Европа је мртав политички пројекат

 

Етjен Балибар

недеља, 06. јун 2010.

(Guardian, 25.5.2010) Током једног месеца сведоци смо: објаве грчког премијера Јоргоса Папандреуа да његова земља више неће бити у стању да плаћа доспела потраживања, опширног европског спасилачког зајма понуђеног му по цену поражавајућег смањења буџета, недуго затим „деградацијом рејтинга" португалских и шпанских дугова, претњама по вредност и сам опстанак евра, стварањем (под јаким притиском САД) европског сигурносног фонда вредног 750 милијарди евра, одлуке Европске Централне Банке да (противно својим правилима) откупљује државне дугове, и објави мера буџетске штедње у неколико држава чланица ЕУ. Јасно, ово је само почетак кризе. Еуро је слаба карика у ланцу, што негативно утиче и на саму Европу. Велике су шансе да следе катастрофалне последице. Као реакција, грчки протести су у потпуности оправдани. Прво, сведоци смо денунцијације целокупног грчког народа. Друго, влада је још једном издала своја изборна обећања без икакве демократске дебате. Напослетку, Европа није испољила искрену солидарност са једном од својих чланица, већ јој наметнула принудне мере ММФ-а, које не штите нације, већ банке. Грци су били прве, али мала је вероватноћа да ће бити и последње жртве политике „спашавања европске валуте" – политике о којој би грађанима требало да буде дозвољено да дебатују, јер ће исход утицати на њих. Међутим, у размерама у којима постоји, дискусија је дубоко пристрасна јер су есенцијалне одреднице скривене или склоњене. У својој тренутној форми, под утицајем доминантних друштвених сила, конструкција Европе је можда произвела одређен степен институционалне хармоније и уопштила одређена фундаментална права, што није занемарљиво. Али, супротно постављеним циљевима, она није произвела конвергентну еволуцију националних економија, зону заједничког просперитета. Једне земље доминирају, док се над другима доминира. Становници Европе можда немају антагонистичке интересе, али нације их имају у све већој мери. Друго, свака кејнзијанска стратегија стварања „поверења" јавности у економију почива на три независна стуба: стабилна валута, рационални систем опорезивања, али такође и социјална политика, са циљем потпуне запослености. Трећи аспект је систематски игнорисан у већини тренутних расправа. Даље, читава ова дебата око европског монетарног система и будућности Европе ће остати у потпуности апстрактна уколико се не фокусира на праве трендове глобализације, које ће финансијска криза озбиљно убрзати, осим ако се са њима заједничким снагама политички не суоче људи и њихове вође. Сведоци смо транзиције једне форме међународне конкуренције у другу; из оне која се одвија (углавном) између продуктивног капитала у конкуренцију између националних територија, које користе пореске олакшице и притиске на наднице ради привлачења више плутајућег капитала од својих суседа. Сада је очигледно да, то да ли Европа функционише као ефективан систем солидарности међу својим чланицама за заштиту од системских ризика или просто поставља правни оквир који промовише већи степен конкуренције међу њима, одредиће будућност Европе и политички, и друштвено и културолошки. Али постоји једна друга тенденција - трансформација међународне поделе рада, која радикално дестабилизује дистрибуцију запослености у свету. По овој новој глобалној структури Север и Југ, Исток и Запад сада мењају позиције. Европа, или барем њен већи део, искусиће брутални раст неједнакости: колапс средње класе, пад понуде високо-квалификованих занимања, измештање „несталних" продуктивних индустрија, регресију добростања и друштвених права, уништење индустрија културе као и општих јавних услуга.. Ово ће подстаћи повратак етничких конфликата који су изградњом Европе требало да буду превазиђени занавек. Не можемо, дакле, да не поставимо питање, да ли је ово почетак краја ЕУ, конструкције која је започета пре педесет година на темељима вековне утопије, а која сада доказује да је неспособна да испуни своја обећања. Одговор је, нажалост, да: пре или касније, то ће бити неизбежно и све су шансе да ће бити праћено насилним немирима. Уколико не пронађе капацитете за нови почетак на радикално новим основама, Европа је мртав политички пројекат. Распад ЕУ би неизбежно препустио њене народе опасностима глобализације у још већој мери. С друге стране, нови темељ Европе не гарантује никакав успех, али барем јој даје шансу за добијање одређеног геополитичког утицаја. Али под једним условом - да се свим изазовима, у идеји о пост-националној федерацији у оригиналној форми, озбиљно и храбро изађе у сусрет. То укључује успостављање заједничког јавног ауторитета, који није ни држава ни једноставно „управљање" од стране политичара и експерата; обезбеђивање истинске једнакости међу нацијама и стога борбу против реакционарних национализама; и изнад свега оживљавање демократије у оквиру Европе, самим тим се опирући тренутном процесу „де-демократизације" или „етатизму без државе", произведеног од стране неолиберализма. Одавно је требало признати оно што је очигледно. У Европи неће бити прогреса ка федерализму (оном за који се тренутно са правом неки залажу) ако сама демократија не прогресира иза постојећих форми, дозвољавајући већи утицај народа на супранационалне институције. Да ли то значи да нам у циљу преокретања тока недавне историје, раздрмавања летаргије распадајуће политичке конструкције, треба нешто налик европском популизму? Симултани покрет или мирна побуна широких маса које би изражавале свој бес у својству жртава кризе против аутора и уживалаца исте, захтевајући „спуштање" контроле над тајним погодбама и диловима тржишта, банака и држава на нижи ниво? Свакако, да. Слажем се да то може довести до других катастрофа. Али ризик је већи уколико национализам превлада у ма којој форми. У овом делу света такве снаге су традиционално називане „левица". Али европска левица је такође банкротирала. У ширем политичком простору, протежући се преко граница - што је у овом тренутку значајно - она је изгубила сваки капацитет неопходан за изражавање социјалних борби и отпочињање еманципаторних покрета. Отуда, она се идеолошки дезинтегрисала. Лишена било какве масовне подршке, партије које је номинално представљају су сада немоћни посматрачи кризе, на коју немају никакав специфичан или колективан одговор. Можемо се запитати, шта ће се догодити када криза у постојећим условима уђе у следећу фазу? Биће протестних покрета, скоро сигурно, који ће се наћи у стању изолованости, и врло је могуће да ће одлутати ка насиљу, или бити подстакнути расизмом и ксенофобијом (који се већ помањају око нас). Али питање се такође тиче и интелектуалаца: каква би требало и могла да буде демократски елаборирана политичка акција усмерена против кризе на европском нивоу? Задатак за прогресивне интелектуалце, било да виде себе као реформисте или револуционаре је, да дискутују на ову тему и преузму ризике. Неће бити оправдања ако то и не ураде. Етјен Балибар (Étienne Balibar) је професор филозофије на Université de Paris-X. Чланак је краћа верзија текста који ће бити објављен у јунском броју онлајн часописа Theory and Event (Johns Hopkins University Press)

 

Пристигли коментари (7)

http://www.nspm.rs/savremeni-svet/evropa-je-mrtav-politicki-projekat.html

 

Америчка база на Косову као расадник хероина

 

Тимур Блохин

4.06.2010, 19:59

Пре једно 2 године на Рунету био је популаран следећи виц: „Произвођач хероина признао независност дистрибутера". Реч је о Авганистану, земљи која је прва признала независност Косова, покрајине која се сматра претоварном станицом на путу дрога из Азије у Европу. Ко је одговоран за дистрибуцију хероина широм Старог континента и како изгледа стратешко партнерство албанске мафије и америчких војних лица? На ова питања одговара српски војни аналитичар, један од најугледнијих експерата за ситуацију на Косову Милован Дрецун.

    Први занимљив податак је да се према информацијама Интерпола највећи део Авганистанског хероина преко Космета шета у Европу. Од укупне количине дроге, која стиже на светско тржиште, процене су, да тако 65 одсто прелази преко територије Космета, док се на Европском тржишту, 90 одсто хероина прокријумчари преко овог подручја. Косово је заправо постало нека врста највећег складишта авганистанског хероина. Једна од рута за шверц хероина, дакле, иде из Авганистана преко Турске и Балкана. На балканском делу те руте су Космет, такозвани Санџак и Централна Србија. Интересантно је, да је америчка агенција за борбу против дроге означила Албанце са Косова као друге по важности кријумчаре наркотика на светском тржишту. Е сад, поред тих евидентних чињеница, дакле, да се дроге из Авганистана шверцују највише преко Космета у Европу и у свет уопште, постоји информација, рецимо, Стјуарта Келока, канадског детектива који је био некадашњи шеф јединице УНМИК полиције у Приштини, који је дао јавну изјаву и рекао, да криминалци са Косова  растурају наркотике по Европи уз прећутно одобравање САД. Келок је недељнику Европе изјавио, да су америчке дипломате на Косову спречавале хапшење познатих албанских наркодилера, и индиректно потврдио, да је главни мафијашки бос Хашим Тачи, садашњи премијер такозване владе Косова, како је рекао, амерички човек на Косову. Е сад, погледајте, долазимо до другог дела те везе. Несумњиво, да се дрога шверцује из Авганистана, преко Турске и Космета даље у Европу. Ко су главни дилери дроге на Космету?  Управо они, који су, између осталог, водећи политичари, који управљају привременим косовским институцијама, сад институцијама самопроглашене државе Косово. Они су, истовремено, и политичари, и вође главних организованих криминалних банди, које шверцују дрогу. Један од њих је сам Хашим Тачи, такозвани премијер.  Он је, ево, пре неки дан пријавио своју имовину на свега неких милион и двеста хиљада евра. Његова имовина је много већа. Она потиче управо од илегалних послова. Ја пред собом имам строго поверљиве биографије, које је оформио КФОР о тим људима. Између осталог, каже се у тој биографији, да клан Хашима Тачија располаже са три илегалне лабораторије за прераду хероина. По тим информацијама, Косовом у криминалном миљеу управља такозвана „дремичка" група, где су, поред Хашима Тачија  Џавид Халити, Кадри Весели, који је шеф илегалне Тачијеве обавештајне службе. Затим Агим Чеку, који је такође био премијер. Затим садашњи командант   такозваних Косовских безбедносних снага Сулејман Селими, па Фатмир Лимај, па Русе Мустафа, и остали. Дакле, једна комплетна врхушка, која управља свим тим илегалним пословима. Они имају своју илегалну обавештајну службу. Они имају политички утицај и располажу фондовима, које добијају од Европске Уније или неких арапских земаља за развој Космета, уствари контролишу илегалне послове.

Штампа редовно пише о вези између америчких војних лица на Косову и локалних наркодилера. Можете ли да потврдите ову информацију?

Америка се, као што знамо, званично бори против талибана у Авганистану и Ал Каиде, и наводно покушава да спречи производњу хероина. Међутим, у стварности се дешава нешто друго. Имали сте сада случај, када је смењен координатор обавештајних служби у Америци, појавила се информација у Америчкој штампи, да је CIA имала неке тајне акције, укључујући и шверц дроге, којима финансира, односно пуни своје црне фондове.  Између осталог, CIA пуни своје црне фондове тако, што подржава шверц дроге из Авганистана преко Косова. Ја располажем са два изузетно важна документа, који је оформила УНМИК полиција. Један од тих докумената је ХЗС 176 од 12. октобра 2003. године. У том документу је разоткривен један од канала за шверц наркотика. И управо по сазнањима обавештајаца УНМИК-а. Жарко Члабир, албански криминалац, користи возила КФОР-а за набавку, илегално транспортује наркотике и новац из Македоније на Космет преко граничног прелаза „Ђенерал Јанковић". Дакле, у документу пише, да Члабир има велики број сарадника, који раде унутар војних кампова КФОР-а на Космету. Дрога, која стиже из Авганистана преко Турске, убацује се у Македонији у возила КФОР-а и меша са храном и другом робом. Прво се камиони КФОР-а напуне легалном робом, онда се део пакета избаци, убаце се мали пакети са дрогом.  Када војна возила дођу у војну базу на Космету, илегални терет, односно дрога, се издваја и предаје локалним службеницима, који га износе из базе и дају албанским криминалцима. Члабир за шверц дроге користи неколико војних база, али му је главно одредиште Бондстил, пише у строго поверљивом документу УНМИК полиције. Е сад, погледајте друге документе. Такође обавештајни извештај УНМИКа 20. октобра 2002. године број ХС 33 02. Он указује опет на америчку базу Бондстил као место за шверц дроге. Тим извештајем је разоткривен  кријумчарски канал дроге на релацији Турска-Македонија-Космет-Албанија-Италија. Вођа те организоване криминалне групе, која шверцује дрогу том рутом, је Фадил Хасани, који живи у Урошевцу и Скопљу, бивши припадник 114. бригаде терористичке ОВК, и Нечад Жавитар Хасани, који је најбољи пријатељ Хашима Тачија, и заједно шверцују дрогу. По том документу, каже се, да група оперише на подручју кафанице „Ивикине". За месец илегалног транспорта пренесе се 150 килограма хероина и кокаина провереним каналом. Фадил Хасани сарађује са Дефи Дефијом, који је власник кафића поред америчке базе Бондстил на Космету.  Они су у блиским сарадничким односима, пише у документу, са високим америчким официрима, капетанима и мајорима, који учествују у шверцу дроге. Кад Хасанина група кријумчари дрогу, амерички војници пружају подршку на граници, да их не би зауставља.

 Таква разграната мрежа, вероватно, подразумева ангажованост криминалаца и из других балканских земаља?..

Када сам разговарао у једној балканској земљи, која се налази на тој авганистанској рути, са шефом локалне мафије, он је преда мном звао шефа тајне полиције те државе, да разговарају нешто. Поред њега била је група албанских криминалаца, која га снабдева дрогом, а затим је рекао, да  један од високо позиционираних функционера у влади те земље користи наркотике, и да он ради практично за њега тај посао. Дакле, у том ланцу шверца дроге из Авганистана налазе се такозване локалне мафије, дакле српска, црногорска и македонска. Албанска мафија је ту главна. А албанска мафија има стратешко партнерство рецимо са руском мафијом, али са чеченском мафијом. Па се бележи боравак појединих чеченских екстремиста, који се налазе или на обуци на Космету, или врбују људе за џихад на Северном Кавказу.   

Пред нашим микрофоном био је српски војни аналитичар, стручњак за ситуацију на Косову Милован Дрецун.

http://serbian.ruvr.ru/2010/06/04/9121942.html

Месић наставља политику свог стрица SS пуковника

Месић наставља политику свог стрица SS пуковника

Datum: 02.06.2010 22:00
Autor: Ведрана Кулага

БAЊAЛУКA - Бивши предсједник Хрватске Стјепан Месић наставља политику свога стрица - пуковника Марка Месића, команданта Вражије СС дивизије која се борила са Хитлеровом војском на источном фронту.

Рекао је то предсједник Савеза логораша РС Бранислав Дукић, коментаришући Месићев иступ на Хрватској телевизији.

Месић је у Дневнику ХРТ-а, коментаришући посјету новог хрватског предсједника Иве Јосиповића РС и његов сусрет са премијером РС Милорадом Додиком, рекао да "не вјерује Додику, који само наставља политику Милошевићеву политику".

- Месић се плаши и мртвог Слободана Милошевића јер је вјероватно заједно са њим био развијач бивше Југославије - каже Дукић.

И предсједник Борачке организације РС Пантелија Ћургуз нагласио је да је јасно да "Месић вуче промил генетике усташких побуна".

- Месић не може никако да се ослободи депресија које му РС чини и то је његов проблем - каже он.

Он је рекао да је посјета Јосиповића била с циљем уравнотежења односа, општег помирења и бољег живота на овим просторима.

- Месић је човјек који носи највећу одговорност за крвопролиће које се десило на просторима бивше Југославије. Потребно је да сви демократски представници на домаћој сцени, као и странци, званично господину Месићу дају етикету и да га назову правим именом када је у питању пројекат распада Југославије - закључио је Ћургуз.

Пуковник Марко Месић био је командант 369. SS дивизије, познате као "Вражја дивизија". Та дивизија, састављена од Хрвата и Бошњака, страдала је у бици код Стаљинграда.

Крис Бишоп у књизи " SS Hitler's foreign division" даје преглед свих нењемачких добровољаца који су се борили у њемачким јединицама. Међу њима је и 369. дивизија, која је бројала 3.895 официра и војника. У бици код Стаљинграда поражени су још прије зиме, а за неколико седмица изгубили су више од 1.000 људи. Тотални пораз им је био у фабрици трактора, гдје су биле борбе прса у прса, а преживјело је само 18 рањених Хрвата.

Међу њима био је и Месићев стриц Марко Месић, који се вратио у земљу и којег је 1944. године помиловао Јосип Броз Тито и примио у партизане.

Митровић

Предсједник Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила РС Недељко Митровић истакао је да Стјепан Месић води веома деструктивну политику, јер не може да прихвати реалну чињеницу да РС постоји.

- Месић наставља политику прошлости, ону политику која је била активна деведесетих година. Његове изјаве, потези и одлуке показују да није ништа посебно научио - казао је Митровић

http://www.glassrpske.com/vijest/2/novosti/40488/cir/Mesic-nastavlja-politiku-svog-strica-SS-pukovnika.html

Kosovci nisu "kosovari"

Perfidna podmetačina kosovskih Albanaca

 

Kosovci nisu "kosovari"

 

Ovaj albanski izraz, neprimeren srpskom jezikuk, nažalost prihvataju i mnogi Srbi, čak i intelektualci, pa kosovske Srbe pogrešno nazivaju "kosovarima" , a za Srpkinje kažu "kosovarke" idući tako naruku velikoalbanski težnjama da se na Kosovu i u Metohiji zatre sve što je srpsko.

 

U želji da što pre naprave "državu", za sebe etnički čistu, ali za svet multinacionalnu, kosovski Albanci pribegavaju asimilaciji Srba kroz termin "kosovar" kojim se na srpskom jeziku označava stanovnik Kosova.

 

Ovaj albanski izraz, neprimeren srpskom jezikuk, nažalost prihvataju i mnogi Srbi, čak i intelektualci, pa kosovske Srbe pogrešno nazivaju "kosovarima" , a za Srpkinje kažu "kosovarke" idući tako naruku velikoalbanski težnjama da se na Kosovu i u ć Metohiji zatre sve što je srpsko.

 

Bez velikog objašnjavanja zakona srpskog književnog jezika, da bismo rešili ovu nedoumicu u koju nas dovode i mnogi novinari, navešćemo sledeći primer kako bismo dokazali da Srbin i Srpkinja sa Kosova nisu niti mogu biti "kosovar" i "kosovarka". Uzmimo primer Srbina i Srpkinje iz Šumadije. Da li su su oni Šumadinac i Šumadinka ili "šumadinac" i "šumadinarka". Naravno, ono prvo. Tako su su i Srbi s Kosova Kosovci i Kosovke. Osim, ako ne prihvatimo asimilaciju kojoj teže Albanci da bi uništili i najmanji trag srpstva na vekovnim srpskim prostorima.

 

U srpskom jeziku ne postoji ni pridev "kosovarski", već kosovski, pa bitka na Kosovu nije bila "kosovarski", već Kosovski boj. A kako vam zvuče stihovi "Ječam žela kosovarka devojka"?

 

Najkraće, termin "kosovar" nije u duhu srpskog jezika, već su ga  izmislili Albanci sa Kosova kao perfidnu podmetačinu. Stanovnici Kosova su, dakele, Kosovci, dok su  Kosovari  za vreme Drugog svetskog  rata bili pripadnici  fašističkih jedinica koje su činili Albanci doseljeni iz Albanije, a koji su po  oslobođenju ostali da žive na Kosovu i Metohiji.

 

Uvođenjem u upotrebu termina "kosovari" za sve stanovnike južne srpske pokrajine, Albanci su još u poslednjoj deceniji prošlog veka pokazali svoje namere da sve stanovnike Kosova i Metohije nazivaju jednim imenom. Slično kao što su su uradili i komunisti uvođenjem jugoslovenske nacije.

 

Međunarodna zajednica je brže - bolje prihvatila albanski termin za stanovnike Kosova i Metohije i već 2004. godine u južnoj srpskoj pokrajini zvanično uvela pojam "kosovar" s jasnim ciljem da se navodno podstakne nacionalno zajedništvo, a ustvari bi se Srbi, Turci, muslimani, Romi, Egipćani, Aškalije, Goranci, Čerkezi i Hrvati utopili u "kosovare", kako sebe sada nazivaju stanovnici kvazidržave kojima menjanje imena i nacionalnog identiteta ne pada teško. Jer, kroz istoriju oni su sebe nazivali Arnautima, Arbanasima, Šćiptarima, Albancima, a sada Kosovarima.

 

Žalosno je jedino što su ovaj termin olako prihvatili i pojedini srpski političari, iako je za stanovnike Kosova i Metohije gramatički jedino ispravno reći Kosovci.

 

Ljiljana Staletović

1.6.2010.

http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2099

Балкан у мрежи „новог светског поретка“ (II)

31.05.2010

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Балкан у мрежи „новог светског поретка" (II)

Део I

 

Политички вектор водећих западних светских центара моћи – САД, ЕУ и НАТО – непрестано се помера на исток. Међу првим тачкама дневног реда заседања архитеката „новог светског поретка" у Парламентарној скупштини НАТО, која се одржава од 28. маја до 2. јуна, и на сусрету Билдербершке групе , која ће бити отворена 4. јуна, налазе се Закавказје, Иран, Авганистан и енергобезбедност.

Дата стратегија захтева од западних престоница не само активну елаборацију и реализацију новог курса у односу према Русији, него и превентивно сређивање постојећих проблема, који могу да отежају „Дранг нах Остен". И ако се економска криза на јужном крилу НАТО и Европске уније умногоме развија по својим сопственим законима, ситуација на Балкану - том "меканом трбушном ткиву Европе" – потребна је што скорија санација. Основни њени правци требало би да буду ликвидација отпора Србије и косовских Срба у погледу независности Косова, укидање Републике Српске и поуздано „везивање" свих држава региона за евроиунтеграционе моделе, који предвиђају одрицање од државног суверенитета у области војне изградње и спољне политике. Постизање датих циљева омогућиће Западу да се, не везујући себе конкретним обавезама у погледу пријема Албаније и држава бивше Југославије у Европску унију и НАТО, у потпуности преоријентише на проблеме Закавказја, Средње Азије, Блиског и Средњег Истока, користећи у свом интересу – или пак у случају потребе, мирно их игноришући - балканске преседане, паралеле и аналогије.

Расположиве информације омогућавају нам да тврдимо да се, у крајњој линији, у овом тренутку, захваљујући децидном ставу који су заузели косовски Срби и одређеној политичко-дипломатској подршци коју им пружају Србија и Русија, а такође још неодређеној ситуацији насталој око пресуде Међународног суда ОУН у Хагу о Косову, успела избећи реализација насилног албанског сценарија на северу Косова. Као индиректна потврда томе може служити прећутни пристанак албанских власти Приштине на одржавање 30. маја у градовима Косовска Митровица и Ново Брдо српских локалних избора. Они су одржани у складу са одлукама које је усвојила влада Србије 24. децембра 2009. године. И мада су албански радикали позивали косовске власти да свим снагама спрече гласање, јер то, по њима, угрожава „суверенитет и територијални интегритет Косова" – даље се од бучних изјава и протестних митинга није ишло. Косовска влада Хашима Тачија изјавила је, да ће игнорисати изборе у Косовској Митровици и Новом Брду, али да ипак неће својим супростављањем "изазивати напетост и дестабилизацију ситуације". Специјани представник Европске уније на Косову Питер Фејт такође је само потврдио, да ЕУ не признаје резултате гласања, што је, уосталом, било унапред познато.

Претрпевши одређени неуспех на Косову, западни центри моћи сада намеравају да пооштре своју политику у односу на Босну и Херцеговину и конкретно – босанску Републику Српску. Управо ће питањима ликвидације те српске државне творевине и бити посвећен самит Европска унија – Балкан, који се 2. јуна отвара у Сарајеву. Осим тога, пропагандистичком логистиком антисрпској кампањи у Босни и Херцеговини намерава се учинити и 15-годишњица трагедије у Сребреници која се обележава 11. јула, а зна се да је на Западу та трагедија означена као „геноцид над босанским муслиманима". Јубиларне свечаности на костима жртава тобожњег геноцида нису лоше помагало за убрзану ликвидацију Републике Српске!

Да ли су Србија, српство и Русија спремни да се супроставе босанском сценарију макар у оноликој мери, у коликој држе одбрану Косова? На жалост, с тим у вези постоје озбиљне сумње. Русија је од 1995. године члан Руководећег комитета Савета за имплементацију Дејтонског мировног споразума. То, с једне стране, даје Русији одређену међународну трибину за одбрану свог става. Међутим, то што Москва у овом Савету нема право вета, заједно са потребом усаглашавања својих акција са другим његовим учесницима – земљама-чланицама НАТО, Европском унијом и Организацијом Исламска Конференција, објективно умањује способност Русије да спроводи самосталну и активну политику подршке Републици Српској. Одсуство руских представника на међународним консултацијама о уставној реформи у Босни и Херцеговини у октобру 2009. године у натовској авиобази „Бутмир" код Сарајева је то на најбољи начин и показало. А и основна теза руске дипломатије у односу на сређивање ситуације у тој бившој југословенској републици – о неопходности што скоријег затварања канцеларије Високог представника међународне заједнице – има противуречан карактер. Непоткрепљена децидним захтевом за гарантовано постојање српског ентитета, она на делу претпоставља што скорији прелазак целокупне власти у Босни и Херцеговини у руке муслиманских власти Сарајева – са свим тужним последицама по босанске Србе (а делимично и Хрвате) које из тога произлазе.

Што се руководства Србије тиче, ми смо данас, на жалост, сведоци фактички капитулантске позиције Београда о свим кључним балканским проблемима (изузев Косова) под паролама евроинтеграције и општерегионалног „помирења". Тај се процес очигледно испољио у току сусрета 29. маја у Сарајеву лидера земаља такозване Игманске иницијативе, створене пре 10 година у циљу „даљег јачања поверења међу народима". Изјаве, које је дао председник Србије Борис Тадић у присуству својих колега из Хрватске (Иво Јосиповић), Црне Горе (Филип Вујановић) и Босне и Херцеговине (актуелни председник колективног Председништва Харис Силајџић) имају крајње двосмислени, да не кажемо капитулантски карактер.

Кључном тезом српског лидера су речи о томе, да Србија „поштује територијалну целовитост" Босне и Херцеговине, Хрватске и Црне Горе. Овакву приврженост нормама међународног права могла би се само поздравити да Загреб и Подгорица раније већ нису признали независност Косова, што представља нагрубљи атак на територијалну целовитост Србије. Што се Босне и Херцеговине тиче, та бивша југословенска република би одавно начинила аналогни корак да није права вета, које имају босански Срби. У сваком случају, у Сарајеву је тешко наћи бољег адвоката албанских екстремиста од Хариса Силајџића. Тадићево заклињање у верност територијалној целовитости Босне и Херцеговине и Хрватске изгледа сумњивим и са аспекта искрене намере босанских Срба да продубе односе са „мајчицом Србијом", а такође са аспекта крваве историје гажења Републике Српске Крајине у Хрватској 1995. године. Изјава Бориса Тадића била би очигледно оправданом да је он на самиту истовремено покренуо ова питања и макар затражио од својих колега реалне гаранције за заштиту интереса Срба. Међутим, у његовој изјави то се није чуло.

Али се зато тамо чула још једна омиљена тема Запада – о Сребреници. Борис Тадић је обећао да ће његова земља „са максималном одлучношћу" наставити сарадњу са Међународним трибуналом за бившу Југославију", који суди Србе за тобожњи геноцид. „Самим тим ми исказујемо приврженост европским вредностима и дајемо допринос политици помирења у региону" – изјавио је српски лидер. Он је обећао да ће лично доћи у јулу у Сребреницу, без обзира на то што као и до сада не постоје поуздана сведочанства и документовани материјали о томе, шта се заиста догађало тамо пре 15 година. Не треба сумњати да је Борис Тадић већ изазвао бурне аплаузе Хариса Силајџића, једног од војних лидера босанских муслимана из периода рата 1992-1995. године, који се касније прославио изјавама са високих међународних трибина о томе, да босанска Република Српска нема право на постојање као продукт „етничког чишћења".

Тешко да Борис Тадић није свестан тога, да његове речи носе воду на воденицу најнеобузданијих антисрпских снага. Остаје нам да претпоставимо, да је оваква позиција део ширег сценарија, који има за циљ – како сматра српско руководство – да Београду олакша евроинтеграционе процесе, и да се уједно амортизује усијање страсти око Косова. Међутим, проблем је у томе што је светска геополитика увек додељивала балканским земљама и њиховим лидерима, у најбољем случају, улогу пиона. Умиривање агресора и истинских потпиривача и организатора геноцида, „етничког чишћења" и ратних злочина само утабава пут у нове злочине. А босански Срби већ су и очигледно одређени за клање.

________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3066

Русија и САД: Како ће поделити сфере утицаја

Русија и САД: Како ће поделити сфере утицаја

ponedjeljak, 31 maj 2010 22:42 Даниел Ларисон

 

Вашингтон је желео да се Косово призна као посебени случај јер је даље нарушавање суверенитета Србије нешто нормално, а нарушавање суверенитета Грузије и Украјине апсолутно није.

Москва не покушава да обезбеди подршку тих земаља само да се оне не би придружиле Западу. Она такође покушава да обезбеди и подршку западних земаља како би оне признале њену претпостављену сферу посебних интереса и потенцијално дале своју прећутну сагалсност на таква нова одређења ограниченог суверенитета. То је једно од главних питања из реда руских политичких изјава и у предлогу за европску безбедност Дмитрија Медведева. И мада се ни један западни лидер није потписао испод те идеје, не треба дуго лутати по дипломатским коридорима да би се налетело на оне који наглас постављају питање могу ли нове и савремене верзије финландизације постати пријемчивом политиком за земљу чије се перспективе западне интеграције чине магловитим, пише Роналд Асмус.

КОСОВСКИ ПРИМЕР У размишљањима такве врсте стално ме брине један детаљ: континуирано се испушта из вида чињеница да саме САД користе концепције "баланса снага, сфера утицаја и ограниченог суверенитета" у својој политици у различитим деловима света. Током последње две деценије присталице "хуманитарних интервенција" сматрале су да се само по себи разуме да неке земље немају право да воде сопствену унутрашњу политику, без бојазни мешања споља. Идејом о ограниченом суверенитету оправдавано је мешање у косовске догађаје. Она је чак била претпоставка за стварање зона забрањених летова, које су постојале 12 година на северу и југу Ирака. Ни једна од тих мера са правног аспекта није била санкционисана у међународној заједници. Очигледно су кршини државни суверенитет, али практично нико од чланова америчке и западноевропске политичке класе није на то обраћао пажњу.

Дакле, те концепције нису сасвим избачене из употребе захваљујући вери у "нову европску архитектуру заједничке безбедности". Једноставно су тројица претходних председника били убеђени да једино САД и њени савезници имају право да прибегавају тим концепцијама. Последњих десет година, нарочито после признавања независности Косова, Москва је почела да чини покушаје да нашу интервенционистичку реторику и праксу окрене против својих суседа, које су САД претвориле или покушавају да претворе у своје клијенте. Проширење НАТО довело је до тога да се сфера утицаја САД приближила тик до граница Русије, али би Вашингтон желео да ту сферу шири и на постсовјетски простор, без обзира на то што релативна, а каткада и апсолутна већина становништва у земљама бившег Совјетског Савеза не жели да стаје на страну САД жртвујући добре односе са Русијом.

Вашингтон је намеравао да на руским границама ствара баланс снага очигледно неповољан за Русију и да себи обезбеди сферу утицаја ослањајући се на отворено антируске владе. Он је такође желео да се Косово призна као посебни случај јер је даље нарушавање суверенитета Србије нешто нормално, а нарушавање суверенитета Грузије и Украјине апсолутно не. Међутим, САД не могу с времена на време да узурпирају туђи државни суверенитет активно ширећи сферу утицаја у суседство других великих држава и проглашавају намеру да стварају "баланс снага, повољан за слободу", а потом да се буне и премишљају када друге велике државе крену његовим стопама и покушају ограничити раст америчке сфере утицаја или променити баланс снага у своју корист.

ГРУЗИЈСКИ ПРИМЕР Што се тиче разговора о "финландизацији", једина земља на коју се то сада стварно може односити је Грузија. Русија на очигледан начин не жели да Грузија постане чланица НАТО и, захваљујући непромишљености Сакашвилија, она је успела да улазак те земље у алијансу учини фактички немогућим. Ма како неки Грузини желели да се оријентишу на Запад и ступе у НАТО, реалности су такве да НАТО неће примити Грузију у своје редове а грузијску спољну политику ће ограничавати воља Русије. Ником на Западу се то не допада, али је реалност таква. Ми можемо званично одржавати илузију да мале земље, економски зависне од великих држава, слободно могу да самостално одређују своју спољну политику, али ми нећемо поверовати да је то у ствари тако нити ћемо обмањивати сами себе.

Нагласимо такође да Асмус не разматра значајне факторе, који компликују ситуацију, у две сепаратистичке републике, које је Русија ставила под своју заштиту. До рата је Грузија намеравала да их припоји и теоријски грузијска влада и данас пред собом има тај практично недостижни циљ који служи као озбиљан извор разлика између Грузије и Русије. У датим околностима тежња Вашингтона да уведе Грузију у НАТО било би катастрофална провокација јер би то учинило вероватним да Грузија, покушавајући да силом припоји себи сепаратистичке републике, може добити заштиту и покровитељство Запада, тим пре што би западне гаранције безбедности у том случају добила влада чији је шеф расположен отворено и ватрено антируски. У суштини, чак и без чланства у НАТО, Сакашвили је одлучио да у случају конфликта може да рачуна на подршку Запада. Очигледно је да је обећано "даље ширење западних институција" и подстакнуло грузијског председника на тај неразумни и рушилачки курс, па је стога тешко схватити за шта се боре заинтересоване стране настављајући да се залажу за такво ширење.

The American Conservative, SAD

Превод Рајко ДОСКОВИЋ

 

http://standard.rs/vesti/41-svet/4654-sad-i-rusija-kako-e-podeliti-svoje-sfere-uticaja-.html

Балкан у мрежи „новог светског поретка“ (I)

30.05.2010

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Балкан у мрежи „новог светског поретка" (I)

Суочена са финансијско-економском кризом без преседана Европска унија жури да са свог дневног реда скине питања, која су повезана са Балканом. Другог јуна у Сарајеву ће се одржати најрепрезентативнији ове године скуп, посвећен балканском региону – самит Европска унија – Балкан. Претходни самит 20. марта у словеначком градићу Брдо код Крања протекао је у знаку низа скандала и демарша, тако да се после одустајања од учешћа свих руководилаца Европске уније самит претворио у празну и неформалну седељку.

Предстојећи сарајевски форум је нешто посебно на политичком дневном реду Европске уније у првом полугођу. Као главни организатор овог форума је актуелни председавајући Европском унијом - Шпанија. Шпански министар иностраних послова Мигел Анхел Маратинос ставио је до знања, да сусрет у Сарајеву треба да представља кулминацију полугодишњег председавања његове земље. За разлику од сусрета на Брду код Крања, на који су позвани руководиоци балканских земаља и водећи спољнополитички функционери Европске уније, у престоници Босне и Херцеговине очекују се шефови спољнополитичких ресора САД, Русије и Турске као земље – чланице Организације Исламска конференција и једног од гаранта босанског сређивања. Претпоставља се да ће учесници форума размотрити не само актуелну ситуацију у Босни и Херцеговини и планове Европске уније и НАТО о централизацији њеног национално-државног уређења, већ и елеборисати „мапу пута" за сређивање других балканских проблема – пре свега косовског и македонског.

Међутим, Европска унија, по свој прилици, ризикује да нагази на оне исте грабље или, парафразирајући словеначки превод назива месташца Брдо („планиница") - да се спотакне о то исто брдо. Шпански организатори самита ЕУ – Балкан, руководство Мисије УН за питања привремене администрације на Косову и покрајинска мисија Европске уније, принуђени су да поново решавају проблем који је довео до мартовског скандала: под којом заставом позвати делегацију косовских албанаца, који не желе ни да чују ни о чему другом сем да буду пуноправни учесник у својству представника независне државе, иако одлуке ОУН то директно забрањују.

На основу информација којима располаже аутор овог прилога, шпанска страна је у сарадњи са шефом косовске Мисије ОУН, италијанског дипломате Ламберта Заниера, унапред разрадила неколико варијанти, које могу, по његовом мишлљењу, задовољити како Београд, тако и Приштину. Једна од тих варијанти подразумева формално поштовање резолуције Савета безбедности ОУН број 1244 од 10. јуна 1999.године, којом се оуновској мисији дају искључива овлашћења да представља покрајину Косово на међународним сусретима и преговорима. Управо ту варијанту је и имао у виду министар спољних послова Србије Вук Јеремић, који је ових дана изјавио да је „постигнут чврст договор са шпанским организаторима о томе, да ће формат евентуалног учешћа привремених органа власти Приштине на сусрету у Сарајеву бити у складу са резолуцијом 1244". Он је појаснио да ће Косово представљати Мисија ОУН за питања привремене администрације и подвукао, да је „то у складу са нашим уставним ставом у односу на Косово".

Међутим, у садашњим условима тешко да се може очекивати од руководства Европске уније компатибилност њеног деловања са „уставним ставом" Србије о Косову. Тим пре што су организатори самита у Сарајеву припремили још два сценарија. Први од њих предвиђа присуство у босанској престоници делегација без државних симбола. Та варијанта је у старту хладно дочекана у Београду, иако је господин Јеремић подвукао, да „ма каква формула у резултату буде примењена, Приштина, за разлику од Србије, не може бити представљена као суверена држава ни у Сарајеву, нити на било ком другом месту". „У правном и политичком смислу то је за нас црвена линија коју ми никада нећемо прекорачити" – подсетио је шеф српског министарства спољних послова.

Варијанта са одсуством државних симбола на столу учесника форума већ је испробана на женевским консултацијама о сређивању ситуације на Кавказу, уз учешће делегација ОУН, Европске уније, ОЕБС, Русије, САД, Грузије, Абхазије и Јужне Осетине, која је наишла на одређено разумевање.

Међутим, током последњих дана појавила су се сведочанства о томе, да ће формат представљања Косова у Сарајеву имати заиста уникатни за међународно сређивање формат. Наиме, поред министра иностраних послова такозване „Републике Косово" Скендером Хисенијем седеће шеф покрајинске Мисије ОУН Ламберто Заниреи. Али ће овај последњи, међутим, представљати искључиво себе самог и свој институт, омогућивши албанским властима потпуну слободу деловања и изјава. То је већ наговестио портпарол Мисије ОУН за питања привремене адмнинистрације на Косову Расел Џики, који је приштинском албанско-језичком листу „Коха диторе" изјавио, да ће у Сарајеву „Заниери представљати само Мисију ОУН за питања привремене администрације на Косову, али не и институте Косова".

Овакав план разрађен је заједнички са функционерима ОУН, Европске уније и албанских власти Косова и он је постао познат чак и локалној албанској опозицији. Три опозиционе партије у Скупштини Косова („Алијанса за будућност Косова", „Алијанса за ново Косово" и „Демократска лига Дарданије") већ су позвали владу Хашима Тачија да објасни, у ком ће својству на самиту ЕУ – Балкан присуствовати Ламберто Заниери. По речима представника „Алијансе за будућност Косова" (најутицајније опозиционе снаге на данашњој политичкој сцени Косова) Бурима Рамаданија, „влада Косова дужна је да апсолутно јасно појасни каква је позиција Заниера на овој конференцији: кога он представља". А функционер „Алијансе за ново Косово" Мимоза Кусари-Лила изјавила је буквално следеће: „Ми сматрамо да ће на овакав начин Косово бити представљено у оквирима резолуције 1244 и свог статуса из периода пре независности". Да би умирили страсти, заменик шефа косовске владе Хајредин Кучи био је принуђен да делимично призна да је опозиција у праву и сложи се са мишљењем да ће учешће Косова на самиту у Сарајеву „безусловно потамнети због присуства Заниера".

Данас се, вероватно, нико неће усудити да тврди да ће шпанска и босанска дипломатија успети не само да постигну успех на сарајевском форуму, већ и да ће све учеснике поставити за један сто.

Треба имати у виду да предстојећи самит ЕУ – Балкан за председавајућу Европском унијом Шпанију има посебни значај због читавог низа околности. Као једна од пет земаља – чланица Европске уније, која до сада није признала Косово (заједно са Грчком, Кипром, Румунијом и Словачком), она је приморана да врши сложене маневре, тежећи да сачува образ у косовском питању и истовремено да задовољи очекивања бриселске бирократије, за коју је дато питање већ решено у виду независности Приштине. Осим тога, позиције Мадрида из дана у дан постају све слабије због продубљујуће кризе Европске уније, која вуче за собом целу Јужну Европу. А то значи да бранити „посебно мишљење" о Косову шпанске власти могу само до одређене границе: док то не постане препрека за ангажовање спољних извора финансирања.

Симптоматично је да је управо у јеку консултација поводом формата учешћа делегације Приштине на самиту ЕУ - Балкан у Сарајеву један од европских дипломата отворено изјавио, да Србија с тим у вези не треба да гаји посебне илузије. Амбасадор Шведске у Београду Кристер Брингеус, коме истиче амбасадорски мандат, подвукао је да српска страна не може рачунати на интегрисање у Европску унију док не призна Косово. Самим тим је шведски дипломата показао Београду на европску „црвену линију" о Косову.

И још једна значајна околност: проблем албанских сепаратиста Косова доводи у опасност догађај на коме Брисел намерава да добије „зелено светло" за ликвидацију босанске Републике Српске , која се означава никако другачије до као жариште великосрпског сепаратизма. Међутим, оваква некоординираност не буни творце западне политике.

Резултати сарајевског самита одмах морају бити реферисани учесницима редовног годишњег сусрета Билдербершке групе - једне од главне парамасонске организације-градитеља „новог светског поретка".

(Следи крај)

_________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије»

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3064