Budžovi: Više od 600 nerasvetljenih ubistava nakon dolaska Natoa na Kosovo

kosovo-online.com

Budžovi: Više od 600 nerasvetljenih ubistava nakon dolaska Natoa na Kosovo, sud u Hagu neophodan

~2 minutes

---

Istoričar Jusuf Budžovi izjavio je da su Specijalizovana veća za Kosovo pri Haškom sudu neophodna kako bi se rasvetlili zločini počinjeni tokom rata i podsetio da je nakon ulaska Natoa, za samo godinu dana, ubijeno više od 600 ljudi.

Gostujući u emisiji na televiziji A2 Si-En-En, Budžovi je istakao da su specijalni sudovi za ratne zločine formirani gotovo u svim državama bivše Jugoslavije, iako su, prema njegovim rečima, u pojedinim slučajevima suđenja bila i „farsa".

„Od ulaska Natoa na Kosovo, pa do godinu dana kasnije, počinjeno je više od 600 ubistava, za koja se još uvek ne zna zašto i kako su se dogodila. Ubijeno je 106 aktivista DSK, 116 članova OVK, uključujući i neke komandante, kao i 400 pripadnika različitih manjinskih zajednica. Za mnoge od njih ni danas nije poznato ko ih je ubio", rekao je Budžovi.

On je naglasio da su istrage ratnih zločina sprovele Srbija, Hrvatska i druge zemlje regiona, dok na Kosovu to nije učinjeno.

„Bez obzira na to šta su ti procesi predstavljali, prave sudove ili farse, oni su makar otvoreni. Na Kosovu to nije bio slučaj, pa je došlo do tačke kada je stvaranje Specijalizovanih veća postalo neophodno", poručio je istoričar.

Budžovi je dodao da se Specijalizovana veća u Hagu sve više doživljavaju i kao oblik političkog obračuna među kosovskim partijama.

 

in4s.net

Енглески затвор гори од тамнице Римског царства: Радован Караџић трпи тортуру какве нема нигде

ИН4С

4–5 minutes

---

Чак су и у Римском царству постојали примери мученика, епископа или свештеника, којима је био дозвољен контакт са својим колегама, упркос томе што су били затворени. То само говори у прилог чињеници да је третман који Радован Караџић подноси у енглеском затвору гори од онога који је владао у римским тамницама, каже за Спутњик отац Дарко Р. Ђого. 

Званичном капелану Српске православне цркве Радмилу Стокићу није дозвољена посета првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу у британском затвору Албани на острву Вајт, иако је био пријављен на листи посетилаца.

Свештеник Стокић рекао је да је ово један у низу примера психичке тортуре која се спроводи над Караџићем. Он већ двадесет година служи као капелан СПЦ, посећивао је затворенике од Скандинавије, преко Естоније и других земља у чијим затворима се налазе српски заточеници и каже да нигде није доживео да му се забрани улазак у затворску капелу.

о. Дарко Р. Ђого

Протојереј СПЦ проф. др Дарко Ђого прича за Спутњик да је и он имао прилику да у два наврата буде затворски капелан, односно свештеник који посећује затворенике и наглашава да религијска служба међу заточеницима има изузетан значај. Сваком човеку се, каже он, мора омогућити задржавање достојанства људског бића и омогући практиковање вере – једног од најелементарнијих људских права. Из тог разлога, каже он, ниједној нормалној, иоле пристојној држави, не би на памет пало да ограничи приступ свештеника затвореницима.

Ем Србин, ем православац

По мишљењу оца Ђога, први и основни разлог због којег судски и затворски систем у Енглеској малтретира Радована Караџића је сама Караџићева личност. У питању је први председник Републике Српске, као и главнокомандујући њене војске.
Из перспективе колективног Запада, Срби су увек имали посебан третман, и то негативан. На њих се нису примењивале правне процедуре нити политички договори. Ово што гледамо је наставак покушаја да се они сломе, да им се и оно мало што је остало у животу загорча и да пролазе кроз што теже околности, рекао је Ђого за Спутњик.

Свештеник Стокић којем је ускраћен одлазак код Караџића претпоставља да су проблеми настали након његовог разговора са главним затворским капеланом, имамом Алијем. Разговор је, каже, протекао уз тензије и он верује да је забрана уз скидање са листе за посету дошла као последица тога. Стокић је након тога затражио разговор са гувернером затвора, али му ни то није било омогућено.
Тренутно је у повоју једна врста друштвеног превирања у Великој Британији. Ту се води културни рат између имигрантског ислама и постхришћанске Британије. Заиста је тачно, нажалост, да у земљи која се дичи хришћанским коренима и која је парламентарна монархија са хришћанском симболиком, хришћанско наслеђе и становништво све више падају у подређен положај. Зато не бих искључио ни фактор о којем је Стокић говорио, да је и улога затворског имама део овог случаја, рекао је Ђого.

Империја је пропала, али зло је опстало

Сви досадашњи покушаји, апели, молбе и захтеви да се услови Радована Караџића поправе бар толико да задовољавају основне људске потребе – одбијани су. У једном наврату Караџићу нису омогућили читавих 17 дана да прими потребну медицинску терапију, а 10 дана је провео у самици. То су само неки од примера безразложног и бруталног третмана којем га излажу у затвору на енглеском острву Вајт.
Углавном је немогуће натерати Британију на било шта. Ми увек имамо илузију да ће нека молба или притисак који произведемо нешто променити. Нисам баш оптимистичан, јер они то суштински раде намерно. Треба, наравно, покушати све што је правно могуће, али Британија, колико год се распадала изнутра, и даље баштини самодовољно наслеђе империје која никога ништа не пита и ни на шта се не обазире.

Отац Ђого наглашава да му нису познати примери оваквог злостављања, односно ускраћивања религијске службе људима. Он претпоставља да у Исламској држави или другим тоталитарним режимима долази до оваквих бруталности, али у земљи која наводно баштини наслеђе демократије и људских права, никако.

 

Da li će Srbija lustrirati Vučića i njegovu ekipu nakon što padnu sa vlasti?

danas.rs

Da li će Srbija lustrirati Vučića i njegovu ekipu nakon što padnu sa vlasti? - Politika - Dnevni list Danas

Snezana Congradin

8–11 minutes

---

Sprema se dokument o tome na koji način bi buduća vlast, moguće – predvođena studentima i akademskom zajednicom sprovela lustraciju.

Kako je Danas izvestio, postoji nekoliko dokumenata koji cirkulišu, koji bi trebalo da postanu usvojeni kao neka vrsta zvanične politike, bilo studentske liste, bilo studentskog pokreta, koji bi se primenjivali po eventualnom padu režima.

Lustracija, je najskuplja reč, unazad više od 25 godina u Srbiji, još o petooktobarske revolucije, kada su se političari i pripadnici režima devedesetih vratili na vlast i dan danas glavnu reč. Odgovorni za najtežu korupciju, ocenjeni kao autokrate i diktatori, koji hapse i prebijaju sopstveni narod.

Sagovornici Danasa, aktivni učesnici i svedoci onoga što se dešavalo sa pokušajima lustracije Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke, političkih zločinačkih partija, kojima su tokom devedesetih pripadili Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, govore za Danas o tome šta je i zbog propušteno još pre 25 godina te je dočekalo društvo sa ovakvim posledicama i studentima da iznova pokreću pitanje o lustraciji.

Foto: Ivan Dinić/Nova

„Kumovsko-rodbinsko-burazerska sredina pojela je Zakon o lustraciji"

Prema rečima advokata Siniše Nikolića, šefa kabineta ubijenog premijera Zorana Đinđića, koji je bio ključan za izvođenje petooktobarske revolucije, kumovsko-rodbinsko-burazerska sredina u Srbiji je pojela za 13 godina Zakon o lustraciji.

– Od njega su ostali samo dugmići u vidu istorijskih zapisa da je ikada postojao. Jedno od glavnih predizbornih obećanja koalicije DOS i Ugovora sa narodom koji je ta koalicija obnarodovala pre tačno 25 godina, nikada nije sprovedeno. Okupljajući koaliciju programski i organizaciono najrazličitijih političkih stranka, koja će srušiti režim Miloševića, Zoran Đinđić je od budućih saveznika tražio bezrezervnu podrušku za lustraciju nakon osvajanja vlasti – kaže naš sagovornik.

Naravno, svi su bili deklarativno za to, dodaje.

– Nažalost, zaokupljeni raspodelom pozicija nakon pobede i trzavicama koje su to pratile, kao i rasčišćavanjem zatečenog mulja u svim segmentima društva, zakon o lustraciji je pao u drugi plan. Kao predsednik vlade, Đindjić je pokrenuo proceduru izrade paketa zakona o postrežimskom uređenja države, medju kojima su bili i Zakon o lustraciji, Zakon o ekstra profitu i Zakon o sukobu interesa. Zakon o ekstraprofitu, uz veliku uzdržanost dela vladajuće koalicje, dao je skromne rezultate, dok usvajanje Zakona o lustraciji premijer Zoran Đinđić nije doživeo – ukazuje Siniša Nikolić.

Nakon vanrednog stanja, juna 2003 godine, usvojen je Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, kolokvijalnog imena Zakon o lustraciji.

– Zakonom su obuhvaćeni svi nosioci javnih ovlašćenja u periodu od 23. marta 1976, kao dana supanja na snagu Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, sa rokom važenja od 13 godina.Taj rok je istekao juna 2013. godine. Za to vreme važenja zakona, ni jedna osoba u Srbiji nije lustrirana. Zakon je predvideo da odluke o pojedincima koji su kršili ljudska prava, kao i kazne za te radnje, izriče specijalna komisija koja bi trebala imati potpunu samostalnost u radu i čiji izbor i sastav garantuje nepristrasnost, objektivnost i efikasnost – objašnjava sagovornik Danasa.

Komisija, međutim, nikada nije bila formirana u punom kapacitetu.

– Političari koji su upravljali državom nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, od juna 2003. do juna 2013. godine, nisu aktivirali alat koji im je bio na dohvat ruke, da pokušaju da Srbiju urede na demokratski i civilizovan način. Da li iz obzira prema svojim tadašnjim koalicionim partnerima, rodjacima, prijateljima, bogatim pojedincima, koji bi mogli doći pod udar Zakona, lustracija nije sprovedena – ističe Nikolić.

Njeno odsustvo, napominje, dovelo je do toga da se danas ponovo govori o diktaturi, urušavanju pravne države, gašenju medija i gaženju ljudskih prava.

– Za to vreme Češka je sprovela jedan od najdoslednijih i najbrže sprovedenih procesa lustracije u regionu. Na hiljade ljudi, nekadašnjih saradnika komunističke tajne policije i partiskih funkcionera, sprečeno je da ponovo zauzmu javne funkcije. U Poljskoj su sve sudije i tužiocu morali da potpišu izjavu da nisu saradjivali sa tajnim službama i komunističkim organima. Oni koji su slagali, automatski su gubili funkcije. U Rumuniji su otvoreni javno dosijei tajne, ozloglašene policije Securitate, što je dovelo do toga da hiljade ljudi bude označeno kao saradnci i učesnici u kršenju ljudskih prava svojih sugrađana – kaže Siniša Nikolić.

U Istočnoj Nemačkoj nakon ujedinjenja, dodaje, svaki građanin je mogao da zatraži i dobije na uvid svoj dosije Stasi policije. Desetine hiljada ljudi je provereno, mnogi su izgubili državne poslove, bez mogućnosti da ih povrate.

– A Srbija? Srbija čeka novu šansu, materijala i kandidata je sve više, ali osnovni preduslov za to je dolazak ljudi koji to žele da sprovedu. Ne obazireći se na rođake, kumove i biznismene. Zakon je tu, treba ga malo doterati i produžiti rok trajanja. Da li ćemo to ikad doživeti, teško je reći. Ali nas to ne sprečava da pokušamo – zaključuje Siniša Nikolić.

foto FoNet Milica Vučković

„Čak i kada postoji politička volja, lustracija se teško sprovodi u praksi"

Prema rečima istoričara Dragana Popovića, lustracija je popularna mera među protivnicima autokratskih režima.

– Ona se vidi kao efikasan način zaštite demokratije od onih koji dokazano zlouoptrebljavaju sistem da bi ga rušili iznutra. Iako nema sumnje da može da bude vrlo korisna, postoje praktični razlozi zašto nije široko zastupljena u postautoritarnim sistemima – kaže za Danas Popović.

Pre svega, napominje, lustraciju nije lako sprovesti.

– Čak i kada postoji politička volja, ona se teško sprovodi u praksi. Na primer, lustracija mora da zadovolji zahteve iz sfere zaštite ljudskih prava, uključujući i sudsku zaštitu za ljude koji su eventualno nepravedno lustrirani. To veoma opterećuje sistem i čini ga još tromijim i neefikasnijim, što paradoksalno doprinosi daljem urušavanju vladavine prava umesto njenom jačanju – objašnjava sagovornik Danasa.

Dakle, smatra, za lustraciju je potrebna efikasna struktura u javnim službama i u institucijama države.

– Takođe, treba dobro odmeriti gde je granica lustracionih mera. Na primer, da li lustracija sme da zadire u neka od osnovnih ljudskih prava, tipa prava da se bude biran? Sve su to ozbiljne dileme i zahtevaju široku javnu raspravu. To ne znači da treba odustati od bilo kakvih lustracionih ili „vetting" mera. Zabrana obavljanja javne funkcije mogla bi mnogo češće da prati sudske postupke, uz male zakonske izmene. Tako bi se dobila i sudska pravda i zaštita od rušenja sistema iznutra u budućnosti – kaže Popović.

Dakle, ističe dalje, treba razmišljati kako da se odstrane iz sistema ljudi koji su kršili ljudska prava, ali u isto vreme građani moraju da prilagode svoja očekivanja.

– Niko nema čarobni štapić i neće svi naprednjaci biti kažnjeni, jer je to fizički nemoguće, niti će nakon pada Vučićeve vlasti nastupiti apsolutna pravda. U pitanju je proces i moramo svi biti dovoljno strpljivi i realni u željama i očekivanjima, ako želimo da izgradimo ozbiljan sistem u kom neće biti moguć neki novi Vučić – mišljenja je Dragan Popović.

foto FoNet Milica Vučković

Bojan Pajtić: Treba se voditi kombinacijom poljskog i češkog modela

Ovih dana se postavlja pitanje može li biti lustracije, ako je nije bilo pre 25 godina. Odgovor je jednostavan – ako ne bude lustracije, Srbija nikada neće postati uređena, pravna, demokratska država – kaže za Danas Bojan Pajtić, bivši premijer Vojvodine.

Zoran Đinđić je želeo lustraciju, podseća, posle smene Miloševićevog režima, po uzoru na bivše države Varšavskog pakta.

– Nažalost, za tako nešto nije imao većinu u DOS-u. Da je bilo lustracije, odnosno zabrane bavljenja javnim poslom za one koji su učestvovali u vlasti koja je gušila ljudska prava i slobode bilo – danas ne bismo živeli u Srbiji u kojoj je apsolutnu moć za sebe prigrabio Miloševićev ministar informisanja. Verujem da svi oponenti režima danas ovo razumeju, što nije bio slučaj 2000. godine. Treba se voditi kombinacijom poljskog i češkog modela – lustracija mora obuhvatiti ne samo političke, nego i bezbednosne, medijske, prosvetne i druge strukture koje su u službi zla (kao što se dogodilo u Poljskoj) i mora biti brza, efikasna i sa automatskom primenom (kao u Češkoj) – zaključuje Bojan Pajtić.

Profesorka Stojković: Vučićevo vreme prošlo i osim represije nije mu ništa preostalo

 

kosovo-online.com

Milivojević: Nema uslova za ozbiljan dijalog - Priština ne menja stavove, posebno oko ZSO

4–5 minutes

---

Bivši diplomata Zoran Milivojević izjavio je da je jučerašnji nastavak pregovora o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom EU pokazao da nema uslova za ozbiljan dijalog ne samo zato što vlasti na Kosovu ne žele da formiraju ZSO, već se i uloga evropskog posrednika svela na „knjiženje" političkih poena, ali bez strategije kako nastaviti proces.

„Nažalost imamo nastavak procesa koji smo imali i sa prethodnim visokim predstavnikom. Nema ničega novog", izjavio je Milivojević.

Iz jučerašnjeg neuspelog nastavka dijaloga izvlači dva zaključka.

„Prvi je da nema uslova za neki ozbiljan dijalog jer prištinska strana ne menja stav. Drugi zaključak je da ni posrednici nisu pripremljeni. I novi posrednik je nastupao sa istih pozicija: važno je da se napravi dvojni sastanak i da se time 'uknjiži' jedan politički poen, ali bez rezultata", ističe Milivojević.

Podseća da je reč o trećem sazivu EU koji „nastupa sa istih pozicija".

„Imali smo dva neuspešna i sa (Federikom) Mogerini i kasnije Boreljom, Lajčakom, a sada imamo i sa Sorensenom. Na istoj smo poziciji", objašnjava ovaj diplomata.

Naglašava da je ključni problem što tema formiranja Zajednice srpskih opština više nije na „agendi" dijaloga.

„Srbija je poslala jasne poruke posle ova dva neuspešna bloka pregovora da nema nameru više da čini bilo kakve ustupke i da insistira na poštovanju ranije preuzetih obaveza. U prvom planu je ZSO i Briselski sporazum zato što je to uslov opstanka srpskog naroda i mogućnosti da se uopšte razgovara o bilo kojoj vrsti normalizacije", smatra Milivojević.

Smatra da je pitanje nepoštovanja svega do sada dogovorenog „zaoštreno poslednje tri godine" politikom Pokreta Samoopredeljenja i Aljbina Kurtija.

„Ona se nastavlja i praktično dovodi u pitanje opstanak srpskog naroda na tim prostorima i smisao pregovora na temu normalizacije i onoga što bi trebalo da bude osnov za neko političko rešenje", tvrdi Milivojević.

Kaže da potvrda toga dolazi i iz izjava Besnika Bisljimija nakon jučerašnje runde dijaloga.

„Bisljimi je bio vrlo jasan: ovo je poruka da imamo kontinuitet politike iako nemamo novu vladu, i da nema nikakvih uslova da se ta situacija poromeni, da ZSO uopšte ne figurira na bilo kojoj agendi koja podrazumeva nastavak pregovora o normalizaciji između Beograda i Prištine kada je reč o prištinskoj strani", navodi Milivojević.

Smatra da je problem šta o ovakvom pristupu misli evropski posrednik u dijalogu Peter Sorensen.

„Naprosto, bilo je jasno da juče neće biti rezultata. Bilo je jasno da Bisljimi neće o bilo čemu da razgovara. On hoće da razgovara samo o priznanju, barem mi se tako čini. Dakle, nije jasno šta posrednik o tome misli i kako misle u EU da se ovaj proces uopšte nastavi", kaže Milivojević.

Nekadašnji diplomata upozorava da ukoliko su dosadašnji sastanci bili „probni", tada je jasna i poruka.

„U tom slučaju nema smisla razgovarati o nastavku pregovora, o nekim novim sastancima ukolilko se ne promeni stav, prvo posrednika, a onda i prištinske strane vezano za ranije preuzete obaveze i za uslov bez koga, treba da budemo jasni, nema nastavka pregovora, a to je Zajednica sprskih opština", smatra Milivojević.

Precizira da je to „uslov svih uslova" koji dobija na težini aktuelnim događajima usmerenim prema srpskoj zajednici na Kosovu.

„On naročito dobija na težini kada imamo na dnevnoj bazi represivne mere prištinske administracije i kada imamo elemente nastavka svojevrsnog etničkog čišćenja srpskog naroda i onemogućava normalnog života", uveren je Milivojević.

Kao primer navodi jučerašnje zauzimanje objekata Pošta Srbije u Gračanici i drugim delovima Kosova.

„Ovo sa poštama je prosto znak da se od toga ne odustaje i u takvim uslovima je teško razgovarati bez garancija da Srbi uopšte mogu da računaju na normalan život. To je prva i osnovna garancija da možemo da razgovoramo o nekim drugim pitanjima koji se tiču normalizacije ili političkog rešenja", zaključuje Milivojević.

 

Даница Грујичић: Вучића је на власт довео Запад, они га подржавају

nspm.rs

: Даница Грујичић: Вучића је на власт довео Запад, они га подржавају. Мацут је поверовао Вучићу као и ја, али нема снаге да било шта промени. Подржавам студентску листу

:

2–3 minutes

---

четвртак, 11. септембар 2025.

Некадашња министарка здравља Даница Грујичић изјавила да у "овом тренутку подржава студентску листу" и да "нема ни снаге" да изађе на изборе са својом листом, како је навела, "осим ако се нешто не деси". Оценила је и да је премијер Ђуро Мацут поверовао Вучићу, као и она, али да нема снаге да било шта промени.

"Сви ми који смо заиста веровали и (Александру) Вучићу и Српској напредној страници имамо право да се осећамо преварено или да будемо љути. Добро, има право и опозиција, али опозиција му никад није веровала, она није пала на његове форе, ми јесмо. Ја сам била та која му верује", рекла је Грујичић, за недељник Недељик, о уласку у напредњачку владу пре неколико година.

На питање шта би рекла Вучићу да је позове, одговорила је би да му рекла да му сад "ништа не верује", као и да "заврши мандат" и да оде "у пензију".

Она је казала да не верује да Вучић стоји иза интервенција полиције.

"Заиста верујем да њему не иде у прилог да се туку константно", казала је Грујичић.

"Да је он џек рекао би - хајде да видимо ко је крив, са ким хоћете да разговарате. Ево, ја нисам надлежан, ајмо избори. Међутим, ако то не уради, онда је питање ко је њега уценио", навела је Грујичић.

Према њеним речима, "да је он човек који декларативно све ради за Србију, како каже, он би спустио тензије, не би правио Ћациленд".

"Какав Ћациленд? Оно је брука. Значи, не могу да верујем да некоме падне на памет да прави то, а да га неко није натерао да то уради. Сада можда ја грешим", навеле је Грујичић.

На питање ко би то могао да буде, Грујичић је рекла - "они који су га довели на власт", као и да га је на власт довео Запад.

"Па видите да га они подржавају", рекла је Грујичића.

За премијера Ђура Мацута је рекла да мисли да нема моћ да о нечем одлучује, већ да он "апсолутно ради оно му се каже", као и да је поверовао, као и она, да може нешто да промени на боље.

"Не верујем да он има било какву материјалну корист од тога. Знам да је неки дан био на клиници и да је радио. Они људи који заиста уђу са неком жељом да се нешто набоље промени, верујте ми да се њихови материјални приходи смањују", рекла је Грујичић.

(Н1)

 

(Video) Simonović Bratić: Srbe na Kosovu sve boli, to je život koji Evropa nije videla od Drugog svetskog rata

(Video) Simonović Bratić: Srbe na Kosovu sve boli, to je život koji Evropa nije videla od Drugog svetskog rata

 

https://youtu.be/yCJaUl5OyzQ

 

in4s.net

Орбан упозорава на потпуни колапс ЕУ након 2035. године: Да ли је Европа на почетку краја?

ИН4С

3–4 minutes

---

Да ли је Европска унија заиста на корак до краха? Куда уопште иде овај политички и економски пројекат? И да ли ћемо, управо у тренутку њене дубоке кризе, видјети све оне мане на које су евроскептици упозоравали годинама уназад? Ово питање више није пука спекулација већ озбиљна анализа стања, јер подаци о повјерењу грађана у европске институције и позицији ЕУ у глобалним односима говоре довољно. Европска омладина најбољи је показатељ раста неповјерења у ЕУ, чак 39% младих сматра да овај савез нема демократски карактер, а преко половине младих критикује ЕУ због „важних" тема и занемаривања битних проблема.

Иако анкете показују да око половине грађана и даље има одређени степен повјерења у Унију, у многим државама оно је значајно ослабљено. Анкета Allianz Pulse 2024 показала је да само 29 % Њемаца гледа на чланство у ЕУ  више као предности него недостатак.  Криза повјерења, која траје већ више од деценије, кулминирала је 2016. године излазаком Велике Британије из ЕУ. Брегзит је постао симбол евроскептицизма, али и подсјетник да је и једна од најмоћнијих држава Уније одлучила да свој суверенитет стави испред „заједничког европског сна".

Данас је јасно да ЕУ није центар глобалне политике, већ да је маргинализована у најважнијим преговорима. Америчко–руски дијалог око Украјине, као и друге безбједносне и економске теме, вођени су без значајнијег учешћа Европе. Док Вашингтон и Москва одређују будућност једног од највећих сукоба у савременој историји, Брисел остаје на маргини. Чак и нове иницијативе попут формата „Weimar+", којим Њемачка, Француска и Пољска настоје вратити глас Европи, више личе на покушаје спасавања утицаја него на праву стратегију.

У том контексту, ријечи мађарског премијера Виктора Орбана звуче као упозорење које се не може игнорисати:

• „Сматрам да је Европска унија тренутно ушла у стање распада. И ако се овако настави, а вјероватноћа за то је прилично велика, ЕУ ће ући у историју као тужан исход једног племенитог експеримента."
• „То ће бити посљедњи седмогодишњи буџет Европске уније."
• „Потпуно немогуће усвајање заједничког буџета послије 2035. године. ЕУ мора бити реорганизована како би се избјегао њен колапс."
• „Удио уједињене Европе у глобалној економији смањен је за 7 %, док су Сједињене Државе побољшале своје позиције за 4 %."

Орбан је отишао и корак даље, поручивши европским лидерима да морају ићи у Москву и преговарати о безбједносном споразуму с Русијом. Тај споразум, по његовом мишљењу, требао би да подразумијева да Украјина неће моћи постати чланица ни НАТО-а ни Европске уније. Резултат „мирног рјешења" био би, како он наглашава, подјела Украјине на руску, демилитаризовану и западну зону.

Упозорења из Будимпеште не морају нужно значити да ће ЕУ сЈутра нестати, али постављају озбиљно питање: ако Унија настави истим путем, без визије и снаге да изгради властити ауторитет у свијету, хоће ли уопште преживјети у облику у којем је данас познајемо?

Јасно је да ће наредних неколико година бити пресудне. Или ће Европа изнова дефинисати себе и своју улогу, или ће ући у историју као „тужан исход једног племенитог експеримента", како је то Орбан и назвао.