Prva decenija protektorata Ujedinjenih nacija na Kosovu i Metohiji

Rezolucija 1244 SB postoji samo na papiru

Autor: Jelena Tasić

Protekle nedelje gotovo neprimetno prošla su tri kosovska 10-godišnja „jubileja" - potpisivanje Kumanovskog sporazuma, kojim je završeno 78-dnevno NATO bombardovanje tadašnje SR Jugoslavije, usvajanje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, na osnovu koje je na Kosovu i Metohiji uveden protektorat Svetske organizacije i ulazak međunarodnih trupa u južnu srpsku pokrajinu.

Iako je protekla decenija na KiM po mnogo čemu lakmus za odmeravanje snaga na političkom i vojnom planu u svetskim razmerama, Beograd, Priština, a ni međunarodna zajednica nisu pridali veći značaj trostrukoj desetogodišnjici. Nije bilo čak ni pokušaja da se napravi probni bilans kosovskog eksperimenta u kojem je protektorat UN prerastao u nezavisnost pod kontrolom EU, ali bez saglasnosti suverene, međunarodno priznate države „domaćina" i zvanične odluke SB.

- Od kada postoje UN u međunarodnom pravnom poretku se poštovao princip poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta međunarodno priznatih država. Ovaj princip koji je vladao više od pola veka srušile su zapadne sile protivpravnim proglašenjem lažne države Kosova. Vreme će pokazati koliko su opasne i dugoročne posledice rušenja ključnog principa na kome su počivale UN - kaže za Danas Vojislav Koštunica, predsednik Demokratske stranke Srbije i bivši srpski premijer.

Koštunica ističe da je na slučaju KiM „prvi put pod pokroviteljstvom UN prekršena rezolucija SB UN". On podseća da je „Misija UN došla na KiM na osnovu Rezolucije 1244 SB, kojom je ovo telo UN priznalo i garantovalo suverenitet i teritorijalni inetegritet Srbije u njenoj južnoj pokrajini, što znači da je postojala striktna obaveza specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN da odmah poništi protivpravnu i jednostranu odluku o proglašenju nezavisnosti Kosova". Nažalost, pod pritiskom velikih zapadnih sila generalni sekretar UN i SB nisu poništili protivpravnu odluku o jednostranoj nezavisnosti - objašnjava Koštunica.

Oprečna tumačenja

U ovom desetogodišnjem poglavlju kosovske priče pada u oko da su sve strane koje su u nju uključene, Rezoluciju 1244 čitale na različite načine, a junske događaje iz 1999, kao i sve koji su potom usledili, tumačile na svoj način. Vojno-tehnički sporazum koji su 9. juna 1999. potpisali komadant Kfora general-pukovnici Majl Džekson i Svetozar Marjanović iz Generalštaba i Obrad Stevanović iz MUP u ime Vlade SRJ i Srbije, nije u potpunosti sproveden, osim u delu koji se ticao povlačenja srpske vojske i policije. Na srpskoj strani ni posle deset godina nema jasnog stava da li je to bila „kapitulacija" ili ne.

Kosovski Albanci su povlačenje srpskih vojnih i policijskih snaga shvatili kao trajno. Hašim Tači, premijer Kosova, po povratku iz svoje prve zvanične posete Parizu posle jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti, izjavio je da je 10-godišnjica Kumanovskog sporazuma značajna za ceo region jer je „NATO 1999. prvi put jedinstveno intervenisao da bi udaljio Srbiju i podržavao napore naroda Kosova za slobodu".

„Slučaj" Rezolucije 1244 SB UN je još složeniji i rastegljiviji, jer je sve što je na Kosovu i Metohiji urađeno u proteklih 10 godina, činjeno je, bar deklarativno, u ime njenog sprovođenja, uključujući i sada delovanje Euleksa. Uoči dolaska u Prištinu na dužnost prvog šefa Unmika Bernar Kušner, sadašnji šef francuske diplomatije, početkom jula 1999. izjavio je za Pari mač da „prema Rezoluciji 1244 koja je njegov mandat i Biblija, autonomija Kosova treba da se izgradi unutar jugoslovenske federacije, a da su prioriteti bezbednost i ponovno uspostavljanje sistema zdravstva, obrazovanja i pravosuđa".

Kušner će kao šef Unmika, između ostalog, ostati upamćen i po tome što je prvi uveo politiku nepoštovanja zakonodavnog sistema zemlje „domaćina" protektorata UN. Donosio je uredbe sa zakonodavnom snagom koje nisu imale veze s pravnim sistemom SRJ i Srbije, iako je Rezolucija u koju se kleo drugačije propisivala. Doduše, već krajem 1999. i tadašnji specijalni izaslanik UN za Balkan i predstavnik UN u Paktu za stabilnost, a sadašnji šef švedske diplomatije Karl Bilt bio je „siguran da će Kosovo postati nezavisna republika i da više nikad neće ući u sastav Srbije".

Neuspeh Unmika

Kako se Unmik pokazao u spovođenja UN „biblije" za Kosovo? Aleksandar Ivanko, portparol Unmika, smatra da je Civilna misija UN ispunila mandat Rezolucije 1244, sa izuzetkom povratka, gde je mogla više da učini. Dušan Janjić iz Foruma za etnike odnose tvrdi za Danas da takva ocena ne odgovara činjenicama na terenu, napominjući da su „civilna i vojna misija UN u praksi pretrpele promene i više nisu striktno u skladu sa Rezolucijom 1244".

Janjić podseća na primedbe iz izveštaja koje je generalni sekretar UN proteklih 10 godina podnosio SB, preporuke Kai Eidea i predloge za transformaciju Unmika, koje su „zloupotrebljene da bi se Misija UN pod firmom rekonfiguracije sada ugasila". Prema njegovim rečima, „četvrti stub Unmika koji je bio pod upravom EU, sve vreme je radio suprotno odredbama Rezolucije 1244: omogućio je otimanje imovine države Srbije kroz privatizaciju, uveo je međunarodnu upravu nad državnim i društvenim preduzećima, dozvolio proterivanje radnika sa posla po etničkoj osnovi, ništa nije uradio na vraćanju oduzete imovine i njenoj zaštiti".

Janjić smatra da je „Unmik pao i na pitanju demokratizacije kosovskog društva, bezbednosti, zaštite manjina na KiM, sprovođenja standarda pre razmatranja statusa".

- SB UN je, između ostalog, nekoliko puta zaključivao da se na KiM mora sprovesti decentalizacija, za koju je predloge trebalo da pripreme Beograd i Unmik. Misija UN ništa nije uradila. Prebacila je to na Savet Evrope koji je loše uradio posao. Kada je reč o zaštiti manjina, treba podsetiti da nijedan izveštaj ombudsmana Mareka Novickog nije bio pozitivan. Pitanje bezbednosti takođe nije rešeno, Unmik policija koja je prestala da postoji, 2004. je doživela debakl - nabraja Janjić. Iako su neki potezi „oprani" saopštenjima generalnog sekretara UN i predsedničkim saopštenjima, ocene da je Unmik sproveo Rezoluciju 1244 ne odgovaraju stvarnosti. S druge strane, od sadžine Rezolucije 1244 je ostalo vrlo malo. Ona postoji samo na papiru. Ovakve rezolucije često služe za odmeravanje snaga velikih sila, ali su bez uticaja na terenu. Praktično, sada imamo situaciju sa SAD i EU vode KiM mimo Rezolucije 1244 - ocena je Dušana Janjića.

Nezavisnost - vojna činjenica

Kosovske institucije ne kriju da je za njih Rezolucija 1244 prošlost. Od SB UN traže njeno ukidanje, a ni proteklih 10 godina ovaj dokument ih nije mnogo obavezivao. Prvi saziv kosovskog parlamenta pod protektoratom UN rizikovao je izlazak srpskih poslanika iz tadašnje koalicije Povratak iz Skupštine, zbog odbijanja albanske većine da se izjasni o ovom dokumentu, čije su ukidanje demonstranti na prištinskim ulicama tražili još juna 2003.

- Rezolucija 1244, pre svega, sadrži odredbe kojima je okončan ratni sukob, povučene su srpske policijske i vojne snage, sva efektivna vlast Srbije i uspostavljena privremena administracija UN da bi se posle nekog vremena trajno rešilo pitanje statusa Kosova. Rezolucija je iscrpela svoju funkciju, jer se u njoj predviđa da se status reši angažovanjem relevantnih međunarodnih faktora. Imenovan je specijalni izaslanik UN Marti Ahtisari koji je, uz sveobuhvatne konsultacije, predložio rešenje koje je prihvatila većina relevantnih međunarodnih faktora - objašnjava za Danas Azem Vlasi, advokat i politički analitičar iz Prištine.

Na primedbu da Ahtisarijev plan nije zvanično prihvaćen u SB UN, Vlasi odgovara da „problem pravi Rusija zloupotrebom prava veta, jer jedina misli da sa rešenjem mora da se složi i Srbija". Vlasi kaže da su, kao „poslednji efekti Rezolucije 1244 prusutni još Kfor, koji je tu uz saglasnost kosovskih institucija i Euleks kao podrška pravnom i bezbednosnom sistemu Kosova". On napominje da je Euleks privremena misija o čijoj će dužini rada na Kosovu najverovatnije odlučiti Brisel.

Upitan ko zapravo sada drži vlast na KiM - Piter Fejt u dvostrukoj ulozi međunarodnog civilnog predstavnika i specijalnog predstavnka EU, NATO ili je Priština ispunila san o samostalnosti, Vlasi tvrdi da su to kosovske institucije koje deluju u u skladu sa Ustavom Kosova, usvojenim u okviru Ahtisarijevog plana i u koordinaciji sa međunarodnim faktorima.

- Što Srbije bude više odugovlačila sa priznavanjem Kosova, posledice će po obe strane biti veće, a neće biti dobro ni za Srbe na Kosovu, koje Beograd obmanjuje da brine o njima. Prazna priča je i kampanja koju Srbija vodi po svetu da se ne bi priznalo Kosovo, iako je do sada to učinilo 60 država. Uskoro će se taj broj popeti na 100. Nezavisnost je trajna činjenica i kraj procesa raspada pokojne Jugoslavije - tvrdi Azem Vlasi.

Ciljevi Beograda

Aktuelna vlast u Srbiji, ipak, prema rečima Gorana Bogdanovića, ministra za KiM, ostaje pri „formuli" borba za KiM diplomatskim i pravnim sredstvima. Bogdanović napominje da je zadatak sve teži, imajući u vidu dodatni pritisak koje utucajne zapadne države vrše na druge zemlje da priznaju jednostrane poteze Prištine.

- Beograd od jednostranog proglašenja nezavisnosti KiM ulaže ogromne napore u borbi za očuvanje suvreniteta i teritorijlanog integriteta diplomatskim sredstvima. Prvi put u poslednje dve-tri decenije izvojevao je pobedu u UN koje su prihvatile da se o jednostranim potezima Prištine izjasni Međunarodni sud pravde u Hagu. Istovremeno radi na ekonomskom jačanju položaja srpske zajednice na KiM. Beograd pokušava da u saradnji sa UNHCR-om obezbedi masoviji povratak - kaže za Danas Goran Bogdanović.

Kada je reč o Rezoluciji 1244, Bogdanović tvrdi da je stav SB UN „o tom pitanju jasan, jer generalni sekretar UN u svim izveštajima govori o poštovanju ovog dokumenta koji ostaje na snazi". Bogdanović kaže da je „druga stvar što ovu Rezoluciju, u kojoj piše da je KiM sastavni deo Srbije i koja garantuje bezbednost, slobodu kretanja, poštovanje ljudskih prava svih građana, od 1999. na terenu ni Kfor ni Unmik nisu poštovali".

On negira kritike da politika aktuelnih vlasti u Srbiji vodi ka „tihom priznavanju kosovske nezavisnosti". Ministar tvrdi da su to „teze opozicionih lidera i pojedinih Srba sa KiM kako bi opstali u politici i zloupotreba KiM u dnevno- političke svrhe".

Na pitanje zbog čega je Beograd pristao na razmeštanje Euleksa, tvrdeći da je reč o statusno neutralnj misiji, iako ona pomaže rad i izgradnju nezavisnih kosovskih institucija, Bogdanović odgovara da je to „bez obzira na kritike osmišljen politički potez, ako se imaju u vidu okolnosti i broj država koje su priznale jednostrane poteze Prištine".

- Tačno je da ima situacija u kojima Euleks nije ispunio naša očekivanja i da ne deluje na optimalan način, ali ni Unmik nije neutralan. To ne znači da ne možemo da sarađujemo, jer sa nekim moramo da rešavamo nagomilane probleme. Cilj Beograda je da Euleks bude neutralan - napominje Bogdanović.

Stanje na terenu

Trenutno na KiM još deluje Unmik koji bi, prema najavama iz izveštaja Ban Ki Muna za predstojeću sednicu SB UN 17. juna, trebalo da bude desetkovan, što se tiče ljudstva. Ovlašćenja je već predao, zbog čega Priština smatra da mu je vreme na KiM isteklo. Poslove u oblasti pravosuđa, policije i carina od Unmika preuzeo je Euleks. Tvrdi se da je reč o tehničkoj, neutralnoj misiji, koja pomaže jačanju kosovskih institucija, onih istih koje su 17. februara 2008. proglasile nezavisnost.

„Kapa" za celo civilno međunarodno prisustvo na KiM je međunarodni civilni predstavnik, kojeg je imenovala Međunarodna upravljačka grupa, formirana u skladu s Ahtisarijevim planom, od država koje su priznale kosovsku nezavisnost. On je istovremeno i specijalni predstavnik EU za Kosovo.

Kosovske institucije, koje su sada pod tutorstvom Euleksa i specijalnog civilnog predstavnika, uprkos medijskoj propagandi, još ne uspevaju da vlast sprovedu na celoj teritoriji Pokrajine, zbog čega su pod žestokom kritikom opozicije. Opozicija je nezadovljna i radom kosovske diplomatije, jer se odužilo čekanje na Tačijevih 100 priznanja, najavljenih pre 16 meseci. Priština se sprema da 15. juna svečano obeleži prvu godišnjicu proglašenja Ustava Kosova. Očekuje se dolazak međunarodnih posrednika u neuspelim pregovorima Beograda i Prištine o budućem stutusu KiM Martija Ahtisarija, Albera Roana, Frenka Viznera i Volfganga Išingera. Poslednja trojica će učestvovati i na sastanku Međunarodne upravne grupe za Kosovo koji će se tog dana održati u Prištini.

Uprkos protestu Srbije u UN na KiM od 21. januara 2009, deluju i Kosovske bezbednosne snage. NATO je još prošlog leta za njihovu obuku zadužio Kfor, čije će se snage, kako je najavljeno, do 2010. smanjiti za trećinu.

Na osnovu prvih lokalnih izbora, koje je od uvođenja protektorata Beograd prvi put na KiM organizovao 11. maja 2008, formirani su srpski lokalni organi vlasti. Rezultat tih izbora je i na prošli Vidovdan osnovana Skupština zejednica opština AP KiM. Ove srpske institucije Priština smatra paralelnim i nelegalnim, a zbog „neposlušnosti" Srba posebno na severu KiM, one sve ćešće nailaze i na nerazumevanje zvaničnog Beograda. Osim što ministaru Bogdanoviću smeta što se na lokalu, u opštinama na severu KiM ne poštuje vladina odluka o saradnji sa Euleksom na reševanju spornog pitanja carina na administrativim prelazima, Vlada Srbije i Ministarstvo za KiM spore se s pojedinim, uglavnom opozicionim srpskim opštinama na KiM, koje su na mere prinudne uprave odgovorile žalbom Ustavnom sudu. Slavica Đukić - Dejanović, predsednica Skupštine Srbije, raspisala je vanredne izbore u opštinama Priština i Peć za 16. avgust, čime je vlast u Beogradu, kako tumače u Ministarstvu za KiM, pokazala da „političkim sredstvima rešava probleme".

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/rezolucija_1244_sb_postoji_samo_na_papiru.26.html?news_id=163905

ОУНовски папир ће истрпети све?

Петар ИСКЕНДЕРОВ

 

ОУНовски папир ће истрпети све?

(Поводом 10-годишњице резолуције Савета безбедности ОУН о Косову)

теги: Косово

10. јуни тужни је датум у историји Организације уједињених нација... Исте оне институције за коју је током свих поратних деценија важио атрибут најзначајнијег елемента за ситуирање мира, безбедности и владавине права над безакоњем и насиљем. Десетогодишњи резултати (не)спровођења резолуције СБ ОУН број 1244 од 10. јуна 1999. године о Косову сведоче о томе, да је Организација уједињених нација престала да игра своју регулишућу улогу у оном облику, како је то било фиксирано у принципима поратног светског уређења.

Документ, чија десетогодишњица не ствара јубиларна расположења ни у штабу ОУН, ни у Београду, нити у Приштини, прихваћено је да се сматра производом сложеног компромиса. Тадашњем руководству Русије, које је покушавало да сачува мрвице утицаја на Балкану након мрачне деценије слагања са Западом, пошло је за руком да у резолуцији фиксира низ принципијелних одредница које се односе на косовско сређивање. Пре свега, у преамбули резолуције наглашавано је, да решење проблема статуса Косова треба да буде пронађено на овнову „привржености свих држава-чланица суверенитету и територијалној целовитости Савезне Републике Југославије и других држава региона". У том циљу документ је предвиђао да се српској покрајини дају „суштинска аутономија и значајна самоуправа". Најзад, чланови Савета безбедности ОУН су се договорили да ће међународне дискусије о конкретним параметрима будућег статуса Косова отпочети тек након што у покрајини буду реализовани демократски стандарди, који се односе на гаранције политичких, економских и културно-националних права неалбанског становништва.

Ништа од тога у току потоње деценије није спроведено. Запад је од самог почетка заузео курс у правцу „промовисања" независности Косова, и у тим условима реализоване су тек оне одреднице резолуције број 1244 које се могу тумачити као отворена враташца за проширивање права и овлашћења албанских сепаратиста. Што се Русије тиче, она се у годинама које су следиле – све до почетка преговора о статусу Косова између Београда и Приштине у фебруару 2006. године – исказала једино незадрживим усиљеним маршом мировних снага на приштински аеродром Слатина и каснијим тихим повлачењем својих војника из покрајине 2003. године уз аргументе да „није могуће било шта променити".

„Осећајући подршку Руса, ми смо полако отпочели процес обнављања наших цркава које су спалили албанци, наша деца су добила могућност да се нормално школују, ми смо планирали да отварамо нове културне центре. Чини ми се да ћемо сада поново морати живети у страху за свој мир" – ове дипломатске речи представника Друштвене организације Срба Косова Драгослава Живојиновића добро одсликавају тадашњу реакцију косовских Срба на „јуначки" корак Руса. Каснији међународни преговори под окриљем ОУН, у којима је улога Русије већ била приметнија, окончани су прогнозираним неуспехом, који је омогућио албанским сепаратистима да једнострано прогласе независност Косова фебруара 2008. године. Та независност је сместа призната од стране њихових западних финансијских спонзора и идејних инспиратора.

Међутим, подаци са којима располажемо омогућавају нам да тврдимо, да су и сама резолуција Савета безбдности ОУН број 1244, и каснији политичко-дипломатски маневри око покрајине уз учешће, поред осталог, и руског МИП и одбрамбеног ресора, били унапред изрежирани западни спектакл. Москви је у том спектаклу додељена реквизитерска улога „доброг имитатора" на коју је руско руководство радо или нерадо пристало.

Резолуција број 1244 у старту је била мртворођена. Није главни проблем у томе што су њене одреднице спровођене лоше и што Русија није успела да од својих западних партнера искамчи поштовање духа и слова темељног документа ОУН, већ је проблем у томе што је све одлуке о статусу Косова Запад усвојио још крајем 1998. године. Каснији преговори Срба и албанаца у Рамбујеу, натовско бомбардовање, дискусије у Савету безбедности ОУН и инсталирање на територији покрајине оуновске мисије и „мировних снага" Северноатлантске алијансе, представљали су кључну карику унапред написаног плана.

Управо се од краја 1998. године тада у региону из дана у дан почело повећавати војно присуство НАТО. А што се САД тиче, кључни је био пристанак на оружано мешање на Косову тадашњег државног секретара Колина Пауела. За то се изборио и тадашњи амерички амбасадор у Србији Мајкл Полт, који је био одговоран за политику у војној области у администрацији председника Била Клинтона. Полт је убедио Пауела да ће, умешавши се у косовски конфликт, НАТО упутити јасан сигнал осталим земљама Евроазијског простора, па и самој Русији.

Како се сећао тадашњи потпредседник Југославије Момир Булатовић, „у октобру 1998. године већ је било јасно да је наша судбина решена. Кренули су разговори о „хуманитарној катастрофи" на Косову и такозваном „поверењу" у блок НАТО. То је значило да уколико НАТО није кадар да заустави горе поменуту „хуманитарну катастрофу", онда он нема право ни на опстајање. Да би се избегли војни удари, ми смо били спремни на уступке, који су се налазили на најдоњој лествици државног достојанства и територијалне целовитости. Њих су интересовале корисне руде Косова. Америчким и британским компанијама је понуђено да за дозначавану Србији симболичну концесију од једног долара дођу и преузму на себе управљање њима. Предлог је означен као интересантан, али неприхватљив. Даље, НАТО је желео да на Косову добије базу. Ми смо им понудили да за ту исту симболичну цену од једног долара добију војну базу. Они су уздрхтали због те неочекиване понуде, али су је одбили. На крају крајева, не желећи сукоб, ми смо понудили да Југославија уђе у НАТО, чиме би истовремено био решен и проблем Косова. Одговор је био „не". Наш пријем у НАТО решио би проблем Косова, али не би решио ни један проблем због кога је НАТО прешао у офанзивна дејства против мале земље. НАТО је одлучио да насилно дође на Косово, без било какве сарадње са нама. Ствар је у томе што, ако он не би питао нас, неће имати ни сличних обавеза у односу на било коју другу државу. Они су то звали „Нови светски поредак".

Остало је само да се добије пристанак Европљана, па је Вашингтон предложио да се „Србима да још једна шанса" и да се у фебруару 1999. године у француском граду Рамбује одржи међународна конференција о Косову. А да би се агресија против Југославије учинила неизбежном, Београду су предочени захтеви који су излазили изван оквира сваке међународне политике – сећао се Момир Булатовић. „У Рамбујеу су затражили да ми пристанемо на размештање снага НАТО на Косову и да им се при том осигура доступ на читаву територију Југославије. Сви наши путеви, железничке пруге, ваздушни простор и изграђени објекти, према папиру, сачињеном као ултиматум, требало је да користи НАТО без било какве накнаде, ограничења и на основу апсолутног приоритета. Ни за једног њиховог представника не би важили закони наше земље, нити би они одговарали ни за једно кривично дело. Све би одлучивао командант контингента НАТО. Све је било формулисано тако да ни један нормалан човек никада то не би могао да потпише". Како се и очекивало, југословенски представници одбили су да добровољно пристану на окупацију земље.

Русија је узимала активно учешће у „преговорима" у Рамбујеу иако је било очигледно да је тадашњем руском руководству било сасвим јасно да је западни сценариј за Косово већ написан. Каснији напори Москве могли су једино да процесу насилног одвајања колевке националне државности од Србије придају дуготрајнији и споља гледано мирни карактер...

Данас смо у 2009. години. Желели би смо да се надамо, да те поуке нису биле узалудне за Русију. У сваком случају, деловање Москве на Кавказу августа 2008. године показало је, да и наша земља може да делује следећи своје сопствене национално-државне интересе, а не руководећи се анемичног принципа „подједнаког одстојања од страна у конфликту" – којим је раније оправдавано препуштање позиција на Балкану. Руски дипломате у приватним разговорима са аутором овог текста сада признају, да је Москви време да активније сарађује са оним политичким снагама у балканским земљама које би могле постати њени савезници у будућим конфликтима око евроазијског уређења и енергетске безбедности. Само, Косово од Србије није на ОУН-овском папиру одузето. Оно се, свеједно, мора враћати другачијим путевима, а не гласањем у Савету безбедности ОУН који се, у суштини, претворио у прецветалу декорацију за „светске закулисе".

_____________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа „Времја новостјеј"

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2214

Branko Dragaš: Medijska blokada

 

Branko Dragaš, o9.06.2009. Doveo sam najveću evropsku obrazovnu instituciju za permanentno obrazovanje u Srbiju, austrijski državni institut WIFI, koji ima kancelarije u sedam istočnoevropskih država i koji jedino nije došao u Srbiju, jer nije imao pravog partnera za Srbiju. Posle dugog ispitivanja i pregovaranja, austrijski državni institut za permanentno obrazovanje je odlučio da meni ukaže poverenje i tako smo otpočeli saradnju. Država Srbija, naša privreda i građani Srbije će mnogo dobiti dolaskom tako moćne i važne institucije, koja godišnje u Austriji obrazuje preko 320.000 polaznika i ostvari obrt od 130 miliona evra. Svi ,dakle, dobijamo dolaskom tako moćnog i iskusnog državnog instituta. Ali predstavnici režima ne misle tako. Predstavnike režima to ne zanima. Sama činjenica da je moja malenkost u tom obrazovnom projektu, dovela je do toga da se medijski zabrani objavljivanje tako važnog događaja. Da je neki politički diletant iz vladajućeg establištmenta uspeo da dovede ovakvu renomiranu evropsku kuću, danima bi mediji bili potpuno okupirani tim vestima, izjavama, planovima i celovečernjim nastupima. Pošto se radilo o meni, sve je bilo blokirano. Interesantno je bilo ponašanje televizijske ekipe sa RTS. Raspremili su opremu i pripremili se za snimanje, a onda su shvatili da su pogrešili konferenciju za štampu i, brže bolje, pozvani odozgo, skupili su svoje kamere i napustili salu. Bilo je opasno prisustvovati mojoj konferenciji. Sećam se da je, krajem 2000 godine, iskusna novinarka Mira Adanja Polak imala velike probleme sa Biroom za informisanje Vlade samo zbog toga što me je pustila da u njenoj emisiji gostujem 15 minuta. Zamislite kako bi prošla da sam bio gost večeri. Njen mladi kolega u Kruševcu je prošao mnogo gore. Ostao je bez posla samo zato što me je pozvao da iznesem svoje mišljenje u večernjoj emisiji. Politički režim ne voli ljude koji imaju svoje mišljenje i ne vole nezavisne i slobodne pojedince. To pokazuje politički primitivizam i ostrašćenost režima. To pokazuje njihov strah od onih koji drugačije misle i koji su nezavisni i nepotkupljivi. To pokazuje u kakvim se problemima nalazi naše društvo koje nije uspelo da se oslobodi totalitarizma parlamentarne većine, koja , na jedvite jade uspeva da sakupi 126 poslanika, da bi nekako sprovodila svoju vlast. To, na kraju, pokazuje o okupiranim medijima, koji rade po diktatu političkih komesara režima. Meni je savest potpuno čista. Radim ono što dve decenije neprekidno radim u javnosti. Strpljivo čekam da se ostvare moja predviđanja. I verujem u hrabrost i odlučnost moga naroda. Kada bi se napravila analiza od, recimo, 1989 do 2009 godine, uzimam taj dvadesetogodišnji period razvoja demokratije u Srbiji, mislim da bih ušao u najuži izbor najzabranjenijih intelektualaca u Srbiji. Niko više od mene nema takav kontinuitet u medijskom izopštavnju, ali sve iz istog razloga – zato što me vladajući režim smatrao previše politički opasnim. Zašto? Iz razloga što sam iz temelja rušio njihove politiške manipulacije, pokazajući građanima da je to velika politička prevara i da vladajući režim vodi državu i narod u propast. Podjednako su me zabranjivali komunistički ideolozi, jer sam tvrdio da je propala ideologija o vlasti radničke klase, nacionalsocijalisti, jer sam tvrdio da nacija nije naše utočište, već slobodan građanin i, na kraju, neoliberalni tržišni fudamentalisti, jer sam otkrio njihovu tržišnu špekulaciju i predvideo njihov krah i izbijanje velike svetske ekonomske krize. Moja stanovišta se nisu menjala i dosledno sam se borio da ekonomija bude u osnovi političkih promena u Srbiji, da se pokretanjem privrede rešava problem našeg privrednog razvoja, da se izgradnjom demokratskih institucija i uvođenjem vladavine prava, kao i slobodom medija, jedino može izgraditi jedna moderna Srbija Ako pogledate moje nastupe na početku devedesetih, videćete da se ništa u mojim javnim nastupima nije promenilo do danas, da sam predvideo i najavio mnoge događaje, da sam tačno ukazao na sve promašaje vladajućeg režima i da sam pre svih ponudio strateška rešenja koja, nažalost, niko nije hteo ne samo da primeni, nego, zbog političke ostrašćenosti, nije hteo ni da sasluša. Nisam bio član nijedne političke sekte, niko me nije mogao da ucenjuje, niko nije mogao da me kupi, bio sam istinski nezavisni intelektualac i kao takav nepodoban za ostrašćene političare. I takva je sudbina svih nezavisnih intelektualaca u istoriji Srbije. Na to se treba naučiti i ne treba očajavati. Uprkos tome što sam bio jedan od najvećih finansijera opozicije, konkretno one prve Demokratske stranke, uprkos tome što sam svoj biznis izgubio zato što sam ostao veran opozicionim idejama, nisam bio plaćeni profesionalni opozicionar, nakon petooktobarskog prevrata i nakon mog razlaza sa Đinđićem u februaru 2001, novi politički režim je zabranio sve moje nastupe. I to traje do danas. Razlika između onih iz Despotovog režima i ovih danas je samo u tome što oni ranije nisu osporavali moju stručnost, dok neoliberalni fundamentalisti negiraju moju stručnost i plaše se bilo kakvog pominjanja moga imena. Zašto je to tako? Vrlo jednostavno je objašnjenje. O predstavnicima nove vlasti sam sve znao. Podsećao sam ih na vreme kada su bili anonimusi, siromašni, kada su bili podstanari i kada su gradskim autobusima išli na posao, kada su me prekinjali da im pomognem, da ih zaposlim, da im štampam knjige ili da predaju u mojoj alternativnoj školi, prvoj te vrste u Evropi. To mi predstavnici nove vlasti nikada nisu mogli da oproste. Znali su da su moje reči opasne za njihovo političko raskrinkavanje i zato su zatvorili mediji za mene. I to traje. Niko punih dve decenije ne sme da mi izađe na stručan televizijski duel i da, pred gledaocima, iznesemo stručne koncepte rešavanja problema u privredi i društvu. Takav televizijski duel nije još bio u našoj javnosti. Duel ne dva političara, nego dve koncepcije. Niko nije govorio o državnoj i nacionalnoh viziji, strategiji i operativnim merama za ubrzani razvoj, političari su širili političke laži, obmanjivali građane i međusobno se obračunavali, obećavajući i potkupljujući sve siromašnije i razočaranije građane. Niko nije smeo da iznese svoju nacionalnu i državotvornu viziju, jer je nisu ni imali. Tako su se komunisti branili optužujući me da širim kapitalističku ideologiju i da sam tehnokrata i menadžer, nacionalsocijalisti su smatrali sam anarholiberal i da nisam dovoljno nacionalno ostrašćen, dok su me neoliberali proglasili demagogom, katastrofičarem i antireformatorom Sve tri ideologije su, na sreću, propale. I predvideo sam njihovu propast. Ali, nikada nisam dobio priliku da na javnom servisu, kako RTS danas nazivaju, u celovečernjoj emisiji dobijem priliku da se direktno obratim građanima. Niti na bilo kom beogradskom mediju. Plašili su se i komunisti i nacionalsocijalisti i neoliberali. Plašili su se istine. Plašili su se da moje reči ne čuju građani Srbije. Plašili su se da će njihove laži i prevare biti raskrinkane. Zato su zatvorili medije za mene. Mislili su da tako mogu zaustaviti svoju propast. Nisu razumeli da su istorijska prošlost i da ne mogu zaustaviti istorijske procese. Bili su opsednuti svojim pljačkama i proganjanjem političkih neistomišljenika. I tako su svi propali. Medijska blokada traje. Nema slobode medija. Nema demokratije. Nema izlaska iz ove tragedije bez slobode medija. Nema nam spasa bez nezavisnih i nepotkupljivih intelektualaca. Nema razvoja društva bez razvoja demokratskih institucija i vladavine prava. Živimo u demokratskom totalitarizmu. Živimo u medijskom svetu manipulacija. Danas je mnogo teže biti nezavisan kada politički feudalci sve kontrolišu. Danas su tajkuni stavili medije u svoj džep i konrolišu javnost. Čast onim hrabrim pojedincima koji istrajavaju u svojoj odbrani slobode medija i odbrani ljudskog dostojanstva. Jer o tome se ovde radi. Nema slobodnog društva, bez slobodnih građana. A građani ne mogu biti slobodni ako su izmanipulisani i prevareni. Sloboda medija je uslov za slobodud ruštva i slobodu svakog građanina. Zato, uprkos svemu, nastavljam dalje. Znanje je najveća investicija. I znanjem se stiče sloboda. Sloboda koju tek treba da osvojimo. Branko Dragaš

View article...

Србија у канџама САД

Борис АЛЕКСИЋ (Србија)

 

Србија у канџама САД

 

Тринаестог маја 2009. године сазвана је Шеста седница првог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије. Пред народним посланицима том приликом нашло се чак 59 предлога закона. Да би убрзали рад представници владајуће већине којом управља прозападна Демократска странка у оквиру једне тачке дневног реда груписали су 38 предлога закона.¹

У тој групи предлога закона нашла су се и три споразума са САД припремљњена за ратификацију којима се додатно ограничава суверенитет Републике Србије и на основу којих Србија постаје једна велика војна база Пентагона. Шта више, Војска САД путем ових уговора готово да добија оно што је ултимативно захтевала од Савезне Републике Југославије у Рамбујеу.²

Ту је најпре Предлог закона о потврђивању Споразума између Владе Србије и Црне Горе и Владе САД о сарадњи у области спречавања ширења оружја за масовно уништавање и унапређивању одбрамбених и војних односа, који је потписан у Београду још 5. априла 2006. године³.

Овај Уговор чланом 7. ослобађа особље и војнике САД кривичне одговорности, или како се изричито наводи у овом члану и одговорности за „смрт или повреду било кога на територији Србије и Црне Горе."

Чланом 10. овог Споразума предвиђено је да опрема, залихе, материјал и друга средства Владе САД и њених уговорних партнера (дакле и приватних војних компанија) који се увозе или извозе, уносе или износе неће бити предмет царине или било какве друге контроле српских власти. Дакле, Војска САД и приватне компаније која она ангажује по основу уговора могу слободно у Србију да унесе шта желе укључујући и различите врсте оружја, опасних материја и сл, без икакве провере.

Чланом 11. наведеног Споразума даје се право САД да граде објекте на територији Србије у складу са прописима САД.

Колико су ове одредбе штетне по националне интересе Србије и какве могућности дају Вашингтону можемо да видимо и из следећих података.

Према писању новосадског „Дневника" САД и НАТО су затражили од Београда да им уступи локације за војне базе. Међу, потенцијалним местима који су наведени налази се и „Југовићево" на Детелинари у Новом Саду.⁴

Јануара 2005. године тадашњи министар одбране Првослав Давинић је за време посете Лондону изјавио да би копнене снаге НАТО и САД могле да буду стациониране на територији Србије, издвојивши посебно као добру локацију радарску станицу на планини Копаоник, коју је НАТО бомбардова 1999. године.⁵

Генерал Пјер Мари Галоа, творац француске стратешке доктрине одвраћања, истиче да је одвајање Војводине од остатка Србије циљ којим тежи англо-америчка осовина, као и Савезна Република Немачка.⁶

Како наводи професор Смиља Аврамов још почетком деведесетих година прошлог века државни секретар САД Џејмс Бејкер се залагао за свођење Србије на територију и границе од пре Првог светског рата.⁷ Дакле залагао се за отцепљење Војводине.

Амбасадор Немачке у Београду Андреас Цобел је на састанку Форума за међународне односе Европског покрета у Србији априла 2007. године изјавио да би "Инсистирање на Косову као делу Србије дестабилизовало Србију, и тада би могло да буде отворено питање Војводине, која је нова у Србији. То није претња, то је анализа". Због тих изјава амбасадора Цобела реаговала је и Влада Србије протесном нотом истичући да представник Немачке нарушава територијални интегритет Србије.⁸

Други документ који је достављен Народној скупштини, а којим се дефинишу права Војске САД у Србији је Предлог закона о потврђивању споразума о снабдевању и узајамним услугама (УСА – СРБ 01) између министарства одбране Републике Србије и министарства одбране САД.⁹ Потписан је у Београду 8. новембра 2006. године. Овим споразумом Србија се обавезује да пружа логистичку подршку САД. Тачније како се наводи у члану II „логистичку подршку, залихе и услуге". За шта? Очигледно за нови „поход на Исток."

Међутим, најпогубнији споразум по националне интересе Србије који се нашао на дневном реду седнице Народне скупштине Републике Србије одржане у мају свакако је „Споразум између Владе Републике Србије и Владе САД о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфрструктуре у Републици Србији" ¹⁰ или тзв. СОФА споразум.¹¹ Потписали су га Борис Тадић и Кондолиза Рајс у Вашингтону 7. септембра 2006. године.

Оно што је веома интересантно на самом почетку је чињеница да је министарство одбране Републике Србије крило тај уговор од очију јавности чак годину дана.

Чланом 51. Устава и чланом 5. Закона о доступности информацијама, сваком држављанину Србије, загарантовано је право на приступ информацијама од јавног заначаја. Представници Српске радикалне странке су преко свог стручњака Ивана Нинића одмах након потписивања споразума званично затражили да им се достави примерак тог документа.

Министарство одбране Републике Србије, је тек након годину дана вођења спора извршило решење повереника за информације, и тај Уговор је постао доступан јавности.

У његовој преамбули се наводи да се закључује као „жеља обе стране да унапреде одбрамбену сарадњу" те да је та „сарадња заснована на потпуном поштовању суверенитета обе стране и циљева Повеље УН". Међутим. имајући у виду целокупан садржај споразума, ова тврдња се и те како доводи у питање. Како даље у преамбули стоји, споразум се закључује „имајућу у виду жељу обе стране да поделе одговорност за подршку оружаним снагама Сједињених Држава које би могле да бораве у Републици Србији" у вези са срадњом.

Под оружаним снагама Сједињених Држава се подразумева „ентитет кога чини особље САД и сва имовина, опрема и средства Оружаних снага САД који се налазе на територији Србији", а који би могли „привремено да бораве на територији Републике Србије, у вези са активностима које произилазе из овог споразума". Исто тако, на територији Србије могу да бораве и „правна и физичка лица под уговором са САД (компаније и фирме) и њихови запослени који нису држављани Србије". Дакле, реч је о приватним војним компанијама и њиховом особљу ангажованом на основу уговора.

„Србија ће омогућити Сједињеним државама приступ и коришћење оних објеката који би могли бити битни за спровођење Програма међудржавног партнерства и других активности о којима стране постигну сагласност, укључујући, између осталог, објекте везане за превоз, складиштење и обуку" и то „без накнаде", наводи се у члану 2. Уговора.

У члану 4. се наводи да особље САД може да улази и да напушта територију Републике Србије (Вашингтон Косово и Метохију не третира као територију Србије) само са личним документима издатим од стране САД.

Још једно понижење у низу понижења и безакоња за Србију се примећује у одредби члана 7. овог Уговора „Оружане снаге и особље Сједињених Држава могу да увозе, извозе и користе у Републици Србији предмете за личну употребу, опрему, средства, материјал, технологију, обуку и услуге ради извршења овог споразума. Такав увоз, извоз и коришћење, биће изузети од поступка инспекције, дозвола, других ограничења, плаћања царина, пореза и других дажбина које се примењују у Републици Србији".

Статус недодирљивих за Американце произилази и из члану 7. тачка 2.: „Ваздухоплови, возила и половила САД ће бити изузети од поступка инспекције".

Одредбе из тачке од 1. до 3. члана 8. споразума СОФА, даље дефинишу безакоње и одобравају гратис аранжмане Оружаним снагама САД. У овим одредбама се истиче да „Оружане снаге САД-а могу да закључе уговоре који се односе на испоруку материјала, средстава и опреме, као и пружање услуга (укључујући и изградњу) у Републици Србији без ограничења у погледу избора партнера, добављача и лица која обезбеђују робу или пружају услуге у складу са прописима САД". Исто тако, сва правна и физичка лица под уговором са САД имаће исти третман као и Оружане снаге САД у Србији.

Врхунац понижења грађана Србије представља члан 9. споразума СОФА. У овој одредби стоји да „осим захтева за накнаду штете по уговору, стране ће се одрећи права да траже једна од друге било какву накнаду за штету, губитка или уништења имовине, повреду или смрт особља било које стране до којих је дошло током извршења њихових званичних дужности по уговору СОФА".

Овом одредбом Војска САД и приватне компаније које она ангажује добијају дозволу за убијање на територији Србије.

Даље се наводи да „захтеве трећих страна за накнаду штете или губитка узрокованих од стране особља САД решаваће САД у складу са законима и прописима САД-а". Што значи да се и овде укида надлежност Републике Србије, а уводи јурисдикција Вашингтона.

Уговорне стране се обавезују да „неслагања неће решавати пред било каквим судовима, односно да се неће упућивати трећим странама на решавање".

Вашингтон је себе осигурао и за будућност тачком 2. члана 13. споразума СОФА и то на следећи начин: „У случају да обе стране у будућности постану потписнице сличних споразума који садрже одредбе које су у супротности са одредбама овог споразума, примењиваће се одредбе овог споразума". Што значи да СОФА споразум постаје хијерархијски највиши споразум те врсте у Србији, и за будућност.

Владајућа прозападна већина у Србији ратификовала је наведене споразуме са САД иако се грађани Србије жестоко противе стратегији Вашингтона који системом војних база опкољава Руску Федерацију. Да иронија буде већа, ова права добијају САД које су учествовале у разбијању СФРЈ и које су предводиле бруталну агресију на СРЈ 1999. године, док се руски утицај у Србији на сваки начин сузбија од стране прозападних власти, иако Москва већ годинама пружа безрезервну подршку Београду у очување територијалног интегритета земље. Поврх свега Русија тежи да реализује стратешки важан пројекат гасовода „Јужни ток" са важном трасом кроз Србију, обезбеђујући на тај начин енергетску сигурност нашој држави и помажући очувању северне српске покрајине - Војводине у саставу Републике.

Анализирани споразуми са САД очигледно представљају тежак ударац за суверенитет Републике Србије, угрожавају безбедност грађана Србије, нарушавају животно важне односе Београда са Москвом и промовишу једну тоталитарну политику у Србији.

Из свих тих разлога неопходно је да они што пре буду укинути.

____________________

¹ www.parlament.sr.gov.yu

² О Рамбујеу види: Галоа Пјер - Мари, Страдање народа који је увеек рекао „Не"!, Београд, ЕЦПД, 2001, стр. 205 и 206

³ http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=752&t=P

⁴ „Дневник" 08.10.2002. године.

⁵ Б92 инфо, 19.01.2005. године

⁶ Галоа Пјер - Мари, Исто, стр. 139.

⁷ Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије, Ветерник – ЛДИ, 1997, стр. 288.

⁸ ТАНЈУГ, 13.04.2007. године.

⁹ http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=850&t=P

¹⁰ http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=753&t=P

¹¹ SOFA: Status of Forces Agreement

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2195

Montgomeri: Podeliti Kosovo i dati nezavisnost Republici Srpskoj!

·         Montgomeri: Podeliti Kosovo i dati nezavisnost Republici Srpskoj!

Bivši američki ambasador u Srbiji Vilijam Montgomeri predložio je podelu Kosova i raspisivanje referenduma o nezavisnosti Republike Srpske!

Montgomeri je u autorskom tekstu u listu „Herald tribjun" napisao da Zapad mora da promeni politiku prema Balkanu i pronađe rešenja prihvatljiva za sve.

On naglašava da bi Zapad morao da shvati da ljudi na Balkanu, pre svega zbog svoje istorije, ne razmišljaju i ne reaguju isto kao ljudi na Zapadu i da održavanje sadašnje situacije može da dovede do novih sukoba.

Montgomeri konstatuje da je Kosovo faktički već podeljeno i da kosovske Srbe ništa neće naterati da priznaju vlast u Prištini, i upozorava da bi Albanci mogli da izgube strpljenje, što bi dovelo do novog egzodusa Srba. On piše da je slična situacija u BiH i da tamošnji Srbi neće odustati od prava koja su dobili u Dejtonu, „makar im ponudili i ekspresan ulazak u EU".

Zbog svega toga bivši ambasador predlaže „neku formu podele Kosova", koju bi pratilo momentalno obostrano priznanje, uz visoku zaštitu manjinskih prava. On predlaže i raspisivanje referenduma o nezavisnosti RS.

- Ceo paket uključivao bi mnogobrojne garancije budućih odnosa u regionu i bio implementiran od strane međunarodne zajednice. U oba slučaja Zapad bi morao da demonstrira snažnu volju i da bude spreman da iskoristi i vojnu silu da bi tokom dogovora sprečio eventualno nasilje - piše Montgomeri.

Analitičar Slobodan Antonić smatra da je ovakav Montgomerijev stav „zdravorazumski".

- On bolje od većine Amerikanaca poznaje prilike na Balkanu. Bilo bi dobro da Amerika posluša njegovu ideju, ali, po onome što je govorio Džozef Bajden prilikom posete regionu, to se neće dogoditi. Obamina administracija i dalje insistira na potpunoj nezavisnosti Kosova i potpunom integrisanju RS u BiH. A sumnjam i da će da prihvate savet od čoveka kome je bilo potrebno dve decenije da upozna mentalitet podneblja - kaže Antonić.

Analitičar Dušan Janjić kaže da je promena Montgomerijevog stava „interesantna".

- To što on govori zapravo je ideja da se granice prilagode etničkim podelama, što se pokazalo kao dobro rešenje. Međutim, Montgomeri je zaboravio da nisu samo u pitanju Kosovo i RS, već i Makedonija, u kojoj bi moglo da dođe do cepanja. To bi moglo da otvori i pitanje Sandžaka, ali i Mađara na severu Vojvodine, kao što bi moglo da utiče i na pomeranje granica na Kipru, u Gruziji... Amerika je 2005. rekla da nema podele Kosova, već da jedino može da se razmeni teritorija, severno Kosovo za Bujanovac, Preševo i Medveđu - kaže Janjić.

(O. M.)

http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=67887&sectionId=37

Приjем квази државе Косово у ММФ

Дејан МИРОВИЋ (Србија)

Приjем квази државе Косово у ММФ

Неколико недеља након закључивања договора између Србије и Међународног монетарног фонда, о узимању кредита у вредности од 3 милијарде евра, објављено је да је такозвано Косово, (иако није члан Уједињених нација), примљено у ММФ као 186 члан тог фонда. Ову информацију је почетком маја 2009 године објавио Wall Street Journal, а 9. маја 2009 године је објављена изјава такозваног премијера квази државе Косово, Хашима Тачија у којој он потврђује пријем квази државе у ММФ. Тачи је изјавио да је чланство у ММФ «велика економска и политичка победа» зато што је «чланством у ММФ-у Косово је добило снажан атрибут међународног субјективитета, међународно признање, јер је од 96 земаља које су подржале Косово било и оних које још нису признале независност Косова».¹ Медији су објавили и да је за такозвано Косово предвиђена квота за чланство у ММФ-у у вредности од 88, 64 милиона долара.

Вест о пријему квази државе Косово у ММФ је објављена 9 маја на такозвани Дан Европе (у суштини дан који слави цела Европа може бити само Дан победе над фашизмом а не дан који слави бриселске институције). Представници ЕУ на Косову су искористили тај датум да поново нагласе како Косово и Србију виде као две одвојене државе. Шеф канцеларије Европске комисије на Косову Ренцо Давиди је истакао да је Косово наводно европска земља и да зато може постати члан ЕУ, као и да је «Косово део процеса стабилизације и придруживања,Косово као део западног Балкана може ући у Европску унију када се испуне услови». Затим је представник ЕУ одговорио на питање када ће та квази држава створена на територији Републике Србије постати члан ЕУ: «То не зависи од нас него од вас, од начина израде политике, институционалних реформи, можда ће бити потребно три, четри или пет година, зависи од унутрашњих промена» (овако кратке рокове за пријем Србије у ЕУ не помиње нити један представник ЕУ у Београду).

Такође, терориста Тачи је поводом такозваног Дана Европе и пријема квази државе Косово у ММФ изјавио и да његова влада усвојила План партнерства за европске интеграције и отворила Агенцију за развој и европске интеграције (иначе, сличан план и агенција за интеграције постоје и у Београду, дакле, и у том смислу се Србија и Косово посматрају као две одвојене државе). Затим је Тачи своје излагање завршио са неколико «пробриселских» фраза: «Европска будућност Косова је осигурана. А када ће то бити зависи од нас, што више успеха постигнемо у управљању, владавини закона, борби против негативних појава, то ће наш пут бити краћи»² (скоро исте фразе користе и прозападне власти у Београду, само се уместо Косова говори о Републици Србији).

Такође,т акозвани међународни цивилни представник на Косову (у суштини представник Брисела) Питер Фејт је изјавио «Признање Косова у ММФ-у биће важан корак за економски развој Косова...У том духу, честитам Косову чланство у ММФ и охрабрујем понуду Косова за чланство у другим организацијама».³

Какву подршку квази држава Косово добија од Брисела и ММФ-а показује и податак и да је из претприступних фондова ЕУ, (такозваних ИПА фондова), предвиђена сума од 565 милиона евра за Косово у периоду од 2007-2012 године. То је око 50% од суме која је предвиђена за Србију, иако у Србији, живи око 4 пута више становника него на Косову. Наравно, улазак квази државе Косово у ММФ је подржао и гост кога су прозападне власти у Београду тако дуго чекале (за разлику од српског народа коме су биле забрањене демонстрације тим поводом), амерички потпреседник Џозеф Бајден. Одмах након посете Београду,амерички потпреседник Џозеф Бајден је изјавио у Приштини 21. маја 2009 године: «Пријем Косова у ММФ је још један доказ да међународна заједница прихвата реалност независног Косова».⁴

Ипак, скандалозна вест о пријему квази државе Косово у ММФ, није могла бити игнорисана чак ни у прозападним контролисаним медијима у Србији. Зато су највиши српски руководиоци морали да изнесу своје коментаре поводом оваквог дипломатског и економског скандала, који су Србији приредили «партнери»из ММФ, САД и Брисела.

Ипак, председник Тадић није чак смео ни благо да критикује ММФ, САД и Брисел. Он је покушао да умири незадовољство у српској јавности речима које су шириле дефетизам и које су, у суштини, биле оправдање за неактивност српске државе: «Мала је била вероватноћа да се спречи улазак Косова у ММФ» покушао је да утеши Тадић српске грађане који су месецима били убеђивани од стране прозападне власти да је ММФ «пријатељска» организација која жели економски да помогне Србији. Такође, премијер Цветковић је у истом контексту изјавио да је било «реално» да Косово буде примљено у ММФ а потпреседник владе Млађан Динкић је покушао да утеши грађане речима да ће Косово као будући нови члан ММФ «сигурно морати да преузме своје дугове».⁵

Али чак ни то није било тачно. Дуг Косова о коме је говорио потпреседник владе Динкић, је 30.априла 2009. износио, према подацима Народне банке Србије, 1 милијарду и 110 милиона долара. Тај дуг је протеклих година плаћала Србија. На пример, само у периоду 2002 -2009 Србија је исплатила ММФ-у 427 милиона долара за отплату косовског дуга.

Тим поводом, годинама су се у српској јавности водила расправе шта треба урадити са дугом такозваног Косова који плаћа Србија. Да ли га треба плаћати или не, (јер је било познато да Србија не наплаћује порезе на територији Косова). Тада је главни аргумент прозападних власти у Београду поводом овог плаћања дуга био, да ако би Србија престала да плаћа дуг Косова, то би било формално признање да Косово није део Србије.

Али, у мају 2009 године након пријема Косова у ММФ, постало је јасно и да тај агргумент више нема никаквог основа. Да би ситуација била још гора, и након пријема квази државе Косово у ММФ, дуг од 1,1 милијарду долара наставити да плаћа Србија!

Такву жалосну истину која јасно показује у каквом је неоколонијалном односу Србија према Западу, откривају следеће чињенице. Прозападни професор Београдског универзитета Борис Беговић, који је учествовао у преговорима о статусу Косова, вођеним пре неколико година, је отворено демантовао тврдње власти у Београду да ће квази држава Косово преузети дуг од 1,1 милијарди долара након уласка у ММФ: «Србија ће наставити да враћа косовски дуг, јер да би се десило супротно мора да постоји сагласност све три стране, Србије ,Косова и ММФ-а».⁶ Слично је изјавио и такозвани косовски министар економије у влади терористе Тачија, извесни Ахмет Шаља: «Косово неће преузети обавезе којима се калкулише у појединим српским круговима».⁷

Дакле, када се се имају у виду ове чињенице, јасно је да ће Србија наставити да плаћа дуг Косова ММФ, или да финансира квази државу Косово и после њеног пријема у ММФ! Тачније, прва истина гласи. Србија ће и даље финасирати, по налогу са Запада, квази државу Косово која протерује Србе са Косова и отима око 15 % српске територије! Скоро невероватно али истинито.

У том контексту расправе о дугу Косова, јасно је да су прозападне власти, уколико су заиста хтеле да заштите српске економске интересе, могле да услове плаћање дуга од 1,1 милијарди долара ММФ-у непримањем квази државе Косово у чланство ММФ-а. То би урадила свака озбиљна и независна власт. Али, очигледно је да таква власт не постоји у Београду.

Зато је јасно да ће таква власт, наставити да плаћа дуг квази државе Косово. Она ће по сваку цену испуњавати и друге штетне економске услове ММФ-а који су већ довели до великих друштвених проблема у Србији. На пример, након усвајања ребаланса буџета у априлу 2009 године који је захтевао ММФ, и ускраћивања око 40 % прихода факултетима и школама, просветни синдикати су крајем маја најавили протесте а руководства факултета укидање пријемних испита на факултетима у Србији! Истовремно,иако се налази у тешкој економској ситуацији, прозападна власт у Београду и не помишља, (или не сме), да тражи повољне кредит кредите од Руске Федрације, већ тражи од ММФ-а кредите под веома неповољним условима, иако је Москва крајем маја 2009 најавила да ће уложити 10 милијарди долара у хартије од вредности ММФ-а.

Све ове чињенице поводом пријема Косова у ММФ и плаћања дуга, показују зашто је неопходно да Србијом, у економском смислу, владају њени грађани а не Запад. Оне показују и да ће Запад наставити да политички и економски уништава Србију пре свега преко ММФ-а.

_______________________

¹ www.slobodnaevropa.org

² исто

³ сајт Б 92 12.5.2009.

⁴ Привредни преглед 23. 5.2009

⁵ www.smedia.rs/vesti

⁶ «Политика»9.5.2009

⁷ према сајту Б 92

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2187

Билдерберг – 2009: „глобална елита“ пред избором

Билдерберг – 2009: „глобална елита" пред избором

 

Од 14. до 17. маја у Грчкој, у атинском предграђу Вуљагмени у хотелу „Астир Палас" одржано је редовно заседање Билдербершког клуба, које се као и увек одржава у повећаниј тајности. Место сусрета обезбеђивали су бродови обалске заштите и специјална група ронилаца, два авиона Ф-16 и полицијски хеликоптер. Пошто се, међутим, делатност групе одавно већ налази под будном пажњом независних истраживача, основни дневни ред и одлуке донесене на сусрету постали су познати одмах по окончању сусрета. Основна информација, као и у претходним случајевима, долази од Џона Такера и Дејвида Естулина.

На списку учесника који је доспео у руке новинара и који је објављен у грчком листу To Vima налазе се Дејвид Рокфелер, краљица Холандије Беатрис, шпанска краљица Софија, белгијски наследни принц Филип, министар финансија САД Тимоти Гајтнер, председник Светске банке Роберт Зелик, генерални директор Светске трговинске организације (СТО) Паскал Лами, специјални представник САД у Авганистану и Пакистану Ричард Холбрук, председник Европске централне банке Жан-Клод Трише, председник Европске комисије Жозе Мануел Борозо, шеф ММФ Доминик Строс-Кан, бивши председник Савета за политику одбране САД, сарадник Института америчког предузетништва Ричард Перл, сарадник тог истог института, бивши шеф Светске Банке Пол Вулфовиц, командант Централне команде САД, генерал Дејвид Петреус, шеф бриселског аналитичког центра „Брејгел" Жан Пизани –Фери, одговорни за заједничке операције у одржавању мира у Африци ОУН-АС Романо Проди, председник савета директора „Бритиш Петролеум" и финансијски саветник Ватикана Питер Сутерланд, председник савета директора „Ројал Датч Шел" Џ.Ван дер Вејер, бивши директор енглеске службе МИ-6 Ричард Дерлов, званични историчар Ротшилдових и Х.Кисинџера, економиста Нил Ферпосон и многи други! ¹

Индикативно је да је на сусрету учествовао шведски министар иностраних послова Карл Билт, па с тим у вези избор Грчке није случајан. На Шведску ће јула ове године прећи председавање Европском унијом, и она намерава да посебну пажњу поклони проблему ширења Европске уније и укључивању у ту организацију Турске и Македоније (шведско руководство већ се сагалсило са започињањем преговора о прикључењу ове последње), зашта је неопходно решење проблема Кипра и регулисање односа између Атине и Скопља.² Уколико Грчка буде компликовала преговоре о термину укључивања Македоније, она ће се суочити са озбиљним правним проблемима, и сада се руководство земље подвргава интензивној обради и притиску од стране Евроспке уније. На тајном сусрету овог пута присуствовало је 11 грчких представника, међу којима министар иностраних послова, министар привреде и финансија, шеф грчких индустријалаца и други.

Што се тиче дневног реда заседања, према саопштењима Естулина и Такера, као централна питања разматрани су даљи ток „развоја" економске кризе и стварање међународног министарства здравствене заштите и међународног министарства финансија. У брошури, која је пре одржавања састанка упућена учесницима заседања, наведено је да се светска елита налази пред избором између дуге и кратке (али дубоке) депресије. Прва осуђује свет на деценије стагнације, назадовања и сиромаштва, а друга пак значи драстични економски пад који ће отворити пут у нови светски поредак, утемељен на афирмисању принципа ефикасности на рачун значајног ограничења националног суверенитета.³ По речима Такера, Гајтнер и Билт су се заложили за интензивну кратку рецесију, пошто она дуга може снажно да погоди интересе индустријских група чланица Билдербершке групе. А садашња еуфорија скопчана са економским оживљавањем заправо је варљива и представља тек увертиру за огромне губитке са којима ће се свет суочити већ у најскорије време.

На сусрету је Билт одржао говор у коме се здушно залагао за то да се прошире функције Светске организације здравствене заштите и Међународног монетарног фонда, које би требало трансформисати у светска министарства у оквирима ОУН. Ти предлоизи у потпуности кореспондирају са одлукама лондонске „дведесеторице" о јачању улоге ММФ и имају непосредни однос према скандалу који је подигнут у вези са експлозијом епидемије свињског грипа. Фактички се ради о кампањи плашења и застрашивања становништва, која има за циљ да се образложи јачање контроле од стране међународних организација. По мишљењу Такера, тај избор значи значајно напредовање на путу ка стварању светске владе коју планирају Билдерберзи. Да би се централизовала сва власт они рачунају да помоћу одговарајућих средстава акцентирају значај проблема, насталих због економске кризе и опасности од пандемије, за оправдање централизовања власти „глобалне елите". Кључну улогу у координираној политици усијавања страха требало би да одиграју медији, који су овог пута били широко заступљени на сусрету. Овде су присуствовали представници најутицајнијих западних издања : америчкиух Washington Post и Newsweek, енглеских The Economist и Financial Times, француских Le Point и Nouvel Observateur, немачких Der Standart и Die Zeit, шпанских El Pais и Prisa (издавачки холдинг), турског Milliyet, грчког Kathimerini, финског Talouselama, швајцарске медијске корпорације Ringier.

Како наводи Такер, на сусрету је такође разматран проблем отопљења климе и увођења пореза за топлотни угњеник – питање које представља најважнију тачку дневног реда Билдерберга и део програма за успостављање међународне еколошке контроле. Планирано је да се тај порез дозначава ОУН, али он треба да се уводи постепено, вероватно у прикривеном облику. Питањем елаборисања законодавства о том порезу на међународном нивоу одавно се већ бави амерички сенатор Џон Кери, кандидат за председника на изборима 2004. године, који је, иако не фигурира на списку учесника сусрета, на истом највероватније присуствовао. Кери је учествовао на Светском економском форуму, а такође на припремном сусрету у Риму, посвећеном преговорима о промени климе, који треба да се одрже крајем 2009. године у Копенхагену и на којима ће и бити размотрено питање о порезу на топлотни угљеник. Кери је такође одиграо главну улогу у изношењу предлога, упућеног администрацији Барака Обаме, о увођењу пореза на свако еманирање угљендиоксида (чак и из плућа човека). То питање такође се налази на дневном реду Билдерберга, чији је циљ изнео присуствујући на сусрету председник савета руководилаца „Бритиш Петролеума" Питер Сутерлан, који је изјавио да он жели спровести кампању страха због глобалног отопљења, како би се повећали порези и контролисао начин живота људи.

У току разматрања питања о Лисабонском споразуму који је од принципијелног значаја за европске елите, учесници сусрета исказали су намеру да упуте своје представнике у Ирску ради преговора са политикчким руководством земље у циљу осигурања ратификовања споразума. У земљи се врши озбиљна обрада јавног мнења, а недавно су у медијима објављени резултати анкете према којој је, тобоже, већ 52 процента Ираца саопштило да ће одговорити са „да" на референдуму, који треба да се одржи до краја 2009. године. Такође је планирано спровођење кампање у циљу дискредитовања оних снага у земљи које критикују Европску унију – на пример, партије „Либертас" Деклана Ганлија.

Према изјавама Такера, заседање чланова групе овог пута је протицало у мрачној атмосфери, пошто се геополитичка ситуација не одвија на најбољи начин за њих, а и програм наилази на озбиљне отпоре. У скалду са информацијом Естулина, која се увек испостављала као тачна, Билдербершки клуб је озбиљно забринут због тога што се ситуација може толико погоршати да они могу изгубити контролу над догађајима. Током свих последњих година они воде политику „урушавања тражње", која се реализује путем намерне демонтаже светске економике, и садашња економска криза може довести до таквих резултата при којима ће се кроз једну или две генерације догодити драстично смањење становништва за 2/3. То ће бити резултат глади или пандемије, који могу попримити толико широке размере, да ће бити праћени непредвидивимн последицама, опасним и за саме елите које ће се наћи на ивици изумирања. Таква перспектива изазива панична расположења међу самим мондиалистима. Како апострофира Естулин, дата тема разматрана је на сусрету веома дуго.

Све сведочи о томе да се владајуће елите Запада и заиста налазе пред одлучујућим избором и да код њих нема јединственог мишљења, што још једном доказује лажни карактер идеја које они имплантирају о свемоћи и монолитности наднационалног центра владавине. Та „свемоћ" се ослања искључиво на слепу веру у безгранични утицај „глобалне елите". Међутим, широки средњи слој владара на Западу и сам постаје талац и жртва криминалне политике финансијске врхушке.

Индикативно је у том погледу да се редовно заседање Билдербершке групе одржавало већ после другог тајног сусрета одржаног, како је саопштио британски недељник The Sunday Times, 5. маја на Менхетну, у кући председника Рокфелеровског универзитета, координатора затворених пројеката у сфери генетске инжењерије Пола Нерса. На сусрету су присуствовали најбогатији људи Америке, лично Дејвид Рокфелер, Бил Гејтс, Ворен Бафет, Џорџ Сорош, Мајкл Блумберг (градоначелник Њујорка), медијски магнат Тед Тарнер и још неколицина личности. Од свих тема које су разматране на сусрету главни је био управо проблем „пренасељености Земље". Дискусија је вођена иза затворених врата пошто, како је објаснио један од присутних, „нико није желео да инволвира у дискусијуз владе земаља у развоју и није желео да се учесници сусрета представе у новинама као некаква алтернативна влада света". Неђутим, погледи тих људи добро су познати. Карактеристичне су последње изјаве Теда Тарнера о томе, да су разлози за глобално отопљење, заправо, у превеликом броју становништва планете („премного има материјала"), који је неопходно смањити за две трећине, доводећи га до 2 милијарде људи, што ће омогућити да се осигура висок животни стандард за опстале у животу.⁴ Чудо једно да није навео „златну милијарду".

Управо ти људи, у чијим рукама се налази управљање финансијским токовима, одређују светски дневни ред, али пошто су њихови антиљудски пројекти већ доступни светској јавностги, криминалним постаје само пристанак на добровољно подчињавање њиховој стварној, или имагинарној власти.

_______________

¹ http://www.alterinfo.net/Liste-des-participants-a-la-reunion-2009-du-Groupe-de-Bilderberg_a32724.html

² http://inoforum.ru/inostrannaya_pressa/zapadnaya_evropa/afiny_v_treugolnoj_lovushke/

³ http://www.timesonline.co.uk/tol/news/world/europe/article6283373.ece

⁴ http://www.jonesreport.com/article/04_08/28turner_911.html

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2171