| PUBLICISTA DEJAN LUČIĆ NAPISAO PRIRUČNIK ZA VLADANJE SVIJETOM |
|
среда, 13. јануар 2010.
PUBLICISTA DEJAN LUČIĆ NAPISAO PRIRUČNIK ZA VLADANJE SVIJETOM
(Не)коме не одговара истина о Сребреници?
(Не)коме не одговара истина о Сребреници?
Светозар Радишић (12. 01. 2010,)
СРБИ СУ ДУЖН ДА ИСТРАЈУ У НАСТОЈАЊУ ДА СЕ ОТКРИЈЕ ИСТИНА О СРЕБРEНИЦИ, НЕ БИ ЛИ СКИНУЛИ ОМЧУ С ВРАТА СВОЈИХ ПОКОЉЕЊА И ЗГУЛИЛИ МАСКУ С ЛИЦА СВЕ БЕСКРУПУЛОЗНИЈЕГ „ВЕЛИКОГ БРАТА.
Међународни суд у Хагу, хтео то или не, направио је први корак ка скидању омче српском народу, коју су му намакли чиновници „великог брата", попут Хавијера Солане, Ричарда Холбрука и Веслија Кларка. Прилика је сада, када су глобалисти остали без маске на лицу, да се открију сви поступци из псеудоеволуције у којој је српски народ посрамљен и жигосан. Сада су ретки људи који не знају да су велики финансијски магнати одлучили да створе лако контролисани свет „бонсаи држава" помоћу људи које су за то обучили. То што су изговорили чиновници „великог брата" Мајкл Полт и Андреас Цобел 10. и 11. априла 2007. године, и касније Хавијер Солана тражећи своју власт у Србији, само потврђује оно што су о мондијализацији говорили и писали противници неоробовласничког поретка. Колико су ствараоци новог планетерног поретка огрезли у зло најбоље казује „случај Сребренице". То место и трапаво режирана филмска фарса која није снимљена у Сребреници али је пуштена у свет као главни доказ, оличење су бесрама светских моћника и беде обесправљене и раслабљене руље.
Сребреница не само да подсећа на подметања и инсценирања учињена у Дубровнику, на Маркалама, у Рачку…, него је показатељ да је ум обичних људи толико „испран" да више и не покушава да схвати шта се око њега догађа...
Слепи код очију
Да ли је могуће да Срби прихвате прозивање за геноцид у Сребреници на основу снимка убијања шест младића у месту које се не зове Сребреница, већ Трново? Како прихватити податак да нико из холандског батаљона није имао при руци дигитални фотографски апарат, мобилни телефон, или камеру, да сними „покољ" који се пред њиховим очима „догодио" у Сребреници? Како је могуће да не постоје сателитски снимци покоља у Сребреници, када се зна да је рат у Босни надгледан са дванаест сателита и да су неки, од тзв. стационарних, због надгледања на Западу планираних операције, премештени и „фиксирани" изнад Балкана? Како је могуће да муслиманске снаге које су се под борбом од 11. јула 1995. године повлачиле из тзв. заштићене зоне, у којој нису имале право да буду, нису снимиле ниједну сцену тих масовних злочина? Откуд то да амерички и британски обавештајци, убачени за време операције „Падобран", не сниме бар једну сцену убијања?
С друге стране, постоје безбројни докази о монструозним масовним злочинима над Србима. Филм о злочинима приказан у Центру „Сава" нису ни покушали да виде чиновници „великог брата", јер боље од осталих знају шта је истина, будући да су је сами креирали, или су били саучесници злочина над Србима. Још је занимљивије да нико из нове српске власти није заинтересован за истину о Сребреници...
..Како се догодило да нико из београдских власти (чак ни правници и органи безбедности) није покушао да проучи доказе које је Слободан Милошевић изнео у Хашком трибуналу? Тада је изнео своју визију догађаја на основу текстова Хрватског сабора и новинских написа из хрватских новина, „Њујорк тајмса", „Коријере дела сера", „Ел паса", „Гардијана" и „Индипендентеа"? Како то да нико није узео у обзир признање хрватског обавештајца Фрање Турека, објављено у загребачком „Глобусу", да је злочин на пијаци „Маркале", гранатирањем, починио босански Хрват Ивица Рајић, оптужен у Хашком трибуналу за ратне злочине? Зашто је у Републици Српској тек после осам година од сукоба у „заштићеној зони", формирана Комисија за утврђивање истине о Сребреници и зашто су осам година ћутали о Сребреници на Западу?
Постоји истина о Сребреници само је треба открити. О њој је, на основу страних извора, поред осталих, писао и Александар Павић. Државне институције за одбрану и заштиту српског народа морале би да озбиљно проуче сведочења интелектуалаца која су наведена у његовој књизи „Забрањена истина о Сребреници".
Емил Влајки је поводом покушаја геноцида над Србима написао: „Исфабрициран је 'масакр' у Рачку, а успут је речена лаж о томе како су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија је констатирала да је од почетка 1999, страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име ових лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: 'вратит ћемо вас на 1389. годину'! Ријечи су потпуно изгубиле смисао: овај геноцидни покушај назван је 'хуманитарном интервенцијом'!"
Војска Југославије је, иако технички далеко испод опремљености холандског батаљона и америчких система који су надгледали рат у Босни, успела је да овековечи све злочине које је учинио НАТО у пролеће 1999. Требаће много снаге, ума и времена наручиоцима злочина над Србима да избришу историју и оперу крв са својих руку. Да се догодио геноцид у Сребреници, Срби би били облепљени плакатима о злочину. Цео свет би приказивао, уместо снимка шест убијених младића, сцене масовних убистава. Када то неко не би хтео да прикаже, процурели би подаци са снимцима преко Интернета, баш као што су процурели о америчком рушењу њујоршких „близнакиња" кроз пет, шест документарних филмова, попут филма „Loose change"...
Трагом истине
Бивши председник Републике Српске др Радован Караџић је, у писму упућеном 17. априла 2002. године др Кости Чавошком, председнику Међународног комитета за истину о Радовану Караџићу, написао: „Жао ми је што холандски институт није био темељитији, па испитао како се то десило да је 'покољ у Сребреници' француско Министарство иностраних послова обнарадовало још у пролеће 1993. године, дакле две и по године пре збивања о којима је реч. Да су узели у обзир фељтон о стварању Странке демократске акције (СДА), нашли би одговор: покољ је био договорен и испланиран на Западу". У вези с истином о Сребреници, аустралијски новинар Ричард Карлтон, аутор ТВ емисије „60 минута", на саслушању пред адвокатом ТВ компаније Еј-Би-Си, признао је: „Лагао сам о Сребреници, приказујући снимке који су се догодили далеко од ње. Учинио сам то, да би приказане сцене повећале разумевање гледалаца о трагичним догађајима из 1995. године у Сребреници" .
Будући да Србима само истина може скинути омчу звану Сребреница, није јасно: коме то у Србији, Републици Српској и Црној Гори не одговара да се она сазна? У сваком случају неко се крије иза невладиних организација. Када је 16. маја 2005. на Правном факултету у Београду одржан скуп посвећен истини о Сребреници на којем су говорили Миливоје Ивановић, Драгослав Огњановић, Љиљана Булатовић и проф. др Радован Радиновић (генерал-потпуковник у пензији), у просторије Факултета продрли су представници омладинаца Г-17 плус, СПО, Либерално-демократске фракције Чедомира Јовановића, бивши челници „Отпора" и представници невладиних организација предвођени Наташом Кандић и Соњом Бисерко. Организатори из студентске организације „Номоканон" избацили су уљезе уз узвике „издајице!"и „сорошевци!". Студенти су реаговали, будући да су о свим противницима скупова на којима треба рећи српску верзију догађаја у Сребреници, знали доста података, из књига о невладиним организацијама. Стога су знали да је, на пример, Пол Макарти 10. децембра 1998. пред Комисијом ОЕБС-а објаснио како и које организације и медије у Југославији финансира Национална задужбина за демократију. На дугом списку су, поред осталих, Наша борба, Време, Данас, Агенција БЕТА, Радио Б-92, Удружење независних медија (АНЕМ), Центар за хуманитарно право као „најзначајнији извор информација", Центар за људска права, Центар за антиратну акцију, Удружени грански синдикати „Независност", Алтернативне образовне институције итд...
Неговање лажи
Укрштањем података, могуће је раскринкати илуминатски план да се нови покушај геноцида над Србима, етничко чишћење српских Крајина, прогон Срба и окупација Косова и Метохије, оправдају њиховом сатанизацијом и фабриковањем сумње да су управо они починили највеће злочине. Познато је да су „владари из сенке" искористили „добре услуге" илуминатисте Ричарда Холбрука, средином 1998. године. Направили за Србе и Шиптаре судбоносни потез његовим састанком са лидерима „Ослободилачке војске Косова". Подучио их је шта да раде, дао им подршку, обећао им независност и оверио то фотографијама. Отворено је подржао идеју Велике Албаније изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде".
Све наведено свакако приличи искреним, у англосаксонским радионицама обученим антисрбима, али је „необично", што је очевидно и неприкривено да је реч о системском решењу. Наиме, у америчком недељнику, новини за клинце од осам до 14 година, „Tomorrow's Morning" број 273, објављеном у октобру 1998, пише: На десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову, од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду". Очевидно је да зловоља Ричарда Холбрука и његових колега трује и генерације које тек треба да сазру. Ту зловољу неко је правовремено пренео на Ричарда Холбрука, Олија рена и Мартија Ахтисарија, али и на Питера Јустинова, који је рекао нешто што људски род није изустио пре њега: „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку. Њима су потребни непријатељи, а не пријатељи, да би на њих усредсредили своје дводимензионалне идеје".
Ко жели да сазна истину о Сребреници треба само да отвори сајтове на Интернету и позове независне сведоке. Џеред Израел (Jared Israel) је у чланку „Сребреница, мали град у Југославији", објављеном 20. јула 2000. у „Дејли телеграфу" (Daily Telegraph) и 28. јула 2000. у „Њујорк посту" (New York Post), написао да је у Сребреници био дан после 12. јула 1995. Остао је осам дана. Кретао се слободно где је хтео. Нико није помињао тешке оптужбе. У тексту је нагласио: „Створен је мит Клинтонове администрације ради петогодишње клевете Срба. Идеја је била да се лаж понови довољно пута да народ поверује у њу"...
Српска власт, уместо да инсистира на истини о Сребреници, којом би спрала љагу са свог народа, прихвата безусловно конструкте чиновника „великог брата" и то оних „људи" којих се гади скоро цео свет. Свакако да то није пут ка извеснијој будућности. Влада Србије ће кад-тад бити приморана, „виталним проблемима", да догађаје у Сребреници истражи и установи истину, а затим с њом упозна сопствени народ, светску јавност и чиновнике „великог брата".
Када понуди истину својим разбоженим налогодавцима, биће јој коначно јасно с ким има посла. То је једини начин да не буде запамћена као марионетска власт, која против Срба чини више од српских непријатеља.
Омча звана Сребреница мора се скинути са српског врата, ради будућности и свих покољења која следе, јер то је начин да Србија постане оаза слободе и за све остале народе, које бескрупулозни глобалисти поробљавају све време, на све начине и свим средствима. Међутим, то се неће догодити све дотле док српске власти могу да гледају суђења у Хашком трибуналу, где се као докази легитимно користе снимци нелегално „пресретнутих разговора". Зар је могуће да судије не знају да се снимци могу намонтирати. Зар никад нису били у студију за снимање компонованих песама, или никад нису чули да је могуће и клонирање људског гласа. Лабораторија Лос Аламос у Новом Мексику открила је 1999. године технологију гласовне морфологије. Са снимка нечијег гласа који траје 10-так минута, научници су способни да клонирају говор у скоро реалном времену. Примена те технологије је већ присутна у контроли људи, ради управљања друштвеним процесима. Учинили су то са гласом генерала и дипломате Колина Пауела и генерала Карла Штајнера, али и са гласовима стјуардеса, 11. септембра 2001, оне су се, наводно, иако је то било потпуно немогуће, усплахирено јављале из отетих авиона. Брига је судије за истину. Они уредно уписују и заводе по бројевима све што Хашки тужилац препоручи у антисрпске доказне материјале.
http://dzonson.wordpress.com/category/%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B8-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BE-%D1%9A%D0%BE%D1%98/
Obimnu analizu o Srebrenici možete pogledati i sa ovih lokacija:
http://srpska-mreza.com/Bosnia/Srebrenica/index.html
http://www.srebrenica-report.com/
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/95744/Nema%20ve%07ine%20za%20rezoluciju%20o%20Srebrenici.html?message=ok
понедељак, 11. јануар 2010.
KUD PLOVIMO, KAPETANE?
KUD PLOVIMO, KAPETANE?
Izvor: Pečat, 08.01.2010; Strana: 30
Ako u eroziji države i privrede i ima krivice koja nije samo naša, onda u eroziji srpske demokratije sva odgovornost ide na dušu domaćih aktera. Dalje potkopavanje demokratije značiće samo da nam je svima zajedno projektovana neka vrsta ropstva ekonomskog, političkog ili duhovnog. Kako je moguće da ovo vidi svako ko danas živi u Srbiji, osim kapetana našeg državnog broda Borisa Tadića?
Kada je Boris Tadić, 23. decembra 2009, izjavio da, nakon predate kandidature za EU, „Srbija više nije ista zemlja", on je u jednom smislu bio u pravu. Zapravo, Srbija danas zaista nije ista zemlja kao pre godinu dana. Protekla godina teško da se može videti drugačije do kao proces erozije koji čitavo društvo ubrzano menja do neprepoznatljivosti. To je proces tokom kojeg se, paralelno sa urušavanjem najvažnijih elemenata društvenog sistema suverene države, zdrave privrede i realne demokratije ispod ruševina pomalja novi sistem kontrole i zavisnosti. Taj sistem se slikovito može prikazati kao moćna gvozdena armatura koja ima ambiciju da prožme, obuhvati i zatvori celokupni svet života (Lebenswelt).
RAZGRADNJA DRŽAVE Lomljenje i samorazgrađivanje suverene države ovih godinu dana se ogledalo, pre svega, po pitanju AP Kosova i AP Vojvodine. Iako je Jeremićeva diplomatija nastavila sa pravnom borbom protiv secesije Kosova, mnogo slavljeni „beli šengen" je, u protekloj 2009. godini, u stvarnosti bio plaćen prihvatanjem Euleksa i faktičkim priznanjem „države Kosova" kao suseda Srbije. Ako je ovo prebrzo mirenje s „realnošću" i bilo podstaknuto čizmom 7.000 vojnika SADa smeštenih u Bondstilu, kao i ucenama EU birokratije, ostalo je nejasno zašto se onda Srbija tako panično počela povlačiti sa svoje teritorije severno od Save i Dunava. Naime, usvajanjem malignog Statuta APV, stvorene su institucije i obezbeđeni resursi za dalje širenje pseudonacionalnog „vojvođanskog identiteta", legitimizaciju separatističke logike i eskalaciju secesionističke propagande. Gorki plodovi ove revizije Ustava, izvršene u protekloj godini, nepe se, naravno, osetiti odmah. Jer, kao što konfederalizacija Jugoslavije, izvršena Ustavnim amandmanima 1972, nije odmah dala secesiju i građanski rat, tako i federalizacija Srbije, izvršena ovim Statutom, neće odmah proizvesti separatističkog frankenštajna. Ali, mudri ljudi su, već 1972, znali da se „ustavnareforma" ne može završiti drugojačije do krvavom secesijom. Tako je i danas svakom pametnom čoveku jasno da se PajtićČankova „autonomizacija" Vojvodine ne može završiti drugojačije do instaliranjem „vojvođanske" države i „vojvođanske" nacije. Kako je onda moguće da to ne vidi i kapetan našeg državnog broda?
POSRTANJE PRIVREDE Takođe, erozija naše privrede toliko je napredovala u prošloj, 2009. godini, da se ona teško može završiti drugačije do ekonomskim slomom. Naša spoljna zaduženost je, samo za ovih godinu dana, porasla sa 9 na čak 16 milijardi evra! Jak uvoznički lobi, koga čine domaći tajkunitrgovci, ovdašnji predstavnici stranog krupnog kapitala i njihovi mediji, u potpunosti kontrolišu monetarnu, finansijsku i poslovnu politiku koju vode Vlada i Narodna banka. Zahvaljujući dugogodišnjem nerealnom kursu dinara, koji kreira ovdašnja uvozničkofinansijska oligarhija, uvoz u Srbiju je pokriven izvozom samo 53 odsto! Zbog toga se u Srbiji, koja je poljoprivredna zemlja, više isplati da se godišnje potroši 322 miliona dolara na uvoz veštačkih đubriva, nego da se pokrene proizvodnja u makar jednoj, od četiri velike fabrike za proizvodnju ovog artikla (Pančevo, Prahovo, Subotica, Šabac). Srbija mora da uvozi računare, ali ona, pored sve poljoprivrede, godišnje troši čak 73 miliona dolara za uvoz stočne hrane. Politika lake zarade na uvozu i sistematska nebriga za proizvodnju doveli su do toga da je, u proteklih desetak godina, Srbija pokrivala razliku između uvoza i izvoza prvenstveno „prodajom porodične srebrnine" i zaduživanjem. Na taj način su naši političari, od 2000. godine naovamo, proćerdali ukupno 62 milijarde dolara i to: 15 milijardi dolara od privatizacije, 26 milijardi od doznaka naših radnika iz inostranstva i 21 milijardu dolara od novog zaduživanja u inostranstvu. Da bi se ova „bećarska ekonomija", kako ju je lepo nazvao Jovan Dušanić, mogla održati i u uslovima svetske ekonomske krize, naša politička elita je u 2009. godini kao svoj glavni ekonomski zadatak proglasila „dobijanje novih kredita u inostranstvu" (čitaj: još veće zaduživanje). Uzimanjem duga Cvetkovićeve vlade od 3 milijardi evra od MMF nekako smo preživeli ovu godinu. Ali, čak i najgori domaćin zna da zaduživanju i prodaji porodične imovine kad tad moradadođekraj. Kakojeonda moguće da to, u protekloj 2009. godini, nije video i kapetan našeg državnog broda? I ostalo što se u 2009. godini dešavalo u našoj privredi upozoravalo je na brzu ekonomsku eroziju. Ne samo da 40.000 nezaposlenih, kako je obećavano tokom izborne kampanje, nije dobilo posao, već je oko 160.000 zaposlenih ostalo bez posla (a da ga nije ponovo našlo). U Sartidu, našem najvećem izvozniku, kojeg smo praktično poklonili Amerikancima, radnici koji su preostali radili su u 2009. godini samo četiri dana u nedelji. Naime, Amerikanci su, čim je izbila kriza, odlučili da ugase visoku peć u Smederevu (a ne, recimo, u Košicama). Jer, oni znaju da im naša vlada, koja ih godinama snabdeva strujom po najpovlašćenijoj ceni u Evropi, neće smeti ništa da prigovori. Iako su naši političari neprestano govorili da će da se bore za svako radno mesto, oni su, u praksi, samo nemo posmatrali kako domaći i strani kapitalisti prevaljuju teret krize na svoje radnike bilo tako što im smanjuju platu, bilo tako što ih otpuštaju. Da u Nemačkoj ili Francuskoj strani vlasnik najveće industrijske kompanije u zemlji prekine proizvodnju, cela vlada i celokupna javnost tresli bi se od besa, pitajući se šta da preduzmu kako bi podstakli vlasnika kompanije da obnovi proizvodnju. Još i ako je taj vlasnik kompaniju dobio na poklon od države, vlada bi se svakako polomila da nešto uradi pre nego što je javnost i sindikati ne rastrgnu. U Srbiji, međutim, vlada se nije mnogo brinula ni zbog javnosti, ni zbog sindikata, pa se erozija proizvodnje i zaposlenosti u 2009. godini samo ubrzala. Takođe, naši tajkuni su, u 2009. godini, postali još bogatiji, jer su Zakonom o građevinskom zemljištu, donesenom 31. avgusta, dobili besplatno u vlasništvo sve zemljište na kojem se nalaze njihove firme (a koje se, prilikom privatizacije, nije uračunavalo u cenu, jer je ono bilo „društvena svojina"). Pljačkanje javnih dobara od strane spregnutog političkoekonomskog establišmenta je, tako, i 2009. godine, nastavljeno punom parom. Kao da su ta dobra neiscrpna i kao da se već ne nazire dno narodnog lonca. Uopšte, rasipništvo i štetočinstvo vladajućih struktura, čak i u vremenu svetske ekonomske krize, ne samo da nisu smanjeni, već su, u strahu od topljenja resursa, samo dobili na ubrzanju. Da bi se to znalo, nije bilo potrebno pročitati čak ni izveštaj Državne revizorske komisije. Bilo je dovoljno živeti u Srbiji i gledati oko sebe. Kako je moguće dato nije video i kapetan našeg državnog broda?
UKIDANJE DEMOKRATIJE Konačno, demokratija je, u 2009. godini, erodirana u tri najvažnije tačke: parlamentarizmu, medijima i sudstvu. Naš se parlament, s novim Poslovnikom, pretvorio u automat za donošenje zakona. Pošto je Poslovnik sveo na minimum pravo opozicije daraspravljao zakonima, kroz skupštinu je, u 2009, provučeno čak 234 zakona. To je, u odnosu na „autoritarni Miloševićev režim" koji je „gušio parlamentarnu opoziciju" tako što joj je „autoritarnim Poslovnikom ograničavao vreme kritike", značio porast prosečne brzine donošenja zakona od čak 800 posto! Zbog toga su rasprava i usvajanje zakona u Skupštini danas prava karikatura parlamentarizma. A za njegovu degradaciju u 2009. najodgovornija je vlast koja je, uljuljkana u svojoj moći, odustala čak i od glumljenja demokratije. Takođe su, u 2009. godini, izvršeni ubrzana uniformizacija i glajhšaltovanje gotovo svih medija. „Politika" i NIN su se, delovanjem vladajućih političkih struktura, od uravnoteženih glasila, pretvorili u ćiriličnu varijantu „Peščanika" ili „Helsinške povelje". Iz ovih glasila je udaljena većina kritičkih urednika, novinara i saradnika, a u njih su dovedeni često profesionalno sasvim diletantski apologeti sistema. Represivnim Zakonom o informisanju, od 31, avgusta, uvedene su i drakonske kazne za medije, i time, praktično, u većini glasila instalirana prinudna samocenzura. Zbog toga, preko 90 posto medijskog prostora u Srbiji danas krasi ideološka i politička jednoumnost. Kapetan našeg broda nedavno se požalio da mu, u njegovom poslu, najviše nedostaje „veoma teška, kompleksna, ali i sadržajna kritika"onoga što čini, jer bi „dobra kritika uticala na podizanje kvaliteta političkog dijaloga u Srbiji, što bi doprinelo sveukupnoj političkoj stabilnosti". Kao što je to duhovito primetila Ljlljana Smajlović, da predsednikovi ljudi nisu iz „mejn strim" medija prethodno oterali gotovo sve kritičare (osim „drugosrbijanaca", koje je štitila njihova proamerička pozicija), naš kapetan bi možda i mogao da pročita ponešto pametno ili makar da čuje šta narod o njegovoj politici iskreno misli. Ovako, kapetan mora da donosi sve nekompetentnije odluke, jer je njegovo okruženje sve iracionalnije, bilo po dogmatskoj apologetičnosti, bilo po kritici sa potpuno ekstremnih stanovišta. I treći noseći stub demokratskog poretka sudstvo, potkopan je upravo u 2009. godini. Otpuštanje svakog trećeg sudije izvršeno je na tako grub i primitivan način, da se ovu „reformu sudstva" ozbiljnije nije usudio da brani ni jedan kontrolisani medij. Opšti je utisak da je najvažniji kriterijum za čistku među sudijama bio političkog karaktera, a da je ovom „reformom" vladajuća struktura želela da proizvede kontrolisano i kooperativno pravosuđe. To je mogao jasno da sagleda svako ko se i malo udubio u javne i zakulisne radnje vršene tokom ove „reforme". To su izgleda videli svi. Osim kapetana našeg državnog broda. Sve u svemu, stanje parlamentarizma, medija i sudstva, tri ključna elementa svake demokratije, daleko je danas gore nego samo pre dvanaest meseci. Uz našu državu i ekonomiju, ozbiljno je erodirana i demokratija. Ako u eroziji države i privrede i ima krivice koja nije samo naša, onda u eroziji srpske demokratije sva odgovornost ide na dušu domaćih aktera. Potkopavanje demokratije je prvi znak da se nešto loše sprema čitavom narodu. Njeno dalje urušavanje značiće samo da nam je svima zajedno projektovana neka vrsta ropstva - ekonomskog, političkog ili duhovnog. Kako je moguće da ovo vidi svako ko danas živi u Srbiji. Kako je moguće da ovo vidi svako, osim kapetana našeg državnog broda? Kapetanu našeg broda svakako da nije lako. More je olujno, a mnogi oficiri direktno rade za gusare, kojima hoće da isporuče putnike. Čak i pojedini putnici su zahvaćeni gusarskom propagandom i nadaju se nekom dobru u piratskoj bazi. Ali, tamo nema dobra ni za koga. Brod će biti uništen, ili pretvoren u priručni kupleraj za „opuštanje" gusara. A putnici će postati najobičniji robovi, ili „radnici" u tom kupleraju. Najodgovorniji da se to ne desi jeste kapetan. On mora da se zapita ide li njegov brod u dobrom pravcu i koliko su pouzdani i stručni njegovi glavni oficiri. On će izgleda morati da većinu njih smeni, a kurs da promeni, ako misli da spase brod, putnike i sebe. Ne uradi li to, putnici i deo posade će uskoro pomisliti da je on ili sasvim nesposoban, ili da radi za gusare. A onda je pobuna neizbežna. Spas ili slom sada zavise samo od jednog čoveka. Kuda to plovimo, kapetane?
Autor: SLOBODAN ANTONIĆ
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/kud-plovimo-kapetane-q.html
петак, 8. јануар 2010.
Mesić na Kosovu politička provokacija?
Mesić na Kosovu politička provokacija?
Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: Stjepan Mesić
Beograd nije zadovoljan posetom hrvatskog predsednika Stjepana Mesića Kosovu, i vidi je kao još jednu političku provokaciju. U Zagrebu se Mesićeva poseta vidi kao nastavak njegove politike podrške nezavisnosti Kosova.
Odlazak hrvatskog predsednika Stjepana Mesića na Kosovo postao je nešto više od uobičajene diplomatske posete. Zvanični Beograd je najpre oštro reagovao na sam tajming posete, koja je prvobitno planirana za pravoslavni Božić, a nakon što je ona pomerena usledile su i druge primedbe.
Mesiću se tako zamera da poslednje dane na svojoj funkciji nije baš morao da provodi na Kosovu, da taj potez nije baš previše taktičan, i da će on samo pogoršati odnose Srbije i Hrvatske, koji su ionako na nizbrdici.
Kosovo - test prijateljstva ili neprijateljstva
Mesićeva poseta Kosovu, na kojem će i primiti visoka odlikovanja i titulu počasnog građanina Prištine, dočekana je tako u Beogradu sa dosta dramatike. Miljenko Dereta, direktor „Građanske inicijative", kaže da je to zato što se svako priznanje ili nepriznanje Kosova vidi kao uspeh ili neuspeh srpske spoljne i unutrašnje politike:
„To je prosto postala jedna mantra, u kojoj sve što je vezano za Kosovo je zapravo razdelnica između prijateljstva i neprijateljstva prema Srbiji i prema Srbima. Mislim da to tako osećaju političke elite, i na tome, na žalost, dosta rade i to podržavaju i mnogi mediji".
Kosovo i Hrvatska zajednički protiv Srbije
Predsednik „Naprednog kluba" Čedomir Antić kaže za Dojče Vele da je hrvatska politika od 1995. godine uglavnom svoju politiku gradila na negativnom odnosu prema Srbiji. Stjepan Mesić je po njegovim rečima jedan od predstavnika te politike, u kojoj Kosovo ima istaknuto mesto:
„Odnos Kosova i Hrvatske, dakle Hrvatske koja je među prvima priznala Kosovo i Metohiju, govori prosto o tome da odnos Stjepana Mesića i zvanične Hrvatske, pošto je Stjepan Mesić dva puta neposredno izabrani predsednik Republike Hrvatske, pre svega se zasnivaju na zajedničkom vrlo negativnom odnosu prema Republici Srbiji, i prema srpskom narodu u celini".
Čedomir Antić tako posetu hrvatskog predsednika vidi samo kao političku provokaciju, jer kako kaže osim pritiska na Srbiju ne vidi nijedan drugi zajednički interes Kosova i Hrvatske. Miljenko Dereta s druge strane kaže da Beograd svaku posetu nekoga ko je priznao Kosovo vidi kao političku provokaciju. S tom razlikom što se stidljivo protestuje kada je reč o posetama zvaničnika velikih sila, ali da komšije tretiramo kao ravnopravnije protivnike sa kojima možemo da se pravimo da smo veliki i jaki, dodaje Dereta.
Mesić je samo dosledan svojoj politici
U Zagrebu se Mesićev odlazak na Kosovo vidi kao doslednost njegove politike. Kako za Dojče Vele kaže Branko Caratan, profesor zagrebačkog Fakulteta političkih znanosti, Stjepan Mesić je bio jedan od onih koji su podržavali politiku koja je vodila ka nezavisnosti Kosova, i ta poseta je na tragu te politike. Profesor Caratan ipak napominje da će ona svakako dodatno isprovocirati odnose sa Srbijom:
„U to ne treba imati nimalo sumnje. Ali, predsednik Mesić zbog svoje ranije politike nije mogao tu praviti nikakve posebne ustupke. Uostalom, Kosovo su priznale i mnoge druge zemlje, sa kojima Srbija i dalje održava normalne odnose bez ikakvih problema".
Mesić, Ante Marković i poseta Kosovu...
Kada među građanima Beograda pronađete one koji znaju ko je Stjepan Mesić, reakcije su šarolike. Neki bi umesto o Mesiću radije da razgovaraju o Anti Markoviću, za koga misle da je mogao da spasi Jugoslaviju. A Mesićevu posetu vide kao znak nepoštovanja Srbije kao države:
„Gledajte, oni dođu ovde kod nas, oni slobodno šetaju, idite vi tako negde vozite se kolima u nečijoj zemlji, pravite posete, jel možete tako? – Ali Kosovo je sada nezavisna država?- „Pa jeste, ali i Srbija je nezavisna".
Kad može Obama može i Mesić
Raznoliki su i odgovori na pitanje čime je Mesić zaslužio najveće počasti na Kosovu, i titulu počasnog građanina Prištine:
„Pa isto kao što je i Obama zaslužio da dobije Nobelovu nagradu za mir. Mislim, ovo je zemlja apsurda, jer čitav region je apsurdan, tako da i kod nas ima takvih stvari kao i kod njih, nismo puno odmakli. Jer kakve oni mogu interese da imaju Hrvati i Albanci, naravno osim što i nama žele loše, ali ipak mislim da je novac u pitanju".
„Pre svega priznavanjem nezavisnosti Kosova. Mada mislim da su to i naši priznali, pa zašto ne bi i on".
„Verovatno zbog odnosa Hrvatske prema osamostaljivanju Kosova. Mislim, oni su to podržali koliko se ja sećam među prvima, posebno od susednih zemalja".
„Hrvatska verovatno ima neki svoj interes zašto on ide, i zašto podržava samostalnost Kosova. Međutim, Srbija je protiv toga, ali ne može da promeni ništa. Jer, ako su najveće zemlje sveta maltene priznale to je gotova stvar. Znači, sada bi trebalo videti da li to može da se reši i da imamo dobrosusedske odnose, jer bi to bilo najbolje i za nas i za Srbe koji su dole na Kosovu".
Ima i onih koji Mesićevu posetu vide kao političku provokaciju, na koje su se mnogi već navikli:
„U ovom trenutku se mi sigurno na neki način takmičimo sa njima ko će koga da nadmudri. Samo tako bi trebalo to posmatrati. Ja mislim da tu u suštini nema nikakvih promena, ali eto sve je to smišljeno samo da se mi malo iznerviramo".
autor: Ivica Petrović, Beograd
odg. urednik: N. Jakovljević
http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5098820,00.html?maca=ser-TB_ser_politka1-3157-html-cb
четвртак, 7. јануар 2010.
Matija Bećković - Ubismo se pravdajući se da nismo ono što smo
Извор : Магазин „ПЕЧАТ", бр. 95, 25.12.2009.
ИНТЕРВЈУ
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ
академик и књижевник
Убисмо се правдајући се да нисмо оно што смо
Наш академик и песник Матија Бећковић у част нове 2010. године, предлаже да окончамо фазу„ћерања", па да се више не ћерамо ни дипломатским путем ни за зеленим столом него ушушкани у топлим домовима искључиво путем ћертенета, ћвитера, ћахуа, ћутла, ћермејла и ћертјуба!
Разговарали АЛЕКСАНДАР ДУНЂЕРИН и ЉИЉАНА БОГДАНОВИЋ Фотографије МИЛАН ТИМОТИЋ
Ове године академик и песник Матија Бећковић обележио је два јубилеја - 70 година живота и 50 година књижевног рада. Као сведочанство вредности његовог певања и мишљења кроз пола века за нама, „Српска књижевна задруга" објавилаје књигу песама „Пут којег нема".
Уобичајено је да се годишњице разумеју као повод за животне „билансе" и друга преиспитивања, пау разговору за „Печат" најпре питамо: Да лије Матија песник, академик и ангажовани интелектуалац, одолео „напасти" критичке ретроспективе властитог друштвеног и стваралачког трајања?
„Мање сам очекивао од живота. Искрено речено нисам очекивао ништа. Тако је све што сам добио чист ћар. Имао сам више среће него памети. Чак сам веровао да ћу на крају имати мање година него што их сад имам. Чезнуо сам прво да имам таблицу и меку писаљку, па свеску и оловку, а на крају сам се докопао и најскупљих пера и најлепшег папира, па чак и компјутера и лаптопа... Али шта вреди кад стално пишем крњатцима на папирићима, окрајцима и комадићима. И чешће откивам него што косим!"
У интервјуу, који сте дали пре двадесет година, рекли сте: „Недовољно одлучан да замолим да ми се не придаје толико политичког значаја, а довољно слаб да прихватим улогу која ми се додељује, рећи ћу неколико утисака са овлашћењима једног песника." Да ли данас осећате да су Вам овлашћења знатно шира?
Кад је „Печат" недавно пренео поменути интервју мало ко је приметио да сам га дао пре двадесет година. Изгледа да је код нас све што је икад речено постало заувек актуелно. Развојем технологије сада о мојим овлашћењима одлучују други. А шта су одлучили сазнајем последњи - и то преко Интернета.
Били сте у два мандата (период 1988-1992) - председник Удружења књижевника Србије. У значајном делу интелектуалне елите, посебно оне тзв. другосрбијанске оријентације, оштро је потом критикован ангажман УКС у том преломном добу. Како бисте оценили улогу - своју и књижевне организације - на широј друштвено-политичкој и културној сцени?
Срећом већина људи због којих сам се обрео у свему томе и до којих ми је највише стало нису више на овом свету. Не могу ни да замислим да су живи. Михиз, Пекић, Селенић, Душан Вукајловић... да поменем само покојне који су били у тој Управи. А таква Управа УКС постојала је само једном и никад више! И да цитирам Гетеа: „Да би неко неког ценио он и сам мора бити нешто!" Народ ј е сада разапет на присталице „Фарме" и „Великог Брата" и тешко да ће стићи да главоболи о Француској 7.
Није ли необично што део наших уважаваних савременика, који је Француску 7 доживљавао као трибину слободне речи и мисли, данас иступа са готово супротних позиција и битно другачијих политичких и идејних уверења?
То су практични и паметни људи који од свега националног прихватају једино националне пензије. Неко је рекао да и ми имамо паметних људи, али они су против Србије. А како се може бити паметан друкчије?
С друге стране, зрелост једног народа видела се најбоље по томе што је одлучио да се сакрије и да је најпаметније да се јавно не појављује тако да се не може лако срести. Сад нико не зна ни где се крије, ни шта ради ни како му је. Као да је у земљу пропао. Осећа се недорастао времену и неће ни да штрчи ни да смета у овим актуелним, свечаним историјским тренуцима. Као краљ који се крио у просјачким ритама и Србија се маскирала у своје прње и није је лако познати. Већ дуже времена она се смешка и глади бркове, задовољна што је умакла потери и што је нико не препознаје. Надам сe да се скривајући не смањује у невидљиву тачку као у причи о Сањи мог другара Моме Капора.
Друштвена улога УКС-а, посвађаног и „поцепаног" на две књижевничке организације, данас је готово невидљива. Шта је било одлучујуће за овако суморну ситуацију?
На оваква питања бих могао да се концентришем једино у емисији „Тренутак истине". Тачан одговор би ми изнудили једино за паре. А што се тиче полицијске афере зване "Меморандум" и њених последица не би ме ни позамашна сума од 100 евра нагнала да наседнем и изађем из свог ћутања.
Када сте примљени у чланство САНУ-а, били сте један од најмлађих академика. Не чини ли вам се да је САНУ, оптерећен још из тих давних дана својим „источним грехом" друштвено-политичког ангажмана, сада отишла у другу крајност ?
Очигледно ла јој ни ћутање није ништа донело ни поправило њен углед и положај. Мада је један истакнути лидер недавно с врло високе говорнице објавио да и у САНУ-у има нормалних људи. Хвала му на том макар и скромном покушају рехабилитације.
Као што то већ бива у Срба, и САНУ је данас, како тврде упућени, озбиљно подељена.!?
Ако је тачно то што је рекао и ако поменути лидер није говорио напамет, значи да има наде и да може од нечег да се крене. Док год држава личи на дрвену фуруну изгледа да друкчије не могу бити ни њене институције. Али и то ће проћи. Ако прође.
Аналитичари кажу да је под кровом САНУ-а најсамосвеснија и најратоборнија невелика група академика која припада хуманистичкој интелигенцији, јасно јавно декларисаних патриотских уверења, а истовремено и чланству Крунског савета. Члан сте овог Савета, па реците да ли је наведено мишљење тачно, те уколико јесте, због чега данас „ратоборна" група бесмртника не говори гласније?
И кад ћуте и кад шапућу једни их прислушкују, а другима су прегласни. САНУ је крштена као Српска Краљевска академија. Можда ће се једном тако поново звати.
Сад кад народ хрупи да шета по свету, кад се засити и напутује, није искључено да
закључи како ни то не би био смак света. И да није толики ризик звати се својим именом. Нису нам бели шенген дали за пут којег нема!
Како је Србија постала краљевина пре осам векова и како је успела да се домогне тог статуса, упркос бројним моћним противницима, написане су многе расправе. А како је тај статус изгубила није написана ниједна. Све је обављено и објашњено једним потезом пера.
Овогодишњи избори за нове чланове у кући српских бесмртника, чини се, нису међу срећнијима. Сенка компромитације је прилично видљива.
То нас није затекло неспремне. Месецима унапред смо се психички припремали. Утешно је ако један просечан грађанин још има и каквих других брига.
Када сте били изабрани у Управни одбор куће „Политика", део јавности је то искрено поздравио, верујући да је реч о персоналном „гаранту" да ће ова кућа превазићи велику кризу. Чини се да урушавање ове медијске куће није заустављено. Да ли сте могли да учините више за „спас Политике"?
Вероватно су проценили да ћемо и Кустурица и ја више допринети ако нас из Управног одбора истерају у прави час и тако нам пруже прилику да натенане, без притисака, стреса и икаквих формалних обавеза дамо пун допринос.
Одговорност медија за тешке прилике у друштву је огромна. Тврди се чак да је за несналажење, дезоријентацију и менталну конфузију нације „грех" медија - одлучујући. Може ли се, и како, превазићи стварност моћног медијског Великог брата?
Да је то тачно не би милион људи данима целивало уснулог Патријарха игноришући пандемију и забрану масовних окупљања!
Народ је изгледа још увек паметнији од медија. Као да медији одлучују шта да мисли и шта је истина. Ако су икад и одлучивали. Ко још нормалан чита новине и пали телевизор да би сазнао како му је па чак и шта има ново. Тешко оном ко се информише из средстава информисања. Тај је тотално погубљен и нема појма шта се дешава. Кад ти је плата 200 евра с тим све почиње и све се завршава. И кад смо већ код евра и плата, знате ли да је пензија Патријарха Павла на крају рипила на скоро сто евра. Толико је привилегована и тетошена наша црква.
Многе, често и апсурдне појаве у нашем друштву правдају се жељом да приступимо великој породици европских држава. Да ли су проблематичније европске вредности, или наше тумачење тих вредности?
Чему то или-или. Није спорно ни једно ни друго. Више не постоје ни заједничке ни универзалне ни вечне вредности. Чак ни у обдаништима. Свако бира и одлучује се за оне које му највише одговарају... Зато смо се и склонили у страну да ничему не сметамо да слободно цвета. Вртимо се у зачараном кругу рециклаже, а једина вечност у коју верујемо је вечност пластичних кеса!
Уколико су Срби деведесетих година прошлог века постали свесни да је „Србија нестала у бермудском троуглу Титове Југославије", те су се у то време дуго враћали и тешко успостављали, како је могуће да и две деценије после распада СФРЈ још увек трагамо за сопственим идентитетом?
Убисмо се правдајући се да нисмо оно што смо. И у сред боја против идентитета - пресрећете ме са овим питањем. И то у часу кад су све снаге усмерене и све памети запослене да докажу да нам никакав идентитет не треба, а све наде положене да ћемо га се ускоро ратосиљати. Јавља се извесна носталгија и за поменутим Бермудским троуглом и за његовим творцем. Ни то после свега, није никакво чудо. Да тај Гуливер који се обрео међу српским лилипутанцима није за живота постигао ништа друго, оно што је учинио на самртном часу би било довољно да буде запамћен као јединствен случај у историји. То је први човек у повесници људског рода који је до те мере био лишен слабости и предрасуда обичних смртника да је желео да се сахрани пред туђом кућом. И други људи се понекад сахрањују ван гробља, али на својим и.мањима. Али да пожелиш да векујеш пред туђом кућом, у туђем дворишту, јединствен је пример људке висине, ширине и несебичности. С друге стране где би друго такву жељу било могуће испунити сем у Србији, у њеном главном граду и на његовом главном брду. И још јој пребацују да је нетолерантна и ксенофобична. Различитост, разноврсност, раскош стилова и жанрова основа су школских програма! Читаво богатство проблема, како је својевремено говорио један наш чувени мислилац.
Да ли ми свих ових деценија лутамо, не зато што не знамо ко смо и шта смо, не зато што смо изгубили компас, већ стога што купујемо време док не изумру генерације са ропском свешћу?
...А кад купимо то време - кукаћемо за старим добрим робовањем и старом срећном ропском свешћу! Уосталом, бар не морамо бринути шта ће бити. Већ је све било. Човек све чешће сам себе слуша како не говори ни оно што мисли ни оно што зна. Оно што хоће да каже је свуда сем у његовим речима. Зато је свеједно шта говори. Траје непомућено поверење у лаж. Сећам се неког конкурса за највећу лаж који је својевремено био расписан у Америци. Победио је аутор који је испричао како је једном приликом на клин испред куће обесио врећу брашна. Кад се пробудно имао је шта видети. Преко ноћи је дунуо тако јак ветар, да је одувао врећу, а брашно остало да виси о клину. Као да је тај конкурс код нас још увек отворен. Свакодневно слушамо како се једна лаж засењује другом и релансира већом.
Свеопшта криза ауторитета је можда један од најмалигнијих проблема нашег друштва, посусталог од небројених разочарања, изневерених нада и улудо потрошене енергије и емоција народа. Видите ли наговештај да се актуелно безнађе може превазићи?
Све зависи које сте године рођени. За многе је овде последњи рај на земљи. Сад је многима лепше него што је икоме икад било. И надају сe и моле да ово никад не прође. Једина дилема је она из „Великог брата" : да ли је боље да се пљујемо и псујемо по сценарију или спонтано. А шта ћемо тек рећи кад дође пролеће и колективно венчавање пред Градском скупштином! Што рекла она реклама: Увек прави избор - кокта!
Сахрана патријарха Павла - догађај који је по неким димензијама, можда преломан за самосвест и самопоштовање у савремених Срба - још увек збуњује свет, а чини се и нас саме. Несумњиво је да су Срби волели недавно преминулог патријарха српског Павла, али да ли је њихова љубав према њему била сразмерна њиховој моћи и вољи да га разумеју, односно схвате и прихвате његове поуке?
Патријарх Павле обраћао се само оном ко га чује и тако открио читав један народ за који нисмо знали. Као што ни Патријарха нисмо често виђали, ни он свој народ никад за живота није видео у толиком броју ни на једној литургији колико ce окупило на његовом последњем испраћају. Тако је настао још један феномен. Сад знамо да тај народ постоји. А да ли ћемо га још који пут видети, Бог зна!
Књижевност (не само нашу) већ дуже време прекрива тишина равнодушја. Тиражи књига никада нису били мањи, а поезију читају или сами песници, или књижевни критичари по службеној дужности. А у исто време Ваше песме велики број људи и чита, и слуша, а Ваша беседа проноси се међу народом. Како то разумете?
И међу песницима има примера како је добро склонити се. И шта би тек било кад бисмо се могли склонити још више и не мрдати никуд из свог ћутања. Као да се и поезија повлачи са великих сцена и осветљених простора на још неизгубљене и непоробљене положаје, премештајући своје битке у народе и језике који се још нису одрекли ни себе ни песништва. Скоро сам у некој најспореднијој, периферној, књижари набасао на књиге и издавача о којима нисам ништа знао. Издавач се зове ЛОМ, а уредник, приређивач и преводилац Флавио Ригонат. Све што је објавио, превео и уредио тај човек су дивота до дивоте. Деца ми кажу да га знају, али ја нисам никад прочитао ни у једној културној рубрици и додатку ни реч ни о тим књигама ни о том београдском издавачу ни о том Београђанину. А очигледно да то ништа није сметало ни њему ни његовим читаоцима. Нема га али постоји више од многих којих редовно и свуда има.
У жичкој преображењској беседи (2002) признали сте: „Док читам песме чини ми се да слушаоце држим на окупу, да дишу једном душом, а сваком речју коју изговорим изван ње понеког изгубим". Уколико је то тачно, ви сте редак песник и уметник којем то полази за руком.
Кад говорите поезију слушаоци се претходно не деле и не постројавју по групама. На политичким изјашњавањима вам не замерају једино истомишљеници.
Да ли се из чињенице да Ваше јавно читање властитог песништва има запажен одјек у јавности, може закључити да је обликовање живе и директне стваралачке заједнице (у којој и уметник и перципијент подједнако активно учествују), успешан рецепт за опстанак уметности у 21. веку?
Другог рецепта нема. Не може се избећи живо извођење. Још нисам пробао да говорим плеј бек. Мора се стати пред публику и читати макар у позадини имао три видео бима. А колико год говорили оно најдубље остаје неизрециво, а колико год је читали права песма остаје непрочитана. Која је прочитана та је и нестала.
Поједини књижевни критичари приметили су да Ваша појава представља један насушни анахронизам. Међутим, поједине Ваше збирке песама и поеме врве од многих иновација, углавном усмерених ка критици суморне свакодневице 21. века...
Никад није касно да човек буде млад. А како ће правити будалу од себе и које ће све вештине примењивати унапред не може знати ни он сам. У спрдњи је спас!
Када сте поручили оно славно „Ћераћемо се још", као да сте погодили „у живац", у само биће и срце не само наше нације, већ и најширег балканског поднебља. Да ли су данас - у доба глобализма и тзв постмодерне, ове речи добиле другачији смисао?
Као што знате најпре сам понулио да се више не ћерамо као да нисмо нормални него мирним и дипломатским путем. Сад, специјално за „Печат" у част нове 2010. године, предлажем да окончамо и ту фазу па да се више не ћерамо ни дипломатским путем ни за зеленим столом него ушушкани у топлим домовима искључиво путем ћертенета, ћвитера, ћахуа, ћутла, ћермејла и ћертјуба! 
субота, 2. јануар 2010.
Nema rata bez NATA
IZ DIPLOMATSKOG UGLA
Biće rata!
Očigledno je da svjetskog mira neće biti dok se SAD ne svedu sa svjetske na regionalnu silu. Samo našim vladarima to nije jasno, pa hrle pod NATO kapu, odnosno da budu američka posluga u neokolonijalnim poduhvatima. Ne vide da se rađa novi multipolarni sistem djelovanjem Rusije, Indije i Kine na prostoru Evroazije. Naprotiv, svim silama se upinju da pomognu atlantistima u okupacionim misijama, danas u Avganistanu i Iraku, a sjutra, kakvi su, mogli bi da učestvuju i u NATO okupaciji Kosmeta.
Geoekonomska dinamika svijeta pokazuje da se privredna moć seli sa Atlantika u Aziju. Primat u ekonomiji Zapada zavisi bitno od uloge dolara kao valute za svjetske rezerve, što omogućava ogromne, nezaslužene profite SAD. Ali, sudbina dolara je zapečaćena i njegova odbrana će zahtjevati, možda, čak i pribjegavanje NATO sili, kao u slučaju Iraka kada je Sadam Husein platio glavom što je počeo obračun iračke nafte u eurima. Uprkos tome sve je snažnija tendencija regionalizacije ekonomskih i valutnih sistema, a Rusija prednjači u stvaranju svoje geoekonomske zone.
Dolarizacija svijeta dovela je do toga da je odnos između finansijskih instrumenata i realne ekonomije dostigao 1000% tamo gdje su SAD emisioni centar, dok je to na nivou drugih država negdje oko 200%. U stvari, emisioni centar dolara nije vlada SAD, već se ona služi mimikrijom, kao i u drugim sferama, negdje preko NVO, a negdje, kao u ovom slučaju, finansijskom organizacijom "Federal Reserve System". Uistinu, riječ je ne o nekom sistemu, već o 20 privatnih banaka, što znači da njihovih dvadeset vlasnika upravlja svijetom. Njih niko ne može da kontroliše, nezavisni su i ne podliježu nikakvim restrikcijama. Taj parazitski sistem svjetske finansijske piramide predstavlja direktnu negaciju demokratije.
Svjetska kriza nije slučajna, ni trenutna, već odslikava globalnu dinamiku u kojoj je u toku promjena svjetskog ekonomskog i finansijskog sistema. Zato će dolar i dalje da gubi svoju specijalnu ulogu. Atlantisti će onda braniti svim sredstvima, pa i oružjem, profite koji dostižu iznose od 250.000% (ova brojka nije greška), kako tvrdi Vladimir Ivanovič Jakunjin, član "Svjetskog javnog foruma" i stručnjak za međunarodne odnose i spoljnu trgovinu. Teško da će se atlantisti miroljubivo pomiriti s tim da se odreknu svoje superprofitabilne finansijske piramide, što bi im nanijelo ogromnu ekonomsku štetu. Pokušaće, kao i obično, da izazovu svjetske ekonomske kolapse i ratove preko kojih oni prebacuju troškove svog parazitskog života na ostatak svijeta. Jasno je da se priča sa dolarom bliži svome kraju i da će Baja Patak morati da se vrati svom prvom zarađenom dolaru, ali to će se maksimalno odlagati, pa i po cijenu novih ratova. A znamo već kako je NATO lak na obaraču, na kršenju ljudskih prava i međunarodnog prava, na podršci lokalnim mafijaškim političarima, preko kojih igra demokratsku farsu.
Svjetska ekonomska kriza je globalne i strukturalne prirode i zato će trajati dugo, bar dok se ne postigne neka ravnoteža stvaranjem četiri regionalna centra finansijske moći, prvi Sjeverna Amerika i EU, drugi Južna Amerika, treći Afrika i četvrti Evroazija. To neće ići bez potresa i, vjerovatno, novih ratova. Nije slučajno što ruski predsjednik Medvedev predlaže stvaranje nove svjetske monete kao protivteže nezdravom i olinjalom dolaru, ali njega ne mogu da objese kao Sadama, pa 20 američkih privatnih banaka neće moći više da kontroliše cjelokupnu svjetsku ekonomiju.
Znači, biće rata!
A, nema rata bez NATA.
Svejedno, srećna Nova i neka umjesto rata dođe Božić Bata.
(autor je nekadaŠnji konzul SRJ u Rimu)
Piše: Dragan Mraović
http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2009-12-31&clanak=214192
четвртак, 31. децембар 2009.
Stvorili mit o „velikosrpskoj“ nemani da Srbiju svedu na beogradski pašaluk
Na delu prekrajanje istorije u službi politike Zapada prema Rusiji, upozorava istoričar dr Slavenko Terzić, a za prekrajanje Balkana tvrdi:
Stvorili mit o „velikosrpskoj" nemani da Srbiju svedu na beogradski pašaluk
Sonja Vlajnić
Izjednačavanje odgovornosti nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu jeste cinična laž. Ne možete označiti agresorom nekoga ko se branio. Zna se ko je započeo rat, ko je ubio ljude, a ko je spasao milione života i ko je, na kraju, spasao Evropu.
Ove reči nedavno je izgovorio Dmitrij Medvedev, optužujući Zapad da pokušava ponovo da piše istoriju, zanemarujući ulogu SSSR koji je u Drugom svetskom ratu imao 27 miliona žrtava. Predsednik Rusije je takođe osudio EU i OEBS koje su u julu usvojile rezoluciju kojom se izjednačavaju staljinizam i nacizam.
Medvedev je nedavno formirao Komisiju za sprečavanje pokušaja falsifikovanja istorije na štetu ruskih interesa, a u pripremi je zakon koji predviđa krivično gonjenje i kaznu zatvora do pet godina za ovo delo. Rusija se obratila i Savetu bezbednosti kako bi se doneo akt o zabrani revizije istorije.
Ovaj oštar iskorak ruskog predsednika bio je povod za razgovor s našim poznatim istoričarem dr Slavenkom Terzićem, naučnim savetnikom Istorijskog instituta SANU, koji izjavu Medvedeva ovako tumači:
- Ruski predsednik Medvedev je s pravom ukazao na pojavu koja dugo traje, a jače se ispoljava posledenje dve decenije i, naročito, povodom obeležavanja pojedinih godišnjica Drugog svetskog rata. Poznato je da je Sovjetski Savez podneo najveće žrtve u borbi protiv nacizma i fašizma i da je ruski narod najviše stradao u Hitlerovom pohodu na Istok. Broj stradalih žrtava, vojnih i civilnih, iznosi više od dvadeset miliona.
- Prema svedočenju Hitlerovog opunomoćenog generala u Zagrebu Edmunda Gleza fon Horstenaua, Hitler je u najužem krugu saradnika otkrio svoje planove prema SSSR-u, odnosno Rusiji: „Čak da nam izađu u susret u svim našim zahtevima, to Staljina i boljševike neće spasiti od propasti. Sravnićemo sa zemljom sve njihove gradove i kulturne ustanove, uključujući i Kremlj. Pretvorićemo Rusiju u agrarnu zemlju u kojoj će moći da žive samo seljaci. Na taj način sprečićemo zauvek da Rusija ponovo vaskrsne kao moćna držva!" Ovo, međutim, nije bio kraj nacističkih planova. Papen se pitao: „Kakav je naš odgovor u vezi s ponovnim oživljavanjem Ruske pravoslavne crkve? Kad uništimo boljševike, pravoslavlje će, to je neizbežno, ponovo da oživi!"
- Staljingradska bitka je predstavljala odlučujući preokret u obračunu sveta s nacizmom. Označila je početak njegovog kraja. Nesporna je činjenica da je Staljinova diktatura bila surova i da je najviše unazadila ruski narod i rusko kulturno i duhovno nasleđe. Međutim, ni na koji način ne mogu se izjadnačavati nacizam i staljinizam. Reč je političkim manipulacijama kako bi se prikrila odgovornost zapadnih sila za uspeh nacizma.
- Zar Minhenski sporazum, i nasilno uzimanje Sudeta od Čehoslovačke, nisu bili vrhunac povlađivanja Velike Britanije i Francuske Hitlerovim ambicijama - slično povlađivanju velikoalbanskom šovinizmu i otimanju Kosova i Metohije takođe od strane vodećih zapadnih sila danas. Zapadne sile nije toliko brinulo unutrašnje stanje u SSSR-u niti Staljinova diktatura koliko jačanje SSSR-a kao snažnog geopolitičkog faktora na svetskoj sceni.
- Još 22. avgusta 1941. Savet za spoljne odnose SAD organizovao je zasedanje sa glavnom temom „Pitanja američke politike koja se odnose na nacističko-boljševički rat". Dakle, u trenutku kad Hitler prodire kroz SSSR i pustoši sve pred sobom, Savet za spoljne odnose procenjuje mogućnosti preuređenja posleratne Evrope i to, pre svega, njenog istočnog i centralnog dela.
- SAD i Velika Britanija već tokom 1944/45. nastoje da na minimum svedu domete ruske pobede u Drugom svetskom ratu. Sadašnje zanemarivanje uloge SSSR-a u tom ratu, motivisano je, između ostalog, i novom geopolitičkom strategijom Zapada i NATO-a, odnosno opkoljavanja Rusije od Baltika do Crnog mora i srednje Azije. Reč je, zapravo, o nalaženju opravdanja za potpunu reviziju i poništavanje savezničkih dogovora iz Jalte i Potsdama!
Zbog čega se dešavaju novi pokušaji prekrajanja istorije i ko stoji iza njih?
- Pre nego što odgovorim, ukazao bih na to da je u istorijskoj nauci sasvim prirodno kritičko preispitivanje prethodnih rezultata, ali samo na osnovu novih i do tada nepoznatih istorijskih izvora ili na osnovu novog metodološko-teorijskog problematizovanja istorijske prošlosti. Ali Vaše pitanje se tiče nečeg sasvim drugog, a to je interpretacija prošlosti u funkciji dnevno-političkih ciljeva prema određenom narodu ili određenom prostoru. Reč je o ideološkim i političkim motivima.
- Revizija prošlosti najčešće prethodi političkim i vojnim akcijama na delu, a ponekad služi i da naknadno opravda političke odluke ili vojne akcije. Istorija u takvim slučajevima postaje „sluškinja politike". Ranije se takva praksa najčešće vezivala za totalitarne režime, ali smo poslednjih nekoliko decenija videli da je manipulisanje istorijskim činjenicama i prošlošću pojedinih naroda poprimilo masovne razmere u društvima koja sebe smatraju demokratskim, u takozvanom „slobodnom i demokratskom svetu".
- Krajnji cilj svega toga jeste pokušaj oblikovanja istorije jednog naroda ili prostora prema političkim potrebama jedne ili grupe velikih sila ili vojnog saveza kakav je NATO, s namerom da se pred svetskom, ali i domaćom javnošću, kompromituju bilo kakve, pa čak i minimalne nacionalne težnje naroda prema kome je akcija usmerena, ili da se radikalno preoblikuje i suzi svest o sebi, svojim istorijskim ciljevima i teritorijama.
- Najdrastičniji primer je stvaranje mita o „velikoj Srbiji", po kome Srbi vekovima ništa drugo nisu činili nego sanjali kako da osvajaju tuđe teritorije i etnički očiste narode koji su tu sa Srbima zajedno živeli. Iza takvog prekrajanja srpske oslobodilačke borbe i srpskog nacionalnog pokreta, koji je težio jedino da stvori i ima nacionalnu državu kao i svi evropski narodi, stoji težnja da se srpski državni prostor svede na bivši beogradski pašaluk i da se nađe opravdanje za sve brutalne i nasilne akcije preduzete prema Srbima.
- Naravno, u borbi protiv „nemani" kakva je navodno „velika Srbija", i da se Srbima nametne što jače osećanje krivice, u izvesnom smislu i osećaj inferiornosti u odnosu na druge narode. Bilo kakav pokušaj svesti o celini srpskog naroda, bez obzira na silom nametnute granice unutar njega, između ostalog i svesti o jedinstvenim kulturnim vrednostima i uzorima, odmah se demonizuje kao „velikosrpska opasnost".
Gde su pokušaji revizije istorije najvidljiviji?
- Toliko ih je mnogo da ćemo ih teško i pomenuti u ovom razgovoru. Ako zanemarimo brojna starija izdanja, među kojima je ilustrativna knjiga Iva Pilara „Jugoslavensko pitanje" (Zagreb, 1943, prevod izdanja na nemačkom objavljenog u Beču 1918) brojna su novija dela koja prednjače u falsifikovanju istorije Balkana, pa i istorije srpskog naroda.
- U Zagrebu je 1991. objavljena knjiga „Izvori velikosrpske agresije", koja, na tragu Pilarovih ideja, želi da sve srpske nacionalne ideje i projekte predstavi kao „velikosrpske". Naravno da pisci ove i sličnih knjiga i ne pominju činjenicu da su uoči i početkom Prvog svetskog rata, pod vidom borbe protiv „velikosrpstva", organizovani takozvani veleizdajnički procesi u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj na kojima je suđeno vodećim intelektualcima tamošnjeg srpskog naroda.
- Ne pominju ni , da su prvi koncetracioni logori u istoriji Evrope bili logori za Srbe u Austro-Ugarskoj i Nemačkoj 1914-1918, da su Srbi u nacističkoj NDH bili žrtve monstruoznog genocida čiji vrhunac predstavlja logor Jasenovac i da, nakon svega, posle 1945. nije sprovedena denacifikacija hrvatskog društva ili, na primer, denacifikacija u krilu albanske manjine na Kosovu i Metohiji koja je masovno bila uz nacističko-fašističkog okupatora. Umesto da se piše i da svet govori o tome, Hrvatska podnosi tužbu protiv Srbije za „agresiju i genocid"!
- Slično je i sa revizijom istorije Bosne i Hercegovine i istorijom srpskog naroda u BiH, kako od strane muslimanskih i hrvatskih autora, tako i od izvesnog broja stranaca. Ilustrativna je, u tom pogledu, knjiga Noela Malkolma „Bosna. Kratka istorija", koju su vrlo argumentovano osporili profesor Milorad Ekmečić i Aleksa Đilas. U ovim i sličnim radovima govori se o srpskim „genocidnim planovima" prema Bosni i Hercegovini i navodnoj agresiji od strane Srba na BiH. Naravno da se prećutkuje osnovna činjenica da je Bosna i Hercegovina vekovima u evropskoj literaturi i još starijim vizantijskim izvorima smatrana srpskom zemljom, i da su pravoslavni Srbi sve negde do sedamdesetih godina 20. veka činili većinu stanovništva Bosne i Hercegovine.
- Prema austrougarskim popisima krajem 19. i početkom 20. veka, pravoslavni Srbi su činili oko 44 odsto stanovništva. Taj procenat se nije menjao sve do početka rastakanja bivše jugoslovenske države. Prema turskom zvaničnom proračunu iz 1865, procenat pravoslavnih Srba iznosio je 44,46 odsto. Imputira se takođe da „ruralni Srbi" nisu razumeli „multikulturni ambijent" Sarajeva.
- Sarajevo je, međutim, vekovima bilo najjače gradsko naselje pravoslavnih Srba u bosanskom vilajetu. Sarajevsko srpsko građanstvo pružalo je najjači podsticaj modernizaciji grada i okoline. Prema austrougarskom popisu iz 1910, pravoslavni su činili 36,16 odsto stanovnika Sarajeva (grada i sreza), muslimani 34,45, rimokatolici 27,47 i ostali 5,95 odsto.
Kakva je situacija po tom pitanju u našoj zemlji? Da li možete na nekoliko primera da pokažete pokušaje prekrajanja istorije u Srbiji?
- Logično je da ceo taj proces preoblikovanja političke arhitekture jugoslovenskog i srpskog prostora nije mimoišao ni prošlost Srbije. Srpska istoriografija je u svetu bila zapažena kao istoriografija zasnovana na strogom naučnom kritičkom metodu sa svim izuzecima koji su postojali i koji uvek postoje.
- U najnovije vreme javljaju se dela koja se bave istorijom Srbije - reč je, pre svega, o stranim autorima - koja uglavnom zaobilaze rezultate srpske istorijske nauke i konstruišu jednu novu istoriju Srbije. Ne mogu, a da opet ne pomenem Noela Malkoma i njegovu knjigu „Kosovo. Kratka istorija", kao i niz drugih knjiga slične vrste, ali, čini se da posebnu pažnju zaslužuje knjiga nemačkog istoričara Holma Zundhauzena „Istorija Srbije od 19. do 21. veka", prevedena prošle godine i objavljena u Beogradu.
- Dobili smo, zapravo, jedno savremeno političko čitanje srpske istorije, pristrasno i u ogromnoj meri subjektivno, ideologizovano i u političkom smislu funkcionalno. Ima se utisak da je osnovna funkcija knjige da naknadno legitimizuje razbijanje Jugoslavije i političku arhitekturu stvorenu nakon toga, moguće i nagoveštaj nečega što će doći u budućnosti, s tim što je celo pripovedanje praćeno obimnim naučnim aparatom i spiskom literature koji treba da posvedoče da je reč o jednoj vrlo modernoj istorijsko-sociološkoj stratifikaciji srpske države i društva tokom poslednja dva veka.
- Pada u oči, međutim, da autor ne koristi klasična velika dela nemačke slavistike i balkanistike kao na primer „Istoriju jugoistočne Evrope" Georga Štatmilera, objavljenu u Minhenu 1950. Na isti način on ne koristi, ili samo uzgred koristi, velika klasična dela srpske i jugoslovenske istoriografije. Ova knjiga prepuna je različitih konstrukcija koje je autor sam stvorio u funkciji dokazivanja svoje osnovne teze: srpska država se stvara i postoji samo na prostoru beogradskog pašaluka, a sve izvan toga je srpski mit i nacinalistička megalomanija. Jedna od tih konstrukcija je političko-istorijski pojam Kosovo, koje, kao takvo prema Zundhausenu, postoji od srednjeg veka.
- Iako su mnogi autori, među njima i profesor Sima Ćirković, pokazali da je pojam Kosovo, u istorijsko-geografskom smislu, vekovima vezan za Kosovo Polje, ravnicu između Sitnice i Laba, da se počeo širiti tek krajem 19. veka posredstvom kosovskog vilajeta, a od 1969. posredstvom imena pokrajine Kosovo, Zundhausen je uporan u svojoj konstrukciji kosovskog političko-teritorijalnog identiteta od srednjeg veka do naših dana. Obnovljena Srpska patrijaršija 1557, kaže on, imala je sedište „u Peći (Kosovo)".
- Međutim, kad govori o teritoriji današnje Vojvodine on, po pravilu, upotrebljava pojam južna Mađarska, s tim što ponekad dodaje današnja Vojvodina. (Đorđe Vajfert rođen je u Pančevu, južna Mađarska). Sve evropske karte 16, 17. i 18. veka današnju teritoriju KiM prikazuju kao deo Srbije ili Kraljevine Srbije pod turskom vlašću, a od stvaranja Kneževine Srbije, kao deo teritorije Stare Srbije. Zundhauzen, po pravilu, ironično Staru Srbiju stavlja pod navodnike, odnosno izjednačava je sa „Kosovom" iako je Stara Srbija, kao što je poznato, obuhvatala Staru Rašku, Kosovo i Metohiju i Kumanovsko-skopsko-tetovsku oblast.
Da li su neke neistinite tvrdnje završile u udžbenicima istorije?
- Nisam se posebno bavio analizom udžbenika istorije, ali mi je i s manjim uvidom postalo jasno da je u toku proces „doterivanja" istorijskih predstava i znanja, u „duhu vremena". Sam izbor autora udžbenika često dovoljno govori o tumačenju istorije. Naime, po pojednostavljenim i ideologizovanim tumačenjima prošlosti, istorijska znanja su izvor „nacionalističke svesti", pa stoga, radi „buduće stabilnosti prostora", treba radikalno preoblikovati te predstave, naročito kod mlađih ljudi. Postoji velika opasnost da udžbenici istorije budu više u funkciji dnevnopolitičkih potreba nego racionalnih znanja koja samo kao objektivna mogu biti važan činilac istorijske i društvene svesti naroda.
Da li su za to, po Vašem mišljenju, odgovorni određeni ljudi iz naše zemlje, ili te ideje dolaze sa strane?
- Izvorno, ove ideje uglavnom dolaze sa strane, ali nalaze pristalice i među ljudima u našoj sredini, naročito među mlađim kolegama. Već godinama jedna grupa stranaca organizuje na jugoslovenskom i balkanskom prostoru „radionice" novog tumačenja prošlosti ovog prostora. Početkom ove godine objavljena je knjiga „Suočavanje sa jugoslovenskim kontraverzama: naučna inicijativa", čiji su urednici Čarls Ingrao i Tomas Emert, koja je usmerena, pre svega, prema srpskoj istoriji i Srbima kao narodu, iako se u knjizi kaže da ona predstavlja „direktan napad na uobičajene interpretacije nacionalističkih političara i medija koji su impresionirali javnost u svakom entitetu bivše Jugoslavije". Neodoljivo se nameće utisak da ceo ovaj projekat, umesto stvarno naučne, ima snažnu dnevnopolitičku pozadinu.
U kom pravcu vode novi pokušaji prekrajanja istorije i koliko su dugoročno opasni, a koliko su samo u funkciji dnevne politike?
- Čini se da je sasvim jasno da nova tumačenja istorije, bez oslonca na širok krug proverenih istorijskih izvora, imaju za cilj da, pre svega, „konzerviraju stanje" koje je stvoreno razbijanjem jugoslovenske države i razbijanjem Srbije nasilnim otimanjem Kosova i Metohije, ali i da se takvo stanje predstavi kao jedino moguće, „evropsko" u svakom pogledu, cena koju Srbija i Srbi treba da „plate" za ulazak u krug „civilizovanih evropskih naroda".
- Gledano dugoročnije, reč je o nastojanju da se podrije i suzi srpska istorijska svest, da Srbi zaborave na svoje velike državnike, političke mislioce i velike kulturne stvaraoce koji su se rađali i stvarali u svim srpskim predelima i pokrajinama - od Save Tekelije, preko Dositeja Obradovića, Sterije, Mušickog i Njegoša do Mihaila Pupina, Nikole Tesle i Milutina Milankovića. Svaki narod ima svoje velikane i svoje nacionalne uzore i po njima je prepoznatljiv na kulturnoj mapi Evrope i sveta.
Kako se ovoj pojavi može stati na put? Da li Srbija za to ima snage i da li postoji državna strategija odbrane od prekrajanja nacionalne istorije?
- Gledano iz ugla istorijske nauke, jedini način suprostavljanja je afirmacija naučnih znanja i naučne istoriografije. Ne vidim da se mnogo ohrabruju takvi napori. Ilustrativan je primer slanja projekata iz srpske istorije na recenziju u Bolonju 2001. od strane tadašnjeg ministra za nauku Domazeta. To ne bi bilo neobično kad bi se u Bolonji nalazili vodeći poznavaoci srpske istorije.
- Umesto stvarne naučne ocene, međutim, dobili smo za neke projekte klasične policijsko-obaveštajne karakteristike. To je svedočilo o odsustvu bilo kakve strategije razvitka nacionalnih humanističkih nauka, pa time i istorijske nauke. Bez ikakvog razloga se potcenjuje značaj ovih nauka, a nisam siguran da prava iskušenja tek ne dolaze.
http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/170/
