Branko Dragaš: Ludaci

Ludaci

petak, 06 avgust 2010 17:02 Branko Dragaš Tekstovi i kolumne

 

Piše: Branko Dragaš

POLITIKA - Opasni ludaci vladaju Srbijom. Šta se to dešava sa nama da nas uvek vode ološ i ludaci. Radoje Domanović je pisao da su srpske vođe slepci. I narod ih slepo sledi. Dok svi ne završe u provaliji. Kada izađemo iz provalije, ponovo nalazimo slepe vođe i ponovo upadamo u provaliju. Još dublju i mračniju.

Taman sam mislio da smo se oslobodili Miloševićevog prokletstva i da smo naučili iz te tragedije nešto, kada pristadosmo da nas dobrovoljno porobe ludaci. Deset godina na vlasti su isti diletanti. Nestručni politikanti, bez radnog iskustva i znanja, dovedeni da rasprodaju državu i narod. Narcisoidni Klovn tranzicije nastavlja da nas sluđuje svojom sumanutom politikom. Poslednji politički nokaut od Međunarodnog suda pravde ga nije otreznio. Umesto da trenutno podnese ostavku, Boris Tadić, slično Miloševiću, nastavlja da srlja dalje. Vodi nas u nove izgubljene bitke. Pošto sam sve tačno predvideo od 1981. godine u vezi sa dešavanjima sa Kosovom i pošto nijedna moja ideja i konkretan predlog nije prihvaćen, u vreme kada niko u javnosti nije ni znao da postoji tip koji se zove BT, mislim da sam pozvan da kažem kuda vlast srlja i šta treba da se radi.
Znači, potpuno je besmisleno bilo da izlazimo pred Međunarodni sud pravde. Jednostavno, to je bilo politički nepromišljeno u uslovima kada Srbija nema nikakav međunarodni ugled i rejting. Putovanja balavca Vuka Jeremića i njegovog mentora, samoljubivog BT, samo nanosi štetu našim državnim i nacionalnim interesima.
Prvo, kada ih svetske diplomate lično upoznaju i vide kako se oni diletantski ponašaju, gubimo svaku mogućnost da nas svetska politika ozbiljno shvati. Imam obilje primera od mojih poslovnih partnera iz sveta koji mi prenose mišljenje njihovih političara. Drugo, sva ta njihova besmislena ekskurzija po svetu papreno košta poreske obveznike. Nije trebalo da izlazimo na MSP. U svetu nema pravde, nego postoje samo interesi. To nije razumeo nasilni SM. To ne razume ni folirant BT.

Pitanje koje je postavljeno je potpuno glupavo. Usledio je još gluplji odgovor. Čovek koji je sve to čitao izgledao je kao voštana figura koju je Veliki Brat oživeo da bi napravi cirkusku predstavu. Klovn tranzicije to nije razumeo. Zapravo, on ništa ni ne razume. Pokušavao je da prevari građane, tvrdeći da ćemo izaći kao pobednici iz ovog sukoba. Doživeo je politički nokaut. Ali, on nastavlja dalje da srlja. Istoga dana, bez ikakve samokritike za pogrešnu politiku, kreće u diplomatsku ofanzivu da pobedi MSP i svetsku diplomatiju. Režimski mediji izveštavaju o novom Kosovskom boju. Koji se prebacuje na sednicu Skupštine UN.

Dakle, suludi vojskovođa od papira namerava da pobedi Imperiju u rastrojstvu sa svojih 55 Sančo Pansa, koji su krenuli na ekskurziju i šoping. Niko ozbiljan ne veruje u tu parazitsku bratiju koja ne razume svetsku politiku. Dakle, iste Miloševićeve greške. Srpski političari se bave politikom i žive od nje, ali ništa ne razumeju politiku. Politika je opasno zanimanje. Pogledajte samo bilanse u poslednje dve decenije i sve će vam biti jasno. Pa, dobro, kažete vi, ali šta treba raditi? Moje pitanje je - da li vredi bilo šta da predlažem? Nijedna moja ideja za dvadeset godina nije prihvaćena, da bi se prihvatale posle čitave decenije u uslovima potpunog nacionalnog poraza. Danas ne vredi političarima ništa predlagati. Moraju da se sami uruše. Režim i opozicija. Jer su dve strane iste falsifikovane novčanice. Putovanje Nevernog Tome i Vučića u Brisel uoči presude MSP je samo teledirigovano pripremanje nove političke koalicije, koja će građanima ponuditi - novu prevaru! Nakon te prevare, nastaje pobuna građana i smena neuspešne politike. Dolaze novi ljudi i nova politika. Ti novi političari neće ići na Generalnu skupštinu da ne bi rasrdili Imperiju u rastrojstvu. Mi nismo jači od nje. I ne možemo da je pobedimo. Mudro je da se sklonimo i prilagodimo. Nova državna politika prema Kosovu će biti da nećemo da priznamo nikad nezavisnost Kosova. Isto kao što Kina ne priznaje Tajvan. Istovremeno ekonomski ćemo jačati Srbiju i napraviti radnu, štedljivu, uzornu, sigurnu i bogatu državu koja ima svoju viziju razvoja. Umesto da ratujemo, pravićemo novac. Umesto da šalju državni novac privilegovanim kastama na Kosovu, praviće se fabrike i banke. Zaustavićemo umiranje naše nacije. Umnožićemo našu naciju. Podići ćemo srednju klasu. Napravićemo privredni razvoj u regionu. Uložićemo novac u Sandžak, to sam nesretnom Tadiću i mrljavom Koštunici predlagao u Otvorenom pismu još 2005. godine, zaposlićemo sve nezaposlene i pohapsiti ekstremiste, bez obzira na to koje su nacije i vere.

Srbija će postati bogata, uređena, pravedna i slobodna država. Imaćemo prijatelje u regionu i svetu. Trgovaćemo sa Albancima na Kosovu, ali nećemo da priznamo Kosovo. Nećemo imati neprijatelje, nego poslovne partnere. Niko ozbiljnu državu, koja vodi mudru državnu politiku neće da tera da prizna Kosovo. Bogata Srbija je garant stabilnosti u regionu. I garant da nikada više neće biti ratova i ludaka na vlasti, koji su nas opljačkali. A vi ,opet, pitate - a KO će to da uradi? Vi, gospodo! Vi koji ovo čitate. Ima li neko bolji od vas?

MINSK - Prvi put sam u Belorusiji. Zaprepašćen sam kako izgleda Minsk. Uredan, čist, pun parkova, cveća i vode. Najlepše žene na svetu kao da su sišle sa modnih pista iz vremena kada su muškarci, koji su voleli žene, kreirali modu. Narod predusretljiv i ljubazan. Otvoreno govore da smo mi njihova braća. Kulturni i blagi u ophođenju. Veličaju Lukašenka i zahvaljuju mu što nije dozvolio da zemlju unište tržišni talibani pod komandom MMF i Svetske banke. Na svakom koraku se vidi da se podiže zemlja. Samo na jednom mestu sam izbrojao 35 kranova koji su radili.

U noćnoj šetnji po centru grada video sam radnike i mašine u pokretu. Setih se te propagande o diktaturi Lukašenka. Da li je to ta diktatura? Ko je lansirao propagandu o diktaturi i propasti Belorusije? Oni koji su naše ludake doveli na vlast i nametnuli im propali neoliberalni model. Lukašenko to nije dozvolio. Bio je dovoljno mudar. Sačuvao je državu od strvinara i eksperata za šok-terapiju.
Rezultati se sada vide. Hteli smo da se sretnemo u ministarstvu građevine sa čelnim ljudima. Tražio sam dan za dan sastanak. I primio nas je zamenik ministra. Izvinio se jer je ministar na putu. Sastanak je brzo ugovoren i on nam je izašao u susret. Neverovatno! Bio sam prijatno iznenađen. Nismo mogli da odmah pronađemo ministarstvo, pa je načelnica, jedna ponovo izuzetno zgodna dama, izašla na ulicu i krenula nam nekoliko stotina metara u susret.
Da li možete da zamislite tu scenu u Srbiji? Da li možete da zamislite da ja pozovem zamenika ministra u jutarnjim satima i da posle dva sata on primi moje poslovne partnere iz Belorusije? Prvo, niko to ne bi pristao da uradi. Drugo, odakle su ti partneri? Iz Belorusije: Ma, kakva crna Belorusija, tamo je diktatura, siromaštvo i primitivni komunizam. Ne znamo ni gde se tačno nalazi ta zemlja. Da ste rekli neku zemlju iz sazvežđa EU možda bismo mogli nešto da uradimo. Ovako, dočekao bi me samo podsmeh i sprdanje. Ne mogu ni da zamislim da srpski zamenik ministra izjavi - mi razumemo naš bratski beloruski narod. To nijedan japijevac u vlasti neće da kaže. Njihovi isprani mozgovi su softverom povezani samo na EU igrice. Uvek sam se čudio toj osobini našeg naroda da se sprda sa onima koje smatra nižim od sebe. Zašto bi Belorusija bila niže vrednovana? Zato što malograđanski režim širi ideologiju da je Sunce zašlo na Istoku, a da izlazi na Zapadu.

Nova vlast mora da izvrši temeljno opismenjavanje nacije. I da konačno iskoreni posprdnost i podsmeh. Da iskoreni nadobudnost, uobraženost i umišljenost. I da uvede rad, red, disciplinu i sabornost.

BEČ - Poslovni ste ljudi ako tokom noći kolima krenete u Beč, budete u Beču na sastancima od 9 do 17 časova i onda se odmah vratite kući. Koliko imate takvih ljudi koji su spremni tako da rade, tolika vam je snaga za Preporod Srbije? Sastanci u Beču su se odvijali pod senkom krize koja se oseća svuda. Možda oni koji su prvi put u Beču to ne vide, jer ih lepota carskog grada zaseni, ono što je Pariz danas izgubio, ali nama koji smo imali poslove u Beču ne mogu da promaknu svi oni detalji koji pokazuju dubinu krize.
Na samom ulazu iz Mađarske, uprkos velikom broju vetrenjača, ipak se primećuje da su putevi znatno propali. Rafinerija i hemijska industrija na ulazu u grad ne daje onu potrebnu patinu za grad svetlosti i kulture. Veliki broj građevina koje se u centru renoviraju, ne mogu da sakriju sve veću bedu i siromaštvo prigradskih četvrti. Malograđanska težnja da se sve uvije u mocart kuglice i proda velikom broju turista, ne može da sakrije novu staklenu arhitekturu koja je pokvarila patinu nekadašnje imperije.
Ko je dozvolio da se to napravi? Ko je uzeo provizije? Ko je naružio svoj grad skorojevićevskim kičom? Zašto? Da bi neki belosvetski banditi u tom stakleniku pili kafu od 50 evra. Fuj! Gade mi se ti pompaduri i pompadurke. Beč nema energiju. Izgubila se u bahato skupim građevinama novokomponovanih bogatuna.

RUSKO GROBLJE - Ina Kirjanova je bila nedelju dna naš gost. Sposobna i inteligentna Estonka sa ruskom dušom je došla na trening za top menadžera. Estonija i Srbija su otvorili poslovnu saradnju, jer nema privredne saradnje. Privrednici grade mostove, političari ih ruše. Estonija je potpuno finansijski pukla. To čudo tranzicije je danas pred bankrotom.
Skoro dve decenije su proterivali sve rusko iz Estonije. Rusi su bili okupatori. Sada je nastala kriza. Ozbiljna kriza koja je uništila san o životu na kredit. Energija je sve skuplja i država više nema novca. Sada je Rusija jedina opcija. Navijamo za tu opciju. Postoji velika mogućnost da naš poslovni partner postane premijer, a naša Ina Kirjanova ministar kulture. Naša je jer istu poslovnu filozofiju delimo. Posebno je bilo potresno što je deda naše gošće poginuo u oslobađanju Subotice. Imao je samo 34 godine. Uplašio sam se kako će da izgleda rusko groblje. Prijatno sam iznenađen kada sam video kako je uređeno rusko groblje u Subotici. Nije sve propalo. Još ima ljudi koji cene žrtve koje su pale u borbi protiv fašizma. Ima nade za nas. Samo da se povežemo i steknemo poverenje u izabrane.

DOBOJ-BJELJINA - Dodela diploma studentima na Univerzitetu Slobomir Pavlović u Doboju je bila veličanstvena. Američka ceremonija u Doboju. Moderni ste koliko modernih ideja prihvatate. Održao sam i prve treninge za studente i invalide u Slobomiru. Sjajna mlada ekipa koja ima potencijal. I to je naš spas.

Tabloid broj 212 5. avgust 2010

http://www.dragas.biz/index.php?option=com_content&view=article&id=7085:ludaci&catid=104:komentari&Itemid=69

Саво Штрбац: И даље траје тихи егзодус Срба

Саво Штрбац: И даље траје тихи егзодус Срба

Datum: 07.08.2010 09:00
Autor: Вања Штрбац

Повратак Срба у Хрватску не само да стагнира, него имамо опет тихи егзодус Срба, углавном према Србији. Прошле се године из Србије у Хрватску вратило 775 Срба, а Хрватску је напустило око 4.500 људи.

Рекао је то у интервјуу "Гласу Српске" шеф Документационо-информативног центра "Веритас" Саво Штрбац.

- Немам на основу чега бити оптимиста, да ће сљедећи попис показати већу бројку Срба у Хрватској. Нисам сагласан са појединим процјенама српских политичара у Хрватској, који спомињу бројку од око 308.000, јер њима је очигледно значајно да има што више Срба, али не знам одакле "исисавају" те податке - истакао је Штрбац.

* ГЛAС: Колико Срба данас живи на територији Хрватске?

ШТРБAЦ: Попис из 1991. године, рађен је у прољеће те године, а Срби су већ у августу 1990. поставили барикаде. Срби нису имали скоро никаквог утицаја на податке из пописа, јер нису могли да их контролишу, тако да постоји могућност да су ти подаци били "фризирани". Према подацима хрватског статистичког завода, 1991. године, у Хрватској је било 582.000 Срба и 106.000 Југословена. Десет година касније пописана је 201.000 Срба и мање од 200 Југословена. Сви су били сагласни да је међу Југословенима било најмање 60 одсто Срба. Лако је израчунати да је за ових десет година у Хрватској нестало више од 400.000 Срба. Сљедеће године је попис у Хрватској. Питање је да ли ће бити више Срба од тих 201.000. Посљедње три године су критичне. Не само да стагнира повратак, него имамо опет тихи егзодус Срба, углавном према Србији. Тако се 2007. године из Србије у Хрватску вратило око 1.400 лица, а из Хрватске у Србију је отишло више од 3.800 лица. Скоро је идентична ситуација 2008. године, а 2009. је поразна како за Србе, тако и за Хрватску и UNHCR и цијели свијет, јер се из Србије у Хрватску вратило 775 Срба, а Хрватску је напустило око 4.500 људи. Немам на основу чега бити оптимиста, да ће сљедећи попис показати већу бројку Срба. Нисам сагласан са појединим процјенама српских политичара у Хрватској, који спомињу бројку од око 308.000, јер њима је очигледно значајно да има што више Срба, али не знам одакле "исисавају" те податке.

* ГЛAС: Шта би могло да утиче на повратак Срба у Хрватску?

ШТРБAЦ: Прво је рјешење да нам врате станарска права, на шта свијет може натјерати Хрватску. Срби су имали у друштвеном власништву између 42.000 и 50.000 станова. У БиХ су станарска права ријешена, враћена су њиховим корисницима који су имали права да их откупе, по цијенама које су важиле у оно вријеме. У Хрватској је започео програм 2004. године некаквим програмом за стамбено збрињавање, што сам тада назвао "продавањем магле" нама и међународној заједници. Тај програм се, нажалост, одржао до данас и једини је важећи. До краја 2011. је требало да Хрватска, умјесто да нам врати станове, обезбиједи кров над главом. Услови су били да се Срби врате да живе у Хрватској, да немају кућу или стан било гдје на подручју бивше СФРЈ и да нису од 1991. кућу или стан продали, замијенили или даровали некоме. Хрвати су тим програмом ишли на социјалну категорију. То је гласило отприлике овако: да докажемо да смо социјална држава, ми ћемо онима који не могу у свој стан, јер смо га дали некоме другом, неком Хрвату, а нема смисла да га сада тјерамо, ми ћемо Србима дати неки смјештај, никада њихов стан, јер станарска права не постоје у хрватским прописима. Величина крова над главом зависи од броја људи који се врате. Тај програм су критиковали ОЕБС, UNHCR и политичари Срби у Хрватској и многи други. Ових дана приликом посјете предсједника Хрватске Иве Јосиповића Београду, сви су одједном почели да хвале тај програм стамбеног збрињавања као нешто што је одлично за Србе. То се сада представља као савршенство, као да једва чекају Србе, па чак најављују и нови рок за подношење захтјева за стамбено збрињавање. Нама то не треба, треба нам нешто што је већ виђено на овим просторима. Да нам врате наше станове. Aко то не могу, нека нам исплате правичне надокнаде, да можемо негдје купити нешто слично, негдје друго. Јер, то је наше. Вратите нам станарска права, а ми из "Веритаса" ћемо вратити 100.000 људи, што је 50 одсто бивших житеља.

* ГЛAС: Који су остали проблеми који спречавају повратак Срба у Хрватску?

ШТРБAЦ: Људе у процесу повратка највише спречавају кривични процеси. Хрвати су направили фантастичан систем, веома осмишљен, како држати Србе што даље од својих граница, а то је процесуирање Срба за ратне злочине и оружану побуну. Испада да је све по закону. Када некога процесуирају, па спроведу истрагу, послије  чега слиједи оптужница и осуда у присутности или одсуству, углавном у одсуству, онда то има неку тежину пред посматрачима, пред странцима. Изгуби се оно шта они квалификују као ратни злочин, а Хрватска је у томе прави мајстор. Они су се наругали, деградирали једно најтеже кривично дјело, ратни злочин. Aсоцијација на ратни злочин, код нормалног човјека је на ширем нивоу Aушвиц, а на нашем ужем Јасеновац, Јадовно. Не може бити ратни злочин шамар, крађа ћурке или овце. Србин је украо, власник је Хрват и то се одмах карактерише као ратни злочин, ако се то десило у ратним околностима. Таквих пресуда је било много. Више од 5.000 кривичних пријава је поднесено, процесуирано је више од 1.800. Недавно су размијењени подаци, који говоре да је 1.534 људи што под истрагом, што под оптужбом или правоснажно осуђених. Поред свих ревизија које су рађене, број је смањен углавном зато што су људи у међувремену умрли. Више од 21.000 Срба процесуирано је за оружану побуну. Повратак спречава и спора обнова кућа. Програми обнове су давно почели и веома дуго трају. Негдје је запело, а изговори су били да нема новца. Проблем неисплаћених пензија је још једна од кочница повратка. Осим тога, за учешће у оружаној побуни су оптужени млађи, радно и плодно способни људи. Aко се то становништво не враћа, повратак нема смисла. Стари се враћају да тамо умру.

* ГЛAС: Колико су Срби у Хрватској безбједни?

ШТРБAЦ: Безбједност је један од важнијих чинилаца у одлуци о повратку. Хрвати сваке године провоцирају Србе планирано. Не може се једним законским актом регулисати проблем љубави Срба и Хрвата. Не могу се два предсједника изљубити и да се сви сада волимо. Добри односи између њих, сасвим је сигурно, могу да имају позитиван утицај. Aли, односи међу народима су процес. Људи који су рођени када је почео сукоб 1990. то су пунољетни људи, а они који нису ишли у школу сада су већ завршили факултете и преузимају функције. Они су у Хрватској одгајани да мрзе све што је српско, за њих су Срби непријатељи. У читанкама за први разред на првој страници су имали једну савршену слику човјека на којој је писало "То је мој тата". На другој слици је био други, чупав, крмељав, крљав човјек, са цигаретом у устима, и на тој слици је писало "Ово је четник". Сви сегменти друштва су учествовали у креирању свијести тог младог човјека да му је Србин и све што је српско непријатељ. Ови сегменти друштва морају исто толико времена ако не и више, колико су их одгајали у мржњи, да их одгајају, ако не у љубави, барем да буду толерантни. Нема смисла то што они нас зову да дођемо и вратимо се, када у Задру или Шибенику претуку туристе, оне који им доносе паре. Повратак и обнову називамо "зидање Скадра на Бојани". Оно што се, чак и уз помоћ државе по дану обнови, по ноћи се запали, опљачка. A само мали дио тога дође у медије. Лична и имовинска безбједност је угрожена.

* ГЛAС: Како коментаришете приједлог Тужилаштва Хашког трибунала да Судско вијеће осуди хрватске генерале Aнту Готовину на 27, Младена Маркача на 23, а Ивана Чермака на 17 година затвора?

ШТРБAЦ: Радовали смо се оптужницама, а сада се радујемо пресудама, које су потпуно извјесне. Процјене су да ће пресуда бити донесена у року од шест мјесеци, а можда и до краја ове године. По квалитету и квантитету изведених доказа, очекујемо да ће пресуда бити осуђујућа за сву тројицу генерала по свим тачкама оптужбе. Волио бих да приједлози буду драстичнији. Већ од самих приједлога тужилаштва, може се и процјењивати како ће суд реаговати. Мислим да су преблаге казне, требало је затражити доживотне да барем један од тројице генерала добије доживотну, а двојица дуге временске казне. Поучени искуствима међународних судова, никада не можемо бити сигурни, јер су и те судије само људи, а још је у свијету веома негативна представа о Србима. По овој оптужници се суди генералима, не само овој тројици у Хагу, него је конципирана тако да се суди за удружени злочиначки подухват чији је циљ био да се протјерају Срби са територије Крајине и да се никада више не врате, што је мало шира дефиниција етничког чишћења. Суди се индиректно и цијелом војном и политичком врху из периода рата, јер је на челу тог удруженог злочиначког подухвата био управо тадашњи предсједник. Ова пресуда, за коју вјерујем да ће бити осуђујућа, можда не онако како бих ја желио, јер су заслужили далеко веће казне, биће индиректно и пресуда Туђману и свима онима који су учествовали у овом удруженом злочиначком подухвату.

Јовановићи постају Ивановићи

* ГЛAС: Каква је ситуација када је ријеч о покрштавању православаца у Хрватској?

ШТРБAЦ: Крајем 1995. године, парох Милан Поповић, који је данас у Загребу, дошао је код мене у Београд да ми се пожали да се његов посао православног свештеника свео само на издавање потврда православној дјеци да су крштена у православној цркви. С том потврдом одлазе код католичког свештеника и уз благослов родитеља и кризмање, постају католици. Ништа горе нема и нико не може бити зао као дјеца, када нападну некога на вјерској основи. A ништа нема теже од дјечије сузе за родитеље, тако да они мимо своје воље и жеље, да би избјегли дјечије трауме, а одлучили су из разних разлога да живе у тој средини, прекрштавају дјецу. Постоји и процес "похрваћења" урбаних Срба. Они мијењају презимена и имена. Много је Јовановића постало Ивановић, и Јована постало Иван. Госпић је предњачио у томе. Православном свештенику у Задру прије неколико година је умрло 30 вјерника, а само двоје их је он сахранио. Остале је сахранио католички. Да би задржали посао, да не би њихова дјеца имала проблема, да не би некога иритирали, Срби се похрваћују.

http://www.glassrpske.com/vijest/7/plus/43733/cir/Savo-Strbac-I-dalje-traje-tihi-egzodus-Srba.html

KOSTA ČAVOŠKI: PET KOBNIH TADIĆEVIH GREŠAKA NA KOSOVU

KOSTA ČAVOŠKI: PET KOBNIH TADIĆEVIH GREŠAKA NA KOSOVU

četvrtak, 05 avgust 2010 10:59 Pečat, Beograd

 

Koje fatalne poteze je predsednik Tadić morao da povuče da bi zaslužio priznanje da vodi jednu sistematsku i konzistentnu politiku: iz greške u grešku


Da bi jasnije odredio udeo u ljudskim zbivanjima koji je stvar slobodne, ali promišljene odluke, Makijaveli podrobno objašnjava ulogu i domet koje sudbina (fortuna) uistinu ima. Jednostavno rečeno, fortuna pruža priliku, a od vrline državnika, vojskovođa ili političara zavisi da li će i u kojoj meri ta prilika biti iskorišćena. Ili kako je to povodom uloge Marka Furija Kamila, u kojem su Rimljani otkrili novog Romula, sam Makijaveli objasnio: „Kad želi ostvariti velike stvari, fortuna izabere čovjeka takva duha i takve vrline da on spozna prilike koje mu ona pruža. Isto tako, kad nešto želi potpuno upropastiti ona odabere ljude koji tu propast potpomognu" (Rasprave, II, 29).

PO MILOSTI EU Po svemu sudeći, sudbina je nama ovo drugo priredila: odabrala nam je ljude koji su nas već grdno ojadili, a mogli bi nas i potpuno upropastiti. Iako bismo u potkrepljivanju ovog suda mogli ići unazad do 1990. godine pa i dalje, zadržaćemo se samo na poslednje dve godine od proglašenja samozvane nezavisnosti Kosmeta. Već prilikom održavanja poslednjih parlamentarnih i predsedničkih izbora videlo se da Sjedinjene Američke Države, a naročito Evropska unija, podržavaju samo one naše političare za koje procenjuju da su se već u sebi samima, a da to nisu smeli javno da kažu, pomirili s gubitkom Kosova i Metohije. Zato su svojim štićenicima, vođama kosmetskih Arbanasa, savetovali da odlože proglašenje nezavisnosti da ne bi navodno uticali na ishod izbora u Srbiji. A upravo je bilo obrnuto, tako da posle izbora, zahvaljujući, pored ostalog, i neobaveštenosti, naivnosti, pa i neodgovornosti birača, nije bilo pravog pobednika, što je omogućilo da, po milosti EU, na vlast dođe koalicija požutelih demokrata i izbledelih socijalista.

TRENUTAK SUDBONOSNE ODLUKE Odmah posle proglašenja samozvane nezavisnosti Kosmeta 17. februara 2008. godine bilo je nužno da se donese sudbonosna odluka (Boris Tadić je inagurisan za predsednika samo dva dana ranije – 15. februara 2008). I pre toga su briselski zvaničnici u poverljivim razgovorima s našim glavarima nedvosmisleno stavljali do znanja da je nezavisnost Kosmeta neizbežna, da Srbija može ući u EU samo bez Kosova i Metohije i da, štaviše, jedino može ući ako istovremeno uđe i samozvani Kosmet, da Srbija ne bi eventualno, kao ranije primljena članica, svojim vetom sprečavala potonji prijem Kosmeta u EU. A ovi su vajkali kako to još uvek ne mogu da objasne vlastitom narodu i da još nisu dovoljno pacifikovali i otupeli javno mnjenje da bi mogli da kažu: žrtvovali smo Kosovo i Metohiju da bismo za 10 ili 15 godina – a po svoj prilici nikad – ušli u EU.

Posle 17. februara 2008. godine nastupio je trenutak kada se presudna odluka više nije smela odlagati. Od 27 članica EU njih 22 je odmah priznalo samozvanu kosmetsku državu. Bio je to više nego neprijateljski čin. Jer, ako se priznaje država koja se uspostavila na teritoriji Srbije bez njenog pristanka, onda je to po svojim posledicama istovetno činu agresije kojom se zauzima i okupira deo teritorije Srbije. Stoga se već tada morao izvesti i obelodaniti neizbežan zaključak da nam je EU jednom za svagda uskratila Kosovo i Metohiju i da više nemamo šta da tražimo u EU.

Umesto toga, naši glavari čine novu pogubnu grešku pristajanjem da se u Savetu bezbednosti UN UNMIK, koji je delovao na osnovu mandata nama sada dobrodošle Rezolucije 1244, zameni EULEKS-om, ispostavom EU, koji je na Kosmet došao odlukom Skupštine samozvane kosmetske države. I da se sve to izvede na osnovu nekakvih šest tačaka u izveštaju Generalnog sekretara UN koji nema karakter pravnog akta. A potom je Ivica Dačić, u ime svoje Vlade a time i Srbije, potpisao sporazum sa EULEKS-om, uključujući i tajni sporazum o granicama između Kosmeta i Srbije, čime je prećutno priznao samozvanu kosmetsku državu za koju EULEKS obavlja policijske, pravosudne i druge poslove.

DOBRI ODNOSI S VELIKIM SILAMA Treća uporna i sistematska greška jeste nastojanje naših vlastodržaca da imaju, kako je to 26. jula 2010. godine izjavio Boris Tadić, „najbolje moguće odnose sa velikim silama". Pritom, nažalost, gube iz vida dve bitne činjenice: da je za dobre odnose s njima potrebna spremnost ne samo naše nego i one druge strane i da različite velike sile imaju oprečan stav prema našem teritorijalnom integritetu i državnom suverenitetu. Otuda, kako uopšte naša država može imati dobre odnose sa vladom SAD-a kad ona već 11 godina narušava, najpre oružjem, naš teritorijalni integritet, a poslednje dve godine upornim podržavanjem svim raspoloživim sredstvima secesije kosmetskih Arbanasa? I zar nam mogu biti prijatelji oni koji su ne samo prijatelji nego i glavni vojni, politički i ekonomskim oslonac naših neprijatelja?

Kada govori o „najboljim mogućim odnosima sa velikim silama", Boris Tadić nema na umu nikakvu uzajamnost, za njega su dobri odnosi jednosmerna ulica: prihvatanje pod vidom saveta svih zahteva i naloga američke vlade, a da se baš ništa ne dobija zauzvrat. Jedan od tih pogrešnih i pogubnih saveta ticao se nastojanja da se, posle secesije kosmetskih Arbanasa, pitanje statusa Kosova i Metohije prebaci iz Saveta bezbednosti u Generalnu skupštinu UN. Ili kako to veli Boris Tadić, bilo je „potrebno učiniti veliki napor da bi se ta tema iz političke ravni prebacila na pravni teren". Za to naravno nije bio potreban nikakav napor, jer je to upravo odgovaralo američkoj vladi i vodećim silama EU. Jer, dok u Savetu bezbednosti Rusija može svojim vetom da spreči bilo kakvu promenu statusa Kosmeta, naravno pod uslovom da s njom imamo izvrsne odnose (kao što ih nemamo), u Generalnoj skupštini Sjedinjene Države i EU lako mogu postići nadmoćnu većinu.

NAIVNA VERA U PRAVO Četvrta Tadićeva greška jeste olaka vera u čvrstinu i spasonosnost međunarodnog prava, gde su, po njemu, „naši argumenti … i dalje … veoma snažni", pa je stoga „prebacivanje te teme [Kosova i Metohije] na teren međunarodnog prava … bila dobra odluka". Naprotiv, sada je očigledno da je to bila glupa i nepromišljena odluka, a da je naročito loše bilo formulisano pitanje koje je, na naš predlog, Generalna skupština UN uputila Međunarodnom sudu pravde. Tadić, doduše, nije po struci pravnik, ali on objašnjava da je „ta ideja nastala u mom [njegovom] kabinetu u pravnoj diskusiji sa pravnim ekspertima". Ne navodi, međutim, imena tih eksperata da bi neki drugi, a možda i pravi eksperti mogli da procene stručnost i upućenost u dati predmet tih Tadićevih eksperata.

Kao laiku, Tadiću je najpre trebalo reći da pravo nije samo ono što piše u zakonima i međunarodnim ugovorima, nego pre svega ono što se pojavljuje u sudskim interpretacijama tih pravnih akata. Stoga pravi gospodar zakona nije onaj koji ga je doneo, nego onaj koji ga tumači i primenjuje na pojedinačne slučajeve. Zato je čuveni predsednik američkog Vrhovnog suda Čarls Edvard Hadžis i mogao, dok je još bio guverner države Njujork, da saopšti da je američki Ustav ono što pet od devet sudija Vrhovnog suda kažu da jeste. A sada bi Tadiću ti njegovi pravni eksperti mogli reći da je međunarodno pravo ono što 10 od 14 sudija Međunarodnog suda pravde kažu da jeste. Stoga je potpuno besmislena njegova tvrdnja da su i posle savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde naši pravni argumenti i dalje veoma snažni. Naprotiv.

ODGOVORNOST ZA POGREŠNU PROCENU Peta Tadićeva greška jeste neshvatanje šta mu sledi zbog dalekosežnog, a pogubnog poteza koji je povukao i za koji sam priznaje: „Naravno, danas vidimo da ni taj pristup nije bio uspešan i Srbija je objektivno, to hoću da kažem još jednom i pred vama i pred građanima Srbije, doživela težak udarac", od kojeg se – dodajemo – teško može oporaviti. Postavlja se odmah pitanje ko je za to odgovoran. Znam da će Tadić reći da su ga tako posavetovali njegovi anonimni pravni eksperti, čija imena ne sme da saopšti. Mi ga, međutim, obaveštavamo, da čak običan političar, a kamoli državnik, mora biti kadar da proceni valjanost saveta koje mu drugi daju, jer samo on snosi odgovornost ukoliko su oni pogrešni i pogubni. I kako sam priznaje da je, zahvaljujući toj grdnoj grešci, Srbija „doživela težak udarac", mora snositi odgovornost shodno poznatom demokratskim načelu, da se veći promašaji u politici koja se vodi plaćaju gubitkom vlasti kojom se raspolaže. On, međutim, ne samo što ne shvata šta mu posle teškog poraza sledi, nego emfatično izjavljuje: „Nije vreme za veliki patriotizam; vreme je za velika dela." Nama jedino preostaje da ga upozorimo da je takvo vreme za njega i njegovu koteriju političara davno prošlo, ako je i ikada nastupilo.

Peta, a nadamo se i poslednja Tadićeva greška koja se tek pomalja jeste predlog nove rezolucije koji se upućuje Generalnoj skupštini UN. Već samo njeno sastavljanje nosi u sebi element prevare. Dana 26. jula 2010. godine Boris Tadić je tražio od poslanika Narodne skupštine blanko podršku za obraćanje Vlade Srbije Generalnoj skupštini UN, a da im nije stavi na uvid sam predlog rezolucije, pod izgovorom da su u toku pregovori sa predstavnicima velikih sila i drugih uticajnih država oko usaglašavanja njenog teksta. Na to su nasele čak tri opozicione stranke, što se naivnim i nepromišljenim biračima na izborima i može oprostiti, ali nikako ozbiljnim i iskusnim političarima.

KATASTROFALAN PREDLOG REZOLUCIJE Čim je dobijena blanko podrška za mačku u džaku, 29. jula 2010. godine objavljen je tekst pomenutog predloga rezolucije, da bi već sutradan iz „Politike", koja se poziva na neimenovane diplomatske izvore iz EU i u Beogradu, saznali da baš niko ko nešto znači u svetu nije podržao taj predlog. On je, inače, katastrofalan i na njega će rado pristati vođe kosmetskih Arbanasa i njihovi mentori, ako se iz preambule izbaci poslednja rečenica: „Vodeći računa o činjenici da jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja." Sve ostalo u toj našoj rezoluciji jeste pogubno, a za samozvanu kosmetsku državu izvanredno povoljno.

Njome se zapravo zahteva da dve strane – Srbija i samozvana kosmetska država koja je nastala na našoj teritoriji – pristupe „mirnom dijalogu u interesu mira, bezbednosti i saradnje u regionu". Pa to je upravo ono što već više od dve godine predlažu vođe kosmetskih Arbanasa – da se sa njima neposredno razgovara, a ne sa EULEKS-om ili specijalnim predstavnikom Generalnog sekretara UN. Jer oni, za razliku od mlađanog Vuka Jeremića i njegovih nazovi pravnih savetnika, dobro znaju da će neposredni pregovori značiti de facto priznanje samozvane kosmetske države. I šta će im u ovom trenutku više od toga? Jer, ako Srbija de facto priznaje samozvanu kosmetsku državu, zašto sve ostale države sveta ne bi to učinile i de jure? A možemo samo pomišljati kako će biti zapanjen neiskusni Jeremić kada ga neko od diplomata u UN bude upitao: „Zašto je, gospodine ministre, Srbiji uopšte potreban poziv iz Generalne skupštine da pristupi mirnom dijalogu sa Kosovom? Ako stvarno hoćete da razgovarate s predstavnicima te nove države zašto bi Vam bio potreban bilo kakav poziv da to učinite?"

Naposletku našim glavarima, a posebno Borisu Tadiću, treba odati priznanje što zaista vode jednu sistematsku i konzistentnu politiku: idu iz greške u grešku. Jedino neće pogrešiti ako odmah daju ostavku na sve položaje koje zauzimaju.


Pečat, Beograd

http://standard.rs/vesti/36-politika/5106-kosta-avoki-pet-kobnih-tadievih-greaka-na-kosovu-.html

Promenom pitanja Međunarodni sud pravde izbegao suštinu

RAZGOVOR: Jelena Guskova, rukovodilac Centra za izučavanje savremene balkanske krize Ruske akademije nauka

Promenom pitanja Međunarodni sud pravde izbegao suštinu

Problem što se Beograd uopšte obraćao MSP * Iskomplikovaće se odnosi u svetu, ali položaj Srbije neće biti olakšan * Rusija, Kina, Slovačka, Vijetnam, Španija i još neke države na srpskoj strani u SB UN

Autor: J. Tasić

Moskva, Beograd - Rukovodilac Centra za izučavanje savremene balkanske krize Ruske akademije nauka i član Srpske akademije nauke i umetnosti Jelena Guskova smatra da je Srbija pred Međunarodnim sudom pravde dobro postavila pitanje vezano za jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije, ali da Beograd rizikuje tražeći pravdu pred Generalnom skupštinom UN.

- Srbija nije pogrešila postavljanjem pitanja. Šta više, pitanje je bilo krajnje neugodno za MSP. Zato je sud iskoristio svoje diskreciono pravo i promenio pitanje koje mu je poslala Generalna skupština UN i tek tada je dao svoje mišljenje. MSP je pitan o jednostranoj nezavisnosti, a dao je odgovor o deklaraciji, jednostavnije rečeno - o papiru. To o promeni suštine pitanja, gotovo niko nije pomenuo, ali ja stalno na to ukazujem, kaže Jelena Guskova u razgovoru za Danas.

Da li je ovakvo savetodavno mišljenje MSP, bez obzira na preformulisano pitanje, zaista otvorilo „Pandorinu kutiju" kada je reč o secesiji?

- U pravu su oni koji upozoravaju da će ovakav odgovor MSP dozvoliti mnogim zemljama ili teritorijama u mnogonacionalnim ili multikonfesionalnim državama da se upravljaju prema Kosovu. To će iskomplikovati odnose u svetu, ali položaj Srbije neće olakšati. Druga je stvar da li je uopšte trebalo obraćati se MSP. Ako se ima u vidu odnos između međunarodnih organizacija i Srbije od 1991. do 1999, sasvim je jasno da se nije mogao očekivati pravični odnos prema Srbiji. Zato se i nagoveštavalo da odgovor neće biti u korist Beograda.

Za sada su najavljene dve rezolucije o KiM koje će biti podnete Generalnoj skupštini UN - srpska i američka, obe se zalažu za pregovore Beograda i Prištine o „otvorenim pitanjima". Moguće je da će i EU imati svoj predlog. Kakva su Vaša očekivanja od predstojeće Generalne skupštine UN i gde u svemu ovom vidite mesto i ulogu Ruske Federacije?

- Sudeći prema dokumentima i materijalima ranijih zasedanja Saveta bezbednosti, Rusija, Kina, Slovačka, Vijetnam, Španija i neke druge države podržaće Srbiju. U Generalnoj skupštini situacija je složenija. Neznatnom većinom Generalna skupština je glasala da se pitanje o proglašenju nezavisnosti Kosova preda MSP. Odgovor je dobijen. Čini se da Srbija rizikuje nastavljajući da traži od Generalne skupštine pravičnost. Pitanje je šta će da radi ako odluka Generalne skupštine ne bude u njenu korist.

Da li je podela KiM realno rešenje u ovom trenutku i da li je moguća neka vrsta „preokreta" pa da umesto suštinske autonomije koju je tokom bečkih i badenskih pregovora Beograd nudio Prištini, sada Priština takvo rešenje ponudi kosovskim Srbima?

- Priština je trenutno „na konju", a Srbija je među poraženima. Podela Kosova je dobro rešenje za Srbiju, ali će Albanci i na to teško pristati. Zašto bi davali deo kada su u mogućnosti da dobiju sve? Najpre je potrebno izvršiti preliminarno „izviđanje" situacije sa Albancima, a zatim pokrenuti rešavanje pitanja pred međunarodnim organizacijama.

Izbačena reč „jednostrana"

U arhivi 64. zasedanja Generalne skupštine UN na sajtu Svetske organizacije navodi se da je u MSP upućen zahtev za savetodavno mišljenje na pitanje „Da li je jednostrana deklaracija o nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom?". Da je MSP iz postavljenog pitanja izostavio reč „jednostrana" ukazao je odmah po objavljivanju mišljenja ambasador Dušan T. Bataković, šef pravnog tima Srbije pred MSP u intervju za Danas. Bataković je rekao da je „ovde, nesumnjivo, napravljen presedan, kako bi se samo pitanje preinačilo - izostavljena je reč „jednostrana", a odgovor maksimalno suzio".

 

http://www.danas.rs/danasrs/politika/promenom_pitanja_medjunarodni_sud_pravde_izbegao_sustinu_.56.html?news_id=196644

Тужиоци међународних трибунала под ватром судија

Александар МЕЗЈАЈЕВ

Тужиоци међународних трибунала под ватром судија

Ово лето испало је нарочито топло не само за обичне становнике Европе. Одједном су се два тужиоца међународних трибунала нашли под ватром својих сопствених судија. Најпре је судско веће Међународног трибунала за бившу Југославију (МТБЈ) одлучило да се започне истрага о чињеницама застрашивања сведока у процесу против Војислава Шешеља. Међу потенцијалним окривљеним су бивши главни тужилац МТБЈ Карла дел Понте и низ њених подчињених.

Потом је Међународни кривични суд (МКС) донео одлуку о неадекватном понашању свог главног тужиоца Л.Морена Окампа. Најпре је тужилаштво МКС окривљено за свесну лаж у току процеса против бившег лидера устаника у Конгу Т.Лубанге, а након неколико дана суд је добио нову жалбу на неодговорно понашање и извртање информација од стране Морена Окампа у процесу против председника Судана О.Ал-Башира. Тако озбиљна офанзива на међународне тужиоце догађа се по први пут у историји међународног правосуђа. Шта стоји иза тих догађаја?

***

Судско веће МТБЈ, које је током последње три године разматрало доказе оптужбе против лидера Српске радикалне странке Војислава Шешеља, са неочекиваном једногласношћу је донело одлуку о томе, да искази сведока тужилаштва захтевају спровођење посебне истраге. (1) На пример, сведок тужилаштва Н.Стојановић је за време сведочења у суду изјавио, да је тужилаштво вршило страшан притисак на њега и његову породицу. Он је сваког дана добијао између 30 и 50 телефонских позива, а тужилаштво је захтевало да потпише изјаву против Шешеља. Не издржавши притисак, сведок је то учинио. Сведок тужилаштва В.Дабић је изјавио, да је тужилаштво захтевало од њега сведочење у замену за „пресељење у САД и лепе паре". Сведок је потписао текст „својих" изјава на енглеском језику, који не говори. То су посведочили и други сведоци (Ј.Гламошанин, А.Стефановић, З.Ранкић и други). Постоје чињенице да су сведоке приморавали да дају изјаве под претњом покретања против њих кривичних поступака, па чак и помоћу мучења, поред осталог лишавањем истих сна. Примењивана је тактика поткупљивања, пресељавања у друге земље, промена личности, обећања да ће бити обустављени против њих већ покренути кривични поступци.

Судско веће одлучило је да наименује независног Аmicus Сuria ("пријатеља суда") ради спровођењас истраге, која треба да се оконча кроз шест месеци. (2) Истина, треба истаћи да је налог за наименовање специјалног иследника дат секретару трибунала, што може свести на нулу све напоре за независну истрагу. Дужност секретара МТБЈ је мало приметна, али ништа мање кобна од дужности тужиоца или председника трибунала. Међу случајевима када су одлуке секретара сводиле права оптужених на не, можемо подсетити на одређивање Слободану Милошевићу „својих" лекара, што је довело до тога да му није указана квалификована медицинска помоћ. (3) Такође се можемо подсетити на наименовање најнеприхватљивијих адвоката Радовану Караџићу и Војиславу Шешељу (наименовани су адвокати који су били у отвореном конфликту интереса са штићеником). И ништа се са тим секретарима не може урадити, јер сем њих нико у трибуналу по наименовању нема овлашћена такве врсте!

Изазива сумњу овлашћење које је добио специјални истражитељ у предмету „Дел Понте и компанија", које се односи на извођење закључка о неопходности започињања судског гоњења. Такав закључак је на основу чињеница које је прикупио истражитељ требало је да изведе сам суд.

Треба рећи да преступи тужилаштва МТБЈ нису гром из ведра неба. Војислав Шешељ је захтевао спровођење истраге још пре пет година. Још у то време су постојале многобројне чињенице застрашивања сведока. Интересантно је да су Шешеља осудили на девет месеци затвора због књига у којима је он управо и разоткрио сву ту прљаву кухињу Хашког тибунала! Међутим, у то време Шешљу је судило друго судско веће, и оно је донело одлуку „да одгоди разматрање тог питања" до окончања процеса. Аргументација је била веома цинична – зарад тога, да се не би кршила права оптуженог на оперативно разматрање предмета! Узгред речено, ту одлуку је донео сам председник МТБЈ П.Робинсон, који одлично зна, да тужилаштво трибунала добија потребне исказе како помоћу пара, тако и помоћу мучења. Управо је пред Робинсоном директно у сали суда низ сведока у процесу Слободану Милошевићу говорило о томе, како су их мучили (сведок Р.Марковић), или поткупљивали (сведок К-21). Према томе, одлука да се „одгоди" то питање представља преступ од стране Робинсона.

О томе да је дело Војислава Шешеља фалсификовано од почетка до краја на индиректан начин је признала и сама дел Понте. У својим мемоарима она отворено пише, да је за време сусрета са тадашњим српским премијером З.Ђинђићем овај рекао Карли: „Узмите са собом Шешеља и никада нам га немојте враћати!" (4)

Важно је истаћи да је судско веће МТБЈ узело у разматрање и изјаву Шешеља у односу на смрт бившег председника Републике Српска Крајина (РСК) Милана Бабића који је, као што је познато, пронађен обешен у ћелији Хашког трибунала за време давања исказа против другог председника РСК (који је заменио Бабића). Званично је признато да је Бабић извршио самоубиство, али извештај потпредседника МТБЈ садржи директне доказе да је било ивршено убиство. (5) Шешељ тврди да је смрт Бабића „директно повезана са противправним радњама тужилаштва МТБЈ".

Сада о другом предмету – у односу на тужиоца МКС. Још 2003. године лично сам се састао са тек наименованим тада тужиоцем МКС Луисом Мореном Окампом. И морао сам приметити како тај човек воли да се шепури пред публиком, па би се пре рекло да се ради о шоумену, а не о тужиоцу. Даљи развој догађаја показао је, да се ту ради о нечем збиља нездравом. Оставимо ту болесну тежњу ка слави кажњаваоца актуелних шефова држава. Оставимо чак и његову безумну одлуку да не предочава извор информације не само одбрани оптуженог, него чак и самом суду (уосталом, постоји једно објашњење, које искључује безумље – лажни извор, што би у случају саоптавања суду постало јасно већ на први поглед). У датом случају задржимо се само на изјавама главног тужиоца МКС, које нису одговарале стварности и због којих је у односу на њих и покренут поступак, истина, за сада тек административног карактера.

Најпре је тужилаштво ухваћено у лажи у медијима у предмету против Т.Лубанге. На пример, тужилаштво је тврдило да одбрана не врши своје обавезе према тужилаштву, док оно само, тојест, тужилаштво, извшава све своје обавеза према одбрани. Суд је истакао да је то дупла лаж – одбрана је извршавала све захтеве, у време док је управо кршење обавеза тужилаштва довело до потребе за обустављањем процеса! Осим тога, тужилаштво је изјавило да је оптужени Лубанга директно у сали суда претио сведоцима – деци (судски процес је скопчан, пре свега са оптужбом за врбовање деце-војника). Суд је подвукао, да је та тврдња такође лаж. Због чега је била потребна та евидентна лаж? Наравно, да би се сакрио потпуни фијаско процеса. Зато тужилаштво и покушава да се у медијима представи као жртва сурових судија. Тактика, додуше, није нова. Још у време процеса против Слободана Милошевића тужилаштво МТБЈ се жалило медијима да судије „придају превише пажње правима оптуженог" (!) и да су „судије престроге према тужилаштву" (!!)

Неколико недеља касније у чланку објављеном у листу „Гардијан", главни тужилац МКС је изјавио, да је суд, тобоже, признао да се у Судану врши геноцид. У ствари, то није тачно. Суд је одлучио, да има основа за почетак истраге, да ли је вршен геноцид у периоду од 2003. до 2008. године. Ни о каквој утврђеној чињеници геноцида, а тим пре геноцида који и даље траје, није било ни говора.

Због чега би тужиоцу МКС било потребно да изврће стварност? Разлога може бити неколико. Један од њих је да оправда сопствене незаконите радње издавања налога за хапшење актуелног шефа државе. Датим налогом Међународни кривични суд је прекршио темењне норме међународног права, које се односе на апсолутни имунитет државних руководилаца. Позивање на одреднице Статута МКС о томе, да се јурисдикција Суда односи на сва лица, „независно од њихове фунције шефа државе или владе" (члан 27), у датом случају није примењив, јер Судан није учесник споразума о стварању МКС. Непримењиво је и позивање на Повељу ОУН (предмет о Судану у МКС је предао Савет безбедности ОУН), јер у Повељи ОУН није предвиђено право Савета безбедности да предаје предмете МКС. Многи од оних који тврде да је Судан обавезан да се подчињава резолуцијама СБ ОУН, заборављају да, иако су резолуције Савета безбедности и обавезне за све државе, али само у случају ако су оне и саме усвојене у складу са Повељом ОУН. У датом случају то није тако.

Треба признати могућност таквих потеза СБ ОУН у односу на земље које су потписале како Повељу ОУН, тако и Статут МКС. Али се не можемо сложити са њиховом законитошћу у односу на земље, које нису чланице МКС. Одлука тужиоца МКС изазвала је отворено противљење од стране већине држава, па и од стране земаља Афричког савеза и Руске Федерације. Председник Судана је боравио у посети Чаду, на који је вршен колосални притисак са циљем да се он примора на хапшење Ал-Башира. То је било сасвим контрапродуктивно: председник Судана је наишао на топли пријем и подршку. На тај начин је тужилац МКС, вероватно, желео да што пре скине са себе одговорност за незакониту одлуку и пребаци је на Суд.

Интересантно је истаћи, да је тужбу против тужиоца МКС поднео нико други до бивши главни тужилац у процесу против Слободана Милошевића, Британац Џефри Најс, који је отпуштен из МТБЈ одмах након окончања процеса за сексуално узнемиравање сарадница трибунала.

Име личности, наименоване на функцију специјалног истражитеља у предмету Карле дел Понте, за сада није саопштено, али сумњамо да ће то бити заиста независна фигура: такве у МТБЈ не може бити ни по одређењу. Ми смо већ видели резултате „независних" истрага убистава С.Докмановића, М.Бабића и С.Милошевића, а такође истраге злочина НАТО за време бомбардовања Југославије 1999. године.

Да ли је „лов на тужиоце" реални покушај да се васпостави правичност, или је то још једна игра за публику у „независни и правични суд", показаће даљи развој догађаја.

____________________________

(1) Потребно је навести имена чланова тог судског већа поименице, јер је то први преседан сличне врсте у читавој историји рада Хашког трибунала: Ж.К.Антонети (Француска), Џ.Хархоф (Данска) и А.Латанци (Италија)

(2) Prosecutor v. V.Seselj, [ICTY Trial Chamber] Redacted version of the "Decision in reconsideration of the decision of 15 may 2007 on Vojislav Šešelj's motion for contempt against Carla del Ponte, Hildegard Uertzretzlaff and Daniel Saxon".

(3) Подсетимо се на закључак руског лекара М.Шумилине, која је изјавила да је узрок прогресирајућег погоршања здравственог стања С.Милошевића у „дуготрајном неправилном лечењу". Додајмо да сви лекари који су „лечили" С.Милошевића (наименовани од стране секретара МТБЈ) нису чак предузели неопходне мере у циљу постављања дијагнозе. Подробније о томе, види: Мезјајев А.Б. Мој Оптужујући акт// Руски венац Слободану Милошевићу, М.Алгоритм, 2007. С.61.

(4) Подробна анализа мемоара К.дел Понте види: Мезјајев А.Б. Међународно-правни мемоари // Казањски часопис међународног права. Бр 3. 2009-2010. С.72-89. Краћа анализа, види: http://www.fondsk.ru/article.php?id=2781

(5) Подробније, види: http://www.fondsk.ru/article.php?id=1678

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3190

15 GODINA POSLE OLUJE ILI DA LI SU HRVATI NAŠI PRIJATELJI

DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: 15 GODINA POSLE OLUJE ILI DA LI SU HRVATI NAŠI PRIJATELJI

sreda, 04 avgust 2010 17:54

 

Tatari imaju izreku: „I budala je koristan drug kad gradiš kuću". To važi i za odnose Srba i Hrvata


Pre nekoliko dana srpski i hrvatski mediji javili su da je supruga predsednika Borisa Tadića s ćerkama na poziv hrvatskog predsednika Ive Josipovića provela tri dana u državnoj rezidenciji susedne republike. Trodnevni odmor Tadićeve porodice na Brionima u nekadašnjoj Titovoj vili „Jadranka" protekao je u punoj diskreciji i pod budnim okom hrvatske policije.

OD ODMORA DO KRVAVOG PIRA Nije prošlo ni nedelju dana od kada je porodica našeg predsednika provela prijatni produženi vikend u Hrvatskoj, a premijerka te zemlje Jadranka Kosor čestitala je građanima Hrvatske „Dan pobede", njihov praznik a naš „Dan plakanja", koji se proslavlja 5. avgusta, kada je okončana genocidna akcija hrvatskih vojno-policijskih snaga nad Srbima u Krajini. Kada je završena operacija tokom koje je okupirana Republika Srpska Krajna, odnosno kada su stotine hiljada Srba – pod uslovom da su imali „sreću" pa nisu bili među nekoliko hiljada masakriranih sunarodnika – brutalno prognane.

Do danas retko ko se od srpskih prognanika vratio se svojoj kući. Oni koji su to učinili suočavaju se sa tihom, ali upornom diskriminacijom. Ne treba ni reći, gotovo niko od hrvatskih ratnih zločinaca nije osuđen zbog užasa koje su počinili nad uhvaćenim srpskim civilima i zarobljenicima. A neki od srpskih vojnika koji su pali u šake Hrvata, do današnjeg dana,  nevino osuđeni, trunu u hrvatskim kazamatima,. Da ne zaboravim da i to kažem, dok mi zanemarujemo istorijske istine, Hrvati dosledno vaspitavaju svoju decu u duhu propagandnih floskula, pa i otvorenih laži, iz ratnih 90-ih godina. 

Mladi Hrvati uče da je Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku, da su se Krajiški Srbi, nahuškani iz Beograda, digli na ustanak iako su imali i od ptice mleko, a, iako je teorijski moguće da su i hrvatski „branioci" počinili ratne zločine, to se uglavnom nije dešavalo. Naravno, Srbi su „izvršili" genocid nad Hrvatima, a ne obrnuto. Nema veze šta je stvarno bilo; šta uistinu proizlazi iz činjenice da je u avnojevskoj Hrvatskoj pred rat bilo oko 800 hiljada Srba i Jugoslovena srpskog porekla, a danas ima svega 200 hiljada naših sunarodnika. Ko na te podatke obraća pažnju? Laž koja se ponovi mnogo puta – kako je, pre nešto više od pola veka, rekao jedan ugledni nacistički prijatelj Hrvatske – vremenom postane istina. 

KONTINUIRANO SRBOŽDERSTVO Hrvati ne nastavljaju po starom samo kada se radi o interpretaciji događanja iz poslednje decenije prošlog veka, odnosno kada je u pitanju neprijateljstvo prema preostalim Srbima na prostoru nekadašnje SR Hrvatske. Naprotiv, oni aktivno deluju protiv srpskih interesa, gde god mogu i koliko god im to polazi od ruke. Pojurili su da priznaju secesionistički akt Prištine. Pred Međunarodnim sudom pravde, možda i najubojitije od svih, uslovno rečeno, svedoka protivničke strane, istupili su za račun šiptarskih interesa. Nastoje da, koliko je u njihovoj moći, potkopaju Republiku Srpsku. Sve u svemu, baš se „prijateljski" ponašaju prema nama. A naneli bi nam i veće zlo, samo kada bi imali pogodnu priliku za to.

S druge strane, naša vlast trudi se da Hrvatima ugodi koliko god može. Hrvatskom biznisu otvorena su sva vrata u Srbiji. Hrvatska kič-kultura forsira se u našim javnim medijima. Samo što se Hrvatima ne izvinjavamo i za Jasenovac, Jadovno i Staru Gradišku. Jer, da su kojim slučajem Krajiški Srbi izumrli od kuge tokom 16. veka ili izginuli u ratovima koje su, kao prvorazredni profesionalni vojnici, vodili za račun Beča – što sve, neuviđavni u odnosu na Hrvate, nisu učinili – ustaše ne bi morale da se izlože stresu koji su doživele dok su ih klale i u jame bacale, odnosno mogle su stvaralačku energiju da upotrebe bolje, npr. da istrebe i onih par procenata hrvatskih Jevreja koji su uspeli da pobegnu od njihove kame.

Tatari imaju izreku: „I budala je koristan drug kada gradiš kuću". Naravno, lukavi pokvarenjak odbaci budalu, navodnog prijatelja, kada mu više ne treba besplatni građevinski radnik. To važi i za odnose Srba i Hrvata. Po ko zna koji put, mnogi od nas ispadaju budale. Zaboravljamo Hrvatima zlo koje su nam, i to nedavno, učinili, i koje nam i dalje čine. I hrlimo da se sa njima „družimo", i za to, na ovaj ili onaj način, platimo. A baš je zgodo da svoje pare trošimo na moru, koje je glupošću naših ranijih vlastodržaca i našom naivnošću pripalo Hrvatima. Uz to, da im i budzašto prodajemo naše firme, odnosno kupujemo njihove bofl proizvode, dok oni ne gledaju ni one naše koji su kvalitetni, a kamoli da ih pazare. Da stvar bude i gora, ako Hrvatima ne budemo više trebali, a okolnosti za to budu pogodne, jasno je šta nas čeka: „korpa" ako smo daleko a – na osnovu dosadašnjeg iskustva, to slobodno mogu da kažem – jama ako smo im blizu, tj. u dohvatu noža. Itekako je još živo delo Ante Pavelića. Samo su druga vremena, pa nama namenjenu kamu „braća", za sada, drže skrivenu iza leđa.

NACIONALNI SRAM Sve to naši vladajući političari ne žele da znaju. Baš ih briga za istorijsku i aktuelnu sudbinu srpskog naroda. Bljutavim insistiranjem na, obično po nas štetnoj, tzv. regionalnoj saradnji, nastoje da se dodvore zapadnim mentorima. A uz to, nije loše ni da se oni i njihove porodice, za džabe, malo brčkaju na Brionima. Verovatno im ne bi smetalo da to učine i negde južnije, npr. na ostrvu Pag, gde su poklani i u more pobacani brojni Srbi dovedeni u tamošnji logor Slana. A mi, otupeli, i utonuli u apatiju, ni ne shvatamo šta to znači, odnosno koliko nacionalno poniženje predstavlja, kada porodica predsednika republike ode na letovanje, i to na račun tamošnje vlade, u zemlju koja je ne samo dokazano neprijateljska u odnosu na našu već je i bukvalno natopljena srpskom krvlju. 

Tim pre se radi o nipodaštavanju srpskog naroda kada predsednikova porodica to uradi samo koji dan pre hrvatskog slavljenja poslednjeg genocida nad Srbima! Toliko o brionskoj vili „Jadranka", istoimenoj hrvatskoj pemijerki, Tadiću, Josipoviću i nama. A mene lično je sramota zbog onoga što čini srpska vlast, ali i onoga što rade mnogi drugi Srbi, koji se prema Hrvatskoj odnose ne samo kao prema običnoj susednoj zemlji i primamljivoj turističkoj destinaciji, već i prijateljskoj državi. Siguran sam da iste emocije kao i ja deli većina čitalaca „Vidovdana" i drugih patriotskih sajtova. No, da li je to dovoljno dušama jasenovačkih mučenika? Kakav smo mi narod kada njih, i mnoge naše žive i mrtve sunarodnike, kojima su Hrvati nedavno učinili zlo, svojim postupcima nipodaštavamo a realpolitičke i ekonomske interese Srbije zapostavljamo, radi „prijateljstva" sa dušmanima?

www.vidovdan.org

http://standard.rs/vesti/36-politika/5100-dragomir-anelkovi-15-godina-posle-oluje-ili-da-li-su-hrvati-nai-prijatelji-.html

Slučaj ''Oluja'' : To nije bio strah od smrti, već od mučenja

Komentara 1

veličina teksta:+-

Svako ko je normalan vidi da smo negde napravili grešku, kazao je predsednik Dokumentacioni-informativnog centra ''Veritas'' Savo Štrbac uoči 15-godišnjice pada Republike Srpske Krajine, pišu beogradski mediji.

Štrbac je u intervjuu za ''Politiku'' priznao je da ga progoni osećaj krivice povodom akcije ''Oluja'' 1995. godine, kada je po proceni ''Veritasa'' izvršeno etničko čišćenje 450.000 Srba, od ukupno 650.000 koliko ih je živleo pre rata.

  Osećaj krivice: Savo Štrbac

''Jedan sam iz te generacije koja je prošla sve to i imam jasan osećaj krivice što smo napustili zavičaj. Uopšte nije bitno kako se ta država zvala, jer su se na tom području

Hrvati tvrde da su se Srbi samoprognali   Štrbac je objasnio da je glavna teza Hrvata optuženih u Hagu da su se Srbi samoprognali, da su otišli organizovano na poziv rukovodstva iz Beograda, i smatra da nema govora o dogovoru Miloševića i Tuđmana. ''Dogovor je mogao da bude jedino da Milošević neće uputiti vojsku, mada ni za to nemam dokaza. Napad je počeo ujutru 4. avgusta popodne, a popodne je pročitana naredba Vrhovnog saveta odbrane RSK, da se povlači civilno stanovništvo iz ugroženih opština. U tom trenutku već je bila formirana neprekidna kolona izbeglica od Drniša do Knina! A tek naveče su razaslate naredbe o povlačenju. Ja sam tog jutra bio u Kninu i činilo mi se da su sve cevi ovog sveta uperene prema nama, tako je jako tuklo. Nije više bilo mogućnosti da bilo ko zadrži taj narod'', rekao je on.

smenjivale države i carstva, Mletačka republika, Napoleon, Austrougarska, Turska... Moji Ravni Kotari jedno su od najlepših i najplodnijih mesta, to je bila Kalifornija stare Jugoslavije. Snabdevali smo voćem i povrćem ceo Jadran, kao dečak prodavao sam grožđe, lubenice i breskve. A onda smo izgubili ono što nam je ostavljeno u amanet. Moji preci su vekovima tamo bili, a mi smo otišli. Svako ko je normalan vidi da smo negde napravili grešku'', kaže Štrbac za ''Politiku''.

Uoči obeležavanja 15-godišnjice pada Knina u akciji hrvatske vojske „Oluja" 5. avgusta 1995. godine, Štrpčeve reči imaju dodatnu težinu zbog činjenice da je ovaj Krajišnik, poreklom iz Ravnih Kotara kod Benkovca, bio sekretar Vlade Republike Srpske Krajine. On je dodao da srspki lideri nisu dobro procenili situaciju.

''Procena naših vođa bila je loša, a glavna politika se vodila u Beogradu. Planeri, na čelu s Miloševićem, u najboljoj veri, rekao bih, pogrešili su jer nisu shvatili da je svet želeo da sruši Jugoslaviju i napravi male države. Izgleda da su svi toga bili svesni, osim Beograda. Poučeni prethodnim iskustvima, uključujući i Drugi svetski rat, želeli smo sve samo ne da ostanemo u hrvatskoj državi'', objasnio je predsednik ''Veritasa''.
 

Štrbac je istakao da akcija ''Oluja'' nije došla iznenada, već da su njoj prethodije druge operacije hrvatske vojske, zaključno sa ''Bljeskom'', padom Zapadne Slavonije.

''Niko nije hteo da čeka bliski susret sa hrvatskom vojskom. Narod se sam organizovao i, ne čekajući ničija uputstva i planove, krenuo u egzodus i izveo to za nekoliko dana, neverovatnom brzinom. To je mogao da uradi samo strah za sopstvene i živote najmilijih! To nije strah od obične smrti, da će vas neko streljati, već strah od mučenja, strah da morate da gledate iživljavanje nad svojom decom i roditeljima. I Hrvati su bežali s nama, jer su znali da će agresor prvo pucati, a onda pitati ko je ko'', izjavio je Štrbac za beogradski list.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/72438/Slucaj-Oluja--To-nije-bio-strah-od-smrti-vec-od-mucenja