ЦЕДИРАЊЕ АЛБАНСКИХ НАУЧНИКА - У вези порекла Албанаца и претендирања за аутохтонију

                                                                                     

 

 

 

ЦЕДИРАЊЕ АЛБАНСКИХ НАУЧНИКА

- У вези порекла Албанаца и претендирања за аутохтонију -

 

Пише: Проф. Др КАПЛАН БУРОВИЋ, академик

 

     Чињенице да Албанци нису аутохтони, ни следбеници Илира, понајмање Пелазга, сазнали су најзад и прихватили не само научници, историчари и лингуисти света, већ и сви они интелектуалци који су се мање више бавили и баве тим проблемом. Научници света су ти који су и поређали стриктно научна аргумента о томе. Тако аустријски академик, проф. др Густав Мајер (Меyеr, 1850-1900), највећи албанолог свог времена, први се научно бави и аргументима побија хипотезу о пореклу Албанаца од Пелазга, доказујући да Албанци немају никакву везу са пелашким стаблом народа. Други научници доказују да Албанци немају никакву везу ни са Илирима, па и да нису аутохтон народ, већ дошљаци као и сви други народи Балкана и Европе. И највећи пелазгоман свих времена Аugust Сhlaiher, па и највећи илироман свих времена, академик проф. др Норберт Јокл (1877-1942), иначе изјављени и неоспориви пријатељ албанског народа, кад се суочио са албанолошким тезама академика проф. др Густава Вајганда (Wеigand, 1860-1930), са његових 12 аргумената да Албанци нису Илири, повукао се са својих пређашњих убеђења и претендирања, наводно да су Албанци пореклом од Илира, и признао да његов колега Вајганд има право, да Албанци нису ни Илири, нити синови Илира, па ни аутохтони, да су на територије, где данас живе, стигли неколико векова после наше ере.¹⁾

И поред тога, албански су научници наставили да се упињу на хипотезе да су они аутохтон народ, генеалошки следбеници Илира, па и Пелазга, јер им је то служило не само за национално буђење албанског народа, већ и за њихова буржуаска, екстремно националистичка, шовинистичка и расистичка претендирања, којима су васпитавали своје Албанце да су über alles, одабрани народ, највећи и најстарији народ на свету, најкултурнији и најнапреднији народ, најсилнији народ, који су тобоже обрађивали жељезо кад су Немци јели своје родитеље. Преко свега, они су - тим својим извитопереним митовима и митемама о аутохтонији и пореклу од Илира и Пелазга - претендирали на територије суседних народа, па - за сада - и на цео Балкан, као на своју прћију, законито насљедство, које тобоже припада њима као генеалошким следбеницима Илира и Пелазга. А кад буду научили да пливају, или кад пресуши Јадранско море, будите сигурни да ће ови Албанци претендирати да је њихово и Апенинско полуострво (Италија), и Аустрија, и Швајцарска²⁾, па и цела Европа. Зна се да апетит расте једући. У случају Албанаца то је већ и практично доказано. Од једне мале области данашње средње Албаније, звана Мат, коју су поседовали кад су стигли ту у IX веку наше ере³⁾, они су гутањем територија и остатака других народа, у првом реду келтског племена Албанои, затим гутањем Словена (Србо-Црногораца, Македонаца и Бугара), Влаха, Грка, Турака, реализирали 1912. године Ве-е-елику Албанију, на северу до Бојане (на граници са данашњом Црном Гором), све до реке Павле на југу (на граници са данашњом Грчком), од Јадранског мора на западу, све до обала Лихнидних језера, Црног Дрима, до врхова планина Кораб, Паштрик и Коритник, на истоку. Незадовољни овом Албанијом, они би хтели да створе сада једну нову, супер ве-е-елику, са срским областима Косово и Метохија, са западном Македонијом и југо-источном Црном Гором - за сада! Касније, како то доказујем њиховим документима преко једне друге студије⁴⁾, они ће тражити да створе њихов Commonwelth, са читавим Балканом унутар граница њихове пелашко-илирско-албанске империје.

 

 

1. Цедирање у вези аутохтоније.

Видећи да се свет буди и у вези проблема око албанског народа и његовог порекла, осећајући да свет све више и више не прихваћа њихову митевима и митемама фалсификовану историју, албански су научници били приморани да на известан начин цедирају у вези својих албанолошких претендирања, па и у вези аутохтоније.

По први пут један Албанац признаје да Албанци нису аутохтони године 1972, на Скупштини илирских студија у Тирани. То је учинио лично тадашњи председник Академије наука Албаније, проф. Алекс Буда, који нам најзад рече:

 

"Подржавајући релативну аутохтонију илирског етноса, албански археолози никако не поричу на догматски начин реалност мигрирања, природних у околностима једног племенско-сточарског друштва".⁵⁾

 

Под илирским етносом он подразумева албански етнос.

Аутохтонија није ни апсолутна, нити релативна. Како смо то већ третирали у једној другој студији⁶⁾, један народ или је аутохтон, или није.

Исте године и на истој Скупштини, изразио се против аутохтоније и највећи албанолог албанског народа, поштовани академик, проф. др Еqrеm Çаbеј, али индиректно. Он конкретно каже:

 

"Колевка предбалканске етапе развоја албанског језика, у европској периоди развоја индоевропских језика, била је у једној зони негде северно од Балканског полуострва".⁷⁾

 

Нешто касније исто ће се тако изразити и будући председник Академије наука Албаније проф. Shaban Demiraj. И он каже да је илирски језик (подразумева албански) имао један "предбалкански развој"⁸⁾.

Овај предбалкански развој и оно у једној зони негде северно од Балканског полуострва зар нам не говори о сеоби Албанаца из неке предбалкансе домовине, која се налазила "негде северно од Балканског полуострва"?! Са друге стране, зар нам ово не говори да су у данашњим пределима ови Албанци дошљаци, да нису аутохтони?!

Измишљена релативна аутохтонија је криминално упињање на фалсификованој историји, настојање да се пређу препреке и да се на један маскирани начин настави са старим претендирањем, са фалсификовањем историје. Ово се доказује чињеницом што је и сâм А.Буда, чим је изашао из сале те Скупштине, наставио са пређашњим претендирањем за аутохтонију албанског народа. Нажалост, исто тако је учинио и Е.Чабеј. Па и Демирај после објављивања његове цитиране књиге.

А ово значи да су они, на тој Скупштини, признали да Албанци нису аутохтони само да би их свет прихватио за научнике и слушао оно што они кажу. У супротном, претила им је опасност да се удале са Скупштине, из Тиране и из Албаније сви позвани страни научници, а у знак протеста за политизирање науке од стране албанских научника. Претила је опаност да албанске научнике, на међународним научним скуповима, више не позову.

Следствено, њихови ће ученици громогласно кликнути: "Аутохтонија Албанаца је једна апсолутна истина, не релативна"!⁹⁾

Други ће Албанци писати и објављивати читаве књиге о њиховој тобожњој аутохтонији¹⁰⁾. А кад се овако изражавају академици, доктори и професори наука, можете замислити како се у вези аутохтоније изражавају дан-данас обични Албанци.

Како ћете видети у наставку ове студије, сем А.Буде, Е.Чабеја и Ш.Демирај, против аутохтоније Албанаца изразили су се и други албански научници, па и обични људи, али пошто је оборен апсолутизам Енвера Хоџе, пошто су прочитали моје студије о том проблему и пошто су се - дирнути у њиховој таштини мојим примером и самопожртвовањем - осмелили и осетили гарантираним да слободно изразе оно што мисле, што су видели својим очима и констатирали својим научним истраживањима.

 

2. Цедирање у вези порекла од Пелазга.

Да Албанци нису следбеници Пелазга, па и да са пелашким стаблом народа немају никакве везе, доказао је још од времена аустријски академик, проф. др Густав Мајер. То су прихватили сви светски научници, али не и албански, који су били и његови ученици, конкретно Еqrеm Çаbеј и Алекс Буда. Ови су наставили да ударају у бубњеве свог пелашког порекла све до 1959. године, правећи се да не знају за научна открића академика Мајера у вези са Пелазгима, али не и за његова претендирања за илирско порекло Албанаца.

После ДСР албански научници су спремили текст историје албанског народа и, да би се додворили СССР (који је подржавао албанске власти на челу са њиховим Енвер Хоџом, давао им и поклањао кредите, стезао каиш совјетским народима и слао своју економску помоћ албанском народу) послали су за консултацију макет њихове историје Академији наука СССР у Москви, наравно - по наређењу Енвера Хоџе. Отуда им је враћен текст са примедбама, између осталих и са примедбом да је Г.Мајер научно оборио хипотрезу о пореклу Албанаца од Пелазга. Тако су ови научници били принуђени да и сами (колективно!) признају:

 

"Мишљење A.Сhlaihera за пелашко порекло Албанаца оборено је аргументираном научном критиком Г. Мајера, који у годинама 1878-1890 одреди положај албанског језика као један језик без везе са пелашким стаблом".¹¹⁾

 

Ово је први докуменат да ови Албанци признају да нису Пелазги, ни синови њихови, да немају никакве везе са пелашким стаблом народа. И поред тога, не само од 1890., већ и од 1959, кад су то признали и објавили, они ће опет наставити из написа у напис да претендирају за своје пелашко порекло и да тако индоктринирају своје Албанце шовинизмом и расизмом, нетрпељивошћу и отвореним, крајњим непријатељством према суседним и најудаљенијим народима.

И не само написе и студије, они ће објавити и читаве књиге о свом тобожњем пореклу од Пелазга. Ангажоваће за то не само свакојака пискарала, већ и професоре Университета у Тирани, историчаре и академике. Следствено, не само по основним и средњим школама, већ и по аудиторијумима факултета они ће пропагандирати своје порекло од Пелазга и вадити очи нама, који се са тиме не слажемо. И не само они - Албанци, већ и наши! Да, да - и наши! Или није истина ово, господо Црногорци, који сте сред Подгорице, године 2001, објавили знојем српско-црногорског народа књижурину Албанца Прељоц Маргиљај ИЛИРИ ГОВОРЕ АЛБАНСКИM - АЛБАНЦИ ГОВОРЕ ИЛИРСКИМ ЈЕЗИКОМ, а затим - преко листа ГЛАС ЦРНОГОРЦА - објавили сте и пасквилу албанског новнара Аnton Gojçај, којом претендира да су његови албански прадедови изградили не само Атину и Рим, већ и Каиро, па и Токио у Јапану!¹²⁾ а против моје научне анализе и прудентне критике те књиге и тих претендирања ових избезумљених Албанаца?!¹³⁾

Истичемо да је проф. др Јуп Кастрати први Албанац, који својеимено признаје да је научно неоснована хипотеза о пореклу Албанаца од Пелазга. Пошто је на преко 800 страница своје књиге пропагандирао и хвалио оне који су претендирали за пелашко порекло Албанаца, на једном крајичку те књижурине он каже: "не слажемо се са тезом о пелашком пореклу Албанаца".¹⁴⁾

Тако је овај Албанац, као Пилат некада, опрао руке од свог злочина и сачувао свој образ "коректног" научника! Пре њега је нешто слично учинио и академик, проф. др Mаrk Krasniqi, а у вези ненаучне етимологије топонима ДАРДАНИЈА од албанског апелатива "dardhë" - на нашем - "крушка".

Префригани су ови албански "научници". И кад признају коју научну чињеницу, учиниће то на тај начим да би се свет опет хватао у њихово коло антинауке и антиистине, да би могли да наставе индоктринирање Албанаца и читавог света својом антинауком и антиистином. Зато су последњих деценија предузели објављивање њихових "студија" и на страним језицима, на енглеском и француском, немачком, па и на нашем, српском језику, јер би хтели и нас да индоктринирају њиховом фалсификованом историјом. Или нема овај циљ објављивање на нашем језику поменуте књижурине ИЛИРИ ГОВОРЕ АЛБАНСКИM - АЛБАНЦИ ГОВОРЕ ИЛИРСКИМ ЈЕЗИКОМ?!

 

3. Цедирање у вези порекла од Илира.

И у вези претендирања о свом пореклу од Илира, албански су научници цедирали, наравно - пошто су видели да се тако, са њиховим узнастојањем на ту ненаучну хипотезу, не може даље. На поменутој Скупштини илирских студија, чувени италијански балканолог Гулиано Бонфанте, чим је од првог рапорта, прочитан на тој Скупштини, сазнао да га ту нису позвали ради научних проблема, већ да његово име и ауторитет злоупотребе у ненаучне сврхе, устао је да се удали са те Скупштине, из Тиране и Албаније, изјављујући им: "За политичке проблеме имате италијанског амбасадора у Тирани. Ја сам научник! Не бавим се политиком!"

Ово је истина о албанском цедирању. Наравно, господину Г.Бонфанте је претходила моја монографија УЛЦИЊСКО НАРЕЧЈЕ, којом сам 1969. бранио на Университету у Тирани моју другу диплому, а којом сам јавно устао против фалсификовања историје албанског народа, за што ме ухапсише и осудише на смрт. Претходило је и моје писмо из затвора Енверу Хоџи, којим му стављам на знање да мојим хапшењем и мојом смрћу неће сатрети и научну истину, коју сам бранио и браним. Иступ г. Бонфанте 1972. године потсетио је Енвера Хоџу на моју монографију и моју опомену, па је сигурно одмах наредио и Е.Чабеју и А.Буди да цедирају. Нема ни најмање сумње да су ова два албанска научника, за њихово цедирање, претходно узели дозволу од Енвера Хоџе, јер без његове дозволе нико се у Албанији није усудио ни да се огласи да је жив, камоли и да иступи против званичне верзије историје албанског народа, октроисане од Енвера Хоџе и његове клике, која је узурпирала народну власт и успоставила своју социјал-фашистичку, монструозну диктатуру.

Ипак, албанско цедирање од антинаучне хипотезе да су тобоже пореклом Илири, није почело 1972. године, на поменутој Скупштини. Ради истине морамо признати да је први Албанац, који је на известан начин цедирао, био проф. др Александар Џувани (Xhuvani, 1880-1961), који је још 1928. године превео са немачког језика на албански 12 аргумената Густава Вајганда и, исте године, објавио то у часопису DITURIA Бр. 8-9, Тирана 1928. Велику заслугу за ово објављивање сигурно има и њен главни и одговорни уредник Митхат Фрашери (Frashëri, 1880-1949). Ово су два највећа интелектуалца Албаније тог времена. Први се истакао као научник, албанолог, а други као друштвено-политичка личност, па и као књижевник, познат псеудонимом Лумо Скендо. Оба су били са срећом, јер нису имали над главом Демаклов мач Енвера Хоџе. Кад сам ја послао овим Албанцима за штампање моју поменуту монографију 1969, не само што ми је нису штампали, већ су ме и ухапсили. Наравно, треба имати у вид не само слободољубиви дух А. Џуваниа и поменутог уредника часописа DITURIA, већ и чињеницу што у то време није беснела фалсификација историје албанског народа као у моје време, ово данашње.

Сама чињеница што је А. Џувани превео 12 аргумената Г.Вајганда, којим овај доказује да Албанци немају везе са Илирима, сведочи нам да се овај пољуљао у његова убеђења да су Албанци пореклом Илири, ако не и да се сложио са Вајгандом. Ово важи и за поменутог М.Фрашeри-а.

Феудо-буржуаска клика Албанаца, која је узела власт у своје руке у Албанији, видећи да научна открића Г.Вајганда не одговарају њиховим политичким стремљењима, претендирањима према суседним народина и територијама, не само што није прештампала 12 аргумената Г.Вајганда, већ их је и забранила где год је то могла, уништавајући или кријући од очију света и сам часопис DITURIA. Године 1965. ја сам га тражио у Националној библиотеци Албаније: нису ми га дали. Тако ови Албанци, све до 1972. године, аргументе Вајганда и тезу о неилирском пореклу Албанаца, уопште нигде и не спомињу. Она је табу. Албански научници ударају у бубњеве о илирском пореклу и не спомињући нигде ни име Вајганда, Боже сачувај и његових 12 аргумената. То су учинили и сред Београда 1968. године!¹⁵⁾

Наглашавам ово, јер се претендира да је само Енвер Хоџа то забранио. Чињенице сведоче да је Енвер Хоџа имао своје прекурсоре и пре ДСР, не само у Албанији, већ и у Југославији. Албанци су фалсификовали своју историју од кад су почели да је пишу, а не само пером Енвера Хоџе. Фалсификовали су је нехотице и хотимице, па и уз свестрану подршку југословенских власти, буржуаских и социјал-фашистичких Јосипа Броза Тита, као што настављају са том фалсификацијом и дан-данас, под заставом "антититоиста", у Србији, Црној Гори и Македонији, где се припадници албанске националне мањине индоктринирају шовинизмом и расизмом, нетрпељивошћу и екстремним непријатељством према српско-црногорском и македонском народу, управо базирајући се на њихову фалсификовану историју, да су аутохтони и генеалошки следбеници Илира и Пелазга. Или ово није истина?! Видите, сем моје тек цитиране студије, и студију Албанцa из Македоније Ислам Бафтјари¹⁶⁾.

На територији Албаније по први пут се спомињу и објављују 12 аргумената Г.Вајганда унутар рапорта Е. Чабеја, одржаног 1972. године на поменутој Скупштини, и то скраћено, уз тенденциозна претендирања Е. Чабеја, а не уз научну и скрупулозну анализу. Значи, не објављују се у целости, у неком листу, ревији, часопису, понајмање и да се дискутирају. Чим их је споменуо Е.Чабеј одмах су покрита мртвом ћутњом. Нико не сме ни да их спомене.

Рапорт Чабеја је објављен 1974. године у издању Академије наука Албаније: KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, том II, књига великог формата и скупа, из више разлога неприступачна широким масама, па ни интелектуалцима, ни научницима. Не само тада, већ и данас, ако је потражите у Националној библиотеци у Тирани, рећи ће вам: "Немамо је!" А ово значи да је то цедирање Е.Чабеја било само формално, само за вањски свет, за Бонфанте-а и њему сличне, који су овако требали да се умилостиве да се не удаље из те Скупштине, да не избаце албанске научнике са својин научних скупова као политичаре, који су њиховој националистичкој велико-албанској и расистичкој политици потчинили науку и научну истину.

На тој Скупштини Е.Чабеј је рекао и ово:

 

"албански језик претставља лексичке везе са северним индо-европским језицима, и ту посебно са балтичким језицима... Кад се затим узму у обзир и старе позајмице из иранског језика, као и стари контакти са неким фино-унгријским језицима (Н.Јокл), и кад се са друге стране буде одмерило да два планинска венца Средњо-источне Европе, Карпати и Бескиди, налазе своје објашњење посред албанског језика, и само са њим међу свим живим индо-европским језицима (КАRPË, BJESHKË, ова са каснијим дифтонгирањем), тада, мислимо, неће се газити на трулу даску ако се каже да колевка предбалканског ступња албанског језика, у европској периоди индоевропских језика, била је једна зона негде на северу Балканског полуострва..."¹⁷⁾

 

Како видите из овог цитата, Е.Чабеј пориче аутохтонију Албанаца. Он пориче и порекло Албанаца од Пелазга, па и порекло Албанаца од Илира. Да су Албанци аутохтони и Илири, они би били на просторима где су актуелно, а не на СЕВЕРУ БАЛКАНА, на падинама Карпата и Бескида, у Трансилванији, данашњој Румунији, где илирским племенима нема трага ни пре нове ере, камоли у VI веку нове ере, кад Е.Чабеј каже да се тамо формирао албански језик. Чабеј је тај који је изјавио и да су Албанци стигли у Мат, област данашње Средње Албаније, у X веку нове ере и да територија, где данас живе Албанци, није зона рестрикције, већ експанзије.

И ова изјава Е.Чабеја је остала у сали где је одржана поменута Скупштина и прочитан тај његов рапорт, наравно и унутар корица цитираног издања KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE. Нигде друго Чабеј неће поновити то, јер је и то речено за спољашњу употребу и потрошњу, за смирење Бонфанте-а и њему сличних. За унутрашњу потрошњу, за индоктринирање Албанаца, наставиће се са претендирањем да су генеалошки следбеници Илира.

И академик Буда се на том скупу тако изразио. Између осталог он каже да Тунман и фон Хахн су "у романтичној фази албанолошких студија...полазећи само од формалних језичних критерија, узимајући сваки стари индоевропски елеменат ономастике за илирски и сваку стару карактеристику предисторијске керамике Централно-Источне Европе као илирску, прешло се у ПАНИЛИРИЗАМ, који је владао до 30-тих година овога века (XX,- КБ). Пионири панилиризма били су археолози и филолози Г.Коссина, Р.Муцх. Ц. Сцхуцххардт, Ј. Покорнy...Утицаји ових концепција нису нестали ни данас потпуно".¹⁸⁾

Али све то, много јасније изразиће будући претседеник Академије наука Албаније проф. Shaban Demiraj, који дословно пише:

 

"противници тезе да је илирског порекла албански језик, као најважнији језични аргуменат претставили су управо њихово претендирање да албански језик, као један језик типа сатем, нема како да буде "син" илирског језика, који је, према њима, био типа кентум. И заиста, кад би било исправно једно такво претендирање, тада свака даља дискусија за илирско порекло албанског језика тешко да би могла наћи један сигуран ослон".¹⁹⁾

 

На стр. 159 он наставља: "аргументи, које су донели противници тезе о илирском пореклу албанског језика, су јаки...." Док на стр. 166, каже и ово: "на први поглед ова образложења (Г.Вајганда) изгледају као да су сасвим засновани аргументи. Али, против њих се могу учинити низ критичких примедби...И поред тога, критика против ових образложења не може да служи у исто време и као једно неоспориво сведочанство у прилог тезе за илирско порекло албанског језика. Зато и ова теза има потребу да постане објекат испитивања".

Како видите, овај Албанац не само што признаје да хипотеза о илирском пореклу Албанаца још није доказана, већ суђерише и то да је могуће истина оно што каже немачки академик, проф. др Ханс Крахе, да Албанци нису ни Илири, нити Трачани, већ један засебан народ, без икакве везе са Илирима и Трачанима. На једном другом месту, заједно са проф. др Александром Стипчевићем, Албанац из Хрватске, Демирај изјављује да су албански и илирски два различита језика²⁰⁾, што значи и два различита народа.

Иако су ова четири најважнија албанолога, најкомпетентнији Албанци за те проблеме, признали оно што су већ од времена рекли страни научници о томе, да Албанци немају везе са Илирима, званична Албанија наставља са претендирањем о неоспорном пореклу Албанаца од Илира, арбитрарно изјављујући да је то већ и доказано, па и прихваћемо од светских научника. Сетите се само проф. др Јуп Кастрати, који у његовој књижурини од 800 страница урлице: "U argumentua origjina ilire e gjuhës shqipe!" (Аргументирало се илирско порекло албанског језика!)²¹⁾ иако за то није пружио ни један једини аргуменат, нити је оборио бар један оргуменат супротне стране.

До скора албански научници се нису усудили ни да спомињу њихове аргументе о илирском пореклу албанског језика, камоли и да их износе, Боже сачувај и да покушају да их докажу, бране. Они су само узнастојали на томе да су Илири и да је то рекао овај и онај светски познати научник, иако сасвим добро знају да тај научник није за то приложио никакав аргуменат. Међу Албанцима први је академик, проф. др Андрокли Косталари, који се усудио да спомене један "аргуменат", а ослањајући се на супозирање поменутог Тунмана: Албанци актуелно живе на територији где су некада живели Илири. И ово они сматрају својим главним аргументом. Има један век што им је на то дао достојан одговор немачки научник, академик, проф. др Херман Хирт, који каже: «Чињеница што Албанци живе, од XI века н.е. у једној области, где су у стара времена живели Илири, нема никакву важност ».²²⁾

У последње време, управо 1999, Албанац проф. асистент, др Xheladin Gosturani објавио је у име Албанаца њихових пет "аргумената", којима они претендирају да докажу своје илирско порекло²³⁾. Ми смо их детаљно анализирали и чињеницама оборили²⁴⁾. Овде наглашавамо да овај Џеладин Гостурани, за ово његово дело каже да "има велике вредности и неопходно је студентима четврте године Одсека за албански језик на Университетима Тиране, Шкодре (Скадар,- КБ), Елбасана Ђирокастре, за студенте који настављају са кореспонденцијом на овим одсецима, као и за албанске студенте на Косову, у Македонији и Црној Гори".

А у чему се састоји та "велика вредност" те његове књиге? Ево што каже Џ.Гостурани својим студентима: "Албански језик - син илирског, Албанци - синови Илира". Овиме почиње и завршава та његова историја албанологије, којој су рецензенти албански академици проф. Махир Доми и проф. др Сеит Мансаку. То његово претендирање се понавља са странице на страници, као какав рефрен сада већ сасвим баналне песме. Види се јасно да је ово главно преокупирање, вирулентно импењирање, актуелни и финални циљ тог његовог ћитапа најновије веронауке ових Албанаца, да под сваку цену утуве у мозак студентима да су Албанци синови Илира.

Али тако се не говори само студентима. Тако се говори и деци, оној најмањег узраста. Од самог почетка њиховог васпитавања, улива им се то са мајчиним млеком²⁵⁾. Затим, преко школског образовања, од првих дана, па - како видесте - преко аудиторија на факултетима, преко штампе, студија, књига, приватних и службених издања, са фирмом неодговорних људи, па и са фирмом професора и доктора наука, асистената, академика, преко свега и са фирмом Академије наука Албаније. Не само у Албанији, већ и код нас, у Србији, Македонији и Црној Гори. У Грчкој - H E! Грци су увек овим Албанцима показали где су границе њиховог безумља.

Овај став албанских "научника" о чему нам говори, ако не о њиховој недоследности и крајњој неодговорности, па и о њиховој дволичности, о њиховом византизму, сада већ целом свету познатој албанштини. Да немамо посла са науком, управо да имамо посла са политичком пропагандом, пред смрт признао је то јавно и писмено њихов врховни вођа, дуче, führer и учитељ, ipsissimus Енвер Хоџа, који отворено каже: "Албанској науци недостаје научна објективност". После његове смрти, а и пошто је прочитаo моје студије о овим проблемима, поновио је то и албански академик проф. др Алфред Учи.

Под гвозденом петом Енвера Хоџе албански научници Албаније били су приморани да буду дволични, јер би им друкчије Е.Хоџа прекинуо не само језик, већ и главу. Мој случај је био не само очигледан (и свима њима добро познат!), већ и опомена, претња за све њих. Али, овако су се албански "научници" понашали и ван граница Албаније. Штовише, ови нам нису ни дволични: они нам нису нигде ни зуцнули да Албанци нису аутохтони, да нису Илири, па ни Пелазги. Напротив, и кад у Албанији Чабеј, Буда и Демирај признају да Албанци нису аутохтони, да Албаници нису Пелазги, па ни Илири, албански научници ван граница Албаније настављају да свом силом ударају у бубњеве њихове аутохтоније, порекла од Илира, па и од Пелазга. Зашто? Па они нису добили за то carta biancu од Енвера Хоџе. Напротив, од њих је Е.Хоџа захтевао да урличу на сва уста за аутохтонију, за порекло од Илира, па и од Пелазга, да би се заглушио и онако мртви глас Чабеја, Буде и Демири-а.

Врхунац је свакако то што албански "научници" и дан-данас, и после смрти Енвера Хоџе, и после прокламисања слободе и демократије у Албанији, не само у Албанији, већ и ван њених граница, настављају са њиховим урлицима за аутохтонију, за порекло од Илира, па и од Пелазга. Што више, нама који се усуђујемо да мислимо друкчије, прете нам и смрћу, и то јавно, преко штампе и интернета, што није био случај док је Е.Хоџа био жив.

Ипак не смемо порећи да су се последње деценије јавили и достојни албански научници, који смело и недвосмисљено, искрено, признају да Албанци нису ни аутохтони, ни Пелазги, па ни Илири. И то сред Тиране! Не само усмено, већ и писмено, упркос претњи за шиканирање, за линчовање. И они нису мало. Ево да вам наведем само неколико имена: академик, проф. др Alfred Uçi, академик др. Vinçenx Golletti-Baffa, проф. др Isuf Luzaj, др Stavri Skendo, др Ardian Klosi, Аrdian Vehbiu, Fatos Lubonja, Аurel Plasari, Еdi Rama, проф. др Hasan Kaleshi, академик проф. др Luan Starova, Sokrat Dhima, Аrben Kallamata, парламентарац Kristo Goçi, професор Vangjush Simaku и др. Њихов број из дана у дан расте. Расте и њихова смелост. Расте и број оних Албанаца који се слажу са њима, па и оних који их јавно подржавају, плескају.

Др Ардиан Клоси је први, који ме преко штампе узео у своју одбрану још 1991, а 1995. године, сигурно пошто је прочитао моју збирку студија ILIRËT DHE SHQIPTARËT, изјавиће да се тезом о илирском пореклу Албанаца не може објаснити њихова историја, "Али,- наставља он,- боље да то не споменемо овде, да нас не назову антиалбанцем"²⁶⁾.

А пошто га назваше тако, мој ученик из злогласног затвора у Бурелу (Албанија) Фатос Љубоња, у одбрану А.Клоси-а, не само што објављује 12 аргумената Г.Вајганда, већ и изјављује:

 

"Колико смо могли да се упознамо са проблемом о пореклу Албанаца, изгледа нам да не можемо а да не констатирамо да хипотеза о илиро-албанском пореклу је фиксирана у Албанији у време Хоџиног поретка, тамо око почетка '60-тих година, као једна недискутабилна истина. До тада она није била табу...Густав Вајганд је међу првима који се супротставио са сериозним аргументима етногенези илиро-албанској. После '60-тих година изгледа да су албански научници, у име онога што смо назвали национал-комунистичка идеологија, задужени да докажу ову хипотезу, у једно време кад су противуречности у вези ње биле доста снажне. Дискусија око овог проблема наставила се у Албанији и на Првој Скупштини илирских студија године 1972, поглавито између албанских научника и страних. Изгледа нам да ова хипотеза остаје отворена за дискусију. Исто тако наше је мишљење да много шта у историји Албаније не налази нужно објашњење полазећи од ње..."²⁷⁾

 

После њих се огласио и албански историчар Ардиан Вехбиу, који изјављује ништа мање већ:

 

"...мит о илирском пореклу Албанаца сервирао се у свакаквим облицима, почев од књига за децу, са акцијама за употребу личних имена илирског порекла,- од новорођенчади до параброда,- и завршавајући са владајућом историјском идеологијом, која је често надахњивала хистерију аутохтоније..." широким народним масама" сервираће се илирска хипотеза, разголићена од сваког научног елемента и претворена у један обичан мит порекла, у један ритуал историјско-идиличан, у једну бању, где ће се причестити историјска имагинација Албанца дете..."²⁸⁾

 

Овиме је сигурно достигнут врхунац у цедирању Албанаца. Сада треба да очекујемо да и албанске власти цедирају, па да и у програму школа и факултета уведу истину о албанском народу, што треба да се огледа и у њиховој свакодневној и периодичној штампи и свим медијима, и у њиховим реаговањима против свих оних што настављају са индоктринитрањем Албанаца фалсификованом историјом, бесмисљеним претендирањима да су аутохтони, генеалошки следбеници Илира, па и Пелазга.

Наравно да ово треба да пре свих учине власти Србије, Македоније и Црне Горе, које су животно заинтересиране да се једном за свагда докрајчи са фалсификованом историјом албанског народа и са њиховим бесмисљеним територијалним претендирањима, са њиховим метежима, чаркањима, оружаним сукобима, тероризмом и дестабилизацијом овог дела Балкана.

За ово треба да је заинтересиран и цео свет, у првом реду Европа, која је не мање узнемирена од абсурдних претендирања ових Албанаца, а којој од њих прети и нови светски рат, већ запаљен на Балкану.

Време је да се и светски научници окупе, па да о овим проблемима рекну своју последњу реч. Ако се они у томе спречавају од хушкача новог светског рата, бар научници Србије, Македоније, Црне Горе и Грчке, чији су народи директно угрожени од албанске обијести, могу се скупити, продискутирати проблем и, бар на својим територијама успоставити научну истину о Албанцима и њиховом пореклу.

 

_____________________

1) Н.Јокл је изјавио да су Албанци стигли ту где су данас негде у IV-V веку наше ере. Фалсификујући историју, албански академичари дан-данас пишу да је он тобоже "бранио аутохтонију Албанаца". Видите за ово њихово дело FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Тирана 1985, стр. 435, глас JOKL.

2) LEKA, prof. Astrit: LA SUISSE, Женева 1995. Овај Албанац претендира да су Албанци аутохтони и у Швајцарској, да су и Женеву тако крстили они, па да актуелно у Швајцарској имају 2% становништва ове земље и - упоређује их са Ретро-Романима, који су 1% становништва и имају свој кантон, па им је и језик уведен као четврти званични језик Швајцарске. Овиме се сигурно алудира да би њихов, албански језик, требао да буде четврти званични језик Швајцарске и, разуме се, да и они имају бар један кантон њихов, ако не и два кантона.

3) Албанац Еqrem Çабеј каже да су Албанци стигли ту у X веку нове ере: Disa mendime mbi marrëdhëniet gjuhësore rumuno-shqiptare,- часопис STUDIME FILOLOGJIKE Бр. 1, Тирана 1975, стр. 52.

4) БУРОВИЋ, Каплан: ПРЕТЕНДИРАЊА АЛБАНАЦА, Женева 2004, видите студију Албанска територијална претендирања, стр. 101-110.

5) BUDA, Aleks: Ilirët e jugut si problem i historiografisë,- рапорт, одржан 1972. године на Скупштини илирских студија у Тирани, објављен у делу KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, том I, Тирана 1974, стр. 53

6) БУРОВИЋ, Каплан: Албанци нису аутохтони, објављено у српске интернетске новине ИСТИНА Год. II, Бр. 90, Беч 31.XII.2006.

7) ÇАBЕЈ, Еqrem: Problemi i vendit të formimit të gjuhës shqipe,- рапорт, одржан 1972. године на Скупштини илирских студија у Тирани, објављен у делу KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, том II, Тирана 1974, стр. 9.

8) DEMIRAJ, Shaban: GJUHA SHQIPE DHE HISTORIA E SAJ, Тирана 1988, стр. 22.

9) КАSTRATI, проф. др Јup: Е drejta është në anën e shqiptarëve në Jugosllavi,- лист BASHKIMI, Тирана 30.IX.1990, стр. 1, кол. I.

10) ÇАBЕЈ, Nelson: АUTOHTONIA E SHQIPTARËVE, Тирана 1990.

11) UNIVERSITETI SHTETEROR I TIRANËS - Instituti i Historisë: HISTORIA E SHQIPËRISË, том I, Тирана 1959, стр. 29.

12) GOJÇAJ, Anton: Више од критике, лист ГЛАС ЦРНОГОРЦА, Подгорица, октобар 2002.

13) БУРОВИЋ, Каплан: Насиље над историјом, лист ГЛАС ЦРНОГОРЦА, Подгорица, у четири наставка, од 22-25. августа 2002. Прештампано у мојој књизи ОД ИЛИРОМАНИЈЕ ДО ТЕРОРИЗМА, Женева 2002, стр. 71-85.

14) КАSTRATI, проф. др Јup: HISTORIA E ALBANOLOGJISË, Тирана 2000, стр. 579.

15) БУРОВИЋ, Каплан: Фалсификована албанска историја,- студија, објављена спрва у српске интернетске новине ИСТИНА Год. I, Бр. 50, Беч 05.II.2006; затим прештампана и у мом делу ЗОВ КОСОВА, Женева 2006, стр. 8-17.

16) БУРОВИЋ, Каплан: Фалсификати Ислама Бафтјари-а,- студија, објављена у мом делу ЗОВ КОСОВА, Женева 2006, стр. 109-140 ; prevedena na makedonski jezik i preštampana u delu ALBANSKITE ISTORISKI FALSIFIKATI, Struga 2009.

17) ÇАBЕЈ, Еqrem: Problemi i vendit të formimit të gjuhës shqipe,- цит. дело, стр. 9.

18) BUDA, Aleks: Ilirët e jugut si problem i historiografisë, цит. дело, стр. 51-52.

19) DEMIRAJ, Shaban: цит. дело, стр. 21-22.

20) DEMIRAJ, Shaban: Gjuha shqipe dhe historia e saj,- у листу DRITA, Тирана 19. март 1989, стр. 11, кол. I.

21) КАSTRATI, Јup: HISTORIA E ALBANOLOGJISË, цит. дело, стр. 170

22) HIRT, Hermann: Die Sprachliche Stellung des Illyrischen, у FESTSCHRIFT FÜR H.KIEPERT, 1898, стр. 179 и 181 н., као и у DIE INDOGERMANEN I, 1905, стр. 141.

23) GOSTURANI,  Xheladin: HISTORIA E ALBANOLOGJISË, Тирана 1999.

24) По први пут сам се заузео том његовом књигом једним мојим малим приказом, који се под насловом GOSTURANI, prof. as. dr. Xheladin: HISTORIA E ALBANOLOGJISË објављује на албанском језику у мојој књизи МIKROLOGJIRA, Женева 2000, стр. 18-19. Затим сам о тој књизи писао и на нашем језику рецензију ЏЕЉАДИН ГОСТУРАНИ: ИСТОРИЈА АЛБАНОЛОГИЈЕ, објављена у мојој књизи ОД ИЛИРОМАНИЈЕ ДО ТЕРОРИЗМА, Женева 2002, стр. 43-48. На крају сам тих његових пет "аргумената" детаљно анализирао у мојој студији АРГУМЕНТИ АЛБАНАЦА - наводно за своје илирско порекло,- објављено по први пут у мојој књизи СТВАРНОСТ И АЛБАНСКЕ ИЛУЗИЈЕ, Женева 2001, стр. 15-21, преведено на македонски језик и штампано у мојој књизи АЛБАНЦИТЕ ГИ ИРИТИРА ВИСТИНАТА, Женева 2006, прештампано на наш језик у српске интернетске новине ИСТИНА, Год. III, Бр. 62, Беч 30.IV.2006.

25) БУРОВИЋ, Каплан: Масакрирање и тровање душе и савести албанске деце почиње још од мајчине дојке,- чланак, објављен у мојој књизи ОПТУЖУЈЕМ, Женева 2006, стр. 9-12.

26) КLOSI, dr Ardian: LETRA IV, часопис PËRPJEKJA, Год. II, Бр. 2, Тирана 1995, стр. 15.

27) LUBONJA, Fatos: Ndërgjegje historike, часопис PËRPJEKJA Год. II, Бр. 3, Тирана 1995, стр. 80.

28) VEHBIU, Ardian: Shqiptarët, ilirët dhe thrakët, часопис PËRPJEKJA, Год. II, Бр. 6, Тирана, април 1996, стр. 77.

 

 

 

Истина и помирење на ex-YU просторима
Мрачне игре око Сребренице

 

Александар Павић

понедељак, 18. јануар 2010.

Каква је то „резолуција о Сребреници", где тачно пише да је то „наша обавеза" и како тачно та „обавезна" резолуција треба да гласи, председник Србије Борис Тадић у својим обраћањима на ту тему још није изричито рекао. Злослутна су, међутим, бар два наговештаја: 1) Тадић је изабрао Телевизију Републике Српске да своју намеру саопшти целокупној српској јавности, и то дан после Св. Архиђакона Стефана, славе Републике Српске и 2) следећег дана, на ударном Другом дневнику РТС, док је спикер говорио о страначким реакцијама на Тадићеву најаву, иза њега је стајао велики број, „8372...". Први моменат је злокобан јер је дошао као хладан туш на прославу Републике Српске, и то у моменту када је српски ентитет у Дејтонској Босни и Херцеговини под највећим међународним притиском у својој историји. Као дипломирани психолог, председник Србије је морао да зна колико његова најава, баш у то време и тим поводом, може да деморалише и становништво и руководство Републике Српске које, осим Србије – и, још увек у мањем обиму, Русије – нема истинског ослонца у свету. Уз то, сви у Републици Српској су свесни да извештај Комисије за испитивање догађаја у Сребреници, донет 2004. под притиском Педи Ешдауна (који је, према сведочењу француског пуковника Патрика Бариоа у Хагу, „издиктирао извештај Комисије", која, ипак, нигде није признала постојање „геноцида"), не да није донео Републици Српској ништа добро, нити примакао становнике Босне и Херцеговине некаквом помирењу, већ је само интензивирао хистеричне позиве Хариса Силајџића и сличних да се „геноцидни ентитет" укине. Дакле, морамо закључити да је, као професионални психолог, Тадић знао ефекат оваквог свог наступа, и да је то свесно урадио, управо са поменутом сврхом (овде би му једини изговор могао бити ако му је у главу ударила недавно примљена вакцина против новог грипа, на начин како је ударила Министра здравља, Томицу Милосављевића, који се неконтролисано клиберио пред камерама Другог дневника РТС после пелцовања крајем прошле године).  Други моменат је, пак, злокобан јер је реч о бројки која стоји на споменику у „Меморијалном центру" у Сребреници, којег је 20. септембра 2003. отворио познати борац за истину, бивши председник САД Бил Клинтон. Број „8372" представља, према наводима Федералне комисије за нестале особе БиХ, број „несталих жртава геноцида на подручју Регије Сребреница". Већ ова квалификација представља бесмислицу јер, како се може знати да ли је неко „жртва геноцида" без форензичког налаза који, опет, није могућ ако је жртва „нестала"? А три тачке иза бројке нису штампарска грешка: оне треба да сведоче о томе да, како пише на споменику, тај број „није коначан". Злокобно је то што се ова, ничим доказана, потпуно произвољна бројка некритички нуди гледаоцима најгледаније информативне емисије у Србији. Водитељ дневника се чак није ни осврнуо на њу, што треба да сугерише да је неупитна. А није. Заправо је изузетно упитна, што би требало да зна, ако не сваки боље информисан грађанин Србије, а онда свакако сваки уредник, водитељ, па и радник државног информативног програма. Дакле, знали су, и свесно су ту бројку некритички сервирали вишемилионском аудиторијуму, који управо од Медијског јавног сервиса зависи за већину својих информација.  Ова два момента веома личе на оно што се у стручним, махом војно-обавештајним, круговима назива „САЈОП" (PSYOP), што је скраћеница за „психолошке операције" (Psychological Operations). Кратка дефиниција са једног америчког сајта посвећеног овом аспекту ратовања гласи: „Психолошке операције или САЈОП су планиране операције за преношење одабраних информација и показатеља публикама, ради утицања на њихове емоције, мотиве, објективно резоновање и, напокон, понашање организација, група и појединаца. Коришћено у свим видовима ратовања, то је оружје чија је делотворност ограничена само довитљивошћу команданта који их користи." Српска јавност, можда боље од и једне у свету, може да наведе и конкретне примере САЈОП-а: извештавање о „гранатирању" реда за хлеб у улици Васе Мискина у Сарајеву (коришћено као повод за увођење међународних санкција СР Југославији 1992.), наводи о „десетинама хиљада" силованих муслиманки од стране „српских снага у Босни" (коришћено као средство сатанизације која би оправдала одржавање и додатно стезање санкција), извештавања о „српским гранатирањима" сарајевске пијаце Маркале (коришћена као повод за НАТО-бомбардовања Републике Српске 1994. и 1995.), извештавање о „масакру" у Рачку (коришћено као повод за почетак НАТО-бомбардовања СР Југославије 1999.). У свим овим случајевима „пренесене су одабране информације ради утицаја на емоције и објективно резоновање" – овог пута светског јавног мњења, које је требало да, без претходног, дефинитивног утврђивања истине, подржи агресивни војни ангажман западних војних снага у бившој Југославији.  Што се тиче догађања у Сребреници у јулу 1995, са разлогом се може рећи да је њихово тумачење од стране западних влада и мас-медија такође коришћено као САЈОП. И то су прозрели многи независни посматрачи из самог исходишта сребреничког САЈОП-а. На пример, Едвард Херман, професор на једном од најбољих светских универзитета, Универзитету Пенсилваније (САД), је 2005. написао: „'Сребренички масакр' представља највећи тријумф пропаганде у балканским ратовима... То је симбол српског зла и муслиманског статуса жртве, као и праведности западног растурања Југославије и интервенције на више нивоа, укључујући и бомбардовање и колонијалну окупацију Босне и Херцеговине и Косова." Стела Џатрас је, пишући за амерички антиратни сајт „Antiwar", прозрела игру још 2000. године: „Сребреница једнако је холокауст. Сребреница једнако је геноцид. Сребреница једнако је етничко чишћење. И, пошто се сада дискредитују тврдње о масовним гробницама и геноциду на Косову, постоји ли бољи начин да се настави с демонизацијом Срба него да се амерички народ подсећа на Сребреницу? Јер има још незавршеног посла у распарчавању Југославије, путем ампутације Црне Горе, Санџака и Војводине. Звер Новог светског поретка неће бити задовољна док не напуни желудац, а то захтева да амерички народ прихвати следећу интервенцију НАТО пакта на Балкану." Тара Мекормак са лондонског Вестминстерског универзитета је у енглеском часопису „Spiked" 2005. написала: „Од Косова 1999. до Конга 2005, Сребреница се истиче као коначни доказ да је Запад морално обавезан да војно интервенише у конфликтним ситуацијама. Џек Строу (тадашњи британски министар спољних послова, прим. аут.) је правдао западну интервенцију у Македонији 2001. користећи Сребреницу као пример шта се дешава када се Запад устручава да интервенише. Либерални коментатор Дејвид Аронович је употребио исти аргумент да би оправдао своју подршку војној акцији у Ираку. Говорећи о убиству 60 конгоанских војника од стране војника УН, генерал УН Патрик Камерт је износио аргументе у корист снажне војне интервенције, због 'лекција из Сребренице, Сомалије и Руанде."  Читајући ове наводе, може се, нажалост, доћи до закључка да нас наши главни државни медији припремају за резолуцију о Сребреници користећи непријатељски САЈОП – који ми сви, путем ТВ претплате, још и спонзоришемо. Али то је наговештено у Њујорк тајмсу још 9. маја 1999. („Шта је потребно да се Србија очисти?"), у јеку НАТО-бомбардовања, када је Соња Бисерко понудила следећи рецепт за Србију: „Подизање оптужнице против Милошевића од стране Хашког трибунала. Војни пораз Србије и демилитаризација земље. Суђења којима је дат висок публицитет, која ће натерати Србе да се суоче са дивљаштвом почињеним у њихово име. Западно преузимање мас-медија, уз строгу забрану ширења екстремног српског национализма." (Истини за вољу, Соња Бисерко је уз ово тражила и „Маршалов план за Балкан". И то је, за дивно чудо, једино са списка жеља што није испуњено.) Дакле, јасно је да оваква медијска припрема – илити „спиновање" – не обећава ништа добро. Као ни Тадићеве речи из интервјуа за „Политику" од 13. јануара 2010: „Морамо покретати иницијативе које мењају стварност у позитивном смеру." Овде треба рећи да је Тадић тај који је већ почео да „мења стварност" својом тврдњом да је доношење некакве резолуције о Сребреници „наша обавеза" – што апсолутно, ни у једном смислу није тачно. Таква „обавеза" не постоји ни у пресуде Међународног суда правде, ни у једном другом акту. То је, изгледа, Тадићева обавеза према неком, али он нема право да је преузима у име свих.  Али Борис Тадић би морао да зна и у ком правцу неки други желе да „мењају стварност" када је реч о Србији. На пример, неизбежна Дорис Пак, шеф Делегације ЕП за односе са Југоисточном Европом, која је испред европских народних партија усаглашавала текст резолуције којим је Европски парламент у јануару 2009, на предлог Јелка Кацина, означио 11. јули као „дан сећања на Сребреницу". Ево какву стварност за Србију жели овај поносни носилац хрватског Реда Звонимира и почасног доктората Универзитета у, иначе, изузетно толерантном и мултиетничком Задру: „Напомињем да ова резолуција није направљена против Срба, али као Немица могу да разумем да Срби осећају кривицу због онога што се десило у Сребреници. Нису сви Срби у БиХ одговорни за злочин, али сви имају заједничку прошлост своје нације, као што је и Немци имају." Дакле, Срби треба да постану Немци – али само у „заједничкој прошлости" која је, разуме се, обележена злочином, тј. „геноцидом". Да ли грађани Србије желе овакву „стварност"? Да ли је то та нова „стварност" за коју Тадић жели да „преузме одговорност", у име целе нације? Тадић је аудиторијуму у Републици Српској и Србији рекао да „политика која је одговорна не значи да увек мора да повлађује хтењима и осећањима грађана". Шта ћемо, међутим, ако ти исти грађани желе да им се „повлађује" у само једној ствари изнад свега – у истини?  У смислу таквог „повлађивања", погледајмо, у кратким цртама, како би изгледао САЈОП који не би био непријатељски као што је садашњи Тадићев и Јасеров (скраћеница за „Јавни сервис"), који би на прави начин припремио српско јавно мњење за евентуално доношење неке резолуције о Сребреници. С тим, наравно, што би, ако не као припадницима православно-византијске традиције а оно бар као једним од већих жртава савременог САЈОП-а (наравно, ипак мањих од оних у Ираку и Авганистану), нама требало да буде испод части да користимо његове манипулативне технике. Рецимо, дакле, да би се наша техника могла звати, на пример, Операција истине – ОПИС. Једноставно оружје, са одговарајућим именом, и још једноставнијом применом. Погледајмо.  Дакле, како би било кад би се, у склопу нашет ОПИС-а, на Медијском јавном сервису, рецимо, на ударном Другом дневнику, гледалишту за почетак саопштила ноторна истина да је једини судски утврђени непосредни извршилац злочина у Сребреници у јулу 1995. – један Хрват из Босне (прецизније, из околине Тузле)? Реч је, наравно, о Дражену Ердемовићу, који је, у замену за своја конфузна, контрадикторна сведочења, на којима је заснована целокупна „званична верзија" злочина у Сребреници, и „признање" да је учествовао у стрељању „између 70 и 100 људи" (без могућности да га и један адвокат унакрсно испита, пошто га је Хашки трибунал на време прогласио „ментално нестабилним"), осуђен на укупно пет година затвора, а пуштен после три и по. Када би се ова фрапантна, али крајње једноставна истина саопштила српском јавном мњењу од стране државне телевизије – каква би била реакција аудиторијума, тј. већине бирачког тела, и какав би био његов однос према усвајању некакве резолуције о Сребреници? Да ли би српско јавно мњење прогутало „обавезу" да Србија „прихвата одговорност" за злочине једног босанског Хрвата, и то почињене на територији друге државе, под не зна се чијом командом (јер, ланац команде 10. диверзантског одреда, којем је Ердемовић припадао – и то, ако је веровати, после ангажмана у ХВО и Армији БиХ – никад и нигде није непобитно утврђен)? Јер, не заборавимо – а лако је заборавити, услед непрестаног, деценијског сребреничког САЈОП-а – да је Ратко Младић још увек само оптужен, и да никаква његова кривица није доказана, и да сам Ердемовић, у свим својим сведочењима, није успео да генерала Младића непосредно повеже са злочином којег је сам признао да је починио. Да ли је то та „заједничка прошлост нације" коју Дорис Пак жели да нам наметне – у коју треба да уградимо једног босанског Хрвата, осведоченог злочинца? И не би ли било логичније да Дорис Пак ову „заједничко прошлост" понуди, на пример, баш Задру, градићу који ју је већ толико задужио и који се својим хрватством – а и тековинама Другог светског рата у Хрватској – толико поноси?  Када би се ствар овако представила, многима би вероватно пало на памет да би текст резолуције једноставно могао да гласи: „Осуђујемо чињеницу да је један босански Хрват побио толике муслимане у Сребреници." Неким, пак, другим гледаоцима Медијског јавног сервиса би вероватно пало на памет и следеће питање: да ли је могуће да се за ово председник Србије извињавао у Сребреници? А некима би сигурно пала на памет и следећа констатација: нису чак могли да нађу ни једног Србина као непосредног извршиоца, већ су морали да употребе једног Хрвата. Затим би могле да уследе и неке генерализације, које би евоцирале непријатна подсећања на Други светски рат, што би, разуме се, нарушило „братство и јединство наших народа и народности", које, изгледа, ЕУ, која из историје очигледно ништа није научила, настоји да нам наметне. Али – то је цена истине. И то је једино оно за шта наши политичари треба да буду „спремни да ризикују", како рече председник у свом телевизијском обраћању, када нешто раде у опште име.  Наравно, Ердемовић представља само један мали део истине која се систематски крије од српске јавности како би јој се наметнула „нова стварност". Постоје многе истине, који су изговорили још неки храбри странци, које наше гледалиште изгледа, ипак, још увек „нема право да зна". А можда није ни чудо, с обзиром да се мишљење странаца овде толико цени. Не би ли било занимљиво на Медијском јавном сервису интервјуисати, на пример баш у Другом дневнику, и Филипа Корвина, највишег званичника УН у БиХ у лето 1995. (Координатора за цивилна питања и Делегата Специјалног изасланика Генералног секретара УН), који је неколико пута (последњи пут у интервјуу немачком „Јунге велту" од 31.7.2008.) јавно изнео тврдњу да је у Сребреници у лето убијено „око 700" људи, додајући да „разлика између 700 и уобичајено наведених 8000 није бројчана – она је политичка". Не би ли било занимљиво упоредити његову тврдњу – наравно уживо – са сведочењем португалског официра Карлоса Мартинса Бранка, једног од главних УН-ових посматрача на терену у Сребреници током јула 1995, који је још 1998. написао: „Мало је сумње да је најмање 2000 босанских муслимана погинуло у борбама против боље обучене и боље вођене Војске Републике Српске/Војске босанских Срба. Ипак, остаје питање, КАДА је већина тих жртава пала? По анализи која следи, то је било пре коначног пада Сребренице: муслимани су пружили врло мали отпор у лето 1995." Са своје стране, Јосиф Бодански из Међународног удружења за стратешке студије у Вашингтону, међународно познати стручњак и саветник америчког Сената за тероризам, који је 2003. назвао (тадашњу) цифру од 7000 убијених у Сребреници "дезинформацијом", могао би уживо да понови и следећу своју тврдњу: "Сви независни форензички докази указују на број од неколико стотина муслиманских жртава, и то вероватно у нижим стотинама. Непрестано инсистирање на високом броју муслиманских жртава такође служи прикривању претходних убистава српских цивила у том граду од стране муслимана." А уз ове добре људе, гост у студију би могао да буде и патолог др Љубиша Симић, чије се најновије анализе форензичких података управо подударају са претходним тврдњама, помињући нешто мање од 2000 укупних жртава, од којих укупно 442 показују скоро непобитне карактеристике погубљења? Додајмо ту још и проф. др Жељка Вујадиновића, члана Комисије за испитивање догађаја у Сребреници, који би само могао да понови оно што је већ рекао, на пример о бројци „8372...": „За људе на списковима несталих у Сребреници никада није речено да су убијени и мртви, јер међу њима пронађени су и живи људи и они који су страдали у операцијама које су се десиле и прије 1995. године, као и оних који су касније умрли природном смрћу. За неке је утврђено да су промијенили идентитет и да живе на другим мјестима, други су издржавали казну за кривична дјела."   Ето како би могао – заправо морао! – да изгледа наш домаћи САЈОП, тј. ОПИС, за припрему јавног мњења у Србији за евентуално доношење резолуције о Сребреници И, као претплатници, имамо право да га захтевамо, како од медија, тако и од председника државе. Јер, ако је неко заборавио – а очигледно јесте – једна од кључних „европских вредности" је бескомпромисно трагање за истином. У том погледу, Европљанин на којег се сви позивају, Галилео, био је неумољив: „Ипак се окреће." А, у случају Сребренице, „ипак није онако како се тврди". А „наше право да знамо" је како је тачно било. И то је једино оно на шта председник Србије и Скупштина Србије у некој својој резолуцији имају право – и обавезу – да позову. На утврђивање праве истине о Сребреници. И то не само у јулу 1995.   (Печат, 15.1.2010.)

 http://www.pecatmagazin.com/2010/01/14/mracne-igre-oko-srebrenice/