РУСИЈА И СРБИЈА: ОСНОВЕ БУДУЋЕ САРАДЊЕ

Администратор | 04.05.2012 | 07:14

Уочи параментарних, председничких и локалних избора у Србији, обратили смо се челницима водећих српских политичких партија следећим писмом: Уочи предстојећих избора у Србији, били бисмо Вам благодарни ако нам пружите помоћ у расветљавању једног, веома важног питања, које интересује како аудиторијум нашег сајта, тако и руску јавност. Ради се о томе како Ваша партија оцењује и види развој односа Србије и Русије, у случају ваше победе на изборима. Kaкве би Ви конкретне правце, форме и пројекте почели развијати, како оцењујете перспективе будуће сарадње у случају Ваше победе и како Ви видите регулисање односа са Западом по руском питању, јер није тајна, да у многоме западни фактор пружа одређено супростављање учвршћењу руских позиција на Балкану? Ево њихових одговора:   Социјалистичка партија Србије СПС са задовољством констатује да су односи Србије и Русије већ на врло добром нивоу, без обзира на актуелне изборе. Функционери СПС-а су, обављајући различите дужности у некима од кључних ресора садашње Владе, у протеклом четверогодишњном периоду (2008-2012) дали значајан допринос успостављању блиских облика сарадње, а пре свега економске. Нарочито се то односи на ресор енергетике (који је пре реконструкције Владе, 2011. водио министар из редова СПС, проф. др Петар Шкундрић). Подсетимо да је на основу ратификованог споразума са Руском Федерацијом извршена реконструкција и модерни­зација Нафтне индустрије Србије (НИС). Истичемо да је НИС од губиташа постао најуспешније предузеће у Југоисточној Европи - у наредне три године ова ће компанија инвестирати у развој више од 1,5 милијарди евра. Започета је изградња деонице међународног гасовода „Јужни ток" кроз Србију - потписали смо уговор о реализацији овог пројекта " који би требало да обезбеди стабилно и дуготрајно снадбевање Србије природним гасом. Завршили смо прву фазу изградње складишта у Банатском Двору, у сарадњи Јавног предузећа „Србијагас" (којим такође руководи наш функцоинер, потпредседник СПС, Душан Бајатовић) и компаније „Gazprom Germania GmbH", чиме је Србија добила прво гасно складиште. У плану нам је да изградимо још једно гасно складиште у Итебеју за које смо већ обезбедили средства. Реализацијом ових пројеката Србија ће постати регионално гасно чвориште и лидер у гасном сектору у Југоисточној Европи! Очекујемо више од 2,2 милијарде евра улагања у гасни сектор наредних година. Сарадња и инвестиције у области енергетике и енергетске инфраструктуре ствара нераскидиве економске везе између Србије и Русије. За задовољством констатујемо да је у протеклој годинидошло до повећања од 28 посто у спољнотрговинској размени Србије и Русије – то су наши стратешки правци деловања и убудуће. Социјалистичка партија Србије такође са задовољством истиче своју решеност да и убудуће настави и јача традиционално и вишевековно пријатељство између српског и руског народа. Користомо прилику да изразимо нарочиту захвланост народу Русије, као и државних институцијама и Руској православној цркви који су континуирано пружали и настављају да пружају издашну хуманитарну помоћ Србији и српском народу, нарочито на територији Косова и Метохије.  Перспективе будуће сарадње посматрајмо то кроз призму већ успостављених односа који су у делокругу надлежности нашег Председника, г-дина Ивице Дачића, који је истовремено и министар унутрашњних послова (полиције) Републике Србије. Недавно је председник Дачић био у  званичној посети Русији, министру за ванредне ситуације, г-дину Сергеју Шојгуу. Министар Дачић и министар Шојгу су најзаслужнији што је на југу Србије, у Нишу формиран српско-руски Хуманитарни центар који има за циљ спровођење хуманитарних акција спасавања у ванредним ситуацијама. У овом ће Центру бити стационирана опрема и људство за помоћ при гашењу пожара, реаговања у случају земљотреса, поплава. Сматрамо да овај Центар није никаква претња западним интересима на Балкану – о формирању овог Центра информисани су сви наши европски и остали западни партнери. Овај центар и јесте замишљен као део европског механизма за реаговање у ванредним ситуацијама. Свесни смо да су западни аналитичари, као и западни политичари склони да отварање овог српско-руског Центра у Нишу тумаче као руску војну базу у Србији, будући да су овде стациониране ваздухопловне летелице, спремне да дејстувју у случају елементнарних непогода. То изазива извесну нелагодност, чак и оптужбе да је реч о покушајима шпијунирања суседних балканских земаља који су чланице НАТО алијансе. Ми истовремено подсећамо да НАТО већ има отворену војну базу на територији Србије – то је «Бондстил» на територији наше јужне покрајине Косово и Метохија. Свесни смо такође да је Србија недовољно јака и недовољно утицајна земља да би могла да утиче на гео-политичке односе између тако моћних земаља као што је Русија и Америка. Али је наша спољнополитичка оријентација врло јасна – желимо да сарађујемо са оним државама које јачају мир и стабилности на Балкану, и које ће нам помоћи да порушимо преостале «берлинске зидове» између балканских народа.   Српска радикална странка Окретање ка тржиштима традиционалних савезника, пре свега Руске Федерације, на којима би се пласирали производи из Србије, један је од фундаменталних циљева државотворне политике коју грађанима гарантују српски радикали. Штета коју буџет Србије трпи по основу једностране примене ССП-а са ЕУ је један од најбољих илустратора неодговорне фискалне политике која је подређена интересима Брисела. Штета коју буџет Србије трпи по основу једностране примене ССП-а са ЕУ је један од најбољих илустратора неодговорне фискалне политике која је подређена интересима Брисела. Због тога српски радикали намеравају да, по доласку на власт, ван снаге ставе примену Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ и да тиме вратите царинске стопе приликом увоза производа из ЕУ. Актуелни режим у Србији тренутно не користи многобројне могућности које јој се пружају у економској сарадњи са Руском Федерацијом.  Српска радикална странка сматра да ЕУ има алтернативу, јер Руска Федерација од 2010. године ствара посебну царинску унију или Царински савез са Белорусијом и Казахстаном, а позив за чланство у тој организацији упућен је Украјини и другим државама. Национални интерес Републике Србије треба да буде интеграција у царински савез са овим државама, које нас уважавају као равноправног спољнотрговинског партнера и не отимају нам Косово и Метохију.  Ми морамо да сачувамо Споразум о слободносј трговини са РФ из 2000. године јер је то наша једина извозна и развојна шанса. Ако ако уђемо у ЕУ Спроразум са РФ ће престати да важи и то ће довести до катастрофалних последица по нашу економију. Неопходно је да се прекине антируска пракса у Србији када се ради о доласку руских инвестиција. Српска радикална странка намерава да по доласку на власт покрене спољнополитичку активност и преговоре о пласману робе и услуга из Србије на тржишта држава БРИКС-а, Јужне Америке, арапских и афричких држава. Српска радикална странка сматра да је сарадњом са традиционалним савезницима, а пре свега са државама БРИКС-а, могуће повећати извоз робе најмање за једну трећину БДП-а. Развој енергетике представља једну од кључних тачака Програма за економски и социјални опоравак Србије Српске радикалне странка која се у потпуности ослања на подршку браће из Руске Федерације. Српска радикална странка сматра да је изградња „Јужног тока" и његов пролазак кроз Србију основ даљег економског развоја наше привреде.  Српска радикална странка је изричито против потпуне приватизације Електропривреде Србије, с обзиром да је у питању стратешки изузетно важно јавно предузеће. Евентуалном приватизацијом Електропривреде Србије, не само да би био окупиран енергетски сектор Србије, већ би у великој мери били угрожени витални национални и државни интереси. Стратешки партнер ЕПС-а треба да буде руска државна компанија РАО УЕС. Радикали се залажу за чврсто стратешко партнерство између Републике Србије и Руске Федерације у погледу ревитализације, развоја и изградње нових постројења у оквиру система Електропривреде Србије. Витални национални и економски интерес Републике Србије јесте сарадња са Руском Федерацијом у енергетском секторуи због тога ће радикали, по доласку на власти, међудржавну сарадњу на том пољу унапредити на највиши могући степен. У политичком и безбедоносном смислу Србија, треба да постане чланица ОДКБ. Србија никада не сме да постане члан НАТО. НАТО је предводио агресију против  Србије 1999. године. ОДКБ нуди сарадњу на равноправним основома и за разлику од НАТО је савез који никога не угрожава.   Група грађана Двери "Двери Српске" су на црквено-државни празник Сретења Господњег 2012. године, изашле у јавност са предлогом "Новог народног договора" из кога се могу извући основни постулати политике Двери по питању односа са Русијом. Тако се у тачки 7. "Новог народног договора" каже: "Двери се залажу за активну војну неутралност Србије. Дугорочнију сигурност обезбедили бисмо приступањем Споразуму о недељивој колективној безбедности који је предложила Руска Федерација. Чланство Србије у ОДКБ-у (Организација друштва за колективну безбедност) наставак је наших слободарских и одбрамбених традиција, поштовање међународног права као цивилизованог начина да се уважава воља свих народа и држава без обзира на њихову величину и снагу, и безбедносни штит над нама. Србија пре свега – нова је доктрина спољне политике Србије!" Што се тиче конкретних праваца, форми и пројеката које би ми почели развијати у сарадњи са Русијом, за почетак би једна од главних ставки у будућим пројектима могла послужити тачка 4. нашег "Новог народног договора" о реалном и одрживом развоју Србије, у коме се српско село ставља као темељ опстанка Србије. Ради се о пољопривредном, индустријском и туристичком сектору, у којима се крију неслућене могућности за нашу сарадњу са Русијом. У поменутој тачки нашег договора каже се: "Политика реалног развоја Србије за своју основу узима концепт свеобухватног одрживог развоја друштва и државе, што значи да се развој планира не само према потребама садашњег нараштаја, већ и спрам потреба нараштаја који долазе. Ценећи специфичности у развојном потенцијалу Србије, политика реалног развоја ће се превасходно бавити областима пољопривреде (посебно производњом здраве воде и хране), села и руралног развоја у целини, енергетике (посебно енергетске ефикасности и обновљивих извора енергије) и заштите животне средине. Србија има потенцијала да у будућем периоду заузме важну позицију на Балкану у свим овим, а посебно пољопривредном, енергетском и туристичком сектору. У области туризма посебно треба радити на развијању сеоског, бањског, планинског, верског, здравственог и градског туризма." Што се тиче регулисања односа са Западом по руском питању, више него јасно се о томе говори у тачки 5 нашег "Новог народног договора": "Србија ће бити јака када у њој буде успостављена суверена демократија и народна самоуправа. Суверена демократија подразумева да се о будућности Србије одлучује само у српској престоници, а не у Бриселу и Вашингтону или било ком другом граду у свету. Двери су против даљег комадања и дробљења српске територије било унутрашњим деловањем, тзв. регионализацијом, било спољашњим притисцима а под изговорима „угрожених мањинских права". Залажемо се за једну, снажну Србију уз јаке локалне општине, које би добиле већи удео у располагању својим ресурсима и приходима. Српска војска, модерна, добро наоружана и јака, мора да се врати на своје историјске традиције, да у одбрани својих ближњих и целе српске територије покаже одлучност, спремност и витешку част. Јака Србија је гарант опстанка Републике Српске. Косово и Метохија је за нас привремено окупирана територија од које никада нећемо одустати. Радимо на очувању свести о Косову и Метохији у нашем народу и чекамо промене међународних околности које ће нам омогућити да на том делу своје земље вратимо уставне и законске надлежности." У тачки 7. Договора, говори се о спољној политици, где је јасно истакнуто да је Русија наш први и најважнији стратешки партнер: "Страдање српског народа у двадесетом веку, у великој мери условљено разноразним брзоплетим и недовољно прорачунатим интеграцијама, почев од југословенства, преко комунистичког квази братства и јединства, закључно са евроунијатством по сваку цену, од нас у 21. веку захтева да спољну политику апсолутно подредимо српским интересима. Добро разликујемо Европу од Европске Уније, и насупрот еврофанатизму и утопизму ми смо евроуздржани. Инсистирамо на одговорном дијалогу са ЕУ, који се ни у територијалном ни у политичком ни у економском смислу не може одвијати на штету Србије. Такође, неопходни дијалог са ЕУ не може бити препрека за чвршћу политичку и привредну сарадњу са земљама убрзаног развоја, на првом месту чланицама БРИК-а (Бразил, Русија, Кина, Индија), али и појединачним суседним и другим државама Европе. У овом погледу, Русија је наш први и најважнији стратешки партнер. За нас су прихватљиви само они европски стандарди који су у складу са претходно изнетим начелима нашег новог народног договора (породица на првом месту, социјална солидарност, домаћинска економија, одбрана културног идентитета, Европа нација, сузбијање монопола, итд). Хоћемо Србију по мери њених грађана и народа, а не по мери безимених бриселских чиновника ЕУ и САД. Противимо се сваком виду приближавања НАТО-пакту. Разлози за овакав став су геополитичко-безбедоносне природе (зато што је ера униполарног света под америчком доминацијом за нама а нови мултиполарни свет пред нама), економско-социјалне (зато што је, имајући у виду огромне трошкове прилагођавања НАТО-стандардима, укључивање у ову милитантну формацију финансијска омча око врата Србије) и морално-етичке природе (зато што је НАТО бомбардовао Републику Српску и Србију, побио на хиљаде људи и значајно уништио нашу државну инфраструктуру, као и зато што и данас људи умиру од последица бомби са осиромашеним уранијумом)." Светосавље (српско православље) је историјско искуство српског народа и идеологија светосавља је у темљима програма Двери Српских. То је још једна тачка која нас зближава са "Трећим Римом", чије је историјско искуство "Свете Русије" умногоме подударно са нашим Светосављем.   http://srb.fondsk.ru/news/2012/05/04/rusiia-i-srbiia-osnove-buduhe-saradne.html

 

IZ DIPLOMATSKOG UGLA..... GO HOM

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

GO HOM !

 

Kako je tamo?", pitali jednoga koji je iz domovine došao ovamo. 'Divota!', odgovorio je on. 'Možeš krasti, harati i radita šta hoćeš, pa da te ni glava ne zaboli. Ali kuku svakom ko zube obijeli protivu vlade…' To potvrđuju i domaći listovi. Krađe, krijumčarenja, ucjene i pljačke na sve strane i krivcima ništa, međutim, politička progonstva ne prestaju… Štetočina vlada… Sve se više ispoljava da vlada nije dorasla za poslove koje je samovlasno prigrabila. Svojim neradom, nespremom i brzopletošću nanosi državi i narodu sve veću štetu. Nespremom vladinom desilo se i to da narod u mnogome oskudijeva ili pojedine potrebe preplaćuje, dok, s druge strane, svoje produkte ne može da izveze i tako mu se kvare i propadaju… Što prije ne bi učinio ni varalica, danas to čine ljudi koji traže da se cijene i poštuju. Za njih nije nikakav grijeh korupcija, mito, krijumčarenje… Zbog toga se valuta pogoršava, cijene rapidno skaču i bogataši se sve više bogate na štetu potrošača… Vlada koja se namjetnula celokupnom našem narodu neprekidno se žali i mnoge optužuje da rade protivu naših opštih interesa, da razbijaju narodno jedinstvo i da ruše u začetku novu državu. Njoj su svi krivi, ali samo ona nije kriva…"
Ako je neko pomislio da je sve ovo opis današnjeg stanja u Crnoj Gori i Srbiji, prevario se. To je sve pisalo u listu Libre Serbie (Slobodna Srbija), Journal national, politique et littèraire, od 2. jula 1919. godine, koji je izlazio u Švajcarskoj.
Boris Tadić optužuje opoziciju da je kriva za ono što je on radio i plaši narod da će sve u Srbiji propasti, ako ne izaberu njega. Tvrdi da se put s njim zna, a sa drugima ne. Naravno, opozicija u Srbiji nije neka naročita opcija, pa se stvarno ne zna kuda će Srbi s njom, ali, neka i ona dobije priliku, jer tačno je da se put sa Tadićem zna, pošto on dokazano vodi u bijedu i propast nacionalnih interesa. Gospodar se žali da su svi krivi, osim njega, pa optužuje opoziciju i novinare da rade protiv Crne Gore (kao i ona vlada iz 1919, što je optuživala druge da rade protiv opštih interesa), a ne može da se otrese ni podbrozičke metodologije optuživanja Srbije. Optužujući Srbiju da manipuliše opozicijom u Crnoj Gori, Gospodar pokazuje ili nizak stepen inteligencije ili namjeru da vrijeđa crnogorsku opoziciju, jer time implicitno tvrdi da su u njoj sve same budale, pa treba neko iz Srbije da im kaže šta da rade.
Ovom beogradsko-podgoričkom dvojcu s američkim kormilarom svi su krivi osim njih. Zato bi trebalo da ih oslobodimo svih dužnosti, pa će se onda baviti samo sobom i neće im smetati opozicija i novinari.
Oni moraju da odu, ako ni zbog čega drugog, a ono da ih više ne gledamo. Doveli su narod u situaciju da kaže: neka dođe ko hoće, samo da ih ne gledamo više! Doživjeli su sudbinu Miloševića koga su rušili igrajući baš na takvu narodnu kartu.
Amerikanci su u jednoj studiji iznijeli da niko ne treba da bude na vlasti više od deset godina, pa ni na političkoj sceni, jer dojadi svima, čak i ako dobro radi svoj posao. Naime, poslije deset godina javnost se toliko zasiti istih lica da počinje da ih ne trpi.
A Boris hoće treći mandat uzastopce! Gospodar gospodari Crnom Gorom već dvije decenije. Pa to ne može ni američki predsjednik. Vrijeme je da se američka teorija primjeni i na njih. Pošto oni više ne razumiju srpski (Tadić misli da zna engleski, pa kaže da će graditi „autoput kao što je motor vej" u Americi, što u prevodu znači „autoput kao autoput"), a nema ni prevodilaca za crnogorski, pa je Gospodaru teško išta reći, recimo im jezikom njihovih gazda čije naloge slušaju, jer razumiju samo komande na engleskom.

„Go hom!"

(Autor je nekadašnji generalni konzul SRJ u Bariju)

Ђурђевдански реализам и Анти-Србија

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 02.05.2012 | 00:01

Србија је на софистициран начин окупирана од стране оних који нису успели да је покоре оружјем 1999. године. Они су после агресије на њу извршили два (по њих успешна) велика мирнодопска удара, који су резултирали садашњим окупационим стањем. Ради се о организовању „наранџасте" револуције 2000. године и опсежне „гладио" операције 2008. године. Последице тога битно дефинишу друштвено-политички амбијент у коме живимо, односно параметре реал-политичког понашања. Но, кренимо редом, са завршним освртом на значај који речено има у вези са актуелним изборима у Србији.   ИДЕОЛОШКИ СИСТЕМ САД и неки европски савезници те силе, крајем 80-их година почели су да стварају и развијају свој идеолошки апарат у Србији. Начелно, такав „апарат" подразумева разне механизме помоћу којих се постиже да идеје до којих је стало владајућим структурама (глобалним или националним), постану или остану доминанте у друштву. Идеолошки конгломерат о коме говоримо врло је обухватан, зависно да ли се ради о елементима који функционишу унутар сопствене државе или о онима у иностранству. Ту су разлике значајне полазећи од тога да ли су у питању суверене или постмодерно окупиране државе. Идеолошки апарат не чине само образовни систем и медији, већ и многе друге институције. Примера ради, преко министарства културе или одговарајућих агенција, Влада може у жељеном правцу да усмери рад многих невладиних, било профитних или непрофитних, организација код куће и у иностранству. Ко даје новац за снимање филмова, организовање разних манифестација или штампање књига, итекако се пита шта ће се снимати и штампати, какве ће изложбе бити организоване, и који гости ће бити позивани из иностранства, колико год да се прича о независности уметника, издавача, медија! У модерни државни систем распростирања пожељних идеја, укључен је и читав низ невладиних организације (НВО). Оне су од посебног значаја када је у питању спољни круг државног идеолошког апарата (који свака моћна држава у некој мери има). Колико су НВО корисне на домаћем терену, још важније су када се ради о ширењу погодних вредности у иностранству, као и о борби за националне интересе у туђем дворишту! Ту дају највећи ефекат када су повезане и са читавим низом медија под контролом силе за коју раде, односно када она има своје људе у релевантним партијама (или чак и неке од странака контролише у целини), те када је у функцију својих интереса ставила разне људе од угледа (аналитичаре, уметнике и друге „лидере јавног мнења").   НАРАНЏАСТО ФАРБАЊЕ СРБИЈЕ Вашингтон је већ почетком 90-их година у Србији располагао делотворном мрежом медија, формално-неформалних НВО и свега другога, која је, под изговором да се боре за демократију, права мањина и слично, заступала америчке националне интересе. Док се нису стекли услови за организовање преврата, та америчка „пета колона" саботирала је српске одбрамбене напоре, да би почетком новог миленијума кренула у акцију фарбања Београда у наранџасто. ЦИА и друге америчке службе, организовале су у ширим размерама и богато финансирале тадашњу српску опозицију ради реализације тог циља. Посредно су у игру увучени и они актери који нису радили за САД, нити су били идеолошки блиски њиховом мондијалистичком концепту, али су желели рушење Милошевићевог режима. Тако створен опозициони блок, подржан од стране евроатлантске идеолошке мреже у Србији и њеном окружењу, успео је да преузме власт 5. октобра 2000. После тога отпочела је ерозија државног идеолошког апарата Србије. Док је Слободан Милошевић био на власти он је отворено био у функцији режима, али и српских интереса онако како их је власт схватала (што је објективно било далеко од идеалног, довољно је само сетити се издаје Српске Крајине, али спрам овога што сада имамо, представљало је готово идилично патриотско стање). Сада је идеолошки апарат клијентске државе Србије такође нескривено упрегнут у рало власти, али ради и против српских интереса а у корист наших непријатеља.   ЦИА „ДЕМОКРАТИЗАЦИЈА" Милошевић је срушен да би Србија, наводно, била демократизована те да би кренула путем реформи које су требале да унапреде њен економски систем. Међутим, то је била само пропагандна теорија, у коју је веровао велики део српског народа али и поједини политички чиниоци (који су мислили да ће, са позиција власти, успети да консолидује државу и на демократским основама поведе је путем националне еманципације од евроатлантистичких центара моћи). Но, права истина била је то да је НАТО настојао да мирнодопским средствима успостави контролу над државом коју није успео да освоји силом, у чему му је асистенцију свесно пружао низ српских политичких фактора, на челу са сада владајућим ДС-ом и тзв. експертским Г-17 (који се сада маскирао у УРС). Да се вратимо српском идеолошком апарату. После промене власти крајем 2000 године, уместо да буде дефинисан на новим основама, и демократизован утолико што би био умањен простор за његову партијску (зло)употребу те у већој мери био подређен државним и националним интересима, намерно је брзо доведен у стање дезоријентисаности па и делимичног распадања. Нова власт била је хетерогена – у њој су седели они који су били анационални, антинационални, и они, више или мање, национално опредељени – па је и идеолошки апарат државе убрзо постао конфузан. Поцепан по партијским критеријумима, стављан је у функцију борбе око власти, партнера у власти! Уз то је и додатно био пољуљан од дела „наших" НВО делатника, медија и политичара, у циљу продубљивања окупације Србије, агресивним наметањем става да је патриотизам превазиђен.   НВО „СВЕТЕ КРАВЕ" Упоредо са одвијањем процеса паралисања па и разарања идеолошког апарата под контролом српске Владе, „наше" НВО организације и медији, који су део америчког глобалног идеолошког апарата, тачно су знали шта им је чинити. Не само што су сви они имали задату „визију" како да ефикасно пропагандно делују, већ и на који начин да обезбеде свој будући статус. Позивајући се на „првоборачки" стаж у вези са рушењем Милошевићевог режима – уз то, усиљено намећући лажну слику да су били борци за демократију а не туђе геополитичке интересе – изборили су се за статус српских „светих крава". Агресивно су наметали представу о себи као о стожеру демократије и заштите људских права, па и став да је мерило наше тзв. европеизације то да они могу да раде шта год хоће. Док је „наш" евроатлантски апарат индоктринације, потпомогнут од безрезервно проамерички настројених политичких чиниоца (којих, асиметрично, има у разним партијама), тако деловао, и они политички фактори који нису равнодушни према судбини нашег народа, кокетирали су са мондијалистичким центрима моћи, односно настојали да им се много не замере. Чак је и Влада у којој је ДСС имао преовлађујући утицај, дуго остављала непропорционално велики простор за деловање путем државних медија, разним Хелсиншким одборима, ЈУКОМ-има, Грађанскиим иницијативама, односно допустила је расподелу националних и осталих телевизијских фреквенција, умногоме, у складу са вољом западних душебрижника.   СРПСКИ „ГЛАДИО" 2008 У таквим околностима, локални евроатлантски идеолошки конзорцијум бивао је све способнији да, и без директног ангажовања америчких специјалних служби и иностраних пропагандних структура, игра значајну улогу у нашим партијским надметањима. Споменути апарат – од Б 92, преко писаних медија до невладиног сектора – постепено је добио велики капацитет да сатанизује оне политичке снаге које не поступају онако како њему или његовим менторима одговара. Када би својим, тек повремено, енергичнијим деловањем, национално опредељени делови власти (до средине 2008. године) нешто и успевали да постигну, ипак би допуштали да изнад њихових глава виси Дамоклов мач, који непрекидно претио да се откине и уништи, све заједно са његовим творцима, дело које је мукотрпним залагањем створено. То се и десило после проглашења „независности" Косова, чему се ДСС активно одупирао. Тада је отпочела операција налик оним вођеним у Италији у епохи Хладног рата („Гладио"). Радило се о опсежном захвату како би се током изборног процеса и после њега, обесмислила већинска воља народа. У том се и успело. Иако је гро Срба била револтирана стварањем и признањем косовске квазидржаве од стране НАТО ментора ДС-а и других чланица „Коалиције за европску Србију", многи незадовољни грађани наведени су застрашивањем да се ради о избору између мира и рата (просперитета и изолације) да не изађу на изборе, или чак да дају свој глас онима које презиру. Коалиција ЗЕС није победила али су националне странке прошле знатно лошије него што се до самих избора очекивало, те су тако створени предуслови да англосаксонске дипломате одраде свој део посла. Исход знамо: формирана је Влада ДС-УРС-СПС. Аморфни врх социјалиста „легао је на руду" и ради власти ушао у неприродну коалицију са онима који му у кључним националним питањима нису блиски.   НАТО–„СРПСКИ" МУТАНТ После тога још даље је отишао процес ерозије српског државно-идеолошког апарата, односно додатно је метастазирао евроатлантски механизам индоктринације. Штавише, на име надокнаде за учешће у предизборној кампањи на страни ДС-а и УРС-а (тада Г-17 плус), најекстремнији део евроатлантског идеолошког апарата – онај који је до крајности покретан аутошовинистичким мотивима неоусташког типа – добио је представнике у српској власти, и то у ресорима који су од кључног значаја за остваривање утицаја на нацију. Да се само сетимо Бранислава Димитријевића, који је са места помоћника министра културе, радио на рушењу српских идентитетских темеља. Или Марка Караџића, који се донедавно налазио на позицији државног секретара за људска и мањинска права, са које је максимално доприносио хомосексуализацији нашег друштва и другим видовима његовог девијантног урушавања. Да ствар буде још гора, док су разне структуре српске државе прожимане евроатлантским кадровима и духом, антисрпске невладине организације и медији очувале су аутономију и чак добиле замах да упоредо и самостално раде на реализацији својих задатака. На основу личних веза са владајућим структурама, потребе власти да се додвори глобалним моћницима али и њиховог директног лобирања за своје овдашње штићенике, вештине у писању пројеката од стране активиста овдашњих мондијалистичких НВО, и још понечега – оне од 2008. године долазе до знатних средстава из буџетских извора. Тако, уз велики медијски утицај и фондове из иностранства, србождерски кругови користе и средства која се од нас прикупљају на име пореза, за активности против виталних интереса наше земље и нашег народа! Врло ограничени српски ресурси сада се користе за деловање, и то у сред саме Србије, у корист интереса народа из окружења са којима смо у сукобу (Арбанаси, Хрвати, тзв. „Бошњаци"), за удаљавање Србије од својих природних савезника, а најпре Русије, и, коначно, да би се водила пропаганда за увлачење наше земље у НАТО!   БРАЋА БЛИЗАНЦИ: ДС И АНТИ-СРБИЈА Време је да се позабавимо актуелним изборима, односно да видимо шта је смисао досадашње „приче". Не треба ни рећи, евроатлантско братство у Србији, које можемо да назовемо Анти-Србијом (често погрешно именованом као „Друга Србија") на овим изборима (колико и на прошлим), свим средствима подржава ДС и ЛДП. Наизглед, његов миљеник је партија Чедомира Јовановића, но тако је само на површини. Антисрпски непартијски кругови у Србији добро су свесни да је ЛДП сувише слаб, па је – без обзира на све симпатије према њему, и несебичну помоћ коју му пружају – приоритет њиховог асистирања стављен је на то да ДС задржи доминантну улогу у власти, односно да Борис Тадић и даље остане председник Србије. Ради остварења тих циљева припадници Анти-Србије делују некада директно, некада индиректно, чак и тако што се позерски свађају са ДС-ом, како би у очима нупућених бирачаиспало да је та партија ипак колико-толико патриотски настројена. Другу страну те медаље представља рад тзв. „националних" лобиста ДС-а (нпр. НСПМ-а, на челу са Вукадиновићем и Антонићем), који такође имају сорошевске корене али су по задатку у једном тренутку дислоцирани у патриотске воде, са чијих маргина тврде да су Тадић и Јеремић „привржени" српским интересима. Међутим, они су на линији евроатлантизма и српског национал-мазохизма колико и Д. Шутановац, С. Бисерко или Н. Кандић, па не смемо да им поверујмо!   ГЛАС РАЗУМА Што се тиче опозиције (а ЛДП то није, већ је прикривени фактор власти), она је такође озбиљно начета деловањем евроатлантског идеолошког апарата у Србији и ван ње. Код нас је створен такав друштвено-политички амбијент да су и, више-мање, националне странке, и то све од прве до последње, само сенка онога што би требало да буду. И то на разне начине. Било зато што су битно одступиле од позиција на којима би морале да буду све истински српска странка, или тако што, на другом полу, идеолошки ирационално наступају пласирајући потпуно нереалне идеје, које револтирају велики део бирача и тако их гурају у пасивност или чак наводе да подрже режим. Било тако што на разним нивоима колаборирају са режимом или стога што су суштински оптерећене клановско-кумовским симптомима и разним злоупотребама које обесмишљавају сваку, па и национално правоверну, програмску опредељеност. Ипак, то нам је што нам је. Те националне странке, какве год да су, боље су од оних које сада воде Србију. Наша држава и друштво доведени су у толико лош положај да морамо рационално да резонујемо по принципу: „Боље ишта него ништа". Ако будемо тежили идеалним решењима, и сада када је јасно да до њих не можемо да дођемо, омогућићемо даље бујање онога што је најгоре. Ево шта то значи: ако ДС и ЛДП успеју да постигну добар резултат, односно СНС, ДСС и СРС – због резигнираности бирача којима се обраћају – добију мање гласова него што се очекује, имаћемо не само континуитет садашње власти, већ и отворен улазак партије Чедомира Јовановића у њене редове. Последице тога биће да ће НВО-медијска Анти-Србија имати још већи простор за деловање, односно да ће бити настављен њен, већ и сада опасни и опсежни, продор у српске државне институције.   ДУГИ ПУТ ДО СЛОБОДЕ Да се то не би десило треба масовно да изађемо на изборе 6. маја и на свим нивоима подржимо странке које нису део садашњег режима, односно, по слободном избору у првом кругу, а на основу политичког прагматизма у другом, њихове председнике кандидате који излазе на црту Тадићу. Тако сужавамо простор за формирање Владе чију би окосницу чинили ДС и ЛДП, односно повећавамо шансе да буде образована Влада од дела садашњих опозиционих странака самостално, односно ако то математички не буде могуће, са СПС-ом. У околностима када буде јасно да ДС не може да буде носилац Владе, та партија, ма шта сада тврдила, уђи ће у власт са СНС-ом и ДСС-ом. Далеко је од тога да би тако добили неку Бог зна колико национално посвећену Владу, односно да би српски национални брод радикално кренуо новим геополитичким курсом, али бар би са чела државе био елиминисан амалгам ДС-а и Анти-Србије, односно био би сужен простор за деловање последње. Јер, Запад има све мање новца за финансирање „пете колоне" у Србији, а у новонасталим околностима, она би свакако теже долазила до новца из државних фондова, односно било би јој поклањано мање медијске пажње. Анти-Србија се до 2008. године трудила да не излази директно на политички мегдан, те да посредно подржава ДС и ЛДП. Пошто је НАТО почео завршне радове на плану сецесије Косова и Метохије, добила је задатак да навуче жуте и ЛДП-овске дресове. Отуда, и да не желе да јој сасеку крила како се не би замерили Вашингтону и Бриселу, потенцијални носиоци нове Владе то ће морати да учине. Ради се о неизбежним консеквенцама њихове борбе за власт и њено очување. Јасно им је да би им се свако попуштање Анти-Србији, која је сада у нераскидивој симбиози са ДС-ом, брзо и болно обило о главу. Дуг је пут ослобађања Србије. Наша садашња политичка елита то није у стању да уради, односно нема храбрости да преузме ризик који такво настојање са собом носи. Зато је сада важно правити бар мале кораке напред, уз наду да ће процес измене глобалних односа у наредним годинама бити убрзан, те да ће сазревање нове патриотске политичке елите бити олакшано. Већ мала пауза у вези са форсираним притиском коме је сада српско друштво изложено у циљу његовог идентитетског препарирања и увлачења у евроатлантски круг, представља нешто! А ампутација Анти-Србије из српских државних структура те њено бар делимично удаљавање од националних финансијско-медијских ресурса, што је скопчано са падом ДС-а са власти –несумњиво је реални помак ка бољој Србији.   ЗНАЦИ ПРОПАСТИ И ПТИЦА „ФЕНИКС" ДС је органски повезан са Анти-Србијом. Рушећи ту партију са места крај државног кормила, одбацујемо и разне „хелсиншке одборе" и отворено НАТО-љубачке „грађанске иницијативе". Стога, ако већ не можемо да изаберемо власт која нам је стварно по вољи, бар, дајући свој глас неком од опозиционих опонената садашњег режима, нанесимо ударац по антисрпском змијско-политичком леглу. Патриотизам није причање празних прича и бусање у прса већ реалан рад у корист државе и нације. Лепе жеље су приватна ствар, а гласање мора да буде рационални допринос макар покушају побољшања наше државно-националне збиље. Божидар Кнежевић – славни српски историчар и филозоф из 19. века – својевремено је написао: „Најочитији знак да је једно друштво покварено и да пропада, јесте тај да све племенито постаје смешно – правда и љубав, патриотизам и хуманизам, верност и чистота, милосрђе и искреност". У светлу тих његових речи када погледамо дух нашег доба, нема сумње да је садашње српско друштво покварено те да пропада. Но, пропадање не значи нужно и пропаст. Наш народ је већ доказао да је као „птица Феникс". Делује да је сагорео а онда се поново роди! Имамо ми за то још снаге, а да би тако и било, недопустимо апатији и цинизму да нас онемогуће да радимо оно што можемо док не дође време да, рачунајући на успех, учинимо оно што желимо. Зато изађимо на изборе 6. маја и определимо се за било кога од опонената режима за које реално (а не по принципу „Шта је баби мило то јој се и снило") сматрамо да могу да пређу цензус. Ако то не учинимо јер мислимо да „немамо за кога да гласамо" или непромишљено бацимо свој глас, и сами се злокобно смејемо над шансом да кад-тад осване сунце слободе, односно да већ ове године помакнемо Србију бар који метар од злокобне провалије над којом сада стоји!

 

http://srb.fondsk.ru/news/2012/05/02/dzhurdzhevdanski-realizam-i-anti-srbiia.html

TARIK ALI: KOSOVO JE KOLONIJA KOJOM UPRAVLJAJU KRIMINALCI

TARIK ALI: KOSOVO JE KOLONIJA KOJOM UPRAVLJAJU KRIMINALCI

ponedeljak, 30 april 2012 08:34

Dok god ne postoji alternativa, kapitalizam će preživeti nauštrb građana i radnika

Tarik Ali je lek protiv laži. Pilula protiv globalnog medijskog mamurluka. Penicilin za manipulacije moćnika. Simbol levice od šezdeset osme, od onih „godina uličnih borbi", kako je naslovio jednu svoju knjigu, kada su bulevarima Pariza marširali studenti. Kada je protestujući zbog rata u Vijetnamu ulicama Londona išao prema američkoj ambasadi. Decenijama kasnije, njegova reč o okupaciji Iraka bila je neverovatno važna, njegov glas o raspadu Jugoslavije otrežnjujući, njegovi komentari u „Nju left rivjuu", koji dugo godina uređuje, „Gardijanu" i najprestižnijim listovima sveta - lekoviti

Rođen u Lahoreu, Pakistan. Sin uglednog novinara i poznate aktivistkinje. Unuk premijera indijske države Pandžab. Kao student organizuje demonstracije protiv režima. Svestan da pakistanska vojna diktatura neće dugo trpeti njegove kritike, beži u Veliku Britaniju. Završava Oksford. Slede angažovanost, intelektualizam i nemirenje sa zlom. Sve do danas. Istoričar, pisac, novinar, filmski režiser, aktivista... „Rolingstonsi" i Džon Lenon posvetili su mu po pesmu. Lenonova „Moć narodu" ispevana je inspirisana intervjuom koji je Džon dao Tariku.

Džegerova „Ulični borac" posledica je Alijeve knjige o '68.Nedeljnik mu posvećuje intervju. Pričamo najpre o ratovima. Zar ima nešto mimo njih?

Više puta ste oštro kritikovali bombardovanje Kosova 1999. godine. Šta sada mislite o tom ratu, ali i onom s početka devedesetih kada je počeo raspad Jugoslavije?
— Postoji sijaset razloga za te ratove. A nijedan od njih nema nikakve veze sa mesijanstvom ljudskih prava koje je postalo dominantna ideologija ratnih huškača, bilo onih pravih ili onih iza laptopa. Prvo: uslovi koje je MMF nametnuo bivšoj Jugoslaviji obogaljili su federaciju u svakom smislu. To je značilo delotvorno razbijanje JNA, čiji su koreni bili u borbi partizana protiv fašizma i fašističkih saveznika u Drugom svetskom ratu. Slabljenje jugoslovenske države u posttitoističkom periodu udarilo je temelje smrtonosnom virusu nacionalizama, koji su preplavili region. Milošević nije jedini bivši komunista koji je postao nitkov. Tuđman je bio potpuno isti, a to su razumeli retki, među prvima „Feral tribjun" i Radio B92. Srpsko rukovodstvo pod Miloševićem opredelilo se za nacionalizam. Svega nekoliko dana po njegovom govoru na Kosovu, stekao se utisak da je istorijsko sećanje na Jugoslaviju zauvek izbrisano. Nemci su snažno ohrabrivali Slovence i Hrvate da se otcepe od federacije. Hrvatska nikada ranije nije bila nezavisna, sem kao nacistički protektorat za vreme Drugog svetskog rata. Hrvatski nacionalizam nišanio je Srbe i Bosance, veličao ustaše i nastojao da etnički očisti Krajinu. Drugi put u hrvatskoj istoriji čulo se „Danke Dojčland". Ali ovog puta nije bilo Tita ni nikoga sličnog. Šačica hrabrih Jugoslovena koji su se svemu tome suprotstavili bili su vrlo brzo izolovani i politički marginalizovani. Bombardovanje Jugoslavije bio je Klintonov rat s naumom da osnaži NATO i pripremi ga za prodor na istok. Dobro se sećam kako je Klinton objašnjavao taj rat unezverenim građanima svoje zemlje. „To je", objasnio je on, „u interesu Amerike." Mi koji smo se suprotstavili ratu optuženi smo da smo apologete Miloševića. To je bilo daleko od istine. Spoznali smo šta je rat bio i istorija je potvrdila naše stavove.

Pojedini analitičari povezuju izgradnju „Bondstila" sa američkim bombardovanjem, tvrdeći da je cilj napada Vašingtona zauzimanje strateški i geopolitički veoma važne teritorije u srcu Balkana. Osnovni cilj bio je ekspanzija NATO i jasno potcrtavanje američke hegemonije nad Evropom. „Bondstil" i „Tuzla" su odrazi ove hegemonije. Prodor na istok bio je vođen iz Vašingtona: u svakom slučaju, bivši sovjetski sateliti su uvršteni u NATO pod američkom komandom pre nego što su primljeni u Evropsku uniju.

Kako sada vidite situaciju na Kosovu? Ljudi koji su komandovali paramilitarnim jedinicama vode tu državu, a korupcija i organizovani kriminal su endemski. Da i ne pominjemo trgovinu ljudskim organima...
— U pravu ste. Ovo nije Kosovo o kojem je Ibrahim Rugova nekada sanjao. Ovo je katastrofalna priča. Kosovo je kolonija Evropske unije kojom upravlja kriminalna mreža. To je najekstremniji oblik onoga što postoji i u drugim krajevima bivše Jugoslavije. S te strane nije toliko izuzetno. Sa pažnjom sam primetio rođenje „Vetevendosje", političkog pokreta koja se suprotstavlja EU i SAD i koja je iskreno zainteresovana za stvaranje demokratije.

U jednom trenutku 1999. godine napisali ste da bi budućnost Kosova mogla biti u tome da lokalna mafija vodi ekonomiju po diktatu MMF-a. Da li se to ispostavilo kao tačno?
— Nažalost, da. Postjugoslovenske države postale su laboratorija u kojoj možete da posmatrate gnusnu simbiozu političara i velikog novca.

Kosovo je neformalno nezavisno, ali veliki broj zemalja, među kojima su i Rusija i Kina, i dalje ne žele da priznaju njegovu nezavisnost. Srbija i dalje smatra Kosovo delom svoje teritorije. Kako tumačite taj ogromni spor Srba i Albanaca?
— Kao što smo videli u Hrvatskoj u odnosu sa Krajinom - kada se jedna država podeli po etničkim linijama, to prate mnoge stvari. Srpska manjina na Kosovu predstavlja im problem. Etničko čišćenje po modelu Krajine otežano je prisustvom EU (posebno sada kada je Srbija nadomak EU), tako da podela deluje neizbežno da bi se osiguralo priznanje. Kosovarski banditi koji vladaju tim regionom ozbiljno razmatraju i povezivanje sa Albanijom. Taj dogovor zasniva se na podeli plena od kriminala sa njihovom braćom.

Da li ste upoznati sa situacijom u Crnoj Gori, gde više od dve decenije vladaju ista partija i isti političar, Milo Đukanović? Kako Zapad može da toleriše ovakvu, dvodecenijsku fasadnu demokratiju u srcu Evrope?
— Zapad toleriše sve što mu je u interesu. Za njih je Crna Gora kao jedna od država u Persijskom zalivu. Novac može natenane da se opere, milijarderi bilo koje nacionalnosti mogu da doleću i odleću bez ikakve kontrole. To je jedno igralište za evrobogataše. Zašto bi to bilo koga iznenađivalo? Materijalna osnova za stvaranje tih novih država bila je želja starih birokrata da postanu nova biznis elita, bez ikakve konkurencije sa drugim narodima. Gledano iz tog ugla, proces je bio veliki uspeh, ali koliko će dugo to tako ostati?

Da pređemo na istok. Šta NATO traži u Avganistanu? Pokušavaju li da uvedu demokratiju i ljudska prava u gudure i nepristupačne vrleti te zemlje?
— Očigledno ne, što sada svi shvataju. NATO će morati uskoro da napusti Avganistan, skupa sa svojim saveznicima, jer taj rat ne mogu da dobiju. Za njih je to bila katastrofa. Dozvolite da vam ispričam jednu staru priču. Jedne pozne noći 1897. godine, jedno paštunsko pleme (za koje su Britanci pogrešno smatrali da su im prijatelji) počelo je tajni napad na britanski kamp. Vinston Čerčil od dvadeset i kusur godina, niži oficir u prvoj poseti turbulentnoj granici na severozapadu imperije, bio je besan zbog tog „izdajstva". Gerilski napad koštao je armiju Britanske Indije 40 oficira i vojnika, kao i mnogo konja. Na oduševljenje mladog Čerčila, zapovednik ove operacije ser Bindon Blad odmah je komandovao odmazdu. Novi regrut pridružio se generalu Džefrizu u kaznenoj ekspediciji da se „izbatinaju prkosni neprijatelji". „Uzbudljivi" susret paštunskih sablji i engleskih pušaka spadao je u njegov dnevni posao, napisao je on kasnije u memoarima „Moj rani život", a mladom je Vinstonu najveće zadovoljstvo predstavljalo izvršavanje kolonijalne misije. „Marširali smo njihovom dolinom, koja je neka vrsta 'slepe ulice', uništavali sve useve, bušili rezervoare vode, postavljali eksploziv ispod utvrđenja i ubijali sve koji su nam opstruisali zadatak."Ko može da krivi Avganistance koji su u potonjim vekovima, u drugoj i trećoj najezdi na njihovu zemlju, verovali da su videli prvu najezdu, samo u drugačijem obličju? Promenile su se tehnologija i retorika: helikopterski mitraljezi i bespilotne letelice umesto pušaka s bajonetima; „humanitarna" objašnjenja i laži umesto Čerčilove iskrenosti.

Ubrzo nakon Avganistana, usledila je američka okupacija Iraka 2003. godine. Notorna laž o iračkom posedovanju oružja za masovno uništenje tada je poslužila za vojnu intervenciju. Prosto pitanje - zašto je ubijen Sadam Husein i okupiran Irak?
— O ovome sam napisao knjigu „Buš u Vavilonu: rekolonizacija Iraka". Teško je da ovde pobrojim sve te argumente ali, suštinski, rekolonizacija je bila uspešna, ali je Irak platio veliku cenu. Više od milion Iračana poginulo je, tu je i pet miliona siročadi, socijalna infrastruktura je uništena, a zemlja predata šiitskom kleru. Veći deo američkih i savezničkih trupa je povučen, ali su tu, u komšiluku, dok iračku naftu kontrolišu globalne korporacije. Tenzije svakodnevno rastu između vlade u Bagdadu i Kurda. Potonji bi želeli sopstvenu državu i misle da će ih Amerika i Izrael podržati. Plemenski lideri koji kontrolišu to društvo žele republiku po ugledu na Kosovo, i dobro bi im došlo američko-izraelsko političko i vojno prisustvo. A za razliku od Kosova, oni imaju naftu i grade sopstvene naftovode. Tako da je kriza daleko od završetka.

Kako vam danas izgledaju sva ona obećanja Džordža Buša i Baraka Obame u vezi sa „demokratizacijom" Iraka?
— Oni su stvorili marionetsku vladu. Maliki je njihov čovek, ali on ne može da ignoriše Iran jer mu podršku daju Šiiti koji više vole Teheran od Vašingtona. To za posledicu ima kontradikciju koja tinja. Nedovršen posao.

Poslednji rat desio se Libiji. U jednom komentaru u „Gardijanu" napisali ste da je „apsurdno misliti da je razlog za bombardovanje Libije bio zaštita civila". Šta se zapravo dogodilo u Libiji?
— To je imalo dva cilja. Prvi je bio da se skine Gadafi, koji je obećao da će dozvoliti zapadnim kompanijama da uđu u zemlju, ali je to odlagao i u isto vreme zadirkivao svoje nove prijatelje na Zapadu. Amerika i Britanija su pokušavale da ga odobrovolje tako što su mu isporučivale disidente i dodvoravale mu se na druge načine.Njegov je sin dobio doktorsku diplomu nadgledan od strane prijateljski nastrojenih profesora na Londonskoj školi ekonomije. Jedan od supervizora bila je En-Meri Sloter, koja je trenutno Obamin savetnik! Tako je, kada su protesti počeli, Zapad pitao prijatelje iz Gadafijeve administracije da mu pomognu. Ministri i službenici koji su sarađivali sa Zapadom to su i učinili. Onda su stvorili jednu laž: da je Gadafi objavio da će izvršiti masakr u Bengaziju. Ta je izjava poslužila Zapadu da dobije podršku za još jednu „humanitarnu intervenciju", ali ju je nemoguće naći bilo gde! Preporučio bih i tekst Hjua Robertsa, člana Međunarodne krizne grupe, o svemu tome. Zapad je iskoristio ovu šansu da se otarasi Gadafija, što su i uspeli nakon šest meseci bombardovanja. Brojke o stradalima nisu objavljene, ali su svakako negde između 15.000 i 25.000. To je bio masakr. Neki koji su bili islamski teroristi sada su zapovednici policije i vojske. Tu ima ironije na pretek.A što se tiče nebrojenih mrtvih, ono što je irački pesnik Sinan Antun napisao za svoju zemlju, stoji i ovde:„Vetar je slepa majka koja posrće preko leševa nema pokrova osim oblaka, ali psi su mnogo brži..."

Muamer Gadafi je ubijen uz blagoslov Zapada. To se dogodilo i sa Sadamom Huseinom, ali i sa Bin Ladenom. Nije li ovde reč o zapadnom terorizmu?
— Što se tiče Sadama i Gadafija, to je pravda mase koja linčuje i jasni državni terorizam kada pričamo o Bin Ladenu. „Duša ubice", napisao je Kami u „Kugi", „slepa je." Šta je onda duša imperija, prošlih i sadašnjih: slepa je za sve sem za svoje interese, a svaki akt uništenja ima predumišljaj.

U istom tekstu napisali ste i sledeće: „Nivo cinizma je zapanjujući. Od nas se očekuje da verujemo da će lideri sa kravim rukama iz Iraka, Avganistana i Pakistana štititi ljude u Libiji." O kakvoj je demokratiji reč, onoj krvavih ruku?
— Ruke imperijalizma su oduvek bile krvave. Zašto su ljudi mislili da će se to promeniti iz prostog razloga što je Sovjetski Savez pao i što su se Kina i Vijetnam otisnuli na put kapitalizma?

Šta je zajedničko intervencijama u Iraku, Avganistanu, na Kosovu, u Libiji...?
— Potvrda američke hegemonije u unipolarnom svetu. Maska su nekad ljudska prava, nekada ne, ali kao što se Gručo Marks jednom našalio: „Ovo su moji principi. Ako vam se ne sviđaju, imam i druge."

Sve češće se govori o mogućem napadu SAD i Izraela na Iran? Kakve bi posledice to imalo na ostatak sveta?
— Iranci, pre svega njihovi sveštenici, već su odavno spremni za dogovor sa Amerikancima. Ako hladnokrvno sagledamo stvari, bez ikakve demagogije, rat u Iraku i njegova okupacija ne bi ni mogli da se dese bez zelenog svetla iz Irana. Rat u Avganistanu je mogao da se desi, ali pomoglo je i to što su Iranci rekli „slobodno udrite", jer su Iranci smatrali Sadama i talibane neprijateljima, i vodili se principom „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj, makar privremeno". Oni su suštinski podržavali ta dva američka rata. Nadali su se da će zauzvrat - stvarno su se nadali da će američki predsednik odleteti u Teheran, kao što je Nikson odleteo u Peking, da će se dogovoriti i da će živeti u miru. Iran nema preveliku želju da se bori sa Amerikom. A da su Amerikanci bili pametni, a mnogi pametni politikolozi u SAD kažu isto, to bi se i desilo.Ali, ono što je onemogućilo takav razvoj stvari bio je izraelski lobi. Oni su neprijateljski nastrojeni prema Iranu zbog nuklearnog pitanja. Oni žele da Iran da garancije da nikada neće napraviti bombu. Međutim, znate da obećanja mogu da se prekrše i da Iran ne vidi zašto ne bi to uradio ako ima kapacitete. Neki od njih kažu: „Pakistan ih ima, Indija ih ima, Kina ih ima, američki nuklearni brodovi slobodno se šetkaju našim vodama, Nemci Izraelcima daju specijalne 'delfin' podmornice koje mogu da imaju nuklearke na raketama, a te nuklearke mogu da unište Iran." Zato i osećaju da je najbolja odbrana da poseduju N-bombu, a ne da je koriste. Ljudi bi ih više poštovali kada bi to kazali. Sada govore „imamo kapacitete, ali nećemo napraviti bombu". To je nezgrapna pozicija za sve. Mislim da oni očajno žele dogovor sa SAD. Ako uprkos tome Amerika dozvoli izraelske napade na Iran (a to je ono što želi i Saudijska Arabija), onda će se u čitavom regionu otvoriti kapije pakla.

Jedan svoj tekst ste naslovili „Ko će preoblikovati arapski svet: tamošnji narod ili SAD?" Da li je takozvano arapsko proleće autentičan pokret narodnih masa ili se može govoriti o manje ili više dirigovanom procesu?
— U ovom trenutku Zapad drži situaciju pod kontrolom, ali situacija ostaje nestabilna. Uporedio sam je, pre više od godinu dana, sa Evropom 1848. godine. Iskreni ustanci praćeni porazima. U Egiptu je narod glasao za islamiste, jedne ili druge vrste. Ne možemo da raspustimo narod i izaberemo novi. Njihova je svest, jednostavno, trenutno na tom stupnju. Ako se pojavi bolja alternativa, možda će je prigrliti, ali ništa značajno trenutno ne postoji. Ali, egipatsko Muslimansko bratstvo nisu vehabije, i jako je važno imati to na umu. Oni su „mejnstrim" suniti. Ne razlikuju se previše od hrišćansko-demokratskih partija u Zapadnoj Evropi. Na to me podsećaju - društveno i politički konzervativni, dok ekonomski prihvataju neku vrstu neoliberalizma. Zato Amerikanci žele da posluju sa njima. I već posluju, iza pozornice, jer imaju podršku u zemlji. To nije moja predstava oslobođenja, ali ako ljudi to žele i ako su za to glasali, ne možete da ih krivite jer ne vide alternativu. Oni ne žele da glasaju za Mubaraka i njegovu bandu.Levica je veoma slaba i mnogi su diskreditovani zbog saradnje sa režimom. Veliki je problem u toj situaciji stvoriti nove pokrete. A Muslimansko bratstvo je nekad sarađivalo sa režimom a nekad nije, ali su njihovi ljudi hapšeni, mučeni, ubijani. Ljudi to znaju i - a to je njihova nagrada - glasali su za njih i postavili ih na vlast. No, ako po dolasku na vlast oni ne urade ništa, onda možete da imate drugu fazu protesta, jer je narod shvatio jednu veoma važnu stvar: ako se udružite, možete da srušite vlast. A to je, barem što se tiče Muslimanskog bratstva, opasna lekcija.

Od šezdesetih godina prošlog veka prepoznati ste kao jedno od najistaknutijih imena moderne levice. U kakvom je stanju levica danas?
— Istorijski proces je jedinstven i originalan. Mogu da se dogode stvari koje svakog iznenade. Ne govorim to na neki mističan način. Kažem da kada ljudi dosegnu nivo na kojem shvate da ne mogu da žive kao što su živeli ranije, i kada vladari shvate da ne mogu da vladaju na isti način kao i ranije i počnu da obuzdavaju, da ograničavaju, da postaju sve despotskiji, kao što je despotski i kapitalizam - onda sve može da se desi. Ne kažem pak ni da će naša strana neminovno pobediti, ali svakako ćemo se boriti.

Govorili ste da današnjoj levici nedostaje samopouzdanje. Na šta ste tačno mislili?
— Na to da strah od politike može da navede mnoge da zamene simboličke akcije politikom.

Koliko Marks ponovo može biti aktuelan?
— Nimalo. „Manifest" je pun grešaka. Njegova analiza zakona kretanja kapitalizma je neprevaziđena, ali mnogo se toga promenilo u svetu. Uvek je pogrešno tretirati Marksa kao nekog proroka, a njegove radove kao sveto pismo. I on bi to mrzeo.

Jedan od najvećih intelektualaca današnjice Dejvid Harvi smatra da kapitalizam nema budućnost. Šta vi mislite o tome?
— Rekao bih da on misli da kapitalizam ne bi trebalo da ima budućnost. Ako uništi sebe, možda sa sobom povede i planetu. Ali, dok god ne postoji alternativa, kapitalizam će preživeti nauštrb građana i radnika.

Bodrijarovski rečeno, simulakrum je postao sve nepodnošljiviji i lažljiviji. Koliko danas ima propagande, a koliko istine?
— Evroamerički liberalni i konzervativni političari čine kičmu vladajućih elita, tvrde da veruju u tolerantnost i ulaze u ratove da nametnu iste vrednosti rekolonijalizovanih država. Na stranu njihovo propovedačko odricanje od terorističkog nasilja, oni nemaju nikakav problem sa odbranom mučenja, sa otmicama i ubijanjem pojedinaca, sa ilegalnim izuzecima kako bi mogli da zatvore nekog na neodređeno vreme, bez suđenja. A dobri građani Evro-Amerike, koji se protive ratovima što ih njihove vlade vode, skreću pogled sa stradalih, povređenih i unesrećenih građana Iraka, Avganistana, Libije, Pakistana... Ta lista nastavlja da raste. Rat - jus belli - sada je legitimni instrument dok god se koristi uz odobrenje SAD ili, radije, uz direktno učešće SAD. Ovih dana to se predstavlja kao „humanitarna" neophodnost: jedna strana je zauzeta činjenjem zločina, nabeđeno moralno nadmoćna strana je tu da sprovede nužnu kaznu, a prva strana mora da bude poražena i da joj se uskrati suverenitet. Njena se zamena pažljivo nadgleda uz vojne baze i kombinaciju nevladinih organizacija i novca. A ova kolonizacija 21. veka je potpomognuta globalnim medijskim mrežama, potpornim stubom za političke i vojne operacije.

Autor Marko Milačić
Izvor Press, 30. 04. 2012.

 

EMIL VLAJKI: PRVOMAJSKO SAOPŠTENJE

EMIL VLAJKI: PRVOMAJSKO SAOPŠTENJE

nedelja, 29 april 2012 14:59

U ovoj zemlji mnogi su gladni, često prose i traže svoj obrok po kontejnerima

Prvi maj je svoj korijen imao u odluci vodećih američkih sindikata da godine 1884. zahtijevaju donošenje zakona kojim bi se ustanovilo maksimalno osam sati rada dnevno.

Kada se to nije dogodilo, došlo je do velikog štrajka u SAD, a u Čikagu i do krvavih nereda.

Za najmanje 50% radno sposobnih osoba u Bosni i Hercegovini ekonomska i socijalna situacija nije ništa bolja od one čikaških radnika prije 130 godina. Podsjetimo se.

U ovoj zemlji mnogi su gladni, često prose i traže svoj obrok po kontejnerima. Svjetska banka govori o povećanju broja gladnih u BiH u 2011. za 20 posto u odnosu na prethodnu. S jednim obrokom dnevno iz narodnih kuhinja preživljava oko 20.000 građana. Na listama čekanja humanitarnih organizacija je više desetaka tisuća onih koji traže da dobiju pravo na jedan obrok.

Oko 600.000 ljudi u BiH živi ispod generalne linije siromaštva, a tu se ubrajaju svi čija su mjesečna primanja niža od 238 KM. Oni čija mjesečna primanja ne prelaze 84 KM su u ekstremnom siromaštvu i takvih je u BiH oko 20.000. Svaki peti građanin BiH živi od tri KM dnevno.

Za to vrijeme, plate poslanika Paralamenta BiH su i do osam puta veće od prosječnih primanja 70% građana. Nezaposlenost u BiH je jedna od najviših u svijetu i obuhvaća oko 45% radno sposobnog stanovništva. Više od pola milijuna ljudi. 20% onih koji rade ne primaju mjesecima i godinama plaće, a ne uplaćuju im se ni zakonski određeni doprinosi, posebno zdravstveni i penzioni.

Polovica mladih od 18-35 godina u BiH je nezaposleno što je četiri puta više nego u EU. Na sivu ekonomiju koja iznosi 30% BND, neumitno se nadovezuje korupcija. BiH spada u najkorumpiranije zemlje svijeta. U tužilaštvu ima 200.000 neriješenih predmeta korupcije. Kazne za korupciju su skoro nepostojeće.

U svjetlu ovih podataka očito je, da je u BiH cinično govoriti o Prvom maju kao o prazniku rada.

Za nadati se, da će sindikati u BiH smoći dovoljno snage da stanu na čelo onih koje predstavljaju, tako da Prvi maj ove godine bude dan izraženog nezadovoljstva u mirnim i dostojanstvenim protestima svih nas protiv izuzetno teške ekonomske i socijalne situacije u ovoj zemlji.

Izvor Frontal, 29. 04. 2012.

 

Срби нису подељени, проблем су елите

Срби нису подељени, проблем су елите

четвртак, 26 април 2012 12:20 НовиСтандард - Чедомир Антић

Једна од највећих, у јавности непримећених или барем непомињаних, тековина развоја Србије током претходне деценије представља њено ново национално јединство. Дакле, колико год са разних страна било инвестирано у њено политичко обезвређење, национално понижење и државни распад, Србија данас, упркос неколиким смртним политичким болестима од којих болује, уз Хрватску представља најјединственију балканску нацију.
Пођимо од идентитетских питања. Познате су велике дилеме са којима се наше друштво својевољно или на силу суочавало током протеклих седам деценија. Те дилеме су углавном развејане: велика већина грађана Србије данас има истоветан став према држави, њеној будућности, знамењима, идеалима, мисији... Довољно је само обратити пажњу на три статистике.

Недавно сам прочитао да председника Републике Српске Милорада Додика у његовој борби за одбрану Дејтонског споразума подржава око 80 одсто грађана Србије. Узмимо у обзир да Срби чине 83 одсто грађана наше државе, а само аутошовинитичка Либерално-демократска партија окупља скоро двестотине хиљада бирача. Правосудна борба за рехабилитацију генерала Драгољуба Михаиловића, команданта Југословенске војске у Отаџбини, није пробудила стару поделу у земљи – упркос чињеници да су партизани и њихови потомци, после свега, традиционално доминантни у српском друштву. Напротив, уместо подељене Србије, добили смо ново јединство. Од опредељених негде око три четвртине – дакле 75 одсто – подржава рехабилитацију. Коначно, упркос чињеници да међу парламентарним странкама нити једна у пракси не подржава денационализацију и реституцију, за ове процесе се залаже више од 70 одсто грађана. На другој страни, свега два одсто њих потражује од државе неку своју имовину.

О ТЕМЕЉНИМ ПИТАЊИМА

Дакле, Срби више нису подељени. Чак и ноторни Чедомир Јовановић не сме пред изборе да изјави да подржава „независно Косово", баш као што његова предизборна реклама, поред плагијата из Новог завета („изградићемо град на стени"), у први план доноси државну заставу са двоглавим орлом и круном.

Српски народ, грађани Србије, дакле данас имају јединствен став о темељним питањима и по томе се не разликују много од модерних Пољака, Грка или Португалаца. Међутим, два велика преостала проблема разликују Србију од поменутих држава. Први је социјални радикализам грађана. Већина грађана зна шта је добро и потребно, јасно им је да Србија и њена нација не би требало да се негативно разликују од осталих европских народа, али су навикли на пљачкашке власти и непрекидно очекују да и сами добију део плена. Они желе да им држава обезбеди добро плаћен посао, бесплатно лечење, школовање, летовање, велике пензије без обзира на године стажа и уплаћивања у фонд... На то их је навикавао Брозов режим, а делимично су са том традицијом наставили Милошевић и демократске владе.

Кад узмемо у обзир традиције, криминално богаћење за време рата, сакција и транзиције, ова логика и није потпуно погрешна. Други проблем представљају искварене елите. Политички и биолошки преостале од комунистичког режима, делом окрвављене и обогаћене у рату, делом преждране новцем од приватизација, злоупотреба државног новца и новца САД и ЕУ намењеног подмићивању „поглавица разних дивљих племена", оне на нацију, државу, Европу, рат, злочине, модернизацију и веру гледају изнад свега као на изговор и оправдање.

НАРОДНА ЗРЕЛОСТ

Кривица је зато на елитама. Нигде грађани нису способни да своје жеље саобразе политици која би довела до остварења истих. Дакле, ако грађани верују да Косово „мора остати у Србији", а истовремено не желе да живе са Албанцима, то не значи да треба одлагати решење док се свима не смучи и све не пропадне. Напротив, то значи да Косово и Метохију треба поделити и тако сачувати што више народа у Србији и власт над светињама.

Слично је и са економијом. Бесплатне акције, подела новца регионалним вођама, злоупотреба социјалних фондова, јавних предузећа и систематска политика задуживања могу да донесу тренутни социјални мир и изборну победу, али дугорочно ће народу донети пропаст.

Избори који су пред нама показују суштину моралног колапса страначких олигархија, које са мањим одступањима представљају једно те исто и потпуно другачијег стања народа коме се толико тога замера, али је чињеница да данас управо наши бирачи не желе да изађу на од тајкуна и партија унапред намештене изборе у мери невиђеној од 1997. године. Управо је због народне зрелости данас у највећим новинама немогуће објавити критичку реч не само о Борису Тадићу већ и о његовом трабанту Млађану Динкићу (осим ако такав напад није резултат претходног кечерског договора маркетиншких агенција).

http://in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/18497-srbi-nisu-podeljeni-problem-su-elite

Уништавање српске националне баштине крајем 20. и почетком 21. века на простору Косова и Метохије

Снежана Антонијевић | 16.04.2012 | 00:01

Светска баштина обухвата споменике, грађевинске целине и локалитете који имају историјску, естетску, археолошку, научну или етнолошку вредност. Иако представља непоновљиви израз људског стварања у једном времену, историја је показала да је управо културна баштина неретко међу првим жртвама сукоба и ратова, као и да је уништавање споменика културе, посебно верске природе била и незаобилазни метод етничког чишћења. УНЕСКО је установио прве међународне стандарде за заштиту културних баштине, Конвенцијом о заштити културних добара у случају оружаног сукоба из 1954. године (Хашка конвенција). Како би додатно заштито и спречио бројна страдања културних добара, УНЕСКО је 1999. године усвојио Други протокол Хашке конвенције који уводи међународну кривичну одговорност лица која уништавају или нареде да се нападну заштићена културна добра. У октобру 2003. године УНЕСКО је усвојио Декларацију која се односи на намерно уништавање културне баштине. Овом Декларацијом се од сваке земље чланице захтева да предузме неопходне мере како би се успоставио правни систем заштите и омогућило спровођење ефикасних казнених мера против особа које почине или нареде дела намерног уништавања културног наслеђа, а у складу са међународним правним обавезама.             Српска национална баштина која је вековима опстајала на простору Косова и Метохије озбиљно је угрожена, а највећу штету је претрпела у марту 2004. године. Од доласка међународних мировних снага 1999. године до почетка 2004. године уништено је око 115 објеката, 15 споменика културе у првој и 23 у трећој категорији, укупно 38 споменика и објеката. Приликом мартовског насиља уништено је још, како је потврђено и у стручном извештају Савета Европе, 35 цркава и манастира[1], од којих и шест из прве категорије. Тако је број достигао око 150 споменика и светиња. Неке цркве и манастири су потпуно срушени, а њихови остаци одвезени с места на којем су се објекти налазили.             Обзиром да се Косово и Метохија на основу Резолуције 1244 Савета Безбедности УН налази под протекторатом, УНМИК је био одговоран и за чување културног наслеђа. У Заједничком документу УНМИК-а и СРЈ из новембра 2001. године у поглављу о заштити културних добара „потврђује се воља за примену релевантних одредби Хашке конвенције које су везане за заштиту споменика културе и културних добара на Косову и Метохији".[2] Међутим, УНМИК се није бавио овом проблематиком већ је ту надлежност постепено преносио на Привремене институције самоуправе на КиМ-у. На тај начин је омогућено да културно богатство које представља сведочанство историје српског народа на Косову и Метохији постане предмет бруталног уништавања.Паљење и гранатирање објеката, механичко оштећивање фрески и икона, пустошење ризница, кријумчарење и продаја украдених културних добара представља грубо кршење међународних конвенција. Поред намерних оштећења до пропадања културних добара на Косову и Метохији доводи и непостојање њихове ефикасне заштите. Изостанак конзервације и адекватних услова чувања убрзавају процесе природног пропадања како манастира и цркава, тако и икона, књига и другог покретног културног наслеђа.             Србија и Црна Гора су у више наврата тражили од УНЕСКО-а да пошаље на Косово и Метохију посебну мисију која би утврдила стање културних добара и предложила мере за њихову ефикасну заштиту. Делегацију која је у марту 2003. године посетила КиМ предводио је Horst Gedike, председник интердисциплинарне радне групе за Југоисточну Европу при УНЕСКО, и том приликом обишла је преко 40 културних добара. У јулу те исте године мисија је поднела извештај „Културна баштина на Косову, заштита и конзервација угрожене мултиетничке баштине" у коме је констатовано да је уништавањем културних добара, спаљивањима и рушењима манастира, цркава, религиозних и културних симбола, скрнављењима гробаља и слично, учињена непроцењива штета културној баштини на Косову и Метохији.[3] Иако је Извештај мисије УНЕСКО из 2003. године потврдио међународну сагласност да споменике културе на Косову и Метохији треба заштитити од даљег страдања, сву неспособност надлежних институција да спрече насиље и разарања 35 православних споменика показали су догађаји у марту 2004. године. Крајем априла 2004. године делегација УНЕСКО-а је поново посетила КиМ у циљу обављања нове експертизе да би се израдио план обнове.                                                                                  На Косову и Метохији су од 2000. године присутни и стручњаци Савета Европе у циљу израде целовите стратегије решавања заштите културне баштине. Мисија коју је припремио Одбор за културу, науку и образовање, пододбор за културно наслеђе при Савету Европе која је боравила на КиМ-у октобра 2003. године, припремила је Извештај са предлогом мера са сврхом заштите и очувања локалитета за времена када се буду могли предузети даљи радови, што ће зависити од приоритета и расположивих средстава. Истакнуто је да се не сме заборавити да власништво над локалитетима на којима се налазе уништене православне грађевине и даље има Православна црква. Основни приговор који се могао чути на овај Извештај Савета Европе је да је иако на територији СЦГ, радио без консултације са релевантним институцијама и стручњацима наше земље. У Извештају се, такође, предлагало ангажовање косовских институција како би се „косовско наслеђе" ставило под надлежност Приштине, односно пребацивање надлежности на привремене институције. Мартовски погром 2004. године је допринео доношењу Декларације Савета Министара од 25. марта где су „оштро осуђени акти етнички мотивисаног насиља, при чему се истиче да је оно поред трагичних губитака људских живота, погодило и приватну својину, као и да је уништило бројна културна и религиозна места која су део заједничког наслеђа Европе..."[4]             Резолуцијом 1244, брига о очувању културног наслеђа на простору Косова и Метохије је препуштена међународној заједници (УНМИК администрација), која је то своје право, потпуно неосновано, уредбом пренела на тадашње привремене институције Косова и Метохије. На тај начин, а нарочито нелегалним, једностраним проглашењем назависности наше јужне покрајине КиМ дошло је до прекида сарадње на пољу обнове, заштите и очувања српског културног наслеђа на том простору. Србији је онемогућено да се брине о својој културној баштини на Косову и Метохији која је, по свим светским и европским повељама, конвенцијама и декларацијама њено неотуђиво право. Борба за очување права Србије „да пуним суверенитетом буде баштиник себи својствених културних вредности које су плод целе њене историје" (Ванкуверска декларација УН, 1976) је уједно и борба за очување суверенитета и државности на Косову и Метохији.[5] До 2002. године био је потпуно онемогућен приступ споменицима културе,  увид у њихово стање, тако да ни један пројекат заштите није могао бити спроведен. До марта 2004. године потпуно је игнорисано очување српске баштине на Косову и Метохији од стране међународне заједнице, УНМИК-а, УНЕСКО-а, привремених институција на КиМ и других. Јасна је намера да се Србија потпуно истисне са дела своје територије чак и у културној и духовној сфери у смислу фалсификовања историјских података и чињеница интензивном кампањом преко књига, осталих публикација, форума, изјава тзв. стручњака итд. Њихов крајњи циљ је преименовање и пререгистрација српске културне баштине на простору Косова и Метохије у „добро Косова", или како то кажу заведу као „аутентично" мислећи тиме да је аутентично да се назову „косовским" у политичком контексту нелегалног отцепљења и проглашења Косова.[6]             Професор Алексеј Лидов из Русије који је уз колеге из других земаља био члан тима УНЕСКО-а који је после мартовског погрома 2004. године обишао Косово и Метохију је тадашње стање описао као „културни геноцид".[7] У Резолуцију 26, XXXIгенералне конференције УНЕСКО-а је унет квалификатив „злочин против културне баштине" на Косову и Метохији.             После погрома од 17. марта 2004. године међународна заједница је показала нешто више интересовања за питање српске културне баштине на Косову и Метохији, па су уследиле три комисије Савета Европе које су обишле 35 срушених светиња у овом погрому, као и једна комисија УНЕСКО-а са циљем утврђивања размера штете и могућности њихове обнове.             Од јуна месеца 2004. године представници УНМИКА-а су почели да долазе у манастир Грачаницу и са надлежним епископом господином Артемијем да договарају принципе и начине санације порушених и спаљених цркава. Меморандум о разумевању за обнову цркава и манастира којим је требало да руководи Мешовита комисија од пет чланова је потписан 28. јуна 2004. године. Обзиром да је рад Комисије каснио (почео је седницама 18. августа), а и схвативши да неће бити испоштовани договорени принципи јер одлучујућу улогу у целом процесу обнове треба да воде албанске привремене институције, а да СПЦ и стручне службе из Београда представљају само декор , као и да ће на обнови цркава и манастира радити они који су их систематски и уништавали протеклих пет година, Шиптари, 13. септембра 2004. године владика Артемије је повукао свој потпис са Меморандума, као и свог члана из Мешовите комисије чиме је она и престала да функционише. Са овим ставом упознати су били и представници власти у Београду од којих је епархија и добила подршку. Обавештен је и Свети архијерејски синод актом Ебр. 626 од 24. 9. 2004. године и 6. октобра 2004. године одлука Светог архијерејског синода број 1890/зап 1344 је гласила: „Обавестити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Г. Артемија да Свети архијерејски синод у потпуности подржава све његове напоре који се односе на обнављање светиња на Косову и Метохији".[8] Услед чега је дошло до потпуне промене ставова истих чланова Синода не зна се, али 24. марта 2005. године створен и усаглашен текст Меморандума о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката Арпске Православне Цркве на Косову и Метохији, а који је потписао Његова Светост Патријарх Српски г. Павле и Министар за културу у „Влади Косова" г. Астрит Хараћија као и представник УНМИК-а Рао Бијала. Такав текст је одмах и пуштен у медије. Све ово је урађено без сагласности надлежног епископа г. Артемија и на тај начин је нарушено устројство Православне Цркве, о чему је г. Артемије писао Његовој Светости Патријарху Српском г. Павлу након чега је он повукао свој потпис са Меморандума и исти огласио неважећим, што је и објавила Информативна служба српске Патријаршије. Сутрадан, 27. марта одржана је ванредна седница Светог синода и Косовског одбора, без позива надлежног епископа ЕРП, и донета је одлука да „Меморандум остаје и даље на снази", а саопштење о повлачењу потписа Њ. С. Патријарха скинуто са сајта. Владика ЕРП г. Артемије је исте вечери издао Саопштење за јавност, а сва ова дешавања представљају грубо нарушавање канонских принципа и устројства Цркве Православне. Свети синод је 18. априла 2005. године кренуо у реализацију Меморандума, а за црквеног члана Мешовите комисије именовао викарног епископа липљанског г. Теодосија.             Од 2005. године на Косову и Метохији постојале су две врсте обнова, прва скромна, коју је спроводила Епархија рашко-призренска уз помоћ државе Србије (делимично обновљен манастир Светих Архангела код Призрена, Манастир Девич код Србице, манастир Зочиште код Ораховца, црква у месту Осојане). Друга врста обнове је она коју намећеу странци, Савет Европе, а коју спроводе Шиптари преко својих фирми. То може само да „помогне" даљој узурпацији културне баштине на КиМ-у од стране нелегалних институција „Косова". Ни једна од, на тај начин обнављаних светиња, није обновљена у правом смислу речи да би била у функцији у којој је била, тај рад је имао чак и политичку конотацију. Било је договора да ће се у склопу разговора Еулекса и Београда о реализацији плана од шест тачака, ставити акцент на заштиту културне баштине, али у пракси то није спроведено, већ насупрот томе Еулекс сво време покушава да оснажи безакону творевину тзв. „државу Косово" на темељима, нигде усвојеног, плана Марти Ахтисарија. Епархија се залагала за интегративни приступ обнови који мобилише експерте, од планерске до конзерваторске струке, посебно уважавајући теолошки аспект.             Неповољна политичка решења у великој мери отежавају даљу заштиту и очување српске националне баштине на Косову и Метохији. Зато долази до сталних напада албанског становништва на цркве и манастире, да ако не могу да униште, а они би да присвоје српске споменике културе. Тако су на посебној церемонији у Стејт Департменту, државна секретарка Хилари Клинтон и председница тзв. државе Косово Атифете Јахјага потписале билатерални Споразум о заштити и очувању неких културних добара, који „две владе" обавезује да „без дискриминације", штите и чувају „културно наслеђе националних, верских и етничких група које су биле жртве геноцида током Другог светског рата".[9]             Духовни живот српског народа на Косову и Метохији је везан за живот манастира, зато су они били кроз историју средишња места окупљања Срба из околине али и шире. Наследна побожност царске лозе Немањића, царски град Призрен, оближња Пећка Патријаршија, непрегледна метохијска имања од српске властеле завештавана у власништво великим, бижњим или даљним српским манастирима је у била потпора очувању Православља, језика и националне свести у петовековном ропству под Турцима. Историјска је чињеница да је СПЦ била мајка и чуварка не само православне вере међу Србима већ и њиховог српског православног идентитета, наше одреднице и нашег бренда којим смо се чували не само од Османлија, када је физичко поробљавање већ било faitaccompli, да би Срби сачували веру, културу и језик, него и од другог непријатеља, који је са запада, из Ватикана непрестано гледала ка православним Србима не би ли их како „европеизирала", поунијатила, сместила у калуп свог накарадног умовања. Како тада, тако и данас, како нам кажу „не може се са Светим Савом у Европу". Због тога је улога Светог Саве, тако и осталих Немањића задужбинара, српских светитеља, у српском народу непроцењива.Немањићи су по броју светитеља јединствена краљевска лоза у историји свих православних земаља и народа.             Очување културне баштине на Косову и Метохији су репер и миљоказ којим се препознајемо као Православни Срби, зато треба све своје снаге усмерити ка њиховој заштити, не само физичкој, него заштити њих као српских православних, префикса коме прети тенденција затирања како од Шиптара тако и од међународног фактора. Српска национална свест порођена је у духи и на темељима Православља, једино на тим темељима она може опстати и постојати, било каква друкчија основа и темељ изградњу или пресађивање те свести јесте у старту неуспели пројекат и играње са српским идентитетом. Само у том светлу треба посматрати поменуту културну баштину, а њена есенција је управо „култ" као основни извор културе, а то у нас јесте Православље и православна духовност, чији су носиоци управо цркве и манастири, наравно под претпоставком да у њима бораве и раде клирици верни православном предању. Без те претпоставке ти објекти ће постати само музеји који ће сведочити о некој култури која је ишчезла.             Доласком владике Артемија почетком деведесетих година прошлог века на чело Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, Епархија доживљава своју истинску духовну ренесансу и преображај. Манастири су се напунили младим многобројним братствима и сестринствима, рукополажу се нови, млади свештеници. Монаштво пре свега, а ништа мање и свештенство својим поступањем треба да сведоче еванђелску истину, а то је да без жртве нема ни спасења, крст је управо симбол хришћанства, али и симбол богочовечанске жртве која је на том крсту принесена за спасење рода људскога. Монаштво Епархије, а у доброј мери и свештенство је годинама опстајало у ратним околностима унутар својих манастира на подручју Косова и Метохије, као и Рашке области. Нажалост, безаконим одлукама Сабора и Синода и уклањање владике Артемија са Косова и Метохије, бачена је права духовна бомба чије последице осећа српски народ на том простору. На плећима владике Артемија и његовог монаштва је сада пала борба за очување саме суштине и испуњења светиња и културне баштине на Косову и Метохији, а то је Православна, светоотачка вера и предање, без очувања исте у њеном чистотном облику, културна и свака друга национална баштина на подручју Косова и Метохије остаће обесмишљена музејска грађа. Неоходно је борити се и на сваки начин спречити покушај тзв. „косовизације" српске националне баштине на Косову и Метохији. То представља директан напад на српски идентитет, тестога представља кршење људских права свих Срба где год се они тренутно налазили. [1]  Списак уништених и оштећених храмова у периоду 17-18 март 2004. године на простору Косова и Метохије по општинама [2]  Јовић-Лазић А., „Заштита културне баштине на Косову и Метохији", Изворни научни рад, Новембар 2004., http://www.doiserbia.nb.rs [3]  Јовић-Лазић А., „Заштита културне баштине на Косову и Метохији", Изворни научни рад, Новембар 2004., http://www.doiserbia.nb.rs [4]  Declaration of the Comnittee of Ministers of the Council of Europe on recent events in Kosovo, Internet, 06/09/04, http://press.coe.int/cp/2004/151a(2004).htm [5]  Културно наслеђе Србије на Косову и Метохији, http://www.kim.gov.rs/kulturna [6]  Исто. [7]  „То је тачно. Тешко је томе дати било какав други назив. Направили смо потпуни попис уништених споменика што је нио тежак задатак, јер су сви наводили различите бројеве уништених цркава. Међутим, сада смо сигурни да су потпуно или делимично уништене 143 цркве. Косово је изузетно занимњив случај. Покушано је уништење културног сећања и сакралног простора како би се створила илузија да Срби тамо нилада нису живели". [8]  Меморандум о разумевању за обнову цркава и манастира је тесно повезан са Тужбом поднетом пред Европским судом у Стразбуру против четири европске државе: Немачке, Француске, Италије и Велике Британије, након погрома извршеног над српским народом 17. марта 2004. године, које имају своје регионе на КиМ-у за чију безбедност одговарају. На иницијативу владике Артемија, актом Број 1404/зап 1009 од 9. јула 2004. године Свети архијерејски синод је донео одлуку којом подржава ангажовање адвоката и даје овлашћење да против држава које имају војне трупа и цивилну мисију у склопу КФОР-а и УНМИК-а поднесе тужбу  међународном суду у Стразбуру за накнаду штете за оштечене и уништене цркве о манастире и другу црквену имовину, од доласка међународне мисије на Косово и Метохију. Писмо о намерама Суду у Стразбуру је поднето 13. септембра, а после извесног времена у тужба.  И ако је постојала подршка за овај процес, половином децембра 2004. године долази до промене курса  и почиње невиђени притисак против тужбе од стране епископа Атанасија и митрополита Амфилохија. То је резултирало да се на заједничкој седници Светог архијерејског синода и Косовског одбора 28. децембра 2004. године донесе одлука којом се Њ. П. Епископ рашко-призренски Артемије УМОЉАВА да повуче тужбу коју је против Немачке, Француске, Италије и Велике Британије поднео Европском суду за људска права у Стразбуру. Владика Артемије, бранећи своја канонска права као епархијског архијереја је упутио Синоду 2. фебруара акт Ебр. 38 у коме је покушано да се покаже да су сва ова дешавања око тужбе незаконита и противканонска, то је мешање у права и дужности једног епископа. Након тога „борба" се пренела на питања српске културне баштине на Косову и Метохији. [9]  Извор: Политика, 16. децембар 2011. политика 17.децембар 2011. година;

 

http://srb.fondsk.ru/news/2012/04/16/unishtavane-srpske-nacionalne-bashtine-kraiem-20.-i-pochetkom-21.-veka-na-prostoru-kosova-i-metohiie.html