16. 07. 2010. 12:00h | R. Petrović - Vesti

Teslin dan

Nikola Tesla je mera srpskog samopoštovanja, putokaz sve zamućenijeg nacionalnog identiteta, paradigma ili simbol očuvanja najmarkantnijih nacionalnih vrednosti u vremenima kada se one svesno, po načelima perfidnog projekta denacifikacije, guraju na marginu i u zaborav.

Mnogo je vremena i reči potrošeno da se opiše veličina i delo Nikole Tesle. Ovih dana, međutim, sve to što je sačuvano o najvećem umu našeg vremena kao da vapi za dopunom sa početka.

Povod za ovakvu vrstu podsećanja leži u 10. julu, danu Teslinog rođenja, za koji se intelektualci srpske dijaspore već godinama bore da postane Svetski dan nauke, ali i Dan Tesle u samoj Srbiji.

Treba li i podsećati da je ovakva kampanja od nacionalnog značaja bukvalno spala samo na nekolicinu naših ljudi iz dijaspore, uz neizbežnog akademika Marinčića iz matice, koji se iz godine u godinu bore da dobiju nekakvu podršku države u ovom poslu.

Imamo li pravo da se ljutimo što UN ne proglašavaju taj datum za Svetski dan nauke, ako naša mala Srbija ni prstom ne mrda na inicijative onih koji su, valjda, osetivši u belom svetu svu težinu života daleko od otadžbine, spoznali svu ljudsku i naučnu veličinu velikog Nikole iz Smiljana?

Teslin značaj i veličina shvaćeni su u političkom establišmentu Srbije kao dobar povod za ličnu i političku promociju tzv. narodnih izabranika, a nikada kao jedan od ugaonih kamena suštinske i osmišljene promocije na vrednostima koje Tesla simbolizuje i izgrađivanje novog imidža svima nam drage i zajedničke Srbije.

Domaći politički trudbenici uglavnom su ignorisali pritiske i kampanje, recimo dr Jasmine Vujić, profesorke sa Berklija u Kaliforniji, koja je već i sebi dojadila objašnjavajući zašto bi 10. jul morao da postane Teslin dan u Srbiji. Šta sve već decenijama ne preduzima dr Ljubo Vujović, generalni sekretar Memorijalnog Teslinog društva iz Njujorka, ne bi li uvećao značaj i efekte poštovanja koji ovaj Srbin iz Like uživa širom Amerike i sveta.

Ta inicijativa povezala je Srbe širom sveta, iz Perta, San Franciska, Vašingtona, Nijagare, Beograda, ali i sa drugima, koji nisu Srbi, ali znaju šta je i ko je Tesla.
Taj osećaj je među ljudima u dijaspori mnogo izraženiji i jači nego u otadžbini, što je naročito bilo očigledno prilikom obeležavanja 150. godišnjice Teslinog rođenja. Koga sećanje dobro služi setiće se jedne formalne svečane manifestacije u Centru "Sava" i Organizacionog odbora za obeležavanje ovog jubileja u kome je formalno bilo više od 100 najuglednijih ljudi iz Srbije, ali je malo ko od njih išta uradio za Teslin dan.

Nasuprot tome, malobrojna srpska zajednica u Vankuveru napravila je u to vreme veliku izložbu, svečanu akademiju, pozorišnu predstavu i šta sve ne još da bi u svoje ime odužila dug prema Nikoli Tesli, a njegovo delo iskoristila kao pravu meru srpskog identiteta i očuvanja nacionalnih vrednosti.

Da li je Božidar Đelić kao aktuelni srpski ministar za nauku, tek sada shvatio suštinu motiva zbog kojih naši uspešni ljudi iz dijaspore već godinama pritiskaju za Teslin dan, tek nedavno je zabeleženo da je on pokrenuo takvu inicijativu.
Ili mu je konačno puklo pred očima, ili nam se približavaju neki izbori, u kojima Tesla uvek može da pomogne?

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/67841/Teslin-dan

Петнаестогоишњица прогона српског народа из Републике Српске Крајине и Хрватске

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11.080 Земун, Магистратски трг 3,

Тел/факс: 3077-028, vladarsk@gmail.com  -                          

Бр. Службено/ 20. јул 2010.

 

 

ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Др Борис Тадић

11.000 Београд, Андрићев венац бр. 1.  

Господине Председниче,

Подсећамо Вас, да је идућег месеца петнаестогоишњица прогона српског народа из Републике Српске Крајине и Хрватске и да је јучерашња посета председника Хрватске, г. Иве Јосиповића, Републици Србији нанела огромну штету Србији и прогнаном српском народу из Републике Српске Крајине и Хрватске. Посета је прошла у атмосфери „разумевања, помирења и градње добросуседских односа", како је то изражено у обостраним изјавама државника и најавама медија. Такаве изјаве су грех према српским жртвама и прогну 800.000 Срба из Републике Српске Крајине и Хрватске.

Могао би се поднети израз „помирење" за односе две државе које су подједнако одговорне за неке немиле међусобне догађаје и подједнако спремне да (на равноправној основи) сносе терет отклањања последица тих немилих догађаја. Али, у случају српско-хрватских односа, нема никакве равнотеже у одговорности за разбијање Југославије и изазвање ратове од 1990. до 1995. Кад је реч о Србији и Хрватској, јасно је да је једино Хрватска крива за злочин против мира и злочин геноцида над српским народом (чему су следили и злочини над припадницима других народа), а у томе су јој били савезници државници Словеније, државници муслимана и католика у Босни и Херцеговини и шиптарски сепаратисти у Републици Србији.

Такав злочин према миру и злочин геноцида над народима је обавила Немачка, од 1939. до 1945. и нико није Немачкој пружио шансу од нападнутих држава, да се с њом постигне међусобно „разумевање, помирење и градња добросуседских односа". Оваква намера је усвојена тек кад је Немачка платила ратну одштету свакој држави коју је војно напала, разорила, побила део становништва, а покореном и прогнаном народу одузела сва људска права. На исти начин, мора да одговара и Хрватска, а Србија је најобавезнија да покрене против Хрватске процес пред Међународним судом правде у Хагу, у УН, у ЕУ, у ОЕБСУ и другим међуанродним организацијама, јер је Хрватска окупирала део српских етничких и историјских територија и прогнала горе наведену бројку Срба.

Ништа није једноставније од схватања чињеница хрватског државног злочина против мира и хрватског злочина геноцида над српским народом, од 1990. до 1995 - који су били наставак злочина геноцида над Србима, којег је хрватска обавила (у савезу с Немачком) у Другом светском рату, од 1941. до 1945, кад је у конц. логорима смрти и на друге начине убила 1/3 Срба у Републици Српској Крајини, Хрватској, Босни и Херцеговини, Рашкој и Срему и кад је убила све похватане Јевреје и Роме.

Очигледни су кораци Хрватске у злочину против мира и злочину геноцида над Србима. Погледајте их:

1.                         Хрватска није искористила одребу Устава из 1974 – за издвајање из Југославије мирним путем, што је било предвиђено;

2.                         Хрватска је 1990, прегласавањем српских посланика у Парламенту,  укинула државотворност српском народу и прогласила га националном мањином и двонационалну Хрватску претворила у једнонационалну. Идентично би овом поступку било - кад би Валонци у Белгији прогласили Фламанце националном мањином, а Белгију прогласили само државом Валонаца;

3.                         Хрватски председник, Иво Јосиповић, није престајао да понавља право на државотворност хрватског народа у Босни и Херцеговини, а једном речју није споменуо државотворност српског народа у бившој Хрватској. А треба знати, да после турске окупације Балкана (у 15. столећу), Срби Републике Српске Крајине имају најстарији државотворни статус – стекли су га у Мађарској 1471. и Аустрији 1630. То је много старија државотворност од државотворности Срба у Далмацији (1683), Срба у Црној Гори (1687) и Срба у Србији (1804), Хрвата (1918), Словенаца (1918), Македонаца (1945) и муслимана у БиХ (1945);

4.                         Хрватска се понела вероломно према Србији, јер је с њом потписала међудржавни споразум – с важном одредницом: две државе ће  једна другој поштовати интегритет и неповредивост граница, а онда је Хрватска признала државу шиптарских сепаратиста у покрајини Србије – Косову и Метохији;

5.                         Хрватска је прогнала српски народ и уништила, опљачкала, или склонила све предмете српске културне баштине – које прогнани народ није понео. Влада Србије је учинила велики грех према Србима и српској културној баштини, кад је Хрватској почела да враћа спасене драгоцености. Тако је хрватски председник похвалио Владу Републике Србије што је јуче Хрватској вратила спасену икону из српског манастира у Даљу, а то је Србија учинила против свих правила за чување културне баштине, јер она не може стављато на располагање културна добра држави која ту баштину редовно уништава. То је чинила у Првом и Другом светском рату и у време разбијања Југославије, од 1990. до 1995. године. Ево историјског примера како се треба понашати према држави која, редовно, уништава културно благо других народа - Аустрија није вратила предмете српске културне баштине Турској, које је, с народом, испред турске војске, спасио Патријарх Српске православне цркве, Арсеније Трећи Чарнојевић – 1690. године;

6.                         Српску имовину у Републици Српској Крајини и Хрватској је запленила хрватска држава и то је најогољенији поступак против приватног власништва – које је, по међународном прву, неотуђива светиња.

Господине Председниче, ми Вас молимо, у име 800.000 прогнаних Срба, у име Отаџбине и Историје, да не омогућујете опроштај Хрватској за злочин против мира и злочин геноцида над Србима, јер ти злочини никад не застаревају. Лица и државни органи који прикривају, или не кажњавају извршиоце тих злочина, по међународном праву, саучесници су.

С обзиром да Ваш кабинет не сарађује с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине у прогонству, ово писмо има одлике отвореног.

 

 

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ                                                          СКУПШТИНА РС КРАЈИНЕ

Милорад Буха, премијер                                         Дип.инг. Рајко Лежаић, председник

 

 

 

Vilijam Montgomeri: Amerika će teško dozvoliti podelu Kosova

intervju: Vilijam Montgomeri

Amerika će teško dozvoliti podelu Kosova

Irena Radisavljević | 18. 07. 2010. - 00:02h | Foto: Beta | Komentara: 140 |

Podela Kosova je bila i dalje je najbolje rešenje veoma složenog kosovskog problema. Srpske vlasti su inicijativom za rezolucijom o podeli u UN i otvaranju tog pitanja pokazale volju da se ponovo otvore progovori o statusu, ali prekasno.

Podela će biti moguća jedino ako SAD pošalju veoma snažnu, nedvosmislenu poruku vođama kosovskih Albanca da razmotre takvo rešenje. Kada se u obzir uzme aktuelni stav Vašingtona, mogućnosti da se nešto tako dogodi ekstremno su tanke – kaže u razgovoru za „Blic nedelje" Vilijam Montgomeri, bivši ambasador SAD u Srbiji.

– Pesimista sam po pitanju rešenja kosovskog problema. To što SAD neće raditi na ubeđivanju kosovskih Albanaca da izađu u susret srpskim zahtevima, znači da će Srbija morati da prihvati mnogo manje nego što je trenutno voljna i da uzme u obzir. Aktuelna srpska vlada fokusirala je celokupnu spoljnu i unutrašnju politiku na kosovsko pitanje i zarobila samu sebe po pitanju mnogih važnih stari. Biće veoma teško odstupiti od tih čvrstih stavova koje je srpska vlast zauzela bez ozbiljne konfrontacije s političkim oponentima. Ostaje da vidimo da li će srpska vlada koje je zauzela takav veoma tvrd stav biti spremna da prihvati rešenje kakvo se nameće.

Znači li to da je autonomija na severu i u enklavama najviše što Srbija može da postigne?
– Zaista mislim da je to najviše čemu Srbija može da se nada u ovom trenutku i u predvidljivoj budućnosti. Mislim da će kosovski Albanci i međunarodna zajednica otići veoma daleko u davanju autonomije kosovskim Srbima. Ali, i to je ogromno ali, cena toga bi bila kraj paralelnih institucija i priznanje vrhunske vlasti kosovskih Albanaca, uključujući tu i dobijanje mesta u UN. Postoji dosta prostora za pregovore u okviru ovakvog seta ključnih principa ukoliko je Srbija spremna da krene tim putem. Dosta bi moglo biti postignuto za kosovske Srbe, to je sigurno. Žao mi je što moram da kažem, ali njihova dobrobit bi ipak morala biti daleko veći prioritet nego što trenutno jeste.

Šta bi, po vašem mišljenju, mogla da bude odluka Međunarodnog suda pravde po pitanju jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova?
– Zaista ne mogu, niti bilo ko može, predvideti kakva će biti odluka. Sigurno je, međutim, da će ako suštinski bude u korist srpske strane, to ojačati srpske napore da se spreče dalja priznanja, kao i volju da se nastavi s borbom protiv nezavisnosti Kosova. Međutim, u obrnutom slučaju, kada bi odluka bila u korist albanske strane, to ne samo da bi povelo druge zemlje koje nisu priznale nezavisnost da je priznaju, već bi izazvalo ključne evropske partnere da pokažu sve manje simpatija i razumevanja za srpsku poziciju.

Ima li mišljenje MPS uopšte snagu da promeni trenutnu situaciju?
– Sasvim je sigurno da odluka MPS, kakva god bila, neće promeniti bazične činjenice na terenu. Kakva god odluka bila, kosovski Albanci se neće odreći statusa nezavisnosti, a ključne evropske zemlje i SAD koje su priznale tu nezavisnost neće povući svoje odluke. S druge strane, srpski ministar spoljnih poslova iskreno je izjavio da Srbija neće prihvatiti nezavisnost Kosova bez obzira na mišljenje MPS. Takva vrsta izjave olakšava kosovskim Albancima da i sami učine isto to. Trenutni status kvo održava se samo zato što su kosovski Albanci do sada ostavljali Međunarodnoj zajednici da se bavi pitanjem kosovskih Srba. U takvim okolnostima, veoma je moguće da neke ekstremnije grupe pribegnu nasilju. To bi moglo da izazove katastrofu.

Može li Srbija da računa na podršku evropskih partnera po pitanju kosovskog problema?
– Postoje dva glavna toka evropske politike prema Srbiji. Jedna se fokusira na Srbiju i trudi se da bude ohrabrujuća i korisna. Ta strana uvek maše šargarepom članstva u EU i izbegava reč na slovo "K" kada god je to moguće. Druga, međutim, radi na razvoju nezavisne države Kosovo i trudi se da omogući Kosovu da u trenutnim granicama sprovodi svoj autoritet. U zavisnosti od države članice, značajno varira stepen spremnosti ili nedostatka iste da se ospori rad paralelnih institucija koje su na Kosovu organizovali Srbi i Srbija. To sve je veoma zbunjujuće. Takva situacija ne odgovara nikome. Nada i očekivanja da će se u budućnosti ova dva pravca evropske politike spojiti u jedan, kada i Kosovo i Srbija postanu članice EU, ima niz problema.

 

Članstvo u EU ne pre 2018. Mislite li da srpske integracije u EU zavise od rešenja kosovskog pitanja? – Žao mi je, ali moram da kažem da je članstvo Srbije u EU najmanje osam godina daleko, a vrlo verovatno i mnogo dalje, bez obzira na to šta će Srbija činiti. Ko god da vam tvrdi drugačije, zavlači vas, namerno ili slučajno. Ta činjenica je delom posledica stanja u Srbiji, a delom gomile problema sa kojima se Evropa suočava poput "zamora od proširenja", finansijske krize u evrozoni, globalne ekonomske krize, povećanja nemačke nespremnosti da subvencioniše slabije ekonomije i stalna pitanja oko budućnosti Evrope.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/198830/Amerika-ce-tesko-dozvoliti-podelu-Kosova

Контрола кретања и свести

Контрола кретања и свести

септембар 7, 2008 — Svetozar Radišić

УЧЕСНИЦИ ПРЕГОВОРА У ДЕЈТОНУ, ПОДВРГНУТИ „ИСПИРАЊУ МОЗГА"

Пише: проф. др Светозар Радишић

Само верни корисници Интернета били су у прилици да примете логично питање: да ли би и атлетичари тако лако обарали светске рекорде, на олимпијади у Пекинги, да су као пливачи носили на себи дресове фирме „Спеедо". Мало је људи реаговало и када је 7. јануара 2000. објављено да је у дресовима Борусије из Дортмунда пронађена отровна супстанција трибутилтин (ТБТ), која разара хормонски систем људи. Медицински стручњаци саопштили су да се ТБТ лако може апсорбовати додиром, преко коже, што доводи до повећања нивоа тестостерона и смањења естрогена. Требало је да неко надлежан за хуманост постави утицајним људима питање: да ли су дресови фирме „Најк" (седиште у граду Бевертон, у америчкој држави Орегон) тајна успеха тимова који их носе. Од одговора на таква питања зависи опстанак људског друштва, а, пре свега, руље. Коме највише одговара обарање светских рекорда? Познат је и одговор: финансијским магнатима, истим оним људима који су измислили тзв. тоталне борбе људи, у кавезима, и ТВ серију „Велики брат".

Реч је наравно о владању људима, њиховој контроли и контроли њиховог ума. Све више је показатеља да свет полако, због похлепе језуита, срља ка неоробовласничком поретку. Проблем је што у Србији се више системаца прихвата да Србијанци постану нанотехнолошки робови, јер придобијени шаком долара, размишљају по чувеној нардоној изреци „Куд сви Турци, туд' и мали Мујо". Они се и не осврћу око себе и не покушавају да схвате за кога раде.

Олдос Хаксли, познати заговорник програма насталог у клиници Тејвисток, један од гуруа покрета „Њу ејџ", на предавању које је спонзорисао Глас Америке Стејт департмента, у Калифорнијској медицинској школи у Сан Франциску, 1961. године, обратио се групи лекара, психијатара и владиних административаца речима: „У следећој генерацији или ту отприлике, фармаколошки ће се уређивати да људи воле своје робовање и производити, тако рећи, диктатуре без суза. Произаћи ће нека врста безболног концентрационог логора за читава друштва, тако да ће људима у ствари бити одузета њихова слобода, али ће радо уживати у томе, јер ће бити одвраћени од било какве жеље за побуном – пропагандом, 'испирањем мозга', или идиотизацијом појачаном фармаколошким средствима. И то ће, изгледа, бити крајња револуција".

Наравно „велики брат" је пустио своје „пипке" широм планете и после 5.октобра 2000. досегао и Србију. Скоро свакодневно смањују се права Србијанаца, а истовремено угрожава њихова приватност, достојанство и слобода. Тако је, уводећи ред у област интернет комуникације, Републичка агенција за телекомуникацију (РАТЕЛ) прописала 11. јула 2008. провајдерима техничке услове за подсистеме, уређаје, опрему и инсталације интернет мреже. То увођење реда, значи велике трошкове за све који се баве пружањем интернет услуга и могућност гашења мањих. Медјутим, удар на џепове провајдера ће се највероватније прелити на новчанике грађана, који све више времена проводе на нету. Као и у све пљачке руље, после „српске октобарске револуције" и у ову је умешана вавилонска, „демократска" власт. Усвојени правилник, има упориште у Закону о телекомуникацијама, а потписује га Управни одбор РАТЕЛ-а у сарадњи са операторима и државним органима надлежним за непосредно спровођење електронског надзора.

Занимљиво је да је 27. августа 2008. у Новом Саду пуштен у рад Дата центар, који су направили јавног предузећа „Информатика" и једно приватно предузеће, које је обезбедило опрему (сервере) и своје стручњаке. Нови сад је преко ЈП „Информатика" (које одиграва улогу слуге „великог брата", без одобрења градјана) добио тзв. инфраструктуру (мрежу оптичких каблова) по целом граду. Као што је речено у првим реакцијама градјана за нови тоталитаризам је довољно уводјење каблова и комуникационих уређаја. Наиме центар је направљен тако да су сви комуникациони завршеци у Дата центру. На тај начин се могу контролисати сви подаци који пролазе кроз мрежу.

Важно је да се схвати да нису Срби први измислили самоуништавајућу електронску контролу, нити начине за контролу људи и свести, електромагнетне инструменте и оружја. Руски аутор Владимир Михајлович Колдајев међу првима је објаснио кључ руског приступа ефектима микроталаса и радио фреквенција:

„Интензивно микроталасно зрачење изазива промене карактеристика мембране ћелија и преноса јона, изазива електричне прекиде у границама фазних подручја и друге ефекте уништавајући животни процес".

Уосталом, из програма који је започео Владимир Иванович Вернадски (1863-1945) потекао је и совјетски војнички слоган: „Ко овлада царством електромагнетног спектра господариће светом".

Човек и Космос

За контролу људи и њиховог ума свакако постоје разлози. Један од њих је пораст контролисане агресије, који се све више скрива иза паравана тероризма. Међутим, агресија и њена контрола имају исту научну основу. Реч је о енергетској природи човека и могућности да се на људе утиче електромагнетном енергијом. Ајзак Чуанг, предводник Универзитета Стенфорд и Калгари универзитета је недвосмислен: „Направљен је квантни компјутер заснован на одлици атома да памти". У његовом језичком изразу атом је универзалан, али он је и невидљиви део човековог бића.

Уосталом, биофизичар Александар Леонидович Чизевски (1897-1964) потврдио је утицај космичких чиниоца на физиологију човека и претпоставке о нераскидивој вези људског организма са космотелурском средином. Говорио је и о високој осетљивости биосистема на електромагнетне изворе.

Етјен Гије и Кристина Арди у књизи Алхемија живота навели су: „Молекул ДНК је способан да на даљину пренесе сигнал дате фреквенције, интензитета и амплитуде. Можемо рећи да спирала вибрира и да вибрација бива пренесена овој или оној области која је удаљена од места примања сигнала, области која тада почиње да ствара специфичан производ (информациону РНК и протеине). Примање сигнала и његово преношење на ефектор генског типа на ћелијском нивоу објашњава начин на који енергија (вибраторног типа) може да буде трансформисана у материју… Хармонизатор је околина." Научници који су радили на пројектима контроле ума као што су БЛУЕБИРД, АРТИЦХОКЕ, МКУЛТРА и МКСЕАРЦХ, знали су ту особину људског организма.

Чиновници креатора новог вавилонског поретка знали су и резултате истраживања Генадија Петровича Малахова. Према његовом сазнању „електричним пољима се може управљати помоћу свести, будући да је мисао – енергетско поље." То је научна основа за разне вештачке утицаје на људску психу.

Александар В. Трофимов је у књизи Нови хоризонти геокосмичке медицине навео низ научних сазнања која се користе ради контроле људи и њиховог ума. У светској литератури описани су бројни начини и механизми за мерења измењене осетљивости организма човека у односу на магнетна поља. Истражени су многобројни начини за оптимизацију електромагнетних процеса у организму човека.

Повезаност човека са космосом, простором, временом, енергијама и информацијама омогућава бројне покушаје да се људи ставе под контролу „великог брата", којој он очевидно тежи.

Контрола људи није могућа без дубљег познавања квантне физике и поља „нулте тачке" (празнина). За сада се зна да су вакуум (празнина, поље „нулте тачке", акаша, Јунгово „колективно несвесно", Шелдрејково морфогенетско поље, Борхесов универзални ум, спиритуална панорама, Теслино скаларно поље, Махаришијево јединствено поље интелигенције природе, Зеландов „простор животних варијанти", Други Wорлд Wиде Wеб, „разводна табла" Исака Боневица, „матрица" Војне обавештајне службе САД…) називи за исти (умни и емотивни) део космоса.

Извесно је да је једна од основа контроле људи човеков електромагнетизам. Зато су, у закључку о загађености планете свеприсутним електромагнетним пољем, др Роберт Бекер, др Рутгер Вивер и др Стивен Пери написали нешто што је важно за могуће утицаје на човека: „Људи су електричне животиње са осетљивим магнетним мозговима. Праћакају се у мрежи електромагнетних утицаја. Уосталом, и ајкуле лове људе на тој основи."

Контрола људи

Није само људска веза са космосом основа за контролу људи. Више је за то „крива" његова природа. При покушају да направе савршену имитацију ока, научници су схватили да мисао обликује слику на мрежњачи и да се та слика може пројектовати на екран, а исто тако и да је „слика" о којој је реч повезана с мислима на исти начин као оригиналан утисак. То је написао Никола Тесла у писму М. В. Капу 4. марта 1919. године. Тада је навео да је само питање момента када ће се и технолошки искористити та особина људи.

Више није тајна, у седишту Агенције за националну безбедност (НСА) у Форт Миду, још од 40-тих година 20. века постоји огромни и веома снажан бежични систем СИГИНТ (Сигнал Интеллигенце). Тај систем може да детектује, идентификује и прати биоелектрично поље сваког човека на даљину. Систем се користи за праћење сумњивих и из других разлога одабраних лица, надгледањем аудиовизуелних информација у њиховом мозгу. СИГИНТ је мрежа која користи РНМ врхунски метод за мониторинг нервних сигнала. Тим методом мапира се и бележи електрична активност тзв. визуелног кортекса (центар за вид) и приказују слике из субјектовог мозга на монитору. При томе, агентима НСА доступна је визуелна меморија праћеног субјекта. У мозак лица које се прати, могу се „кришом", без његовог знања и пристанка, утиснути одређене слике, поготово у РЕМ фази сна.

Када је реч о контроли људи и Агенцији за националну безбедност САД, треба да се зна да подаци у Вашингтон стижу на разне начине. Српски криптолог Александар Трифони, у књизи Разбијањем шифара до истине, наводи да је један канал успостављен на основу тајног споразума те агенције и швајцарске фирме „Црyпто АГ" и да све програме Wиндоwс легално прегледа и надзире управо та агенција.

Могућности утицања на људе описао је пуковник Џон А. Ворден у инспиративном тексту „Информацијска револуција и будућност војног ваздухопловства". Будући да је експерт за електронику, веома јасно је објаснио како на људско тело утиче микроталасни пулс велике снаге у гигахерцном подручју.

„Неубојно оружје" користи се за утицај на психу, ум и дух људи. Џенет Морис, из Одбора за глобалну стратегију, који предводи један од бивших заменика директора ЦИА, Реј Клајн, најавила је да ће САД, поред микроталасног оружја, увести и нови метод за гушење побуна и нереда, контролу дисидената, деморалисање или онемогућавање непријатељевих снага и повећање перформанси тимова пријатељских специјалних оперативаца. Морисова је упозорила да пешадија „ризикује" да буде изложена специфичном звуку који се не може елиминисати нити неутралисати помоћу заштитне опреме, па чак ни са чеповима за уши. Није поменула цивиле. Као да је могуће негде издвојити пешадију.

Контрола ума

Контрола ума спроводјена је већином тајно, у војне сврхе, под надзором најмоћнијих обавештајних служби. Временом су неки од резултата истраживања постали јавни. Тако се зна да су неурофизиолог Хозе Делгадо, из Университy Сцхоол Yале, и Рос Адеј са Университy оф Цалифорниа, прецизним модулисањем фреквенција изазивали успаваност или агресивност животиња. „Кројењем" електромагнетног сигнала у импулсне облике спроводили су танане психолошке манипулације. Делгадо је после истраживања током 1966. године изјавио да се емоцијама и понашањем људи може управљати електромагнетном енергијом: „Људи се могу контролисати на исти начин као роботи – тастерима".

Биле су то прве информације о могућностима да се електромагнетном енергијом утиче на ум. Адам Манделбаум је у књизи Сенке рата те информације само потврдио:

„Спроводе се истраживања на пољу микроталасних генератора у циљу уништавња машина и људи. Инфрасонично оружје се на тестовима показало као успешно, а истраживања оружја која би радиофреквенцијама пореметило нервни систем војника прилично су одмакла." Уосталом, последња деценија 20. века проглашена је у Уједињеним нацијама за деценију истраживања људског мозга. У делу истраживања учествовали су и српски научници Ђуро Коруга, Никола Иланковић, Дејан Раковић… Резултат њиховог истраживања свести је Интернационални антистрес институт.

О електромагнетном оружју, и финесама примене екстремно нискофреквентних електромагнетних поља код „несмртоносног оружја", међу првима су још 1993. године писали др Едвард Телер и Клеј Естерли на Универзитету Џонс Хопкинс у Лорелу (америчка држава Мериленд).

На основу њихових сазнања, најновија технологија радио-биолошког (или „психичког") ратовања је, споредни производ усавршених психолошких инструмената, коришћених приликом космичких летова за тзв. мониторинг.

Та технологија се, према тврдњама веома угледних људи, примењује у пракси и то за остваривање значајних циљева. Харлан Џирард, директор Међународног комитета за заштиту од агресивног микроталасног оружја из Филаделфије, је за „Блиц Неwс", објављен 18. јула 2001, изјавио: „Тврдим да су сви учесници преговора у Дејтону, а посебно Слободан Милошевић, били подвргнути истраживањима. Нормално је очекивати да се мировни преговори воде у Женеви или у Вашингтону. Дејтон је место које би требало да се нађе последње на списку могућих локација. Међутим, Дејтон је идеално место за спровођење експеримената. У њему је остварен и програм контроле ума познат под називом МК-УЛТРА. На стотине информација о Милошевићу похрањене су у америчке компјутере. Стручњаци су мерили електромагнетне таласе Милошевићевог мозга."

Подаци о примени електромагнетног оружја сустижу један други. Јуриј Ј. Воробјовски у књизи Западни пут у апокалипсу пише о примени генератора-појачивача-ласера, који „може да обезбеди рад у дијапазону од 10 до 150 херца, а већ 10 до 20 херца производи инфра-звуке који погубно делују на све живо…" У листу „Независимая газета" 1991. године објављени су подаци да су ЦИА и КГБ потписали 24. септембра 1990. године Споразум о заједничкој контроли над психотроником. Документ број 174-90/16 потписали су Владимир Крјучков и Каспар Вајнбергер.

Лист „Орегон Јоурнал" објавио је чланак „Мистериозни радио сигнали изазивају забринутост у Орегону", у којем аутор тврди да је читава област града Јуџина у Орегону била преплављена микроталасним зрачењем у марту 1978. године. Становници Орегона жалили су се на главобоље, умор, несаница, црвенило коже, узнемиреност, „зујање" у глави, праћено високим тонским завијањем. Аутори чланка „Технологија која не убија и ваздухопловство" објављеног у америчком часопису „Прогресивни магазин", у јануару 1996. године, открили су да армија САД развија микроталасна оружја с намером да их употреби против људских бића и ради контроле менталних функција људи. Почетком маја 2001. године „Њујорк тајмс" је објавио да америчка војска поседује ново оружје под називом „технологија активног одвраћања". Специјални уређаји користе се за контролу ума. Апарати шаљу радио-сигнале који код људи на удаљености до 700 метара стварају осећај да им је кожа потпуно изгорела. Аутор написа је закључио: „Остварен је сан свих мучитеља – да свом непријатељу нанесу велики бол, али да га оставе у животу".

Неокортикални ефекти игара за децу често су веома видљиви. На пример, светска јавност је упозната да су се средином децембра 1997. године 732 малишана у Јапану сручила на под испред ТВ екрана, модрих усана и гушећи се, приликом емитовања 38. епизоде цртаног филма „Покемон". Малишани нису издржали ментални шок изазван брзим и јаким блесковима светлости (узастопне муње из очију малог чудовишта по имену Пикачу). У експерименталној фази је даљинска контрола ума, сателитско посматрање можданих таласа и њихова анализа помоћу компјутера активираних мислима. Уважена финска научница, др Рауни Лена Килде, је текстом објављеним 23. октобра 1999, на финском језику, у часопису „Спекула", упозорила најмање 6500 финских научника, докумантованим примерима, да се већ примењује сателитска контрола ума милиона људи, уз помоћ суперкомпјутера, инсталираних у Мериленду и Израелу.

Полицијске и војне агенције, према мишљењу др Рауни Килде, могу да следе сваког корисника и да утичу на његове мисли помоћу микроталаса, узрокујући да и здрави људи чују гласове у својим главама. Њене ставове потврдили су научници Института за биофизику из подмосковског Пушчино Шорохова и Тиграњана. Они су експериментално доказали да сноп из генератора веома високе фреквенције, модулисан гласом, изазива ефекат гласа који се чује „директно у мозгу".

На питања да ли је могуће пренети звук тако да глас чује само изабрана особа (и нико више) и да ли је могуће с удаљености изменити емоције употребом електромагнетних уређаја, одговор у војној литератури је – да. За потврђивање истинитости наведене тврдње довољно је да се прочита Уговор Министарства одбране САД из 1995. године. Назив уговора је Комуникација микроталасним звучним ефектима, евиденциони бр. документа: СБИР Ф41624-95-Ц-9007.

Прва употреба електромагнетног оружја у војне ратне сврхе, догодила се у тзв. Заливском рату, у Кувајту. Трупе САД употребиле су технологију „немог звука". Слали су поруке директно у мозак ирачких грађана и војника. Улазили су у њихове мождане таласе и мењали их, манипулисали су електроенцефалографским обрасцима и вештачки уграђивали клонирана негативна емоционална стања: осећај страха, нервозу, незаинтересованост, беспомоћност, немоћ… Примењени метод није само сугерисао људима како да се осећају, него је стварао осећања у ум уграђеним емоцијама.

Наравно, могуће је и клонирање људског гласа. Лабораторија Лос Аламос у Новом Мексику открила је 1999. године технологију гласовне морфологије. Са снимка нечијег гласа који траје десетак минута научници су способни да клонирају говор у скоро реалном времену. Та технологија се већ користи у контроли људи ради управљања друштвеним процесима. Учинили су то с гласом генерала-дипломате Колина Пауела и генерала Карла Штајнера, али и са гласовима стјуардеса, 11. септембра 2001. године.

Када се наведеном додају ненотехнолошки инструменти за контролу мозга (ВериЦхип микрочип за сателитску контролу кретања и мисли људи, помоћу РФИД технологије) и микрочипови који ће бити уграђени у пасоше, личне карте, здравствене картице, картице за превоз у градском саобраћају…, јасно је да ће грађани постати руља. Уколико се власт у Србији технички и технолошки не описмени, „велики брат" ће микрочиповати прво њу (своје верне слуге), преко већ формиране Електронске управе, и ставити под потпуну електронску контролу.

Објављено у Глобализам - робство без робовласника. Ознаке: електромагнетизам, контрола, свест, тоталитаризам, ум, управљање. 1 коментар »

 

Влада РС Крајине у прогонству С А О П Ш Т Е Њ Е

 

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11080 Земун, Магистратски трг 3,

Бр. Службено – 17. 7. 2010 – vladarsk@gmail.com

 

                                               С А О П Ш Т Е Њ Е               

- Поводом одлуке седнице Скупштине града Суботице о додели звања „Почасни грађанин" Марку Пеићу

 

    На 18-тој седници Скупштине града Суботице, одборници су усвојили одлуку, да се звање "Почасни грађанин" додели Марку Пеићу. Влада Републике Српске Крајине тражи од надлежних да испитају чињенице које упућују на то да је Пеић до 1943. године био члан Усташке младежи НДХ, као и да се поводом истих обрате јавности и образложе свој поступак за његов избор. Пеић је већ тада, 1943. године, у окупацији, објавио своју прву књигу „Хиљаду бећараца", која се крила од очију јавности до 1990. године. (Сви који су за време рата објављивали књиге били су под истрагом због сарадње с окупатором!). Пеић после 1943. године прелази у партизане, када је Тито, после руских победа код Стаљинграда и на другим деловима совјетско-немачког фронта, примао хрватске нацистичке војнике (усташе) у партизане и опраштао им учешће у борбама на страни немачког окупатора. Марко Пеић је 1970. године био члан хрватског антисрпскког и антијугословенског Масовног покрета. Објавио је, у издању Матице српске у Новом Саду, „Речник бачких Буњеваца". Ради се ових дана и на другом издању! Влада Републике Српске Крајине подсећа буњевачке институције, барем оне које се сматрају аутохтоним, да се међу српским научницима све више сматра како је Матица српска (уз САНУ) продужена рука ХАЗУ-а, тј. напустила је своју традицију и следи идеје Југославенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ) у Загребу - након Другог светског рата. A програм ЈАЗУ је био у СФРЈ исто што је био програм Хрватске академије знаности и умјетности (ХАЗУ) у нацистичкој Независној Држави Хрватској. Тај програм је усмерен и на превођење Срба Буњеваца у хрватску нацију, како је то учињено, раније, с осталим Србима католицима.  Пеић је, поред наведеног, објављивао нетачну историјску литературу - прилагођену великохрватским идејама и асимилацији Срба у хрватску нацију. Истовремено, Марко Пеић зове српски језик хрватским и никад није хтео да призна да је Аустрија, у 19. столећу, избацила хрватски језик из књижевне и државне употребе – назвавши га, ненаучно, кајкавским дијалектом. Он икавски дијалект српског језика, којим говоре Буњевци у Бачкој, зове дијалектом хрватског језика, мада у Загорју и Загребу овим наречјем Хрвати никад нису говорили. Он и његови истомишљеници су објављивали да икавским дијаектом Срби нису говорили – а то није тачно. Има много православних Срба икаваца у Републици Српској Крајини и Босни и Херцеговини, а и у граду Азбуковици у Србији и околним селима. У Средњем веку, икавица је била веома распрострањена и њом су писали државна документа на српским владајуцим дворовима – династија Котроманића у Босни, па и на двору Стефана Лазаревића у Србији. Икавицом говоре и Срби католици Далмације, које је Аустрија у 19. столећу покатоличила и асимиловала у Хрвате. Такође, Срба икаваца (и православних и католика) има у босанским општинама: Ливно, Дувно, Купрес, Горњи Вакуф и у другима. То наречје говоре и многи Срби муслимани, али га не говори нико од Хрвата у Загребу и околини.

         Влада Републике Српске Крајине препоручује државним и просветним органима Србије и Аутономне Покрајине Војводине,  да се звање почасног грађанина не додљује људима чији је живот испуњен и нацистичком прошлошћу и радом на одвајању дела српског народа од сопствене матице.

***

           Влада РС Крајине у прогонству, такође, истиче да је одлука органа Аутономне покрајине Војводине и Градске скупштине у Суботици, да се Дан града Суботице слави 1. септембра непримеран понашању државних органа. Тај датум се веже за одлуку аустријске царице, Марија Терезија, да 1779. прогласи Суботицу „слободним краљевским градом". То проглашење је имало колонијални садржај и било је уперено против Срба и против Јевреја, с циљем да се тадашња Суботица, насељена у огромној већини Србима православне и римокатоличке вероисповести, претвори у град с већинским несрпским становништвом - римокатоличке вере. До тада је Суботица билае један од војних центара Срба Крајишника, али је аустријска царица тај центар укинула. Велики број Срба је одселио на југ – у аустријске гарнизоне према турској граници, или у Русију. Да би још више умањила број Срба у Суботици, Марија Терезија је потписала одлуку да Срби православци и Јевреји не могу да стекну права слободних грађана у Суботици, тј. dehinc autem nonnisi Romano Catholici ad Jus Concivilitatis admittantur („Од сада пак само римокатолици могу добити права грађанства"). У складу с овом одлуком, Марија Терезија је римокатолике ослободила пореза, доделила им бесплатно земљу у околини града, и обавезала се да ће им подигнути једну или две куће – у првом реду, римокатолицима који се доселе из других крајева Хабсбуршке Монархије. Свим римокатолицима је обећала и послове у трговини, администрацији и занатским радњама. И тако је почело досељавање несрпског становништва у Суботицу и расрбљивање затечених Срба – њиховим превођењем у римокатоличку веру и њиховом мађаризацијом. У оба случаја, ти Срби су (кад су се одрицали српске припадности) постојали слободни грађани Суботице и могли су користити прописане привилегије. Исто правило је важило и за Јевреје – ако пређу у римокатоличку веру и пријаве народну припадност која није јеврејска, постају слободни грађани и могу користити све привилегије прописане за римокатолике града Суботице.

Влада РС Крајине у прогонству моли државне и просветне органе Републике Србије и Аутномне Покрајине Војводине да се не дозволи озваничење и одобравање учинка колонијалне Аустрије на српским земљама. Нека се сете, да ниједан народ у Африци не би прогласио за свој празник дан кад су му колонијалисти (Енглези, Фрнцузи, Шпанци, или Белгијанци) прогнали део народа из једне од покрајина, или из неког града.

У вези с овом невероватном одлуком власти Аутономне Покрајине Војводине и Скупштине Суботице, треба имати у виду злосутну одлуку царице Марије Терезије против Срба и Јевреја и имати у виду да је то била рана најава одлуке другог аустријског државника, Адолфа Хитлера, који је 1941. потписао наредбу о биолошком истребљењу Срба и Јевреја, а том истребљењу је додао и још један народ – Роме, које његова претходница, Марија Терезија, није спомињала у својој одлуци о укидању људских права Србима и Јеврејима у Суботици.

 

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ

Милорад Буха, премијер

 

 

Ekskluzivno - Prava drama na glasanju pred MSP u Hagu

Nerešeno u sudnici

D. RADEKA | 15. jul 2010. 20:58 |

 

Ekskluzivno - Prava drama na glasanju pred MSP u Hagu gde se lomi odluka o sudbini Kosova. Prvi rezultat bio 8:7, konačan 7:7. Sudija Ovada nije želeo da iskoristi "zlatni glas"

U PALATI mira u Hagu pri sastavljanju mišljenja o Kosovu, prema izvorima "Novosti", odvijao se pravi triler. Ono što je najvažnije, posle svih prevrata, stižu pozitivni signali da konačan savet ide naruku Beogradu.

Iz izvora bliskih pravnim timovima i diplomatama u Hagu, saznajemo da je na preliminarnom glasanju petnaestorke, rezultat bio 8:7 u korist stavova koje zastupa Srbija. Tada se izjašnjavao i kineski sudija koji je u međuvremenu otišao u penziju. Drugi krug glasanja, prošao je bez kineskog arbitra, pa je ishod bio nerešen: 7:7! U tom momentu, predsednik Suda, Japanac, Hisaši Ovada, tvrde naši izvori, nije hteo da iskoristi pravo "zlatnog glasa", jer je u preliminarnom odmeravanju bio u manjini, dakle protiv Srbije! Paradoksalno, jer da je ponovo glasao njegov glas bi presudio za Prištinu.

Beograd je, međutim, posle prvog kruga osigurao prednost dužeg daha jer se tada određivalo na kojoj strani je većinsko mišljenje i na osnovu toga je izabrano dvoje sudija koje je, uz predsednika, stavljalo savet na papir. Tekst je, tako, dobio obrise pozitivne po Srbiju. Ipak, posle konačnog glasanja došlo se na "pata karte", pa je usledilo izjašnjavanje sudija o svakom paragrafu pojedinačno. Unutar haške palate ostala je tajna kakvi su tu kompromisi pravljeni. To će se znati 22. jula!

Na kraju, nepoznanica je i koje su se sudije kako izjasnile, ali, prema rečima naših sagovornika, čudan pečat procesu daje informacija da su neke sudije iz zemalja koje nisu priznale Kosovo većale protivno interesima Srbije, i obrnuto!

SRBIJA ČEKA JESEN, PRIŠTINA KORISTI LETO

TAJMING objavljivanja saveta Suda Srbiji nimalo ne odgovara, s obzirom na to da je njen sledeći potez podnošenje rezolucije Generalnoj skupštini UN, kojom će se tražiti nastavak pregovora o svim otvorenim pitanjima, od kojih je status - ključno. Letnja, umrtvljena diplomatska sezona nije pogodna za pokretanje te inicijative, pa će ona ostati za septembar. Na drugoj strani, to ostavlja manevarski prostor za novi "cunami" priznavanja, koji se u diplomatskim krugovima već naslućuje. Beograd će, zato, morati da igra na dva fronta kako septembar ne bi sačekao na kolenima: da sprečava priznavanja i lobira za većinu u GS UN.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:292538-Nereseno-u-sudnici

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:292538-Nereseno-u-sudnici

БЕЗБЕДНОСТ УМЕСТО ДУШЕВНОГ СПОКОЈА, МИРА И СЛОБОДЕ

Проф. др СВЕТОЗАР РАДИШИЋ

www.svetozarradisic.com

 

БЕЗБЕДНОСТ УМЕСТО ДУШЕВНОГ СПОКОЈА, МИРА И СЛОБОДЕ

 

МЕЂУСТРАНАЧКА БОРБА У СРБИЈИ ОКО БЕЗБЕДНОСНИХ ИНСТИТУЦИЈА САМО ЈЕ ПОКАЗАЛА ДА „ВЕЛИКИ БРАТ" УВЕЛИКО ВЛАДА ТИМ ПРОСТОРОМ И ДА СЕ БЕЗБЕДНОСТ ДРЖАВНЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ ПОСТАВЉА ИСПРЕД СЛОБОДЕ НАРОДА.

 

 

Скупштина Србије усвојила је 29. јуна Закон о електронским комуникацијама, упркос томе што је републички омбудсман, заштитник грађана за информације од јавног значаја, упозорио да нова регулатива омогућава увид у остварену комуникацију грађана без одлуке суда. Заштитник грађана је тражио да се у Закон унесе одредба да је полицији и Безбедносно-информативној агенцији потребна одлука суда за увид у остварену комуникацију, односно податке које је које је оператер дужан да задржи и сачува. Међутим, владајућа коалиција ту идеју није прихватила. Још један доказ да у Србији нема ни народне власти ни власти народа.

Откад је демократија захватила српске просторе, након прогона Срба из Хрватске и са Косова и Метохије и уништавања српске инфраструктуре, у процесу опамећивања и уторавања Срба, много енергије утрошено је да се придобију и реформишу обавештајно-безбедносне снаге, које су се, по природи посла, супротставиле очевидној окупацији. Занимљиво је да на задатку реформе одбрамбеног и безбедносног система ревносно раде невладине организације и демократске снаге – дакле оне снаге које је стимулисао „велики брат" преко Националне задужбине за демократију. То је потврдио Пол Макарти 10. децембра 1998. пред Комисијом Организације за европску безбедност и сарадњу.

Упућенији људи знају да је реч о организацијама као што су БИА (Безбедносно-информативна агенцијаи) и ВБА (Војнобезбедносна агенција) – организацијама које имају сличну државну и друштвену улогу попут чувенијих организација исте намене као што су ЦИА (Централна обавештајна служба САД), ДИА (Војна обавештајна служба САД) и НСА (Агенција за националну безбедност Сједињених Држава).

Такве организације постоје од настанка првих држава. Јавна је тајна да се оне, „ради виших интереса и заштите од продора страних и непријатељских снага" каткад служе и методама које су проблематичне с моралног становишта. На списку „непријатних акција" су: ликвидација екстремиста и терориста, али и политичких противника довољно моћних да угрозе постојећо државни поредак. Уклањање опасних људи обављају у криминалистичким акцијама проверене „плаћене убице" (деликвенти, зависници од дроге, рекеташи) – којима је убијање задовољство по генетском запису – а каткад се специјалне снаге обучавају за операције у којима се обележени појединци, истинске банде, или наводне банде, „у име закона" опкољавају и у „ватреним обрачунима" лишавају слободе, или (по потреби) живота. Проблем је само у томе ко одређује критеријуме ко је опасна личност, екстремиста, терориста, ко су „непожељне групе, организације, државе или народи" и ко одлучује о екзекуцији (убиство, масакр, агресија). У безбедносним организацијама су пробрани људи, спремни да се жртвују за државне интересе, често мотивисани и надахнути класичним патриотизмом и човекољубљем. Те снаге су (об)учене, увежбане, а каткад дезинформисане да уништавају непријатеља професионално (без питања кога и „зашто") и с потпуним уверењем да су њихови претпостављени добро упућени шта и зашто наређују и чине.

Реч је о организацијама „које жаре и пале" и пред којим је п(р)оказани појединац мета с црном или црвеном тачком на челу, или на средини груди, беспомоћан и обесправљен, а његов живот губи сваку вредност пред ласерским нишанима усмереним према, у некој канцеларији, одређеном делу његовог тела. Шта значи бити „обележен" најбоље може да каже Весли Кларк, који би изван САД био познат као масовни убица и изазивач покоља, будући да је учествовао у гушењу тзв. побуна у САД и у агресији на суверену СР Југославију.

Ко управља обавештајно-безбедносном силом влада државом, осећа се моћним и безбедним. Сви који се сврстају, из било којег разлога, наспрам „државне безбедности" (ДБ) стичу осећај сопственог ништавила, немоћи, огољености и неслободе. Од када пропозиције о терористима одређује „велики брат", народ све више личи на руљу, која може добити придеве који га сврставају у побуњенике, екстремисте и терористе. Против свих окупљених људи могу се легитимно применити сва „неубојна оружја": За физичку контролу становништва намењено је тзв. неубојно оружје, „које не убија, него само изазива бол и страх". То „хумано оружје за будуће акције", у које спада и електромагнетно оружје (на пример, микроталсано оружје), ствара буку која дезоријентише, звуке таквог интензитета да изазивају болове, обухвата непријатне мирисе, иритира кожу... Међу њима су „строб" светла (изазивају мучнину), електричне палице, електрични пиштољи, пиштољи пуњени лепком, пенасте бомбе, мреже за хватање људи итд. Већ су произведени и акустични меци. Њима, осим непријатности, могу да се изазову мучнина, повраћање и болови у трбуху. Уколико се појача њихова снага, кости у људима могу дословно да експлодирају.

Све наведено уз примену графитних бомби, хемијско-биолошких супстанци за парализовање и умртвљивање и наоружаних оклопних борних кола, биће, према „позитивним прописима Комисије", примењено против екстренмих политичких неистомишљеника, необузданих побуњеника и терориста. Једино што остаје исто, као „црвена нит" кроз целу историју – грамзиве имућнике, смештене према „позитивним прописима" на „места моћи", од сиромашних и потлачених браниће сиромашни. То су они сиромаси, које за своју телесну заштиту плаћају имућни и чија будућност зависи од њихове милостиња. С тим што се те „гарде" од још сиромашнијих и незаинтересованих појединаца одувек издвајају по одећи и ознакама (симболи), односно униформама, које им дају легитимитет за хапшење, физичко неутралисање и убијање побуњеника, разбојника, или терориста.

Какве везе имају обавештајне снаге са безбедносним? Оне прибављају податке, „мисле" и усмеравају цеви безбедносног система размишљајући мозгом претпостављених. Зато ће 21. век бити динамичнији, опаснији и смртоноснији од свих претходних векова, за демонстранте и учеснике у антивладарским протестима.

 

ПОД ФИРМОМ БЕЗБЕДНОСТИ

Безбедносне и обавештајне службе реализују замисли стратега, који предлажу како да се остваре витални државни интереси, циљеви и програми. Изванредан пример улоге у подривању државе проглашене непријатељском, је рад америчких служби у разбијању Совјетског Савеза, Чехословачке и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Геополитичка замисао да се САД бране „истуреном одбраном" (Ричард Е. Симпкин) подразумевала је активни продор у руско, српско, чешко, мађарско, бугарско, румунско, словачко и свако друго друштво које угрожава „виталне интересе великог брата". Тај деструктивни модел је први пут објављен у САД 1978. године, у зборнику "Уздржавање. Документа о америчкој политици и стратегији од 1945-1950. год". Реч је о томе да је 18 августа 1948. године Савет националне безбедности САД-а потврдио директиву 20/1 "Циљеви САД-а у односу на Русију". Та директива изазвала је рат квалитетно новог типа, где информација служи као оружје, а борба се води за сврсисходну промену друштвене свести. Задатак је био увођење у друштвену свест лажних представа о свету који нас окружује. На тај начин омогућено је да се манипулише становништвом сваке наведене земље и њеном владајућом елитом.

Може се претпоставити ко је обавио задатке наведене у цитату књиге Трећи светски информативно-психолошки рат, руских академика Владимира Александровича Лисичкина и Леонида Александровича Шелепина:

„Завршиће се рат, све ће се некако регулисати, организовати. Ми ћемо бацити све што имамо, – сво злато сву материјалну снагу на превару и обмањивање људи... Људски мозак и свест људи, способни су за промене. Посејавши тамо хаос, ми ћемо неприметно заменити њихове вредности лажним и натерати их да верују у те лажне вредности. Како? Наћи ћемо своје истомишљенике, своје савезнике у самој Русији. Кроз епизоде ће се одигравати грандиозна трагедија погибије најнепокорнијег народа, коначног, неповратног гашења његове самосвести...

Из књижевности и уметности, на пример, постепено ћемо да истребимо њихову социјалну суштину, одучимо уметнике, одузећемо им жељу да се баве уметношћу... истраживањем оних процеса, који настају у дубинама народних маса. Књижевност, позоришта, биоскопи – сви ће приказивати и славити најнижа људска осећања... На све начине ћемо подржавати и подизати такозване уметнике који ће почети да усађују и уливају у људску свест култ секса, насиља, садизма, издајништва, једном речју свих неморалности. У управљању државом створићемо хаос и збрку. Неприметно, али активно и стално ћемо доприносити самовољи чиновника, подмитљиваца, беспринципијелности. Бирократизам ће бити врлина. Поштење и уредност ће се исмејавати и никоме неће бити потребни, биће остатак прошлости. Поквареност, лаж, обмана, пијанство и наркоманија, животињски страх и безобзирност, издаја... Национализам и непријатељство народа, пре свега непријатељство и мржња према руском народу, све ћемо то вешто и неприметно култивисати, све ће се то расцветати као цвет са много латица... И само мали број, веома мали, досетиће се, или чак, схватити шта се дешава.

Али, такве ћемо људе ставити у безизлазан положај, постаће предмет исмејавања, наћи ћемо начина да их оклевећемо и прикажемо као отпатке друштва. Откинућемо духовне корене, отрцаваћемо и уништавати основе духовне моралности. На тај начин ћемо пореметити генерацију за генерацијом. Узимаћемо људе још од малена, главни улог биће омладина, кварићемо је, силовати. Направићемо од њих цинике, простаке, космополите".

(Директива 20/1 интегрално је објављена у САД 1978. године у зборнику „Уздржавање. Документа о америчкој политици и стратегији од 1945–1950. године" и у књизи Владимира А. Лисичина и Леонида А. Шелепина под насловом Трећи светски информативно-психолошки рат).

Неко ће рећи као да су преписани Протоколи сионских мудраца. Други неће поверовати да су те идеје настале у најдемократскијој земљи света. Трећи ће, упркос документима и подацима где су објављени и после читања оригинала, тврдити да је то све само део „теорије завере" и антиамериканизма. То је једини начин да раде за невладине организације (настале на основу „Агенде за мир" ОУН) и обезбеде егзистенцију члановима својих мамонистичким мондијализмом заражених (глобализам = језуитски неокомунизам) породица.

 

ЗА ПРЉАВЕ ПОСЛОВЕ

Међу неспорно интелигентним људима увек постоје и они који су спремни да у име виших идеала обављају прљаве послове – убили би рођеног брата ако им то претпостављени нареди. Такви су типични чиновници у обавештајно-безбедносним организацијама и војни професионалци. Треба се родити за то да пристанеш да носиш оружје и употребиш га по наређењу и да усмртиш непознату особу, којој је Бог дао душу, посебно уколико није одрасла. Посебно када се установи да је налогодавац (по)грешио. Наравно, нису само убиства и оружани обрачуни специјалност специјалних снага. Централна обавештајна агенција САД је још 20. новембра 1970. године описала СФРЈ као „својеврсну измишљотину 20. века" и наговестила њен распад, а одмах потом су америчке дипломате тврдиле да је реч о „вештачкој творевини". Посебно је наглашено да је немогуће одржати државу с толико одвојених нација, различитих историја и таквог етничког и културног састава.

Занимљиво је да је ЦИА означила Загреб као извор константних тензија у Социјалистичкој Југославији. Хрвати су описани као „милитантни националисти" од којих се издвајају космополитски Далматинци. За шампионе свих кадровских несразмера ЦИА је прогласила Црногорце који су заузимали значајна места у српској војсци, полицији, управи, школству, здравству... Косово и Метохија били су и у то време, према мишљењу обавештајно-безбедносних иснтитуција, „бреме које је тешко носила Србија уз ометања из Хрватске и Словеније и подстицање антисрпске аутономије".

Да ЦИА није касније добила улогу у разбијању СФРЈ и СРЈ, могло би се рећи да је њена процена да флоскула „диктатура пролетаријата" само прикрива недемократску власт комуниста над некомунистима. У процени те организације наглашено је да „самоуправљање" и „самоуправне интересне заједнице" неко протура, ради слабљења југословенске државне уређености.

1970. године, док се припремао Устав који је докрајчио Југославију, у Њујорку су писани војно-стратешки засновани сценарији за игре за децу, попут игре „Битка за Загреб". У тој игрици веродостојно су саопштени стратешки услови за разбијање Титове Југославије. Мирослав Печујлић је препознао поход САД преко Србије на Исток и објавио напис у којем је тражио да се свет супротстави „новом светском поретку Хенрија Кисинџера". Немци су снимили филм о рату на Косову и Метохији, као крају Југославије и Србије...

Српски народ ништа није ни слутио. Али, како народ да зна шта се догађа у свету „великог брата", када Двајт Ајзенхауер, амерички херој Другог светског рата, поштована и снажна личност, председник САД, није успевао од начелника Стратешких ваздухопловних снага, чији је био врховни командант, да сазна План за нуклеарну одбрану Сједињених Држава. Неке организације су давно изрођене и само су још један доказ да је „светска влада у сенци" („велики брат") и тада управљала Великом Британијом, Немачком, Израелом, Сједињеним Државама...

 

КОНТРОЛА ЉУДИ, ИЛИ...

Када се обични грађани упитају да ли су да остану без безбедности или да се одрекну дела слободе, сви су за безбедност. Њима треба влада, полиција, правни систем, службе безбедности – сигурност усмерена ка слободи. Када су постављене прве камере у дечије вртиће, сви су се жалили због угрожавања приватности, а када су се камере квариле жалили су се да су још мање безбедни. Зато је природно да безбедносно-обавештајне институције „царују", све боље технолошки опремљене.

Међути, заштитници руље уз помоћ парламената се толико осамостале да предузимају и саминицијативне „заштитне" операције. На пример, ЦИА је у августу 1960. посредством бившег агента ФБИ Роберта Махеја понудила 150.000 долара мафијашима да убију председника Кубе Фидела Кастра. Врбовани криминалци су били на списку десет најтраженијих у Сједињеним Државама. Требало је да убаце шест отровних пилула у Кастрову храну. Званичници безбедносног система у Хавани тврде да су САД током неколико деценија више од 600 пута покушале да убију Фидела Кастра.

Објављене су бројне књиге о мрачној прошлости америчке Централне обавештајне агенције, а повремено се објави и понеко признање или документ Агенције. Међу документима заведеним као „породични драгуљи" налазе се докази да су спремани атентати на Фидела Кастра, Јосипа Броза, Патриса Лумумбу и Рафаела Трухиља, иако је према америчким законима забрањено издавање налога за убиства страних лидера.

Бројнији су документи о праћењу и прислушкивању домаћих новинара, чланова дисидентских организација, противника антиратних активиста, оних који покушавају да прате америчке агенте, потенцијалниих отмичара, затим о незаконитом праћењу и читању приватне поште. Многи новинари мучки су убијени када су откривали истину и никад се од бројних, савремено опремљених и информисаних обавештајних и безбедносних служби није сазнало ко је наручилац, ко доушник, а ко егзекутор убистава. На пример, када су објавили да ЦИА плаћа „псе рата" на Балкану, да наоружава муслимане у Босни и толерише присуство и злочине муџахедина, формира центре за обуку терориста у Албанији и облачи припаднике „ОВК", премешта свој центар из Београда у Софију, формира базу за беспилотне летилице на острву Брач... сви су замукли. Стога није чудно што су водећи чланови војне хунте са Хаитија сарадници ЦИА, баш као и садашњи премијер Ирака и ко зна колико још других државника.

Оптужба Срба за геноцид у Босни (Сребреница) заснована је на сугестији коју је објавила ЦИА 9. марта 1995. Дакле, неколико месеци пре догађаја. Зато и нема доказа о геноциду, али постоји снажна надградња те идеје. Зато није чудно што је Виктор Иљухин, председник Комитета Државне думе за безбедност крајем јула 1996. у дискусији напоменуо: „ЦИА спрема разбијање Србије, Црне Горе и још неких словенских земаља".

Уз то ЦИА (уз организације као што су ОУН, НАТО, ОЕБС, НСА, ФБИ, које су институције „великог брата", односно мегафинансијера) никад не мирује. Она се прочула по експериментима на људима, а председници САД (службеници „великог брата") по извињењима жртвама експеримената и члановима њихових породица. Занимљиво је да је директор ЦИА Мајкл Хајден обелоданио око 700 страница компромитујућег материјала, због критика у вези са тајним затворима ЦИА и тортуром осумњичених за тероризам. То његово отварање за јавност оцењено је као очајнички покушај да ЦИА поврати поверење и разбије митове који окружују њене операције. Шта рећи на изјаву Џона Дојча, бивше директора ЦИА: „ЦИА има право да, у изузетно осетљивим случајевима, не узме у обзир забрану злоупотребе новинарске професије..." Зар постоји неко ко не зна да је ЦИА одредила Слободана Милошевића за „кључну личност" у рату на просторима разбијања социјалистичке Југославије, или да је из те организације потекла идеја за отцепљење Косова и Метохије, разбијење (екуменизација) СПЦ, формирање бројних секти, невладиних организација, ИЦГ (Међународна група за кризе – International Crisis Group) и „Отпора", увођење „демократије" у Србију и њену регионализацију...?

У сваком случају постоји опасност да власти убеде народ да је безбедност важнија од слободе. Тада власт има одрешене руке за контролу људи и контролу њиховог ума, а грађани губе основни смисао живота. Без слободне душе човек пада на ниво с којег је кренуо у живот стремећи ка слободи, најважнијем циљу – сврси живота. Обавештајно-безбедносне структуре постоје да обезбеде сваковрсну слободу својих суграђана, да бдију над слободом, а не да спрече грађане да буду спокојни, безбедни и независни.