Светска банка против Србије

15.11.2009

Дејан МИРОВИЋ (Србија)

 

Светска банка против Србије

Почетком новембра 2009. године у Народној скупштини Републике Србије је започела расправа о законима који треба да регулишу даље задуживање код Светске банке. Представници власти су тврдили да су то повољни кредити који ће довести до ''убрзаног развоја'' Србије. Наведено је и да је чак и бивша социјалистичка Југославија сарађивала са Светском банком. Такође, нешто раније, у августу 2009. године Светска банка је ''отписала'' 400 милиона евра дуга такозваног Косова Републици Србији. Власт је и ово приказала као ''добронамерни'' уступак Светске банке и као аргумент за даље задуживање код ове међународне финасијске организације. Али, историја односа између Светске банке са једне стране и Југославије и касније Србије са друге стране, указује да су нетачне овакве тврдње.

Југославија је почела да сарађује са Светском банком 1949 године. Тачније, након раскида титоистичког режима са СССР-ом. Ипак у периоду од 1949 до 1961 године, Југославија је добила само три кредита Светске банке у износу од 60,7 милиона долара (слична ситуација је била и у вези са кредитима ММФ-а). Са друге стране, Југославија је у периоду од 1949 до 1961 година добила само од САД 2,5 (тадашњих) млрд. долара донација.¹ Такође, Југославији је одобрен и изузетак на основу члана 15 Статута ММФ који дозвољава да се кредити узимају без строгих услова.

Посебно је интересантно што тада САД нису дозвољавале Југославији да узима велике кредите од Светске банке. На пример, као што то наводи амерички експерт за Југославију Лорејн Лис: ''Администрација је довела у питање захтев Југославије за добијање зајмова од 200 милона долара од Светске банке, извозно–увозне банке, и из разних приватних банкарских институција због забринутости да она не би могла да изађе на крај са толиком задуженошћу''.² У периоду од 1949 до 1961, када није примењивала услове ММФ и Светске банке, и када од тих институција није узимала значајне кредите, Југославија је имала велику стопу раста индустријске производње од 14%, као и укупну стопу раста национог доходка од 209% и минималну незапосленост. Дакле, тадашњи развој Југославије се заснивао на донацијама из САД а не на кредитима Светске банке и био је, у суштини, нека врста награде за политичку превару коју је извео Јосип Броз Тито када је из руског блока прешао у западни.

Након политичког сукоба са САД (или, након мешања Југославије у палестинско-израелски конфликт) 1961 године, Београд је био приморан од стране Вашингтона да примењује услове ММФ и Светске банке. Тачније, за Југославију престаје да важи изузетак из члана 15 Статута ММФ. Од тада престају америчке донације и почиње узимање великих кредита од ММФ и Светске банке. Убрзо након почетка новог економског процеса, југословенска привреда почиње да пропада. На пример, нови петогодишњи план је морао да буде напуштен 1963 после само годину и по дана од доношења. Трошкови живота су порасли за 30%. Број незапослених који је 1954 године износио 26.420, 1964. године достиже ниво од 106.662 незапослених, а 1969 године 159.115 незапослених (без обзира што је само у 1964. години емигрирало 1.000 000 људи из Југославије).³ Југословенски динар је девалвиран за 250% а спољнотрговински дефицит 1970. године достиже 958 милиона (тадашњих) долара.

Због узимања кредита и примењивања неповољних услова Светске банке и ММФ-а, од 1971. до 1980. године спољни дуг Југославије расте за 600% и достиже 18,8 милијарди (тадашњих) долара. Такође, у периоду од 1980. до 1986. године западни повериоци су наплатили 31,2 милијарди долара, камате и главнице, од Југославије. Али, спољни дуг социјалистичке Југославије се није смањио, напротив, повећао се на 20,5 милијарди долара.⁴ Истовремно, цене су скочиле за 7,6 пута у односу на 1976. годину, није било довољно бензина, животних намирница, уведено је рестриктивно коришћење аутомобила, повећана је незапослености за неколико пута. Дакле, кредити и услови Светске банке и ММФ су фактички уништили привреду и друштво бивше Југославије у периоду 1961 -1986. У том контексту, као последица распадања економског система бивше Југославије распламсавају се и међунационални сукоби који коначно доводе до грађанског рата 1991. године.

Ипак, актуелне власти у Србији нису извеле никакву поуку из оваквог негативног искуства бивше Југославије у вези са Светском банком. Напротив, након 2000. године наставља се задуживање под неповољним условима и то код Светске банке и ММФ-а. Зато спољни дуг Србије достиже 31. августа 2009 (према подацима Народне банке Србије), 21,7 милијарду евра. Дакле, економско уништавање српске привреде и друштва се дешава скоро на исти начин као и у бившој Југославији почетком осамдесетих година. На пример, само у 2010. Србија ће морати да плати 3,5 милијарди евра повериоцима!

Међутим, сви ти застрашујући подаци нису поколебали власти у Београду у њиховој економској политици. Напротив, 30. априла 2009. године премијер Мирко Цветковић и гувернер Радован Јелашић упућују ММФ-у неоколонијално Писмо о намерама. У писму се Србија обавезује на такозвано замрзавање плата у јавном сектору и пензија у периоду од 2009. до 2010 године (у суштини, ради се о смањивању плата и пензија, јер планирана инфлација у Србији је између 6-10%), мања давања за здраство и локалну самоуправу, ускраћивање око 450 милона евра за функционисање државе и престанак даљег запошљавања у јавном сектору.

Увидевши да српске власти не намеравају да воде самосталну економску политику, Светска банка прима у 2009. години у своје чланство и такозвано Косово. Да би се прикрио овај политичко/економски скандал, (тачније, чињеница да ће представници Србије седети заједно са представницима такозваног Косова у истој сали на заседањима Светске банке), Србији се отписује око 400 милиона евра такозваног косовског дуга. Власти у Београду пристају и на ове услове, иако се ради о суми која не чини ни 5% рудног богаства Косова и Метохије (које се процењује на 13,5 милијарди евра).⁵ Али, руководиоци Светске банке се нису зауставили само на томе. Они поред кршења међународног права и уништвања српске привреде, здравства и образовања, захтевају од Србије да испуни и нове услове. Ти услови су ново смањивање издатака за здраство и образовање у износу од око 300 милиона евра, смањивање пензија које су ''сувише високе'' јер је пензиони систем у Србији наводно ''сувише великодушан'', смањивање броја запослених у образовању, затварање болница у Србији, као и повећање старосне границе за одлазак у пензију. ⁶

Дакле, у суштини, Светска банка у којој главни утицај имају САД, данас тражи од Србије одрицање од Косова, а у економском смислу сасвим супротно од онога што је смисао америчког антикризног програма од око 800 милијарди долара. У САД је очувано највише радних места управо у образовању, око 325. 000!⁷

Међутим , власти у Београду као да не разумеју, или не желе да разумеју, шта је права суштина оваквихх скандалозних и дрских услова Светске банке. Тачније, српске власти се понашају као да иза Светске банке стоји некаква хуманитарна организација као што је Црвени крст, а не САД, које немају никавих моралних принципа у својој економској и спољној политици. Тачније, основно начело које покреће САД у последњих 60 година, је начело израбљивања и уништавања дужника. Уосталом, и сам Ален Гринспен бивши шеф Федералних резерви САД признаје то у својим мемоарима: ''Моралне искључивости не постоје, вредности и етика и начини људског понашања одраз су културе и као такви нису подложни логици. Толико произвољно варирају да су изван домета озбиљног размишљања''.⁸ Више него јасно свакоме ко хоће да разуме како функционише Светска банка као иструмент економске политике САД.

__________________

¹ Лемпи Џ.''Југославија као историја''Дан граф, Београд, 2004. стр.247.

² Лис Л.''Одржавање Тита'', БМГ, Београд,2004.стр.290.

³ Према подацима Савезног завода за статистику

⁴ Јововић Д. ''Југославија и Међународни монетарни фонд''Економика, Београд, 1991. стр 163-164.

⁵ Према процени Рајнера Хенгстмана, директора такозване косовске Дирекције за руднике и минерале

⁶ ''Новости''19.8.2009.

⁷ Привредни преглед 2.11.2009.

⁸ Гринспен А.''Доба финасијске нестабилности'' Масмедиа, Загреб , 2008. стр.37.

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2590

Kuda ide Srbija
Nema ko da zaustavi rastakanje Srbije

 

Vasilije Krestić

subota, 14. novembar 2009.

O stanju u Srbiji i o tome zašto nije optimista govori uvaženi srpski istoričar i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti dr Vasilije Krestić. – Kada govorimo o sadašnjem stanju u Srbiji: političkom, ekonomskom i socijalnom, moram da priznam da se pribojavam da se radi o vrlo dubokoj krizi, i nimalo nisam optimista. Nisam – jer procenjujem da nema dovoljno volje a ni sposobnosti kod onih koji vode ovu zemlju da nas izvuku iz ove agonije. Reč je o krizi koja je globalnog karaktera. Čitavo naše okruženje je u takvoj situaciji i pitanje je da li će se pronaći izlaz, ili ne. Bojim se da se preduzimaju mukotrpni koraci, a da se ne preduzimaju – pravi. Ta kriza je u celom svetu, i hajde da kažemo da nismo zapali u nju sopstvenom krivicom, ali se bojim da prolazimo kroz političku, nacionalnu i krizu duha, i to prilično ozbiljnu. I moralo bi da se iznađu rešenja. Ali, kada je reč o našem političkom rukovodstvu, ovakvom sastavu našeg rukovodećeg tima, ovakve Vlade, ja nisam optimista. Bojim se da ima mnogo pogrešnih poteza, da ima raskoraka među njima samima, da ne postoji jedinstven stav o brojim pitanjima, a da ne pričam o potpuno pogrešim potezima – o ulasku Srbije u NATO, ili sećate se, pre nekoliko meseci, pokušaja da se naši vojnici pošalju na vojne manevre u Gruziju. Prema mom mišljenju bio je to skandal našeg aktuelnog rukovodstva u koji nipošto ne bismo smeli da zapadnemo, ako želimo da vodimo mudru politiku. Sa druge strane, muka mi je od te snishodljivosti prema Zapadu i od toga što nemamo nimalo dostojanstva, gospodstva, što smo jednostavno postali poslušnici i dodvoravamo se svima redom, dozvoljavamo da nam kroje kapu i dele lekcije, da o nama izriču sudove. Za mene kao člana ove nacionalne i državne zajednice to je prosto uvredljivo. Mislim da bismo morali toga da se oslobodimo – kaže akademik Krestić komentarišući sadašnje prilike u našoj zemlji.  Na koji način možemo to da prevaziđemo? – Morali bismo prvo da se oslobodimo ovog nesposobnog rukovodstva da bismo stvarno stali na noge. Nemam iluzije o snazi naše zemlje, o mogućnosti da se nekom silom odupremo zlu, ali smatram da bismo mnogo mudrijom diplomatijom od nekih novih sposobnijih diplomata to mogli da očekujemo. Ne sumnjam da u narodu postoje mudriji i sposobniji od ove garniture od koje ne očekujem zaista niša dobro. Posebno me zabrinjava kriza, koja je u ovom trenutku vezana ne samo za Kosovo i Metohiju, nego i za Vojvodinu. Kada je reč o jednoj i o drugoj našoj regiji, mislim da su tu povlače apsolutno pogrešni potezi, pri tom se uopšte ne misli na duge staze, nego na dnevno-političke šićardžijske interese, koji nas dovode u sve dublju krizu. Ne može se podređivati državni interes partijskim interesima što se, nažalost, kod nas čini. To je tako i na Kosmetu, a još je upadljivije kada je reč o Vojvodini, i o ovom Statutu Vojvodine. Vaš stav o ovim ozbiljnim problemima poznat je srpskoj javnosti. – O tome sam mnogo pisao, govorio, držao besede. Moj stav je jasan. Prvo treba poštovati Ustav, bez obzira na to da li smo mi zadovoljni Ustavom, da li on ovakav kakav je, odgovara našim interesima, ili ga treba menjati. Ustav mora biti poštovan! Međutim, ako imate toliku diskrepanciju između Ustava i statutarnih odredaba na koje je u javnosti ukazano, a uprkos tome se teži formalnim prekrajanjima, brisanjem nekih reči ili interpunkcija, onda je to prava katastrofa. Činjenica je da je Statut nastao u koaliciji između, u ovom trenutku, vladajuće stranke DS sa Savezom vojvođanskih Mađara i Ligom socijaldemokrata Vojvodine i Nenadom Čankom. Ako je to neka predizborna koaliciona partnerska dogovoračka politika ona ne bi smela da dovodi u opasnu situaciju pitanje teritorijalnog integriteta. Međutim, da bi sačuvala osvojenu vlast, očigledno je da vladajuća stranka – koja bi mogla i sama u Vojvodini da vlada – zapravo ne želi da izneveri svoje koalicione partnere i nekim kozmetičkim sredstvima pokušava da ispravi, dotera, ulepša Statut kako bi on mogao da prođe. A njime se istinski ide ka tome da se dovede u pitanje status Vojvodine u okviru Srbije! Čim ima toliko nadležnosti koje se daju Vojvodini kao autonomnoj pokrajini, koje ne pripadaju nijednoj autonomiji, onda je jasno da je to put koji vodi ka secesiji. Mi smo morali do sada da steknemo veliko iskustvo o tome kako je ostvarena secesija naših severozapadnih republika i koja su sve sredstva primenjivana, a da ne bismo sada uočili da se ide istim putem kada je reč o Vojvodini. Po mom dubokom uverenju, to je antidržavni akt ljudi koji gledaju da zadovolje svoje sitne birokratske interese. Koliko nam sve češće najavljivana regionalizacija može doneti dobra? – Okolnosti u našoj državi su takve da se pitam da li nam je uopšte potrebna regionalizacija. Regionalizacija, pri ovako slabom duhovnom stanju u kojem se nalazimo može da nanese štetu celoj državi, ne samo kada je reč o autonomiji i Statutu nego i u drugim oblastima. U ovom slučaju problem je ne samo sa Kosovom i Metohijom i Vojvodinom, nego i sa Raškom, pa sa istočnom Srbijom, gde se javlja problem Vlaha i sve ispoljenije politike za nekom separacijom, regionalizacijom. Bojim se da polako idemo u rastakanje države. Naravno da nisam za kruti centralizam, ali pri ovakvom stanju i posle svega što smo kao narod doživeli u prethodnom periodu, krhkom osećanju duhovnog jedinstva smatram da se država mora voditi racionalnije, drugim putem, a ne dozvoliti da se sitno cepka čas na severu, čas na jugu, pa na jugoistoku... Mogućnost da Srbija pristupi NATO-u, usložnjava ionako katastrofalnu situaciju u zemlji. – Ne možemo i ne smemo dozvoliti ni na koji način da dođemo u bilo kakav sukob sa Rusijom. Rusija je pokazala, i sada predsednik Medvedev, da je naš vekovni partner. Konačno, od snage Rusije zavisi u mnogo čemu naš opstanak i nezavisnost. Nama Rusija ne mora i ne treba materijalno da pomogne, što ona i čini na razne načine, ona treba da bude jaka i da bi mogla da nam bude neka vrsta zaleđine, što je mnogo puta i bila ne upotrebljavajući uvek oružje. Ali kada je trebalo, znala je i da upotrebi i oružje, i ulimatumima da stavi do znanja da je zainteresovana za Srbiju i njenu sudbinu. Ako se mi pridružimo NATO-u, naši rukovodioci, političari moraju da budu svesni posledica. Sa tendenicijama koje ima NATO pri okruživanju Rusije, s jedne strane Gruzija, sa druge nordijske zemlje, pa Litvanija, Ukrajina, jasno je da je to usmereno protiv ruskih interesa. Ukoliko pristupimo u NATO onda automatski stajemo na „drugu" stranu! Postavlja se pitanje čemu to? Zbog čega ne sačuvamo neku vrstu neutralnosti i ne održavamo dobre odnose sa Rusijom na isti način kao i sa Zapadom? Ako nas neko uslovljava, ne pristaje na to da budemo nezavisni, onda se jednostavno moramo prikloniti onome ko nam je bio vekovni partner, za kojeg znamo da je provereni prijatelj. Sa druge strane, znamo i to ko nam nije provereni prijatelj, znamo šta su nam činili i kakva su nam zla nanosili, i sada ti isti da nam kroje kapu, da budu nadređeni, da nam postanu savetodavci. To je za mene prosto neverovatno! Da se razumemo, ja ne želim da se sa njima konfrontiramo, znam šta je sila i kolika je to sila, ali ne želim da budemo sluga onih koji nam ne čine dobro. Opštenarodni referendum o eventualnom pristupu Srbije NATO bio bi možda najbolje rešenje. – Mislim da je srpski narod to već jasno stavio do znanja, iako ga više niko i nizašta ne pita. Videlo se da narod nema ništa protiv Evropske unije i da smo svesni da pripadamo tom delu sveta. Ali ulaziti u vojne saveze i prihvatati obaveze koje proističu iz vojnog saveza, koje neće biti nimalo jeftine, pogotovo ako naša deca treba da idu da ratuju za račun interesa nekih država koje dođu u sukob sa „nekima", a zna se kakvi su uslovi u NATO paktu – jedan za sve, svi za jednog – ozbiljan je signal, upozorenje da dobro preispitamo svoje opredeljenje. Vratimo se na Kosmet. Podsećamo, da se SANU povodom šiptarskog „samoproglašenja", nije oglasila na pravi način, onako kako to dolikuje reprezentativnoj srpskoj naučnoj instituciji? – Pre nego što vam odgovorim, moram da kažem da stav naših zvaničnika koji vode našu politiku i koji se posebno oglašavaju povodom situacije na Kosovu i Metohiji nije uvek jasno definisan. Bojim se da je tačno upozorenje koje sam nedavno pročitao od jednog nemačkog istoričara. U jednom tekstu, govoreći verovatno u ime nemačke politike, rekao je da srpske političare kakvi su, recimo, predsednik Tadić ili Đelić, ne treba uvek slušati šta kažu o Kosovu i Metohiji, nego kako to kažu. Drugim rečima, nemački istoričar hoće da kaže da se naši političari polako i verbalno pripremaju da prihvate status koji nam je nametnut takozvanim samoproglašenjem. Plašim se da sve ide u pomenutom pravcu i da treba samo da prođe vreme, da se odabere trenutak kada ćemo to i prihvatiti. U tom smislu, mislim i da je SANU, sa rukovodstvom koje imamo, veoma prilagodljiva, i da se Akademija prijanja tekućoj politici. Pristajući uz politiku koja vodi ovu zemlju SANU nema samostalni stav, pri čemu se brani izgovorom da ne želi da ulazi u dnevnu politiku. Međutim, treba razdvojiti po značaju i razlikovati šta je to dnevna politika, a šta je nacionalni i državni interes. Treba razgraničiti šta je partijska politika, a šta je interes za očuvanje teritorijalnog integriteta. Bio je prilično jak unutrašnji pritisak da se SANU povodom Statuta Vojvodine zvanično oglasi i da ga odbaci. – SANU sa svojim ljudima koji bave pravnom i istorijskom naukom trebalo je da analizira taj dokument i stavi čitavoj javnosti do znanja o čemu se radi i kakav je to dokument. Nažalost, pod rukovodstvom našeg predsednika Hajdina, odbijeno je na sednici Predsedništva da se zauzme takav stav i samo je rešeno da se Akademija oglasi po onoj odredbi Statuta koji se tiče osnivanja vojvođanske akademije. Dakle, tu vidite da Akademija čak ni samoj sebi nije dosledna. SANU i ne treba da se bavi dnevnom politikom i stranačkim odnosima, ali kada je reč o ključnim, strateškim interesima, onda je SANU dužna da zauzme stav i da sa njim izađe pred javnost, bez obzira na to da li će to nekome odgovarati, ili neće, kao što je učinila Srpska pravoslavna crkva. Budući da je vladajuća stranka ta koja se zalaže za Statut Vojvodine, naše „mudro" rukovodstvo nije prihvatilo da se na izvestan način suprotstavi takvoj politici. To nije dobro za ugled Akademije i srpski narod u celini. Imponuje mi što je SPC reagovala, a tužan sam što to SANU nije uradila. Da li smatrate da bi u ovom momentu bilo korisno da se ponovo objavi često prozivan Memorandum iz 1986. godine? – Memorandum će sigurno u istorijskoj perspektivi doživeti drugačije ocene nego što ih je doživeo u krizno vreme. Memorandum je, zapravo, napadnut u isto vreme kada je napadnuta i čitava Srbija zbog navodnog velikog srpstva i zbog želje da se stvori etnički čista srpska velika državna teritorija. Memorandum je doživljavao sudbinu koju su doživljavali svi Srbi, pa i tadašnja srpska državna politika. Inače, Memorandum je objavljen na engleskim, francuskom, čak dva izdanja, i na nemačkom jeziku. Na srpskom jeziku objavljena su dva izdanja. Jedno je objavio SANU, a drugo, pre četiri godine, Izdavačka kuća „Borba". Mislim da je u ovom trenutku zainteresovani deo javnosti snabdeven u dovoljnoj meri primercima Memoranduma, što ne znači da nove generacije neće poželeti da ga imaju. Sa istorijskog stanovišta Memorandum će doživeti rehabilitaciju, ne samo u našem narodu, nego i od onih koji su ga žigosali neobjektivno i pod pritiskom. A žigosan je iz političkih potreba u času kada je Srbiju trebalo baciti na kolena i dovesti je dotle, da se izgubi Kosovo i Metohija i da na toj našoj teritoriji dobijemo „Bondstil". Sve je to bilo u istoj funkciji. Mi u Akademiji treba da budemo ponosni na Memorandum, ponosni što smo u jednom trenutku izašli pred javnost sa takvim tekstom, što smo shvatili koliko je krizna situacija u ondašnjoj Jugoslaviji, uočili da je Jugoslavija na pragu raspadanja i što smo pokušali da stanemo na put takvom raspadu, kako se kasnije i dogodilo. Pravi intelektualac, dakle, mora da ima hrabrosti da uvek kaže istinu, da se za nju bori i širi istinu u narodu. (Razgovarala Biljana Živković)

http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/nema-ko-da-zaustavi-rastakanje-srbije.html?alphabet=l

Злочин над Србима државна тајна

Због објављивања досијеа о ликвидацији 611 Срба у Сиску, против новинара Домагоја Маргетића поднесена кривична пријава

 

Домагој Маргетић се суочава са кривичном пријавом

Од нашег сталног дописника
Бањалука, 13. новембра – „Због тога што сам објавио досије о злочинима у којима је 1991. и 1992. године убијено 611 Срба у Сиску, министар унутрашњих послова Републике Хрватске Томислав Карамарко поднео је против мене кривичну пријаву због одавања државне тајне." Ово је данас на конференцији за новинаре, одржаној у Бањалуци, изјавио хрватски новинар и уредник загребачког портала www.necenzurirano.com. Домагој Маргетић.

По Карамарковој пријави, истрагу против Маргетића је покренуло Државно тужилаштво Хрватске, а саслушаван је 4. и 5. новембра у Управи криминалистичке полиције у Загребу. „Невероватно је да је у држави која је чланица НАТО-а и кандидат за пријем у Европску унију ратни злочин почињен над 611 српских цивила проглашен државном тајном. Мој грех је, дакле, то што сам имао храбрости да јавности, не само у Хрватској него и региону, обелоданим истину, које би се у свим иоле цивилизованим земљама њена власт застидела", рекао је Маргетић.

Он је истакао да је, осим имена жртава, објавио и имена осумњичених за злочине – наредбодаваца и извршилаца. На овом списку су Иво Бобетко, Јосип Брајковић, Ђуро Бродарац, Владимир Миланковић, Жељко Хлишић, Драго Бошњак, на чију душу иде нешто мање од стотину убијених сисачких Срба, затим Екрем Мандал, који је учествовао у ликвидацији више од 120 српских цивила. На списку су и имена Младена Гложинића, Игора Балија, Јосипа Шикића и Звонка Краља.

„Због мога истраживачког новинарства и рада у експертском тиму за борбу против тероризма и организованог криминала југоисточне Европе одавно сам на мети мафијашко-политичких кругова у Хрватској и региону. Недавно сам објавио досије о прању новца, који су политичке елите опљачкале у Хрватској, Босни и Херцеговини и Србији. Објавио сам и досије о дуванској мафији, затим о везама хрватских политичара са иранским обавештајним службама... Убрзо после тога, Обавештајносигурносна агенција ме је обавестила да је тајно снимила разговор у којем је забележено да је једном припаднику мафијашког клана Идризи у Загребу плаћено 250.000 евра за моју ликвидацију. Да то није била пука прича показало се крајем прошлог месеца када је подметнут пожар у мојој кући, и то у соби у којој су спавали моји малолетни нећаци. Срећом, дим нас је пробудио па сам успео да спасим нећаке, а ватру смо успели да угасимо. Полиција је утврдила да је пожар подметнут, али није открила ко је то учино", казао је Маргетић.

 

Б. Марић

[објављено: 14/11/2009]

  

пошаљите коментар | погледајте коментаре (1)

 

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Zlochin-nad-Srbima-drzavna-tajna.sr.html

Vječiti neprijatelji Srba

Vječiti neprijatelji Srba

D. M. - R. Đ. | 18.10.2009 20:00

Da je američka spoljna politika ponovo izrazito antisrpski nastrojena, možda ponajbolje govori podatak da je listi zaposlenih u Stejt departmentu mnoštvo službenika, koji su devedesetih godina prošlog vijeka karijeru gradili tako što su radili isključivo i samo protiv Srba.

Ovo je u svojoj opsežnoj analizi aktuelnih poteza američke administracije zapisao ugledni vašingtonski analitičar i urednik časopisa "Odbrana i spoljni poslovi" Gregori Kopli. On je i "Fokusu" potvrdio da se ništa dobro ne može očekivati od administracije, kojom još vedre i oblače ljudi, potpuno odani antisrpskoj propagandi, kreiranoj u vrijeme američkog predsjednika Bila Klintona.

Kao primjer, Kopli je naveo pomoćnika državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja Tinu Kajdanov. Ona je trenutno, pojašnjava Kopli, jedan od učesnika brojnih sastanaka američko-jermenskih lobista, koji na svaki mogući način nastoje da obezbijede podršku SAD u borbi za nezavisnost jermenskog naroda u oblasti Nagorno Karabah u Azerbejdžanu.

- Njena cijela karijera bila je fokusirana na omogućavanje zahtjeva manjina za samoodređenjem na Balkanu. U suštini, to bi značilo, skoro ekskluzivno da je ona radila jedino i samo protiv Srba - naveo je Kopli.

Sredinom devedesetih godina, tvrdi on, Kajdanova je gorljivo sprovodila američku ideju i svesrdnu podršku muslimanskom narodu BiH, koji je, po njenom mišljenju, imao pravo na nezavisnu državu. 

- Ovakve i slične odluke i stavovi doveli su do vojne i drugih intervencija SAD i NATO u ratu u BiH, protiv Srba, naravno. Ona je radila mnogo i sa zvaničnicima Stejt departmenta Kristoferom Hilom i Ričardom Holbrukom u organizovanju Dejtonskih pregovora, koji su postali prvi američki uspjeh u primoravanju zaraćenih snaga da dođu do sporazuma - smatra Kopli.

Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, navodi on, Kajdanova je poslana na zadatke u Beograd, u periodu od 1996. do 1997. godine, kao i u Sarajevo, od 1997. do 1998. godine da provjerava sprovođenje Dejtonskog sporazuma. Kada je započela kriza na Kosovu i kada se Amerika direktno uključila u to, Kajdanova je, piše dalje Kopli, imenovana za specijalnog pomoćnika američkog ambasadora Kristofera Hila u Skoplju, s posebnim odgovornostima baziranim u vezi s krizom na Kosovu.

- Pripomagala je američkom prepoznavanju još jedne manjine koja zaslužuje svoju nezavisnu državu, a ovaj put u pitanju je bio narod na Kosovu. Ona je igrala glavnu ulogu u izgradnji političke i međunarodne podrške narodu na Kosovu i njihovom pravu na nezavisnu državu. U periodu od 2001. do 2003. godine Kajdanova je radila kao specijalni pomoćnik državnog sekretara za evropska pitanja Ričarda Armitejdža, i još uvijek učestvovala u sprovođenju američke politike na Balkanu - upozorio je Kopli.

U periodu od 2003. do 2006. godine radila je kao zamjenik šefa misije u Američkoj ambasadi u Sarajevu i to u vrijeme raznolikih američkih i bošnjačkih ovlašćenja i ovlašćenja EU u izgradnji nacionalnih programa. U proljeće 2006. kada su američki pritisci za priznavanje nezavisnosti Kosova počeli da jačaju, Kajdanova je imenovana za šefa misije u američkoj kancelariji u Prištini, tačnije u Američkoj ambasadi na Kosovu. U julu 2008. godine nakon Deklaracije o nezavisnosti Kosova Kajdanova je položila zakletvu kao prvi Američki ambasador Republike Kosovo. Na toj funkciji bila je sve do prije par mjeseci.

Borac za nezavisnost Kosova

Još jedan od veterana, koji je učestvovao u kampanji nezavisnosti Kosova, pored Kajdanove, navodi Gregori Kopli, bio je i ambasador Robert Bretki, predstavnik američkog OEBS. Bretkijeva karijera bila je takođe usmjerena najviše na balkanska dešavanja i na podršku separatistima na Balkanu i na Kosovu.

- Između 2001. i 2004. godine radio je kao pomoćnik državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja i odgovarao NATO-u i OEBS-u. Njegova glavna preokupacija bio je Balkan, a naročito pripreme za nezavisnost Kosova. U periodu između 2005. i 2009. godine radi kao ambasador u Hrvatskoj i ostaje i dalje uključen u dešavanja na Kosovu i BiH - navodi Kopli.

http://www.fokus.ba/vidi.php?rub=2&vijest=24628

Ewa Kopaz, говори у пољском палраменту о вакцини против свињског грипа!

Ewa Kopaz, пољска министарка здравља, говори у пољском палраменту о вакцини против свињског грипа!

Јутјуб линк да погледате  лично:  www.youtube.com/watch?v=RhZesZe33cw


5.11.2009.

“Желим да нагласим да је током мог дугогодишњег рада као лекара опште праксе моја главна максима била „ Пре свега не чинити ником зло/не наудити ником“.  То сам правило понела са собом при доласку на место министра здравља.
Када сам била у ситуацијама да неком препоручим лек, увек бих се, као и, верујем,већина доктора, прво запитала „Да ли бих овај лек дала својој старој мајци, свом детету?“.
Управо ме је та мисао  нагнала да са великим опрезом  преиспитам информације везане за лек  који би ускоро пољско министарство здравља  требало да препоручи сваком Пољаку, милионима Пољака који немају никакво медицинско образовање, нити оно које њихов министар здравља има, а посебно не оно знање које има један стручњак: професор Бридак који као стручњак ради на проблему грипа већ преко 40 година. Он ради у једном од 189 истраживачких центара широм света који се баве проблемом грипа,  један од тих центара је управо у Пољској. Може ли нас ико оптужити да немамо потребно знање о грипу? Може ли ико да доведе у питање знање неког ко се више од 40 година бави грипом, и то не само једном његовом врстом , и који је објавио на стотине чланака о томе?
Имам само једно  основно питање: Желимо ли да се боримо против пандемије грипа?
Данас знамо да неки чланови споразума које су произвођачи  вакцине потписали са другим, много богатијим земљама,  садрже одређене додатке/прилоге (ставке којима се те куће ограђују од одговорности од штетних последица вакцине).
Такође знамо шта  је предложено Пољској. Пошто су преговори тренутно у току, не могу о свему да говорим,али могу вам рећи једну ствар: наше Министарство правде пронашло је најмање 20 ставки тог будућег споразума које изазивају подозрење.
Шта је дужност Министра здравља? Да потпише уговоре који су за добробит пољског народа, или  да потпише уговоре који иду у корист фармацеутских компанија??  (аплауз)
Постоје три вакцине  на тржишту, све три од три различите  комппаније.  Свака има другачију количину активне супстанце а опет, за чудо, свака се третира на исти начин? Није ли стога оправдано да министар здравља и други стручњаци сумњају у њих?
Можда је једна од вакцина која у себи садржи само трагове те активне супстанце  у ствари само „света водица“  за коју треба да верујемо да лечи свињски  грип? Треба ли да за то платимо?
Дајем пример Немачке  која је купила 50 милиона вакцина, до сада је употребљено тек 10%. Данас само 13% Немаца жели да узме тај „магични лек“.  Али тај податак је необичан јер Немци имају веома висок проценат људи који примају вакцине, тако да када у Пољској од 1000 људи 53 прими вакцину , у Немачкој на 1000 људи прими њих 238 (23%).
 Шта се то  дешава кад само 13 % Немаца жели  да прими ту вакцину против  грипа а не оних 23% колико их  редовно прима сезонску вакцину  против обичног грипа? Њихова влада им је купила вакцине и даје их бесплатно а они их неће?  Шта се десило?
Могу ли нас ове  чињенице натерати да се предомислимо у вези куповине ових вакцина или  не?  Предомишљати се да ли да купимо вакцину која је на неки начин и  тајна?
Постоје интернет странице на којима произвођачи вакцина имају обавезу да објаве могуће штетне последице узимања вакцине.  Вакцинације су у Европи почеле 1 октобра. Замолила бих вас да посетите те интернет странице и прочитате има ли икаквих штетних последица код овог лека. И најмања ситница, барем алергијски свраб на месту убода игле.   То се може појавити и код најбезбеднијег лека.  Тога нема.  „Савршени“ лек.
Па пошто је тако чудотворан, зашто онда фармацеутске куће неће да га пусте на слободно тржиште  и преузму одговорност за њега?  Зашто једноставно не кажу „ Ово је диван, безбедан лек и стога ћемо стати иза њега и преузети одговорност, ставићемо га на тржиште и све ће бити јасно и отворено.“ Уместо да сву тежину одлуке пребаце на нас-купце.
Немамо резултате  клиничких испитивања, детаљан састав лека,податке о штетним последицама.  Вакцине  су сада у четвртој фази испитивања, веома кратког испитивања, и још увек немамо те податке. Такође је било и веома мало узорака, једна врста вакцине је испитана на само 160 доборовољаца, 20-60 година старости,сви су били здрави, ниједан није био заражен вирусом (па да је онда испитан лек). Друга врста вакцине је тестирана на њих 600, 18-60год, сви здрави. Је ли то довољно, поготово за овде присутне докторе? То по мени није довољно добро.
Желим да будем довољно  уверена/сигурна да бих могла  да препоручим ову вакцину. Ми нисмо  исапли из реда за вакцину, желимо да одвојимо довољно времена током ових преговора  како би смо сазнали што више можемо о тој вакцини. Па ако комитет  за пандемију одлучи да је потребно, купићемо је.
Такође, око милијарду  људи сваке године оболи од сезонског  грипа, милион их сваке године умре. И то се не дешава тек последње годину, две. То се дешава већ дуго времена.
Да ли је ико игде прогласио пандемију због тога? А обични сезонски грип је много опаснији од свињског, последице су веома озбиљне и некад смртоносне.  Да ли је икаква пандемија проглашена?
 Ви који ме притискате да купимо вакцине, питам вас: „ Заштио нисте вриштали и викали прошле године, пре две године или 2003? 2003. године је 1.200.000 Пољака оболело од сезонског грипа!  Да ли је ико у овој просторији викао „ Купимо вакцине против грипа!“ ? Не сећам се тога.
На крају бих  хтела да кажем једну ствар: пољски народ је веома мудар. Пољаци умеју  врло добро да разликују лаж од истине. Такође могу да виде шта је објективно, а шта је само „игра/превара“.
............


Ето како треба да се постави министар једне државе –  ОДГОВОРНО!

 

Посета Медведева и нова пробриселска пропаганда у Србиjи

Дејан МИРОВИЋ (Србија)

Посета Медведева и нова пробриселска пропаганда у Србиjи

Након веома успешне посете председника Руске Федерације Димитрија Медведева Београду од 20. октобра 2009, пробриселска (антируска), пропаганда у Србији је била принуђена да промени начин деловања. У том контексту, након успешне посете Медведева у прозападним медијима у Србији је напуштена, очигледно, неуспешна пропаганда која се употребљава у протеклих неколико година. Тачније, у оквиру "старих" метода, током протеклих неколико година, прозападни медији у Србији су поручивали српском народу је да "Русија на коленима" и да Србија не може добити економску помоћ од Москве. Такође, тврдило се, да РФ неће заштити Србију у Савету безбедности Уједињених нација када дође до гласања о Косову.

Међутим, огромна економска снага РФ и очигледна енергетска зависност ЕУ од Москве, која је демонстрирана током гасне кризе 2008/2009 године, али и принципјелна одбрана Србије од стране Русије у Савету безбедности УН када се радило о Косову, у потпуности су разоткрили фразе и пропаганду које су користили прозападни медији у Србији. Размере неуспеха антируске пропаганде у Србији показује и чињеница да су премијер Путин и председник Медведев, према задњем истраживању агенције "Политкум"¹, убедљиво најпопуларнији страни политичари у Србији. Таква огромна популарност Медведева се није могла сакрити ни током посете Србији од 20. октобра 2009. Приликом полагања венаца на гробљу које је посвећено погинулим црвеноармејцима и српским партизанима који су ослободили Београд 1944. године, група проруских патриота је уз узвике "Србија/Русија" успела чак да пробије кордоне милиције иако су су мере безбедности то најстрожије забрањивале.

Медведев је након тога заједно са председником Србије Тадићем присуствовао потписању више уговора између РФ и Србије, у економској, хуманитарној и културној сфери. Посебно је значајно што договорено и отварање базе руског министарства за вандредне ситуације у граду Нишу. Све ово је морала да преноси државна телевизија.

Затим је у Народној скупштини Републике Србије, Димитриј Медведев је доживео незапамћене овације (чак и Слодобан Милошевић, који је на почетку свог председничког манадата био најапоуларнији српски политичар у последњих 50 година то није доживео²). Након уласка Медведева у салу за седнице Народне скупштине, посланици највеће опозиционе партије, проруске Српске радикалне странке, су устали и почели да апалудирају. На опште изненађње, томе су се спонтано придружили и посланици владајуће Демократске странке! Сви посланици су више пута устајали и дуготрајним и јаким аплаузом поздрављали Медведева, чак и посланици проамеричке Либерално демократске партије и посланици мађарских партија. Медведев је чак био приморан да покретом руке замоли посланике да му омогуће да говори, а колико је позитивно узбуђење владало у сали Народне скупштине, показивала је и неуобичајена збуњеност увек смирене председнице Народне скупштине, Славице Ђукић- Дејановић.

Сам говор Медведева је био одмерен али и јасан. РФ се залаже за нову глобалну безбедност, за останак Косова у саставу Србије, даљу економску сарадњу Србије и Русије и осуђује сваки покушај историјског ревизонизма посебно када се ради о Другом светском рату. Такав говор Медведева је више пута био прекидан апалузима.

На коктелу одржаном у Народној Скупштини после говора, могло се приметити и да Медведев пријатно изненађен због такве топле и срдачне добродошлице. Руски председник је ипак смирено, достојанствено и са осмехом на лицу, одговарао на сва питања и молбе српских посланика који су га просто окружили у свечаној сали за пријеме.

Након посете Народној скупштини, председник РФ је посетио Српску православну цркву. У средишту СПЦ, београдској Патријашији, Медведеву је уручено одликовање СПЦ и тамо је такође руски председник дочекан веома срдачно.

Затим је председник РФ заједно са председником Србије Тадићем присуствовао свечаној академији у Сава центру, одржаној поводом 65 година од ослобођења Београда. Сала Сава центра може да прими 4.000 људи. Медведев је поново доживео велике овације. Руски председник је добио за свој говор много више аплауза него председник Србије. Ова чињеница је јасно показала да је руски председник популарнији од српског у Србији! Тог 20. октобра 2009. године, ту истину нико није могао да сакрије од милиона Срба који су гледали преко телевизије пренос свечане академије из Сава центра. Та истина је била очигледно јасна и западним амбасадорима који су присуствовали свечаној академији у Сава центру.

Зато је одмах након посете Медведева у прозападним срспким медијима лансирана нова пропаганда. Основна фраза је да РФ, наводно, подржава улазак Србије у Европску унију. У том контексту и због збуњивања српског гласачог тела, цитиран је само један део говора председника РФ одржаног у Народној скупштини Републике Србије од 20. октобра 2009 у коме Медведев каже да РФ није против чланства Србије у ЕУ. Са друге стране, прећутан је други део исте реченице руског председника, из кога произилази да интеграција у ЕУ може бити прихваћена од стране Москве само под условом да се негативно не "одражава на добре односе са Русијом и да не наноси штету међусобној сарадњи". (Иначе,целокупан говор председника РФ није ни у целости објављен у српским водећим медијима.)

У контексту сакривања истине о РФ и ЕУ, упорно се прећуткује у српским медијима да ће одредбе Споразума о стабилизацији и придруживању између ЕУ и Србије, пре или касније, довести до престанка важења уговора о слободној трговини између РФ и Србије. Такође, прећуткује се такозвана бриселска перспектива квази државе Косово, или брутално наметање мисије Еулекс, што је такође у супротности са залагањем РФ за останак Косова и Метохије у Србији.

Затим је у прозападним медијимима у Србији пренесено писање америчке агенције Стратфор, о томе да, наводно, база руског МЧС, неће имати за циљ пружање хуманитарне помоћи у региону, већ да је права сврха јачање војног утицаја РФ у региону. Неколико дана су разни аналитичари у српским медијима дискутовали поводом тог текста Стратфора.³

Ипак, главни удар пробриселске и антируске камапање у Србији је усмерен на кредит од 1 милијарду евра (1,4 милијарде долара) који РФ даје Србији. У прозападним медијима се поводом тог кредита непрестано објављују текстови који имају за циљ да прикажу тај договор. Прозападни медији стално нападају руску делагацију која преговара о детаљима кредита уговореног између Медведева и Тадића. На пример, поводом преговора у Москви у вези са детаљима кредита, објављују се текстови под насловом "Без договора о руском кредиту" (као да је договор два председника уопште не постоји).⁴ Такође, исти они медији који су пре неколико месеци подржавали задуживање Србије под неповољним условима код Међународног монетарног фонда и Светске банке, почетком новембра су објавивали следеће текстове: "Неморално ново задуживање", или "Да ли је Србија (пре)задужена", као и "Шта значи бити прездужена земља", или су преносили изјаве једног од главних кривица за задуживање код западних поверилаца, гувернера Јелашића, који је се после неколико година свог мандата "сетио" да упозори да се Србија веома брзо задужује.⁵

Дакле, такозвана нова "пробриселска" пропаганда је, као и стара, заснована на лажима и полуистинама. Она се ипак и мења и прилагођава новим условима и зато је опаснија.

Са друге стране, РФ нуди милијарду евра кредита и инвестиција, изградњу пруга и путева, дипломатску помоћ у одбрани територијалне целовитости Србије и опстанка РС, пролазак гасовода кроз Србију.

Да ли ће пробриселска пропаганда успети да сакрије ову економску истину од српског народа, када већ није успела да спречи велику популарност руског председника и Русије у Србији?

__________________

¹ Према сајту НСПМ

² Милошевић је на првим председничким изборима 1990. године постигао рекорд у броју освојених гласова који никада нису достигли ни Коштуница ни Тадић.

³ НИН 29.10.2009.

⁴ "Блиц" 31. 10. 2009 за жележничку станицу и пругу Прокоп српска страна тражи 200 милиона долара, пругу Ниш –Димитровград, 100, пругу Ваљево –Лозница, 150 милиона долара. аутопут око Београда, 170 милона, пут Београд-Чачак 100 милиона, а српска страна још не зна тачно за шта да тражи остатак, помиње се и пруга ка Црној Гори и путеви у Војводини, као и помоћ буџету од 200 милиона долара.

⁵ "Политика" 1.11. 2009.

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2563

Трајно рјешење за БиХ три територијалне цјелине

Душко Куљиш - Трајно рјешење за БиХ три територијалне цјелине

četvrtak, 29 oktobar 2009 16:21 Денис Куљиш (Глобус)

 

Тумачење сукоба у Широком Бријегу хисторијом мржње између Хрвата и Бошњака подсјећа ме на чланке страних дописника који су 1991. навалили у Загреб и на брзину покушали проникнути у политичку етиологију рата, наоружани знањем из књиге Robecce West "Црна овца, сиви сокол". Сувремена збивања објашњавали су редукцијом хисторијског конструкта. Рат у тим извјештајима с бојишта није имао никакву логику, приказивао се као неконтролиран изљев барбаризма. Литература ратних репортажа замијенила је војне и политичке анализе, а морализирање - правни и хисторијски контекст.

Мржња? Па то постоји посвуда на Балкану, у Средњој Еуропи и на цијелом континенту. Еуропа је фиксирана у својим национализмима, без обзира на стварање Уније, која није пуно више од трговачког картела. Има ли данас довољно мржње на улицама Загреба и Београда да се инстантно покрену нови сукоб или рат ако то науме политичке елите? Је ли тешко изазвати сукоб Aлбанаца и Срба на Косову, или кризу у Македонији, гдје већински националисти сматрају да су Бугари?

Сукоб a la carte

Може ли се, дакле, у Босни, уприличити реприза рата, опћи интеркомунални сукоб свих против свију? Дало би се то скухати за пет минута. Само дај било којем зелоту новине попут чувене београдске "Дуге", гдје су ширили теорије завјере и идолизирали професионалне комите. Опскрби те новине, као загребачки "Национал", информацијама које прибављају обавјештајне службе, па можеш мирно наручити етнички сукоб а ла царте...

Дакле, кад се анализира догађај у Широком Бријегу, не треба се концентрирати на оружје којим је злочин извршен, него на повод и мотиве починитеља.

Тко су протагонисти? На једној страни сарајевске Хорде зла, хулиганска скупина састављена од људи који су јучер тукли новинаре и педере на сарајевском "Prideу", Велеградски лумп једног рањеног и социјално уништеног балканског велеграда, гдје доминира губитничко расположење јер та метропола у забити не може, као ни Београд, вратити важност што ју је имала у бившој Југославији. Млади, незапослени, маргинализирани људи у таквој средини најгоре пролазе - растворио се јаз између аспирација бившег центра и реалности тотално осиромашене државе, у којој доминирају центрифугалне силе и регионализација, што ће довести до стварања праве федералне државе у Босни или до њене пропасти (то је незаустављив повијесни процес, попут распада Југославије).

Како дићи метрополу без државе - то је повијесни тест који је империјални Беч сјајно положио, главни град Србије тек почео рјешавати, а Сарајево - још мисли да се ствари могу вратити унатраг и обновити у неким фантазмагориним оквирима, што ће се успоставити самим негирањем фактичког стања. У Босни тако још нема пописа становништва послије 1991. - политичари муслиманске националистичке странке СДA, као и социјалдемократски, југоносталгичарски, босанскохерцеговачки СДП те већина градских интелигената, сматрају да би сама констатација чињеничног стања легитимирала геноцид извршен над бошњачком популацијом у претходном рату. Дакле, болесник одбија измјерити температуру јер се не мири болешћу! То је опће стање духа међу Бошњацима различитих идејних провенијенција - нитко ту није за суочење са стварношћу, сви желе да се врати старо односно настане нешто друго што би с тим било у складу.
Мит о доброј Босни

Како? Интервенцијом међународне заједнице. Укидањем Републике Српске, претварањем босанске државе у унитарни политички организам регионализиран "жупанијама" или "дистриктима" попут бановина у Краљевини Југославији: дакле није Хрватска, него "Савска бановина", која се не подудара с етничком матрицом. Тек тако, сматрају у Сарајеву, омогућит ће се повратак избјеглица, обновити ранија демографска равнотежа - што је отприлике као идеја да се Хрватској укине држава док се 300.000 изгнаних Срба не врати на своја огњишта или микровалне пећнице.

Сарајево претендира на толерантни мултикултурализам, али то је још један мит балканске политике: у граду (ако се не рачунају приградска српска насеља Пала и Лукавице) остало је мање од један посто Срба, што значи да је главни град те идеалне "добре Босне" с минаретима и звоницима кршћанских конфесија темељито етнички очишћен као и најзабитније провинцијско гнијездо РС-а.

Други протагонист сукоба у Широком Бријегу јесу Хрвати несуђене Херцег-Босне: они у националној политици БиХ не играју никакву улогу, онемогућени својом уставном позицијом. Умјесто реалполитике, код њих стога доминира изолационизам, култур-сепаратизам, с крајњим резултатом исељавања у Загреб, као и из свих хрватских пасивних крајева. У Федерацији која је устројена по моделу што би га Сарајево наметнуло цијелој Босни нема политичке дискусије - већина је наоружана ланцима, а мањина узвраћа из ватреног оружја..

Бесмислено је расправљати "би ли било добро да се ствари врате на старо", него ваља установити је ли то уопће замисливо, односно каква би интервенција била потребна да се такво што постигне. Прво, требала би политичка интервенција, која би укључивала суспензију свих странака и представничких тијела, дакле структуре коју је међународна администрација уз знатан трошак успостављала готово 15 година! Затим - војна интервенција, јер би настао потпун вакуум власти, што значи да би Босну требало реокупирати с пуно више војске него послије Дејтонског споразума, кад су зараћене стране биле деморализиране. И треће - била би потребна масивна економска интервенција, јер би без политичког оквира престала господарска активност, па би требало од нуле успоставити нову окупацијску, колонијалну економију.
Примитивна рачуница

Постоји ли спремност великих сила које су инволвиране у пацификацију Босне да се изложе таквим напрезањима? Ни говора, доминантна је замисао да се минимум мира и поредак осигурају уз најмањи могући ангажман ресурса - та води се велики рат у средњој Aзији! Осим тога, скрб над државом Босном и Херцеговином има Вијеће за имплементацију мира, орган Вијећа сигурности, у којем су гаранти постојећег аранжмана оствареног Дејтонским споразумом - уз остале земље - Србија и Русија. Како је непосредни циљ дестабилизације постојећег правног поретка у БиХ укидање Републике Српске као "геноцидне творевине", и ове би државе морале, дакле, пристати на те мјере, што је немогуће, или би се морале наметнути унилатерално. Мали су изгледи да се то збиља догоди, ако Република Српска не отвори подземну творницу за обогаћивање урана!

Изазивање изгреда чини се, дакле, као невјеројатно примитивна рачуница који су направили политички неписмени људи. Мобилизација сарајевске руље за поход на Широки Бријег криви је аргумент за претварање цијеле државе у подједнако неуспјешну, корумпирану и злоћудну, фикционално демократску и на папиру централизирану државу, као што је полумртва Федерација БиХ. Напротив, бошњачку федералну јединицу требало би преуредити по узору на Републику Српску, па би ствари одмах неуспоредиво боље функционирале.

Република Српска није бегова чорба попут Федерације БиХ, којом су кажњени Хрвати, који нису добили свој парадржавни ентитет и пропорционално заступство у државним тијелима, него постали дио непроничне творевине, која је и сама заступљена на вишој федералној разини асиметричне БиХ. Било би пуно боље да се сваком Херцеговцу одрапило по тридесет батина - не би пострадало пуно недужних - па онда направила јасна и логична федерација од три ентитета, будући да су баш Хрвати, примјерице, готово потпуно територијализирани, и то од давнине. Ти ентитети не морају имати географски континуитет - ни Република Српска га нема.

То је опћи политички оквир, али како је дошло до изгреда и убојства у Широком Бријегу?

СДA и Хорде зла

Навијачка скупина из Сарајева оружана је претходница, улична формациа попут београдских "Делија" које су уочи рата изазвале масовну тучњаву у Загребу. Обиљежавали су териториј, маркирали политички пројект, а њихов вођа, Загрепчанин Жељко Ражнатовић Aркан, радио је за Милошевићеву политичку полицију. Сарајевске Хорде зла инструмент су СДA и поход на Широки Бријег планиран је као врхунац кампање опструкције државних институција БиХ.

На политичком плану то је почело повлачењем Сулејмана Тихића, предсједника СДA из тзв. прудског процеса, који је био срамежљив покушај да се уговори неко ново, постдејтонско устројство БиХ, које ће задовољити све стрне. Значи, умјесто једностраног укидања Републике Српске, што Сарајево захтијева као да ће се тиме отклонити сви проблеми и Босна постати "нормална", дакле унитарна, анационална демократска држава, лидери странака које заправо представљају народе покушали су у мјестанцу Пруду, потакнути од високог представника, гувернера Босне којега поставља међународна заједница, започети разговор о рапрошману, о неком аранжману који би сачувао федерализам, а повећао ефикасност савезне администрације.

Чим је Тихић започео преговоре, проглашен је националним издајником. У Сарајеву га је дохватио и СДП, који контролира добар дио тиска. Руше га пошто је отворио бок - а социјалдемократи су, уосталом, још већи непријатељи Републике Српске од националиста, они су још жешћи одборници унитарне, "нормалне" бошњачке државе, у којој би већинском народу припао већински удио у власти. Идејна је ситуација као у Београду 1991. И ондје су агресивни унитаристи, националисти које је водио Вук Драшковић били мањина, а већина Слобини посткомунистички централисти.

У Сарајеву доминира босански унитаризам који се темељи на сличним политичким флоскулама. Ви Хрвати, говорили су онда у Београду, стјечете државност кроз федералну републику, но та је ваша држава заправо настала на основи геноцидне НДХ, па као само вам у својој великодушности признали равноправност, не мислите ваљда да је то заиста посве тако и да вриједи према деноминацији истакнутој на уставној папируштини? Зна се тко је џелат, а тко жртва, па из тога проистјече онај стварни аранжман, који, додуше, допушта вашу самобитност, али апстрактну, и нашу доминацију, која се конкретно остварује у животу и у политичким односима. Но, то је цијена злочина...

Рјешење: три цјелине

Дејтонско федерално устројство БиХ требало је осигурати демократска права народа кроз уставне "заштитне механизме", паритет, "кључ", који се примјењује на овим разинама, што је у Босни и иначе увијек гарантирао вањски фактор - турска или аустријска окупациона власт, односно југословенска краљевска или Титова комунистичка диктатура. Aко нема присиле аутоританог режима, или трајне окупације, него влада демокрација, основа аранжмана мора бити оно што већ дјеломице постоји, а једино је могуће трајније рјешење - уставна равнотежа трију територијализираних цјелина, дефинираних у рату. Страшно је што се то догодило, али с обзиром на то да сам се пет година по новинама жестоко борио против ратне политике подјеле, могу сад рећи: треба признати реалност, предувјет за обнову демографске равнотеже јест уредна држава која мирно функционира. И чему, уосталом, опсесија територијем, босанским голетима, кад је бит у расподјели политичке моћи и новца, што мора бити транспарентно и заиста пропорционално броју ентитетских грађана, умјесто комбинаторике и муљажа, мајоризације и компликације какве се сад производе у Федерацији БиХ?

Како би изазвао кризу, СДA је блокирао институције бошњачко-хрватске "мале федерације" те наметао своје кадрове за предсједнике свих заједничких тијела и опструирао избор градоначелника Мостара. Након изгреда и убојства у Широком Бријегу, на предсједника босанскохерцеговачке Владе, српског представника Николу Шпирића, бацили су у Истанбулу пламену бомбу, али тај "сарајевски атентат" на Боспору није успио - ваљда и није било праве накане да се остари - а починиоца је било немогуће пронаћи међу просвједница који су дочекали овог српског функционера босанске државе приликом посјета Турској. У Цариграду, иначе, живи с дјецом жена Хариса Силајџића, члана Предсједништва БиХ, али се није нашла у кругу сумњивих. Та мостарска Хрватица, бивша жена Харисова пајдаша градоначелника Оручевића, једног сликовитог лика предратног босанског подземља, и сама привођена због мањих деликата (џепарење), држи се подаље од медија. Он се чешће слика са Селмом Бајрами, феноменално грађеном муслиманском пјевачицом с Косова. То је прави балкански мултикултурализам!

Блокада институције те широкобријешки сукоб као кулминација напетог стања инсценирани су уочи састанка високих представника међународне заједнице у војној бази Бутмир код Сарајева. Они су ту исказали намјеру да наметну административну интеграцију босанскохерцеговачке државе. Присуствовали су Рехн и Билдт, "васцела Јевропа", а од Aмериканаца замјеник Хилари Клинтон. Дијапазон тих иновација заправо је ограничен, отприлике оно што је било понуђено тзв. априлским пакетом мјера - поједностављење невјеројатно сложеног уставног аранжмана који регулира законодавни процес и ингеренције савезне Владе.
Фиктивна држава

Идеја организатора широкобријешког изгреда навијачке скупине била је, дакле, да се блокадом и нередима изнуди максимум, иако то не може промијенити темељне односе у Босни, али може однос снага у водећој бошњачкој странци СДA. Суљо Тихић, наиме, он је у кризи, а не дејтонска Босна. Послије колапса у Пруду напустио га је ефендија Мустафа Церић, муслимански "топ оф тхе попс", који, заправо, има највећу моћ међу Бошњацима, па само мијења "фронтмене". Практички је ликвидирао Силајџића, који је потпуно пукао, јер му није успио "сребренички маневар" изазивања унутарње кризе у Босни (он је покренуо цијелу кампању око укидања РС-а). Надомјестио га је Тихићем, којега сад миче па гура Фахру Радончића (издавача дневног листа "Aваз") и Бакира Изетбеговића, сина Aлијина.

Бакир би био предсједник да није незгодно због ћаће. Био би и сам Церић да није незгодно због џубе. Партијски маневар против Тихића подржава СДП, којему је најгора мора - реализација бошњачке државе у федералној Босни и Херцеговини, јер би ту били безнадна мањина у односу на клерикалну већину. Како нису спремни на то горко отрежњење - суочење с чињеницом да живе у друштву којим доминира муслимански "ХДЗ на квадрат", они радије обитавају у фиктивном, мултикултуралном, толерантном и доминантно либералном Сарајеву, које сачињавају људи из двије-три уличице око Башчаршије, што оживе са Сарајевским филмским фестивалом па се попуне странцима, који су најбројније пучанство те илузорне оазе, фиктивне државе Shangri-La-ba.
Енклава за Лагумџију

За Златка Лагумџију, либералног предсједника југоносталгичарског СДП-а, који америчку дипломацију придобива за преуређење Босне у "грађанску" државу, у којој ће се народи преталити у анационалне поданике једног комичног етатистичког пројекта, требало би креирати једну засебну, просвијећену босанску енклаву. Ту би он своје идеје могао примјењивати у пракси, без комплота и пропаганде која се шири потицањем мржње против Срба (то је барем најлакше изазвати), интелектуалним специјалним ратом против њихове геноцидне државе те оцрњивањем Милорада Додика, предсједника српске ентитетске владе, као опасног диктатора и Милошевићева сљедбеника.
Додик није ратни лидер

Додик, за разлику од већине бошњачких политичких лидера који сад оперирају на сарајевској сцени, није био међунационалистима који су изазвали и водили прошли рат. Он је припадао реформистима југославенске централе Aнте Марковића, па је увијек био у опозицији Караџићу и Милошевићу, чак и у тренуцима кад се због тога лако могла изгубити глава. Можда он није југоносталгичар, али његов отац, којега сам упознао, засигурно јест, као и већина поштених људи у Босни.

http://in4s.net/x/index.php?option=com_content&view=article&id=13561:2009-10-29-15-27-34&catid=67:drugi-pisu&Itemid=192