da sebe smatra centrom sveta. (Imao prilike da provedem nekoliko dana i u Americi i u Kini – tamo je to očigledno). Međutim, kada čovek pripada brojčano malom narodu, ne preterano velike ekonomske moći – recimo, Srbima – onda mu je potreban neki vid kulturnog samopouzdanja da bi svoju kulturu mogao da vidi kao centar, a ne tek kao puku provinciju. U 19. veku, srpsko kulturno samopouzdanje bilo je utemeljeno u usmenoj/narodnoj književnosti, koju je evropska kultura rado prihvatila i visoko cenila u okviru romantizma, zahvaljujući posredničkoj ulozi Vuka Stefanovića Karadžića. Međutim, početkom 20. veka, kulturni kodovi u Evropi (za tadašnje Srbe = u Francuskoj) promenuli su se. Bar na prvi pogled, usmena/narodna književnost više nije mogla da proizvede onu količinu kulturnog samopouzdanja koje je bilo potrebno mladim srpskim intelektualcima, školovanim na strani, kako sebe ne bi videli kao provincijalce koji su praznih šaka došli u superiorni kulturni centar. A pošto ljudi poput Dučića, Rakića ili Milutina Bojića nisu bili, niti su želeli da budu provincijalci u njihovoj poeziji su se pojavili motivi iz srpskog srednjeg veka – koji, svakako nije bio provincijalan u odnosu na srednjevekovnu zapadnu Evropu – i to u kontekstu Istočnog Rimskog carstva (= Vizantije). Nastavljači ovih pesnika, na kraju veka, bili su upravo Ivan V. Lalić, koji je imao čitav niz pesama o Vizantiji, zatim Milorad Pavić (1929 – 2009) koji je sebe na jednom mestu prozvao vizantijskim piscem, te Borislav Pekić (1930 – 1992).

Zašto je Vizantija toliko prisutna i važna u srpskoj književnosti? Odgovor sumira Milorad Pavić početkom devedesetih godina prošlog veka: ,,Nijedan pisac ne može postojati bez svog jezika, bez svojih korena. Moji koreni su u duhovnosti pravoslavlja. Kad to kažem ne mislim isključivo na religiozni aspekt, nego na celu civilizaciju Istočne Evrope. Ako tako posmatramo stvari i nastupamo kao deo toga sveta, onda ipak imamo pravo da kažemo, izvinite, ali mi, kao i Grci, kao i toliki drugi, kao Rusi, kao Ukrajinci, kao Jermeni, kao Đurđijanci [Gruzini] kao Bugari, mi smo predstavnici jedne polovine danas postojeće evropske duhovnosti, naslednici vizantijske civilizacije. Van tog konteksta, mi ne bismo mogli postojati! I naša misija je da se novi 'berlinski zid' koji se gradi između dve civilizacije, istočne i zapadnoevropske, zid koji se gradi baš na našem terenu, između Hrvata i Srba, što pre premosti. Zašto? Zato što ne može opstati evropska duhovnost, ako odseče i otpiše svoje kulturno nasleđe, koje počinje u grčkoj antici, pa ide sve preko istočno-rimskog carstva, preko Vizantije, ovamo, do danas."

Pisac Milorad Pavić (Foto: Branko Pantelić/ATA Images)

Pavić ukratko kaže ovo: pravoslavna Evropa je Evropa, zato što pripada vizantijskom civilizacijskom krugu (Istočnom Rimskom carstvu) koje je zajedno sa Zapadnim Rimskim carstvom, oslonac potonje evropske civilizacije. Zahvaljući Vizantiji, pravoslavni narodi nisu, dakle, neka ne-evropska periferija Evrope, koju tek treba pripustiti u Evropu kada to zasluže, već su njen sastavni deo.

Sa današnje vremenske distance, vidi se da Evropa, čiji bi ,,koautori" bili Zapadno i Istočno Rimsko carstvo, jednostavno ne postoji. To znači da ne postoji ni ona Evropa koja bi bila i naša Evropa, dakle, i srpska, već samo ona druga, koja ne pripada nama, i kojoj mi ne pripadamo.

Pavić je u bio pravu i kad je kazao da evropska duhovnost ne može da opstane bez svog istočnog/pravoslavnog/vizantijskog stuba. I zaista, danas je vidljiv preobražaj Evrope u nešto drugo, različito od Evrope. Da bih naglasio tu razliku, to drugo sam nazvao Megalopolisom.

Naime, kada se govori o tzv. evropskim vrednostima, obično se misli na hrišćanske temelje njene duhovnosti, na demokratiju, na humanizam, na vrednost istine, bilo da se ona dovodi u vezu sa Bogom, bilo sa razumom. Danas se, međutim, u EU rutinski koriste pojmovi post-hrišćanstva, post-demokratije, post-humanizma i post-istine pri čemu to ,,post" može komotno da se čita i kao ,,anti". Megalopolis u tom smislu, označava pretvaranje nacionalne/građanske države u korporaciju, u kojoj se nekadašnji narodi, raspadaju na transnacionalnu korporacijsku oligarhiju (koja vlada) i ,,radne životinje" (biomasu) kojom se vlada, a koja se tretira kao radna snaga u kompaniji: ako je ima previše, onda se ona otpušta (depopulacija stanovništva, popularizacija eutanazije) ili zamenjuju jeftinijom radnom snagom (emigranti), dok se posebna pažnja poklanja onemogućavanju radničkog, sindikalnog organizovanja (tj osećanju zajedništva) kroz fragmentaciju društva: tome služi zaoštravanje razlika u rasi, u polu, u seksualnoj orijentaciji, u starosnoj dobi itd. To je vidljivo na primeru tzv. dualnih gradova (kako ih naziva Manuel Kastels) u kojima manjinu čini globalno povezana populacija, a većinu, lokalni ,,gubitnici", koji sanjaju o tome da postanu deo globalne manjine. (Bauman bi prve metaforično nazvao ,,turistima", a druge ,,vagabundima").

Stereotip o srpskoj provinciji

Može se reći da je nepomirljiva politika EU/Britanije prema Rusiji, posledica činjenica da u Rusiji, kao delu vizantijskog kruga, još uvek postoji evropsko hrišćansko-humanističko nasleđe koje je gotovo uništeno u Megalopolisu. Primera radi, vrlo je teško zamisliti da će neko u Rusiji doći na ideju poput Patriše Mek Kormak, sa Kembridža, koja smatra da ljudsku rasu treba istrebiti kako bi se sprečila klimatska katastrofa, a tome u prilog ide činjenica da postoje evropske zemlje u kojima je dozvoljeno da deca od 12 godina budu ,,eutanizirana" bez dozvole roditelja.

Vizantija je za Pavića bila temelj kulturnog samopouzdanja, koje i nama omogućava da sebe poimamo kao centar (u smislu naroda, države i kulture) koji nema razloga da se oseća provincijalno u odnosu na bilo koji drugi. Bez tog vizantijskog konteksta, Pavić smatra da mi ne bismo ni postojali. I to je zbilja tačno.

Da je Pavić u pravu svedoči komparacije njegova sudbine i sudbine većina pisaca srpske književnosti naredne generacije. Pavić je osamdesetih godina prošlog postao uistinu svetski pisac, jer je njegov Hazarski rečnik (1984) postao svetski bestseler, što je i ostao, bez obzira što je Pavić u Megalopolisu, tokom desedesetih godina kanselovan, jer nije hteo da učestvuje u satanizaciji srpske kulture. I pored tog ukidanja, čitanje, razumevanje i druženje sa Pavićevim opusom u celini, podstiče čoveka da se bavi srpskom književnošću, kao komponentom srpske kulture i srpskog pogleda na svet, jer u Paviću vidi i književnu vrednost, ali i znak vrednosti srpske kulture u celini.

Ukoliko se prihvati ideja o Srbiji kao inferiornoj provinciji, onda ta ideja nalaže da se odreknemo svega po čemu se razlikujemo u odnosu na Megalopolis – vode, zemlje, ruda, pa i mlade biomase

Suprotno tome, većina pisaca iz naredne generacije prihvatila je stereotip o srpskoj kulturi kao provincijalnoj nekulturi, da bi ga često pojačavala iskazima koji su govorili o njenim ,,genocidnim" korenima, o Srbima kao ,,fašistima", te Srbiji kao ,,Srbistanu", dakle, nekom suštinski ne-evropskom prostoru. (Ovde se Vizantija uglavnom ne spominje). I pored negiranja sopstvene tradicije i prihvatanja negativnih stereotipa o njoj, ovi pisci, međutim, nisu dostigli ni 1% Pavićeve recepcije ne samo u Evropi, već i u celom svetu. U domaćem kontekstu, njihov lik i delo, međutim, aktivno utiče na simboličko uništavanje institucije srpske književnosti, jer ako je srpska kultura zbilja takva kakvom su je oni predstavili: ,,genocidna", ,,inferiorna", ,,anahrona", i tako dalje, onda zaista niko ko drži do sebe neće sa tom kulturom i književnošću da ima bilo kakvog posla.

Vratimo se na početak: odgovor na pitanje da li je Srbija provincija odrediće našu političku budućnost. Prihvatanje ideje o Srbiji kao provinciji koja se kreće ka EU ukida bilo kakav oblik nacionalnog i kulturnog samopouzdanja, a bez njega je nemoguće urediti zemlju tako da u njoj najveći broj ljudi ima pravo na slobodan život i zaštitu od profitne gramzivosti globalne oligarhije. Ukoliko se prihvati ideja o Srbiji kao inferiornoj provinciji, onda ta ideja nalaže da se odreknemo svega po čemu se razlikujemo u odnosu na Megalopolis – dakle, vode, zemlje, ruda, pa i mlade biomase, u zamenu za to, da naši gradovi postanu karikaturalne kopije evropskih dualnih ,,metropola". Zamislite, dakle, no go zone u aglomeraciji Beograd-Novi Sad, u suštini neograničeno prisustvo nove, mlađe i jeftinije radne snage iz celog sveta, dalje demografsko opadanje domicilnog stanovništva, protiv koga niko ništa ne preduzima (kao i do sada), a zatim i brutalnu podelu društva na oligarhijsku ,,elitu" u ulozi lokalnih gubernatora Megalopolisa, te gomilu – nekadašnji narod, a sada biočestice – kojoj će se možda dati pravo da bira gubernatore, ali im se sigurno neće dati pravo na biraju njihovu politiku. U takvoj, provincijalnoj Srbiji, korupcija neće više postojati, zato što će biti ugrađena u sam sistem u formi ,,socijalne inteligencije" koju ,,pametni" imaju, a ,,budale" nemaju, dok će dominantnu atmosferu činiti bratska mešavina autošovinizma i jednog posebnog vida ,,srbovanja" o kome sam pisao ovde .

Jalovo srbovanje

,,Srbovanje"  i autošovinizam imaju jednu zajedničku tačku: oba fenomena označavaju prihvatanje provincijalnog statusa Srbije. Razlikuju se po tome što autošovinizam označava decidirano odricanje od vlastitog identiteta, dok ,,srbovanje" predstavlja preoblikovanje nacionalnog identiteta tako da on, u političkom smislu, ne dovodi u pitanje proces provincijalizacije Srbije.

,,Srbovanje" se može prepoznati u dva vida: u prvom, to je naglašeno iskazivanje nacionalnog identiteta u kulturnoj sferi, koje se ne produžuje u sferu politike. Primera radi, neki ljudi su ushićeni rečima pesama Baje Malog Knindže, ali redovno glasaju za stranku koja ne podržava donošenje rezolucije o Jasenovcu ili uklanjanje Kuće cveća. Dakle, bez obzira što sebe smatraju ,,patriotama", ti ljudi se u političkom smislu ne razlikuju od autošovinista.

Drugi vid ,,srbovanja" se ispoljava u nauci, koja je sebi dala zadatak da preoblikuje nacionalni identitet, tako da se on poklopi sa interesima Megalopolisa, odnosno provincijalnog statusa Srbije. Primera radi: srpska kultura se u okviru ovog naučnog ,,srbovanja", tumači kao tzv. ,,kontaktna kultura" čime se u njoj ukida civilizacijska supstanca (ona, dakle, nije više deo vizantijskog odnosno pravoslavnog civilizacijskog kruga, što znači da mi više nismo svetosavski narod). Tako sebe proglašavamo provincijom, odnosno teritorijom bez istorijskih korena i tradicije, koja teži centru političke moći (EU) dok centar zapravo ne bi imao nikakve obaveze prema nama, budući da nismo njegov deo, već samo neukorenjena masa na vetrometini. To znači da našim političkim odlukama odlučuje jačina vetra, a ne neki trajni identitet. Tog identiteta smo se odrekli, jer više nismo želeli da budemo to što jesmo – država i narod vizantijskog civilizacijskog kruga. Umesto toga, međutim, nismo postali ,,Zapad", već kolonija ili protektorat, odnosno gomila u kome manjina opslužuje Megalopolis, odlazi i umire, i većina koja ga trpi, ostaje i takođe umire.

Zanimljiv oblik naučnog ,,srbovanja je i sagledavanje srpske kulture kao ,,policentrične". Prevedeno na političku ravan, to znači da je srpska kultura fragmentarna, odnosno razbijena na autonomne (autocentrirane) regionalne kulture, koje egzistiraju u nekoj vrsti pasivne i neobavezne jezičke povezanosti. Recimo, kao što se razumemo sa Hrvatima, razumemo se i sa Srbima iz Republike Srpske. Ukratko, ako se srpska kultura vidi kao policentrična, onda ne postoji nikakav ,,Srpski svet" kao metafora za homogenizaciju srpske kulture oko jednog centra, koja podrazumeva osećanje zajedničkog života i zajedničke sudbine bez obzira na međudržavne granice koje dele srpski narod. Umesto toga, postoje samo fragmenti srpske kulture, bez osećanja zajedničkog života i zajedničke sudbine. Vrlo labavo povezani, ti fragmenti bi u budućnosti mogli biti ili politički uništeni, ili bi se mogli utopiti u druge kulture, kojima Megalopolis daje prvenstvo u odnosu na srpsku kulturu.

Minstar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić sa kolegom iz Gane Samuelom Okuzetom nakon sastanka na kojem se razgovaralo o „demografskim izazovima" na tržištu rada, Akra, 17. jul 2025. (Foto: Ministarstvo spoljnih poslova Srbije)

Tako dolazimo do zaključka da bi odgovor da Srbija nije provincija bio jedini pravi politički događaj u ovoj zemlji. To je zato što bi ovaj odgovor, preveden u ravan politike, označio početak mudre suverenističke politike u kojoj bi se uvećale i umnožile crvene linije suvereniteta, kao što bi se u sferi kulture i obrazovanja, uglavnom provincijalna-alibi politika, zamenila suverenističkom. Prevedeno na srpski: u Srbiji ne bi bilo sve na prodaju, a Srbi se ne bi ponašali kao učesnici rialitija koji se umiljavaju spoljašnjem centru moći kome priznaju pravo da presuđuje ko je pobednik u njihovom izolovanom dvorištu, iz koga se ne vidi ništa od onoga što se dešava spolja, odnosno u svetu.

Trenutno u Srbiji ne postoji jaka politička opcija koja bi bila spremna da svoju politiku vodi na platformi koja Srbiju ne bi videla kao provinciju. Ta činjenica sasvim sigurno dovodi do očaja veliki broj ljudi u Srbiji koji su zaista prave patriote koji vole svoju zemlju. Zato je najpre, potrebno sačuvati sebe i od tog očaja, i od neostvarljivih maksimalističkih ciljeva, ali i od gneva i od besa onih koji prihvataju provincijalizam bilo u formi autošovinizma, bilo u formi srbovanja. Ono što nam preostaje jeste da se tiho, uporno i strpljivo povezujemo oko malih, dostižnih ciljeva, koji promovišu srpsku kulturu kao kulturu centra, a ne periferije. To zbilja nije puno, ali je mnogo više od odustajanje iz očaja i defetizma, pod izlikom da se baš ništa više ne može učiniti. Dok god čuvamo u sebi ideju ekskluzivnosti, koja nam šapuće da nismo provincija, već centar, postoji neka šansa za nas: ako se nešto ne dogodi, dogodine, to još uvek ne znači da se neće dogoditi nikada.

Slobodan Vladušić je srpski univerzitetski profesor, književnik i esejista. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO: 

 

nspm.rs

: Јасмина Лукач: Пропаст "студентске револуције"

:

3–4 minutes

---

среда, 27. август 2025.

 Не ваља више жмурити пред пропашћу студентске револуције. Револуција није сломљена, већ је згаснула, постајући само велико искуство за омладину која ју је покренула, али и за Србију.

Вероватноћа да букне поново на јесен је само математичка, сви политички разлози говоре супротно.

Побројимо неке. Промена карактера од ненасилног ка насилном, одвратила је бројне људе уместо да их држи укљученим у борбу.

Ненасилне акције група Студенти у блокади, са придруженим Зборовима грађана попримиле су насилни карактер, баш као да никад у Србији није постојао марксизам, нити је Зоран Ђинђић писао есеј о субјективности и насиљу.

Карактер је промењен, након што су пропуштени и тренутак и простор за револуцију.

Врхунац спонтане, органске и истинске револуције на спрским универзитетима и у српском друштву био је 1. фебруар, марш студената до Новог Сада и дубоко епска слика уласка колоне, на челу са венцима белог цвећа за страдале под надстрешницом.

Од окупљања на Славији у децембру, преко скупа на Аутокоманди у Београду за Светога Саву, до тог 1. фебруара, Вучић је заиста био пао с власти.

Али, није било никог да то и потврди и спроведе. Никог да заузме простор испред Народне скупштине, да пошаље изасланике на преговоре на Андрићев венац и да тада у том заиста тренутку у ком се то није могло одбити, тражи од Вучића оставку, од Уставног суда одлуку о његовом разрешењу, од парламента да распише плебисцит да се то и потврди.

Сви су стали пред величанственошћу револуције, нико се није усудио да је спроведе. Први су се тргли кругови, који су ту величанственост хтели да одржавају потчињавајући је себи, и тако је кренуло вештачко пумпање карневалских великих скупова, испражњених од превратничког и револуционарног набоја.

Други се тргао Вучић. Уосталом, он има дуго искуство побеђивања поменутих кругова који су се наметнули као идејне вође револуције.

Успео је да 15. марта када је одржан најмасовнији скуп у Београду икад, докаже да бројност и маса не значе преврат, ако се маса на прво репресивно дејство (звучни топ) уплашено разиђе.

Заузео је простор испред Народне скупштине кампом Ћациленд, већ је имао искуство када су, једне зиме у Пионирском парку камповали наводно незадовољни војни ветерани, заузимајући тај простор, да га не би заузели опозициони демонстранти.

Без простора, без моралног преимућства и без правих вођа, револуција је пропала и свела се на одбрану „жртава режима".

За странце Вучић је остао једини гарант мирног окружења за НАТО, и могућег рудника литијума. Зато му победу на изборима неће оспорити. А већина грађана желеће само мирну годину.

(Данас)