Dijalog koristi samo kriminalnoj vlasti u Prištini

Dejan Mirović, narodni poslanik Srpske radikalne stranke

Dijalog koristi samo kriminalnoj vlasti u Prištini

Prištinu ne treba posmatrati kao samostalan subjekt u pregovorima. Pregovori su, pre svega, sredstvo pritiska Evropske unije na Srbiju

Autor: M. R. Milenković

Beograd - Evropska unija nije neutralni posrednik u pregovorima između Beograda i Prištine i zbog toga njih treba vratiti u okvire Ujedinjenih nacija, a uz posredovanje Ruske Federacije. Ti pregovori, pre svega, služe EU kao sredstvo pritiska na Srbiju.

Međutim, za Srbiju će tek nastati problemi kada se od 2014. počne primenjivati novo glasanje u Savetu ministara EU prema Lisabonskom sporazumu. Od te godine blokirajuća većina biće šest država. Dakle, to je veći broj od pet koliko ima država EU koje nisu priznale takozvano nezavisno Kosovo - ističe Dejan Mirović, narodni poslanik i funkcioner Srpske radikalne stranke u Danasovoj debati „Dometi briselskog dijaloga Beograda i Prištine".

Kako ocenjujete pregovore Beograda i Prištine koji se, uz posredovanje EU, vode u Briselu i šta očekujete kao njihov krajnji domet?

- Pregovori su štetni po diplomatsku poziciju Srbije jer su izmešteni iz Ujedinjenih nacija. Evropska unija nije neutralan posrednik i zato je bilo neophodno da u pregovorima učestvuje i Ruska Federacija. Ubeđen sam da se zato ništa dobro ne može očekivati kao njihov krajni rezultat.

Kakva je veza između dijaloga u Briselu i evropskih integracija Srbije i da li su pregovori obaveza i za Prištinu na putu ka EU?

- Prištinu ne treba posmatrati kao samostalan subjekt u pregovorima. Pregovori su, pre svega, sredstvo pritiska Evropske unije na Srbiju. A veza između integracije u EU i priznanja Kosova, naravno, postoji i to svi znaju. Međutim, za Srbiju će tek nastati problemi kada se od 2014. godine počne primenjivati novo glasanje u Savetu ministara EU prema Lisabonskom sporazumu. Od te godine blokirajuća većina biće šest država. Dakle, to je veći broj od pet koliko ima država EU koje nisu priznale takozvano nezavisno Kosovo.

Šta je garancija da će se i posle promene vlasti Beograda i Prištine trajno sprovoditi nepotpisani briselski dogovori dve strane?

- Prištinsku vlast i opoziciju treba posmatrati u kriminalno marionetskom kontekstu. Tamo neće biti promena ako tako ne želi Brisel. U Srbiji postoje stranke koje se ne pridržavaju dogme da EU nema alternativu. Jedna od njih je Srpska radikalna stranka. U tom kontekstu može doći do promena u budućnosti.

Da li Beograd treba da odgovara kontramerama na odluke Prištine, poput zabrane uvoza robe iz centralne Srbije, gašenja srpskih telefonskih predajnika, maratonskih isključenja struje i vode Srbima na KiM?

- Da, Beograd treba da odgovori kontramerama na odluke Prištine, ali najbolja preventiva je da se to stavi do znanja pre preduzimanja mera od strane takozvanog Kosova. Defetističke izjave samo pogoršavaju situaciju. Ne vidim zašto Srbija ne bi štitila svoje interese i građane.

Šta bi bilo najbolje rešenje za sever KiM?

- Da se poštuje Rezolucija 1244 u potpunosti. Olako izrečen predlog o podeli Kosova i Metohije lako može dovesti do toga da se izgubi i severni deo KiM.

Da li dijalog u Briselu pomaže rešavanju srpskog pitanja na KiM ili albanskog pitanja u Srbiji?

- Ne vidim to kao dijalog, već kao jednu vrstu pritiska na Srbiju, koji je zamenio onaj vezan za saradnju sa Haškim tribunalom. Dakle, takozvani dijalog u Briselu može koristiti samo marionetsko-kriminalnoj vlasti u Prištini.

http://www.danas.rs/danasrs/politika/dijalog_koristi_samo_kriminalnoj_vlasti_u_pristini.56.html?news_id=220986

Srbija jasno igra na podelu Kosova

 

Ni Srbija ni Kosovo ne mogu da uspostave kontrolu

Evropska unija nije jedinstvena po pitanju statusa Kosova i to daje Beogradu snage da ide na podelu teritorije, komentariše Zidojče cajtung. Nemački stručnjak Volfgang Kloc kaže da je rezolucija 1244 ostavila nejasnoće.

 Portal Dojčlandradio objavio je tekst intervjua novinara Gervalda Hertera sa stručnjakom fondacije „Hajnrih Bel" Volfgangon Klocom. On kaže da je sever Kosova u najvećoj mogućoj meri „bespravni prostor", te da je tako od donošenja „slavne rezolucije 1244 koja jednoj državi – baš kao ni drugoj – tako reći ne dozvoljava da jednu regiju podvede pod svoju kontrolu ili da na njoj primeni svoje pravo. Prema Klocovima rečima, legalni izvoz „svakodnevnih dobara" iz Srbije na sever Kosova je prošle godine iznosio 260 miliona evra. On naglašava da je reč o protoku robe na koji Priština dosad nije imala uticaja. On dodaje da o protoku „ilegalnih dobara" u koja spadaju i droga i ljudi kojima se trguje, nema pouzdanih informacija, što daje podsticaj svim vrstama „teorija zavere".

Kloc je govorio i o razlozima zbog kojih međunarodnoj zajednici nije uspelo da na severu Kosova uspostavi vladavinu prava i zakona: „Međunarodna zajednica oko toga nije složna. Pravno gledano, najviša instanca je rezolucija 1244 kojom je Kosovo proglašeno za protektorat Ujedinjenih nacija. Postoji delimični konsenzus međunarodne zajednice kada je reč o priznanju Kosova kao nezavisne države, ali u okviru EU postoji pet zemalja koje se nisu priključile toj poziciji. Tako je Evropska unija na Kosovu višestruko aktivna, sa više institucija, Euleksom, tamo su aktivne najrazličitije političke fondacije, čitava EU se sjatila  na Kosovo, ali u okviru te EU ne postoji saglasnost oko njegovog priznavanja kao nezavisne države. Tako su postupci EU pod stalnom rezervom, koja se teritorijalno ogleda u tome da te institucije nemaju nikakvu administrativnu ili izvršnu vlast na severu Kosova."

Volfgang Kloc smatra da Beograda ima „jasnu političku opciju koja ide na podelu Kosova". On kaže da bi Beograd i Priština trebalo da razgovaraju o praktičnim pitanjima svakodnevnog života, a da Srbija želi da razgovara i o temeljnim pitanjima, no da Priština u to ne može da se upusti jer nema jedinstvenu podršku EU.

List Zidojče cajtung objavio je komentar u kome se takođe naglašava da Brisel na Kosovu gubi orijentaciju: „Dokle god pet zemalja EU ne budu priznale balkansku državicu, ne može da računati sa jedinstvenom evropskom pozicijom. I zbog toga Beograd ne vidi razloga da se pomiri sa otcepljenjem Kosova, pa predlaže teritorijalnu podelu. To bi dovelo u pitanje čitav posleratni poredak na Balkanu i osokolilo sve one koji žele da menjaju granice. Da bi sprečila ponovnu eskalaciju, EU mora da obe strane prisili da obnove razgovore. Pri tome obe strane moraju da se oslobode iluzija. Niti Beograd može da ponovo osvoji Kosovo, niti će Priština avanturističkim potezima moći da integriše sever Kosova."

A Tagesšpigel.de opisuje raspoloženje među Srbima na Severu Kosova i posebno tamošnje žene za koje piše da „formiraju prvu liniju barikade". Među njima je i „medicinska sestra kratke smeđe kose, koja radi u srpskoj bolnici u severnom delu Kosovske Mitrovice. Od šest ujutro, ona sedi u blokadi. Iako zastupa umerene stavove, i za nju je nezamislivo da živi u državi Kosovo kojom dominiraju Albanci". Autor članka citira njene reči: „Ne može jedna strana da dobije sve, a da drugoj ostane samo frustracija. Ne može se tek tako okupirati jedno područje i reći: od danas se ovo zove drukčije, i nas uopšte ne zanima to što se vi s tim ne slažete, svejedno koliko vas ima. Vi ste jednostavno kolateralna šteta neke svetske politike". U nastavku se navodi da među Srbima nema svesti o nepravdama nanetim Albancima, niti osećanja odgovornosti za zločine počinjene u eri Slobodana Miloševića. „Potiskivanje, zaborav, i svest o tome da su sami godinama žrtve diskriminacije, dominiraju, baš kao i svakodnevne brige".

Priredio: Saša Bojić
Odg. urednik: Nemanja Rujević

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,15297743,00.html?maca=ser-TB_ser_danas-4394-html-cb

IZ DIPLOMATSKOG UGLA.... SRBIJA SE ODREKLA EVROPE

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

SRBIJA SE ODREKLA EVROPE

 

Američki i NATO okupatori su pokazali pravo lice na Kosovu i Metohiji. Horda bivših terorista OVK-a, prevezena hrvatskim helikopterima i prerušena u policiju, koje nema u rezoluciji SBUN 1244, napala je Srbiju s namjerom da udari nekakvu granicu. Umjesto da ih Euleks i KFOR vrate odakle su došli, njemački general Erhard Biler je udario po Srbima i izašao iz okvira Rezolucije 1244 i zaprijetio Srbima da će pucati bojevom municijom. Ništa se Njemci nisu promijenili prema Srbima od 1914, 1941. i 1999. Blokirao je puteve ka centralnoj Srbiji i tako uveo nove ekonomske sankcije Srbima, ali nije blokirao šiptarske teroriste da zapale Jarinje da bi to svalili na Srbe. Čim nijednog s fantomkama još nije uhvatio, jasno je da to nisu bili Srbi.
Srpska vlada je pokazala da nema nikakvu strategiju za Kosmet. Poslala je u vatru ministra za Kosmet koji je bio član Tačijeve vlade, kome zato niko ne vjeruje, kao i svog spoljno-političkog direktora, koga NATO okupator nimalo ne poštuje, pa ih je obojicu priveo i pretresao kao neke kriminalce da im pokaže koliko ih uvažava. Pošto srpska vlada već tri godine vodi katastrofalnu politiku prema Kosmetu puzeći ka njegovom priznanju, preko ustupaka kojima krši Ustav Srbije, radi evrounijaćenja, dobila je po nosu. Njeni briselski i vašingtonski prijatelji joj sada kažu da samo dijalog rješava stvar. A stvar rješava da evroatlantisti podviknu trgovcu drogom i ljudskim organima Hašimu Tačiju. Cijela "međunarodna zajednica" skače u sekundi na Srbe kada su u pitanju razne optužbe, ali kada balisti prekrše međunarodne sporazume onda poziva na "dijalog" koji Priština redovno izminira. Vidjevši da je vrag odnio šalu, odnosno da ova situacija može bitno da utiče na loš rezultat njegove vlasti na izborima iduće godine, Tadić je naredio svojima, kako bi stekao alibi za svoju pogrešnu politiku, da organizuju vanrednu Skupštinu Srbije, u petak, iako su to isto njegovi parlamentarci, zajedno sa potpredsjednikom i predsjednikom te iste skupštine, inače partijskim činovnicima partija na vlasti, odbili prethodnog utorka i istjerali iz parlamenta radikale koji su to već bili predložili.
Ipak, jedna dobra stvar se desila na toj srpskoj skupštini na kojoj je izglasana neka nemušta deklaracija u kojoj nema imena krivaca, niti plana reagovanja, odnosno riječ je o ćorku. Dobra vijest je da je predsjednik Tadić najzad morao, na direktna pitanja poslanika radikala, da kaže ono što je trebalo odavno da kaže svojim evroatlantskim sponzorima: "Ukoliko se ikada Kosovo postavi kao uslov za ulazak Srbije u EU, odgovor Srbije biće `ne`". Očigledno da srpski predsjednik nije još obaviješten da je to već odavno krunski uslov, ali dobro je da će reći "ne" kada to bude saznao. Dotle će da nas voda evrounijatskim stazama kao onaj Domanovićev slijepi "Vođa".
Jasno je da Srbija ima da žrtvuje Kosmet, ako hoće u EU. I ne samo Kosmet. Ovo što je tek sada javno rekao Tadić, misli bar 80 odsto građana Srbije. Srbija neće u EU bez Kosmeta! Nije jasno samo što srpski vođa to ne kaže Briselu i Vašingtonu, pa da prestanemo da mlatimo praznu slamu. Srećna je Crna Gora, koja nema takvu dilemu, jer se njena vlast mudro i junački odrekla Kosmeta, iako ni ona nikada neće ući u EU, jer je predviđena da bude američki protektorat.
Sada je jasno da je srpski put ka EU prazna priča Božidara Đelića, koji je na njoj namlatio milione eura, dok je spavao na tetkinom kauču, kao i Soroševih plaćenika u Srbiji. Vrijeme je da Srbija krene putem svojih nacionalnih interesa koje ima u cijelom svijetu.
Evropa je suviše mala za Srbiju.

PIŠE: DRAGAN MRAOVIĆ

 

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2011-08-04&clanak=291341

КУЛМИНАЦИЈА КОСОВСКЕ ИЗДАЈЕ

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 03.08.2011 | 11:37

Један француски краљ својевремено је рекао: „Најбољи начин да се решите непријатеља је да од њих направите пријатеље". Он је у томе, умногоме, и успевао. Јер, наступао је са позиција моћи. Онај ко њу има а тежи миру, промишљеном политиком до њега често може и да дође, те да од непријатеља којима је пружио руку направи пријатеље. Међутим, другачије ствари стоје са слабима. Они од моћних непријатеља не могу да направе пријатеље. Једино могу да се одрекну отпора и постану њихово робље. Пријатељска офанзива нужно мора да буде на страни јачег, иначе се ради о капитулацији слабијег. Једино што он може, то је да искаже спремност на помирење, али не сме да пружи руку остављајући мач на страну! Срби су 2000. године, нажалост, поступили баш тако. И не ради се ту о промени тадашњег режима, то је питање наше унутрашње политике. Имам у виду одбацивање политике одупирања агресору, уместо да она буде појачана превазилажењем калкулантства и других девијација из претходног периода. Нажалост, једни од наших нових властодржаца су умислили да је могуће да једностраним попуштањем од доказаних непријатеља направимо пријатеље. Други ДОС-овци су из лукративних или идеолошких мотива сарађивали са донедавним агресорима.   Велика НАТО победа 2008. године На Косову је у току нова НАТО агресија.Но, она није отпочела преко ноћи. Вашингтон, на англосаксонски прагматичан начин, ствари ради постепено како би максимизирао своју корист а минимизирао штету. Пре него што је радикално кренуо да руши Резолуцију 1244 – којом је,  после жестоког отпора српске војске 1999. године, по цену потврде суверенитета Србије над тим њени делом легализовао окупацију КиМ  – НАТО се постарао да ради илузија о европском рају, Срби сами разоре своју војску а привреду доведу у стање озбиљне зависности од ЕУ. Када се то десило, а српски патриотски набој био умногоме сузбијен деценијском пропагандом, направљен је корак напред: проглашена је независност Косова. После тога, патриотске снаге које су учествовале у власти после рушења Милошевића, коначно су увиделе да, како народ каже, „вук длаку мења али не и ћуд", тј. да је илузорно да дивља звер и њена жртва постану пријатељи. Стога, чим је Америка отворено кренула путем косовске независности, део српског естаблишмента одлучио се за – после јачања и еманципације Русије већ изводљиву – геополитичку преоријентацију, односно, на неки начин, у много повољнијим условима, на враћање на спољнополитички курс од пре 2000. године. Но, ни Вашингтон и Брисел нису седели скрштених руку. Свим силама су подржали своје експоненте у Србији, како би узели сву власт. Нажалост, српски национални кругови, као и некада Милошевић, борили су се половично. Он је неодлучно водио оружане сукобе. Они нису имали смелости да се на унутрашњем фронту одупру пуним капацитетом. Водили су демократски политички рат, док је против њих спровођена операција налик некадашњим „Гладио" ударима на левичаре у послератној Италији и другим деловима Европе. Тако је 2008. године, као амерички намесник, Србијом потпуно завладао Борис Тадић (партија чији је шеф постала је доминантан фактор у Влади која је у Србији право средиште власти, уз то што је он лично по Уставу протоколарни председник). Да би платио подршку за довођење његове стране на државни врх (уз пропаганду намењену народу да ће наставити да се бори за Косово али неће већ напаћену Србију увести у нове ратове као што, наводно, хоће да ураде патриоте), Тадић је пристао да задовољи нове захтеве Запада у вези са Косовом. А он је, ради подршке албанској квазидржави, тражио да Србија прихвати да се протекторат ОУН замени протекторатом ЕУ. То је Београд и прихватио па је, фактички иако не потпуно и формално, УМНИК заменио ЕУЛЕКС (слична мисија ЕУ). Београд је тако, суштински, дигао руке од већег дела Косова а једино је задржао своје присуство на северу на коме живе готово искључиво Срби (Албанаца је тамо мање од 5%). У духу реченог, одвијали су се догађаји од 2008. до данас. Србија је, мало по мало, препуштала своје позиције и на плану међународне одбране Косова, па је све више држава признавало ту натовску квазидржавну творевину (данас је признаје тек нешто мање од њих 80). Завршница тог процеса је отпочињање – као услова за то да Србија добије статус кандидата за ЕУ – директних преговора Београда и Приштине ради техничке нормализације односа (тј. олакшавања функционисања косовске „државе"). Ових дана они су резултирали и де факто признањем Косова од стране режима у Београду, уз његову наду да ће из тог процеса бити изузет север Косова, макар док не прођу парламентарни избори 2012. године. Међутим, чим се то десило, уследила је офанзива Приштине на северу Косова, подржана од стране НАТО-а.   Актуелна агресија на север Косова Косовско-албанска полиција и царина, техником муњевитог рата, протеклих дана покушале су да преузму административну линију („границу") између Косова и остатка Србије. Када Албанци то нису успели, наступио је КФОР који је обавио посао који су његови штићеници започели. Но, ни српски народ на северу није остао пасиван. Срби су масовно изашли на улице и путеве, те тако изазвали општу блокаду. КФОР и припадници приштинске полиције и царине (које је довео хеликоптерима) блокирани су на „граници" као и, на путевима који ка њој воде, колоне трупа и возила за снабдевање која су кренула ка њој.  Као меру одмазде, НАТО је „границу" прогласио забрањеном зоном и дао својим војницима овлашћење да користе бојеву муницију против сваког ко жели да је пређе, чиме је север Косова одсечен од остатка Србије, са циљем да се изазивањем недостатка хране и лекова тамошњи Срби натерају на покорност. Очито је намера да се прво власт Приштине успостави на „граници" да би потом, уз помоћ КФОР-а и ЕУЛЕКС-а, била раширена и на друге делове северног Косова. После би, вероватно, уследило и етничко чишћење тих крајева. Срби су на примеру југа видели шта им се дешава тамо где Албанци над њима имају власт. Наравно, да се то не би десило и на северу Косова, српски народ који тамо компактно живи, решен је да се сада енергично супротстави стварању предуслова за погроме. Да ли је спреман да томе допринесе и српски режим? Како на оно што се тренутно дешава реагује официјелни Београд? Несумњиво, он је искрено разочаран. Види да су за Америку сви Срби једнако лоши. Само је питање времена до када су употребљиви. Онда када Вашингтон процени да им је истекао рок трајања, спреман је да их одбаци без обзира колико су га верно служили. А садашњем режиму је, нема сумње, рок пред крајем. Мала је вероватноћа да ће опстати и после наредних избора, а САД не желе да рескирају да у вези са Косовом са следећим властодршцима, макар неки од кандидата за функције сада обећавали да ће бити покорни. Америка данас, када је сигурна да има квислиншку власт у Београду, жели да оконча посао који је отворено започела 1999. године, а после ће већ видети како ће наставити са реализацијом политике освајања остатка Србије.   Непоправљиви „петоколонаши" Рекли смо да је режим у Београду љут на своје западне менторе, али то не значи да је престао да буде квислиншки. Он нема храбрости, чак када је то дубински и његов лични интерес, да се супротстави и стварно подржи свој народ на северу Косова, већ се само, као увређено дете, дури на своје западне „пријатеље" и демагошки купује време празним причама упућеним народу да неће прихватити независност Косова и недавно насилно мењање статуса кво на његовом северу. По том принципу је сада усвојена стерилна резолуција о недавним дешавањима на Косову од стране српског Парламента. Неко ће рећи да Срби и немају другу могућност осим да се начелно, писањем резолуција, одупиру агресору. То није тачно. Србија не може да победи НАТО, али може да му се супротстави. НАТО, војни савез ослабљеног Запада, не жели нове ратове већ офанзивно наступа рачунајући на српску попустљивост. Када би му било стављено до знања да ће Срби на северу Косова бити подржани да се свим средствима одупру окупацији, те када би Србија спровела одговарајуће војне мере на „граници" као подлогу спремности да интервенише у случају да њени грађани буду изложени терору, КФОР (маскирани НАТО) и његове албанске слуге, повукле би се са Севера Косова. Јавно мнење западних земаља није више спремо да толерише нови рат у Европи, нити стизање ковчега са телима њихових војника из Србије. НАТО трупе овај пут нису у ваздуху већ у директном додиру са Србима, који су на северу Косова са свих страна око њих. Зато ће НАТО, ако уз локалне Србе и Београд покаже зубе, „подвити реп". Наравно, да би се то десило, уз унутрашње деловање Србије, потребно је и њено енергично обраћање Русији и другим земљама које поштују међународно право, да је подрже. Али, у том контексту, и инсистирање да се у складу са Резолуцијом 1244. реафирмише улога ОУН на Косову, те да се сви будући  преговори воде само под покровитељством Савета безбедности у коме Москва има право вета. Квислиншки режим, не треба ни наглашавати, то неће учинити. Он само прави патриотско позориште како би из кризе покушао да се извуче са што мање штете. Ипак, ни то не ради доследно да не би озбиљно наљутио западне господаре. Тако је председник Србије, у тренутку док се над Србима на северу Косова навијају агресорски облаци, изјавио да наша земља ни у ком случају неће ратовати. Значи, ни ако Албанци поубијају све преостале Србе на Косову нећемо употребити војску! Вероватно, Тадић мисли да она постоји да би имао председнички почасни строј. Укратко, власт, у нади да ће купити даљу подршку својих западних ментора тиме што им демонстрира да је спремна на свако национално и лично понижење, за свој народ призива нове несреће. Јер, жртва која је клекла пред дивљим зверима, као да их моли да је докрајче. Разуме се, тиме Тадић и његови савезници неће обезбедити своју политичку будућност, али „нада умире последња". Ради ње су спремни да газе преко српских лешева, и да се праве да они не постоје док нацији причају бајке о пријатељском западу који не разуме ствари па само зато погрешно поступа.   Пут спаса: институционализована савезништво са Русијом Перспектива режима није добра. То је сигурно, ма колико продавао душу и српску земљу. Али каква је перспектива Срба на северу Косова? Упркос издаји Београда, они су показали одлучност. Када је требало (и ако затреба биће поново), били су спремни и силом да се одупру агресији, а сада примењују тактику масовног мирног супротстављања НАТО окупатору. У таквим условима ни крвавој Атлантској алијанси није лако да угуши њихов отпор. Једно је лагати своје и туђе јавно мнење када се пуца на војнике и цивиле нападнуте државе а друго је објаснити му зашто се газе жене и деца које леже пред тенковима, као и ненаоружани људи који својим телима блокирају КФОР на тзв. граничним прелазима. Срби ће сигурно успети да одрже контролу над градовима и селима севера Косова. Тамо сада неће бити успостављена власт Приштине. НАТО се суочио са народним отпором који није очекивао. Друго је питање границе. Шта ће са њом бити сада је тешко прогнозирати, али много лакше је рећи шта је пут спаса за Србију. Ако њим кренемо повољно ћемо решити и питање контроле административне линије са северним Косовом. Свакоме нормалном до сада је морало да постане јасно да је Америка наш окорели непријатељ. То се  неће променити изузев да сами укинемо своју државу и постанемо њено посмодерно робље. Зато Србија не сме више да буде у стању вакума. До сада је власт водила политику тихих евроатлантских интеграција али се, због одбојности народа према Америци, формално држала неутралности. Сада је дошао коначни час да Србија раскрсти са евро-интегративним илузијама и погрешном спољном политиком, и да се  окрене свом историјском пријатељу – Русији. Место Србије је, као што је то крајем 90-их тражила али Борис Јељцин није био спреман да прихвати, у свестраном повезивању са Москвом и државама које су део њеног војно-политичког и економског „клуба". Србија – ма колико је до пре неки дан имало смисла да се претвара да јој је трајно опредељење неутралност – треба да тежи уласку у ОДКБ и све друге интегративне процесе који се одвијају око Руске Федерације. Нема више времена за чекање бољег времена за храбро деловање.   Улога и интерес руског фактора То је спас за Србију, али корисно је и за Русију. Јер, колико је велики део Запада непријатељски оријентисан према Србији, толико је и према Русији. Ако Москва не буде играла офанзивно, дочекаће поново непријатељски продор у своје двориште. Тиха агресија против Русије није завршена америчким поразом у Грузији и потискивањем из Украјине. То су за Вашингтон само порази у биткама а не и у рату. Зато је за Русију добро да јој Србија, чији народ је традиционално проруски настројен, постане савезник. Да и не говоримо да ће без тога, пре или касније, на овај или онај начин, бити нападнути и руски енергетски интереси на Балкану. Они који покушавају да освоје север Косова, неће мирно гледати изградњу јужног тока кроз Србију. Ако не могу да га поткопају у земљама региона које су већ ушле у ЕУ, могу и хоће да спрече да Србија постане део Уније (и на то је срачунато изазивање садашње кризе), и да у њој онемогуће његову изградњу. Срби су данас, после страхота које су доживели током 90-их када су били сами на бојном пољу, политички апатични и подложни манипулацији од стране пропагандне мреже коју је запад створио у Србији током задњих деценија (после 2000. године купио је готово све значајне медије). Међутим, ако би само са 5% средстава уложених од стране Америке и њених савезника наступила Русија, па чак и ако би јасно ставила да знања да жели Србију у својим интегративним оквирима, све би се променило готово преко ноћи. Једна проруска и национално одговорна телевизија, и мало активнија руска подршка националним снагама, довела би брзо до коренитог унутрашњег преокрета у Србији.  А тек тада је реалан трајан спас и за Србе на северу Косова. Ако би у Београду добили национално одговорну власт која би успоставила савезничке везе са Русијом, то би већ било довољно да се НАТО, фактички, повуче са севера Косова (где ће на заузетим позицијама, са садашњом или њој сличном влашћу, остати и када заустави садашњу операцију). Пут до ослобођења његовог јужног дела неће бити кратак, али ако будемо енергични у намери да га пређемо, једног дана и то ће се и десити. Но, тамо где су НАТО-у позиције слабе, као на северу Косова, он неће рескирати сукоб са Србима ни тако што би бранио оно што је ових дана освојио, само ако види да је Београд одлучан у намери да не допусти да нова фаза окупације остане дуготрајна.   Евроазијска битка Садашњи режим ће се са њом, у некој форми, после серије стерилних потеза, помирити. Уосталом, он је својим потезима, током неколико протеклих година, за њу створио предуслове. Привео је крају предају јужног дела Косова и Метохије (око 88% територије покрајине), и тако позвао на отмицу и северног њеног остатка. Зато, али и из свих других наведених разлога, препорода Србије нема без његовог рушења. Али, уз упоредо инсистирање на јасном декларисању свих оних који желе да га замене о томе ко су нам непријатељи а ко пријатељи. Без околишења морају да кажу да је за нас прво Вашингтон са својим савезницима, а друго, пре свега, Русија. Што се ње тиче, српска патриотска јавност само може да апелује на Москву да прави разлику између српског народа и режима, те да првом помогне упркос лика и дела другог. Последњи је издајнички и, када је већ такав према своме народу – који изборним преварама и манипулацијом држи под влашћу – није ни чудо што није пријатељски настројен према Русији. То Москви не сме да буде сметња да нађе начин да помогне Србима на Косову. Први корак у том правцу требало би да буде хитно инсистирање да се укине нехумана блокада севера Косова, која крај гура у глад и медицинску катастрофу. Патриотска Србија, која ће пре или касније избити на површину и повести земљу, то ће вечно памтити Русији. А она ће, поред тога, и целом свету демонстрирати своју обновљени моћ. Руси и Срби су традиционални пријатељи. Сви у свету то добро знају, без обзира какав је актуелни српски режим. Стога, гажење Србије многи ће доживети и као немоћ Русије и политике коју је повео Владимир Путин. И ради себе и своје будућности а не само Срба, Русија то не сме да допусти. На Косову се бије битка која знатно превазилази димензије и значај Србије!

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/08/03/kulminaciia-kosovske-izdaie.html

Апорије Тадићеве косовскометохијске политике

Зоран ЧВОРОВИЋ | 04.08.2011 | 00:00

Основне премисе Тадићеве државно-националне политике. Пре усвајања нове Декларације о Косову и Метохији, Борис Тадић је пред посланицима Народне скупштине Републике Србије представио своје виђење Србијине државне и националне политике. Она је у Тадићевом излагању одређена двема потпуно јасно издвојеним премисама. Горњу премису чини став да је чланство у ЕУ врховни приоритет свеукупне Србијине политике. Доњу премису представља Тадићево убеђење да ниједна држава на Балкану, укључујући и Србију, не треба да буде „велика". Закључујући по силогизму, величина територије државе Србије биће онолика колико одмере бриселски европланери. Број држава чланица ЕУ које су признале терористичку творевину Косово, показује колику Србију данас желе у Бриселу. Колику Србију желе сутра најављује представљање Војводине у регионалним европским организацијама. ЕУ изнад Устава РС – Косово изван Србије. Силогизам по коме Тадићева државно-национална политика, заправо, самоукида државу чији је он председник, јер без територије нема државе, није цинична спекулација политичког неистомишљеника, већ стварни завршни резултат политике - ЕУ нема алтернативу. Наиме, од 2008. године ова евроунијатска идеолошка флоскула се медијском пресијом и моралном и политичком колаборацијом бивших евроскептика намеће као друштвена конвенција, према којој се одмерава целокупни јавни живот у Србији. У односу на правни поредак Републике, ова евроунијатска флоскула постаје и нека врста идеолошког „надустава", од кога зависи примена појединих одредби важећег Устава. Некада у име самоуправљање, а данас у име идеолошки мантре - ЕУ нема алтернативу, одвија се процес укидања права у име идеологије. Укидањем права – укида се и држава, у то су нас најбоље уверили бриселски преговори о Косову. Подређивањем сопственог Устава евроунијатској мантри - ЕУ нема алтернативу, Србија жртвује само уставотворство као главно својство унутрашње суверености. Наиме, територија и државна власт у евроунијатској политици престају да буду уставне и постају политичко-договорне категорије. Реалност на терену и тзв. потребе становника не могу да служе као оправдање за признање докумената тзв. Републике Косово, јер се на такав начин решавају спорови међу независним државама, док у сувереној држави, са хијерархијски уређеним правним поретком, не могу да постоје два независна и паралелна уставотворца. Сувереност је једна и недељива, отуда договори којима Србија признаје фактичко стање на Косову и Метохији нису ништа друго до одрицање од суверености на делу државне територије. Без ње ће међународно признање, као декларативни акт, остати да виси као голо право. Сасвим другачије последице по Србијину државну целовитост имали би преговори у којима се не би се полазило од фактичког стања на терену, већ од Резолуције 1244. У првим преговорима од Србије се захтева да етажно легализује дивље државно-правно здање подигнуто на њеној територији, у другим преговорима узурпатор би најпре морао да на основу Резолуције 1244 призна својинска права власника, а тек потом би се разговарало о преносу појединих његових овлашћења. Трогодишње узмицање Устава Републике Србије пред императивима евроунијатске политике одразило се на ауторитет и снагу правног поретка. Догађаји на северу Косова и Метохије показали су да је српски уставни поредак остао без својих законом заклетих чувара. Како поједини државни функционери доживљавају уставну обавезу одбране територијалне целовитости показао је директор Полиције Републике Србије. У ноћи када се око Срба Косовско-митровачког округа постављала логорска жица, он је изјавио како ће помоћи Кфору и Еулексу да одрже ред на северу Косова и Метохије. Тако је чак и највиши полицијски функционер Србије своје устаноправне обавезе претпоставио косовскометохијској политичкој реалности. Дугогодишње заклињање Бориса Тадића на пацифизам, уместо на одбрану Устава, направило је и првог српског полицајца политичарем. Срби са Косова и Метохије између Тадићевих и Тачијевих политичких приоритета.И док се Србијини функционери утркују у креативности да пред евроатлантским посматрачима оправдају своје присуство и улогу у Косовско-митровачком округу, а да ниједном речју не спомену државну територију и власт, дотле су све активности албанских сепаратиста мотивисане одбраном територијалне целовитости тзв. Републике Косово. У моменту када Тачи објављује општу мобилизацију, портпарол Владе Републике Србије изјављује да су илузорна и историјски нереална очекивања појединих Срба да ће српски тенкови поново доћи на Космет. Овакве изјаве евроунијатских „пророка" наносе далекосежнију штету српској државотворној политици, него што би то учинила било каква војна авантура. Објашњење за оваке потпуно супротне приступе налази се у јавно изреченим приоритетима Тадићеве и Тачијеве политике. Тадић је своју политичку судбину везао за Брисел, а Тачи за тзв. Републику Косово. Европодобна политика, под сталним бриселским старатељством, Тадићу не омогућава ништа више од заштите личних права косовскометохијских Срба. Одбрану права државе Србије на Косову и Метохији илузорно је очекивати од Бориса Тадића, јер би га она аутоматски посвађала са бриселским менторима. Зато ће се у данима који долазе све чешће чути речи о хуманитарној катастрофи, а све мање о држави и територији, јер уосталом Србија хуманитарно може да интервенише и на Хаитију. Од политике и Косово и ЕУ, Срби на Косову могу добити брашно и шећер из робних резерви, али не своју државу и њене институције. Истоветност косовских политика србијански евроунијати и србијанских либерала и титоиста. И поред свега мора се признати да Тадићево превођење косовскометохијског проблема са државног на терен индивидуалних људских права није његов изум. Семе овакве политике посејано је у српском јавном животу још раних деведесетих, кроз тезу да косовски проблем није државноправно, већ демократско питање. Иза оваквог става стајали су верници либералне демократије међу Србима, неки од њих и национално добронамерни, али са потпуно погрешним историјско-идеолошким перцепцијама, уверени да ће европска политика зарад идеологије људских права и слобода заборавити своје традицоналне интересе на Балкану. Зато су поједини српски опозиционари косовско питање редовно представљали као демократско, па је као такво коначно решење требало добије рушењем С. Милошевића. Истовремено, албански сепаратисти и њихови европски и амерички ментори, интернационализујући косовски проблем, пребацивали су га са терена индивидуалних људских права на терен колективних националних права Албанаца. И тако, док се код Срба одвијао историјски ретроградан процес у коме се српско друштво уз помоћ идеологије индивидуалних права атомизирало, а српски национални и државни простор цепао, албанска мањина се инсистирањем на колективним правима претварала у политички субјективитет који је по државноправној логици тежио да има своју, макар и српску узурпирану територију. И док је већина ондашњих српских опозиционара веровала да прохтеве албанског сепаратистичког покрета може задовољити демократизацијом Србије, С. Милошевић је од почетка свог рвања са проблемом Косова схватио да је оно превасходно државноправно питање. Све мере које је Милошевић предузимао, почев од историјског доношења амандмана на Устав СР Србије 1989, преко одбацивања понуде из Рамбујеа, до Резолуције 1244, у првом реду су биле усмерене на одбрану територијалне целовитости државе Србије на Косову и Метохији. Међутим, за овакву државно-националну политику била је потребна национална идеологија и друштвене снаге које би биле у стању даје носе. С. Милошевић није имао ни једно, ни друго. У српску националну револуцију кренуо је без националне идеологије, са технократским естаблишментом који није био спреман да своје личне и клановске интересе подреди интересима српског народа. На чело националног покрета који требао да донесе револуционарне промене у нацоналној и државној позицији српског народа, стали су људи који су својим друштвеним положајем и привилегијама били кочница било каквим, па и национално-државним променама. Милошевићеве технократе су новац за платне фондове великих српских предузећа обезбеђивали кроз сиву трговину са финансијерима албанског сепаратизма на Косову и Метохији. Суштински исте друштвене групе су 2008. године спречиле формирање Владе према изборној вољи народа и омогућиле удар у највећој српској опозиционој странци. И поред свега, Слободан Милошевић се својим државотворним приступом према Косову и Метохији суштински одвојио од политике србијанских либерала и Стамболићеваца који су српски проблем на Косову, али и у другим деловима СФРЈ, сводили на проблем индивидуалних људских права. Данашњи евроунијати, свеједно на власти или у опозицији, духовна су, а често и крвна деца оних које је српски свенародни покрет почистио крајем осамдесетих година прошлог века. Зато Срби са Косова и Метохије од Бориса Тадића и других евроунијата могу добити само оно што су могли да очекују и од србијанских комуниста пре Осме седнице ЦК СК Србије. Нерешено косовско питање подиже геополитичку цену српског народа.Први услов да би држава Србија сачувала Косово и Метохију јесте напуштање политике ЕУ нема алтернативу, као и другог лица исте политике израженог кроз тезу и Косово и ЕУ. Евроунијатска политика је државно и национално самоубилачка, јер спољнополитичким циљевима, неизвесних и сумњивих исхода, претпоставља опстанак државе и њеног правног поретка. Србија мора уз помоћ Русије и Кине да проблем Косова и Метохије врати у ОУН и у оквире Резолуције 1244. Српски парламент би морао под хитно да упути позитван одговор на понуду Русије да Србија постане посматрач ОДКБ (Организација договора о колективној безбедности), чиме би отпочело институционално безбедоносно повезивање Србије и Русије. 1) Србија која је економска колонија држава које су признале тзв. Републику Косово, не може да води самосталну и респектабилну спољну политику. Националном и регионалном разнородношћу страних улагања, Србија обезбеђује широку основу за своју спољашњу сувереност. Унутрашња сувереност на подручју Косова и Метохије јача са ефективним присуством државних институција у свим деловима јужне српске покрајине. Истовремено, присуство државе Србије на Косову урушава сувереност тзв. Републике Косово, јер речју Слободана Јовановића, „државна се власт карактерише тиме што је, у границама своје области, највиша. То њено својство да на једном парчету земљишта буде највиша назива се сувереност". 2) Овакво трајно правно и политички нестабилно стање, које онемогућава коначно конституисање тзв. Републике Косово, Србе ће учинити духовно и национално будним, а на Албанце ће на дуже стазе деловати национално депримирајуће. Ситуација на ивици инцидента на Косову и Метохији најмање одговара државама духовно, политички и економски исцрпљене атлантске цивилизације. Насупрот њима, српском народу у таквом стању скаче геополитичка цена, а нерешено Косово спасава Републику Српску и Србе у Црној Гори од коначног евроатлантског решења. ____________________________ 1) Видети изјаву народног посланика г. Бориса Алексића на седници Народне скупштине РС www.srpskaradikalnastranka.org.rs 2) О суверености у М. Павловић, Преображенски устав – први српски устав, Крагујевац, 1997, стр. 293-314

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/08/04/aporie-tadiheve-kosovskometohiske-politike.html

SRBI BRANE BARIKADE OD KFORA

SRBI BRANE BARIKADE OD KFORA

(pregled najvažnijih tema na naslovnim stranama srpske štampe)

Dragoljub Petrović

utorak, 2. avgust 2011

 

Kfor je juče počeo da uklanja barikade sa puteva na severnom Kosovu, ali su za sada na meti bile samo manje barikade na kojima nema okupljenih Srba. Država je juče objavila javni poziv investitorima zainteresovanim da budu strateški partneri u osnivanju nove aviokompanije. NIS, tradicionalni državni gubitaš, uplatio je, samo prošle godine, u državnu kasu 83,8 milijardi dinara, što je 13 odsto ukupnih prihoda budžeta Srbije. Pljevaljski narkobos Darko Šarić već izvesno vreme boravi u Južnoafričkoj Republici. Jedan od najvećih svetskih reditelja današnjice, Miloš Forman, uskoro bi trebalo da režira u Beogradu i to na pozorišnoj sceni. Porodica i muzičari traže da pevač Luis bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana.

Stefanović i Bogdanović – ilegalci!?

Predstavnici Vlade Srbije Borislav Stefanović i Goran Bogdanović dogovorili su se juče u Raškoj s posrednikom EU za dijalog između Beograda i Prištine Robertom Kuperom da danas nastave pregovore sa komandantom Kfora generalom Erhardom Bilerom. To jedan zaključaka jučerašnjeg sastanka sa Kuperom, tvrde izvori Danasa, iako je Biler juče odbio da razgovara sa Stefanovićem i Bogdanoviće zato što su preksinoć „ilegalno ušli na Kosovo". Prema nezvaničnim informacijama, Stefanović i Bogdanović su se i sinoć „alternativnim pravcima" vratili na na KiM.

Dolazak zvaničnika Beograda osudio je Bajram Redžepi, ministar policije samoproglašene kosovske države, rekavši da su zvaničnici Beograda ilegalno ušli na Kosovo, jer nisu stigli preko dva zvanična prelaza Brnjak i Jarinje, a nisu ni tražili saglasnost Vlade Kosova. Prema najavama elektronskih medija Redžepi je najavio eventualno hapšenje i proterivanje Stefanovića i Bogdanovića u Srbiju, a kako prenosi prištinska RTK juče se oglasio i Euleks, ističući da je misija EU u principu protiv ilegalnih ulazaka zvaničnika Srbije na Kosovo, ali još nema stav o eventualnom hapšenju. O tom pitanju će se razgovarati unutar misije, piše Politika.

Kosovski Savet za bezbednost usvojio je preporuke da angažuje bezbednosne agencija kako bi sprovele red i zakon na severu Kosova i bile spremne da intervenišu u slučaju ugoržavanja suvereniteta i ustavnog poretka. Bezbednosnim agencijama se preporučuje da koordinišu svoje korake sa međunarodnim mehanizmima prisutnim na Kosovu i koje imaju ovlašćenja za primenu zakona.pišu Novosti.

Kfor uklanja barikade

Kfor je juče počeo da uklanja barikade sa puteva na severnom Kosovu, ali su za sada na meti bile samo manje barikade na kojima nema okupljenih Srba. Istovremeno, prištinske vlasti zatražile su od bezbednosnih agencija najviši stepen pripravnosti kako bi mogle da intervenišu u svakom trenutku, piše Pres. Portparol Kfora Hans Diter Vihter preneo je da Kfor nije odustao od uklanjanja prepreka na putevima prema prelazu Jarinje, ali da zbog bezbednosnih razloga ne može da kaže kada će se to dogoditi. I pored pretnji Kfora, Srbi na barikadama istrajavaju u zahtevima da se stanje vrati na period pre pokušaja jedinica ROSU da preuzmu kontrolu nad prelazima Jarinje i Brnjak.

Kfor je u ponedeljak uspeo da ukloni tri manje barikade na severu Kosova. Srbi su golim rukama odbranili dve glavne barikade - na Rudaru, koja štiti prolaz ka Jarinju i u Zupči, koja onemogućava albanske specijalce da zaposednu prelaz Brnjak. U Zubinom Potoku, u ponedeljak, oko pet časova, Kfor je teškim mašinama uklonio zemljanu zapreku na sporednom putu, u selu Košutovo. To je bio znak da se oglase sirene za uzbunu, pišu Novosti.

Srbiji devet odsto Kosova?

Sjedinjene Američke Države su Evropskoj uniji predložile podelu Kosova kako bi se kosovsko pitanje rešilo zauvek, piše Pravda. Srbiji bi prema tom planu pripalo devet osto teritorije, osim severa Kosova, i enklave južno od Ibra.

http://www.balkanmagazin.net/kolumna/danasnje_novine/srbi_brane_barikade_od_kfora.xhtml

Економска омча за север Косова

2.08.2011, 13:39

 

Косовске власти, уз подршку међународних организација, које су успоставиле контролу на граничним прелазима на северу покрајине, ставиле су економску омчу на територије северније од Ибра. Због тога болнице остају без лекова, а становници без неопходних намирница. Преносимо телефонски разговор са председником покрајинског одбора Српске напредне странке Бојаном Јаковљевићем.

 

Храна и лекови не стижу у северни део. Током јучерашњег дана  стигла су два возила Црвеног Крста која су пропуштена. Према најновијим информацијама, КФОР не дозвољава чак ни путничким аутима да се пренесе било каква роба из централне Србије на Косово и Метохију. Одакле КФОРу мандат да се бави контролом робе, с обзиром да је КФОР ту задужен за очување  безбедности?  Они су очигледно изашли из оквира свог мандата и  у ствари завршавају посао за приштинску власт.

Низ посматрача оцењује ситуацију на Косову као блиску хуманитарној катастрофи.

Хуманитарне катастрофе свакако може бити, када вам неко затвори све прилазе према Космету од стране централне Србије. Ми очекујемо да ће се овај проблем   решити. Уколико се КФОР и ЕУЛЕКС врате у оквире резолуције СБ №1244  ми можемо да се надамо неком бољитку. У супротном бојим се да може  доћи чак и до егзодуса српског народа са севера Косова.

Судећи по реторици Хашима Тачија, Приштина је расположена за то да поново предузме покушај војног захвата севера Косова. Да ли је могућ такав развој догађаја?

Нико не може да искључи ту могућност. Тачи је јуче прогласио општу мобилизацију безбедносних снага на Косову и Метохији, ставио је их под своју команду. Ми се надамо да до тога неће доћи, али српски народ  са севера Косова живи у перманентом страху.

По Тачијевим речима ситуација у покрајини више никада неће бити онаква каква је била до краја јула. Шта да се очекује од ове изјаве?

Срби су овде свесни  да не могу да живе под шиптарском влашћу. Никад нису ни могли. Они знају шта то значи.  Ми се морамо борити до краја да се сачувамо у оквиру наше државе Србије.  Али у случају неког фронталног напада на Србе са севера они ће нестати у тренутку.

 

По речима господина Јаковљевића, косовски Срби настављају да стоје на брикадама и спречавају пролазак возила КФОР-а. Разрађује се план у случају да мисија НАТО-а предузме покушај заузимања српских барикада силом.

http://serbian.ruvr.ru/2011/08/02/54071891.html