Орхан Драгаш*: Када „Комерсант” држи лекције

politika.rs

Када „Комерсант" држи лекције

Орхан Драгаш*

8–10 minutes

---

У  земљи у којој новинарство одавно није професија већ дисциплина лојалности режиму, текст руског „Комерсанта" о наводном погоршању односа Србије и Турске због испоруке дронова Косову делује као гротескна морална лекција. Да није трагично, било би комично: медиј који годинама не уме да постави једно питање о руским ратовима, сада дијагностикује „хистерију" и „неодмерене изјаве" српског председника. Да, баш они – из земље која је рат претворила у стално стање нације. 
У чланку Генадија Сисојева, сталног дописника „Комерсанта" с Балкана, читалац добија све оно што руска пропаганда данас нуди: хладан тон, привид професионализма и уредничку селективност која увек води истом закључку – крив је Вучић. Ни речи о турској испоруци оружја Косову, „држави" чији потези у безбедносној сфери редовно изазивају тензије на Балкану. Ни трага од питања зашто Турска, као чланица НАТО-а, испоручује офанзивно наоружање територији која је још предмет спора и преговора под окриљем истог тог НАТО-а. 
Али зато има обиље цитата такозваних опонената режима, како би текст звучао плурално. Вучићев кабинет? Министарство спољних послова? Амбасада Србије у Москви или Анкари? Ни са ким од њих није контактирано. Сисојев није ни покушао да провери било какву званичну реакцију Београда. У руском новинарству, то се данас не сматра мањкавошћу – напротив, то је метода. Истина се не проверава, већ обликује. 
У тексту „Комерсант" приказује Александра Вучића као лидера који „емотивно реагује", „напада и НАТО и Турску у истом даху" и „изолује Србију". Познато, зар не? То је стари модел руске „анализе" – створити утисак да је пријатељ непредвидив и да му треба патерналистичка корекција. 
Тако данас Русија „пријатељски" објашњава Србији да треба да ћути док Анкара наоружава Косово, док истовремено „Комерсант" у Москви објављује текстове о томе како је Србија изгубила „политичку инвестицију Турске". Руси су, дакле, забринути због дронова који лете из земље с којом и сами одржавају војно-техничке контакте. Брину за стабилност региона – из земље која већ више од три године бомбардује свог суседа. 
Та брига је, наравно, селективна, а пре свега цинична. „Комерсант" никада неће поставити питање зашто Русија води рат у Украјини, зашто је разорила Мариупољ и Харков, зашто бомбардује Одесу и Херсон, нити зашто трогодишњу агресију назива „специјалном војном операцијом". Неће питати зашто је уништила сопствену међународну репутацију и претворила дипломатију у продужетак војске. Уместо тога, анализира тон председника мале балканске земље, као да у Београду лежи извор нестабилности, а не у Кремљу. То је суштина руског моралног парадокса – земља која разара, а држи лекције о миру; држава која окупира, а оптужује друге за дестабилизацију. 
Занимљиво је и што су се руски медији, у тренуцима када је Србија под најтежим притисцима са Запада, одлучили да додатно оптерете њен положај. Ако је „Комерсант" глас Кремља – а тешко је рећи да није – онда се поставља једноставно питање: Какви су то пријатељи који користе сваку прилику да вам ослабе позицију? 
Погледајмо само случај НИС-а, где се руски власник понаша као да му је Србија ратни плен, а не партнер. Након што је компанија пала под америчке санкције, Москва није учинила ништа да олакша Србији излазак из ћорсокака. Напротив, свака иницијатива Београда, решење које би омогућило пословање без санкција, наилази на хладну уцену: ако то урадите, гас престаје да стиже од 31. децембра! 
То није политика пријатељства, него зависности. И није случајно да се баш у таквом окружењу појављује текст у „Комерсанту" који Вучића приказује као „непоузданог партнера" и „емоционалног вођу". То је руска верзија дипломатског притиска – кроз новински коментар. Иронија је да се исти они који Београду спочитавају „емоције" сами понашају као увређени заштитници својих интереса сваки пут када Србија покуша да делује рационално. 
„Комерсант" је најсофистициранији облик државног медијског апарата у Русији. Не делује кроз отворену пропаганду, већ кроз привид рационалне анализе и контролисаног језика. Његов задатак није да обавести, већ да усмери перцепцију и да сваком тексту да оквир који подржава политику Кремља. У томе је његова стварна снага – у уверењу да говори разумно, док заправо понавља линију власти са стилом који треба да делује цивилизовано. Текст о Србији написан је у том духу – не као анализа, већ као упозорење. Порука је јасна: Србија би требало да зна своје место, да не драматизује „дронове" и да не сумња у Турску, јер Кремљ и Анкара данас имају сопствени пакт који се не сме реметити балканским тензијама. 
У тој рачуници, Србија је декор, не савезник. Ако Анкара јача, Београд мора да заћути. Ако се Београд побуни, „Комерсант" ће објаснити да је Вучић „прешао црвену линију". А у позадини, гас ће поново постати инструмент политичког подсећања на то ко држи вентил. 
Није тешко препознати логику колонијалног односа: велика сила не жели партнера, већ послушника. У том смислу, „Комерсант" не пише о Србији – он пише Србији. Као учитељ који је изгубио ауторитет, али и даље виче да се зна ко је био наставник. 
Формално, „Комерсант" је приватни лист. У стварности, то је лист Алишера Усманова, олигарха веома блиског Кремљу,  који није објавио ниједан текст против Кремља од 2006. године, али је зато изградио читаву медијску групу која постоји да би стварала илузију професионалног новинарства. „Комерсант" не носи печат Кремља на насловној страни, али носи његов рукопис у свакој реченици.
Понекад се тај рукопис препознаје управо по ономе што није написано. У тексту о Србији нема ниједне речи о руској улози на Балкану, о гасној зависности, о политичкој калкулацији Москве да свака нестабилност у региону користи само њој. Све то нестаје иза уобичајене матрице: Вучић као проблем, Србија као „неуралгична тачка", Балкан као полигон за моралне лекције из Москве. 
И ту долазимо до суштине: „Комерсант" нису новине, већ рефлекс државе која се боји да изгуби последње пријатеље. Он не пише да би обавестио јавност, већ да би јавност уверио да Србија „није оно што је била" – што, преведено с руског на искрено, значи: више не слуша довољно пажљиво. 
У свему томе постоји један дубоко ироничан слој. Док „Комерсант" спочитава Србији „хистеричне реакције", у самој Русији новинари одлазе у затвор због објављивања чињеница о рату, а читава земља живи под сталном медијском блокадом. Нација која не може да прочита сопствену истину сада пише туторијале о туђој „емоционалности". 
Када „Комерсант" говори о дестабилизацији Балкана, он то не чини из перспективе региона, већ из угла силе која још мисли да има право на туђе просторе. За руске медије Балкан није заједница држава и интереса, већ простор утицаја, зона надметања у којој се мери лојалност, а не разумевање. Јер за руске медије Балкан није простор дијалога, већ табла на којој се постављају фигуре. А Србија, у тој слици, има дозволу да буде само пион који се не љути кад га померају. Ако се пак побуни – следи „аналитички текст" у којем се објашњава да је то доказ политичке нестабилности. 
Свет у којем Москва више нема идеју, него само потребу за послушношћу, не може да створи другачије текстове. Иза углађеног језика остаје празнина. То више није новинарство, него одраз режима који је изгубио смисао, али не и потребу да проповеда другима. 
„Комерсант" је у овом случају написао оно што руска дипломатија мисли, али не може да каже наглас. Текст није производ новинарског увида, већ политичког импулса. Његов циљ није да информише руску јавност – која, узгред, о Балкану зна колико и о географији Месеца – већ да дисциплинује Србију. 
Оно што у Москви зову „братски однос" све чешће личи на притисак да се ћути, да се трпи и да се захваљује. И док руски новинари у Београду пишу о „емоционалном Вучићу", њихови уредници у Москви верно преносе поруку својих спонзора: пријатељство са Србијом постоји, али само док Србија ћути. 
Зато текст из „Комерсанта" не треба читати као вест, већ као поруку. У њему нема анализе, већ инструкција; нема бриге, већ притиска. Када држава која води рат почне да објашњава другима мир, то више није само лицемерје – то је системски, прорачунат цинизам. 
Србија мора да остане способна да говори сама за себе. Не против Русије, не против Запада – већ у своје име. Јер онај ко престане да говори сам, пристаје да о њему говоре други.

*Директор Међународног 
института за безбедност

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

beta.rs

Vučić: Primena američkih sankcija NIS-u pogodiće sve građane Srbije

VAI

6–7 minutes

---

 Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da će primena američkih sankcija Naftnoj idnsutriji Srbije (NIS), koja je počela danas, pogoditi sve građane Srbije, ali da je država učinila sve da obezbedi energetsku sigurnost.

"Sankcije NIS-u su očekivana, ali veoma loša vest za sve građane, iako su sva naša skladišta nafte prepuna", rekao je Vučić u vanrednom obraćanju javnosti.

NiS, kako je naveo, može da radi bez dotoka nafte do 1. novembra.

Dodao je da sankcije NIS-u nisu uperene protiv nekog u državnom vrhu, ali da će se osetiti u "političkom, ekonomskom, socijalnom i svaklom drugom smislu".

"Sada moramo da budemo jedinstveni i da pronalazimo najbolje moguće rešenja", kazao je Vučić i naveo da je jutros ragovarao sa ambasadorom Rusije i da će biti nastavljeni razgovori sa američkim zvaničnicima.

SAD je u januaru ove godine uvela sankcije NIS-u zbog većinskog ruskog vlasništva, ali je njihova primena odlagana do danas. 

Vučić pozvao građane da glasaju za Srpsku listu na lokalnim izborima na Kosovu

 Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pozvao je danas sve Srbe sa Kosova da izađu na predstojeće lokalne izbore u pokrajini i da glasaju za Srpsku listu jer je, kako navodi, to odgovorna lista koja zastupa interese naroda i kojoj ne naređuju ni kosovski premijer ni strane ambasade.

"Da li to uvek sve najbolje i da li su oni svi dobri, fini i pošteni - to je nemoguće. Ali to su ljudi koji su izdržali takav teror koji nijedna partija na evropskom kontinentu nije izdržala. I od albanskih vlasti i spolja", rekao je Vučić na konferenciji za novinare u Predsedništvu.

Govoreći o stanju na Kosovu, Vučić je rekao da je od februara 2021. godine tamo bilo više od 700 neprocesuiranih etničkih napada na Srbe i Srpsku pravoslavnu crkvu.

"Od toga 37 napada na decu a 115 na crkvu i verske objekte. Uhapsili su 157 Srba potpuno arbitrerno, bez ikakvih zakonskih osnova i podignutih optužnica i drugih akata. Bilo je šest Srba koji su upucani iz službenog oružja kosovskih policajaca, od čega i jedno dete od 11 godina", rekao je on.

Vučić je dodao da je u tom periodu zabranjen i promet

dinara, obavljene su ilegalne eksproprijacije, nasilno su ukinute srpske institucije koje pružaju javne usluge, bilo je upada u srpske zdravstvene institucije i veštački je menjana etnička struktura srpskih opština.

Vučić najavio da će razgovarati s Erdoganom o isporuci dronova Kosovu, pozvao UN da reaguju

 Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pozvao je danas UN da reaguju povodom isporuke turskih dronova kosovskim bezbednosnim snagama a Tursku na poštovanje principa međunarodnog javnog prava i "elementarnih interesa Srbije i srpskog naroda".

Turska je isporučila 1.000 dronova-samoubica "Skajdeger" Kosovu a avion s tom pošiljkom juče je sleteo na prištinski aerodrom.

Vučić je povodom te isporuke rekao da će razgovarati s turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom.

"Molimo turske partnere da razgovaraju s nama i da uvaže naše interese. Ponašanje Turske u regionu je od najvećeg značaja za Srbiju, zato ih molimo da uzmu u obzir ne samo svoje već i interese celog regiona i Srbije kao partnerske zemlje. Želimo najbolje odnose s Turskom ali ih molimo da prepoznaju elementarne interese Srbije i srpskog naroda", rekao je u obraćanju javnosti iz zgrade Predsedništva u Beogradu.

Dodao je da naoružavanje Albanaca na Kosovu i Metohiji "nije od juče" i da su u to uključeni i Nemačka, Velika Britanija, SAD, Hrvatska, Slovenija.

"Svi im daju po nešto, neko šlemove i uniforme, neko poligone za obuku. Nemačka kamione i vozila za razbijanje demonstracija, SAD vozila 'hamvi' i dronove, Turska dronove, vozila 'Kobra', jurišne i snajperske puške. Da li je ovo sila koja može Srbiju da uplaši, ugrozi? Ne ali je zabrinjavajuća namera da se s tim nastavi", kazao je predsednik.

Vučić je rekao i da Srbiji nije potrebno "dalje zaoštravanje".

"Uvek ću biti dobar domaćin Erdoganu, on je lider uspešne i velike zemlje. Najveći turski lider posle Kemala Ataturka. Uvek je dobrodošao u našu zemlju jer je moj posao da gradim dobre odnose ali i da stanem na stranu svog naroda i da se borim za njegove interese", kazao je Vučić.

Vučić: Carine EU na čelik pogodiće železaru u Smederevu

 Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je danas da će carine Evropske unije na čelik pogoditi železaru u Smedrevu koja je u vlasništvu kineske Hbis grupe.

"Još jedna loša vest je stigla danas, a to su carine EU na čelik koje najviše pogađaju Veliku Britaniju, Tursku i Srbiju. To će izuzetno pogoditi železaru, gde radi 5.000 ljudi", rekao je Vučić u vanrednom obraćanju javnosti na kojem je govorio i o primeni američkih sankcija preme Naftnoj industriji Srbije (NIS).

Evropska komisija predložila je novo smanjenje kvota i povećanje carina na uvoz čelika iz zemalja van EU. Komisija namerava da najpre prepolovi kvote za uvoz čelika, a uvoz koji premaši te kvote biće podložan udvostručenim carinama, odnosno biće povećan sa 25 na 50 odsto.

"To ne može niko od nas da izdrži, ali to ne može da izdrži niko od evropskih proizvođača automobila, zato su se danas svi pobunili. Oni više ne mogu da izdrže nikakvu konkurenciju, oslanjali su se na jeftiniji čelik koji su dobijali od svih nas", rekao je Vučić.

Dodao je da će moliti predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen da Srbiju, kao zemlju kandidata za članstvo u EU, oslobodi bar carina na čelik.

"Prihvatićemo kvote, makar jednog od toga da nas oslobode", rekao je Vučić.

Naveo je da Srbija više nije atraktvno mesto za ulaganje stranih kompanija, jer nema jeftinu radnu snagu.

"Nadam se da ćemo do kraja meseca sa Rusijim sklopiti povoljan gasni aranžman, što će popraviti poziciju i konkurentnost naše zemlje", rekao je Vučić.

 

nspm.rs

: Марија Захарова: Запад прекршио Хелсиншку повељу бомбардовањем Југославије и признањем тзв. Косова

:

2–3 minutes

---

среда, 08. октобар 2025.

Тврдња финске министарке спољних послова Елине Валтонен да Русија крши Хелсиншке принципе је лаж, изјавила је Марија Захарова, портпарол Министарства спољних послова Русије, и навела примере када су западне земље прекршилe сваки од њих, између осталог, и на Балкану.

У објави на Телеграму, цитирала је финску министарку: "Својим поступцима, Русија крши сваки од десет Хелсиншких принципа. Управо оне принципе које је помогла да се развију пре педесет година".

"Ово је отворена лаж, на коју су сви навикли. Међутим, Валтонен је у праву: Хелсиншки принципи од пре пола века се заиста крше. И крше их они који су их потписали – државе чланице ОЕБС-а", написала је Захарова.

Навела је примере када су западне земље прекршиле сваки од десет Хелсиншких принципа, укључујући бомбардовање Југославије без мандата УН, признање тзв. Косова без сагласности Србије, протесте на Мајдану које је организовао Запад и још много тога.

"Принцип II: Не примењивати силу или претње силом: 1999. НАТО бомбардовање Југославије без мандата УН. Принцип III: Неповредивост граница: 2008. Признавање независности Косова од стране западних земаља без сагласности Србије", подсећа Захарова.

Када је у питању четврти принцип - територијални интегритет држава, Захарова подсећа на немачко признање независности Словеније и Хрватске усред конфликта, што је убрзало распад државе Југославије.

Осим тога, подсећа да су прекршили и пети принцип, који се тиче мирног решавања спорова, спровођењем операције Олуја.

"Операција Олуја 1995. Упркос посредничким напорима ОЕБС-а и трећих страна у етнонационалном сукобу између Хрватске и Републике Српске Крајине, Загреб је одбио мирно решење и прибегао етничком чишћењу", пише руска званичница.

Према њеним речима, Елина Валтонен није, нити је икада била дипломата. Можда менаџер градских догађаја, финансијер – али није специјалиста за међународне односе, истиче Захарова.

"Западној Европи нису потребни професионалци на водећим позицијама. Свима је јасно које место у структури глобалног организма заузима ЕУ, којом управља гинеколог Урсула", закључила је Захарова.

(РТ Балкан)

 

b92.net

Kako je Srbija planski uništavana posle 5. oktobra

Mediji

15–19 minutes

---

Kako navode mediji, stopa nezaposlenosti porasla sa 25 posto, koliko je bila 2000. godine, na čak 31 procenat 2004. Zbog gubitka posla i niskih plata cvetala je siva ekonomija. Procene kažu da je između 300.000 i pola miliona ljudi napustilo Srbiju, u prvih 10 godina nakon 5. oktobra 2000.

Vojska oslabljena u ratovima, potpuno je devastirana topljenjem tenkova i ukidanjem vojnog roga. Predsednik Milošević i brojni srpski heroji bezdušno su predati političkom sudu za Srbe u Hagu.

Srbija je bila javno ponižena

"Ja vodim jednu aktivnu politiku i moj odlazak u Srebrenicu nesumljivo je bio jedan politički čin i individualni građanski čin. Dakle, na sebe sam preuzeo jedan dobar deo krivice za ono što je neko ime mog naroda učinio prema pripadnicima bošnjačkog naroda", rekao je on.

A onda je dodao da "nešto ne oseća neki ponos", što je predsednik srpskog naroda.

Perverzna igra Zapada, zvana 5. oktobar, trebalo bi da bude naučena lekcija istorije, koja opominje. Koliko god ostavili mesta za polemiku oko samog 5. oktobra, postoji nešto što su činjenice. Vlast se ne menja na ulici, paljenje sopstvene imovine nije put u bolje društvo, nasilje ne može da donese red, haos ne rađa mir.

I koliko ljudi u Srbiji danas veruje da je 5. oktobar imao smisla? Gde je tu običan čovek koji je surovo izigran?

Građani su na ovo pitanje odgovorili sledećim rečima:

"Razočaranje veliko. Nadali smo se nečemu, a dobili smo šipak.", "Haos. Da li nam je bio potreban?", "Apsolutno, teška prevara. A bila sam tamo sa svojim mlađim sinom".

Koliko ljudi je shvatilo da su bili korisni idioti u rukama moćnika koji su tražili žrtvu za svoje lukrativne agende?

 

Propaganda, kognitivni rat i put Evrope ka samouništenju

pcnen.com

Propaganda, kognitivni rat i put Evrope ka samouništenju - PCNEN

PCNEN

10–12 minutes

---

Piše: Rikardo Martins*

Medijski narativi, kompleks superiornosti i psihološke bitke oblikuju budućnost Evrope. Samo-percepcija Evrope kao „bašte" zasljepljuje je za globalne realnosti, dok iracionalni narativi o ratu rizikuju ubrzavanje njenog vlastitog propadanja.

Jovet i O'Donel (2012), naučnici u oblasti političke komunikacije i studija propagande, definiraju propagandu kao „namjerno, sistematsko nastojanje da se oblikuju percepcije, manipuliše kognicijama i usmjerava ponašanje kako bi se postigao odgovor koji podržava željene namjere propagandista."  Propaganda je oduvijek bila oružje rata, ali u današnjoj Evropi, a posebno u Njemačkoj, dostigla je nove nivoe sofisticiranosti. Ono što je nekada ciljalo strane protivnike sada se sve više usmjerava na domaće stanovništvo.

Uz podršku mejnstrim medija, strategija NATO-a i konsenzusa elita, propaganda u Evropi postala je manje o informisanju građana, a više o oblikovanju njihovog kognitivnog okruženja.

Njemački naučnik dr Jonas Tögel naziva ovaj fenomen „kognitivnim ratom", namjernim pokušajem oblikovanja misli, emocija, pa čak i instinkata cijelih populacija.

Propaganda stvorena kroz jednostrane vijesti i debate u Njemačkoj i Evropi danas je bez presedana po obimu, sofisticiranosti i potencijalu za samouništenje.

U ovom članku namjeravam ispitati trenutno stanje propagande u Njemačkoj i Evropi, njene ciljeve i samodestruktivnu putanju, ulogu NATO-a u oružavanju kognicija i kulturni mindset koji omogućava Evropljanima da sebe vide kao „baštu" okruženu „džunglom".

Koristeći glasove dr Tögela, intervjuer-a i naučnika Paskala Lotaca iz Instituta za studije neutralnosti na Univerzitetu u Kjotu i njemačkog filozofa Hansa-Georga Moelera, istražujem kuda ova propaganda vodi Evropu i ima li prostora za optimizam.

Trenutno stanje propagande u Njemačkoj i Evropi

Analiza dr Jonasa Tögela pokazuje da su njemački mediji danas propagandniji nego ikada od Hladnog rata. U svom istraživanju Tagesschaua, najgledanijeg njemačkog večernjeg informativnog programa, otkrio je sistematsko uokviravanje: počinje s naizgled neutralnim izvještavanjem, a zatim suptilno usmjerava gledaoce ka jednostrаним zaključcima. Ruski ratni zločini se naglašavaju, ukrajinski se ignorišu, a zahtjevi Rusije se prikazuju kao iracionalni, dok su ukrajinski legitimni.

Ovo nije slučajno. Tögel ističe da Njemačka troši preko 100 miliona eura godišnje na „odnose s javnošću", eufemizam za državno finansiranu propagandu. Obavještajne službe prate narative koji kruže u medijima i brzo postavljaju protivmjere kada alternativni pogledi dobiju na snazi.

Sam NATO je uspostavio „centre izvrsnosti" posvećene narativnom ratovanju, dok evropski zakoni, poput Zakona o digitalnim uslugama, stvaraju pravnu infrastrukturu za kontrolu online neslaganja, prema naučniku.

Ukratko, propaganda u Njemačkoj danas nije samo pristrasno izvještavanje; to je koordinirana, profesionalna i dobro finansirana kampanja koja zamagljuje granicu između informacija i psiholoških operacija.

NATO-ov kognitivni rat: Okretanje ka unutra

Tradicionalno, propaganda je bila usmjerena na strane neprijatelje. Danas, NATO otvoreno opisuje „kognitivni rat" kao novi domen bojišta, pored kopna, mora, vazduha, svemira i sajber prostora. Šesti domen je sam ljudski um.

Prema Tögelu, NATO-ova strategija otpornosti zahtijeva „otporne građane", definisane ne kao ljude sposobne za nezavisno razmišljanje, već kao pojedince koji „misle i osjećaju prave stvari". U praksi, to znači oblikovanje javnog mnjenja kako bi se osiguralo usklađivanje s ciljevima NATO-a, dok se neslaganje odbacuje kao „ruska dezinformacija".

Hipokrizija je upadljiva: zapadni lideri tvrde da brane demokratiju i otvoreni diskurs cenzurišući glasove neslaganja. Kao što Tögel primjećuje, ova inverzija — „odbrana slobode kroz cenzuru" — nije skrivena u sjenovitim sobama, već se otvoreno raspravlja na NATO konferencijama. Građanima se govori da je kognitivni rat odbrana od stranih manipulacija, dok su u stvarnosti njihovi vlastiti umovi bojište.

Cenzura na Zapadu postaje sve očiglednija. Politika Pentagona Trumpove administracije sada zahtijeva od novinara da dobiju autorizaciju prije izvještavanja o nekim, čak i neklasifikovanim informacijama, ili rizikuju gubitak pristupa. „Informacije moraju biti odobrene za javno objavljivanje od strane odgovarajućeg ovlašćenog zvaničnika prije nego što se objave, čak i ako su neklasifikovane", prema memorandumu Pentagona.

Zašto Evropljani vjeruju vlastitoj propagandi?

Jedno od upadljivih pitanja koje se postavlja je zašto Evropljani tako lako vjeruju vlastitoj propagandi, dok manipulaciju vide kao nešto što se dešava samo „negdje drugdje". Ovo pitanje sam postavljao mnogo puta, ali nikada nisam dobio odgovor, samo uvrijeđene poglede.

Prema Tögelu, dio odgovora leži u profesionalizaciji: njemačke televizijske debate i vijesti su pažljivo inscenirane kako bi stvorile kredibilitet. Počinjući s neutralnim izvještavanjem (tehnika „noga u vratima"), publika je sklonija prihvatiti pristrasne zaključke kasnije.

Drugi faktor je sociološki. Novinari često rade kao frilenseri ili ugovorni radnici, što znači da njihov opstanak zavisi od ispunjavanja očekivanja urednika. Ovo stvara „prirodni mehanizam", kako to Lotac naziva, gdje se konformizam nagrađuje, a neslaganje kažnjava. Vremenom, propaganda postaje manje zavisna od direktnih naredbi, a više od sistemske samocenzure.

Posljedice su opasne: javni strah od Rusije se namjerno kultiviše, ne da bi se podstakli mirovni pregovori, već da bi se održala podrška isporukama oružja i vojnoj eskalaciji. Statistički, viši nivoi straha koreliraju s većim javnim prihvatanjem rata i gubitkom blagostanja.

Njemačka nevina arogancija i evropska superiornost

Hans-Georg Moeler sa Univerziteta u Makau nudi drugu dimenziju: kulturni mindset koji podržava evropsku propagandu. On opisuje njemački stav kao „nevina arogancija", pretpostavka da njemačka superiornost, nekada zasnovana na nacionalizmu, sada se manifestuje kroz Evropsku uniju.

Njemačka projektuje moralnu superiornost na Evropu, uokviravajući EU kao „baštu" okruženu haotičnom „džunglom", kako je to izrazio Žozep Borel. Ovaj svjetonazor pretpostavlja da su Evropljani prosvijećeni čuvari civilizacije, dok ostatak svijeta zaostaje.

Moeler podsjeća na njemačkog političara koji se požalio predsjedniku Namibije da u toj zemlji ima više Kineza nego Njemaca, primjedba ukorijenjena u kolonijalnoj nostalgiji i superiornosti, zaboravljajući da Namibijci nisu zaboravili genocid koji je kolonijalna Njemačka tamo počinila.

Ova evropska arogancija zasljepljuje donosioce odluka za globalne realnosti. Dok Evropa čvrsto drži moralnu retoriku, zemlje poput Kine su je prestigle u modernizaciji i razvoju. Vjerujući da je njihova država blagostanja vječna, Evropljani podcjenjuju svoju ranjivost. Kao što Moeler upozorava, ovaj kompleks superiornosti ostavlja Evropu „zatečenom nespremnom", nepripremljenom za promjenjivi globalni poredak.

Propaganda kao samouništenje

I Tögel i Moeler slažu se u zabrinjavajućem zaključku: propaganda ne jača Evropu, već ubrzava njen pad jer sprječava njene lidere i građane da vide stvarnost.  Uokviravajući rat u Ukrajini kao „bitku za demokratiju" bez realističnih ciljeva, evropski lideri kockaju se s vlastitim uništenjem. Za razliku od SAD-a ili Rusije, bilo kakva eskalacija bi direktno devastirala Evropu.

Štaviše, propaganda podstiče iracionalnost. Dok Rusija i Kina (i SAD u određenoj mjeri) djeluju prema geopolitičkoj logici, Evropa se drži emocionalnih narativa koji si protivrječe: Rusija je istovremeno slaba i spremna da osvoji Berlin; Ukrajina istovremeno pobjeđuje i očajnički zavisi od pomoći da preživi. Ove kontradikcije se održavaju samo kroz konstantnu manipulaciju.

Država blagostanja, nekada krunski dragulj Evrope, suočava se s pritiskom zbog balonirajuće vojne potrošnje. Sama Njemačka troši oko 200 milijardi eura godišnje na odbranu, preusmjeravajući resurse iz škola, zdravstvene zaštite, infrastrukture i penzija. Ako propaganda nastavi suzbijati neslaganje, građani mogu prekasno shvatiti da su njihova sigurnost i prosperitet žrtvovani na oltaru iluzija, prema naučnicima.

Razlozi za optimizam?

Uprkos ovoj sumornoj slici, Tögel nudi opreznu nadu: svijest raste kroz nezavisne medije, alternativne istraživačke kanale i građanski aktivizam koji razotkrivaju mehanizme propagande. On insistira da ako javnost zahtijeva mir, političke elite na kraju moraju slijediti.

Optimizam ne leži u NATO-u ili evropskim elitama, već u običnim građanima koji vraćaju svoju sposobnost za razum. Protivotrov propagandi je pluralizam: izloženost višestrukim perspektivama, kritička debata i istinska demokratija gdje odluke o ratu i miru počivaju na narodu, a ne na izolovanim elitama.

Zaključak

Propaganda stvorena kroz jednostrane vijesti i debate u Njemačkoj i Evropi danas je bez presedana po obimu, sofisticiranosti i samodestruktivnom potencijalu. Ona održava iracionalne politike, suzbija neslaganje i zasljepljuje Evropljane za globalne geopolitičke realnosti. NATO-ov kognitivni rat, daleko od toga da brani demokratiju, potkopava je ciljajući na umove vlastitih građana pod izgovorom da ih štiti.  Kritika Hansa-Georga Moelera o njemačkoj aroganciji otkriva dublju kulturnu logiku: kompleks superiornosti Evrope održava iluziju da je „bašta" civilizacije, čak i kada je drugi prestižu.

Kuda ovo vodi? Ako se Evropljani ne probude, rezultat može biti pad u ekonomskom, političkom, akademskom, pa čak i civilizacijskom smislu. Ali ako se svijest proširi, ako građani vrate svoju ulogu donosilaca odluka, propaganda bi mogla kolabirati pod težinom svojih kontradikcija ili čak oživjeti demokratski duh koji je propaganda bila namijenjena da uguši. Druga mogućnost je nastaviti putem samouništenja.

*Rikardo Martins, doktor sociologije, specijalizovan za međunarodne odnose i geopolitiku

journal-neo.su

Prevod: PCNEN/AI

 

in4s.net

Михољски збор: Бока неће ћутати – народ на протест против срамне намјере Владе

ИН4С

2–3 minutes

---

Михољски збор позива народ Боке, све честите људе и сродне организације да у дану када хрватски министар вањских послова Гордан Грлић Радман дође у Морињ – изађемо заједно и одлучно, храбро и истрајно, и не дозволимо да људски шкарт гази образ Боке и Црне Горе.

Позивамо све да се окупимо и јасно покажемо да се нећемо помирити са срамним, сулудим и по мир ризичним намјерама неодговорних људи у врху власти, који служе туђим интересима и потчињавају државу и народ једном злонамјерном Хрвату, стоји у саопштењу Михољског збора.

Прошло је више од петнаест дана од нашег обраћања Министарствима одбране и културе, као и Управи за инспекцијске послове. Тражили смо да држава покаже једнакост пред законом и уклони незаконито подигнуту таблу у Морињу. Два мјесеца након обећања високих званичника – ништа није учињено. Правда, очигледно, није иста за све.

Зато данас питамо: хоћете ли дозволити да Радман полаже вијенце и пали свијеће на мјесту гдје нико није страдао? Ко су ти људи? Нека нам наведу имена и презимена. Или ће се наставити са сервирањем лажи и извртањем историје, док жртве Лоре, прогнани Срби и убијени цивили остају без споменика и правде?

Истина није на табли коју су поставили Ранко Кривокапић и Рашко Коњевић уз Радманово присуство. Истина је у злочинима над нашим народом, у прогону више од 300.000 Срба са вјековних огњишта. Зато поручујемо: нећемо дозволити да се на Морињу глорификују лажне жртве и да се наш образ понижава пред очима цијеле Европе.

У име народа Боке захтијевамо:
• Да се Кривокапић и Коњевић приведу правди као директно одговорни за изазивање мржње и подјела.
• Да се Радман прогласи персоном нон грата у Црној Гори.
• Да Влада и сви политичари престану са поклоничким понашањем које вријеђа достојанство народа.

Ако власт неће – народ хоће. Ми, народ Боке, окупићемо се и повешћемо акцију у одбрану истине и образа. То је наша дужност и наша обавеза.

Михољски збор

 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

 

kosovo-online.com

Novi svetski poredak i balkanska perspektiva: Srbija između Moskve, Pekinga i Vašingtona

6–7 minutes

---

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Razvoj međunarodnih odnosa nakon Hladnog rata i pada Berlinskog zida otvorio je novu perspektivu sveta. Iako su granice ponovo crtane ratnim vihorima, centri moći ostali su isti – Moskva, Peking i Vašington. Na toj geopolitičkoj mapi poslednjih godina sve vidljivije mesto zauzima i Beograd, dok Brisel, London, Pariz i Berlin sve češće ostaju na marginama velikih procesa, bez jasne vizije i političkog uticaja.

Uprkos nestabilnostima, perspektiva konačnih dogovora zasnovanih na uravnoteženim odnosima i diplomatskim kompromisima ostaje otvorena. Temelj za to pruža i Povelja Ujedinjenih nacija, dokument koji ove godine obeležava osam decenija postojanja. Upravo u takvom trenutku jasno se postavlja pitanje na kojim će principima počivati nova globalna arhitektura i kakvu će ulogu u njoj mogu imati male države, poput Srbije.

Odgovore na to pitanje, barem delimično, nude političke poruke vojnih parada. U Vašingtonu je obeleženo 250 godina američke armije; Moskva je naglasila kontinuitet tradicije Crvene armije i pobedu nad nacizmom; Peking je podsetio na savezničku borbu protiv japanskog militarizma; dok je Beograd poslao poruku da Balkan više ne sme biti detonator tuđih interesa.

Parade, međutim, nisu samo predstave vojne moći. One su sofisticiran oblik političkog jezika. Svaka uniforma i svaka jedinica na centralnom trgu postaje poruka – saveznicima, rivalima i sopstvenim građanima. Tako Sjedinjene Države slave kontinuitet i snagu, Rusija se oslanja na istorijsko pamćenje, Kina podseća na savezništvo iz prošlosti, a Srbija pokazuje spremnost da bude faktor stabilnosti.

Poznato je da Rusija, Kina i Sjedinjene Države danas raspolažu nuklearnim arsenalima čija je razorna moć tolika da bi njihova upotreba uzrokovala nestanak čovečanstva. Kvalitet savremenog naoružanja nadmašuje maštu, ali istinska vrednost leži u sposobnosti da se vojna sila prevede u diplomatski kapital. Zato se u savremenom trenutku potvrđuje da diplomatija nije znak slabosti, već jedini mehanizam za očuvanje stabilnosti.

Papa Franja je još pre izbijanja ukrajinskog sukoba upozorio da je svet ušao u „fragmentarni treći svetski rat". Državni sekretar Svete stolice, kardinal Pjetro Parolin, tu je misao ponovio i za „Politiku", naglašavajući da se niz lokalnih sukoba pretvara u globalni konflikt. U tom kontekstu, susret Vladimira Putina i Donalda Trampa na Aljasci bio je trenutak zaustavljanja totalne konfrontacije.

U ovim okolnostima, Srbija sve otvorenije gradi položaj aktera koji vojnu neutralnost i diplomatsku fleksibilnost pretvara u prednost. Upravo zato se iz Brisela sve češće upućuju kritike i pritisci na Beograd, koji, za razliku od pojedinih evropskih prestonica, ima manevarski prostor i na Istoku i na Zapadu. Moskva i Peking su povodom osamdesete godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu sa visokim poštovanjem primili predsednika Srbije Aleksandra Vučića, čime je potvrđeno da Srbija baštini nasleđe zemlje koja je pružila snažan otpor silama Osovine i dala veliki doprinos rušenju nacizma i fašizma.

Ipak, današnji međunarodni odnosi pokazuju da se prema Beogradu češće primenjuju „argumenti snage" nego „snaga argumenata". U ovom kontekstu vredno je podsetiti se Ajnštajnove misli: „Snažnim državama nisu potrebni ambasadori – njihova snaga govori sama za sebe. Za male države pak od presudne je važnosti kako se izražavaju." Srbija je kroz svoju paradu i političke poruke naglasila da nikome ne upućuje pretnju, ali da je spremna na odbranu. Time je otvoren prostor za diplomatsku igru u kojoj kompromis postaje ključni instrument.

Upravo u ovom trenutku oblikuje se novi svetski poredak. Lideri poput Putina, Trampa i Sija svojim susretima i izjavama potvrđuju da kompromis nije znak slabosti, već jedini način da se obezbedi trajna stabilnost.

Kineski predsednik Si Đinping, na marginama samita Šangajske organizacije za saradnju, podsetio je na pet principa kineske platforme mira: međusobno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, međusobno nenapadanje, nemešanje u unutrašnje poslove, jednakost i uzajamne koristi, mirna koegzistencija. Ovih pet tačaka, formulisanih pedesetih godina prošlog veka, danas dobijaju novi značaj. One nude globalni okvir za saradnju zasnovanu na ravnoteži i predstavljaju kontratežu hegemonističkim pristupima. Srbija u njima prepoznaje platformu koja joj omogućava da svoj položaj male države pretvori u aktivnu diplomatsku ulogu.

Balkan više nije pasivna periferija, već postaje deo procesa u kojem se kreira nova bezbednosna arhitektura. Srbija, sa osnaženom vojskom i aktivnom diplomatijom, potvrđuje da je nezaobilazan akter u regionu. Istovremeno, uloga SAD u evroazijskim procesima pokazuje da nijedna strana ne može biti potpuno isključena.

Nasuprot tome, Berlin, Pariz i London sve češće ostaju na marginama. Njihova politika, zasnovana na sankcijama i ratnoj retorici, pokazuje se nedovoljno delotvornom. Istovremeno, Beograd jača saradnju sa svim relevantnim akterima. Srbija, već prepoznata kao značajan akter u novom svetskom poretku, postaje interesantna i za SAD, što je pokazao i poziv američkog državnog sekretara da sa predsednikom Vučićem razgovara na marginama obeležavanja 80-godišnjice Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Jasno je da se novi svetski poredak ne oblikuje u Briselu. On nastaje na relaciji Moskva–Peking–Vašington. Srbija je, zahvaljujući istorijskom nasleđu i savremenim političkim odlukama, ušla u klub država koje imaju diplomatski značaj u njegovom kreiranju.

U narednim godinama odlučivaće se da li će svet izbeći totalni sukob i pronaći ravnotežu. Pet principa kineske platforme mira nude univerzalni okvir, dok Srbija pokazuje da Balkan može biti mesto stabilnosti, a ne detonator tuđih interesa. Beograd nije samo naslednik antifašističke tradicije, već i akter koji u novom multipolarnom poretku zna da spoji vojnu snagu i diplomatsku mudrost.