Претражи овај блог

недеља, 16. мај 2010.

Vedrana Rudan: Soroš je glavni terorista, a ne Bin Laden

Ekskluzivni intervju: Vedrana Rudan

Vedrana Rudan: Soroš je glavni terorista, a ne Bin Laden

Najkontroverznija hrvatska književnica u ekskluzivnom intervjuu za Pressmagazin govori zašto će Srbi i Hrvati konačno postati braća u Iraku, objašnjava ko drži svet u šaci i diriguje globalnom krizom i kako ćemo se probuditi na svoj četrdeseti rođendan shvativši da u životu nemamo ništa osim kredita

1

 

Od samog početka svoje književne i novinarske karijere Vedrana Rudan je svojim stavovima regrutovala verne obožavaoce, ali i opake protivnike. Još od otkaza koji je dobila kao prva osoba koja je pala u Tuđmanovoj „slobodi", preko kontroverznog romana „Uho, grlo, nož", pa do prošlogodišnjeg javnog linča zbog napada na Izrael, ne prestaje da se diže prašina oko tekstova i izjava ove popularne književnice koju su u spisak sumnjivih stavili Katolička crkva, bivši i sadašnji režimi, ali i američki Stejt department. Povodom izlaska novog romana „Dabogda te majka rodila" Vedrana Rudan je dala ekskluzivni intervju Pressmagazinu u kojem je objasnila zašto narodima na ovim prostorima nema pomoći pa je otuda besmisleno boriti se za njihova prava.

Na početku tranzicije rekli su nam da je ona oročena i da moramo da prođemo kroz nju kao i svi. Međutim, ne vidi joj se kraj iako je već uveliko izvršena podela na „gospodare" i „robove". Šta nas još čeka i u kojoj smo fazi?

- Nema nikakve dileme da će ovo stanje trajati doveka, samo će nijanse biti prihvatljivije ili ne. Trenutno je to samo korak do još težeg ropstva i biće nam sve gore i gore. Kapital ima sredstva kontrole. Ima dirigovanu bedu i dirigovan pad evra, rast dolara i obrnuto. Nedavno su nemački novinari izneli tezu da svet ne uništavaju teroristi sa turbanom, kao npr. Bin Laden, jer ko zna da li on postoji i da li je ikada postojao, već su jedni od najvećih svetskih terorista Soroš i kompanija. Oni ubijaju i uništavaju više ljudi u jednom danu nego što je to Bin Laden učinio za deset godina. To su teroristi u finim odelima koji drže svet u šaci i nikome ne pada na pamet da na njih baci bombu jer se do njih ne može doći. Bin Laden i opasni momci u turbanima mogu baciti bombu na voz, avion, metro, ali ne mogu doći do onih pravih i za mene je Soroš glavni terorista, a ne neki tamo Muhamed Bili Bali. Ponosna sam na svoju rečenicu „Pet 'koka-kola' jebe celi svet", i to sam rekla 2009. i pokazalo se da sam bila u pravu. To je suština, a nama ostaje samo pitanje koje ćemo sigurno sebi postaviti „Kako to da imam 40 godina, a nemam u životu ništa osim kredita".

Svedoci smo idiličnih odnosa Tadića i Josipovića, koji su imali čak tri susreta u mesec dana. Da li ima šanse da se ta idila prenese i na dva naroda i da i oni počnu da žive u dobrosusedskoj harmoniji koju može pokvariti samo neka Kecmanova trojka u poslednjoj stotinki?

- Mi Hrvati i vi Srbi mislimo da smo bitni, ali nismo. Mi smo dva naroda koja su zavadili političari, predsednici država, a ti predsednici su bili projekat, a ne neke posebne ličnosti. Međunarodnom kapitalu je trebalo da se Srbi i Hrvati pokolju i onda su Srbima kao jedinu varijantu ponudili Miloševića. Oni su ga izabrali, a ne srpski narod, kao što su i nama ponudili ustaše iz Kanade i Tuđmana. Njih dvojica su se uglavnom dobro slagali, a mi smo se dobro klali. Sada su u ponudi „projekat Josipović" i „projekat Tadić" i među njima nema razlike. Jedino što je Tadić mnogo lepši, ali oni nisu plaćeni da misle, već da izvršavaju i ništa što rade nije njihova ideja. Sad se Tadić i Josipović sreću u mom rodnom gradu Opatiji i smeše se. Klanje je aut, jer je projekat da Srbi i Hrvati treba da budu braća i da kao takvi odu u Irak, Iran ili Avganistan i da kao braća tamo kolju već koga treba da kolju. Tako da me njihovo smeškanje ostavlja prilično hladnom.

Crkvu nije uspeo da uništi, a ni da demodira ni let „Apola 7", pronalazak „penicilina" i interneta, ali će je izgleda dotući najnovije pedofilske afere?

- Katolička crkva je opako načeta... aleluja! Sva ta silovanja dečačića koja traju već stotinama godina sad su došla na naplatu računa, pa se čak i papa tretira kao više nego sumnjiva osoba. Jer papa koji u osamdeset i nekoj godini nosi crvene „prada" cipele šalje jasnu poruku. Prvo da je bogat, bahat i da ga briga za sirotinju koju zastupa, a drugo da je u najmanju ruku čudan muškarac jer nosi crvene „prada" cipele. Katolička crkva je načeta na moju veliku radost i prvi put je prešla u defanzivu. Takođe, prvi put priznaje da je puna homoseksualaca, što samo po sebi nije loše, kad ne bi baš njih crkva proganjala, dakle, dvolična je. Mislim da nisu katolički sveštenici postali pedofili zato što im je celibat naređen, nego su ušli u Katoličku crkvu jer su pedofili i onda je to za njih fenomenalno mesto gde mogu nekažnjeno drapati dečake i pozivati na džihad protiv žena. Presrećna sam što sada u Irskoj niko ne ide u crkvu. Svi smo shvatili s kim imamo posla, ja odavno, a ovi siročići koji su iskreno verovali u 10 božjih zapovesti, koje su fantastične i ja ih se držim koliko god mogu, tek sad vide da ih se popovi ne drže i mislim da je ovo početak kraja Katoličke crkve. Sad je opet pitanje zašto se to baš sada dešava jer su mogli zbog istih tih stvari propasti i pre 50 godina. Nekome je baš sad zasmetala Katolička crkva, a mislim da se zamerila međunarodnom kapitalu, jer Katolička crkva je međunarodna korporacija. Crkva nije neka humanitarna organizacija, već su to veliki biznismeni i očigledno da je narasla više nego što treba i sad joj treba malo srezati krila da se povuče. Neka jača korporacija ih je uhvatila za vrat i kad se malo smire, onda će se zaboraviti i na pedofile i na pedere.

a

DILEMA: Obama ili Berluskoni

Do kada će trajati fascinacija Obamom i da li je korektno da je nekom simpatičniji Sarkozi ili švalerčina Berluskoni?

- Ljudi osećaju potrebu za nadom ili će im život postati besmislen. Ako vi radite od jutra do sutra ne da biste živeli, već da biste preživeli, onda morate reći: „Aha, kad Obama dođe na vlast, možda će mi biti bolje." Amerika je crnog Obamu prodala da bi nam poručila: „Mi smo drugačiji, mi nismo više svetski policajci i sad smo mnogo mekši."

Mnoge stvari su zajedničke Srbima i Hrvatima, pa i aktuelni napadi na Mesića i Tadića na „Fejsbuku".

- Zašto bi neko sada napadao Mesića? Ko je on uopšte danas? Mesić je sada samo bivša lutka na koncu i možda godi njegovoj sujeti da neko želi da napadne starca od 100 godina, kao što bi meni, koja imam 60 godina, godilo da mi neko na ulici zviždi, ali ne zviždi jer sam aut, kao što je i Mesić aut, ali na „Fejsbuku" se može svakome pretiti. Tako i Tadiću svako preti, ali i Mesić, Josipović i Tadić treba da se boje svojih. Ali ti preko „Fejsbuka" s njima ne komuniciraju.

„Dim iz Aušvica je večan, a dim iznad Gaze je pičkin dim" je rečenica zbog koje ste dobili otkaz na TV Nova, a i postali sumnjivi američkom Stejt departmentu.

- To je najbolja rečenica koju sam u životu napisala. Pojedini Jevreji misle da im holokaust može biti alibi za sve zločine koje vrše trenutno nad Palestincima. Mislim da ne postoji večna žrtva sa velikim „ž", kao što ne postoji ni večni zločinac sa velikim „z". Ja bi trebalo, kao nekakva Hrvatica, biti doveka ustaša koja čim vidi Jevreja na 100 kilometara treba da se pokloni i kaže „oprosti". Ne pada mi na pamet, jer takozvano klanjanje smatram farsom. Šta se ti imaš klanjati onome koji sa onima koji su nastradali pre 60 godina i nema nešto zajedničko. Naprotiv, ponašaju se kao Hitler, kao neprijatelj svojih očeva i baka. I smeta mi ta jevrejska hipersenzibilnost jer oni definitivno misle da su ibermenši, nadljudi. Dakle, okej, ti misliš o sebi da si velik, ali ja mislim da si veliki koliko sam ja velika, ali i mali koliko sam ja mala. Mene užasava činjenica da mogu na ulici reći slobodno da su Švajcarci govna i svi će za mene reći da sam prostakuša, ali ako kažem „Jevreji su govna" svi će za mene reći da sam učinila zločin, jer je njih holokaust trajno definisao kao svece i žrtvu. Ali šta je sa Ciganima koji su se u istim tim logorima pretvorili u dim, pepeo, sapun ili deo nečije lampe u sobi? Gde su filmovi o Ciganima? Gde su ljubavni filmovi o Ciganki u logoru? Kako to da ne znamo nijedno cigansko ime koje je nastradalo u logoru? Meni to smeta. Jevreji su trajna žrtva zato jer imaju novaca da plate taj status. Oni ubijaju Palestince jer imaju lovu i jer im Amerika pruža pomoć. Sad, kada je Obama malo stegao kesu, odmah su ga proglasili antisemitom. Ali Obama nije stegao kesu na svoju ruku, već mu je neko rekao da to uradi, a taj neko je uložio u njegovu kampanju dve milijarde i 100 miliona dolara. I sad zamislite koje je njegovo polje slobode. On nema pravo ni zube da opere pastom koju mu neko ne diktira. Dakle, ako je on stegao kesu Jevrejima, to znači da je Amerika stavila malo Jevreje pod kontrolu jer je i Americi neko poručio „dosta je". Amerika je u frci velikoj i prodata je Kinezima, Arapima, pitaj boga kome i neko od tih vlasnika Amerike je rekao „daj malo te Jevreje smiri". Dobila sam otkaz jer sam palestinskoj pobijenoj deci dala ime. I to mi ne mogu oprostiti i ja se time ponosim. Zamislite, Stejt department kao problem u izveštaju o poštovanju verskih prava u Hrvatskoj vidi problem u meni, koja sam jedno obično hrvatsko piskaralo koje nema nikakvu moć. Ponosna sam na tu svoju epizodu apsolutnu i to je antologijska rečenica.

To vam je bio drugi otkaz, a prvi put ste otpušteni kao žrtva Tuđmanovog režima.

- Bila sam prvi novinar koji je dobio otkaz u Hrvatskoj jer sam uvredila Tuđmanovu lentu. U ono vreme, iako Hrvatica, bila sam veći Srbin od svih Srba. Međutim, neki Srbi u Hrvatskoj su dobili bar nešto. Neke spaljene kuće su im podignute, poneko im se izvinio, ali zanimljivo je da mi Hrvati koji smo grozno prošli u Tuđmanovoj Hrvatskoj nismo nikad dobili ništa od izvinjenja i stvarno se pitam zašto su srpska prava u hrvatskom fašizmu veća od hrvatskih prava u hrvatskom fašizmu.

Da li postoji opasnost da se čitava epizoda sa Obamom svede samo na ono njegovo obećanje krezavim crncima da će svi oni dobiti nove zube?

- Prodali su nam priču da će se crnac Obama brinuti o crncima i siromašnima u Americi. Ali on nije plaćen da bi sirotinji popravio zube, nego da je pridavi tako da nema vremena da razmišlja o smislu života.

Onda bolje biti ciničan i zabavljati se švalerskim ispadima Berluskonija?

- Svi znamo da je Berluskoni kriminalac i to je manje više okej, ali kad kreše curicu od 18 godina onda je to problem. Međutim, to definitivno nikad nije bio problem jer je kresanje curice od 18, ako ti imaš 60, postalo normalno. Berluskoni se predstavlja kao jebač, a manje kao kriminalac, iako je on sigurno samo kriminalac, jer veliki jebač trenutno definitivno nije. Ipak je tu priroda učinila svoje. To su sve igre i ne verujem i da je Sarkozi neki veliki jebač, jer biti političar je posao od 24 sata, a ako imaš 50 godina i 24 sata radiš, mislim da tu nema trenutka kad ti se može dignuti. Obaveze su ti veće od seksualne snage.

3

 

A ko će nama obećati da nećemo biti krezavi?

- Niko, jer niko vama nikada nije rekao da imate pravo na zube. Vi imate pravo da jedete toliko da ne crknete od gladi i da radite što više za što manje para. Ova ekonomska kriza je veštačka i ceo svet se pretvorio u uslužnu delatnost. Recimo, 90 odsto sveta samo prodaje, trguje, služi, radi po hotelima. Ostalih 10 odsto čovečanstva, Kinezi, Indijci i ostali, proizvode. Oni rade jer je cena njihovog rada nikakva, jednom rečju badava, a to mi ostali prodajemo i kupujemo za mnogo manje novca danas nego juče. Jedan radnik u Kini zaradi pola dolara na dan ili nedelju i niko se ne pita koja su njegova ljudska prava. Oni proizvode za ceo svet i baš briga Ameriku kakva su prava u Kini. Vrlo je zanimljivo i kako Kina rešava štrajkove i bune. Pre godinu ili dve, oko 500 kineskih kamiondžija je diglo glas i blokiralo saobraćaj, i oni su ih sve pobili, ali niko u Njujorku nije o tome raspravljao ili digao glas. Moćnom zapadnom svetu odgovara takva Kina, jer se obezvređuje cena rada u njihovim zemljama. Svako će reći „aha, ti nećeš raditi za tri ili pet dolara, ali Kinez hoće". Ipak, na kraju sve dođe po svoj račun, pa će na kraju ceo svet biti u kandžama Kineza, jer svako carstvo mora jednom propasti. Kinezi dolaze i njihov položaj je isti kao i naš, samo što mi imamo možda više slobodnog vremena, jer Kinez radi više od stoke i nema tajm-aut da razmisli šta mu se dešava.

Ne daju mu ni „najki" patike koje danonoćno proizvodi na fabričkoj traci?

- „Najki" patike su simbol sveta u kome živimo. Kada su takozvani huligani u Beogradu na onim demonstracijama za Kosovo, krali „najki" patike, ja sam ih branila. Jer ako ti država prodaje priču da nisi ljudsko biće ako ne nosiš „najki" patike, a ne daje ti platu da možeš da ih kupiš, onda je normalno da razbiješ radnju i uzmeš „najki" patike i kažeš društvu: „Eto, rekli ste da moram da ih imam i ja ih sad imam." Sve države u ovom našem eks-Ju prostoru tolerišu huliganizam na stadionu. Daju priliku rulji da se kontrolisano iživi na Srbinu, Hrvatu, crncu jer tako ne idu na banke i na vlast. Mi smo totalno pod kontrolom.

Narod vas doživljava kao svog tribuna i borca za pravdu, a onda ih vi iznenadite izjavama da niste nikakav heroj niti borac za ljudska prava, već trgovac.

- To je istina jer se ne borim za ljudska prava jer se narodu ne može pomoći. A u narod svrstavam sebe, svoju decu i unuku. Samo govorim narodu svoje mišljenje i zato sam plaćena više ili manje. Živim od iznošenja svog mišljenja, a ne od borbe za narodna prava. I niko ko se predstavlja kao borac za narodna prava to nije, već se bori samo za sebe. Borac za nečija prava bi trebalo da radi u narodnoj kuhinji i pomaže sirotinji da umesto pasulja dobije komad mesa. To su borci za ljudska prava, ali zanimljivo je kod tih narodnih kuhinja da se njihovi sponzori uvek slikaju dok hrane sirotinju. Ne rade to tajno. Dakle, i to pomaganje sirotinji je u funkciji i zato ne verujem ni u kakve borce. Ne verujem u NVO, helsinške komitete. Verujem samo u novac. Bog je novac, a sve drugo su pizdarije.

Branko Rosić

 

 

 

петак, 14. мај 2010.

Скандалозно Косово

Скандалозно Косово

Giuseppe Ciulla, Vittorio Romano | L'espresso

Косовски криминални кланови, бивши и садашњи министри и премијери осумњичени за убиства, трговину људским органима и наркотицима. Истрага о најтежим кривичним делима под будним оком припадника међународне мисије на Косову и Метохији.

Почетком следећег месеца Косово ће послати свог представника на конференцију Европска унија - Балкан која се одржава у Сарајеву. Владе западних земаља спремно поздрављају улазак Приштине у ред земаља Европске уније.

Ипак, још увек није познато шта заправо представници влада поздрављају с обзиром на то да су Уједињене нације, након бомбардовања 1999. године Косово означиле као "Мафијашку државу".

Марта 2009. године, званичници ЕУЛЕКСА преузели су предмете које терете приштинске званичнике за нејтежа кривична дела.

Досије "HPQ 215/2002" о бившем косовском премијеру Рамушу Харадинају, тако доспева у руке тужиоца међународне мисије на Косову.

Један званичник ЕУЛЕКС-а, ауторима овог текста открива да се докази против косовског званичника не могу побити. Према његовим речима, "постоје фотографије, сведоци, па чак и трагови крви".

Доказе које је крајем септембра у Дечанима и Пећи прикупио тужилац именован од стране Уједињених нација, бачени су у заборав протеклих седам година.

Извештаји о тим сазнањима, која терете бивше, али и садашње приштинске званичнике објављени су у књизи "Вукови и магла".

Постоје обавештајна сазнање према којима је Харадинај вођа најјачег нарко картела на Косову. Такође, Харадинај се сумњичи и за убиство неколико сведока и припадника полиције који су били укључени у истраживање овог случаја.

У обавештајним извештајима, такође, се наводи да је су Уједињене нације на тај начин Косово препустиле свирепој албанском мафији.

Истрага се није завршила на Харадинају и води до Луфти Дервиша, лојалном премијеру Хашиму Тачију.

Политички земљотрес 

Уједињене нације имале су могућност да 2005. године зауставе трговину органима којом су криминални кругови прикупили стотине милиона долара.

Према доступним документима, Уједињене нације имале су сазнања да поједине приштинске клинике, које је водио близак сарадник Хашима Тачија, користе енормне количине крви. То потврђују и бројни захтеви приватних клиника приштинском Центру за трансфузију крви.

Две приватне клинике затворене су после хапшења њихових власника, што изазвало прави политички земљотрес на Косову.

Према досадашњој истрази, постоје чврсти докази да је обављено пет илегалних трансплантација, док се за 25 још увек прикупљају докази. Према писањи листа Л'еспресо, све се то дешавало у Приштини, под буднимоком блиских сарадника премијера Хашима Тачија.

На Косову готово да не постоји политичар који није бивши припадник Ослободилачке војске Косова или који није укључен криминалне кругове. Такође, високе позиције заузимају и људи који су фнансирали изборе и који су плаћали убиства политичких опонената.

Таква ситуација ставља високе званичнике Уједињених нација у веома лошу позицију. Отежавајућа околност је и извештај ОЕБС-а према којем је бивши други човек УН-а на Косову Стивен Шук, данас политички саветник Рамуша Харадинаја.

Према том извештају, 2006. године Шук је донео одлуку да све истраге које би могле да дестабилизују Косово морају да имају претходно одобрење.

Званичници Европске уније ових дана пажљиво слушају изјаве Назима Блаца, агента слжбе безбедности Хашима Тачија, који се сумњичи за убиство 17 политичких опонената.

http://tinyurl.com/36v3cxp

ПРВО СВЕДОЧЕЊЕ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА

 

 

 

ПРВО СВЕДОЧЕЊЕ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА

 

Први пут након започињања бескрупулозне кампање против Епископа Артемија и његових сарадника Преосвећени Владика Артемије обратио се јавности, без притисака и претњи.

Свакако да се није могло рећи све у једном интервјуу, али ће и оно што је Епископ Артемије овом приликом изрекао у разговору са новинаром Печата многима помоћи у бољем разумевању ситуације.

Претходних месеци били смо сведоци парадоксалне ситуације, Епископ Артемије био је изложен претњама и застрашивању, чак и јавним путем, да ће свака његова одбрана ићи на његову штету, чак ако буде учињена и од стране других лица.

С правом се можемо запитати - чији су то методи и принципи рада? Еванђелски свакако нису, извесно је да такви методи рада немају ништа заједничког са Еванђељем.

 

Није далеко од нас онај ужасни призор од пре 2000 година, када су сахранили Њега, Христа - то тада није било довољно његовим гониоцима. Не, захтевали су да се и гроб запечати! И још више - да се поставе војници да чувају стражу!

Чему толики страх?

 

У прилогу доносимо интервју Епископа Артемија објављен у Печату од 14. маја 2010.

 

 

ЧУВАР ВЕРЕ ЈЕ НАРОД

 

Шта је позадина одлуке Сабора СПЦ о умировљењу, зашто му је забрањен повратак на Косово, коме смета борба за свету српску земљу, да ли је православље на искушењу, има ли Цркве без верника, те како изгледа пут од епископа до политичког непријатеља, говори у разговору за „Печат" његово високо преосвештенство умировљени владика рашко-призренски  Артемије

 

Некада су као ученици и духовни синови Ава Јустина, у манастиру Ћелије боравили сада умировљени владика рашко-призренски Артемије, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, умировљени захумско-херцеговачки владика Атанасије и владика бачки Иринеј. Ученици Јустинови сматрани су духовним источницима српског народа. На недавно одржаном Сабору, као велики духовник, мислилац и писац, прогањан, смењиван, забрањиван и оспораван, Ава Јустин је канонизован. На заседању истог Сабора кажњено је његово прво духовно чедо, а томе су, како у разговору за „Печат" објашњава умировљени владика рашко-призренски Артемије, углавном допринела преостала тројица његових синова. „То је чињеница која збуњује или сама по себи много говори".

Одлука о Вашем новом статусу коју је донео Сабор званично је представљена као пензионисање, да би се касније могло чути да је ипак реч о разрешењу. Појасните нам који је тачно ваш статус и где ћете Ви сада?

Вест о пензионисању се по некој инерцији понудила новинарима, јер ваљда је то лакше народу објаснити него рећи да сам умировљен. Сада сам ја умировљени владика. Не, дакле пензионер и не пензионисани, не бивши, већ управо умировљени владика, разрешен управљања епархијом. А где ћу сада… Видим да неки знају одговор на то питање, те помињу Ћелије и манастир Фенек и то пре него што сам и сам стигао да о свему размислим. Зато морам да кажем да одговор на то питање немам. Размишљам не само о месту где могу да се сместим, пристојно са својом братијом која ће бити уз мене, већ и да нађем брата који ће ме примити. Има понуда од појединих владика, али не бих сада то да откривам.

На Косову сте као монах и касније епископ провели 30 година. Како доживљавате забрану да се као умировљени владика вратите на Косово и шта је суштина те забране? Чега се Синод плаши?

То објашњење требало би да понуди неко из Синода, као што би требало и да уследи одговор на питања зашто је све ово требало, зашто на овакав начин да се деси, зашто овом брзином и зашто у време почетка ускршњег поста. Све су то питања на која немам одговор. Међутим, могу да кажем да у разлозима избијања афере у Епархији рашкој-призренској и даљем току дешавања лежи и одговор на питање зашто ми је забрањен повратак. Постоји одлука Сабора донета из 90-их година према којој сваки епископ може да одабере један манастир у својој епархији у коме би, у случају повлачења, пензионисања или старости, могао да остане. Ако сви манастири, по Уставу СПЦ, припадају епископу који је настојатељ и старатељ онда је одлука на њему у ком манастиру у својој епархији жели да живи, односно у манастиру који је ближи његовом срцу. На мене се та одлука Сабора не односи. Морам да кажем да све ово што се десило и што се дешава, почев од ускраћивања овог права, има везе са чињеницом да сам у ЕРП провео 33 године, 13 година као игуман манастира Црна река, годину дана као професор у Призрену и 19 година као владика рашко – призренски.

Моја веза са епархијом траје пола мога живота. Пола живота кога чине године обрађивања винограда, обнове манастира, духовне обнове у народу и монаштву, затим ратног сукоба 1998. године, ванредног, ратног стања, бомбардовања, окупације НАТО снага, те прогона српског живља, рушења преко 150 цркви и манастира и најзад проглашења независног Косова. У свим тим ситуацијама био сам са својим народом, бринуо о њему у духовном погледу, хранио га у народним кухињама, челичио га и храбрио да остане у тешким и немогућим условима. Радио сам оно што је дужност сваког родитеља да брине о својој деци и бринуо сам о народу и Цркви. После свега сигурно да ми је тешко пала одлука да више не смем да имам никакав контакт са тим народом који је знао да цени наш рад и који зна да каже само онако како јесте.

Рекли сте да ћете се повући у манастирску келију са вашом братијом. Шта ће бити са братствима у манастирима Црна река, Зочиште, Свети Архангели, Девичи и другим од којих су неки, након вашег пензионисања тражили канонски отпуст. Да ли ће се испод вашег крова наћи места за ове бескућнике?

Требало би да знате да сам ја био не само епископ рашко-призренски већ и духовник свим мојим манастирима и монаштву. Јесам разрешен управе епархије, али не и дужности духовника за своје монахе. Тај однос који се успостави је нераскидив, па као што отац може да живи ко зна где, а да увек остане отац своје деце, тако ће они и даље бити моја духовна деца, ма где ја био. Питање монаштва је велико питање о којем је требало да воде рачуна чланови Синода и Сабора. На седници Синода у фебруару после саопштене одлуке о привременом разрешењу управљања ЕРП дословно сам рекао: „Оци и браћо, овом одлуком ви сте бацили атомску бомбу на Косово и Метохију. Видећете шта ће се десити". То се и десило и дешава се од првог дана. Монаштво се разбило. Неки су прихватили мој савет да остану где јесу, неки то нису могли. Монаси ће свакако тражити место у епархији у којој будем био или другима како би се и даље задржала та духовна веза. Ја сада тражим место где ћу боравити у будућности, али ту неће бити места и за све моје монахе, јер то није могуће.

Да ли ће монаси који остану морати да поделе судбину игуманије манастира Кончул која је прва, након доласка новог администратора, смењена са овог места? Постоји ли бојазан да манастири на Косову могу остати празни?

Игуманија манастира Кончул била је прва жртва. Из Грачанице је отишло седам сестара, а отићи ће још. Остаће стара игуманија и још неколико сестара које из љубави према њој и треба да остану. У манастиру Свети Архангели врши се притисак на монаштво, тражи се смена игумана Бенедикта коју братство одбија да прихвати. Слична је ситуација и у другим манастирима у којима монасима прете да им неће дати канонски отпуст и, плашим се, десиће се да ће неки кренути без отпуста, други принудно остати још неко време, неке ће можда ставити под суд и покушати да их рашчине. Ти манастири који су благодарећи Божјој вољи оживљени, обновљени и саграђени током 20 година, почевши од Црне реке, па на даље, плашим се, остаће празни. Већ је настао хаос у епархији. То не важи само за монахе, већ и вернике, јер, ипак, тај боравак од 20 година на челу епархије створио је известан однос међу нама. Велики број верника не прихвата ово стање и могао би да се деси нови егзодус народа. И то се као могућност наговештава. Још у фебруару рекао сам монаштву да свако од њих мора да донесе одлуку шта ће да уради и прихвати одговорност такве одлуке. С друге стране, тече прича како је свештенство одахнуло доласком новог администратора. Та слика не одговара стварности.

Ако се деси да део монаштва и верника са Косова пређе у епархију у којој ви будете боравили, да ли раскол у СПЦ постаје више од претпоставке и ко би у том случају био њен творац: 15.000 верника који су ставили потпис за ваше враћање у епархију или званична СПЦ која није уважила захтев верника?

Не, Боже сачувај! О расколу нема говора. То не долази у обзир. То је измишљен модус како би мој терет био што већи. Једноставно, неприхватање овог стања не значи неприхватање СПЦ, патријарха или Синода. Суштина је да људи осећају неправду и ту је тачка. Ја ћу боравити тамо где будем примљен, као гост, и прихватићу духовни разговор са сваким ко ми дође, али се у послове епархије нећу мешати. Ако ме владика домаћин позове да негде уместо њега или са њим служим литургију, радо ћу прихватити, али сам никако. И моји монаси, уколико буду примљени од стране владике код кога ћу бити, остаће лојални Цркви, као што су и до сада били. Када су се раније монаси у Архангелима или Девиним водама бунили пре овога? Није било потребе и неће је ни бити. То је измишљена фарса.

Може ли се обрачун са ЕРП посматрати као чин одмазде и зашто?

Питање Косова је морало да се скине са дневног реда и моје присуство тамо била је сметња поменутој идеји. Моја борба за Косово позната је широм света од Америке до Аустралије. Било је година када сам пет, шест пута путовао у Америку и није било године, до проглашења независности Косова, а да нисам ишао у исту ту земљу. Кога све нисам примио у Грачаници, од светских дипломата, УН, НАТО-а, КЕЈФОР-а, УНМИК-а увек заступајући линију, не само да су Косово и Метохија део Србије, већ и њено срце, колевка српске културе, духовности и државности. Отворено сам и свугде говорио да Србија и Срби никада неће прихватити одвајање Косова од Србије под било којим видом независне или подељене територије. А они су радили на томе од самог почетка. Зато се десило бомбардовање, протеривање српског народа, рушење цркава и коначно самопроглашење независног Косова, помогнуто од стране Запада. Тада је и престао мој контакт сањима.

Моја борба за Косово и Метохију јесте повод и разлог бесомучне хајке коју су у протекла три месеца, посебно на почетку и у време трајања Сабора потпиривали масмедији у Србији. Нисам одговарао на клевете, иако сам се суочавао са грозним инсинуацијама и отвореним лажима.

Од епископа са ставом постали сте политички непријатељ владајуће политичке олигархије. Колико је тој чињеници допринело ваше противљење доласку Бајдена у манастир Високи Дечани, а затим и отворене критике коју сте упућивали председнику Тадићу?

Питање Бајдена, који је без најаве након обиласка Београда и Приштине, одлучио да посети манастир Дечане прелило је чашу. Одлучно сам се супротставио овој посети. То Бајден није могао да преживи и удар је дошао са те стране. То је био окидач, а ја перманентна сметња да се посао око Косова, а уз помоћ Брисела, истурене руке Вашингтона и, на жалост, морам да кажем наших власти у Београду, заврши. Сам председник државе је игнорисао наше присуствс на Косову и Метохији тако што је у два наврата долазио у манастир Дечане, а да се при том није најавио надлежном епископу, протокола ради. Као  домаћин   свих   манастира дочекао бих га у свом манастиру као госта, али он није желео такву врсту посете. Замислите, рецимо, да неко долази у његов кабинет и разговара са чиновницима без његовог знања о важним стварима. То је недопустиво. Они са Запада и наша власт као њен продукт, допринели су да се пронађе неки изговор за покретање процеса против мене који је довео до овога. И није нађено ништа, а измишљена јесте афера о финансијском пословању епархије, мене, мојих сарадника и пре свих о. Симеона.

Косово је, у тренуцима када се јавно најављују тајни преговори између Приштине и Београда постало српска Газа. Телефонске везе не раде, прелаз Мердаре је затворен за аутобусе, живот Срба у границама неподношљивог. Од кога очекујете да ће преузети вашу улогу и рећи „Косово на крсту, Београд жваће жваку"

Људи који су на власти упорно народу причају како не дају Косово, а на све могуће начине доводе Србе у све угроженији положај. Сваки дан власт понавља народу да Европа нема алтернативу како би нас увела у тај земаљски рај који се зове ЕУ. Многи знају како је тамо, али то људе на власти мало брине; за време свог мандата они морају да испуне задатак који су добили од газде из Брисела. У изјавама попут ове лежи објашњење моје смене.

У историји СПЦ не постоји случај да је на окупираној територији смењен владика? На Сабору одржаном 1992. године јавно сте устали против ондашње власти. Чини се да вас та власт, коју су називали диктаторском, није угрожавала као ова.

Сатанизација је постојала и тада. После рата мој став је био познат. За време бомбардовања, а и после одласка 250.00 људи са Косова и останка њих 130.000, ја сам, преко медија, трпео најжешће нападе власти из Београда. Тада сам био забављен нашим јадом, а касније сам чуо приче које су колале о мени по Београду. Мој останак на Косову побркао је планове те владе. Та власт је ишла на то да цео народ напусти Косово и Метохију како би пред Западом могла да маше са поруком: „Видите шта сте учинили". Да нисам задржао народ, питање Косова било би решено још почетком 2002. године, али то што је остао народ, монаштво и свештенство што се оно умножавало, манастири цветали за све ово време када је било најтеже, то је била снага која некоме и некима није одговарала.

Чињеница је да се у време Милошевићеве власти није нашла та црквена рука која ће вас сменити. Јер вас није сменио Тадић или Влада већ црквени великодостојници. Да ли можемо њих лишити одговорности за вашу смену?

На жалост то је очигледно свима. То се зна не само на Косову и Метохији и у Србији, већ и у целом свету. Ко год се иоле бави црквеним животом зна суштину ствари.

Да ли је тужба коју сте поднели против земаља које су бомбардовале светиње на Косову пресудила и Вама и ЕРП и можете ли претпоставити зашто су световне и црквене власти олако препустиле православне светиње косовској културној баштини, које се третирају као део њихове туристичке понуде?

Све је то у једном пакету. Мени се замера да већ пет, шест година не извршавам одлуке Сабора и Синода, иако је и то под знаком питања, јер на све њихове одлуке постоје и моји одговори. Све је почело после мартовског погрома 2004. године и тужбе коју сам поднео против четири државе НАТО-а за погром и рушење светиња на Косову. Уследио је Меморандум о обнови порушених манастира коју је форсирао Савет Европе преко косовских институција. Мој принцип је био да они који су рушили наше манастире не могу да их и обнављају. Његова светост патријарх Павле је под утицајем Синода потписао Меморандум, да би накнадно повукао свој потпис. Потпис је сам Синод касније без патријарха оснажио и тада је почела жестока преписка између Синода и мене, као и  мешање појединаца у послове ЕРП мимо надлежног епископа. И сада се та преписка третира као мој грех и непослушност Синоду.

Мислио сам да ћу у процесу који је требало да се по канонским принципима води, изнети све те чињенице на видело што би било основ за праву одлуку. Урађен је стручни елаборат у коме сам изложио своје ставове везане за Меморандум и поменуту преписку, и он је предат Сабору прошле године, али никада није узет у обзир. Друго, многа моја акта и предлози никада нису излазили на Сабор. Ко одговара за то? Коначно толико и толико саборских одлука није извршено, а многи од браће епископа су радили супротно одлукама, као када је реч о богослужењу. Али то није проблем за Српску цркву.

Процес против вас као и само заседање Сабора прошло је под велом конспирације и нагађања. Шта се тачно догађало иза врата Грачанице и, касније, зграде Патријаршије?

У последњих 15 година финансијска  контрола ни у једној епархији није извршена, али у ЕРП јесте и то два пута, 2006. и 2010. године и то на начин на који је извршена. Дан после доласка ове друге комисије у епархију почеле су манипулације у јавности и тада се први пут помиње сума од ни мање ни више него 350.000 евра, која у очима народа изгледа стравично велика. Приписати ту проневеру епископу било би мало много. Зато су оптужени моји најближи сарадници, пре свих о. Симеон, који је означен као главни кривац. А он је, узаме, под мојим надзором и духовним руководством провео 22 године. Ја га најбоље познајем о чему сведочи и одликовање чином архимандрита. Оптужбом за проневеру, гађајући њега, рушили су мене. Али та оптужба о проневери не одговара стварности, јер они јесу видели признанице које документују шта је исплаћено из благајне, али нису хтели да виде и где су ти новци уграђени, јер постоје објекти изграђени тим новцем. Упркос тим недоследностима, у кривичној пријави поступка који је покренут пред грађанским судом стоји „исплата за фиктивне радове", што Синод потписује. На основу њиховог тумачења мог рада на Косову пише се оптужница која ми је уручена два дана пред почетак Сабора и, што је битно, без одређеног рока да на њу одговорим. А на Сабору питање које се тицало мене и епархије одлагано је за крај. Коначно оптужница против мене је прочитана јавно пред целим Сабором, донето је осам регистара са пратећим материјалом, који су, иако ниједан регистар није отворен,  послужили - стварању утиска. Када је прочитана оптужница тражио сам реч, те након више покушаја добио сам могућност да се обратим присутнима, речено ми је да могу да говорим само о прочитаном тексту. Рекао сам: „Нећу моћи тако ваша Светости. Ја код себе немам архиву ни у џепу ни на леђима као што сте ви ту донели. Моји одговори су у Грачаници, јер када сам добио оптужницу на њој је изостао рок у којем би требало да на њу одговорим, што је, иначе, случај када је реч о грађанском и сваком другом поступку". Када је 60-их година подигнута оптужница против владике Дионисијау Америци, Сабор му је оставио рок од три месеца како би на њу одговорио. Мени није дат рок, већ се тражило да после два дана усмено одговорим. Рекао сам: „Не, о томе нећу да разговарам", и изборио сам се да прочитам нешто што сам написао на једној страници папира. Садржина писма тицала се мог захтева да Сабор треба најпре да се одреди према одлуци Синода из фебрура месеца - да ли је одлука тада донета била уставна или неуставна. То може, рекао сам, да буде почетак даљег разговора. Ако је одлука неуставна онда је ван снаге и захтева да се васпостави стање какво је било пре њеног доношења, што подразумева мој повратак у епархију; а уколико постоји разлог за суђење, рекао сам, нека се поступак води по принципима који су предвиђени канонима, на суду са приношењем њихових и мојих аргумената који ће показати где је истина.

Са становишта световних закона новог доба, будући да сте окривљени без доказане кривице, тачно „посредне одговорности" нису ли у Вашем случају прекршена сва људска права?

Кажњен сам и кроз прву одлуку Синода и другу одлуку Сабора, без суда и осуде, без права на одбрану. То је чињеница. Било је дискусија на Сабору, епископа који су подржавали моја уставна права, али одлука није могла бити донета консензусом, једнодушно. Онда се прибегло гласању, нетипичном за Цркву у којој делује Дух Свети и у којој важи принцип: „Изволе се духу светом и нама свима". Уместо тога, Сабор се претворио у градску скупштину у којој је већином гласова донета одлука.

Као што сам прихватио одлуку Синода иако се са њом не слажем јер је противуставна тако сам прихватио и одлуку Сабора. Пре ми је сугерисано да сам затражим разрешење или пензионисање из здравствених разлога. Рекао сам: „Молим вас, ви ме оптужујете да сам кршио многе каноне, а сада ме терате да прекршим још један и то тако што ћу изговорити неистину. Не, то не долази у обзир. Ви донесите одлуку какву хоћете, ја ћу је и прихватити".

Стиче се утисак да почиње отуђивање дела црквених великодостојника од свога стада, да се саборност, једна од централних категорија СПЦ, доводи у питање. Колико је тачно ово запажање?

Рекао бих као да се не држи до тога ко је Црква. Она није само епископат, нити само свештенство нити само народ. Епископ, свештенство и верни народ чине Цркву. Међутим, њен бројнији део је искључен, а то је народ, иако је познато у историји СПЦ, а пише и у посланици источних патријараха из 1848. године да је чувар праве вере народ. Јер оно што народ не прихвати то и не постоји. Када су у 15. веку, како би се превазишао расцеп између Цариграда и Рима, а због опасности која им је претила од Турака који су били под Цариградом, цар и патријарх затражили помоћ Запада, организован је Сабор у Фиренци и постигнут неки договор о уједињењу под називом Фјорентинска унија. Само један владика, Свети Марко Ефески није потписао, објашњавајући да је то издаја православља. Унија није прихваћена од стране народа. Дакле један Марко Ефески са народом одржао јеправославље. Мислим да ће се и код нас на крају морати услишити глас народа, јер не каже се узалуд да је „глас народа глас божји".

Када помињете уједињење требало би поменути да је једна од ствари која је тутњала кроз јавност и долазак папе. У којој вези је долазак папе са приликама у СПЦ?

У целој ситуацији и то је од значаја. Свима је познат мој став о папизму, екуменизму и глобализму и то многима, баш у Цркви не одговара. Види се какве плодове доносе новотарије у служењу литургија, каква је подела у народу у појединим епархијама. Господ у Јеванђељу каже: „По плодовима њиховим познаћете их". Плодови таквог рада су очигледни и видљиви на сваком кораку, а горки су и уживоту српске цркве и у животу српског народа. Какве плодове ће донети најновији чин уклањања владике Артемија време ће показати.

Која је суштина сукоба између оних који служе литургију по новом и оних који је служе по старом?

Постоји одлука Сабора која је поновљена три пута, а гласи да се по питању богослужења формира комисија која ће да проучи ту ствар, и поднесе извештај Сабору, а да се до тада служење одвија по вековној пракси. То није испоштовано. Комисија се никад није састала, а чињеница да велики број епископа није испоштовао одлуку Сабора носи са собом огромне последице. И шта ће до краја из тога изаћи то само Бог може да предвиди и зна. У теологији се прихватају нова учења по питању исповести и постова, а све је део пакета обновљенства и новаторства. Српски народ то тешко прихвата, јер очигледно је да је то одступање од вере и православља; онаквог православља каквог га је народ примио од својих предака, Светог Саве, Николаја, Аве Јустина. Они су сада еталон праве вере. Као што се пева у тропару Светом Николају: „Правило вере и образац кроткости". Ко одступа од такве вере, у криву је.

Приликом сакупљања потписа за ваш повратак у епархију, као и протеста испред Патријаршије против увођења екуменизма и позивања папе у Србију, званична СПЦ део верника назвала је псеудозилотима и јеретицима. У ком тренутку су изопштени постали они који следе речи патријарха Павла упућене папи: Добро не дошао?

То не бих коментарисао. Али могу рећи да се глас народа не уважава. Тај народ који је био и 13. фебруара испред Патријаршије на оном кијамету,  који је  ставио  свој потпис на ове захтеве, а било их је скоро 15.000, не заслужује епитете који му се лепе. Ако су то хулигани, ако је то мафија, како су их све називали, онда ми немамо верника. Мени је тешко падало вређање тога народа. Те људе је требало саслушати и чути, без обавезе да се уважи њихово мишљење. Некада су постојали Црквено народни сабори и у Војводини су се, рецимо, многи проблеми решавали на таквим местима.

Како се десило да су сви неприхватљиви аналитичари Цркве постали пожељни тумачи Сабора, а епископи инсајдери из врха СПЦ?

То се дешавало, али као појава није добро, јер је 13. фебруара на Седници Синода речено да се ниједна изјава не даје медијима. Ја сам ћутао, али већ сутрадан су кроз све медије кренули потоци изјава појединих епископа који су давали судове, износили „чињенице". То се дешавало и за све време Сабора.

Како тумачите чињеницу да је ваш учитељ Ава Јустин канонизован непосредно пре вашег разрешења, на истом заседању Сабора?

Мислим да је канонизација у реду и да је требало да буде и раније. Не сматрам да је то било у циљу манипулације, али ако је и тога било, и то ће се показати.

 

 

 

четвртак, 13. мај 2010.

Држи се Кеп!

Хапшење Капетана

PDF

Штампа

Ел. 
пошта

 

Пише: Милан Дамјанац   

среда, 12 мај 2010 23:36

http://forum.mojepravo.net/new/b2/blogs/media/blogs/desavanja/licnosti/kapetandragan.jpgРастужила ме је данашња вест о хапшењу Данијела Снедена, односно Драгана Васиљковића, најпознатијег под именом „Капетан Драган". Имао сам ту част да својевремено упознам овог великог човека. Капетан Драган представља све оно што смо ми Срби могли бити, а нисмо и све оно што ћемо морати бити како бисмо преживели. Тог јутра, почетком рата, када се у Србију спустио авион из кога је изашао аустралијски грађанин Данијел Снеден, нико није знао шта да очекује. Овај сналажљив и виспрен човек, који познаје војну и обавестајну технику подигао је квалитет своје јединице на много виши ниво од осталих оперативних јединица. Имао је прву праву професионалну јединицу коју је сам створио и водио бранећи Републику Српску Крајину („Книнџе").
Његова љубав према отаџбини, али и песми, изненадила је многе. Увек частан и примеран човек, човек који није дозвољавао никакве моралне преступе у рату, силовања и стрељања заробљених војника налази се под оптужбом за ратне злочине у Хрватској. Сви знамо какве су то оптужнице. Капетана могу да оптуже само за то што је дошао у сопствену земљу и бранио сопствени народ. То је оно што хрватска власт и жели- да представи сваког српског војника као агресора, те самим тим и злочинца.  
Капетан Драган познавао је модерну технологију и одлично разумео значај исте у одбрани државних интереса. Залагао се за модерну, уређену и ефикасну српску државу, са снажном и модерном војском, полицијом и тајном службом. Начин на који је водио јединицу јасно је указивао на чињеницу да је способнији од већине наших генерала.
Његова војна тактика, брзо одлучивање, нустрашивост и непоколебљивост али и прорачунатост спасле су животе многим Србима. Велики авантуриста и хуманитарац је након завршетка рата основао „Фонд Капетан Драган" за помоћ породицама погинулих војника. Помагао је деци својих ратних другова и других Крајишника да заврше школе и факултете, запошљавао параплегичаре и уложио значајна средства како би помогао развој програма за помоћ ометенима у развоју. Улагао је у рачунаре и нову технологију још деведесетих, када су га многи због тога исмевали и залагао се да Србија оствари свој утицај преко лоби група у најјачим земљама света. Још тада је говорио о утицају интернета, медијске слике и пропаганде.  
Сматрао је да је народ Крајине издан од стране Београда и био снажан опонент владајућој структури. Због својих непомирљивих ставова стекао је много непријатеља, али га Крајишници и данас памте и са сетом помињу.
Често је својим војницима у рату покрај логорске ватре свирао на гитари и певао љубавне песме.
Овај частан човек је ухапшен а хрватско правосуђе ће га засигурно осудити на вишегодишњу казну затвора и од остатка живота му приредити пакао. Најстрашније је што ни сада, нити ћемо икада, бити у стању да му помогнемо и да му вратимо макар делић онога што је он дао нама.
Капетан Драган живи много живота. У једном, он је познати аустралијски тренер голфа. У другом, он је познати хуманитарац, доброчинитељ Срспке Православне Цркве, српског народа и деце палих другова. У трећем, он је заљубљеник у песму, море, реке, шуме, нове хоризонте и неоткривене кутке света. За нас је најбитније да је у једном од својих многобројних живота, Капетан Драган познати, прави патриота, храбар и одговоран, који је, након што је уочио неорганизованост Срба у РСК, одлучио да остане и помогне свој народ ризикујући сопствени живот и репутацију.
Често је говорио да би у случају новога рата поново дошао и бранио сопствени народ.
Браниће га и сада, пред хрватским судом. Када смо ми већ неспособни да учинимо нешто за себе и за нашег хероја, онда морамо од Капетана тражити још једну жртву.
Држи се Кеп!

 

Komentari (1)

1 четвртак, 13 мај 2010 16:37

 

Petar

 

Одличан текст а морам признати да је и мене растужило хапшење капетана Драгана. Но далеко више ме растужило када сам сазнао на основу којег закона је он изручен Хрватској. Наиме између Аустралије и Хрватске не постоји законски споразум о изручивању. Пазите сада ово, ово је главни бисер те правне спрдачине. Такав споразум закључен је између Краљевине Србије и Уједињеног краљевства (В.Британије), а како је Аустралија у то време била колонија (доминион) В.Британије ти закони данас важе и за Аустралију.
Следом тога правни следбеник Краљевине Србије је Краљевина Југославија односна Титова ФНРЈ и СФРЈ чији је на крају следбеник и Хрватска. Занимљиво је да се сада Хрватска не позива на континуитет са НДХ, јединој у историји познатој хрватској држави, која је успут још увек у рату са Великом Британијом и Америком па следом тога и са Аустралијом, него на Краљевину Србију.
Лудилу заиста нема краја...

 

http://www.vidovdan.org/2010-03-21-19-46-21/498-2010-05-12-22-38-57

Kasapljenje generala, istine i naroda

Kasapljenje generala, istine i naroda

 

General Krstić je simbol strašne nepravde učinjene našem narodu, a to što su ga trojica muslimanskih zatvorenika u engleskom zatvoru masakrirala trebalo bi da opomene da nisu prestali da nas razapinju, i da nam spremaju nove paklene muke


Da je kojim slučajem manijak pedofil albanske narodnosti, koji je silovao i potom ubio više maloletnika, napadnut i po licu brutalno isečen u nekom srpskom zatvoru, uzrujalo bi se svetsko (dirigovano) javno mnenje. Za Bi-Bi-Si, Si-En-En, Dojče Vele, takav događaj bi bio udarna vest. Odmah bi mu pripisali etničke motive i iskoristili ga za podsećanje na „strašne srpske zločine" tokom tzv. ratova za jugoslovensko nasleđe.
A kada se dogodi da trojica muslimanskih zatvorenika masakriraju srpskog generala u engleskom zatvoru, onda patnja tog čoveka, koji je već i tako invalid, nije bitna.
Zapadni mediji, ukoliko se tim slučajem i bave, težište stavljaju na njegovu ulogu u, navodnom, srebreničkom pokolju. Pošto se radi o pripadniku naroda protiv koga se (i dalje) vodi specijalni rat, nisu im primarna pitanja: Zašto je general smešten u zatvor za, uglavnom, seksualne prestupnike i ubice dece? Da li je uopšte kriv ili je nedužan osuđen iz (geo)političkih razloga? Ne insistiraju ni na opsežnoj istrazi koja bi pokazala: Ko stoji iza pokušaja njegovog ubistva? Kakva je odgovornost zatvorske uprave što, i pored indikacija da će se tako nešto desiti, ništa nije preduzeto da bi napad na generala bio sprečen? A sve bi to moralo da bude u prvom planu da je cilj istina, a ne njeno skrivanje, da se teži pravdi, a ne iznalaženju povoda za još jedan ciklus antisrpske propagande.

MISTERIJE MASAKRA
Naša vlast takođe nije ozbiljno reagovala. Predsedniku Haškog tribunala upućen je zahtev da Radislav Krstić bude premešten iz ozloglašenog zatvora „Vejkfild", ali nije energično zatražena svestrana istraga u vezi sa zločinom koji se desio, a kamoli da je u njegovom kontekstu pokrenuto pitanje neutemeljenosti osude čoveka u prilog čije krivice ne postoje nikakvi dokazi. Jedini „dokaz" da je general bio umešan u, kako Haški tribunal tvrdi, masovnu egzekuciju muslimanskih muškaraca u okolini Srebrenice, bio je snimak njegovog razgovora sa majorom Obrenovićem. A o tome da se radilo o više nego providnoj prevari govori činjenica da čak i sudije institucije kojoj je apriori cilj osuda Srba, kao i prekrajanje istorije, nisu mogle spomenuti snimak da uvrste u sudski materijal. No, našle su način da obave povereni zadatak. Pošle su od toga da je komandant Drinskog korpusa odgovoran već samim tim što se nalazio u Srebrenici (što takođe nije jasno) u vreme kada se odvijalo streljanje zarobljenika. Predsedavajući sudskog veća, Almiro Rodrigez, više puta je pompezno uzviknuo: „Vi ste bili tamo". I to je bilo dovoljno za osudu, iako nije bilo jasno ni koliko je ljudi ubijeno, niti ko ih je i za čiji račun usmrtio, a kamoli da su to uradili ljudi pod komandom generala Krstića.
Na osnovu floskule da iako nije aktivno učestvovao u onome što se, navodno, desilo, i nije znao šta se događa, morao je da pretpostavi da se nešto loše dešava, i da to spreči, Radislav Krstić je osuđen na 46 godina zatvora. Po tom kriterijumu većina generala američke vojske – zbog onoga što je sada u toku u Iraku i Avganistanu, ili se zbilo tokom agresije na Srbiju, odnosno na Vijetnam tokom 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, a da ne spominjemo invaziju na Grenadu, bombardovanje Libije ili Kambodže, učešće pripadnika američkih specijalnih snaga u masovnim mučenjima i egzekucijama u Latinskoj Americi – trebalo bi da bude osuđena na 146 a ne 46 godina! Tim pre što je nesporno da se sve spomenuto dogodilo, dok misterija tzv. srebreničkog masakra do danas nije rasvetljena. A mnogo više indikacija ima protiv francuske obaveštajne službe i plaćenika koji su obavili posao za njen račun, nego Vojske Republike Srpske. Međutim, tim pitanjem se ne bavi čak ni naša vlada, već je, naprotiv, nedavno nametnula sramnu rezoluciju kojom prihvatamo tuđe laži usmerene protiv nas. I, s druge strane, nedavni surovi pokušaj ubistva Krstića uglavnom se svodi na premeštanje generala u drugi zatvor.

NEPRAVDA PREMA JEDNOM – PRETNJA ZA SVE
Nema sumnje, moramo da insistiramo da se to desi, kao i da bude učinjeno sve što je neophodno da tom čoveku bude obezbeđena sigurnost. U prilog toga moraju istrajno da deluju srpski patriotski mediji, nevladin sektor i politički subjekti, jer je malo verovatno da je vlast stvarno zainteresovana da se to desi. Verovatno nastoji da amortizuje nezadovoljstvo javnosti, a kada se ono stiša, sve će gurnuti pod tepih. Ne smemo da dozvolimo da tako i bude, ali moramo da odemo i korak dalje. Da uz pomoć pravdoljubivih ljudi u svetu, kao što se već predlaže, formiramo Odbor za odbranu generala Krstića. Ne gajim iluziju da svet počiva na pravdi, i da će evroatlantski moćnici, kada im se ukažu činjenice, amnestirati nedužnog čoveka. Ali znam da protiv nas u miru i dalje vode rat novim sredstvima. I da pokušavaju da unište Republiku Srpsku, završe otmicu Kosova, federalizuju ostatak Srbije, a okupaciju srpskog etničkog i državnog prostora cementiraju našim uvlačenjem u NATO. Zato moramo, zalažući se za pravdu za individualnu žrtvu, da se borimo i za pravo na slobodu i egzistenciju našeg naroda. Sve to je povezano.
Monteskje je s pravom napisao: „Nepravda prema jednom predstavlja pretnju za sve". General Krstić je simbol strašne nepravde učinjene našem narodu, a ono što su njemu pre neki dan učinili treba da nas podseti da i nas nisu prestali da razapinju, i da nam spremaju nove paklene muke. I zato, a ne samo zbog elementarne ljudskosti, koja je i sama po sebi dovoljan razlog, ne gledajmo pasivno kasapljenje jednog nedužnog, napaćenog čoveka!

 

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=13288

среда, 12. мај 2010.

Смртна порука Радовану Караџићу

Александар МЕЗЈАЈЕВ

Смртна порука Радовану Караџићу

Процес против бившег председника Републике Српске Радована Караџића у Међународном трибуналу за бившу Југославију (МТБЈ) почео је у новембру 2009. године уз велику помпу у медијима. Међутим, новинари су убрзо изгубили интересовање за тај процес, и то није случајно. За пола године, колико је протекло од отварања процеса пред судом, се појавила су се свега... шесторица сведока. Шта је успело да докаже тужилаштво?

Два прва сведока (Ахмет Зулић и Сулејман Кричало) показали су се као професионални сведоци МТБЈ, који су пребегавали са једног на други процес (они су сведочили и у процесу Слободану Милошевићу и М.Крајишнику). Ти су сведоци покушали да се прикажу као мирни грађани, који су били изложени нападима и пребијањима од стране „Срба". Међутим, на унакрсном испитивању Радован Караџић је успео доказати, да сведоци лажу и да су они били чланови војних групација. Караџић је успео да на мајсторски начин раскринка те сведоке који су били приморани да корак по корак признају да су за чињенице којима су они оперисали на саслушању, у ствари, „чули од суседа", или сазнали „из гласина које су колале у то време". На пример, сведок Зулић је тврдио да је постао инвалид због тога што су га Срби испребијали. Међутим, Караџић је предочио документ из архива Југословенске народне армије, којим се потврђује инвалидитет сведока, због чега је својевремено био проглашен неспособним за служење војног рока – неколико година пре почетка рата у Босни. Истовремено, не треба потцењивати ове сведоке – хашки судије су давно већ показали да су спремни прихватити сваку лаж за истину, чак и онда када су сведоци раскринкани на унакрсном испитивању, каткада бучно и уз грохотни смех. Западни медији, међутим, подробно излажу само изјаве сведока и, по правилу, не описију оно што се разоткрива на унакрсним испитивањима. (Узгред речено, занимљива је чињеница – данас постоји неколико интернет-сајтова, који су специјално посвећени овом или оном међународном судском процесу, на пример, процесу против бившег председника Либерије Ч.Тејлора у Специјалном суду за Сиера Лоене, процесу против лидера једне од конголеских војних групација Т.Лубанге у Међународном кривичном суду итд.). Али на некакав чудан начин нема ни једног сајта који би био посвећен процесу против Радована Караџића!

Следећи сведок био је заштићени сведок са шифрованим бројем КРЖ-064. Овај сведок требало је да буде први који би сведочио о главној тачки оптужнице против Р.Караџића – геноциду. Међутим, сведочење тог сведока нанело је више штете оптужби, него користи. Сведок је покушао да се представи као жртва „геноцида муслимана" у Сребреници, који је успео да побегне управо за време извршења стрељања. Међутим, за време унакрсног испитивања овај сведок није издржао пробу на чврстоћу па се одмах стрмоглавио. Он је пао у хистерију, све више и више се упетљавао, а хистерија је постајала све жешћа. Р.Караџић је успео да докаже, да сведок није био мирни становник, већ припадник муслиманске војне групације која је убијала Србе, поред осталог и децу. Најзад, тај сведок је пожелео Р.Караџићу да сва његова „деца буду убијена". Тужилаштво, које има право на ново саслушање сведока у случају да оптужени успе да поколеба поверење у сведока за време унакрсног испитивања, увиђавно је одустало од тог права. Да би исказали макар и привид свог неутралитета, судије су покушавале да уразуме сведока и приморају га да се понаша пристојно, али су и сами „добили своје". Било је очигледно да тај „сведок" треба једноставно да што брже напусти салу суда, пре него што се укаже потреба да га вежу.

Посл тог фијаска тужилаштво је одлучило да унеколико промени тактику , па је представило низ „солидних" сведока – двојицу западних дипломата Х.Окуна (САД) и Д.Харланда (ОУН). Да би осудио Караџића трибунал треба да докаже, да је он умишљено вршио злочине. И управо тај задатак требало је да реше ти „респектабилни" сведоци. Међутим, њихово сведочење такође тешко да може служити као озбиљна основа за доказ кривице Р.Караџића. Они су све време говорили „ја мислим да је он", „ја верујем да је он". Али можемо бити сигурни да ће суд бити задовољан и тиме: све претходне пресуде темељиле су се на „размишљањима" западних дипломата, ако су то биле пресуде против Срба.

Па ипак се трибунал мора забринути за даљи ток процеса. Јер тужилаштво је стално тврдило, да има довољно најубедљивијих доказа. И где су они? Зашто медији не трубе о њима? Одговор је очигледан. Никаквих убедљивих доказа једноставно нема. Када је то постало јасно, Хашки трибунал је морао извршити и наредни злочин. Фијаско оптужбе и успех одбране у процесу Радовану Караџићу директно су повезани са атентатом на једног од главних оптуженика МТБЈ, генерала Радислава Крстића, који је осуђен на 35 година затвора и који је затворску казну издржавао у једном од затвора Британије. 8. маја на генерала Крстића је у затвору извршен напад. Њега су нашли у локви крви са пререзаним грлом. Р.Крстић је пребачен у болницу, где се налази у тешком стању. Посебну пажњу привлаче личности тројице „идентификованих" нападача. Као прво, то су двојица неименованих „муслимана" и неки Индрит Красники, двадесетдвогодишњак, који је још 2006. године био осуђен за убиство британске девојчице. Те су карактеристике веома занимљиве. Као прво, дата информација оповргава мит о „освети" муслимана, како се то сада приказује у западним медијима. Нападачи апсолутно нису муслимани, за злочине према којима је оптужен генерал Крстић. (При том приметимо да пресуда генералу Крстићу захтева посебно разматрање као још једна лажна пресуда Хашког трибунала). Таква манипулација термином „муслиман" (као вериоисповест, с једне стране и етничка група – са друге) веома је индикативна. Друго, отворено криминална личност Красники такође указује на непостојање реалног мотива , а то значи да је он, највероватније, обични извршлац, а нипошто не организатор тог злочина. Највероватније да напад на једног од главних оптуженика МТБЈ генерала Радислава Крстића, кога су пронашли са пререзаним грлом, представља смртну поруку другом чоивеку – Радовану Караџићу. Р.Караџићу су показали шта га чека ако његова одбрана буде онолико успешна као и сада. (Узгред речено, раније је то демонстрирано на примеру судбине другог затвореника – Мирослава Дероњића, који је тихо умро, одслужујући казнуз у затвору у Шведској). Осим тога, то је покушај уклањања сведока одбране, јер генерал Крстић је безусловно био један од главних потенцијалних сведока одбране Р.Караџића.

Дакле, постоје све основе да се сматра, да покушај убиства Крстића - није „освета муслимана" (сами муслимани одлично знају да је Караџић невин!) нити да се ради о обичној затворској тучи: премного тога указује на то, да се ради о нарученом злочину, чији наручилац је Међународни трибунал за бившу Југославију.

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3024

уторак, 11. мај 2010.

Верзија, још једна верзија раскопавања гробница

Верзија, још једна верзија

 

11.05.2010, 16:30

Фото: РИА Новости

Америка и даље рачуна да ће успети да наговори Србију да прихвати независност Косова. Србија се још увек опире, тврдећи да то неће учинити никада. Али има тренутака када верујем да су америчка очекивања ближа истини. Као ових дана, рецимо, када се некако истовремено појављује информација о томе да Стејт департмент позива Србију на успостављање практичне сарадње са Косовом, чиме заправо најављује посету помоћника државног секретара за Европу Филипа Гордона Србији, Косову и Македонији. А Србија на то одговара раскопавањем гробница, где би се наводно могла наћи тела 250 Албанаца побијених још '99.

Није да сам против ископавања, али ако је цео процес био покренут још 2007., када локација наводно није откривена, логично је запитамо откуда сада Тужилаштву за ратне злочине та нека нова сазнања која их терају да копају 100 метара даље.

Ако вам моја верзија делује сумануто, да видимо шта нуде други. Ето, рецимо, Јелена Милић, директор Центра за евроатлантске студије каже да је цела прича уприличена за изјашњавање Међународног суда правде о оцени косовске независности: „Наша јавност се полако припрема да можда то изјашњавање суда неће бити онако позитивно, како би човек стекао утисак да хоће на основу свих енергичних изјава нашег министра спољних послова". Видите, госпођа Милић користи ископавање да још који пут оплете по министру Јеремићу.

Или, ево још једна занимљива варијација на тему раскопавања гробница. Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права, користи прилику за још једно разрачунавње са државом: „То је збиља државни злочин који је непримерен, и заправо свака нова масовна гробница ове врсте указује на велике размере злочина који се доле десио".

А шта да раде они који нису спремни да прихвате апсолутну и неоспорну кривицу Србије, било народа, било државе, за све и свjа? Добар пример показао је Оливер Ивановић, којем у опису радног места стоји заштита српских интереса. „Са оваквим резултатима српског Тужилаштва имамо потпуно право да код међународних институција инсистирамо на проналажењу масовних гробница у којима су закопани Срби од 1999. године", рече на све то Државни секретар Министарства за Косово и Метохију.

И најзад, радничка верзија. Радници које су колеге из „Вечерњих новости" затекле у каменолому, не верују да ту има ишта сумњивог. „Ако неко нешто зна нека дође да копа. Ми ништа не знамо о овоме".

И ту се враћамо на почетак. Шта ако и овај пут ништа не буде откривено?  Или, ако гробница постоји, али у њој нису покопани Албанци? А може и овако - и гробница постоји, и у њој јесу Албанци, али нису цивили. Ништа. Сви су већ рекли шта су имали. Штета само што се за разрачунавање са неистомишљеницима користе тако морбидне теме као што је копање гробова.

http://serbian.ruvr.ru/2010/05/11/7652875.html