Јелена Милић: Недипломатски животи Вилијама и Лин Монтгомери

politika.rs

Недипломатски животи Вилијама и Лин Монтгомери

Јелена Милић

8–10 minutes

---

Књигу „Недипломатски животи" Вилијама и Лин Монтгомери стукла сам у једном даху, непосредно по бинџовању треће сезоне „Нетфликсове" серије „Дипломата" о америчкој амбасадорки у Лондону. Већину пасуса будуће књиге бившег америчког амбасадора у Бугарској, Хрватској и СРЈ и његове супруге имала сам част да прочитам прошлог лета током мандата у Хрватској, док јој се структура још склапала.

Ни то није одузело ништа од ужитка читања, дапаче, сад ме је вукла и радозналост да видим шта је од мојих скромних сугестија усвојено. Накратко сам била разочарана јер сам мислила да су ми „украли" назив будуће аутобиографије, али сад видим да је код њих реч живот у множини па ми је лакнуло.

Први утисак серије и књиге, наравно, јесте количина ресурса који су на располагању старијим америчким дипломатама, не само амбасадорима. Океј, количина свечаних хаљина које су на располагању амбасадорки Кејт Вајдлер у серији (одлична Кели Расел) можда је фикција, али брзи моторни чамци у Цавтату на располагању особљу амбасаде, број млађих дипломата на које се може ослонити, укупан број особља ангажованог у представништвима и буџети јесу америчка реалност која ствара нову реалност на терену широм света. 
Књига „Недипломатски животи" је врло добро структуирана. Почиње Биловим искуством у Вијетнаму, Стејт департменту и Москви, Лин се укључује у Танзанији, где су заједно службовали и венчали се, наставља се хронолошки како је напредовала Билова каријера, преко Бугарске, САД, Босне, Хрватске до СРЈ.

Билови пасуси су дужи, нешто уздржанији, информативни и врло поучни, поготову нама који смо у дипломатију стигли под старе дане, а који смо пре тога били пасионирани пратиоци америчке политике на Балкану. 
Поглавља које је написала Лин су нешто личнија, шармантна и духовита, али с пуно прецизних опажања. Без имало патетике осликавају другу страну негламурозног дипломатског живота који подразумева синхронизовање бриге о троје деце различитих узраста с каријером оца породице, наставка личног академског образовања паралелно с постојећим професионалним ангажманима (ово ми је посебно блиско) и самосталног обликовања појма улоге жене америчког дипломате.

Главна нит њених пасуса је промена положаја жене у друштвима Велике Британије, одакле је Лин родом, и САД током времена. Вешто балансирајући између постојећих оквира које никад априори не доводи у питање, Лин нас подсећа на битне тренутке у англосаксонском свету када су жене напредовале у својим каријерама политичара, судија, дипломата и академских радника кроз систем, унапређујући га без радикалног одбацивања постојеће добре праксе. Наводи и примере двојаких стандарда и мање или више дипломатски увијене мизогиније коју су на тим путевима искушавале. Колико ми је тек то познато. 
Кад примети да су жене истакнутих хрватских политичара током раних деведесетих махом носиле „ескада" гардеробу, то није само обична женска опаска, већ способност уочавања тренда који има значајну друштвену поруку. Управо зато јој није било тешко да у Хрватској, на пример, пробије лед и искорачи из удобности добротворног рада резервисаног за жене дипломата и крене у реализацију пројеката као што је преко потребно деминирање у земљи разореној ратом.

Баш као што је то Лин урадила у свом делу књиге „Недипломатски животи", подсећајући нас да постоји велики простор слободе који и саме можемо да освојимо ако се не плашимо површног суда јавности, таблоида и криптотаблоида, аутори серије „Дипломата" подсећају нас да је само једна жена пре америчке амбасадорке Вајдлер била амбасадор у Уједињеном Краљевству, док се она изборила да несметано има права на дискретан интимни живот чак и с високим британским званичницима. 
И Бил у својим поглављима наглашава значај личног заузимања, у систему и кроз систем, за своја уверења и каријеру која дају резултате ако смо спремни да платимо краткорочну цену осуде или неуспеха док напорно и посвећено радимо даље. Имао је срећу да дуго ради и учи уз Лоренса Иглбергера, на чему му завидим.

Вешто су, као и у серији, описане позадинске битке у Стејт департменту, мање или више сарадње с другим министарствима и институцијама, те импликације тих околности. 
Неретко спомиње личности с којима сам и сама сарађивала, попут Роберта Гелдбарда, Боба Нормана и Џима О'Брајана. Поглавље о Хрватској подсећа нас колико су се приступ америчког Стејт департмента и Министарства одбране разликовали према Туђмановој администрацији. Иако у Србији врло непопуларна, државна секретарка Мадлен Олбрајт дала је легитимитет и подршку странкама које су, видеће се, током времена имале много коректнији став према Србима у Хрватској него Туђман.

Бил се не устеже да спомене грешке које је правио учећи из њих, махом се према њима сада односећи с дозом преко потребног хумора. 
У Бугарској, у којој су већ почела транзициона превирања, због једне брзе опаске током саслушања у Сенту обавезном за будуће амбасадоре, гневни грађани дочекали су га с транспарентима – Тито, Стаљин, Монтгомери – велика тројка. Јелена Милић, Војислав Шешељ, Мило Ломпар, рецимо. Када је Иван Звонимир Чичак, врло слојевита личност хрватске активистичке сцене, покушао да му спочита крваву ратнозлочиначку улогу САД у војно-полицијској операцији „Олуја", Бил је изјурио из собе у којој су се сусрели, да би тек потом схватио да је у властитој резиденцији. 
Обоје смо се неретко сусретали са злонамерном постпродукцијом наших активности и то је, верујем, једна од осовина нашег пријатељства и разумевања. Иако је књигу објавио српски издавач („Клио"), Бил се не устеже да опише своју улогу у ретроактивном прибављању сагласности хрватске стране за прелете летелица САД током бомбардовања СРЈ. 
Поглавље о СРЈ је искрена критика и гнев услед начина на који је Стејт департмент допуштао да хашки тужиоци кољу вола за кило меса, слепи за сложене околности у којима се нашла постмилошевићевска Србија на челу с премијером Ђинђићем и председником Коштуницом. Но, оно је и сведочење о томе колико слободе има амерички амбасадор да макар покуша да сам кроји политику администрације у земљи пријема, уз опаску да се депеше америчких дипломата неретко пишу на основу процене шта актери Вашингтону желе да чују. Посебно је на јасан начин описана штета коју је саслушање Љубише Бухе у Словачкој имало по самог премијера Ђинђића. 
Иако га ту не именује конкретно, Бил истиче да је улога Владимира Поповића у покушају америчке администрације да у Србији допринесе развоју слободног новинарства била врло штетна. И ту смо врло сличног мишљења, с тим што ја додајем да је управо Поповић својом незаситом жељом да буде главни, делујући без координације, натоварио покојном премијеру Британце на врат, предајући им у руке Буху који је, да би спасио себе, оголио проблеме с којима је Зоран Ђинђић тек требало да се носи својим методама и динамиком. 
Билова процена актуелних прилика на Балкану и сугестије за даље, и те како су вредне разматрања. Да оставимо читаоцима овај драгоцени део без конкретнијег осврта.

Натукнућу само да је ђаво у детаљима, а рецензент „Недипломатских живота" је Мирослав Лајчак. Као и цела књига, и ово поглавље написано је врло дипломатично, с дозом конструктивне неодређености, демонстриране тако да се у књизи спомену и Сребреница и Јасеновац без поближег изјашњавања о природи тих злочина. Неназивање судбине Срба у Хрватској геноцидом једна је од ређих озбиљних критика које имам. С друге стране, Бил је усвојио моју сугестију да именом спомене свог сарадника Берта Брауна, мог драгог пријатеља и ментора, уз чију је помоћ отворена америчка амбасада у Београду после бомбардовања. 
Излазак књиге пратио је велики број Билових интервјуа датих за широки спектар српских медија. Мило ми је што сам уочила да прави разлику између Отпора и садашњих студентских протеста, о чему је на овом месту већ било речи, те да је опет споменуо поделу Косова као могуће решење садашњег ћорсокака, у шта и сама дубоко верујем. 
Док их је венчавао, амерички амбасадор у Танзанији поручио је Билу и Лин: „А сада идите и забављајте се." Сведок сам, и током мојих посета селу код Цавтата, да је то и даље и те како случај. Верујем и да ће се многи читаоци забављати учећи из ове шармантне поучне књиге.

*Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

standard.rs

Prokrustova spoljnopolitička pozicija Srbije

Зоран Чворовић

16–20 minutes

---

Problem naše spoljne politike je što su evropske integracije, kao njen glavni cilj, direktno suprotstavljene „očuvanju suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti" države i „očuvanju postojanja i zaštiti srpskog naroda gde god on živi"

U javnosti se neretko čuje tvrdnja da se spoljna politika Srbije zvanično temelji na strategiji „četiri stuba", koja podrazumeva dobre i ujednačene odnose sa Evropskom unijom, Rusijom, SAD i Kinom. Stvar je, međutim, u tome što Republika Srbija uopšte nema strategiju spoljne politike.

To što postoji jedno rašireno uverenje koje nema uporište u zvaničnim strateškim spoljnopolitičkim dokumentima, samo govori o tome da su domaći vodeći političari uspeli da uvere srpsko javno mnjenje da je ono što figurira u njihovim verbalnim nastupima, a što odgovara političkim uverenjima ogromne većine građana, sankcionisano najvišim državnim aktima.

Počev od Borisa Tadića, koji je još 2009. godine prvi u inauguralnom govoru promovisao spoljnopolitičku koncepciju „četiri stuba srpske spoljne politike", pa sve do Aleksandra Vučića, koji je od Tadića, zajedno sa vlašću, preuzeo i njegovu spoljnopolitičku koncepciju za verbalnu upotrebu.

To što Republika Srbija nema zvaničnu spoljnopolitičku strategiju mnogo govori o spoljnoj politici aktuelnih vlasti. Naročito kada se ima u vidu da spoljnu politiku, po rečima Aleksandra Gajića i Slobodana Jankovića, „čine samointeresne strategije koje biraju države da bi ostvarile svoje nacionalne interese u međunarodnim odnosima". Stoga se, ističu ovi autori, uspešnost jedne spoljne politike pre svega proverava kroz pitanje – u kojoj meri u svom delovanju utvrđena spoljna politika i diplomatija neke države doprinose ostvarenju nacionalnih ciljeva? (ovde).

Strateško usmerenje

Pošto se ne temelji na strateškom dokumentu, koji je inače iz nadležnosti Narodne skupštine, spoljna politika Srbije se ne vodi prema unapred definisanim strateškim nacionalnim interesima države, već s obzirom na ono što je oportuno za vladajuću političku elitu. Moguće je, doduše, da vlast vodi spoljnu politiku u skladu sa nacionalnim interesima, ali su ti interesi, u odsustvu strateških dokumenata, svakako oportuno opredeljeni.

To što spoljna politika Srbije u odsustvu strateškog dokumenta deluje u odnosu na srpske nacionalne interese – amorfno, ne znači da je ona takva i kada su pitanju interesi onih spoljnih faktora koji presudno utiču na njenu spoljnopolitičku poziciju, a koji su prepoznati u okviru do danas zvanično nesankcionisane spoljnopolitičke koncepcije „četiri stuba srpske spoljne politike".

U odsustvu spoljnopolitičke stategije, na značaju dobija Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, koja je doneta 2019. godine (ovde). A u njoj su „evropske integracije i članstvo Srbije u Evropskoj uniji" proglašeni za nacionalni interes i to u istom rangu sa  „očuvanjem suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti", „očuvanjem unutrašnje stabilnosti i bezbednosti," „očuvanjem mira i stabilnosti u regionu", „očuvanjem postojanja i zaštite srpskog naroda gde god on živi, kao i nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta", „ekonomskim razvojem i ukupnim prosperitetom" i „očuvanjem životne sredine i resursa Republike Srbije". Ovo su, dakle, nacionalni interesi Srbije prema važećoj Strategiji nacionalne bezbednosti.

Problem ovako definisanih nacionalnih interesa iz ugla bezbednosti i odbrane Republike Srbije, ali koji neminovno utiču i na njenu spoljnu politiku, nije samo u tome što evropske integracije imaju isti značaj kao „očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti" države i „očuvanje postojanja i zaštite srpskog naroda gde god on živi", nego što su evropske integracije direktno suprotstavljene upravo ovim nacionalnim interesima.

Plenarna sala Narodne skupštine Srbije (Foto: Tanjug/NS Srbije/Peđa Vučković/bs)

Naime, prema Pregovaračkom okviru Srbije i EU od 2014. godine potpuna normalizacija odnosa sa tzv. Kosovom prema najvažniji je uslov koji Srbija mora da ispuni na „evropskom putu". Takođe, Evropska unija od Srbije zahteva da zbog regionalne saradnje (koja je u Strategiji nacionalne bezbednosti takođe proglašena za srpski nacionalni interes), ne podržava Republiku Srpsku u njenoj odbrani izvornog dejtonskog Ustava.

Doduše, izjednačavanje u Strategiji nacionalne bezbednosti očuvanja postojanja i zaštite srpskog naroda van granica Srbije sa zaštitom nacionalnih manjina u Srbiji, te proglašavanje ovog poslednjeg za nacionalni interes srpske države, govori o tome da donosilac ovog strateškog dokumenta brigu Srbije za prava Srba u Srpskoj izgleda i ne razmatra van okvira zaštite klasičnih manjinskih prava. A to je, naravno, prihvatljivo i Briselu.

Način na koji Strategija nacionalne bezbednosti definiše rizike i prioritete energetske, bezbedonosne i spoljne politike Srbije jasno pokazuje, ne samo da su evrointegracije nacionalni interes višeg ranga u odnosu na druge pobrojane nacionalne interese, već i da iz ugla ovog strateškog dokumenta iz sfere bezbednosti Srbija ne može da vodi spoljnu politiku sa ujednačenim osloncem na „četiri stuba".

Jer, energetska bezbednost zemlje, kao i njena spoljna i bezbedonosna politika, ovim dokumentom su potpuno podređene zahtevima evrointegracija, odnosno samo briselskom „stubu" spoljne politike.

Posledice evrointegracija

Tako se, s jedne strane, u Strategiji prepoznaje da „energetska bezbednost Republike Srbije može biti ugrožena narušavanjem stabilnog i redovnog snabdevanja energentima iz drugih država". S druge strane, energetska bezbednost Srbije se potpuno podređuje geopolitičkim i geoekonomskim planovima i interesima Evropske unije, jer se u dokumentu ističe da se „potpisivanjem Ugovora o osnivanju Energetske zajednice Republika Srbija opredelila za uspostavljanje regionalnog tržišta električne energije, prirodnog gasa, nafte i derivata nafte i njegovu integraciju u energetsko tržište Evropske unije".

Energetska bezbednost zemlje, kao i njena spoljna i bezbedonosna politika potpuno su podređene zahtevima evrointegracija

Takođe, na više mesta u Strategiji se izražava spremnost Srbije, da će  „intenzivno raditi u cilju smanjenja energetske zavisnosti", čime se jasno cilja na prekid energetske saradnje sa Rusijom. Stvarnost ovih dana najbolje opovrgava zaključak iz Strategije nacionalne bezbednosti, da bi oslobađanje od energentske zavisnosti i integrisanje Srbije u energetskog tržište EU, „trebalo da doprinese višem nivou energetske bezbednosti".

U odsustvu strateškog spoljnopolitičkog dokumenta, Srbija je Strategijom nacionalne bezbednosti potpuno podredila svoju spoljnu i bezbedonosnu politiku obavezama iz procesa pristupanja Srbije Evropskoj uniji, kao nacionalnom interesu broj jedan.

Tako Strategija potvrđuje, pored ostalog, da „Republika Srbija podržava evropske vrednosti i spoljnopolitičke ciljeve izražene u osnovnim dokumentima Evropske unije, kao i glavne smernice njenog spoljnopolitičkog delovanja koje se zasnivaju na tim vrednostima", kao i da je Republika Srbija „čvrsto opredeljena da u okviru procesa pristupanja doprinosi Zajedničkoj spoljnoj, bezbednosnoj i odbrambenoj politici Evropske unije, te da se integriše u koncepte te evropske politike".

Ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijerka Srbije Ana Brnabić zajedno sa šefom delegacije EU u Srbiji Semom Fabricijem ispred Skupštine Grada Beograda povodom Dana Evrope, 09. maj 2021. (Foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Gol)

Možda su donosioci Strategije nacionalne bezbednosti Srbije, kada su 2019. godine ovako definisali nacionalne ciljeve i prioritete, mislili da „papir trpi sve", makar se radilo i o strateškom dokumentu, i da Srbija, zbog izvesne neizvesnosti njenog članstva u EU, ima napretek vremena da levantinski lavira između neformalna „četiri stuba spoljne politike", dok se za to vreme pregovaračkim poglavljima i domaćim pravnim aktima formalno zaklinjala na prioritetnost i imperativnost evrointegracija.

Međutim, od početka rata u Ukrajini, Evropska unija je počela sve intenzivnije i nemilosrdnije da podseća vlasti u Srbiji upravo na obaveze koje je preuzela u procesu evrointegracija, naročito u spoljnoj, bezbedonosnoj i energetskoj politici.

Danas je odveć jasno da obaveze iz zajedničke energetske politike sa EU ne garantuju Srbiji ekonomski napredak, već sigurnu nestašicu energenata. A da potpuno usaglašavanje sa spoljnom i bezbedonosnom politikom EU ne garantuje Srbiji „mir i stabilnost", kao što se konstatuje u Strategiji nacionalne bezbednosti, već je dovodi u status neprijtelja jedne nuklearne velike sile, koja je pritom dosledni branilac teritorijalnog integriteta Srbije na Kosovu i Metohiji i dejtonske ustavne pozicije Republike Srpske.

Neokolonijalni položaj

Koliko je za unutrašnju stabilnost zemlje opasna potpuna podređenost Srbije Briselu, kao stvarnom „stubu" broj jedan njene spoljne politike, pokazao je sadržaj nedavne Rezolucije Evropskog parlamenta (ovde). Ovim dokumentom je Evropska unija jasno stavila do znanja Srbiji da Briselu proces evrointegracija daje mogućnost da se meša u njene unutrašnje stvari, da vrši nadzor nad njenim policijskim, tužilačkim i sudskim aparatom, da arbitrira u unutrašnjim političkim sukobima i, najzad, da određuje koje su političke ideje i stavovi prihvatljivi, a koji moraju biti uklonjeni iz javnog prostora (ovde).

Rezolucija Evropskog parlamenta je, po svemu sudeći, samo najava još oštrijeg izveštaja Evropske komisije. Nakon toga može uslediti donošenje ili najava pojedinih kaznenih mera prema Srbiji, kako bi se ona pre svega naterala da u sadašnjim uslovima unutrašnjih oštrih društvenih i političkih protivrečnosti, kao i rata u Ukrajini, sama likvidira poslednje pretpostavke za vođenje multivektorske spoljne politike (ovde).

Efekat pretnje kaznenim merama biće proporcionalan meri ekonomske, političke i bezbedonosne zavisnosti Srbije prema briselskoj administraciji, koja se prethodnih godina samo povećavala, uklanjajući neopohdne pretpostavke za postojanje multivektorske spoljne politike.

Upotreba nevladinih organizacija, za koje Evropska unija iz godine u godinu izdavaja na godišnjem nivou sve veća (višemilionska) sredstva, uticaj Evropske unije na strukovna udruženja (ovde), naročito sudija i tužilaca, te upotreba liberalne ideologije za legitimizaciju zahteva za ograničenje državnog suvreniteta, jesu ključni instrumenti političke destabilizacije Srbije, čija se zloćudnost povećava sa eliminacijom multipolarnosti u spoljnoj politici zemlje.

Predsednica Evropske komisije na pres-konferenciji tokom posete Srbiji, Beograd, 15. oktobar 2025. (Foto: Tanjug/Jadranka Ilić/bg)

Zbog prekomerne spoljnopolitičke zavisnosti od Brisela, koja proističe iz obaveza koje Srbija preuzima u procesu evrointegracija, kao i od povećanja stepena ekonomske zavisnosti Srbije od zemalja EU,  pozicija zvaničnog Beograda je ranjiva i prema Velikoj Britaniji, a naročito prema SAD.

Što se zvaničnog Londona tiče, njegova politika prema Balkanu i Srbiji, pre svega je opredeljena težnjom Velike Britanije da iz ovog kontinentalnog evropskog regiona istisne Rusiju. Stoga je u interesu Velike Britanije da se poveća stepen nekolonijalne vezanosti Srbije za Evropsku uniju, koja se uz zadovljstvo Londona iz primarno ekonomskog ubrzano transformiše u vojno-politički savez (ovde).

Istovremeno Velika Britanija unilateralno vodi u Srbiji borbu protiv „ruskog uticaja", a zapravo protiv svih pretpostavki multipolarne spoljnopolitičke i spoljnoekonomske orijentacije Srbije. O tome jasno svedoči i četiri milona funti koje je zvanični London izdvojio za borbu protiv „ruskih pretnji koje su usmerene na destabilizaciju regiona i podsticanje etničkih tenzija" (ovde).

A prema pisanju britanskog Telegrafa, Srbija i V. Britanija su 2021. godine, prilikom posete Beogradu britanskog ministra odbrane Volasa, potpisale sporazum o zajedničkom delovanju protiv ruskog uticaja (ovde). O snažnom prisustvu Velike Britanije i njenoj zainteresovanosti za balkanski region, govori i činjenica da London ima posebnog specijalnog predstavnika za Zapadni Balkan, koji redovno održava kontakte sa vlastima u Srbiji (ovde).

Velika Britanija koristi i svoje značajno prisustvo na Kosovu i Metohiji za destabilizaciju Srbije i njenu desuverenizaciju, pri čemu je London jedan od ključnih promotera nezavisnosti tzv. Kosova (ovde). Nedavna informacija da je V. Britanija kupila 860 kilometara magistralnih optičkih trasa u Srbiji (ovde), više nego jasno svedoči u strateškom prisustvu ove države u Srbiji, koje u uslovima spoljnopolitičke podređenosti Srbije Briselu ima nesumnjivo destabilizirajuće dejstvo na prilike u zemlji.

Evropa i rat

Zbog velike spoljnopolitičke zavisnosti od Brisela, Beograd nema mogućnosti da uspostavi bilo kakav poseban kanal kontakta sa Vašingtonom, a SAD svoj odnos prema Srbiji grade u okvirima odnosa koje aktuelna predsednička adminstracija ima sa Evropskom unijom. A na odnos SAD sa EU, po svemu sudeći, presudno utiče namera briselske globalističke elitu da spreči izlazak SAD iz ukrajinskog proksi rat, koji Unija i London vode protiv Rusije, a koji je za briselsku globalističku elitu od egzistencijalnog značaja (ovde).

Pošto je Brisel spreman da američko učešće u ratu protiv Rusije, u bilo kojoj formi, plati svojom političkom i ekonomskom nezavisnošću, SAD koriste takvu situaciju da širom Evrope, pa i na Balkanu, ukloni rusko i kinesko, pre svega ekonomsko, a i svako drugo prisustvo.

Zbog velike zavisnosti od Brisela pozicija zvaničnog Beograda je ranjiva i prema Velikoj Britaniji, a naročito prema SAD

Odatle dolazi i američki udar na energetsku stabilnost Srbije, koji je svakako usaglašen sa Briselom, i koji je usmeren na jednu od važnih pretpostavki za vođenje multipolarne spoljne politike. Ograničenja koja je EU uvela za kineski čelik iz Srbije, takođe su potpuno u skladu sa trenutnom američkom politikom prema Balkanu i Evropi uopšte.

Delovanje Turske u Srbiji i regionu ima takođe destabilizirajući efekat, pre svega usled jednostrane vezanosti Srbije za Brisel, što zvanična Ankara, kao važan član NATO pakta, umešno koristi za ostvarenje svojih neoosmanističkih planova na Balkanu. Potpisnik ovih redova je već pisao o ulozi Turske na prostoru Kosova i Metohije i Crne Gore (ovde, ovde).

Podaci izneti u ovim tekstovima jasno svedoče o nemoći Srbije da se na srpskom nacionalnom prostoru odupre neoosmanističkoj ekspanziji Ankare. Nemoć velikim delom dolazi od nesamostalnosti srpske spoljne politike, odsustva jasno definisanih nacionalnih ciljeva i evropodobne obaveze regionalne saradnje, čije poštovanje Brisel kontroliše na dnevnom nivou.

Kontejneri sa turskim lovačkim dronovima Skajdager stižu na prištinski aerodrom, 8. oktobar 2025. (Foto: Facebook/Albin Kurti)

Činjenica je da je rat u Ukrajini smanjio manevarske mogućnosti spoljne politike Srbije i da postoji realna pretnja da u novim uslovima budu pod diktatom Brisela, Vašingtona i Londona iz Srbije istisnute poslednje važne pretpostavke multipolarnosti – ruski udeo u energetskom sektoru i brojne kineske investicije. Međutim, ovakva situacija je dobrim delom rezultat činjenice da je Srbija i pre početka rata u Ukrajini povećavala svoju političku zavisnost od Brisela.

Tek je rat u Ukrajini pokazao koliko je opasno za Srbiju da izgubi realne prepostavke multipolarnosti i da svoju sudbinu veže samo za jedan spoljnopolitički „stub". Vezanost Srbije za Brisel umanjuje mogućnosti Srbija da se samostalno dogovara i sarađuje sa drugim važnim spoljnopolitičkim političkim „igračima", čak i sa onim koji imaju trenutne zajedničke interese sa Briselom.

U uslovima rata u Ukrajini pokazalo se da ništa ne preti unutrašnjoj stabilnosti jedne države, kao nespremnost političkih elita da preuzmu odgovornost za vođenje nezavisne spoljne politike.

U takvim nezavidnim okolnostima, danas se sa opozicionog pola srpske političke može neretko čuti da su u međunarodnoj politici, kada je u pitanju odnos prema Srbiji – svi isti. Takvo izjednačavanje govori da se iza ovih parola ne nalazi nikakva ozbiljna politika. Jer, ozbiljna spoljna politika pravi pažljivu gradaciju prema spoljnopolitičkim partnerima i to na osnovu brojnih i različitih pokazatelja.

Činjenica je da se spoljna politika ozbiljnih država pre svega rukovodi naciionalnim intersima, jer samo kolonijlani režimi ne vode spoljnu politiku u skladu sa nacionalnim interesima. Međutim, istorija i sadašnjost jasno pokazuju da srpski nacionalni intersi i intersi pojedinih velikih svetskih „igrača" nisu podjednako konvergentni. Ozbiljna suverenistička spoljna politika mora uvažiti ovu činjenicu.

Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard

Naslovna fotografija: Getty/Dursun Aydemir/Anadolu Agency

BONUS VIDEO: 

 

nspm.rs

: "Политико":   Ко се у Вашингтону заузео за Додика да му се укину санкције?

:

~3 minutes

---

четвртак, 30. октобар 2025.

 САД су укинуле санкције Милораду Додику, а портал Политико је објавио да одлука америчких власти представља промену курса према "Босанском медведу" и "проруском националисти".

Политико подсећа да је Додик у августу смењен с места председника Републике Српске пошто је осуђен због противљења одлукама високог представника за БиХ.

Додику је санкције увела администрација претходног председника Џозефа Бајдена.

Политико пише да су укинуте пошто је неколико блиских савезника Доналда Трампа инсистирало на укидању санкција, укључујући МАГА инфлуенсерку Лауру Лумер и званичнике из времена првог Трамповог мандата, Рудија Ђулијанија и Мајкла Флина.

Амерички магазин је објавио да је Додикова странка СНСД унајмила чувеног америчког лобисту и политичког консултанта Пола Манафрота, који је 2016. године био део Трамповог изборног тима.

Више извора је Политику рекло да је Манафортов посао у Републици Српској био фокусиран на домаћу политику.

Лобиста је у писаном одговору Полтику навео да његове консултације Додиковој партији нису имале никакве везе с утицајем на америчку политику.

Негирао је да се срео с било ким у америчкој администрацији у вези с било којим страним клијентом.

"Бавим се изборима у иностранству, не лобирањем", навео је Манафорте.

Превремени избори за председника РС заказани су за 23. новембар.

Раније ове године, Додик је ангажовао још једног лобисту из САД, пише Политико. У питању је бивши гувернер Илиноиса Род Благојевич, којег је Трамп помиловао у фебруару.

Портпарол Стејт департмента је изјавио је да је укидање санкција америчке администрације лидеру Савеза независних социјладемократа (СНСД) и бившем председнику Републике Српске (РС) Милораду Додику и његовим сарадницима уследило због конструктивних потеза Народне скупштине РС претходних седмица.

"Конструктивне акције које је предузела Народна скупштина РС у претходним седмицама требало би да побољшају стабилност Босне и Херцеговине и омогућиће партнерство са САД-ом, засновано на заједничким интересима, економском потенцијалу и заједничком просперитету", наведено је у у писаном одоговору портпарола Стејт Департмента за сарајевски портал Детектор.ба.

Додали су да је "укидање санкција за бившег председника РС и укупно 48 његових сарадника и компанија, који су санкционисани у претходне три године, део је редовних ревизија које Сједињене Америчке Државе проводе у вези са санкцијама".

(Н1)

 

standard.rs

Pismo sa Kosova ili posle izbora

Јања Гаћеша

12–15 minutes

---

Dok se sabiraju utisci nakon lokalnih izbora, postavlja se pitanje da li će moći da se poništi nešto od onoga što je lokalna vlast sa Albancima na čelu uradila na severu KiM tokom proteklih godina. Setite se koliko je samo izgrađeno baza, policijskih stanica...

Uoči drugog kruga lokalnih izbora na Kosovu i Metohiji nema neizvesnosti kada su srpske sredine u pitanju, odnosno u drugi krug idu samo dvojica kandidata za predsednika opštine Klokot u Kosovskom Pomoravlju – kandidat Srpske liste Božidar Dejanović i Srećko Spasić ispred stranke Srpska narodna sloga.

Svesni smo da se, kako god da okreneš, radi o separatističkim izborima, ali ako smo već prinuđeni da živimo u okupaciji gde se običnom čoveku silom mnogo toga nameće, onda su lokalni izbori za ljude u opštinama sa srpskom većinom nužno zlo. Oni mogu da se posmatraju i kao deo borbe za opstanak – u smislu da u njima može duže da se izdrži. Centralni nivo vlasti druga je priča, i većina nas prisustvo Srba u prištinskom parlamentu doživljava kao izdaju.

Da je sreće da do ovakvih izbora nikad nije ni dolazilo, ali činjenica je da se malo lakše opstaje kada su u opštinama Srbi. To najbolje znamo mi koji pripadamo albanskim opštinama i koje nas sputavaju na sve moguće načine. Što više vremena prolazi sve nam je teže, jer dolaze mlađe generacije koje nam jasno stavljaju do znanja da za nas u tim opštinama mesta nema.

(Sve ovo je običan čovek morao da prihvati, jer je ostavljen. Ostavila ga je sopstvena država Srbija. Da ne ponavljam priču o institucijama koje su ovde ugašene, a na koje smo se svi oslanjali. Naše opštine, odnosno Privremeni organi – kako su nazvane po potpisivanju Briselskog sporazuma – sada rade u blizini administrativnih prelaza, odnosno tu su izmeštene. Od njih nas dele desetine, pa i više od sto kilometara, u zavisnosti gde ko živi na Kosovu i Metohiji, ali o tome ću pisati nekom drugom prilikom.)

Povratni procesi

Elem, daleko da je sve dobro u opštinama sa srpskom većinom i da ljudima ruže cvetaju, jer sve je deo „države Kosovo" i tu problem dolazi od tzv. ministarstava, odnosno centralnih institucija, gde se često donose odluke bez da se lokalna samouprava uopšte konsultuje, ali barem su malo odškrinuta vrata običnom čoveku da završi poslove vezane za svakodnevni život.

Da se vratim na „pobedu" Srpske liste i kažem da nije ona tako sjajna kao što se predstavlja. To se posebno odnosi na sever Kosova i Metohije. Suočeni sa neviđenim terorom proteklih godina, posebno od kada su napustili institucije, ljudi su izašli na izbore i glasali. Srbi su osvojili vlast u sve četiri opštine kao i najveći broj odborničkih mesta ali, da li se situacija može vratiti na staro, odnosno na vreme pre napuštanja lokalnih samouprava?

Srbi južno od Ibra komentarišu kako će izgledati četiri opštine na severu sa Srbima na čelu, zaposlenim Albancima u njima, ali i pod nadzorom centralnih vlasti iz Prištine koje će sada posebno kontrolisati svaki njihov pokret, i to bukvalno. Da samo znate koliko je pitanja, a odgovori koji se naziru su poražavajući.

Sednica Skupštine Srpske liste, 9. jun 2025. (Foto: Fejsbuk/Srpska lista)

Na primer, da li će se vratiti na posao svi oni Srbi koji su dali otkaz na poziv Srpske liste pre tri godine, odnosno otpustiti oni (Albanci) koji su zaposleni po njihovom odlasku i imaju rešenja? Da li će moći da ponište nešto od onoga što je lokalna vlast sa Albancima na čelu uradila po severu KiM proteklih godina?

Setite se koliko je samo izgrađeno baza, mostova, policijskih stanica, da ne pominjem imena ulica i slično. Da li će sada Srbi u institucijama moći da utiču da se uklone svi oni punktovi policije koji su izgrađeni po severu pokrajine ili da se vrate zaposleni u policiji ili pravosuđu. Sve je to Sizifov posao i ništa neće moći da se uradi bez dozvole centralnih vlasti.

Da je sreće da do ovakvih izbora nikad nije ni dolazilo, ali činjenica je da se malo lakše opstaje kada su u opštinama Srbi

Pitanje je i da li će centralne vlasti za određene odluke pitati lokalnu samoupravu? Opštine sa srpskom većinom južno od Ibra često se zaobilaze i to kada su krupne odluke u pitanju. Setite se samo oduzimanja obradivog zemljišta Srbima u Gračanici od strane tzv. resornog ministarstva iz Prištine za potrebe širenja Arheološkog parka „Ulpijana", bez konsultacija sa lokalnom samoupravom.

Narod se bunio, opštinski čelnici se kleli da nisu ništa znali, i to je završena priča. Zato je pitanje nad pitanjima koliko će se toga i šta promeniti? Da li narod na severu može da se organizuje i pobuni kao ranije, a posle svih hapšenja i racija koje se dešavaju svako malo? Daj Bože da grešim, ali kakvo tek razočaranje čeka Srbe sa severa.

Nove teme

Priličan posao su Albanci na severu pokrajine završili proteklih godina i niko od nas ne veruje da je to bila samovolja Aljbina Kurtija.

Trebalo je razbiti Srbe u tom delu KiM i pronašao se način. Mislim, niti je Kosovo država, niti je Kurti svemoćan vladar, ali je projekat „države Kosovo" trebalo zaokružiti u sklopu nekog mnogo većeg projekta, jer novi svet se stvara i grabež je neviđena. (Imao je tu svoju ulogu i zvanični Beograd. Mislila bih drugačije da su u jesen 2022. godine pozvani svi Srbi na Kosovu i Metohiji da napuste institucije lažne države Kosovo. Ovako parcijalno, bilo je sumnjivo  od samog početka.)

Ovo što pišem potvrdiće i Albanci, običan narod koji se muči da preživi. Zar nisu svoje nezadovoljstvo pokazali slabom izlaznošću u prvom krugu izbora koja je bila ispod 40 odsto. Iako su albanske partije udruženo nastupile u borbi za vlast u opštini Gračanica, slab odziv birača albanske nacionalnosti spasio je, da tako kažem, ovu lokalnu samoupravu da je Srbi ne izgube. Ostaje uvek mogućnost da je i to deo taktike, i da će već na sledećim izborima situacija biti drugačija, ali da ne pričam unapred jer mišljena sam da oko svega ovde neko drugi pokreće figure.

Zgrada opštine Gračanica (Foto: Fejsbuk/Opština Gračanica)

Iako sam u tekstu prednost dala izborima, oni nisu glavna tema Srba sa Kosova i Metohije – posebo ne južno od Ibra. Pominju se u kontekstu toga kako će sada biti Srbima na severu pokrajine. U opštinama južno sve je manje-više isto i ništa ne nagoveštava neki boljitak, otuda i ravnodušnost – tu se ne biraju najbolji, već manje zlo.

Mi smo se o svom jadu zabavili. Ono što ljudima od septembra posebno privlači pažnju jeste najava tzv. MUP Kosova da će od prvog novembra početi primena određenih mera za sve one koji imaju vozila registrovana na gradove u ostatku Srbije, a istim na Kosovu i Metohiji  upravljaju na osnovu ovlašćenja.

Bile su najavljene visoke novčane kazne, čak nije bila isključena mogućnost oduzimanja vozila. Pored pomenutog, stigla je i najava o sprovođenju Zakona o strancima, ali nije bilo jasno da li će i on stupiti na snagu prvog novembra, jer datum se nije pominjao.

Registrovanje automobila

Veliki broj Srba ima automobile registrovane u ostatku Srbije na ime prijatelja ili rođaka i upravlja njima na osnovu ovlašćenja. Takođe, jedan broj ljudi (manji) ima prijavljeno boravište u ostatku Srbije i upravlja vozilom sa tim dokumentima, pa je automatski za ovdašnju policiju „strani državljanin", iako ima i tzv. kosovska dokumenta, odnosno živi na Kosovu i Metohiji.

Broj Srba koji upravlja vozilima na osnovu ovlašćenja drastično je porastao nakon ukidanja registarskih oznaka kosovsko-metohijskih gradova, konkretno tablica „KM", jer su ostale ukinute mnogo godina pre – „PR", „UR", „PZ" itd. Tada su ljudi na severu masovno svoja vozila registrovali u ostatku Srbije, i upravljaju njima na osnovu ovlašćenja.

Videvši da nema drastične reakcije policije – izuzev verbalnog maltretiranja kada vas zaustave jer vide srpske tablice – njihovim stopama krenuli su Srbi južno od Ibra. Mnogi su prodali svoja auta registrovana na tzv. "RKS" tablice i u ostatku Srbije kupovali druga, registrovali na tuđa imena i uzimali ovlašćenja. Sada, nije jedini razlog to što nisu želeli da imaju auta registrovana u „državi Kosovo", već i činjenica da su auta u ostatku Srbije jeftinija i kvalitetnija nego na Kosovu i to za po nekoliko hiljada evra – reč je o polovnim autima.

Srpski grafiti u Severnoj Mitrovici (Foto: Antonio Ahel/ATAImages)

Ima onih koji su računali da ako dođe do toga da zabrane upravljanje njima na KiM na osnovu ovlašćenja, za tu razliku u kupovnoj ceni plate carinu i auto preregistruju na „RKS" tablice. Samo, tu postoji jedan uslov, a to je da auto ima manje od 10 godina jer se stariji ne može registrovati. Ogromna većina ljudi nema novca za auto koji ispunjava ovdašnje uslove za registraciju i jedino što su mogli jeste da se snalaze na već opisan način.

Ono što je posebno zanimljivo jeste činjenica da su i Albanci radili isto. Kupovali auta u ostatku Srbije, registrovali na nečije ime u Bujanovcu, Vranju, čak i Leskovcu, i voze na osnovu ovlašćenja. Među njima je znatan broj policajaca – verovali ili ne.

Čudo preživljavanja

Kada smo čuli za najavljene mere (i posebno zbog načina na koje su predočene), situacija je bila prilično bezizlazna. Nigde nije predviđena mogućnost preregistracije svih vozila bez obzira na godište. U protekla dva meseca čule su se različite priče, ali potajno su se vlasnici vozila sa srpskim registarskim tablicama nadali da će ili doći do odlaganja ili će dozvoliti preregistraciju, odnosno da je sve to predizborna priča – glumatanje države.

Poslednjeg vikenda u oktobru stigla je vest da se mere najavljene za prvi novembar odlažu, odnosno da će tada početi informativna kampanja koja će se odnositi i na Zakon o strancima. Ton je sada drugačiji, kao da su, žargonski rečeno, spustili loptu. „Poseban fokus kampanje biće na informisanju građana o uslovima za učešće u saobraćaju na teritoriji Republike Kosovo, posebno za vozila registrovana u stranoj državi i pitanjima vezanim za sprovođenje zakonskih odredbi za vozila. Kampanja će takođe pružiti praktična uputstva  za ulazak, kretanje, boravak i zapošljavanje stranih državljana u Republici Kosovo", kaže se u saopštenju tzv. MUP Kosova.

Samo dan uoči odlaganja mera, odnosno najave informativne kampanje, u blizini prelaza Merdare, preneo je KIM radio, grupa mladića uzrasta od 15-16 godina gađala je jajima i sitnim kamenjem dva automobila sa srpskim registarskim oznakama.

Da se incident dogodio potvrdila je „Direkcija granične policije" u odgovoru dostavljenom Medija centru iz Čaglavice, rekavši da su auta gađana jajima od strane „mladih osoba (dece)". Znači, opet „malji deca". (Treba li da kažem da policija nije pronašla napadače ili se to podrazumeva?)

Administrativni prelaz Jarinje (Foto: RT Balkan/Zoran Šaponjić)

Kako možemo da tumačimo sve ovo? Mere su odložene, ali nije isključeno da će auta sa srpskim tablicama sada postati meta i da će se gađati kamenjem, jajima ili ko zna čim, i da će to činiti „malji deca".  Cilj je samo jedan, a to je da se Srbi nateraju da odustanu od srpskih registarskih tablica, odnosno upravljanja vozilima na osnovu ovlašćenja. Jedan broj je u protekla dva meseca već odustao ne želeći da čeka prvi novembar.

Dalje, komentarišemo među sobom i što sve češće na ulicama Gračanice srećemo britanske pripadnike KFOR-a. Godinama ih nismo viđali, i nekako nam je bilo lakše. Među Srbima na Kosovu i Metohiji važi jedno nepisano pravilo a to je; gde su oni, nama se ne piše dobro. Najveći broj Srba, po dolasku „mirovnjaka", ubijen je baš u zonama gde su nadležni bili Britanci, i nikada počinioci tih gnusnih zločina nisu pronađeni. Te vojske sećamo se samo po zlu.

Sve češće na ulicama Gračanice srećemo britanske pripadnike KFOR… Gde su oni, nama se ne piše dobro

Uoči lokalnih izbora, baš u danima kada je glavna tema bila udruživanje inače nepomirljivih albanskih partija u „Albanski savez" i njihov zajednički nastup na izborima za opštinu Gračanica, išli su po selu i razgovarali sa meštanima pitajući ih: „Da li je bolje za vas da na čelu opštine bude Srbin ili Albanac?"

Šta da kažem na kraju svega ovoga? Možda da citiram Ivu Andrića koji je u svojoj knjizi Znakovi pored puta napisao: „Ponekad čovek preživljuje takve stvari da sama činjenica da ih je preživeo znači ne samo pobedu i izbavljenje nego čudo; jedno ponovno, radosno rođenje po naročitoj milosti viših sila."

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice i autor knjige „Pisma s Kosova 2011-2023: Zašto si nas ostavio Beograde?" Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard

Naslovna fotografija: Tanjug/Srpska lista/bs

BONUS VIDEO:

 

politika.rs

Србија између кратког руског ланца и европског дугог штапа

Јасна Петровић-Стојановић

6–7 minutes

---

Ако су ЕУ и председавајућа Европске комисије Урсулa фор дер Лајен видели интерес у доношењу одлуке о одрицању од руског гаса, онда су се или грдно прерачунали или им уопште није важно како ће се грејати грађани уније. А они, као и индустрија у земљама чланицама, течни природни гас (ЛНГ) данас плаћају 100 евра за мегават-сат – руски је пред почетак рата у Украјини коштао три пута мање. Према последњим подацима Евростата, домаћинства у ЕУ се сада суочавају са 20 одсто већим рачунима за грејање, а чак 15 милиона њих не може да загрева своје домове. Челници ЕУ су мудро посаветовали грађане да се у борби против хладноће ослоне на топле џемпере и ћебад, а недавно су се похвалили да су им складишта гаса попуњена више од 72 одсто и да за њих нема зиме.

Било зиме или не, чланице Европске уније одобриле су 19. пакет санкција против Русије, који, између осталог, укључује забрану увоза руског гаса на европско тржиште од 1. јануара 2027, годину дана раније него што је првотно било планирано. Постепено укидање стартује од 1. јануара 2026. Бугарска је већ много пута показала да ће пре себи пуцати у ноге и остати без пара за транзит гаса, него што ће се супротставити одлукама Брисела и САД. Због тога, с правом постоји бојазан да ће оставити и Србију и Мађарску без енергента који до ње стиже „Турским током".

Након што су се власти у Србији огласиле упозорењем да се наша земља налази у веома тешкој, готово безизлазној ситуацији због забране увоза руског гаса, огласила се европска комесарка за проширење Марта Кос. Поручила је да одлука Савета ЕУ не значи да ће чланице уније зауставити транспорт руског гаса до трећих земаља, међу које спада и Србија. Нагласила је да ЕУ подржава Србију и друге балканске државе у диверсификацији увоза енергената.

„Решење Савета ЕУ не предвиђа да ће земље чланице морати да прекину транзит руског гаса у треће земље, као што је Србија", била је категорична комесарка.

Др Михајло Рабреновић, оснивач Евросфере, пита се да ли Марта Кос говори истину или је реч о полуистини која би могла скупо да кошта Србију: „Она (можда) формално говори истину, али само напола. Позивајући се на одлуку Савета ЕУ, она наводи да забрана увоза руског гаса од 1. јануара 2026. не значи аутоматски и забрану транзита ка трећим земљама. То јесте тачно – али само ако се државе чланице сагласе и ако политички и безбедносни услови то дозволе. У документима ЕУ нигде се не гарантује да ће гас сигурно стизати до Србије, већ се предвиђа могућност ревизије снабдевања и ограничења из разлога безбедности енергетског система", објашњава Рабреновић и додаје да председник Вучић с правом упозорава на реалан ризик да оно што је на папиру дозвољено – у пракси може бити онемогућено.

„Марта Кос говори о 'де јуре' могућности, а Вучић о 'де факто' стварности. У међувремену Русија у овако комплексној ситуацији Србију држи на кратком ланцу – није закључила нови уговор о испоруци гаса, како би задржала утицај и покушала да обесхрабри Београд у заштити својих интереса у вези са НИС-ом.

Брисел, који жели да се представи као савезник, требало би да захтева диверсификацију само у мери у којој је спреман да је стварно и помогне подршком у финансирању изградње нових интерконектора и инфраструктуре преко Хрватске, Румуније или из других праваца. У супротном, реч је о још једној полуистини која Србију може скупо да кошта", категоричан је Рабреновић.

Обрни-окрени, сва је прилика да поједини представници ЕУ говоре полуистину, Русија користи зависност као полугу притиска, а Србија упозорава на целу истину. А у политици полуистина често наноси већу штету него лаж, јер ствара утисак сигурности тамо где сигурности нема.

– Не треба занемарити ни шири контекст, односно чињеницу да је удео руског гаса у укупном увозу ЕУ пао на 12 одсто, а пре рата у Украјини био је 45 одсто. Сходно томе, искључење руских количина неминовно ће повећати притисак на цене и доступност енергената, што захтева благовремене заштитне механизме за домаћинства и индустрију у Србији – упозорава оснивач Евросфере.

Финансијски аналитичар Владан Павловић каже да ће се укидање спроводити фазно, те да за Србију није проблем само то већ и то што нема ни краткорочни, ни дугорочни уговор, већ само онај до јануара 2026. године. Из тог разлога нејасно је у коју категорију спадамо.

– Бугарска ће прекинути само доток за краткорочне уговоре, али не и за дугорочне. Сматрам да ћемо ми добити изузеће и дозволу за нови уговор, мислим да је то већ и договарано приликом посете Урсуле фон дер Лајен Београду, мада није званично поменуто, тако да нема разлога за драму. У противном, чека нас колапс који није решив ове зиме, а вероватно ни следеће. Како год, до 2027. се дефинитивно морамо диверсификовати, а то значи изградњу руте која иде кроз Северну Македонију и за почетак повезивање на румунски гас – истиче Владан Павловић.

Додатне количине из Азербејџана, Грчке и Мађарске

У случају најгорег сценарија – да се Србији, дакле, забрани увоз руског гаса, алтернативе су азербејџански гас, течни природни гас (ЛНГ) са терминала у Грчкој, из Румуније, Турске и Мађарске, која је главно гасно чвориште, а до ње може да стиже и ЛНГ са Крка. Будући да је Србији годишње потребно око 3,2 милијарде кубика гаса из ових других праваца, могла би да се обезбеди трећина, односно милијарда кубика. Остало би морала да повлачи из складишта у Мађарској или да докупи још неке количине (не)руског гаса, под условом да капацитети гасовода нису претходно заузети за транзит гаса неке друге

 

in4s.net

Јасна порука Србији из Стразбура:   Није довољно да се одрекнете Косова и Русије – будите нам робови!

ИН4С

5–6 minutes

---

Резолуција Европског парламента која наводи да процес приступања Србије Европској унији не може да напредује без санкција Русији део је наставка србофобне и русофобне политике ЕУ. До сада су од Србије тражили да се одрекне Косова и критиковали су СПЦ, међутим, шта год Србија буде радила, то никада неће бити довољно добро за Запад.

Овако политички аналитичар и публициста Игор Ивановић коментарише нову резолуцију ЕП о Србији, за коју је гласало 457 од укупно 632 посланика. Овим документом осуђује се наводно отворено руско мешање у студентске протесте кроз изјаве званичника Руске Федерације, укључујући и председника те земље Владимира Путина који је рекао да су протести део ,,обојене револуције" коју подржава Запад. Резолуција такође тврди да је Србија последњих година одлучила да продуби своју енергетску зависност од Русије, као и да би требало да донесе ,,темељне одлуке у том погледу.

,,Ова резолуција је психолошког и идеолошког карактера. Говори нам о томе да је европска политичка елита у основи антисрпска и да је изразито леволиберална, односно да је на позицијама странке рата. За мене то није никакво изненађење, већ потврда историјског континуитета. То је иста она „памет" са којом имамо проблем последња два века, и то са веома тешким последицама", рекао је Ивановић за Спутњик.

Он додаје и то да смо сами себе довели у овакву позицију када смо аплицирали за пријем у Европску унију и када смо из нејасних разлога сматрали да је то нужан услов за опстанак једне државе. Када нека држава већ аплицира, Брисел онда сматра да има право да је понижава и говори како не напредује.

,,Највећи проблем лежи у томе што је то заправо један потпуно бесмислен пут. Тамо нема стварног напретка. Они који су већ ушли у ЕУ, у многим аспектима су назадовали и тај процес посебно је уочљив код држава које су слабије и које имају већи вазални потенцијал, попут држава у нашем окружењу. Када је у питању Европска унија, реч о напредовању у идеји ропства, а не у идеји слободе. Наше политичке елите су ипак вазалне, и у доброј мери авнојевске памети, тако да се од њих не може ни очекивати оштрији, агресивнији и бољи одговор на овакве резолуције".

Баш нас брига!

Ивановић објашњава да је либерални свет је конципиран око бесконачно бесмислених резолуција, увек идеолошких и психолошких, које се често и понављају у истом облику, те је мишљења да Србија и ову резолуцију само треба да игнорише.
,,Мислим да је једини прави одговор – не обазирати се на те резолуције. Ми добро знамо с ким имамо посла, а све и да смо у ЕУ, они би доносили исте такве резолуције против нас. Сутра, када бисмо хипотетички увели санкције Русији, што би за нас саме био погубан потез, такође би се доносиле антисрпске резолуције са истом већином, само што би теме биле другачије – на пример, унутрашња права мањина, права хомосексуалних заједница и тако даље".

Наш саговорник сматра да нас Запад мрзи због нас самих.

,,Немојмо никада занемарити да је антисрпска политика постојала и када није било „руског проблема". И када је Русија била у историјском паду, без утицаја и унутар својих граница, а камоли негде другде, радикална антисрпска политика је ипак постојала. Од деведесетих година па до данас – већ 35 година, дакле три и по деценије траје тај континуитет антисрпске политике. Ту су се здружиле неолиберална, односно политика колективног Запада са авнојевском политиком. То је суштина проблема. Сви остали проблеми су изведени из тога".

Деца да се стиде порекла

На вековну мржњу Запада према Србији, треба додати сада и руски фактор. Међутим, чак и да њега нема, ми смо источно-православна држава, другачијих светоназора и то је Западњацима неприхватљиво. каже Ивановић. Они нису много бољи ни према својим патријархалним, конзервативним грађанима и својим традиционалним црквама.

Уколико бисмо се свега одрекли, и Косова и Метохије и пријатељства са Русијом, Србија опет не би била најдемокоратскија земља ни у региону, а камоли у Европи и то треба објаснити свим локалним европејцима, сматра Ивановић.

,,Били бисмо у милости Запада свега петнаест минута, можда пола сата, а после бисмо опет били оптужени за нешто друго. И Милошевића су једно кратко време сматрали ,,фактором стабилности", све до тренутка док није испланирана отимачина Косова и Метохије. У томе лежи заблуда искрених присталица европске политике. Не мислим на оне који су плаћеници, већ на оне који искрено верују у ту идеју, не схватајући да тај процес никада неће бити коначан".

Чим бисмо испунили један услов, дошли би нови и тако у недоглед, док се не бисмо нашли у апсурдном стању ,,српске кривице". Нове генерације би се рађале са осећајем националне кривице и као такве морале би увек бити спремне на било коју жртву која има се тражи, закључује Ивановић.

 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

 

iskra.co

Европска унија уводи потпуну забрану руског гаса: Шта то значи за Србију

Дарко Митровић

8–10 minutes

---

Европска унија уводи потпуну забрану руског гаса: Шта то значи за Србију

21.10.2025. - 8:06

Getty © Tomas Ragina

Европска унија је пре три године пуцала себи у ногу када је одлучила да забрани увоз нафте морским путем, као и природног гаса из Русије, а сада најавом тоталне забране свих руских енергената изгледа жели да пуца и у другу ногу и то не осврћући се на вапај своје привреде која не успева да изађе из рецесије.

Европски савет се данас сложио око своје преговарачке позиције о нацрту уредбе о постепеном укидању увоза руског природног гаса. Предложена уредба уводи правно обавезујућу, постепену забрану увоза гаса из цевовода и течног природног гаса из Русије од 1. јануара 2026. године, од које ће бити изузети они који имају дугорочне уговоре, са потпуном забраном која ће се примењивати од 1. јануара 2028. Савет Европске уније усвојио је и забрану транзита руског гаса кроз ЕУ у треће земље, што ће, упозоравају у Влади Србије, утицати и на нашу земљу, а та мера ступа на снагу од 1. јануара 2026. године.

Министарка рударства и енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић је изјавила да се Србија налази у веома тешкој и готово безизлазној ситуацији. Она је рекла да је суштина да Бугарска неће дозволити проток руског гаса кроз „Балкански ток", чиме ће бити оштећена и Србија у будућности. Истакла је да се наша земља, која није учесница ни у једном сукобу, „нашла погођена ни крива ни дужна".

„Упркос свему, даћемо све од себе, као и до сада, да грађани не осете проблеме са којима се суочавамо", рекла је министарка рударства и енергетике.

Такође, Словачка и Мађарска биле би директно погођене, уколико ова уредба ступи на снагу. Министар спољних послова Петер Сијарто је изјавио да ће Мађарска искористити сва политичка и правна средства како би спречила усвајање овог плана.

Шта ово значи за Србију?

Србија у овом тренутку добија руски гас преко Бугарске, „Турским током", односно његовим краком који је познатији као „Балкански ток".

Јелица Путниковић, главна уредница портала „Енергија Балкана" каже да је првобитно Европска комисија навела да та ограничења неће важити за Србију, јер није чланица ЕУ и да је било најављено да нећемо моћи да транспортујемо руски гас даље у Мађарску.

„Ово је заправо нови пакет санкција против руског гаса. Ми као неко ко није чланица ЕУ, не морамо то да прихватимо. Наравно, ако идемо у оној варијанти да ми хоћемо да будемо чланица ЕУ, неки ће рећи да не треба да увозимо руски гас. Ми, међутим, немамо алтернативу и немамо чиме да заменимо тај гас који добијамо из Русије. Не само да не можемо финансијски, јер би нас то више коштало,него је проблем у томе што не постоји гасовод којим би нам стизао неки други гас„, каже Путниковић за РТ Балкан.

Она указује да ће, уколико остане доследна овим најавама, и Европа бити у проблему, јер је чињеница да је количина гаса који ЕУ увози из Русије пала испод 20 одсто, али да и даље нема адекватну замену за те количине и да није престала да га купује.

„Поред 'Турског тока' и 'Плавог тока' озбиљне количине течног нафтног гаса из Русије стижу до европских терминала и он се даље транспортује гасоводима према потрошачима и земљама које немају излаз на море. Аустрија купује и даље руски гас и не може тотално да га се одрекне„, тврди Путниковић.

Она напомиње да би Србија могла да надомести део увозом гасоводом преко Хоргоша из Мађарске, али да ту није питање само цене, већ и доступних количина. Напомиње да је гас из Азербејџана тренутно најреалнија опција, али он није довољан. Јер, годишње количине које су Србији потребне су између 2,8 и 3 милијарде кубних метара гаса, а капацитет гасовода између Србије и Бугарске је 1,8 милијарди. Ни ту количину не можемо да повучемо, пошто је капацитет цевовода којим гас стиже, између Грчке и Бугарске значајно мањи, јер пројекат проширења није окончан.

„Од луке 'Александрополис' једноставно не постоји адекватни цевоводи између Грчке и Бугарске, јер нису повећали капацитете гасовода да би могли да задовоље ту потражњу. А и Азербејџанци, од којих купујемо гас из овог правца, су сами рекли да они немају довољно да би значајније повећали испоруке. Гради се гасовод према Северној Македонији из Грчке, у процесу је отпочињање изградње и гасовода између Северне Македоније и Србије, али питање је када ће то бити готово. Имамо опцију и да се гради гасовод према Румунији, али се још преговара да ли ће бити изграђен и да ли ће бити гаса из Румуније за Србију", објашњава Јелица Путниковић и напомиње да је јасно да тренутно нема опције која би могла да замени руски енергент.

„Бугарска ризикује тужбе"

Када је у питању транзит преко Бугарске она истиче да је „Турски ток" кроз Бугарску грађен уз поштовање „Трећег енергетског пакета" и да Софија има обавезе према државама које су унапред закупиле капацитете.

„Чим се појавила та информација да ће Европа да забрани руски гас, бугарски политичари су одмах рекли да ће они забранити транзит, али су их демантовали политички противници. Када би Бугарска сутра рекла да неће да транспортује руски гас ка Србији и Мађарској, сви који са њима имају уговоре о закупу, а неки и на 20 година, све те земље и компаније би могле да их туже за изазивање енергетске кризе и за изгубљену добит. Бугари морају добро да размисле пре него што то ураде„, поручује Јелица Путниковић.

Стручњак за енергетикуМилош Здравковић каже за РТ Балкан да је „екипа" која је тренутно на власти у Европи спремна да забрани руске енергенте, чак и по цену економског самоуништења.

„Ако ова номенклатура преживи, они ће то и да ураде, али верујем да неће бити на власти у време за када планирају потпуно укидање руских енергената. Одлуке које доносе немају никакав резон. У исто време док се они одричу руског тржишта, енергената и сировина, делимично и технологија, Американци све то обилато користе, као и Индија, Кина, Јапан, а о земљама Глобалног југа да и не причамо", указује Здравковић.

Он напомиње да не могу историчари и политичари да се баве енергетиком и указује да не може да се нађе неко логично објашњење зашто европски политичари повлаче сулуде потезе који штете њиховој економији и грађанима.

„Постоје ствари које не могу да се надоместе. Не купује се гас у драгстору, морате да га наручите, резервишете и да он стигне. Да би се снабдевали гасом, морате имати гасовод, терминале…Увоз гаса није куповина брашна или хлеба, а и за то је потребна логистика, а за увоз енергената потребни су гасоводи и нафтоводи и то је много комплексије од увоза друге робе", истиче Здравковић.

Слабост и лицемерје ЕУ

Након три године размишљања, преклињања и попуштања, ЕУ је одлучила да истраје у својој намери да протера руске енергенте из Европе, али је и даље питање да ли ће им то успети.

Предложена уредба захтева од свих држава чланица да доставе „националне планове диверзификације" у којима ће бити наведене мере и потенцијални изазови.

„Исти захтев за достављање националног плана диверзификације примењивао би се на оне државе чланице које још увозе руску нафту, са циљем да се такав увоз прекине до 1. јануара 2028. године", наводи се у документу.

У Уредби, која представља централни елемент плана Европске уније  „РипауерЕУ" за окончање зависности од руске енергије, у једном сегменту се ипак огледа слабост, али и лицемерје ЕУ, када су у питању све њихове претње. Док постављају услове и траже да им чланице ЕУ пишу реферате како ће се ослободити руског гаса – они кроз посебну одредбу остављају отворена врата да их Русија ипак избави, ако то буде потребно. Односно, да у случају потребе могу да суспендују ту забрану и да ипак увозе гас.

rt.rs / Златица Радовић