СТРАЗБУР: ЛАКМУС ТЕСТ У ИМЕ НАРОДА
Пише: адвокат Горан Цветић
Иако се тренутно на званичном сајту Европског суда за људска права налази 61 пресуда у вези Републике Србије, три се односе на представке које су поднете за време постојања Државне заједнице Србија и Црна Гора. У та три случаја (Лакићевић и др. против Србије и Црне Горе, као и предмети Шабановић и Бјелић) Суд је нашао да је одговорна Црна Гора пошто су се спорни односи десили на њеној територији, па зато Србија не може бити пасивно легитимисана по тим представкама. Стога је Суд током протекле 4 године фактички донео 58 пресуда по представкама против Србије која се одбранила у само 4 предмета; десет пресуда је донето током прошле године, па је сада резултат 54:4 у корист грађана Србије.
Предвиђање да ће током 2011. године дозрети далеко већи број предмета по представкама наших грађана се није обистинило, али да ће се Србија одбранити у само два предмета, на жалост – јесте. Ипак, све је већи број предмета у којима Србија прихвата вансудско поравнање и признаје одговорност, па предмет ни не дође до пресуђења. А реформа које је учињена у раду Европског суда у другој половини 2010. године због великог броја предмета очито тек треба да донесе резултате. Наиме, сада очигледно неосноване представке може одбацити и судија појединац, док у случајевима у којима се ради о добро установљеној пракси Суда одлуку доноси Комитет састављен од три судије. У осталим случајевима, одлучује седмочлано веће. У том смислу, прошла година ће остати упамћена и по томе што је једном адвокату из Горњег Милановца који је засуо Суд са око 500 (!) представки, не само против Србије већ и неких земаља у окружењу, забрањен приступ Суду због злоупотребе права на представку.
Члан 3. Европске конвенције за људска права предвиђа да нико неће бити подвргнут тортури, нехуманом и понижавајућем поступању или кажњавању. Из прошлогодишњег чланка који се бавио дешавањима у Стразбуру "Цех у Стразбуру расте" (1) видели смо да је током 2010. године Суд нашао да је Србија повредила овај члан Конвенције у случају г. Животе Милановића из Јагодине који је и сам учествовао у живој дискусији у коментарима на наведени тест. На жалост, Суд је и у 2011. години нашао да је Србија повредила наведени члан Конвенције и то у случају Станимировић против Србије.
Дана 9. фебруара 2001. године у Гроцкој се десило убиство у коме је срадао брачни пар. Наредног дана у полицијску станицу у Смедереву је приведен подносилац представке г. Станимировић где је претучен, након чега је признао кривично дело убиства које му је стављено на терет. Три дана касније је изведен пред истражног судију, али му није било дозвољено да приватно разговара са браниоцем кога је ангажовала његова супруга. Иако је и тада признао извршење дела, г. Станимировић је изнео притужбу да је претучен након чега је упућен у смедеревску болницу где је установљено да има поломљено ребро и маснице по грудима. Наредног дана је поново изведен пред истражног судију, али без присуства адвоката са којим је по први пут разговарао у приватности касније тога дана. Седамнаестог фебруара г. Станимировић је изведен из притвора, поново одведен у смедеревску полицијску станицу и поново тучен, где је и гушен пластичном кесом, а изнео је и тврдње да је добијао и електро-шокове у пределу гениталија и да му је прећено смрћу. Истражни судија је био обавештен о инциденту. Лекарски налаз је показао да г. Станимировић има нагњечења и модрице у пределу главе. Два дана касније поново је саслушаван од истражног судије и то опет без присуства адвоката. Када је по четврти пут изведен пред истражног судију 16. марта 2001. године, саслушан је у присуству адвоката и тада повукао своје признање.
Након што је адвокат поднео кривичну пријаву против НН полицајаца, тужилаштво је прибавило извештај из полицијске станице у којем су наводи о злостављању негирани. Иако је тужилаштво прибавило и лекарске налазе од 13. и 17. септембра 2001., одлучило је да нема месту гоњењу и обавестило адвоката подносиоца представке да може преузети гоњење што он није учинио. У новембру 2002. године смедеревски Окружни суд је огласио г. Станимировића и С.П. кривим за убиство и осудио их на по 40 година затвора. У марту 2003. Врховни суд Србије је укинуо пресуду и наложио првостепеном суду да установи да ли је г. Станимировић злостављан и, у вези с тим, да ли су његови искази стога пре главног претреса прихватљиви.
На поновљеном претресу у мају 2004. године окривљени је детаљно описао злостављање којем је био изложен и по први пут именовао полицајце који су, по њему, учествовали у инцидентима. Адвокат саокривљеног С.П. је затим захтевао да се записник проследи тужилаштву, али је јавни тужилац навео да нема намеру да се бави са истим случајем, будући да је кривична пријава одбачена у септембру 2001. године. Адвокат затим улаже захтев за изуеће поступајућег тужиоца, тај захтев је одбијен, али је у решењу наведено да одлука из 2001. може бити преиспитана у светлу нових чињеница. То се није десило. У децембру 2004. године подносилац представке је поново осуђен на 40 година затвора, а иста казна је изречена и С.П. за подстрекавање. Смедеревски Окружни суд је установио да је г. Станимировић одиста тучен у полицијској станици, те да његови искази из станице нису прихватљиви; али је суд огласио његове исказе пред истражним судијом прихватљивим. Подносилац представке се жалио на пресуду наводећи и да исказе пред истражним судијом треба искључити. Врховни суд током 2005. и 2006. године у две истанце одбија жалбе и потврђује пресуду.
У новембру 2006. г. Станимировић поново подноси кривичну пријаву против шест полицајаца у погледу дешавања из 2001. године, али никад није обавештен о исходу поступања по тој пријави пошто је спис предмета наводно уништен 2010. - три године након одлуке да се не предузме кривично гоњење. У марту 2011. његов бранилац подноси предлог за обнову поступка, али тај предлог Апелациони суд правноснажно одбија крајем априла прошле године.
Након што је одбио процесно-правни приговор Србије да је представка неблаговремена, Суд је изнео своје добро установњене ставове. Када једно лице изнесе тврдњу, као што је овде случај, да је било изложено поступању супротном чл. 3. Конвенције, држава мора спровести ефикасну и исцрпну званичну истрагу. Та истрага мора имати за циљ идентификовање и кажњавање одговорних лица. У супротном, забране тортуре, нехуманог и понижавајућег поступања и кажњавања би изгубиле смисао. Истрага мора бити брза и независна, а један од основних елемената независности је да орган у којем је злостављање учињено не може учествовати у њој. На крају, та истрага мора бити подложна оцени јавности у циљу утврђивања одговорности, а оштећеном се увек мора омогућити учешће у њој. У конкретном случају, иако је током кривичног поступка утврђено да је подносилац представке одиста малтретиран, те да су починиоци потенцијално идентификовани, није спроведена никаква кривична истрага. Налазећи да наведени стандарди нису задовољени, Суд је и нашао повреду чл. 3. Конвенције.
У погледу чл. 6., права на фер саслушање и суђење, подносилац представке је навео да српски судови нису могли дозволити ни да се искази из истраге користе у кривичном поступку, будући да је те исказе дао као последицу малтретирања у полицији. У свом одговору, Србија је навела да г. Станимировић није био осуђен искључиво на основу тих исказа, јер они нису били једини докази против њега. Међутим, Суд није прихватио овај приговор. Наводећи да је његов задатак да се бави чињеничним и правним грешкама учињеним пред националним судовима само уколико оне доводе до кршења права гарантованих Конвенцијом, Суд је навео да мора испитати да ли је поступак као целина, укључујући начин прибављања доказа, био правичан. При томе, посебна пажња мора бити посвећена прибављању доказа у супротности са чл. 3. Конвенције. Добро установљена пракса Суда је да, када су докази прибављени тортуром или другим видом малтретирања, то чини цели поступак неправедним. Ово важи без обзира на питање квалитета доказа у питању, као и на питање да ли ти докази имају одлучујући значај. У конкретном случају, српски судови су закључили да је г. Станимировић малтретиран, што потврђују и медицински налази. Србија није оспоравала ни наводе подносиоца представке да су му упућиване претње смрћу, да је гушен кесом и да су му давани електрични шокови у пределу гениталија. Имајући у виду временску блискост у којој су се одиграли немили догађаји у полицијској станици где је подносиоцу поломљено ребро и признање у истрази, као и чињеницу да је полиција успела да га поново изведе из притвора и малтретирала га 17. фебруара 2001. године, Суд је стао на становиште да је његов страх био оправдан и да је признање у истрази неприхватљиво. Поред тога, подносиоцу представке није омогућено да се током истраге у три наврата приватно консултује са својим адвокатом, па је стога цео поступак неправичан. Налазећи и повреду чл. 6. Конвенције, Суд је г. Станимировићу досудио одштету од 13.000 евра на име нематеријалне штете, као и 5.000 на име трошкова пред Судом. Не улазећи у бит даљег тока поступка пред српским судовима, треба истаћи да оваква пресуда Стразбура отвара врата за обнову поступка у Србији.
Један од предмета у коме се Србија одбранила прошле године је Јухас Ђурић против Србије. Г. Јухас Ђурић је адвокат из Суботице кога је полиција у три наврата ангажовала да по службеној дужности заступа осумњичене приликом њиховог привођења и испитивања у суботичкој полицијској станици. Након што је обавио свој део посла, подносилац представке је од суботичке полиције захтевао исплату свог хонорара у укупном износу од око 760 евра. Пошто није плаћен, поднео је парничну тужбу надлежном суду. И општински и Окружни судови у Суботици су, поступајући од септембра 2004 до септембра 2006. године, одбацили тужбу са образложењем да се у конкретном случају радило о предкривичном поступку, па је стога г. Јухас Ђурић требало да своја права остварује у управном поступку, будући да је за исплату његовог хонорара био задужен МУП. Г. Јухас Ђурић се обратио Стразбуру наводећи да је Србија прекршила чл. 6. Конвенције на тај начин што му је онемогућила приступ суду који ће одлучити о његовим правима, као и да је поступак пред суботичким судовима предуго трајао.
У свом одговору, Србија се по први пут позвала на нови институт који је Протоколом 14. уз Конвенцију уведен крајем 2010. године у циљу ефикаснијег поступања Суда. То је ситуација у којој подносилац представке није био жртва "значајне неправичности" ("significant disadvantage"), будући да је један од три хонорара које је г. Јухас Ђурић захтевао износио око 105 евра. Поред тога, држава је навела да подносиоцу није ускраћен приступ суду будући да он своја права може остварити у управном поступку, укључујући и управни спор. Подносилац је одговорио да наведени институт нема примене у конкретном случају, будући да је укупан износ који је захтевао знатно већи и увећан за законску затезну камату, као и да му је пресудама наложено да накнади трошкове поступка туженом. У пресудама није јасно образложено због чега је овде у питању управна, а не грађанско-правна ствар. Такође је навео да његов мотив није искључиво финансијски, већ ствар принципа, да се овде ради о уредном плаћању адвоката у предкривичном поступку што је од велике важности за правилно функционисање кривично-правног система државе. Ово је г. Јухас Ђурић изнео у светлу добро познате чињенице да се са исплатама хонорара адвокатима који поступају по службеној дужности хронично касни.
Суд је уважио став подносиоца представке да овде нема примене института недостатка значајне неправичности, подржавајући његов став да је питање које је изнео од важности за правилно функционисање кривично-правног система државе. Упркос томе, Суд није нашао повреду чл. 6. Конвенције наводећи да је г. Јухас Ђурић одиста могао остваривати своја права у управном поступку, укључујући управни спор. Такође, нема повреде суђења у разумном року будући да су суботички судови решили предмет за две године поступајући у две инстанце. Интересантно је и то да је г. Јухас Ђурић током поступка истакао да је писмена од Суда добијао са великим закашњењем, те да му је једно од писама отварано у пошти, дозвољавајући да се ту ради о "невиној грешци". Суд није имао чврстих доказа да је неко одиста отварао наведено писмо, али је истакао да "је имао проблема са кашњењем пошиљки ка и из Србије" не наводећи конкретан разлог за то.
Највећу одштету због кршења људских права током 2011. године држава ће исплатити у предмету Рашковић и Милуновић против Србије. Госпође Рашковић и Милуновић су биле раднице новопазарског предузећа "Памучна предионица Д.О.О". Оне су упућене на обавезно плаћено одсуство 1996. односно 2001. године до времена у коме ће бити успостављен нормалан процес производње и доћи до значајног побољшања пословања фирме. У том периоду су требало да примају значајно умањен лични доходак, при чему ће послодавац уредно исплаћивати њихове пензионе и друге доприносе. Када се ово није десило, госпође Рашковић и Милуновић су започеле већи број поступака пред новопазарским судовима у циљу реализације својих потраживања. Добиле су пресуде у своју корист, као и решења о њиховом извршењу, све у укупном износу од око 10.380 евра уз законску затетну камату. Али, извршење је изостало. У међувремену, фирма која је власник "Памучне предионице Д.О.О." је основала програм за раднике који желе да напусте фирму, као сувишни, уз отпремнину. Подноситељке представке су прихватиле овај програм и, након донетих пресуда, напустиле предузеће.
Србија је пред Судом истакла приговор да су се госпође Рашковић и Милуновић, прихватајући програм за сувишне раднике и прихватањем отпремнине, одрекле права из већ донетих правноснажних пресуда. Стразбур очигледно није могао усвојити овакав став. Истичући да је већ у више наврата нашао да су извршења у Србији спора или изостају, нашао је повреду права на мирно уживање имовине из чл. 1. Протокола 1, као и повреду права на суђење у разумном року из чл. 6. Конвенције. Налажући Србији да неисплаћене личне дохотке исплати из својих средстава, уз износе пензионих и других доприноса, Суд је такође досудио подноситељкама предсатвке и по 6.200 евра на име нематеријалне штете и по 600 евра за трошкове поступка. Укупна сума, са каматама, сигурно премашује 30.000 евра.
Случај Шоргић против Србије је слика до каквих све перипетија може доћи када судови не поштују процесно-правна правила, па чак и основне постулате непристрасности. Оставинска расправа иза покојног оца г. Шоргића је започета у мају 1995. године пред Петим општинским судом у Београду, али је убрзо прекинута пошто је супруга његовог оца оспорила уговор о доживотном издржавању који је г. Шоргић закључио са својим оцем. Тужба ради "фиктивности" наведеног уговора је поднета у септембру 1995., али је одбијена због неправилно постављеног тужбеног захтева, односно неправилног "курса акције" како је навео Суд, 2000. године. Затим је у августу те године уследила нова тужба за поништај и раскид наведеног уговора. Пети суд брзо усваја део тужбеног захтева који се односи на поништај и доноси делимичну пресуду у децембру 2000. године. Поступајућа судија у предмету је била судија Б. У августу 2001. Окружни суд у Београду потврђује делимичну пресуду, а у већу се налазила судија Д.
У јуну 2003. Пети суд раскида преостали део уговора, али ову пресуду укида Окружни суд у Београду 24. марта 2004. године због противуречности између изреке и образложења пресуде, при томе не упућујући првостепени суд на који начин да поступи у поновљеном поступку. Е сад: у већу Окружног суда су поступале и судије Д и Б. Након што је Пети суд поново донео истоветну пресуду и Окружни суд је потврдио, г. Шоргић изјављује ревизију. Врховни суд је одбија 20. априла 2006. године, а већ погађате: у већу је била судија Д која је у међувремену напредовала са Окружног суда. У септембру исте године г. Шоргић подноси Петом суду предлог за обнову поступка због неправилног састава суда о којем ни до 2010. године није било правноснажно одлучено. Један од главних разлога за несагласност између првостепеног и другостепеног суда је питање који Закон о парничном поступку треба применити при одлуци имали места обнови поступка: онај из 1977. или онај из 2004. године? Оставинска расправа није била окончана ни закључно са 21 фебруаром 2011. године. И ето...16 година нечијег живота прође. Читање ове пресуде изазива вртоглавицу које желим да вас поштедим. Имајући у виду да нижестепена судија која је поступала у једном предмету треба да се уздржи у доношењу вишестепене пресуде, логично питање које се поставља је: како се судије Д и Б нису изузеле у вишестепеним поступцима , па чак и да им је предмет додељен насумичном ротацијом?
Представка г. Шоргића је била суштински базирана на повреди начела непристрасности због неправилног састава суда и предугог трајања поступка. Европски суд је нашао да је у конкретном случају одиста прекршен принцип непристрасности, као и да је дошло до кршења права на суђење у разумном року. Будући да је г. Шоргић навео да ће "накнаду материјалне и нематеријалне штете захтевати пред надлежним судом у Београду", Стразбур му је досудио само 1.000 евра трошкова поступка. А обнове поступка у Србији ће у светлу ове пресуде сигурно бити. Колико ће то још трајати?
Сличан случај се десио и у предмету Ђокић против Србије. Подносилац представке је осуђен на једанаестогодишњу казну затвора и изјавио жалбу на пресуду Врховном суду Србије која је одбијена. У већу се налазио судија М.Ц. Затим је уложен захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде који је неосновано одбијен као неблаговремен. И у том већу је одлучивао судија М.Ц. Не улазећи у бит правне ствари коју треба да разматра Врховни суд Србије, Стразбур је нашао да је подносиоцу представке ускраћен приступ суду самим тим што је установио да је наведени захтев благовремен. Стога није ни улазио у питање повреде начела непристрасности као у предмету Шоргић, а будући да г. Ђокић није испоштовао рок који му је Суд одредио за накнаду штете, његов захтев је у том делу – одбијен.
У случају Ристић против Србије мајка двоје малолетне деце је након развода брака поднела кривичну пријаву у мају 2003. године против свог бившег супруга због неплаћања алиментације. Иако је Трећи општински суд поступао по оптужном предлогу тужилаштва, суђење није окончано ни до октобра 2009. године, када је наступила застарелост кривичног гоњења. Суд је нашао повреду права на суђење у разумном року и досудио подносиоцима представке 3.100 евра на име нематеријалне штете и трошкова.
У сложеном породично-правном случају Вељков о додели детета на чување и васпитање, као и о питању вршења родитељског права, Суд је нашао да је 5 година и два месеца колико је спор трајао неразуман и досудио 3.900 евра накнаде штете и трошкова. Случај Живић је представка још једног полицајца са КиМ коме није исплаћена дупла зарада за службовање у јужној српској покрајини по одлуци Владе Србије, а тај случај је готово идентичан предмету Ракић и др. против Србије који смо разматрали у већ наведеном прошлогодишњем чланку (види фусноту). Поново истичући да различито одлучивање у идентичним правним ситуацијама улива неповерење грађана у правосудни систем једне земље, Стразбур је г. Живићу досудио 3.300 евра одштете и трошкова. У случају Милошевић Суд је још једном заузео становиште да се право на приватност коресподенције лица лишених слободе мора поштовати, те да је недопустиво отварање писама тим лицима без одлуке надлежног суда да се то из оправданих разлога може чинити. И на крају, други случај у коме се Србија одбранила током 2011. године је предмет Добрић, који се тицао могућности изјављивања ревизије и њеног одбачаја када је вредност спора назначена у тужби испод лимита неопходног за изјављивање тог правног лека. Ствар би била једноставна да спор није трајао од 1986. године и да ревизија није изјављена 20 година касније. Налазећи да услови за изјављивање ревизије морају бити строжији него они при изјављивању жалбе, Суд је заузео став да подносиоцима није повређено право на приступ суду, при чему је иницијална вредност спора била 4 милиона старих динара . Чудна одлука, при чему је опречно мишљење изнео и наш судија Поповић.
Све у свему, након 4 године у којима Стразбур одлучује о представкама из Србије, ситуација је забрињавајућа. Поједини српски адвокати који поступају у Стразбуру показују надмоћ над српским судовима. Чињеница да се Србија одбранила у само четири предмета у 4 године је лакмус тест који власт у Србији мора поштовати и предузети мере да се ситуација у правосуђу хитно поправи. Европска конвенција се директно примењује у нашем правном систему и едукација и упознавање судија са праксом Европског суда мора бити приоритет. Тиме би се држави и пореским обвезницима уштедела значајна средства, а исто толико важно, грађани Србије би се све мање сусретали са честом појавом да су на судовима суочени са размишљањем и ставовима судија који немају везе ни са савременим правним трендовима, а на жалост, ни са здравим разумом. Достојанство правне науке и мудрог и непристрасног правног резоновања мора постати наша свакодневница што пре. У име народа.
1) http://www.slobodanjovanovic.org/2011/01/17/goran-cvetic-ceh-u-strazburu-raste/
