среда, 28. март 2012.
понедељак, 26. март 2012.
Srpski general
ZIDANJE SKADRA
Srpski general
Zakoniti proces rehabilitacije armijskog generala Jugoslovenske kraljevske vojske Dragoljuba Mihailovića, izazvao je veliku pažnju u Srbiji i dvjema susjednim bivšim jugoslovenskim republikama.
Zašto je preispitivanje presude jednog staljinističkog suda postalo tako važno i aktuelno? Odakle potreba onih koji su odavno politički rehabilitovali ustaški genocid, temeljne političke tekovine „Nezavisne Države Hrvatske" i amnestirali Muslimane/Bošnjake od učešća u Pavelićevim i Hitlerovim (Handžar divizija) ratnim i zločinačkim naporima, da sprečavaju poništenje odluke suda koji je davne 1946. godine izvršio pravno ubistvo? Kako to da upravo neka navodno proevropska i „građanska" udruženja pokušavaju da Dragoljuba Mihailovića proglase „fašistom"?
Suđenje Dragoljubu Mihailoviću bilo je obična farsa. Generalu nije pružena prilika za odbranu. Pravna procedura nije bila poštovana. Tužilac i sudija su neprekidno kršili procesna prava optuženog. On nije imao pravo da pozove svjedoke koji bi istupili u njegovu odbranu, njegovi advokati su sistematski ometani, ucjenjivani i zastrašivani. Jednog od njih, Dragića Joksimovića, javno je zastrašivao čak i jugoslovenski diktator Josip Broz. Presuda je izvršena mimo zakonske procedure i osuđeniku se ni danas ne zna grob. Prema dosijeu Dragoljuba Mihailovića vlasti socijalističke Jugoslavije odnosile su se kao počinilac ubistva prema inkriminišućim dokazima. Zato danas sud utvrđuje da li je Mihailović uopšte mrtav (!). Da je Mihailović zaista i kriv za ono zbog čega su ga komunističke vlast osudile i pogubile, ovakvo suđenje bi moralo biti poništeno i ponovljeno. Ono je sramota za državu i pravosuđe.
Dragoljub Mihailović nije osuđen zbog genocida nad Hrvatima i Muslimanima (danas Bošnjacima). On je osuđen zbog navodne izdaje i zbog tobožnje saradnje sa okupatorom. I danas slušamo tvrdnje da je Mihailović bio predvodnik kolaboracionističke i fašističke vojske. Dragoljub Mihailović podigao je ustanak protiv okupatora u Srbiji 1941. godine. Čak i režimski istoričari priznavali su tu činjenicu i antifašistički karakter. Loznicu, grad u Srbiji koji je 1941. prvi oslobođen, Njemcima su otele jedinice JVO pod komandom potpukovnika Veselina Misite. Sve do 1944. general Mihailović je smatran jednim od najvećih neprijatelja Trećeg rajha na Balkanu. Zato je Hajnrih Himler 17. jula 1942. u jednom naređenju napisao i sledeće: „Osnovica svakog uspjeha u Srbiji i cijeloj jugoistočnoj Evropi leži u uništavanju Mihailovića. Upotrijebite sve snage da Mihailovića i njegov štab pronađete, tako da bi on mogao biti uništen." Stotine američkih pilota spasile su četničke trupe. Desetine mostova i stotine kompozicija uništile su trupe vjerne kralju iz Karađorđeve loze. Zato je general Mihailović bio imenovan za ministra vojnog u vladama koje su bile u progonstvu u Londonu. Upravo zbog toga je predsjednik Sjedinjenih Država Hari Truman posle rata odlikovao Mihailovića visokim odlikovanjem, a SAD su posle 2000. uručile priznanje generalovoj ćerci Gordani.
U jugoslovenskim zemljama je od 1941. do 1945. trajao mračan, bespoštedan, krvav i brutalan građanski rat. Tokom godina na teritoriji NDH ubijeno je više od pola miliona pripadnika srpskog naroda: Jasenovac, Jadovno, dječiji logori koji su odnijeli oko 70.000 života maloljetnih, Kozara, Podrinje... Pojedine četničke jedinice su u navodnoj osveti i same činile zločine. Mi danas ne slavimo one koji su u Foči ili kod Prozora masakrirale katoličku i muslimansku nejač i sirotinju. Srpskoj naciji ne trebaju lažni heroji i oni koji buduća pokoljenja zadužuju nevinom krvlju... Ljudi slični onima koje u Sarajevu i Zagrebu danas dočekuju kao junake. Svaki zločni je za osudu. Ali pošto se insistira na razmjeri: četničke trupe su na prostoru današnje Republike Hrvatske za četiri godine skrivile otprilike onoliko smrti koliko Hrvatska vojska za vrijeme operacije „Oluja" 1995. godine. Broj ubijenih Hrvata među ovim žrtvama manji je od njihovog udjela u ukupnom stanovištvu Hrvatske. Konačno, četnici iz ovih krajeva nisu bili pod nepsorednom komandom Dragoljuba Mihailovića. Komunistički tužioci pokušali su da osnovu falisifikovanih dokumenata povežu generala sa ovim zločinima, ali su od toga na kraju odustali.
Dragoljuba Mihailovića danas kleveću da je bio zločinac i fašista oni koji žele da fašizuju srpski narod, opravdaju genocid iz 1941–1945, komunistički teror koji je višestruko prevazišao sve četničke zločine iz građanskog rata, progon srpskog naroda tokom devedesetih godina i buduće ukidanje Republike Srpske.
Svima njima odgovor je dao veliki Slobodan Jovanović: „Za života on (Dragoljub Mihailović) bio je gonjen, klevetan, mučen i najzad umoren. Njegovo tijelo je raznijeto na komade i on nema groba. Ali on i dalje živi u duši srpskog naroda i tu će živjeti uvijek dokle srpsko ime bude trajalo."
Piše - Čedomir Antić.
http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2012-03-26&clanak=325231
субота, 24. март 2012.
Да ли је Србија заборавила да су је бомбардовали?
Да ли је Србија заборавила да су је бомбардовали?
Елена Гускова | 24.03.2012, 03:01 |
© Фото: Tadija, en.wikipedia.org |
|
Пре 13 година на мирну европску државу сручиле су се НАТО бомбе. Агресија НАТО-а против Југославије у марту-јуну 1999. године оправдавана тобоже бригом о обесправљеном албанском становништву Косова и Метохије, трајала је 78 дана.
Брига о Албанцима била је повод. У ствари Београд су најсуровије казнили за нежељу да сарађује са НАТО-ом, да дели свој суверенитет, мења дугогодишњег руководиоца Слободана Милошевића.
Агресија НАТО-а није постигла главни циљ – свргавање Слободана Милошевића, била је сачувана и армија. САД су морале да разраде нову стратегију која је, треба рећи, одлично одрадила. У том циљу у октобру 2000. године САД и Немачка извршиле су специјалну операцију, касније тиражирану у другим земљама под називом „обојене револуције". На власт су дошли људи који су почели активно да сарађују на НАТО-ом, потписали са њим неколико споразума. Ипак жеља Југославије да ступи у ту организацију тада није била испољена. Шта више, 2010. године у Минхену министар иностраних послова Србије Вук Јеремић дао је изјаву да ће Србија и даље чувати неутралност и неће се придруживати војним или одбрамбеним савезима. На тај начин, на Балкану само Србија је остала Држава која није тежила да уђе у НАТО. Али то још није значило да је дати став био коначни. У српском друштву настављају се врло живе дискусије поводом ступања у НАТО.
Становништво Србије у целини не подржава идеју придруживања НАТО-у. Исто се тиче и Црне Горе. Ипак, одвојивши се од Србије 2006. године, црногорско руководство отворено говори да нема алтернативе ступању у НАТО. У Авганистану већ служи ограничени контигент црногорске војске од 30 људи као први улог Црне Горе у посао њеног скоријег придруживања НАТО-у. У Србији се за сада директно о томе не говори, мада је амбасадор САД у Београду Мери Ворлик још 2010. изјавила да су за Србију врата НАТО-а увек отворена. Какву ће одлуку донети Србија? Да подсетио да је у септембру 2000. годиен Београдски окружни суд размотрио кривично дело против Вилијама Кинтона, Медлин Олбрајт, Вилијама Коена, Ентонија Блера, Робина Кука, Џорџа Робертсона, Жака Ширака, Јубера Ведрина, Алена Ришара, Хенрика Шредера, Јозефа Фишера, Рудолфа Шарпинга, Хавијара Солане и Веслија Кларка, прогласивши их кривим за злочин против Југославије, одредвиши меру кажњавања затворском казном у трајању од 20 година. Изгледа да су на то данас већ заборавили.
За време нове тзв. демократске власти у земљи је покренута кампања пропаганде ступања у НАТО. Почела је активно да ради невладина организација Форум безбедности који финансира Запад. Присталице Алијансе представиле су чак јавности нови грб Србије где уместо традиционалног крста са четири „с" стоји НАТО звезда. За време министра одбране Шутановца започела је реформа војске по НАТО стандардима, у циљу каснијег ступања у НАТО. Главни реформатор војске био је начелник Генералштаба генерал-мајор Здравко Понош и министар одбране Драган Шутановац, који је својевремено завршио курсеве ФБР. У јуну 2007. године Шутановац је рекао америчком амбасадору у Београду да је његова мисија припрема српских оружаних снага за стуапње у НАТО. У телеграму америчког чиновника од 7. маја 2009. године објављеном на сајту Викиликс, истиче се да министар одбране Шутановац приљежно ради на измени јавног мњења поводом НАТО-а и САД. За Американце је било такође врло важно што им је министар одбране обећао да српска војска нема ни планова ни интереса да се меша у послове Косова ни при каквом развоју сценарија. Американци су уверени да се однос Србије према НАТО-у неће променити, чак ако у министарству одбране дође до промена и померања.
У телегрму америчких дипломата указано је да се реформа српске војске спроводи „у нашим интересима", а најважније достигнуће је „измена стања свести српских официра". У Србији је председник Борис Тадић много пута понављао да ће се Србија увек држати неутралности и никада неће планирати да ступи у НАТО. Ипак у телеграмима из 2007. године наводе се његове речи о томе да је „интеграција Србије у НАТО приоритет број један". При томе није било речи о некој форми сарадње, већ о пуноправном чланству. Управо о томе говорио је Вук Јеремић у Бриселу 5. септембра 2007. године за време презентације докумената о циљевима Србије у програму Партнерство за мир. Сам документ припремили су Американци. У саопштењу од 8. децмебра 2008. године са затвореног саветовања руководства НАТО-а говорило се: „Савезници су спорили и по питању ступања Србије, при томе Италија, Мађарска и Норвешка предложиле су да се похвали Србија за евроатлантски пут којим је Београд почео да иде, мада су САД упозориле да би то могло да скрене пажњу јавности на узлазне евроатлантке тежње Београда". САД активно помажу да се у српском друштву ствара нови имиџ НАТО-а: улажу новац у обуку новинара, предлажу специјалне грантове за радио и ТВ емисије, иступају у великим листовима, плаћају наручене чланке.
Тек публикације Викиликса отвориле су очи на планове руководства земље у погледу НАТО-а. У томе га активно подржава Вашингтон. Дебора Менути, шеф политичког департмана амбасаде САД у Србији подвукла је жељу САД да посредством Северноатлантске алијансе упостави потпуну контролу над територијом Србије. Ми не тражимо од Србије да заборави на догађаје из 1999. године, рекла је госпођа Менути. Али мени се чини да национални интереси Србије у датом тренутку захтевају да се раскине са прошлошћу – преостали гнев не треба да засени главно питање – да ли је Србији повољније да остане ван НАТО-а или да му се придружи.
Зашто се тако труде Американци? Њихова глава брига је удаљавање Србије и Црне Горе од Русије, гаранције неприконовености постојећих, као и свих потенцијалних војних база на Балкану, добијање храброг и послушног војника за најопасније и најпрљавије операције Алијансе у читавом свету.
НАТО је за Русију потенцијално опасна органиазција која прети националним интересима Русије. Председник Дмитриј Медведев међу главним спољним претњама навео је тежњу да војни потенцијал НАТО-а стекне глобалне фукнције које би се релизовале мимо норми међународног права, да се војна инфраструктура земаља-чланица НАТО-а приближи границама Русије, између осталог путем проширивања блока. Зато стуапње балканских земаља у НАТО примораће и Србију, и Црну Гору, и Македонију, и Републику Српску у саставу Босне и Херцеговине да заузму антируски став. Има над чиме да се замислимо, ми словенска браћа.
Да подсетимо:
Економски потенцијал 19 најразвијенијих земаља света које су учествовале у овој акцији премашивао је југословенски 679 пута. Нападима је подвргнута читава територија Југославије. У налетима је учествовало 1200 авиона, међу њима 850 борбених, који су са територије Италије, Немачке, Велике Британије, Турске, Француске, Мађарске, као и са континенталног дела САД, по НАТО подацима, извела 35 000 ваздушних напада. Деловање авијације подржавала је морнаричка групација у саставу три носача авиона, шест ударних подморница, две крстарице, седам разарача, 13 фрегата. У Средоземном мору налазила су се 4 велика десантна брода са 10 000 маринаца. Авијација НАТО-а је нанела 2300 ваздушних удара на 995 објеката. По територији Југославије је избачено преко 3000 крстарећих ракета, око 25000 тона (по неким подацима 79000) експлозива. У агресији је погинуло 2000 цивила, око 7000 је рањено, 30% њих су деца. Материјална штета нанета Југославији изнела је преко 200 милијарди долара.
http://serbian.ruvr.ru/2012_03_24/69414399/
PETAR ISKENDEROV: EVROINTEGRACIJE SU IZBORNO ORUŽJE U SRBIJI (1)
PETAR ISKENDEROV: EVROINTEGRACIJE SU IZBORNO ORUŽJE U SRBIJI (1)
petak, 23 mart 2012 11:47
Nije slučajno što zapadni mediji kažu da će se 6. maja „proevropski lager sudariti sa nacionalističkom proruskom opozicijom"
Parlamentarni izbori u Srbiji, koji su predviđeni za 6. maj, biće prvi u redovnom roku od otkada je u takozvanoj „buldožer revoluciji" u oktobru 2000. godine svrgnut zakoniti predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević. Svi sledeći izbori za poslanike u Narodnoj skupštini od tada su bili vanredni, i bili su rezultat političke krize koju je, po pravilu, inicirala vladajuća prozapadna koalicija uvek kad se od nje zahtevalo da zauzme jasnu poziciju u vezi sa Kosovom. To se desilo, na primer, u proleće 2008. godine, kad je vlada lidera Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice naišla na opstrukciju ministara i poslanika Demokratske stranke predsednika Srbije i njihovih najbližih saveznika. Drugi put je predsednik Boris Tadić iskoristio administrativne mogućnosti već posle glasanja u maju 2008. godine da ne bi, po sopstvenom priznanju, dozvolio da dođe do formiranja patriotske koalicije na čelu sa Srpskom radikalnom strankom.
U protekle četiri godine raspored unutarpolitičkih i geopolitičkih snaga Srbije i oko nje nije pretrpeo suštinske izmene. Nije slučajno tradicionalno intoniranje u komentarima zapadnih medija koji javljaju da će se 6. maja „proevropski lager sudariti sa nacionalističkom proruskom opozicijom". [1]
Međutim, pri podeli političkih snaga u samoj Srbiji i van njenih granica pojavile su se važne nijanse koje posmatrači i novinari – i zapadni i ne samo zapadni – teže da ostave po strani tako što vrše najobičniju zamenu teza. Pre svega, shvatanje suštine sadašnje predizborne kampanje nije moguće ukoliko se ne uzme u obzir spoljni faktor koji je značajno ojačao, čak i ako se uporedi sa skorašnjom 2008. godinom. Postoje ozbiljni razlozi da se tvrdi da su svi postupci EU u kontekstu odnosa sa Srbijom preduzimani upravo kako bi se maksimalno ojačala pozicija koalicije na vlasti na čelu sa predsednikom Tadićem. Radi se pre svega o proceduri razmatranja srpskog zahteva za prijem u EU.
KANDIDATURA U SLUŽBI IZBORA Bez obzira na zaključak Evropske komisije koji je generalno povoljan za Srbiju a koji je objavljen u oktobru 2011. godine tako što je vođstvu EU preporučeno da Beogradu da status zvaničnog kandidata za stupanje u EU već na samitu u decembru, to je pitanje ipak zamrznuto na nekoliko meseci. U skladu sa formulom koju su lideri EU, uz ključnu ulogu Austrije, pronašli, kao, u poslednjem trenutku, da se „prouči i potvrdi da Srbija i dalje demonstrira istinsku privrženost kao i da ostvaruje progres na planu realizacije sporazuma" kojima se predviđa normalizacija odnosa sa Kosovom. [2]
Međutim, docnije je postalo poznato da nikakvih noćnih rasplamsalih debata na decembarskom zasedanju Saveta EU u vezi sa srpskim zahtevom nije ni bilo. Pri kuloarskom susretu koji je unapred dogovorio ministar inostranih poslova Austrije Mihael Špindeleger, zajedno sa vođama EU, dogovoreno je da se davanje statusa zvaničnog kandidata Srbiji odloži. Kao zvaničan razlog, navedeno je da ne postoji jedinstveno mišljenje u samoj EU kao i napregnutost koja i dalje postoji u odnosima između Beograda i Prištine. Međutim, prema informacijama kojima raspolažemo, najveću ulogu su odigrala upravo predizborna razmišljanja. Vođstvo EU je odlučilo da maksimalno objavljivanje pozitivne odluke približi parlamentarnim izborima u Srbiji kako bi to pomoglo propagandnim naporima Borisa Tadića i njegovog tima.
Sledećih nedelja situacija u vezi sa srpskim zahtevom se razvijala u skladu sa tim planom. Ministri inostranih poslova zemalja članica EU su se unapred dogovorili da će 27. februara dati zeleno svetlo za davanje Srbiji statusa kandidata za stupanje u EU i da će Savetu EU dati preporuku. [3] To je prišapnuo niko drugi do šef MIP Nemačke Gido Vestervele, koji je posetio Beograd i do tog trenutka uporno govorio o svom neprihvatanju srpskog zahteva. On je izjavio da bi njegova zemlja „želela" da odgovarajuća odluka „bude doneta na sledećem zasedanju Saveta EU. [4] Međutim, upravo je Berlin u decembru 2011. godine zahtevao od Srbije da ne samo „normalizuje" odnose sa Kosovom već i da pripomogne likvidiranju organa srpske samouprave na severu te pokrajine.
Ipak treba čestitati srpskoj vladajućoj koaliciji. Njene vođe su potpuno shvatile lukavstvost zamešateljstva politike EU i sa svoje strane EU su na fin način dali na znanje da je moguća i smena spoljnopolitičkih prioriteta zemlje. Tako je ministar unutrašnjih poslova i prvi zamenik premijera Ivica Dačić operativno izjavio da će „Evropa napraviti veliku grešku ukoliko Srbija u martu ne dobije status kandidata". Prema njegovim rečima, u tom slučaju sledi da se „prirodno – očekuje" dolazak na vlast frakcije koja je u najvećoj mogućoj meri orijentisana prema Rusiji". [5]
GVIDOV PREOKRET Evroigru o tome da u Srbiji bude ponovo izabrana prozapadna koalicija, koja je i do sada bila na vlasti, nije mogla da naruši ni unutrašnja opozicija EU, koja je digla glas 28. februara, reklo bi se niotkuda, kada je na zasedanju ministara za evropske poslove 27 zemalja članica EU delegacija Rumunije odbila da potpiše dokument koji je trebalo da bude potpisan, pozivajući se na to da u Srbiji nije rešeno nacionalno pitanje Vlaha. Rumuni su izjavili da ne prihvataju formulaciju da su ministri za evropske poslove „doneli odluku" da Srbija postane zemlja kandidat za stupanje u EU. Prema mišljenju rumunske strane, srpske vlasti su dužne da najpre daju dopunske garancije o pravima vlaške manjine od 30.000 ljudi, koja govori rumunski, a naseljava istočne delove Srbije. Rumunski ministar inostranih poslova Kristian Djakonesku je izjavio da Bukurešt ne govori o „blokadi", već da samo želi da dobije „normalne" garancije za Vlahe u Srbiji. Radi se konkretno o davanju prava Vlasima da se školuju na rumunskom jeziku, da imaju svoju crkvu, novine, televiziju i radio, što bi sve bilo fiksirano međudržavnim sporazumom. [6]
Pošto se pojavila pretnja novog skandala u EU glavne zemlje članice te organizacije na čelu sa Nemačkom uzele su tajmaut kako bi se obratile direktno rumunskoj vladi. „To što je učinjeno ne odgovara evropskom duhu", tako je Gvido Vestervele prokomentarisao poziciju Bukurešta. Međutim, pošto je bilo neophodno da odluka koju EU donese bude jednoglasna, ministri su morali da unose izmene u već usaglašeni tekst. Na kraju su odlučili da samo „preporuče da se Srbiji da status kandidata, a da se odluka o tome donese na martovskom Savetu EU." I, tek tada je ovaj poslednji forum jednoglasno doneo odluku, koju je predsednik Tadić tako dugo čekao. [7]
Neobično je to da je, sudeći prema informacijama koje su stigle iz Bukurešta, demarš Rumunije bio izazvan ne toliko brigom o srpskim vlasima, koliko pokušajem da se reše sopstveni problemi u odnosima sa EU. Prema informacijama agencije Frans pres, Bukurešt je imao nameru da na taj način izlobira na najvišem nivou EU dozvolu Rumuniji za šengensku zonu, koja je prošle godine blokirana. [8]
Šta da se kaže: geopolitika je baš velika stvar! A srpskim biračima ostaje da čekaju nove manevre EU sa njihovom sopstvenom vlašću – u čijem „suvom ostatku" će se obavezno naći podela sve novijih državnih pozicija. Naravno, ukoliko 6. maja glasanje u takvu deobu ne unese korekcije koje se odavno naziru.
Napomene:
_________
[1] AFP 131838 GMT MAR 12
[2] AFP 082258 GMT DEC 11
[3] AFP 271247 GMT FEB 12
[4] REUTERS 1928 230212 GMT
[5] Vecernje Novosti, 15.02.2012
[6] DPA 281559 Feb 12 28.02.2012 19:00
[7] http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/en/ec/128445.pdf
[8] AFP 281446 GMT FEB 12
(Nastaviće se)
Да се не заборави: 13 година од почетка НАТО агресије на СРЈ
Да се не заборави: 13 година од почетка НАТО агресије на СРЈ
петак, 23 март 2012 10:53 ИН4С
На данашњи дан, 24.март 2012. године, навршава се тринаест година од почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. Интервенција НАТО-а, под кодним именима Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force) и Операција Племенити наковањ (енгл. Operation Noble Anvil), у СРЈ позната као Милосрдни анђео или НАТО агресија, извршена је без одобрења Савјета безбједности Уједињених Нација и била је друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операцији Намјерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог свјетског рата.
НАТО је 24. марта 1999. године у 19:45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процјене штета коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а процјене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих, од чега 557 цивила и око 12.500 рањених.
Еколошка штета
За 78 дана агресије НАТО-а извршено је око 35.000 разних мисија, са концетрацијом ваздухопловних снага са око 1.000 авиона и 206 хеликоптера, стационираних по аеродромима околних земаља и на многобројној флоти бродова. Лансирано је око 1.000 крстарећих ракета, бачено је, на релативно малу територију, укупно 79.000 тона експлозива. Ово укључује и 35.450 касетних, термо визуелних и графитних бомби које су забрањене по међународним конвенцијама. Бомбе и муниција са осиромашеним уранијумом су пале по цијелом простору природне средине, затровале су пољопривредна поља, шуме и копнене и водене путеве, ширећи радијацију и изазиваћи смртоносна обољења широм земље.
Комеморација жртвама НАТО агресије
Представници мреже Не у НАТО одаће почаст страдалим у НАТО бомбардовању СРЈ - у Мурину, Тивту и Даниловграду.
Један од најтежих злочина током НАТО агресије на СР Југославију десио се 30. априла 1999. године у варошици Мурино, на сјеверу Црне Горе.
НАТО авијација је без икакве објаве и објашњења са десетак пројектила бомбардовала мост на Лиму у самом центру овог насеља. Том приликом страдали су цивили који ни на који начин нијесу учествовали у ратним дејствима, међу њима и двије дјевојчице и један дјечак. Погинули су ученици Основне школе "Петар Дедовић" Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулијана Брудар, радник школе Вукић Вулетић, пензионер Манојло Коматина и домаћица Милка Кочановић. У нападу су тешко повријеђени Жељко Белановић, Светлана Зечевић и Тина Миловић, а лакше Мирко Шошкић, Данило Јокић, Васко Чејовић, Слободан Миросављевић и Славко Мирковић. Мост преко Лима је оштећен и неупотребљив за саобраћај, а није било готово ниједне куће у окружењу која није претрпјела штету. Страдао је и погон текстилне конфекције, стари хотел, мјесна продавница, као и Дом културе.
„Утврђивање одговорности ондашњих руководилаца НАТО-а пред надлежним међународним и националним судовима за утврђивање њихове индивидуалне одговорности, представља моралну обавезу надлежних институција и цивилног сектора", каже се у саопштењу мреже Не у НАТО.
Скандалозна НАТО кампања
Црногорска власт није показала интересовање и бригу за породице страдалих и мимо већинске воље грађана, који су против уласка у НАТО, тежи да Црну Гору уведе у агресорску алијансу. Бескрупулозна кампања се води са циљем промоције НАТО алијансе, а најбољи примјер тога су, такозвани, семинари на којима се просвjетни радници обучавају да шире НАТО пропаганду и индоктринирају ученике у средњим школама. То није случајно јер управо црногорска власт рачуна да ће на евентуалном референдуму за улазак у НАТО имати подршку тек пунољетних средњошколаца, задојених НАТО пропагандом.
На отварању семинара о евроатлантским интеграцијама за просвјетне раднике, у средњим школама пуковник Мехмедин Тахировић, поручио је да „су наставници у средњим школама ти који треба да објасне младим људима да су фрустрације, које су се стекле према НАТО савезу, прошлост и да треба да гледају у будућност".
Не у НАТО кампања
ИН4С и мрежа невладиних организација, у оквиру кампање против уласка у НАТО, покренули су веб сајт Не у НАТО - www.neunato.net, са циљем подизања свијести о погубности уласка Црне Горе у НАТО алијансу. На сајту су доступне бројне информације: аргументи против уласка у НАТО, актуелности, анализе, вијести, фото галерије.
Кампања "Оловком против оружја" званично почиње данас - 24. марта 2012. године, тачно 13 година након почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију.
Циљ кампање је да се омогући право грађанима Црне Горе да се на референдуму изјасне о уласку у НАТО алијансу.
http://in4s.net/index.php/magazin/hronika/17025-da-se-ne-zaboravi-13-godina-od-poetka-nato-agresije-na-srj
петак, 23. март 2012.
Žandarmerija MUP Srbije (bednici) blokirala prelaz Jarinje
Žandarmerija blokirala prelaz
Izvor: Beta, Tanjug
Kosovska Mitrovica -- Predsednik SNV severnog Kosova Milan Ivanović rekao je da su pripadnici Žandarmerije MUP Srbije zatvorili alternativni put do Jarinja.
Prelaz Jarinje (Foto arhiva B92)
Taj prelaz lokalni Srbi koriste kako bi izbegli prelaze na kojima su kosovski zvaničnici i pogranični policajci.
Ivanović je za agenciju Beta kazao da je put, koji vodi od Jarinja ka Rudnici, zatvoren jutros.
Vest su agenciji Beta potvrdili i drugi građani koji su bili u koloni koju su žandarmi usmerili sa alternativnog puta na zvanični prelaz Jarinje.
Ivanović je dodao da su ga najpre u blizini Jarinja zaustavili američki vojnici Kfora, legitimisali ga i propustili, a da mu je potom srpska žandarmerija "onemogućila dalje kretanje".
"Upozorio sam ih da smo mi državljani Republike Srbije, da imamo lične karte i da imamo pravo da se krećemo, da je njihovo ponašanje protivustavno i protivzakonito", rekao je Ivanović.
On je dodao da su mu žandarmi kazali da imaju naređenje iz Beograda i da će blokada "potrajati duže".
Ivanović je ocenio da slobodu kretanja Srbima uskraćuje srpska žandarmerija, koja pokušava da u potpunosti sprovede dogovor o integrisanom upravljanju carinom, i dodao da je "očigledno da je to dogovor sa Prištinom i Briselom o ukidanju srpskih institucija".
Srbi sa severa Kosova masovno bojkotuju prelaze Jarinje i Brnjak zbog prisustva kosovskih zvaničnika i za prolazak u centralnu Srbiju koriste alternativne puteve.
Predstavnici Srba sa severa Kosova optužili su krajem februara žandarmeriju da je uklonila barikade koje su Srbi držali u međuzoni kod prelaza Jarinje i Brnjak kako bi blokirali rad tih prelaza.
KFOR blokira puteve na severu Kosova
Srbi su i jutros na barikadi u Zupču kod Zubinog Potoka zaustavili tri vozila Euleksa onemogućivši njihovo kretanje prema administrativnom prelazu Brnjak.
Nakon blokade Euleksa, Kfor je odgovorio istom merom blokiravši saobraćaj na putevima Zvečan - Zubin Potok u selu Jagnjenica i put Zubin Potok - Kosovska Mitrovica u Zupču.
Područje na kojem se nalaze Srbi na barikadi i mesto gde su zaustavljena vozila Euleksa nadleće bespilotna letelica.
Srbi insistiraju da vozila Euleksa budu u pratnji Kfora i da se ne kreću samostalno putevima do administrativnog prelaza Brnjak.
Zbog blokada koje su počele jutros oko osam časova, stvorene su duge kolone automobila koji čekaju na prolazak prema Zvečanu i Kosovskoj Mitrovici odnosno iz suprotnog pravca prema Zubinom Potoku.
Lokalni Srbi već duže ograničavaju slobodu kretanja predstavnicima Euleksa na severu Kosova uz objašnjenje da se predstavnici Misije EU na Kosovu ne ponašaju statusno neutralno i da izlaze iz okvira svog mandata.
S druge strane, predstavnici Kfora nekoliko puta su do sada ponovili da sloboda kretanja na celom Kosovu uključujući i sever pokrajine mora biti omogućena svima, a naročito predstavnicima međunarodnih misija.
Juče su, kako je izjavio načelnik kosovskomitrovičkog okruga Radenko Nedeljković, predstavnici Srba i međunarodnih vojnih i civilnih misija u pokrajini dogovorili da svi daju svoj doprinos očuvanju mira i da se uzdrže od povlačenja jednostranih poteza.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=03&dd=22&nav_category=640&nav_id=593263
четвртак, 22. март 2012.
Zbog čega nije rehabilitovan Milovan Đilas
Zbog čega nije rehabilitovan Milovan Đilas >
Zahtev za rehabilitaciju Milovana Đilasa je odraz želje da živimo u nešto pristojnijem društvu, kaže jedan od podnosilaca zahteva, advokat Nikola Barović: "Ne treba Đilasu rehabilitacija, on nikad nije ni bio upitan, osim za one koji su ga sudili, a i za ove koji ga nisu po sili zakona rehabilitovali"
Na Višem sudu u Beogradu uskoro bi trebalo da bude zakazano prvo ročište po zahtevu za rehabilitaciju Milovana Đilasa, publiciste, prevodioca, pesnika, ratnog komandanta, državnika i na kraju – disidenta. Zahtev za rehabilitaciju podneli su beogradski advokati Rajko Danilović, Nikola Barović i Đilasov mlađi brat Akim.
POKRENULI POSTUPAK ZA REHABILITACIJU: Advokati Rajko Danilović...
Milovan Đilas je bio prvi visoki funkcioner koji je istupio iz Komunističke partije početkom pedesetih godina prošlog veka. U periodu od 1955. do 1962. godine suđeno mu je ukupno četiri puta: tri puta za neprijateljsku propagandu i jednom za odavanje državne tajne. U zatvoru je proveo ukupno jedanaest godina, od čega devet u vreme socijalizma, a dve u Kraljevini Jugoslaviji. Tokom sudskih procesa izrečene su mu i sporedne kazne: lišen je Ordena narodnog heroja, koji je dobio krajem 1945. godine, vojni sud mu je oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koja je dobio kao zasluge iz rata. Zabranjeno mu je istupanje u javnosti, oduzeta građanska prava, a oduzeta mu je i korist od objavljenih knjiga. Formalno, bio je izolovan sve do 1989, kada je delo za koje je osuđen prestalo da postoji u krivičnom zakonu.
"Nikola Barović i ja podneli smo zahtev sudu, ali nam je on vraćen prema suženoj varijanti tumačenja pravnog interesa. Dakle, traženo je da zahtev podnese neko ko ima pravni interes, što je najčešće neko od srodnika, pa se zahtevu priključio Akim Đilas", kaže u razgovoru za "Vreme" advokat Rajko Danilović. On dodaje da je slučaj Milovana Đilasa "par ekselans" slučaj političkog progona: "On je bio imanentni kritičar sistema: kritikovao ga je iznutra, a poznavao ga je odlično. On ga je pravio, pa je znao gde je greška."
...i Nikola Barović
Drugi podnosilac zahteva, Nikola Barović, kaže da bi Milovan Đilas, s obzirom na ono što stoji u Zakonu o rehabilitaciji, trebalo da bude rehabilitovan po sili zakona, a ne sudskom odlukom, ali pošto se to do današnjeg dana nije dogodilo, Barović, Danilović i Akim Đilas odlučili su da podnesu zahtev za sudsku rehabilitaciju. Razloge zbog kojih bi odluka trebalo da usledi po sili zakona Barović vidi u tome što u zakonu izričito stoji da ona sledi u slučaju lica čija su prava i slobode povređeni time što su kažnjena za delo koje u vreme izvršenja nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili za krivično delo neprijateljske propagande zlonamernim i neistinitim prikazivanjem društvenopolitičkih prilika u zemlji. Ova odredba zakona obuhvata sve četiri presude protiv Đilasa. "Tri puta mu je suđeno za zlonamerno i neistinito prikazivanje političkih prilika, prvi put zbog intervjua 'Njujork tajmsu', drugi put zbog neslaganja sa politikom FNRJ u vezi sa revolucijom u Mađarskoj 1956, a treći put zbog knjige Nova klasa. U aprilu 1962. suđen je zbog knjige Razgovori sa Staljinom zbog odavanja službene tajne, iako je ovo delo uneto u Krivični zakonik kad je knjiga već bila kod izdavača, pa se već znalo za njen sadržaj. Dakle, taj član je unet u zakon upravo zbog te knjige", kaže Barović. On dodaje da u vezi s tim postoji jedna anegdota iz naših tadašnjih diplomatskih krugova: "Kada je Tito 1963. išao u Sovjetski Savez, na koktelima je kružio vic o Jugoslovenima, kako svaki put kad Beograd želi da popravi odnose sa Moskvom, prvo uhapsi Đilasa."
Priča o političkom progonu Milovana Đilasa počinje u januaru 1953. godine, kada je pokrenuo mesečnik za književnost, nauku i umetnost "Nova misao". Od oktobra 1953. do januara 1954. u "Novoj misli" i "Borbi" objavljuje političko-dokumentarni serijal "Anatomija jednog morala" u kom kritikuje partijsku birokratiju i komunističko visoko društvo. U poslednjem nastavku, iz januara 1954, staje u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izložene izrugivanju žena ostalih partijskih funkcionera. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa 7. januara 1954. godine, "Borba" je objavila saopštenje Izvršnog komiteta CK SKJ da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima SKJ, a već za 16. i 17. januar 1954. sazvan je Treći (vanredni) plenum CK SKJ (slučaj Milovana Đilasa). Na Trećem plenumu Tito je optužio Đilasa za "revizionizam". Zbog navodnog protivljenja politici partije i ugrožavanja njenog jedinstva i vlasti, Đilas je isključen iz Centralnog komiteta, a iz partije je istupio 19. aprila 1954.
Zbog intervjua "Njujork tajmsu" u kome je kritikovao političko stanje u Jugoslaviji i istakao potrebu postojanja opozicione partije kao činioca demokratizacije, Đilas je 24. januara 1955. pred Okružnim sudom u Beogradu osuđen na kaznu zatvora od osamnaest meseci, uslovno na tri godine. Suđenje je trajalo svega devet dana.
Druga presuda izrečena je Đilasu 12. decembra 1956. godine, pred istim sudom, za isto krivično delo. Razlog je bila izjava data 25. oktobra 1956. novinskoj agenciji Frans pres, u kojoj je osudio to što su se delegati FNRJ uzdržali od glasanja o stavljanju događaja u Mađarskoj na dnevni red sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Uhapšen je 19. novembra, a manje od mesec dana kasnije osuđen na tri godine zatvora. Kao kažnjenik broj 6880 služio je kaznu u Sremskoj Mitrovici (u kojoj je već robijao u Kraljevini Jugoslaviji). Za to vreme u Sjedinjenim Američkim Državama objavljena je njegova knjiga Nova klasa – jedna analiza komunističkog sistema. Treće suđenje, ponovo zbog neprijateljske propagande, održano je u Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici. Trećom presudom od 5. oktobra 1957. izrečena mu je jedinstvena zatvorska kazna od devet godina zatvora. Presudom od 14. oktobra, kao sporedna kazna, oduzeta su mu sva ratna i posleratna odlikovanja: Orden narodnog heroja, Orden narodnog oslobođenja, Orden partizanske zvezde I reda, Orden zasluga za narod I reda, Orden bratstva i jedinstva I reda i Orden za hrabrost. Sud časti za rezervne oficire i rezervne vojne službenike pri Komandi beogradskog vojnog područja 15. oktobra oduzeo mu je čin rezervnog general-pukovnika Jugoslovenske narodne armije.
Iz Sremske Mitrovice Đilas je izišao 20. januara 1961. Jedva malo više od godinu dana kasnije, 7. aprila 1962. ponovo je uhapšen zbog knjige Razgovori sa Staljinom, ovoga puta zbog krivičnog dela odavanje službene tajne, koje je baš zbog njegovog slučaja uvedeno u Krivični zakon 17. marta iste godine. Presudom od 14. maja 1957. osuđen je na pet godina zatvora, ali mu je ova kazna sabrana sa prethodnim, tako da je ukupno osuđen na 13 godina zatvora. Prema rečima Nikole Barovića, sve advokate koji su ga zastupali u ranijim procesima tužilac je naveo kao svedoke i onemogućio ih da zastupaju Đilasa. "Vojislav Grol, sin čuvenog osnivača Demokratske stranke Milana Grola, Veljko Kovačević, koji ga je branio u sva tri procesa, i moj otac Jovan Barović, navedeni su kao svedoci. Vlasti su procenile da bi Đilas nekoga od njih uzeo za branioca, pa su ovo preduzele da ih spreče, a njemu je dodeljen advokat po službenoj dužnosti", priča Barović i kaže da je razlog bio taj što je već zbog same činjenice da je zakon menjan da bi mogli da ga osude, slučaj bio skandalozan i izazvao je veliku pažnju svetske javnosti, a procenjeno je da bi ova trojica advokata izazvala još veći skandal. Slična metoda je i kasnije korišćena u procesu "beogradskoj šestorki" 1984/85. kada je advokat Srđa Popović još u istrazi markiran kao svedok.
Milovan Đilas konačno je pušten iz zatvora u tišini, 31. decembra 1966. u popodnevnim satima, bez ikakvih uslova osim da tokom narednih pet godina ne istupa u javnosti, što je zabrana koje se nije pridržavao. Naprotiv, 20. aprila 1984. biće ponovo uhapšen, zajedno sa bratom Akimom, nakon upada policije na sesiju Otvorenog univerziteta na kojoj je bio uvodničar. Međutim, pušten je istog dana, a slučaj će kasnije prerasti u suđenje "beogradskoj šestorici", pošto je jedan od poslednjih političkih procesa u bivšoj Jugoslaviji.
"Milovanu Đilasu rehabilitacija ne treba. On nije osuđen od slobodnog sveta, kako se to nekad govorilo, nego iz političkih i ideoloških razloga", kaže Nikola Barović: "Prva rehabilitacija došla je u jesen 1990. kada je Skupština SFRJ ukinula član 133. Trebalo je da republike ukinu i član koji se zvao širenje lažnih vesti, koji je sam po sebi nonsens, jer je nešto ili laž ili vest. Međutim, on je i do dana današnjeg u određenim oblicima opstao. Znak da je veza sa totalitarnim sistemom i danas jaka vidi se po tome što je naziv tog člana danas isti u našem zakonu iako mu je sadržaj sasvim drugačiji."
Barović kaže da smisao zahteva za rehabilitaciju Milovana Đilasa nije spasavanje njegove časti i ugleda, nego rehabilitacija države: "To je želja da živimo u nešto pristojnijem društvu, jer se time rehabilituje država. Ko je rehabilitovan kada Crkva kaže da je rehabilitovala Galileja? Pa, sigurno nije Galilej, koji nikad nije bio sporan, nego Crkva, koja ispravlja vlastite greške. Tako je i ovde: ne treba Đilasu rehabilitacija, on nikad nije ni bio upitan, osim za one koji su ga sudili, a i za ove koji ga nisu po sili zakona rehabilitovali."
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1042288
